Kršite Poslovnik jer ste morali po hitnom postupku onog trenutka kada ste dobili sve akte i predloge zakona od strane Vlade da zakažete sednicu Skupštine, a vi to niste učinili. Optužujete opoziciju da je ona kriva zašto nema Skupštine, a vi ste ti koji sazivate Skupštinu. Izlazite u javnost sa netačnim podacima i činjenicama da opozicija ne želi da se usvoje zakoni koji su bitni za šengen vize. To je laž prema građanima Srbije. Znate da ne može opozicija sazivati Skupštinu, vi je sazivate i ne možete izlaziti sa takvim činjenicama.

Dame i gospodo narodni poslanici, moraću da ukažem predsednici poslaničke grupe DS i predsednici Skupštine da grubo krši ustavne odredbe koje se odnose na pravo na rad, odredbe Zakona o budžetskom sistemu, Zakon o budžetu Republike Srbije, jer onemogućava rad poslanicima u Narodnoj skupštini.
Na koji način? Predsednica Skupštine je 21.7. prekinula rad Skupštine i poslala poslanike na, ona je rekla u jednom navratu na godišnji odmor, drugi put...

Dozvolite mi samo, u temi sam.
Poslali ste nas na godišnji odmor. Ovde u parlamentu imate stotinak zakona koji moraju doći na raspravu u ovaj parlament. Nismo radili 45 dana. U devetom mesecu ukupno smo radili šest dana, ovo je sedmi. Isplatili ste sve plate i sve naknade koje pripadaju narodnim poslanicima, a onemogućili ste nam rad.
Imamo pravo na ustavnu tužbu da vas tužimo, a pre svega građani imaju to pravo da traže od vas i da vas i oni tuže, jer su to sredstva građana Srbije. Zato kažem da kršite odredbe Zakona o budžetskom sistemu i budžetu Republike Srbije.
Dozvolite da vam kažem, evo danas raspravljamo, na dnevnom redu imamo predlog odluke o izboru zamenika zaštitnika građana. Matični materijal je došao od zaštitnika građana u Skupštinu 19. oktobra 2007. godine. Raspravljamo ga danas, gotovo 11 meseci.
Vi govorite o ekspeditivnosti, o brzini, tražite, insistirate. Jedanaest meseci zaštitnik građana, kao državni organ, ne može normalno funkcionisati zbog toga što mu vi niste dozvolili da ... ovde stoji - predlog odluke o izboru zamenika zaštitnika građana.
Odgovorite mi zbog čega niste stavili ovu tačku dnevnog reda u 11, 12 mesecu, prvom, drugom itd?
Što se tiče ovih sredstava, samo da vam kažem da su Zakonom o budžetskom sistemu i Zakonom o budžetu za nenamensko protivzakonito korišćenje sredstava predviđeni i prekršaji i privredni prestupi i krivična dela. Vi ste počinili i jedno i drugo i treće. S druge strane, povredili ste odredbe Ustava. Onemogućili ste poslanicima da rade.

