Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice Slobodan Samardžić

Govori

Poštovani članovi Vlade, svoje pitanje bih postavio predsedniku Vlade.
Srbija je dobila datum. Jedna stvar koja je proslavljena po drugi put ove 2013. godine, prvi put 28. juna, a sada 20. decembra sa dosta neumerenosti i neskromnosti, nezasnovanog slavlja sa teškim rečima, velikim rečima da je to istorijski datum i istorijski događaj, apsurdno je da je ovo istorijska stvar za Vladu po tome što će u istoriji Srbije ostati upamćena po tome – uslov i zalog za ovaj datum jeste predavanje Kosova. Predavanje Kosova nije formalni uslov EU, niti pisani uslov. To je nešto što je EU krišom i ispod žita nagoveštavala vladama Srbije još ranije i našla uporište za takvu neku politiku u SSP.
Dakle, u onom naslovu koji govori o dobrosusedskim odnosima ona je Kosovo priključila toj kategoriji suseda Srbije i samim tim nju uključila u obavezu da i sa Kosovom ostvaruje dobrosusedske odnose. Posle toga je ta stvar bila prevedena u normalizaciju odnosa sa Kosovom.
Dakle, ovde je reč upravo o tom problemu neformalnih, nepisanih uslova za započinjanje razgovora u vezi sa pristupanjem Srbije EU. Hoću da skrenem pažnju da je na briselskom spisku tih nepisanih uslova dosta tačaka, da Kosovo nije jedina i upravo u vezi sa tim hoću da postavim pitanje.
Naime, EU nije zadovoljna ni sa Ustavom Srbije, nije zadovoljna sa položajem Vojvodine, posebno sa njenim ustavnim položajem. Vrlo je verovatno da će se takvo jedno nepisano pitanje uskoro postaviti pred Srbijom. Dakle, ne prilagoditi Statut Vojvodine Ustavu Srbije, nego obratno, menjati Ustav Srbije, da bi se ovaj nivo autonomije, koji je ustavno protivrečan, zadržao. Potom, EU će insistirati da Srbija razvije vrlo intenzivne evroatlantske odnose, da jednog dana uđe u NATO, da zaustavi svoj ugovor o Južnom toku…
(Predsednik: Vreme.)
Molim vas, gospodine predsedavajući, ja sam počeo 30 sekundi ranije i molim da mi to nadoknadite. Kasnije sam počeo i samo da bih postavio pitanje.
Dakle, takvih primera ima jako puno. Privilegovani položaj Hrvatske u trgovini duvanom sa Srbijom i mnogo štošta drugo.
Mene ovde zapravo zanima pitanje - da li Vlada Srbije, obzirom na ove činjenice koje sam pomenuo, a to je taj spisak nepostojećih uslova ili formalno nepisanih uslova, da li Vlada Srbije ima bilo kakvu ideju o povlačenju crte, o povlačenju crte trpeljivosti tih uslova koji zapravo teraju Srbiju da bude sve slabija, sve kraća i sve manja u svom procesu pridruživanja EU?
(Predsednik: Gospodine Samardžiću, već ste prešli četvrti minut. Da bismo dali i drugima priliku, ja vas molim, imaćete priliku u drugom pitanju da postavite dodatna pitanja.)
Hvala.
Gospodine predsedniče Vlade, nema na sajtu kancelarije, niti na sajtu EU danas pregovaračkog okvira. On je još uvek tajnovit dokument.
Iz druge ruke, preko medija se saznaje da je glavna stavka u tom okviru koji se tiče našeg interesa zapravo eksplicitan zahtev da Srbija potpiše obavezujući pravni dokument sa Kosovom. Ne znam da li je to razlog te tajnovitosti, ali po svoj prilici to je tako.
Prema tome, videćemo šta tu piše, ali je činjenica da Srbija je na dobrom putu da završi taj posao oko predaje Kosova. Upravo taj dokument jeste finale i de jure priznanja, ako smo ih do sada de fakto priznali, priznaćemo ih i de jure i to piše u tom pregovaračkom okviru, po svoj prilici.
Podsetio bih vas da je danas savetnik Guzenbauer rekao da će Srbija i Kosovo kad tad uspostaviti normalne odnose. Vidite, on nije savetnik Austrije, iako ima nemačko prezime, on je savetnik srpske vlade ili nekoga u srpskoj vladi. Takvih je, činjenica, koliko god hoćete i mi možemo voditi igru veoma dugo oko toga da li je Srbija priznala ili nije, možemo se nadgornjavati, ali to zaista nije bitno. Svi znaju da je to uslov. To je uslov koji je Vlada manje-više ostvarila, plus taj obavezujući dokument koji će jednog dana potpisati da bi napredovala u tim pregovorima.
Ali, u vezi sa time, pošto je na dnevnom redu tema o drugim uslovima koju sam započeo kada sam počeo da govorim, imam jedno drugo pitanje za vas.
Naime, ovde se maločas razvila jedna diskusija oko Zakona o finansiranju Vojvodine, pa je ministar finansija rekao – nemoguće je zakon doneti, zato što ne postoje nadležnosti Vojvodine u zakonskom obliku.
Pitanje za Vladu glasi – zašto Vlada do sada nije napravila predlog zakona o nadležnostima Vojvodine? Pre godinu i po dana, u maju 2012. godine, Ustavni sud Srbije je 22 odredbe tog postojećeg zakona poništio i Vlada je imala zadatak da napravi taj zakon. Taj zakon bi zapravo omogućio da se odmah pravi statut saglasan zakonu, pa onda i zakon o finansiranju.
Zašto to sada govorim? Zato što to jeste test za Vladu - da li će u ovom momentu napraviti taj zakon i učiniti i zakon i statut saglasan Ustavom, ili će čekati šest meseci?
Moje podozrenje je da Vlada to ne radi zato što se boji reakcija EU, a to je poseban dokaz za ovu tezu o uslovima koji nisu pisani, koji lebde u vazduhu, koji su vama sasvim jasni. Ne radite posao koji treba da radite da biste regulisali zakonski i ustavno status Vojvodine, upravo zato što vodite računa šta o tome govore i razmišljaju pojedine države članice EU, koje su za pitanje enormne autonomije Vojvodine izuzetno zainteresovane.
Jedna Vlada Srbije u današnjoj situaciji, kada joj je oduzet deo teritorije od strane EU, morala bi biti mnogo opreznija, osetljivija na nagoveštaje i znake. Razume se da oni vama to neće eksplicitno reći, niti će negde to biti zapisano. Kao što vam licemerno govore – ne morate priznati Kosovo. Bar ne sada. Je li tako? Priznaćete ga kad-tad. Eto, to je ta zmija koja nas je ujela i zbog koje treba da se bojimo guštera.   
Takvih nagoveštaja imate koliko god hoćete. Navešću vam jedan za Vojvodinu. Vi kažete – nisu postavili pitanje. Znate, Izveštaj Evropske komisije za 2010. godinu pohvalio je Statut Vojvodine. Rekao je da je dobro što je on donesen i što je takav kakav jeste. Tada se već znalo da statut nije u skladu sa Ustavom, zato što je DSS već krajem 2009. godine podnela Ustavnom sudu jedan predlog za ispitivanje ustavnosti tog statuta, kao i ustavnosti zakona. To su te opreznosti države koja je oštećena tim odnosom, teritorijalno, materijalno, moralno, kako god hoćete. Ne možete se vi ponašati kao Austrija kada je ulazila u EU 1995. godine. Nju niko nije pitao za bilo koji deo njene teritorije. O tome govorim.