Dame i gospodo narodni poslanici, u poslednjih nekoliko meseci aktuelna vlast kritikuje opoziciju da vrši opstrukciju rada Skupštine i da time onemogućava donošenje finansijskih sporazuma. Odmah da naglasimo, moramo reći da to nije tačno. Ovi sporazumi su potpisani pre 15 meseci, devet meseci itd. Vlada ih je usvojila prošle godine. Oni su bili u skupštinskoj proceduri početkom ove godine. Evo, šest meseci čekamo da dođu pred poslanike i da ih ova skupština usvoji, odnosno ratifikuje. Kome se tu ne žuri? Ne žuri se aktuelnoj vlasti, jer da aktuelna vlast hoće i da je htela, ona bi to imala i u toku prošle godine, početkom ove godine.
Kada govorimo o suštini ovih finansijskih sporazuma moramo naglasiti da je neophodno ovoj državi, ova država je gladna i žedna što se tiče kredita, i država, privredna društva, privrednici i građani. Moramo govoriti o globalnoj zaduženosti kako države tako i privrednih društava, privrednika i građana. Tu onda dobijamo jako lošu finansijsko-monetarnu sliku.
Kolega Vujadinović je s pravom rekao da je spoljni dug najlepša monetarno-finansijska slika. To jeste, ali sve ostalo je katastrofalno. Kad uporedimo ove podatke u periodu 2000 - 2007. ili 2008. godina, onda vidimo značajan porast i javnog duga i ukupnog spoljnog duga. Međutim, država se nije zaduživala onim tempom kojim je mogla. To je dobro, jer ostali monetarno-finansijski agregati su jako nepovoljni.
Spomenuću zašto su nepovoljni. Naš spoljni dug je od 2000. godine, kada je bio deset milijardi dolara, porastao na oko 30 milijardi dolara danas.
Mi spadamo u red srednje zaduženih zemalja i po kategoriji Svetske banke, s obzirom na naše učešće spoljnog duga u bruto društvenom proizvodu od 62,2 na dan 31. 12. 2007. godine. Međutim, naše obaveze, obaveze države, obaveze privrednih društava, a i građana, izuzetno su velike. One su sada u rasponu od 3,1 do 3,5 milijarde dolara za tekuću 2008. godinu. To je oko 7,6% bruto društvenog proizvoda, što opet spada u red srednje zaduženosti, ali moramo spomenuti i druge monetarno-finansijske pokazatelje koji su daleko nepovoljniji.
Spoljnotrgovinski deficit na kraju 2007. godine bio je 8,831 milion dolara. On je u odnosu na 2006. godinu veći za 40%. Šestog meseca 2008. godine naš ukupan deficit je 6,3 milijarde dolara, što je opet povećanje od 43% u odnosu na 2007. godinu. To je vrlo nepovoljno i taj agregat spada u kategoriju izuzetno otežavajućih. Mislim da ova vlada i prethodne vlade ništa nisu učinile da se taj deficit smanji, odnosno da preduzmu određene aktivnosti i radnje da se poveća izvoz raznim stimulativnim merama i rešenjima i da se smanji uvoz. Mi imamo poslednje tri godine godišnje povećanje uvoza za preko 40%. Procena ekonomista je da ćemo ove, 2008. godine imati deficit u spoljnoj trgovini od 13 milijardi dolara.
Kada govorimo o ovim ciframa, mi stalno isključujemo Kosovo i Metohiju. Svi se ovde deklarativno zalažemo za Kosovo i Metohiju, kažemo da je to sastavni deo Srbije, ali kada pravimo finansijske kalkulacije nikada ne uzimamo u obzir deficit koji stvara Kosovo i Metohija, a taj deficit je gotovo u nivou dve milijarde. To su podaci KFOR-a. Znači, sa ovih 13 milijardi dolara, to je ukupno 15 milijardi dolara.
Moram upozoriti i Ministarstvo finansija i Vladu da postoji Nacionalna strategija privrednog razvoja od 2006. do 2012. godine, gde su javno utvrđeni parametri smanjenja deficita u spoljnoj trgovini. Tamo je rečeno da će se to fazno smanjivati i, na kraju, 2012. godine imaćemo deficit u spoljnoj trgovini od pet milijardi dolara. Sada nam je, po ovoj računici, 15. Tvrdim vam da će biti na kraju 2012. godine 30 milijardi. Katastrofalno. Zašto? Zato što Vlada ne čini ništa da stimuliše izvoznike i da smanjuje uvoz.
Ova vlada i prethodne vlade su bile lobistički usmerene prema uvoznicima, stimulisale su ih, umesto da stimulišu izvoznike. Moramo spomenuti monetarno-finansijski agregat i deficit tekućeg bilansa koji je od 2007. godine bio 7,2 milijarde dolara, a na kraju ove godine, procene su, oko 9 milijardi dolara.
Niko ovde nije spomenuo deficit budžeta. Mi smo ga planski predvideli, ono što je Skupština usvojila Zakonom o budžetu za 2008. godinu, u nivou od 14,8 milijardi dinara.
Ovo što nam pokazatelji govore za sedam meseci, to je sada negde u nivou od 10,5 milijardi dinara, ali Vlada je pre nekoliko dana donela odluku o usklađivanju penzija za 6,5 i povećanju penzija za 10%. To su ukupna izdvajanja od 15 milijardi dinara, a uz ovaj postojeći deficit od 10,5, plus ono što će biti izdvojeno za putnu privredu, odnosno što će biti dato NIP-u, zatim ono što najavljuje Ministarstvo ekonomije i privrednog razvoja, otpremnine radnicima koji rade u društvenim preduzećima oko pedesetak milijardi, na kraju ove godine bi bio deficit od 50, čak neki ekonomisti kažu i blizu 60 milijardi dinara.
Ministarstvo finansija se nije oglasilo povodom ovakvih analiza budžetskih ekonomista koji prate budžetske agregate i govore da bi na kraju godine mogla biti budžetska "rupa" u iznosu od 800 miliona evra. Mi očekujemo rebalans budžeta. Rebalans budžeta treba da pokrije ovu ogromnu rupu, ali ne postoje žive materije koje mogu zatvoriti ovako ogromnu rupu bez toga da se zadužimo, da li kod domaćih ili stranih kreditora. Najverovatnije ćemo primeniti i jednu i drugu varijantu, a i jedna i druga varijanta su nepovoljne
Dalje, mi moramo da govorimo o vrlo visokoj zaduženosti privrednih društava a ona je trenutno u nivou od devet milijardi evra. Pokazatelji govore da je izuzetno velika zaduženost građana, odnosno 313 milijardi dinara ili četiri milijarde evra, dok je 13 milijardi evra trenutna zaduženost kod banaka, a kad tome dodamo još međusobnu zaduženost, kreditnu poverilačku obavezu između jednih i drugih, dolazimo čak do 17 - 18 milijardi evra. To je vrlo nepovoljan agregat.
Nadalje, referentna kamatna stopa NBS je trenutno najveća u Evropi 15,75. Imamo gotovo najveću inflaciju, od preko 10%; bez obzira na sve monetarno-finansijske pokušaje Narodne banke da se monetarni agregati stave u određeni nivo, ne uspevamo smanjiti inflaciju, ne uspevamo da nateramo posebno strane banke, odnosno domaće banke sa stranim kapitalom, da ih uravnotežimo u onaj bankarski sistem i u onu kamatnu politiku koja bi nam omogućila da ne plaćamo ovako visoke kamate koje su sada, evo, oko 30% - najveće u Evropi.
Zašto Narodna banka i Ministarstvo finansija dozvoljavaju zaduživanje tih banaka u inostranstvu pod kamatama koje su vezane za monetarnu politiku EU negde na nivou od 5 do 6%, a ovde se ista sredstva plasiraju po 20, 25% i 30%? Da li vi vidite kolika je tu razlika u kamati, u pasivnoj i aktivnoj kamati? To nema nigde u Evropi, samo se to uzima u Srbiji.
O tome morate razgovarati i morate odgovoriti građanima, i predsednik Vlade, i ministar finansija i guverner Narodne banke, zašto plaćamo najskuplje kredite, zašto imamo deficit i tekućeg bilansa i budžeta i deficit u spoljnom trgovanju; dok je tako, imaćemo jad i nesreću u narodu, a vi ste odgovorni za to. Hvala vam.

Dame i gospodo, danas razgovaramo prvi put o zakonskom projektu o privatizaciji u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Zašto pitam vas sve ovde i srpsku javnost, zašto se ovaj sporazum javlja u vidu zakonskog projekta ovde, kada smo imali do sada na hiljade privatizacija o kojima nismo vodili računa, kao što vodimo danas, i treba da vodimo.
LDP s pravom brani zajedničke interese i treba da brani. Trebalo je svi zajednički od trenutka privatizacije ovakvom energijom da branimo privatizaciju u smislu zaštite interesa. Ali, predstavnici vlasti ovde nastupaju neozbiljno. Zašto? Predsednik Vlade, koji nije učestvovao u potpisivanju sporazuma, ali jeste predsednik države, odnosno predsednik stranke je učestvovao i 25. januara 2008. godine pohvalio je ovaj sporazum kao najznačajniji energetski sporazum u istoriji srpskog naroda. I on stvarno jeste.
Predsednik Vlade, koji je trebalo danas da izloži osnovni koncept ovog sporazuma, danas nije prisutan. On je u javnosti izašao, sada ću pročitati, sa potpuno suprotnim stavom od ovoga što njegov zamenik, odnosno potpredsednik Đelić, nastupa i kaže u uvodnom izlaganju.
Predsednik Vlade, u intervjuu koji je dao u ime Vlade, 10. jula kaže: "Što se tiče ekonomskog sporazuma sa Rusijom, koji je upućen Skupštini na ratifikaciju, ne spominje se cena za kapital NIS-a i da će se o tome još pregovarati". On je naveo da je sporazum o prodaji dela kapitala NIS-a, potpisan 25. januara u Moskvi, krovni dokument i da je protokol u kome je navedena cena po rangu niži dokument.
Cvetković je dalje rekao da ne može da kaže da li će cena za NIS biti promenjena u pregovorima, ali da će se o tome razgovarati, kao i o nizu drugih stvari. On je dodao da očekuje da će biti potrebno angažovanje ekspertskog dela radne grupe koji će učestvovati u razgovorima. Prema tumačenju predsednika Vlade, cena koja je potpisana u ovom sporazumu, odnosno u protokolu koji je sastavni deo ovog sporazuma, nije definitivna, o njoj će se razgovarati.
Samo da pročitam izjavu ministra rudarstva i energetike, Petra Škundrića, izjava je od 17. jula 2008. godine: ministar rudarstva i energetike Petak Škundrić izjavio je da neće biti promena sporazuma sa Rusijom i cene za prodaju NIS-a. Škundrić je kazao da ministar ekonomije Mlađan Dinkić nije postavljen na čelo pregovaračkog tima da bi se promenila cena za NIS, već je taj tim formiran da bi se proces ubrzao i postigli što bolji rezultati. Sporazum ne može da bude ugrožen i to nije namera potpredsednika Dinkića. Očito je da je u koliziji predsednik Vlade sa ministrom energetike.
Molim vas, ovde u raspravi treba da se pojavi predsednik Vlade i da se izjasni u smislu da li je cena definitivna ili će se još o tome razgovarati.
S obzirom da je formirana radna grupa, očito je da prema tumačenju ne samo predsednika Vlade, nego i koalicione stranke u Vladi DS, o ceni će se i dalje nastaviti razgovor. Jako je neozbiljno da se o ovome ne razgovara u ovom visokom domu i da se definišu svi osnovi koji su elementi ovog sporazuma, protokola i budućeg ugovora.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po čl. 225. i 226. Koristim priliku da postavim predsednici Skupštine pitanje: gde su ti predstavnici koji su zvanično nominovani kao predstavnici Vlade po dnevnom redu?
Gospodin Đelić je bio ovde prisutan jedno pola sata, posle toga je otišao i nema ga. Skupština je nastavila rad, ali predstavnika Vlade nominovanog nema.
Završite i molim vas da mi vratite vreme, ometate me ...