Dakle, Vlada mora biti osetljiva i oprezna. Zašto? Da ne bi jednog dana tu priliku za ulazak u EU imao samo beogradski pašaluk. Mi se tako moramo ponašati, obzirom na ono kako su se oni ponašali prema Srbiji. To je taj oprez koji je Vlada Vojislava Koštunice prikazivala već od 2004. do 2008. godine. Tu je bilo nešto što je rukovodilo tu Vladu, bez obzira koliko usko sarađivala sa Briselom. Danas je sve raspevano društvo koje veselo ulazi u EU, a ko će ući, kad će ući, koliko će to koštati, to uopšte nije bitno.
Poštovani narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, mi danas možemo razgovarati i o tekstu rezolucije i o njenom povodu, ali bojim se da taj tekst rezolucije i sam taj povod nemaju mnogo veze sa stvarnošću. I to bi mi nekako delovalo kao da se na Titaniku raspravlja o meniju i to u momentu pošto je Titanik udario u veliki ledeni breg.
Naime, treba da povedemo računa pre svega o tome kakvi su rezultati dosadašnjih odnosa Srbije i EU naročito od 2008. godine, kada se smatralo da smo zakoračili, kako se to kaže, u nepovratni proces i da nam je ta evropska budućnost manje više na dohvat ruke. Dosta pokazatelja, činjenica, veoma loših činjenica, o rezultatima tog našeg puta u EU u najmanju ruku u poslednjih pet godina i zbog toga i hoću da govorim o tome, a ne o jednom tekstu koji je manje više tehničkog karaktera i koji doduše insistira na tome da predsednički organ države ima uticaja na proces pregovora, ali se ne pita kuda ti pregovori vode, koliko koštaju za zemlju, kakav je dosadašnji rezultat onog sporazuma koji proistekao iz nekih ranijih pregovora. Sve se to tumbe okrenulo i mi zapravo možemo da zatvorimo oči i da ovim povodom govorimo i o tačkama ove rezolucije što je moguće da ću ja pomenuti, ali mislim da to nije glavna tema.
Naime, Srbija je od 2008. godine do danas imala više štete nego koristi od EU i to se može gledati na više elemenata. Najpre, u teritorijalnom pogledu, u pogledu teritorijalnog integriteta. Srbija je ostala bez Kosova. Vlada je priznala nezavisno Kosovo pod pritiskom EU. Upravo je ona dobila ulogu egzekutora u oduzimanju Kosova od Srbije i taj posao ona obavlja hladno, racionalno, bezočno, onako kako su njene zemlje članice nekada vodile svoju kolonijalnu politiku. Nije samo to problem. Srbija teritorijalno nije stabilna ni sa Kosovom ni bez Kosova. To je svima nama jako dobro poznato.
Taj problem koji svakodnevno destruira javni život u ovoj zemlji stoji kao Damohov mač iznad naših svakodnevnih života pa i iznad ovih svih pokušaja da se država reformiše u ekonomskom, institucionalnom pravnom i bilo kojem drugom pogledu. Nije ta stranica Kosova još zatvorena, a otvorena je stranica Vojvodine. Ako gledamo izveštaje komisije o napredovanju Srbije od 2009. godine na ovamo, videćemo da ona nijednom rečenicom nije dovela u pitanje činjenicu da zakonodavstvo Srbije i propisi Vojvodine su u suprotnosti sa Ustavom Srbije i da direktno ugrožavaju teritorijalni integritet Srbije. Unija tu nije imala nikakvu primedbu imajući u vidu činjenice da je na brojnim stranicama pretresla svaku stopu ove zemlje, svaki element njenog sistema. Dakle, ovo nije propust, ovo je strategija.
Potom, ako gledamo ekonomske efekte ovih odnosa u zadnjih pet godina, oni su zaista poražavajući. Upravo, 2008. godine, negde u leto kada se promenila Vlada, Srbija je ušla u tunel na kraju svetlosti, tunel u kome je svetlost na početku, a na kraju nema te tačke svetlosne. On baulja po tom tunelu i stalno sluša neki mistični glas iz neke nedođije da treba ići napred, ali se ta svetlost ne vidi. Sve je manje izvesno.
Znači, od 2008. godine Srbija je u permanentnoj recesiji uostalom kao i sama EU. Po svim ekonomskim pokazateljima ona nazaduje, ona ima stalno rastuću nezaposlenost, stalno rastući javni dug, stalno rastući budžetski deficit. Sve najgore privredne pokazatelje, ali mi i dalje smatramo da je EU naša razvojna ekonomska šansa i slepo se držimo tog puta u vreme kada se druge mogućnosti otvaraju na očigled svih nas.
Prema tome, i na ovom planu Srbija loše stoji i krajnje je vreme da preispita taj svoj odnos, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog ekonomskih razloga i ekonomskih pokazatelja. Trgovinski deo sporazuma je imao za Srbiju negativan efekat. Potom, opšte društvene prilike u Srbiji su strašno nazadovale u zadnjih pet godina. Dolazi do jednog procesa poremećaja u javnoj svesti, o političkoj svesti, u privatnim mišljenjima i preferencijama ljudi. Evropska unija insistira da Srbija preko noći prihvati nekakve post moderne vrednosti, da stavi u zagradu celu svoju tradiciju, da zaboravi svoju istoriju, da preispita svoju blisku prošlost, okrivljujući je za rat i za zločine. Jednom rečju, kao i 2004. godine što je tražila od CG da prelomi u svesti i sada to traži od Srbije. Neko je pomenuo da je u to vreme postojala državna zajednica. Nemojmo zaboraviti da je 2006. godine CG izašla iz Srbije u skladu sa politikom prelamanja mozga. Tamo je mozak prelomljen i oni su otišli na taj put na kome nisu na drugim travčicama u odnosu na nas, ali sada se to od nas traži.
To je, dakle, jedan težak poremećaj u sferi javnog morala koju Unija agresivno zahteva od Srbije. Možemo pričati i dalje o tim negativnim posledicama, ali, da ne bi gubio vreme, pomenuću samo taj bezbednosni aspekt stvari. Srbija je, na osnovu SSP, prvo poglavlje o političkom dijalogu, u obavezi da se prilagodi spoljnoj bezbednosnoj politici EU.
Danas ne postoji ništa mutnije i nejasnije u njenoj politici ili u njenim politikama, kako se to kaže, od njene spoljne bezbednosti odbrambene politike. Kada pogledamo njene akcije, one se svode na individualna opredeljenja pojedinih zemalja koje sakupljaju određeni broj saveznika unutar Unije da bi vodili neke akcije po svetu, oružanog karaktera, razume se, i na kraju ispada da je to interes zemlje koja vrši takvu propagandu unutar Unije.
To nije regulisano ni osnivačkim ugovorom, iako se ova poslednja izmena dosta posvetila tom aspektu delovanja Unije, ali je tu stvar najmanje jasna, najviše netransparentna, kako bi se to danas reklo, a mi srljamo u tu stvar bez obzira na naše sopstvene procene koliko nam je to u interesu u današnjem svetu i u današnjoj Evropi koji postaju potpuno drugačiji u odnosu na 90-te godine, gde se sa nekog unilateralizma prešlo na multilateralizam i na potpuno drugačiji način odnošenja u svetskoj politici.
Možemo se zapitati, baš zbog ovoga o čemu govorim, gde je ta EU danas 2013. godine u odnosu na neka ranija vremena? Neko je pre mene rekao da je ona takva i da tako izgleda da je njeni očevi osnivači ne bi poznali. Ja tvrdim da nju danas ne poznaje ni njen legendarni predsednik komisije Žak Delor, kome je sredinom 90-tih godina, kada je napuštao to mesto, posle završetka drugog mandata, manje-više bilo jasno u kom je pravcu ona otišla. Kritike unutrašnjih odnosa u Uniji idu upravo sa te strane.