Tražim obaveštenje od Vlade i Ministarstva spoljnih poslova u vezi određenih izjava koje je izneo ministar spoljnih poslova na sastanku Jadransko-jonske inicijative u Zagrebu pre mesec dana, kada je izjavio da između Republike Hrvatske i Republike Srbije postoje određena pitanja o kojima se mora raspraviti, a posebno o pitanju etničkog čišćenja Srba iz Republike Srpske Krajine, Republike Hrvatske, u periodu od 1991-1995. godine.
Posle te izjave u Hrvatskoj je usledila prava salva kritika na izjavu našeg ministra spoljnih poslova. Kritike su upućivali od predsednika Mesića, premijera Sanadera, ministara u Vladi, predstavnika političkih stranaka, institucija itd.
S druge strane, srpska javnost, a posebno ministar spoljnih poslova, zaćutali su. Postavljam pitanje, da li je ministar spoljnih poslova koji je izašao sa ovim tvrdnjama govorio neistinu, da ne kažem da je lagao. Ako je lagao, to je kleveta protiv jedne države ili se radi o stvarnim činjenicama i događajima u periodu od 1991-1995. godine. Zašto ministar, zašto Vlada o svemu tome ćuti.
Stvarna istina je da se u periodu od 1991-1995. godine dešavao ratni zločin genocida i etničkog čišćenja, a to možemo videti iz stenograma presretnutih razgovora između Vesli Klarka i Solane, gde je Vesli Klark jasno i decidirano rekao - naredio sam da se Srbi iz Republike Srpske Krajine, Republike Hrvatske proteraju iz prostora na kojima su živeli, odnosno iz svojih domova.
Da li ministar spoljnih poslova, koji sada ćuti, ima pravo da ćuti? Da li svi mi zajedno imamo pravo da ćutimo? Činimo krivično delo, krivično delo i prema nacionalnom pravu i prema međunarodnom pravu. Radi se o najtežim oblicima krivičnih dela, to je ratni zločin genocida i etničkog čišćenja nad jednim narodom. Samo da vam kažem da je u ratu od 1991-1995. godine... (Predsednik: Vreme.)... poginulo 7.000 Krajišnika, da je 15.000 ranjenih, 800.000 proteranih, 35.000 stambeno-poslovnih i industrijskih, poslovnih objekata opljačkano, uništeno i zapaljeno, na 10-tine crkava i drugih objekata, stanova u društvenom vlasništvu ...

Molim vas, produžite mi, jer nisam mogao u početku, dva minuta sam izgubio.