Dakle, Unija u ekonomskom pogledu zaostaje, relativno gledano, razume se. Ona je nekad imala visoki stepen ekonomskog razvoja, zato je relativno u odnosu na ostatak sveta. Ako hoćete, danas je jedino ona u ozbiljnoj krizi. Ni SAD, ni drugi kontinenti zemlje nisu u ekonomskoj ili finansijskoj krizi, ili su u mnogo manjoj meri nego što je to Unija danas.
Ona je, dakle, od leta 2008. godine, od kada je finansijska kriza zahvatila svet, u nultoj tački privrednog razvoja. Mnogi njeni delovi su u stanju recesije, pa i depresije. Ona ne može iz toga da izađe. Pokušava to da učini vanugovornim mehanizmima i donosi nove ugovore o stabilnosti itd. Takođe, uvodi nove mehanizme kontrole nacionalnih budžeta, pokušava preko Fonda za stabilizacioni mehanizam da finansira posrnule ekonomije i ništa joj od toga ne uspeva. Moramo to imati u vidu.
Dakle, gde je Srbija u toj projekciji EU? Nigde. Prosto, po inerciji Srbija služi Uniji da trenira svoj uticaj na jedan mali prostor u Evropi i da ga učini stalno vezanim za sebe, bez obzira koliko su i iz ovih razloga koje sam pomenuo šanse za pristupanje ravne nuli.
Kako se Unija danas odnosi prema drugim državama u Evropi, pa čak i u odnosu na sopstvene države? Evo, Velika Britanija je najavila referendum o izlasku iz Unije 2017. godine. Island je prekinuo pregovore o pristupanju završivši veći deo poglavlja koje treba da ispuni za taj zadatak. Unutar same EU, unutar pojedinih zemalja rastu secesionistički pokreti i ona se suočava sa tim problemom kao i te zemlje. Turska je pre četiri ili pet godina prekinula pregovore o pristupanju. Imala je sreće da nije pristupila, recimo početkom 2000-ih godina, danas bi imala istu nultu stopu rasta, a ne 8,5%, kao što je danas slučaj, da se njoj to dogodilo.
Pogledajmo samo odnos prema tzv. „istočnom partnerstvu“. To je jedan projekat koji bar do sada nije uspeo. Oni nisu uspeli da privuku više od dve države da potpišu taj sporazum o pridruživanju. Što se Ukrajine tiče, to je posebna priča. Evropska unija se tu ponaša kao neki mali imperator koji izvršava poslove za velike imperatore i vodi jednu geopolitičku igru kojoj nije dorasla. Dakle, ona više nema onaj mirnodopski razvojni karakter, kakav je krasio 70-ih, 80-tih, pa i 90-ih godina, ona je postala jedna struktura koja vodi neku vrstu kolonijalne politike u Evropi. Ukrajina je najbolji dokaz za to.
Pazite, oni su prvo uticali da se Ukrajina i Rusija što više razdvoje u pogledu svojih već uspostavljenih trgovinskih industrijskih odnosa, pa su onda Ukrajinu stavili pred dilemu – ili EU ili Rusija? To pitanje je predstavila kao civilizacijsko pitanje. Dakle, nije pitanje proračuna koliko toj zemlji, toj Ukrajini vredi jedna ili druga strana, što je Vlada već jasno uradila, pokazala egzaktno da je bolje da ide prema Rusiji, nego je stvar digla na jedan politički, civilizacijski nivo, manipulišući sa tim pitanjem.
Znači, za Ukrajinu je bilo pitanje da li da se opredeli na zapadnu ili istočnu civilizaciju ili, ako hoćete, na civilizaciju ili ne civilizaciju. To je jedna teška manipulacija, a moći ćete lako da prepoznate slične fenomene koji se događaju i u Srbiji tim povodom. Ova krhka društva koja su izašla iz ratnih vremena 90-ih godina podložna su takvoj manipulaciji. Unija, da ima onaj razvojni mirnodopski karakter kao što je imala nekad, posredovala bi u rešavanju tih unutrašnjih pitanja, a ne bi ih produbljivala, kao što to čini u Ukrajini i kao što je sve vreme činila u Srbiji.
Mi ovde raspravljamo o civilizacijskim relacijama - hoćemo li na istok ili na zapad, a to uopšte nije tema. Hajde malo razmislite o tome zašto bismo mi međusobno raspravljali o tome. Zašto bismo morali da se prilagođavamo diktatu jedne strukture koja je, kao što sam rekao, izgubila svoju dušu i svoj karakter? O tome moramo da vodimo računa da bismo ovu zemlju ipak izvlačili iz krize.
Nije reč o tome da li zadržati partnerstvo sa EU. To je krajnje normalno. Srbija mora biti otvorena prema svima. Mi samo tvrdimo da ovaj aranžman, ovaj režim koji je utvrđen, potpisan 2008. godine, da on donosi velike štete i da ga treba promeniti. Možda bi ta učmala briselska birokratija jednog momenta i prihvatila takav zahtev Srbije i razgovarala sa Srbijom kao sa partnerom u pravom smislu reči. Ne, naše su se vlade zakucale u tom prostoru, u tom procesu i one ne vide nikakav put levo ili desno ili usporavanja, nego najvećom mogućom brzinom jure prema tom bezdanu.
Šta radi naša Vlada u ovo vreme, u ovo doba, u ovom momentu kada je situacija ovakva kakvu sam opisao? Ponovo obećava godinu ulaska u EU. Kažem ponovo, zato što su se nekadašnji predsednici Vlade rado igrali tom temom, pa jedno vreme ta tema nije bila politički interesantna. Jedan će predsednik Vlade ostati u sećanju samo po tome što je 2003. godine rekao da ćemo 2007. godine postati punopravna članica EU. Jedan drugi pregovarač 2008/2009. godine je govorio da ćemo 2012. godine ispuniti uslov, a 2014. godine postati punopravni član EU. Sada opet sa vrha vlasti nam se kaže – 2020. godine ulazimo u EU.
Znate šta, treba čovek da bude zaista naivan, blanko-poverljiv, da ne kažem glup, da bi u to sve poverovao. Posle tolikih godina licitiranja, opet smo na 2020. godini, a na nekom srećnom datumu, pa hajde, strpimo se malo, ne dirajmo ništa, doći će taj trenutak.
Gospodo, ako samo pogledate taj proces koji bi trebao da krene, kažu 21. januara, ako predamo Kosovo, je li tako, do kraja, ali ako krene tada, on je takve tehničke prirode da se ne može završiti brže, nego za deset godina. Dakle, u najčistijim laboratorijskim uslovima, da se ništa ne menja i da sve teče idealno, mi ćemo imati dve godine skrininga, šest godina pregovaranja u vezi sa 35 poglavlja i dve godine potrebne za ratifikaciju takvog jednog ugovora. Znači, 14 plus deset, to je 2024. godina. Godina 2024. je kao idealan momenat ulaska. Znate li koliko je to do 2024. godine, koliko se svet promenio, koliko se Unija menja, koliko se naši odnosi menjaju? Danas niko ne može da predvidi šta će biti za dve godine, a ne za deset godina, a da ne govorim šta će biti za šest godina, kao što nam se sa vrha vlasti sugeriše – samo da budemo mirni, spokojni i pažljivi, da ne talasamo, kako se to kaže, i da ništa ne radimo.