Hvala. Javiću se kasnije.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, sa pažnjom sam pratio ekspoze mandatara za sastav vlade, očekujući da ću bar u jednoj rečenici, bar u jednom slovu videti pojam izbeglice i interno raseljena lica.
Nažalost moju, a i na žalost izbeglica i interno raseljenih lica, mandatar i većina ne spomenuše ni izbeglice ni interno raseljena lica u ovom ekspozeu, a isto to nije učinjeno prethodne nedelje u dva sistemska zakona: zakonu o vladi i zakonu o ministarstvima. Zato s pravom moram reći da su izbeglice i interno raseljena lica u Republici Srbiji građani drugog, trećeg ili ko zna kog reda.
Kada smo raspravljali o predlozima zakona o vladi i ministarstvima, insistirao sam kod većine da se inauguriše ministarstvo za izbeglice i interno raseljena lica zbog više razloga.
Jedan od razloga je što je nad Srbima iz Republike Srpske Krajine, iz Republike Hrvatske, iz BiH učinjen genocid i etničko čišćenje, kao što je to na Kosovu i Metohiji učinjeno od strane Albanaca, zato što je to najsiromašnija i socijalno najugroženija kategorija stanovništva u Republici Srbiji, zbog imovine, imovinskih i socijalnih prava koja su Srbima ostali i u Hrvatskoj, i u BiH i na KiM. Bilo bi primereno da upravo ta struktura ljudi ima svoje ministarstvo, koje će brinuti o našim oduzetim pravima u bivšim republikama SFRJ.
S druge strane, moramo reći da na prostoru Srbije danas živi u različitom statusu, da li su oni izbeglice ili su izbeglice sa državljanstvom Republike Srbije, da li su sa rešenim prebivalištem ili bez njega, oko 700.000 Srba, 300.000 interno raseljenih lica, znači, milion ljudi u statusu određenog beznađa, socijalnog stanja nemoći.
Bilo bi primereno da neko brine o njima. Reći ću vam samo da zakonski propisi koji se odnose na ova lica ne potvrđuju brigu ove države. Imamo samo jedan zvanično zakon o ovim licima, a to je Zakon o izbeglicama iz 1991. godine, koji nažalost ima sve one manjkavosti kao i svi zakoni iz onih prethodnih perioda. Umesto da ova vlast, većina, prihvati inicijativu izbeglica, izbegličkih udruženja i da shvati suštinu problema života ovih ljudi, da razgovara o njihovim problemima i ovde na skupštini i na drugim državnim institucijama, da se pomogne tom narodu; nažalost, pomoći nema.
Koristim ovu priliku da upoznam i mandatara i kandidate za ministre, s obzirom da ima i starih i novih, da u ovoj oblasti imamo više bilateralnih i multilateralnih sporazuma koji obavezuju ovu državu, obavezuju državne institucije, i vi, kao rukovodioci tih institucija, moraćete krenuti u realizaciji tih sporazuma i striktnu primenu svega onoga što je predviđeno tim sporazumima.
Prvi sporazum je iz 1996. godine, a to je sporazum o normalizaciji odnosa, kojim su između Srbije i Hrvatske priznate granice, i to avnojevske granice, i jedna i druga država su priznale suverenitet i teritorijalni integritet. Međutim, ono što je bitno u ovom sporazumu, a to je da su se članice obavezale da će izvršiti povratak izbeglog i proteranog stanovništva. Znači, Republika Hrvatska je bila u obavezi, shodno odredbama ovog sporazuma, da vrati izbeglo i proterano stanovništvo sa prostora Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske. Prošlo je 12 godina, svega 5% stanovništva, proteranih Srba iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske vratilo se u Hrvatsku.
Istim sporazumom predviđeno je da se sva zapaljena, uništena, oduzeta imovina vrati Srbima, čak je predviđena i pravična naknada. Nažalost, svega 5% ili neki procenat više od zapaljene, uništene, devastirane, pokradene imovine je vraćen Srbima. Šta je sa ostalih 95%. Ko brine o toj imovini? Niko.
Da li ima slobodnog i bezbednog povratka? Nema. Srbi koji se tamo vraćaju su uglavnom starci, 60, 70, 80 godina, mladi se tamo ne vraćaju. Zašto? Zbog toga što se vrše razni oblici šikaniranja, diskriminacionim metodama, upravnim postupcima, sudskim postupcima se onemogućava ne samo povratak, nego povratak imovinskih i socijalnih prava.
Nadalje, spomenuću sporazum o socijalnom osiguranju iz 1998. godine koji je obavezao Hrvatsku na uredno izmirenje svih stečenih prava, vezanih za penzije, vezanih za invalidnine i druga socijalna davanja. Postavio sam pitanje Ministarstvu rada i socijalne politike u toku 2007. godine o tome šta je sudbina svih penzija koje su građani Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske, koji su to pravo ostvarili od 1991. godine do 2003. godine kad je ratifikovan ovaj sporazum, zašto 24.000 Srba koji su ostvarili to pravo ne dobijaju i ne ostvaruju pravo na penziju u Republici Hrvatskoj.
Ovde nije kandidat, to je novi-stari ministar, Rasim Ljajić, koji mije odgovorio ovde i potvrdio da 24.000 Srba, koji su ostvarili to svoje pravo, ne mogu uživati u svojoj penziji koju su stekli u Republici Hrvatskoj zbog toga što hrvatski organi to ne dozvoljavaju. Upravni postupak po kome se rešavaju penzije u Hrvatskoj traje predugo. Predugo zbog toga što hrvatska država ne želi Srbima dati to pravo.
Samo da vam kažem, 24.000 penzija, sa prosečnom mesečnom penzijom od 400 evra, to je negde u visini od 120 miliona evra hrvatska država bi trebala dati Srbima, a to im ne dozvoljava. Pitam kandidata za ministra, zašto ništa ne čini njegovo Ministarstvo rada i zapošljavanja da se ubrza taj postupak i da se to da Srbima.
Moram spomenuti, zbog kratkoće vremena, vrlo kratko, šta je sa sporazumom o sukcesiji? Mlađa je bio ovde, to je u nadležnosti Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Zašto se ne insistira na striktnoj primeni ovog sporazuma o sukcesiji?
Sarajevskim sporazumom iz 2005. godine decidno je potpisano od strane i Hrvatske i Republike Srbije da će se vratiti stanarska prava svim Srbima koji su to pravo ostvarili po propisima do 1991. godine. Ništa od toga Srbi nisu ostvarili.
S obzirom da smo građani drugog reda, tražimo od ove vlade da krene u realizaciju svega onoga što su Srbi imali. Ono što ste učinili do sada ne predstavlja ništa. Nadam se da će nova vlada i ministarstvo otkloniti sve one prepreke koje nam Hrvati stvaraju u smislu ostvarenja naših imovinskih, socijalnih i svih drugih prava, dobijanja dokumenata i svega što muči Srbe. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, juče smo imali jedan amandman koji je pokušao popraviti u formalnopravnom smislu sam termin ovog ministarstva. Tražili smo da se umesto Ministarstva za dijasporu uspostavi jezičko-pravni termin koji odgovara i Ustavu i drugim podzakonskim aktima koji regulišu ovu oblast, a to je da se ovo ministarstvo zove ministarstvo za veze sa Srbima izvan Srbije. To ima uporište u podzakonskim aktima, odnosno u našem Poslovniku o radu Narodne skupštine koji u svojim odredbama ima uspostavljen Odbor za veze sa Srbima izvan Srbije i u tom pravcu bi taj dualizam trebalo da se ispravi. Nažalost, to verovatno nećete učiniti i ovaj naš amandman nećete prihvatiti.
Kolega narodni poslanik Zankov je pokušao da u nadležnostima ovog ministarstva dogradi određenim aktivnostima lošu formulaciju koju ste predvideli, a koju, verovatno, nećete ispraviti. Vrlo je bitno da se ova oblast dogradi, ne samo sa ovim inicijativama koje imate od strane SRS, nego da u potpunosti menjate karakter, ne samo rada ministarstva, nego svih neophodnih stvari što se tiče rada ovog ministarstva.
Juče sam konstatovao da nemate zakonsku regulativu u ovoj oblasti. Zašto je ona neophodna? Neophodna je zbog toga što se moraju utvrditi nadležnost, prava i obaveze svih subjekata koji deluju u ovoj oblasti, od republičkih organa, raznih državnih organa koji bi morali raditi na uspostavljanju daleko prisnijih odnosa i veza u oblasti ekonomske, finansijske, kulturne, sportske i svake druge saradnje između Srba u matici i Srba u dijaspori. Mi nemamo tu zakonsku regulativu, niti vi o njoj razmišljate.
S druge strane, nemamo strategiju unapređenja tih veza i odnosa. Strategijom se daju određeni pravci unapređenja odnosa u ekonomskoj, finansijskoj, privrednoj, kulturnoj, sportskoj saradnji itd. Zašto je to neophodno? Neophodno je da se zna šta će tu učiniti pojedini organ i koja je njegova obaveza, da se utvrde osnovni parametri te saradnje, da se zna datum kada će se šta u tom pravcu odigrati, da se vidi iz kojih izvora će se obezbediti sredstva za rad tih organa.
Neophodno je obezbediti finansijska sredstva da bi se mogla unaprediti ta saradnja.
Lokalna samouprava, to sam juče rekao, posvećuje daleko više pažnje nego republički organ, odnosno ovo ministarstvo. Ovo ministarstvo nema ni kadrove. Svega dvadesetak ljudi radi u tom ministarstvu. Nemaju zakonski osnov, nemaju strategiju razvoja, nemaju operativni plan aktivnosti itd., nema ništa. To je mrtvo slovo na papiru. Ovo ministarstvo ne može kao takvo da radi.
Lokalna samouprava čini daleko više nego što čini ovaj republički organ. Povezuju se i sportski i kulturno, dolaze za verske praznike ovde, odlaze tamo, razvijaju mnogobrojne oblike saradnje, privredno se povezuju, obezbeđuju sve preduslove da ljudi koji rade u inostranstvu dođu ovde i da svojim stručnim znanjem unaprede opštine, da sredstva koja su ostvarili tamo mogu da plasiraju na području opštine itd.
Daleko više bi trebalo da radi ovo ministarstvo, ali nažalost, ne čini se ništa od strane republičkih organa, odnosno vlasti, posebno od petooktobaraca, koji je trebalo daleko, daleko više da učine. Imaju ministarstvo, ali nisu ga unapredili, nisu stvorili materijalno-tehničke preduslove da se u ovom ministarstvu odradi ono zbog čega je i osnovano.
Bitno je naglasiti je da su naši zemljaci u inostranstvu podložni asimilaciji u jezičkom i u verskom smislu. Naša država ne čini ništa da to spreči. Kako sprečiti tu asimilaciju? Posebno je ona opasna kod mladih ljudi, kod stručnih ljudi koji usvajaju sve savremene tekovine informatičke, tehnološke, tehničke industrije i na taj način se odvajaju od srpskog korena, od srpske biti i gube sve ono što je odlika srpstva i pravoslavlja, naše kulture i naših običaja, naše tradicije. Upravo zbog toga i upravo na tom osnovu ovo ministarstvo treba najviše da radi. Ali, ako ministarstvo nema ni kadrove, ni finansije, ni operativne planove, ne očekujemo ništa, oni ništa neće učiniti.
Sve ovo što vam govori Srpska radikalna stranka vi ne uvažavate. Preko svih ovih naših amandmana prelazite onako kako to činite u poslednjih osam godina, ne uvažavate stavove, ne uvažavate naša mišljenja. Tako će i završiti vaša vlast.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde smo doživeli situaciju da predstavnik pozicije kaže da je učinjena pravnotehnička greška i da se ta greška otklanja na način da je predlagač prihvatio amandman gospodina Delića.
U čemu je problem? Problem je u tome što smo pre toga čuli od predsednika Odbora za pravosuđe i upravu da je pravnotehnički nemoguće prihvatiti dva amandmana u istom tekstu. Otkud pravo predlagaču zakona da prekrši to što mu je rekao njegov stranački kolega, iz čega on izvlači pravni osnov za to da prihvati takav amandman?
Gledajte, radi se o pravnotehničkoj grešci koja je trebalo da završi odgovornošću stručnih službi. Stručne službe imaju odgovornost. Mi smo ovde u Skupštini doživljavali da dobijamo protivzakonite odredbe, protivustavne odredbe, da to prođe kroz ruke svih pravnika i stručnih službi u ministarstvima, odborima i komisijama Vlade i u odborima Skupštine, da na kraju to dođe ovde i onda konstatujemo da se radi o protivzakonitoj odredbi. Gotovo pedesetak ljudi, po pravilu pravnika, ne čita. Jer, da čita, otklonili bi taj nedostatak.
Gde je odgovornost? Odgovornost je na predsedniku Skupštine i na sekretaru Skupštine, pa upozoravam predsednika Skupštine, a i sekretara Skupštine, ovako se ne može raditi.
A najgora odgovornost leži na ljudima koji nam daju tumačenja da se nešto ne može učiniti, jer to nema osnov u pravnotehničkoj regulativi (ne znam u kojoj, nismo čuli). Njegov kolega, isto predsednik odbora, kaže da se prihvata amandman. Znači, isti čovek, u istoj funkciji – ono što se ne može, može se.
Nema to ni pravnu logiku, nema to ni racio, i ponovo upozoravam predsednika i sekretara Skupštine da vode računa o ovome. Nije ovo prva pravnotehnička greška, ali je suštinska, a i stvarna. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se po članu 225. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije.
Mogu vam reći da me nije iznenadila ova sramna odluka Haškog tribunala jer je to samo nastavak svih onih aktivnosti koje sprovodi Međunarodna zajednica, mondijalisti i novi svetski poredak prema srpskom narodu. Ovo je samo nastavak tih aktivnosti. Dočekaćemo mi još i gore stvari.
Ono što mi treba da učinimo jeste da ovaj dom donese rezoluciju kakvu je donela Ruska Duma, kojom je zatražila od Međunarodne zajednice i Generalne skupštine Saveta bezbednosti da se ugasi Haški tribunal. Međutim, mi ovde nemamo hrabrosti.
Srpskom narodu je sada sve jasno. Uvukli su nas u rat, pobili su nam mladost, opljačkali, rasturili državu, napravili sitne posede i rade šta hoće.
Ovaj dom, u ime unesrećenih majki i očeva koji su izgubili decu, unesrećenog srpskog naroda, mora imati tu hrabrost. Donesimo odluku. Pomozimo Rusima, ali pomozimo i drugim državama koje će se sigurno pridružiti tim našim aktivnostima da se prekine i ugasi Haški tribunal. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovu izjavu o tome da će Republika Srpska Krajina postati deo Republike Hrvatske gospođa Pešić je izrekla 1993. godine, kada su Srbi u Republici Srpskoj Krajini gubili živote. Samo da vam kažem da je u periodu od 1991. godine do 1995. godine poginulo 7.000 ljudi, 15.000 ranjenih, 800.000 Srba je proterano iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske.
Gospođa Pešić daje takvu izjavu u periodu kada majke i očevi sahranjuju svoju decu, kada borci na ratištu brane i svoje porodice, i decu, i okućnice i imovinu. Sramno je, gospođo Pešić, da dajete takve izjave. Sramno je i ovo o Kosovu i Metohiji. Kršite Ustav, u periodu kada tragediju srpskog naroda ne možemo sagledati.
Ali, niste vi sami. Vaša partija i mnoge druge partije to isto čine. Vi se sprdate sa Ustavom, sa ovom državom i sa narodom. Sramno je prema tim roditeljima koji su sahranjivali svoju decu, koji su brinuli o njima, reći da će to pasti. Provodite politiku SAD, EU i Vatikana. Sramno je to.