Imamo još jedan fenomen u našoj zemlji, povodom tih evropskih integracija. Ova Skupština ga najbolje reflektuje. To je stanje svesti. Naime, teško je danas, sve da imate najbolje instrumente ispitivanja javnog mnjenja istražiti koliko je raspoloženje za EU među građanima Srbije. Sva ova istraživanja koja smo do sada imali, imala su u velikoj meri manipulativna, ona izlaze sa pitanjem da li želite da Srbija postane članice EU. Pa se onda EU asocira sa onim što ona je bila i što jeste, delimično kao jedna stabilna struktura sa stabilnim zemljama, državama članicama, gde postoji vladavina prava, gde je materijalni prosperitet ogroman itd. Kao da pitate mladića od 20 godina da li bi se oženio za lepu devojku. Naravno da bi, molim vas. Ali, ako on vidi da je ona prevarant, lažov, hoštapler itd, neće se oženiti.
Isto tako, uz ova istraživanja mora ići karakterizacija naših odnosa između Srbije i EU i postaviti pitanje da li ste za to da Srbija uđe u EU ako preda Kosovo, ako se otarasi nekih drugih teritorijalnih teškoća i balasta, ako nezaposlenost treba da stagnira ili da bude još veća itd, itd. U takvoj jednoj realnoj situaciji ljudi bi, naravno, odgovorili ne. U krajnjoj liniji, pre neki dan je bilo neko istraživanje, ne znam da li je i ono dobro napravljeno. Prvi put se postavilo pitanje da li ste za to da Srbija razvije bliže odnose sa Rusijom, pa je 67% reklo da, pa će 50% reći u slučaju tako lepog pitanja i sa EU. Te stvari postaju međusobno isključujuće, kao što vidimo u slučaju Ukrajine.
Srbija ne mora da se opredeljuje ni na jednu stranu sveta, ni politički, ni bezbednosno, ni vojno, ona treba da vodi svoje interese i prema njima oportuno da gradi interese sa drugim državama, drugim organizacijama itd. To je ono što je opravdano i što treba da radi. Ne, ona je potpuno usmerena na jedan dogmatski način na EU i kreće se isključivo u tom pravcu, a porušenim mostovima iza sebe. Jednog dana te prilike koje još uvek postoje, da se okrenemo prema drugim tržištima koji su nam otvoreniji, da se okrenemo prema drugim izvorima finansiranja itd, i one će nestati, i mi ćemo ostati periferija periferije.
Nikada Srbija nije bila u većem provincijskom stanju nego danas, od Karađorđa na ovamo, nikad nije bila veća provincija. Evropska unija se sama razvija kao periferija tzv. zapadne hemisfere, ili zapadne civilizacije. Zato je Srbija u ovakvom toku, u ovakvom kretanju periferija periferije. Razume se, ovo su argumenti koji se mogu izneti u 20 minuta, protiv ovog dokumenta, ali ne protiv ovog dokumenta kao takvog, nego protiv celog procesa, protiv cele ove ujdurme, celog kretanja koje izgleda nepovratno.
Dakle DSS, iz razloga koje sam izložio, smatrajući ovaj dokument deo takve priče neće u ovom momentu glasati za ovu rezoluciju, šta više glasaće protiv. To je jedini način da se neko bar suprotstavi ovom neumitnom trendu i kretanju ka sunovratu.
Obzirom da su u prethodna dva govora iznete određene kvalifikacije na ono što sam ja rekao, iako nisam pomenut imenom, ali jedini sam govorio ili oponirao o ovom opštem trendu, imam potrebu da odgovorim u par reči.
Naime, izneo sam razloge zbog kojih DSS smatra da ovo nije dobro, da treba tražiti druge puteve itd. Postoje razlozi zašto je DSS nekad podržavala taj proces evropskih integracija i u njemu učestvovala i postoje razlozi zašto to danas ne čini. To je izneto o ovome drugom, naročito danas.
Mi smo imali određene kvalifikacije na takvu jednu diskusiju da se zapravo time seje strah i defetizam tri puta. Zatim da je DSS nekad učestvoval u tome, a sada ne učestvuje zbog skupljanja političkih poena. Naime, to su loši pokazatelji delovanja u Skupštini i same inkrinacije tog dela političkog spektra Srbije ka jednoj vrsti monolitizma, ka jednoj vrsti isključujućeg mišljenja, koje ne može da istrpi da neko može drugačije da misli i drugačije da se javno organizuje. Dakle, ovde smo imali i reakciju gde su izneti protiv razlozi o onome što sam ja rekao. To i jeste način na koji treba raspravljati u Skupštini o tim stvarima i potpuno se lišiti tih staromodnih načina razmišljanja.
Sećam se sedamdesetih i osamdesetih godina. U Srbiji su postojali ljudi koji su se zalagali za politički pluralizam i to je smetalo monolitnoj strukturi partiji države koja je imala samoupravljanje kao svoj cilj i išla je ka tamo, a svega deceniju kasnije mi smo ušli u politički pluralizam.
Prosto treba u ime nekih starih evropskih vrednosti, ne ovih vrednosti EU koje su malo drugačije, braniti slobodu mišljenja i normalnog razgovora o tome ako je moguće bez kvalifikacija.
Naime, one nisu uvredljive i ne reagujem zato što ne bih mogao da istrpim to, ali je red da su u ime pluralizma, ma koliko on bio ugrožen određenim konsenzusom i konsenzus je normalan da se omogući svima da govore kako misle i ne treba ih kvalifikovati.
Nisam, koliko se sećam u mom govoru pomenuo ni patriote, ni evropejce. Zašto mi se to sada spočitava kada o tome nije bilo reči? Kolega Vukomanović jeste govorila o partiji koja unosi strah i defetizam u javni život Srbije, u kontekstu u kome sam jedini ja imao kritički govor o EU.
Dakle, ne treba da bežimo od rasprave, nego treba da bežimo od kvalifikacija. Nisam ih koristio, a koleginica Vukomanović jeste. Međutim, ona opet meni spočitava kvalifikacije, a zaboravlja svoje, imajući u vidu da ja nikakve nisam izložio.
Moramo se vratiti jednom mirnom tonu, kada raspravljamo o ovome. Znam da sada postoji jedan kamen u cipeli koji žulja, ali izvinite i on ima pravo na život, bar u demokratskom društvu. Ako budemo zaista išli linijom isključivanja, pa i ovog ako hoćete retoričkog i političkog isključivanja, doći ćemo do tog monolita. Možda je to ideal, da 100% ljudi u Srbiji hoće da uđe u EU, ali mislim da je to patologija javnog života i naveo sam jedan primer od pre desetak, dvadeset, trideset godina koji nije tako star, premda ga se dobro sećam.
Samo hoću da ukažem na tu vrstu sličnosti koju smo mi već prošli kao društvo, da me podseća ono na ovo danas što se događa i želim da ukažem na problem takve vrste, ideološke identifikacije i samo identifikacije ništa više. Ne znam zašto se sada opet unosi u raspravu nešto što nisam rekao.
Poštovani narodni poslanici, ovom prilikom bih postavio pitanje Ministarstvu pravde i državne uprave ili Ministarstvu za regionalni razvoj i lokalnu samoupravu ili i jednom i drugom ministarstvu, pošto zaista ne znam kome pripada tema o kojoj ću da govorim, a to je
problem Zakona o ministarstvima, razume se, a ne ove teme.
Naime, pitanje je kada će ta ministarstva ili jedno od njih, a Vlada da usvoji to, napraviti i sačiniti Predlog zakona o nadležnosti AP Vojvodine ili predlog zakona ili predlog izmena zakona o nadležnostima?
Ustavni sud Srbije je doneo svoju odluku o ovom pitanju, koje je pokrenula DSS u ovom parlamentu pre četiri godine. Tu odluku je doneo pre godinu i po dana, u maju 2012. godine i tom odlukom su poništene neke odredbe, ali ne samo neke nego značajne, suštinske odredbe tog zakona i veliki broj tih odredaba, 22. Od tada niko nije našao za shodno da donese predlog zakona. U međuvremenu za ovih godinu i po dana Vojvodina je funkcionisala po svom Statutu, koji je samim tim što su odredbe zakona bile stavljene van snage, bio neustavan, sve do momenta kada to zaista može da se kaže, na osnovu nove odluke Ustavnog suda od pre neki dan, da je i Statut neustavan.