Dame i gospodo narodni poslanici, uložio sam amandman na član 2. stav 1. tačka 23. koji u Predlogu zakona izvorno stoji - Ministarstvo za dijasporu. Moj amandman se odnosi na izmenu tog naziva: ''23. Ministarstvo za veze sa Srbima izvan Srbije''.

Ono što je bitno, a to je rečeno i u obrazloženju ovog amandmana, to je da ovo ministarstvo moramo uskladiti s odredbama Ustava i drugih podzakonskih akata. Samo da vas upoznam da je pravilnikom o radu Skupštine predviđen, kao jedan od odbora, Odbor za odnose sa Srbima izvan Srbije. Ovde imamo ministarstvo, tamo organizaciono imamo odbor za veze sa Srbima van Srbije. Zašto taj dualizam? Zašto ga ne ukalupimo u jedan naziv?

Druga stvar je daleko bitnija. Ovo je jedna kozmetička, jezička promena, ali je daleko bitnije da se sadržinski odrede nadležnost, prava i obaveze ovog ministarstva, koje su ovde vrlo male, minorne i nemaju one sadržaje koje bi to ministarstvo trebalo da ima.

Suština ovog amandmana je u tome da se predlagaču, ako se već opredelio za ministarstvo, daju zakonska ovlašćenja. Mi trenutno nemamo zakonsku regulativu koja bi regulisala prava, obaveze, nadležnosti ovog ministarstva. Znači, neophodno je da ozakonimo način, uslove povezivanja, poboljšanja veza između Srba u Srbiji i Srba u inostranstvu.