Primećujete kako se vreme odugovlači i kako se vreme kupuje i kako se ništa ne radi na ovom važnom planu za državnu organizaciju Srbije. Jednostavno imamo jedan prazan hod pravni za funkcionisanje Vojvodine i za to u ovom trenutku veliku odgovornost nosi Vlada baš zato što nije na vreme donela predlog zakona o kome govorim i za koji tražim da nam da odgovor – da li će ga doneti i kada će ga doneti?
Da je Vlada blagovremeno učinila svoj deo posla i dao parlamentu taj predlog, da je parlament taj predlog usvojio posle diskusije, izmena itd, verovatno da bi Ustavni sud imao više razloga da stavi van snage određene odredbe Statuta Vojvodine i verovatno da bi taj Statut brže da se usaglasi sa tim zakonom. Sve vreme se zapravo ništa nije radilo i to jeste problem Vojvodine danas što se Ustav ne primenjuje.
U Vojvodine zapravo i u Srbiji šire postoji jedna dosta perverzna konstitucionalna logika koja kaže da bi zapravo Ustav trebao da bude statutaran, a ne Statut ustavan i po toj logici se zapravo traži promena Ustava i lakše je promeniti Ustav nego ga primeniti. To je ta perverzija političkog i ustavnog života u Srbiji.
Pre nekoliko godina, pre četiri godine sam postupak je bio neustavan. Ako se sećate, prvo je donet Statut u Pokrajinskom parlamentu, pa se onda na osnovu tog Statuta donosio Zakon o nadležnostima. U ustavnom zakonu se nalaže drugačije – prvo, Zakon o nadležnostima pa onda Statut prema tom zakonu. Ali i sada posle četiri godine se ne postupa tako i to jeste moje pitanje za Vladu – zašto Vlada nije učinila svoj deo posla? Ustavni sud je sporovozno, puževskim koracima uradio svoj deo posla posle četiri godine, ali hajde nešto je uradio.
Doduše, i on je u ovoj odluci o ustavnosti Statuta doneo jedan član koji kaže da će se odluka primeniti za šest meseci tj. primeniti za šest meseci ukoliko Vlada ne učini nešto u usaglašavanju sa Ustavom. Tih šest meseci je opet kupovina vremena zato što se polako indukuje diskusija o Ustavu Srbije pa se samo insistira da se Ustav promeni, pa onda Ustavni sud, pošto je lojalan prema Vladi, ostavlja maksimalan period, koji mu inače zakon dopušta, od šest meseci da se i taj Statut usaglasi ili ako hoćete, da se promeni Ustav. Sada snage koje su za promenu Ustava imaju šansu da forsiraju u javnom životu tu raspravu.
Imate jednu sportsku disciplinu koja se u našem političkom životu jako razvila, a to je bacanje kladiva na Ustav Srbije, a niko ne gleda da li treba menjati i zakon i Statut prema onim odredbama kako je to Ustav zahtevao, a te odredbe nisu specifične odredbe Srbije i njenog političkog života i njene države, nego su zapravo način kako se akti o teritorijalnim jedinicama donose u svim državama koje imaju sud nacionalne teritorijalne jedinice, od federalnih jedinica, regiona itd.
Jedino u Srbiji ide naopako, kako pre četiri godine, tako i sada.
Zbog toga je ovo pitanje i molili bismo brzi odgovor, da bismo nastavili u parlamentu da diskutujemo o tome. Hvala.
Hvala.
Poštovani narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, u obrazloženju ovog predloga budžeta dali ste jedan mali osvrt na međunarodni ekonomski kontekst, na ekonomsku situaciju, koja u svakom slučaju utiče, ako ne i predodređuje ekonomski položaj Srbije, pa i njen budžet samim tim.
Vi ste se držali parametara i brojki koje je dao MMF, možda sasvim s pravom. Tu lepo piše da je predviđanje globalnog rasta 3,6% za 2014. godinu, a predviđanja za ekonomski rast u EU je 1,5% za uniju kao celinu, a 1% za evro zonu. Ovde je MMF, kada poredimo te brojeve sa onima koji se daju u samoj EU, procene za 2014. godinu, malo dao vetar u leđa uniji. Kao što je 2012. godine predviđao rast od nula do jedan posto, pa je unija ipak bila u recesiji. Imala je 0,5% u celini unije, a minus jedan posto rasta za evro zonu.
Ako samo pogledate te brojeve i izuzmete EU iz ovih globalnih projekcija razvoja za 2014. godinu, doći ćete do zaključka da je taj razvoj bez unije daleko veći, jer unija sa svojom stagnacijom vuče taj prosek ka manjem broju. To je 3,6. Zašto ovo govorim? Zato što se Srbija u svojim ekonomskim odnosima, trgovinskim odnosima i celoj perspektivi vezala za uniju. Unija se nalazi već pet godina u recesiji.
Dakle, iduće godine, 2014. godine, ulazi u šestu godinu recesije, bez perspektive izlaska iz takvog jednog stanja. On ima strašne probleme javnog duga, budžetskih deficita država članica i kontrole tih deficita od strane komisije.
Nema nikakvog razvojnog budžeta Srbije sve dok je ona u toj meri strateški vezana za EU i tu je problem. Tu je problem i planiranja i prihoda i rashoda i trgovinske ravnoteže ili neravnoteže itd.
Samo primera radi, ovaj problem Ukrajine, on zapravo u svojoj osnovi ima bolju ponudu Rusije u trgovinskom, u svakom materijalnom pogledu u odnosu na EU. Rusija je dobila tu Uniju čistim računanjem, dakle računicom koju je Vlada Ukrajine izvela i otud njeno odbijanje potpisivanja Sporazuma o pridruživanju. Ovo sve što se dalje događa to je, da kažem, čista politika.
To govorim upravo zato što to nije perspektiva za Srbiju i ovaj budžet jeste štedljivi budžet zato što i EU pravi štedljive budžete. Prosto, Srbija je u svemu tome podražava na daleko nižem stepenu razvoja privrede i svega toga.
Samim tim, u delu ovog budžeta koji se odnosi na onu besplatnu pomoć EU Srbiji vide se posledice ovakvog jednog stanja. Predpristupna pomoć koju Unija daje Srbiji od 2008. godine naglo je pala za 2013. i 2014. godinu, sa nekih 205 miliona na 160 miliona evra i ova današnja je, kad sve zbrojite, projekcija za 2014. godinu isto tolika.
Prema tome, nije sad bitno da se na osnovu predpristupne pomoći dobije veliki novac, ali to jeste pokazatelj slabog izbora ekonomskog partnera, strateškog izbora ove države.
Postavlja se pitanje odakle vam u tom članu 4. one komponente za koje Unija daje novac, pa onda izdvaja za rast administracije ili za jačanje administracije nekih 120 i nešto miliona, pa za rast prekogranične saradnje 19 miliona, kada Unija u planu budžeta za 2014-2020. godinu za predpristupnu pomoć, gde potpuno drugačije planira, bez ovih komponenti, u krajnjoj liniji, Unija duguje Srbiji već od momenta kada je Srbija postala kandidat marta 2012. godine, sredstva za one druge tri komponente koje nije davala dok je bila u statusu predkandidata. Zašto? Zato što nije imala para. Eto, to su problemi naše ekonomije generalno, iz kojih proizlazi ovakav budžet kakav imamo i koji je, inače, nerealno planiran i vrlo verovatno da ćemo ići i na rebalans ovog budžeta.