S druge strane, morali bismo da imamo i da inaugurišemo stratešku politiku unapređenja odnosa. Mi takođe trenutno nemamo strategiju unapređenja odnosa sa našom braćom u inostranstvu, a morali bismo da imamo.

U Predlogu zakona predlagač kaže da ovo ministarstvo obavlja poslove državne uprave koje se odnose na pomoć građanima, položaj građana Republike Srbije koji žive izvan Republike Srbije. To je bolna rana svih naših građana u inostranstvu jer nema brige ove države o građanima Srbima u inostranstvu.

Krenuću od Republike Hrvatske. Položaj Srba u Hrvatskoj je poznat ovoj skupštini i moramo reći da je on vrlo loš. Srbi koji su ostali u Hrvatskoj posle rata, izgubili su posao. Cela Republika Srpska Krajina, sem Slavonije, Baranje i zapadnog Srema, očišćena je ratnim akcijama ''Oluja'' i ''Bljesak'', a iz Slavonije, Baranje i zapadnog Srema otišlo je oko 150.000 Srba u tzv. mirnoj reintegraciji. Nije to bila mirna reintegracija nego je to bilo teranje Srba sa prostora Slavonije, Baranje i zapadnog Srema.

Oni koji su uspeli da ostanu tamo, a to su uglavnom staračka domaćinstva, pretrpeli su mnogobrojna šikaniranja, diskriminacije, teranje sa posla, paljenje imovine, privođeni su, hapšeni itd. Ova država nije imala razumevanja za te Srbe. Slična situacija je u Bosni i Hercegovini, a i u drugim zemljama na prostoru bivše SFRJ.

Ove poslove mora da radi ovo ministarstvo, zajedno sa Ministarstvom spoljnih poslova. Ali, ako vidimo sadašnju strukturu Ministarstva za dijasporu, vidimo svega dvadesetak zaposlenih radnika, bez jasne strategije, bez jasnih ovlaštenja, prava, obaveza itd. Šta da očekujemo od njih? Ništa. Ništa i ne rade. Tvrdim da sa našom dijasporom više rade opštine, lokalna samouprava, nego što to radi ovo ministarstvo.

Po tom uzoru, kako rade opštine, moramo ustrojiti i ovo ministarstvo. Ono je sada bez funkcije. Ono je sada i bez normalnih finansijskih sredstava sa kojima bi se moralo ući u određene aktivnosti. Niti ovo ministarstvo ima kadrove, niti ima instrumente rada, niti ima novčana sredstva za rad. Ono je sada mrtvo slovo na papiru.

Ne samo sada, ovim predlogom zakona, nego je to bilo od 2000. godine, da se ne vraćamo, to je neka prekretnica i moramo se tako i postavljati. Šta očekujemo od ovog ministarstva? Ništa. Nemamo ovlašćenja, nemamo organizaciju, nemamo sistem, nemamo strateške planove, nemamo novac. Mrtvo slovo na papiru.

Ono što je bitno za naše građane u inostranstvu, to je da su izloženi ogromnoj asimilaciji matičnih država, posebno mladi ljudi, posebno obrazovani ljudi. Kako sprečiti tu asimilaciju?

Samo intenzivnim radom državnih organa, od Skupštine, preko Vlade i državnih institucija. A to ne možemo bez zakona. Znači, prvo zakon, strategija, novac i na posao.

Predlagač zakona o tome nije razmišljao. Bitno je samo zadovoljiti političke apetite pojedinih lidera koji će sesti u ovo ministarstvo i imati naziv ministar. Stvarne funkcije nemaju. Slična je situacija i kod drugih ministarstava, ali da se ograničimo na ovo ministarstvo.

Ono što je pogubno, što moram naglasiti, to je da smo mi, uz asimilaciju naših ljudi, upravo zbog toga što smo inaugurisali jednu pasivnost prema našim građanima u inostranstvu, onemogućili naše ljude koji su u dobi kada mogu unaprediti, kada i sa finansijskim sredstvima sa kojima raspolažu mogu pomoći našoj državi, nemaju instrumente te pomoći jer im mi, kao država, nismo stvorili mogućnost da plasiraju svoja znanja, svoju struku i svoj novac, da dođu i ovde ulože.

Nemamo državne institucije koje se time bave. Imamo samo ponegde lokalnu samoupravu koja o tome razmišlja, određuje lokacije za ljude koji su vraćaju iz inostranstva. Ne u porodične kuće, ne u stanove, nego se posebne parcele izdvajaju za izgradnju, da ljudi mogu da izgrade, da ulože svoj novac, da zaposle i plasiraju onu struku i znanje koje su stekli u inostranstvu.

Da li to može ovo ministarstvo? Ne može. Da li to može lokalna samouprava u nekom ozbiljnijem smislu? Ne može, nema sredstava. Znači, u celini gledano, ovo ministarstvo nema ni svoj smisao, ni svoju funkcionalnost, nema ono što bi, kao takvo, trebalo da ima. Hvala.