Još samo par reči o delu budžeta koji se tiče Kosova i Metohije. Kao što je Vlada eliminisala Kosovo i Metohiju iz svog, tako da kažem, državnog okvira, tako je i ovaj budžet refleks toga.
Gospodine Krstiću, vi niste knjigovođa u ovoj Vladi. Vi ste ministar, dakle politički funkcioner jednog političkog organa. Imajte u vidu da sudelujete u ovom procesu pravljenja ovog budžeta.
Ono što se tiče Kosova, to je prazna forma. To je nešto iza čega ne postoji ništa realno opipljivo, čak ni u odnosu na budžet za 2013. godinu. Nema transfernih sredstava za opštine na Kosovu. Pominje se samo jedan postupak davanja naloga za izvršavanje obaveza na Kosovu. Ne pominju se u članu 33. oblasti na kojima će se ti novci trošiti. Ne pominje se takođe ni tabela korisnika tih sredstava, što je sve bilo 2013. godine i, konačno, budžet je manji za jednu milijardu.
Eto, to je taj ekvivalent državne politike koji se u ovom budžetu vidi na isti način na koji se vidi ta državna politika. Kosovo je pušteno i u budžetu niz vodu, kao što je učinjeno u državnoj politici.
Poštovani narodni poslanici, predsedniče Skupštine, kolega Đelić je pobrkao neke stvari rekavši da ima dokument koji, tvrdeći da ima dokument kojim ga je Koštunica ovlastio da potpiše SSP. Šta je pobrkao? Pobrkao je datume i procedure. Ono što on ima i što je imao jeste odobrenje da parafira SSP. To se dogodilo 7. novembra 2007. godine. on je parafirao SSP onim famoznim penkalom, ali paraf, kao što znate, samo je zapravo potvrda glavnog pregovarača da su pregovori gotovi. Za potpisivanje koje se dogodilo 29. aprila 2008. godine nije imao odobrenje Vlade, pa samim tim ni predsednika Vlade, Koštunice.
Kao prvo, nije postojalo odobrenje Odbora za spoljne poslove Vlade u kome sam ja tada predsedavao. Taj odbor se razišao bez predloga Vladi da se SSP potpiše. Potom Vlada sama nije mogla da odlučuje bez predloga Odbora, premda je mogla i takvu odluku da donese, ali odluka nije donesena. SSP je potpisan na jedan ekstra legalan način. Posle ovih, dakle akata neodobrenja Odbor za spoljne poslove i same Vlade, jedna ekipa je otišla u Luksemburg, na čelu sa predsednikom Tadićem, o na je potpisala SSP. Ako bismo sad isterivali mak na konac, a zašto da ne, u pravnom pogledu to je jasno, taj dokument je nelegalan. On nije imao odobrenje ni Vlade, a kasnije, razume se, imao je ratifikaciju parlamenta. Ali, ako gledamo kako je stvar počela, ta ratifikacija je posledično nelegalna.
Prema tome stvar je išla potpuno drugačije. Ja ne znam kakva je potreba da se danas priča o stvarima koje su nekada završene, i koje zapravo imaju svoje činjenice. Između novembra 2007. i aprila 2008. godine, dogodile su se važne stvari, kao što znate. Završeni su pregovori o Kosovu bez uspeha 10. decembra sa izveštajem trojke, a potom je Kosovo jednostavno proglasilo nezavisnost.
(Predsednik: Vreme.)
Demokratska stranka Srbije je smatrala da SSP ne treba potpisati i zato je u svim organima delovala na taj način. Dalju istoriju poznajete.
Koliko je Đelić bio ubedljiv u svojoj argumentaciji, govori činjenica da je dva minuta i 20 sekundi, samo prvih 10 sekundi odgovorio direktnim odgovorom na moja pitanja, a ostala dva minuta i 10 sekundi je posvetio svetloj evropskoj budućnosti, koja nema veze sa ovim našim sporom.
Dakle, kada je reč o tih 10 sekundi, gde je pomenuto da je postojao avansni potpis moj u decembru 2007. godine, to uopšte ne zalazi u ovo o čemu sam ja govorio.
Govorio sam o promeni politike posle jednostrane proglašenosti nezavisnosti Kosova, o poremećaju unutar Vlade i nemogućnosti da Vlada stekne pravo ovlašćenje za potpisivanje SSP.
Još jednom, Koštunica nije dao svoj potpis, a decembra 2007. godine se dogodio, po prirodi stvari, pre februara 2008. godine, kada je politika promenjena, što je najavljeno u decembru mesecu.
Prema tome, držimo se polemike, držimo se činjenica i iskaza koji su dati u toj polemici i pokušajmo jedan drugog da demantujemo pred javnošću, a nemojmo sada da opet ubacujemo jedan kvazi aergument, koji sam po sebi ne demantuje ono što sam ja govorio, a da ostatak vremena posvetite priči koju ćemo voditi jednom drugom prilikom.
Hvala, gospodine potpredsedniče.
O prvom Briselskom sporazumu o normalizaciji odnosa govorićemo kasnije, o tom sporazumu na osnovu koga ste vi izvršili eliminaciju srpskih sudova na Kosovu. Ne bih sada trošio vreme oko toga, ali je zanimljivo da ste vi izbegli razgovor o tom sporazumu povodom konkretnog pitanja poslanika, pozivajući se na neki drugi sporazum. Tu ste pobrkali mnogo štošta. Čudi me da kao pravnik sebi to dopuštate.
Naime, vi ste pozvali na Beogradski sporazum iz 2002. godine, koji je bio politički sporazum, kao osnov, kako kažete, derogacije ustavne SRJ. To nije tačno. Beogradski sporazum je politički sporazum koji su potpisala dva predsednika SRJ i Crne Gore, a na koji je potpis postavio visoki predsednik za spoljnu politiku EU kao svedok. Dakle, on nije ravnopravni potpisnik sporazuma.
Drugo, iz tog političkog sporazuma, koji je trebao da reši krizu unutar SRJ, uz posrednika – EU, jer smo mi tada otvorili pregovora i mislili smo da EU može tu da posreduje na mirno rešenje, nastala je Ustavna povelja. Tek je to ustavni dokument. On je regularno donesen posle rasprave u dva parlamenta, u parlamentu Srbije i Crne Gore i u parlamentu SRJ. Od tada je Ustavna povelja postala ustavni dokument za tu državnu zajednicu koja je promenila ime. Kao što znate, ona se nazvala državna zajednica Srbija i Crna Gora, krajnje korektnim ustavnim postupkom promene. Ona je zapravo i sama bila jedna struktura koja je dopuštala, razume se, ustavne mogućnosti Srbiji i Crnoj Gori da raspišu referendum. Crna Gora je to učinila na osnovu svog prava na referendum i stvar se završila na jedan miran način.
Znači, ceo taj postupak, računajući i Beogradski sporazum, je bio krajnje korektan i ne može nikakve zamerke tu davati, sem tendenciozno, a poseban je problem što ne pričate o ovom glavnom sporazumu koji je tema današnje rasprave, a to je Briselski sporazum, govoreći o nekom sporazumu koji je bio i prošao i koji je, kao što sam rekao, korektno završen. Vi se poštapate sa njime da biste pokazali da je neko drugi pravio greške u prošlosti, pa sada nema pravo ni da govori.
Gospodine Selakoviću, par objašnjenja. Sve do prihvatanja Sporazuma o integrisanom upravljanju granica, ta granica nije bila granica nego administrativna linija po Rezoluciji 1244 i kao takvu naša vojska i policija nisu mogli da je pređu, zato što smo se držali te rezolucije koja je primarno garantovala suverenitet i teritorijalni integritet Srbije.
Kada je taj sporazum uspostavljen, od tada postoji granica u državnom smislu reči. Jer, koncept integrisanog upravljanja granicom je evropski koncept međudržavnog upravljanja granicom. To vi vrlo dobro znate, ili bi trebalo da znate. Vaša Vlada taj sporazum nije zaključila, ali je vaša Vlada prihvatila da ga primenjuje. Ona je mogla i da ga ne primenjuje. Taj sporazum je pred Ustavnim sudom Srbije i vi vrlo dobro znate da kočite proces odlučivanja raznim zavrzlamama oko zastajanja itd. Toliko o granicama.
Znači, imali smo administrativnu liniju do Sporazuma, od Sporazuma imamo granicu zato što je to evropski koncept upravljanja granicama među državama.
Drugo, svedok Beogradskog sporazuma nije bio generalni sekretar NATO-a, nego visoki predstavnik za spoljnu politiku i bezbednosnu politiku Evropske unije. To vi kao pravnik takođe morate da razlikujete. Tada je visoki predstavnik samo bio svedok jednog političkog sporazuma koji je rešio preko ustavnog mehanizma odnose Srbije i Crne Gore. Danas visoki predstavnik za spoljnu politiku piše dokumente, sporazume, planove itd, koje Vlada Srbije bespogovorno sprovodi. I u tome je ta gradacija i ta bitna razlika između vremena kada je Koštunica vodio ovu državu i kada ovu državu vode Vučić, Nikolić i Dačić.
Samo jedno pitanje gospodine ministre, da li postoje Osnovni i Viši sud u Kosovskoj Mitrovici?
  Poštovani gospodine ministre, potpisnici ovog amandmana traže da se ovaj član briše. To je ovaj član koji određuje da će se osnivanje sudova javnih tužilaca, kao i njihova sedišta i područja na KiM urediti posebnim zakonom. On treba da se briše iz prostog razloga što je ovo protivustavan član i što se bazira na jednom protivustavnom dokumentu, a to je Prvi sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine.
U vezi sa time, mi smo dosta raspravljali i ja ne bih ponavljao našu prethodnu raspravu. Čuli smo sa vaše strane dosta argumenata, a neki od njih se tiču, ne samo tog posebnog zakona kojim će se utvrditi sedišta i područja, nego i vremena do kada će važiti postojanje postojećih sudova na Kosovu i Metohiji koja pokrivaju područje Kosova i Metohije, bolje rečeno.
Ovim povodom bih hteo da nešto utvrdim i tim povodom da vam postavim i određeno pitanje. Vrhovni savet sudstva jednom svojom odlukom iz juna meseca odlučio da se Prekršajni sud, Osnovni sud, i Viši sud u Mitrovici do 1. septembra završi sve postupke koje ima, a one postupke koji mu budu došli do 15. ili 16. jula, to sad nije važno, da ih preda Euleks-u, po članu 2, koji će opet da prosledi ove predmete pravosudnim organima Kosova, i onda ovo što je jako važno za tu tačku 3, koji će raditi po prvom Sporazumu o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine.
Znači, to je odluka doneta u junu mesecu koja se može smatrati odlukom o ukidanju tih sudova. Oni će, dakle, do 1. septembra završiti svoje postupke, ostale predmete predati ovamo, i neće imati više šta da rade. Dakle, ceo postupak je zamišljen u smislu transmisije ovih predmeta na pravosudne organe Kosova i direktno poziv na Sporazum.
Sve vreme ovih dana, vi ste oko Sporazuma obilazili kao mačka oko kaše, tvrdili ste eksplicitno da on nije povod ovog člana 12. već da je to jedno rešenje koje u ovoj iznudici itd. itd.
Iz ove odluke se sasvim jasno vidi da je Sporazum osnov svega toga, osim činjenice koju je pomenuo moj kolega Palalić, da se taj Sporazum eksplicitno nalazio i u Strategiji reforme pravosuđa kao okvir unutar koga će se regulisati deo ovog problema.
Gospodine ministre, vi ste kao ministar po svojoj funkciji i član Vrhovnog saveta sudstva. Vama je ova odluka poznata, ne znam da li ste vi bili na toj sednici, da li ste odlučivali, ali u svakom slučaju vi nju dobro poznajete, i niste je ni jednom pominjali tokom ovih više dana rasprave o tome.
Znači, ono što je zapravo trebalo da pokaže da je odluka o ukidanju tih sudova već doneta, i da oni imaju tačno vremenski limit do kada rade, i šta se događa sa predmetima koje oni prime posle određenog roka. To je jednostavno stavljeno ad akta nije pominjano u ovoj raspravi koja, a to jeste, da tako kažem ključna stvar za razumevanje celog ovog postupka člana 12. pa i člana 17. gde se utvrđuje da će sudovi raditi dok se ne donese poseban zakon, i naravno obrazloženja koje takođe to ponavlja. Tu se znači, postavlja pitanje dvostrukog koloseka.
Dakle, imamo jedan put koji drumom, a to je ovaj put praznog prava „jus nudum“. Dakle, jednog dana će se doneti jedan poseban zakon, koji inače Ustav ne poznaje, ali ta diskusija je već obavljena, koju će stvar završiti na povoljan način po naše interese našeg celokupnog sistema, a posebno njegovog dela na Kosovu. Ovaj puta koji ide šumom, on kaže – Vrhovni savet sudstva doneo odgovarajuće odluke kojima se, zapravo, dovršava posao ova tri suda koji su eksplicitno pomenuta u tački 1. Onda imate još odluku Republičkog državnog tužioca za tužilaštva koja rade u Mitrovici da će i oni prestati sa svojim delovanjem do 1. septembra 2013. godine.
Znači, imamo jedan način argumentacije koji se tiče te prazne forme, jednog ubeđivanja našeg javnog mnjenja i poslanika iz budućnosti da će jednog dana taj zakon sve zavrišti. Imate ovu drugu stvar koja je svršena, koja je politika svršenih činjenica, nju je doneo Vrhovni savet sudstva, i još imate jedan dodatni problem po kom osnovu je Vrhovni savet sudstva doneo takvu odluku.
U zakonu o njegovom radu i Zakonu o sudovima, gde se pominje delatnost i domen rada Vrhovnog saveta sudstva, jednostavno ne postoji mogućnost da Vrhovni savet sudstva donosi posebnu odluku o jednoj političkoj odluci, a to je da se ustanovi ovaj Sporazum koji je, zapravo vidimo merodavan okviran za sve to.
Danas je rečena jedna potpuno tačna stvar. Dakle, ako se vi držite člana 182. Ustava i potrebe donošenja ustavnog zakona o suštinskoj autonomiji onda je zapravo taj sporazum sadržaj te suštinske autonomije kako vi to vidite i kako sprovodite. Što se tiče sadržaja suštinske autonomije za koju ste vi pitali da li postoji neki sadržaj sem tog člana 182. koji nikom nije poznat, moram vam reći prvo nešto načelno, da tako kažem, stariji čovek od vas, da nije problem kada neko nešto ne zna, nego kada neko ne pita.
Naime, o tome postoji dokument i vi ga možete čitati i dan danas imate ga u arhivi Vlade Republike Srbije, Platforma za pregovore sa privremenim institucijama samouprave iz januara 2006. godine, definiše na 12 do 14 stranica sadržaj suštinske autonomije za Kosovo. Taj dokument je objavljen maja meseca 2006. godine. Imajući u vidu, taj sadržaj koji je usvojila Vlada i prihvatio parlament gde se o tome raspravljalo, ustavna odredba člana 182. se povodi, dakle upravo tim sadržajem, i nije prazna forma, nego je, prosto jedan za ovu svrhu ustavne odredbe sasvim dovoljan izraz, a iza njega stoji jedan plan iza koga stoje oni politički činioci koji su zapravo i započeli čitavu proceduru ustavne promene.
Tu postoji dakle, više pitanja. Naš pravosudni sistem očigledno je sav izbušen sa ovim stvarima. Em, Vrhovni savet sudstva ne može da donese tu odluku, doneo je odluku. Em, je ta odluka neustavna. Em, ta odluka se ne pominje u čitavoj skupštinskoj raspravi višednevnoj, gde se raspravlja o ovim sudbinskim stvarima za naše pravosuđe kada je reč o teritoriji Kosova i Metohije. Em, se obećava neki poseban zakon koji će to da reguliše, a stvar je već završena.
Imamo čitav jedan koloplet pitanja koja ostaju otvorena i gde se ne samo radi na jedna ne adekvatna način u jednoj vrlo osetljivoj oblasti kao što je pravosudni sistem nego se zapravo baca prašina u oči i javnosti i poslanicima u ovoj skupštini. Kako da kažem diskrecijom i diskretnim načinom ponašanja kada je reč o ovim odlukama koje su već donete.
Dakle, mene zanima zašto je to tako učinjeno? Da li je to način kako treba operisati u ovim jako teškim i delikatnim pitanjima? Ali, i da kažem sledeću stvar. Razume se da naš pravosudni sistem ne bi mogao da funkcioniše na celoj teritoriji Kosova i Metohije, ali ono što je Vlada Srbije mogla da obezbedi od 2008. godine, od momenta kada više ne postoje privremeni organi samouprave na Kosovu, privremene institucije samouprave već su oni pretvoreni nelegalnom odlukom, jednostranom odlukom u nezavisno Kosovo. Da je Republici Srbiji ostalo na raspolaganju u realnom životu samo da upravlja onim prostorom kojim može da upravlja.
Imajući u vidu zvanični stav UNMIK-a i kasnije Euleks-a da oni deluju na statusno neutralan način. Dokaz za to je njihovo priznavanje naših opština, 24 opštine na kojima smo obavili izbore 11. maja 2008. godine, uspostavili našu vlast i njima upravljali u meri u kojoj smo mogli, kao država. Ta se stvar „mutatis mutandis“ odnosi na naše pravosuđe. Mi smo imali dakle i načine i mogućnosti da očuvamo sudove u Mitrovici i nije trebalo sada da nam model događaji koji su se sada silom prilika odigravali južno od Mitrovice, da nam on sada bude model i za severni deo Mitrovice. Ono što ste vi učinili jeste zapravo da ste tu iznudicu na koju se nije moglo uticati preneli i rekli – kad ide jug neka ide i sever. Vidite gospodine ministre to je čisto političko pitanje.
To je sada političko pitanje, ako Srbija preda sever Kosova, ono se dakle tiče ukupnog pitanja, dakle i institucija i lokalne samouprave i sudova i drugih nadležnosti. Ako preda sever Kosova onda je predala celo Kosovo. Ako ne preda sever Kosova, onda ne predaje Kosovo uopšte jer ono južno od Ibra jeste nešto na šta država ne može da utiče u sadašnjem stanju stvari, ali se stvar ne završava.
Ovakvim zakonom i ovakvim odredbama zakona vi zapravo činite isto ono što ste učinili u pitanjima opština. Ove četiri opštine su ovim izborima predate Kosovu. Ceo postupak je izvršen po zakonima Kosova, kao što znate, odlučivali su organi Kosova. Izbore su raspisali organi Kosova. Centralna izborna komisija je tu žarila i palila. Onda nije ni trebalo da se bilo kome žalimo sem njima, razume se. Sudovi Kosova, kako vi kažete su jedini funkcionalni, a ovi naši nisu, pa oni nemaju razloga da se žale, ali uz jedan jasan stav države, da se brani ono što se može čime se pokazuje da se ne pušta ni ono što ne možemo držati.
Ovo pravosuđe je moglo da deluje na severu Kosova sa sudovima u Mitrovici koji su nekad radili, pa su onda bili prekinuti, pa su ponovo radili, pa ih sada naša država poništava ovakvim odlukama. Dakle, ne samo ovim zakonom i ovim odredbama, a konkretno najviše članom 12. i 17. nego i odlukama kao što su one koje sam pomenuo Vrhovnog saveta sudstva i Državnog tužilaštva.
Gospodine ministre, to je obrazloženje zašto mi smatramo da ovaj član 12. i 17. treba da budu brisani, jer u tom slučaju, kao što pokazuju i naši prethodni amandmani ostaje status kvo na delu koji ne može da se primeni, razume se, na celo Kosovo, ali može tamo gde može. Prosto smatramo da je to jedna politika koja pokazuje kako se brane državni interesi, suverenitet, integritet, pa samim tim i ona odredba iz člana 142. da je sudska vlast u Republici Srbiji jedinstvena. Dakle, ako ne prihvatate jedinstvo sudske vlasti onda prihvatite jedinstvo sudske vlasti Kosova na njihovoj teritoriji, a to je ono što piše u tački 10. ovog sporazuma koji pominjete i u Strategiji i u odluci i ona za vas sada postaje merodavna i kao što je rečeno to je vaš doživljaj ili vaše čitanje, vaša percepcija suštinske autonomije, a ne ono što su organi Srbije već usvojili 2006. godine. Hvala vam na pažnji.
Gospodine ministre, ja imam tu odluku pred sobom, ali ne bi valjalo sad da je čitam jer bi mi trebalo više od dva minuta. Da li vi hoćete da kažete da ne postoji odluka o završetku predmeta pred ovim sudovima koje sam nabrojao, da ne postoji odluka o tome da se predmeti koji nisu završeni predaju Euleksu, da ne postoji odluka da Euleks te predmete preda pravosudnim organima Kosova po prvom sporazumu. Dakle, samo tri sam stvari naveo.
Da li hoćete da kažete da to ne postoji u toj odluci? To je prvo, mi sada ne možemo da se ubeđujemo osim da čitamo pred svima i da onda tumačimo na jednom seminaru, ali to su stvari koje su završene i to je ta politika svršenih činova kojom govorim, o političkoj strani tih vaših odluka, tako da nema više potrebe o tome da raspravljamo.
Opet ostaje činjenica da ste vi vrlo enigmatično tu odluku koja je jako važna za funkcionisanje i rok funkcionisanja tih sudova i njihovu dalju sudbinu prenebregli cele ove rasprave. Ja i u odsustvu te činjenice vidim jednu, tako da kažem, strategiju nastupa, to je prosto moje mišljenje, jer to je jako važna odluka i ne možete je prenebreći.
Što se tiče suštinske autonomije, vidite, vi ste postavili pitanje pre nekih dva sata. Da li igde iko ikad je to definisao? To je odgovor na to pitanje. Ne mislite valjda da bi Ustav mogao da se pozove na jednu političku odluku, dakle, expresis verbis, u jednoj odredbi koja ima opšti karakter? Mislim, na šta liči ta primedba? To prosto ne ide i ne stoji.
Puno je ovde stvari zamućeno, razumete, a ipak je zadatak zakona da stari razbistri i zadatak zakona je da neke odnose uradi na jasan način. Zadatak zakona je da neke odnose uradi na jasan način. Zadatak ovih odredbi o kojima ja govorim jeste ne da reše problem, nego da zapravo sakriju onaj način rešavanja koji je na delu i to je naša primedba.
Ako vi smatrate da ovi sudovi treba da budu deo pravosudnog sistema Kosova, kao što ste to utvrdili u tački 3. ove odluke, onda tako i recite, pa ćemo onda voditi drugačiju raspravu, možda jasniju i korektniju nego što je ova sadašnja. Taj višak retorike koji smo sada mi upotrebljavali jeste posledica naše nelagode da raspravljamo sa političarima koji neiskreno nastupaju, koji jedno pričaju a drugo rade.