Neću odgovarati na ove kvalifikacije, osim što možda treba da vas podsetim na koji način ste diskutovali na Odboru za zdravlje i porodicu. Koliko sam čula, tamo je bilo podsmeha na pružanje mogućnosti ženama bez partnera da imaju pravo na veštačku oplodnju, jer se insinuiralo o tome kako će to omogućiti i gej partnerima da imaju decu. Da li je to vaš stav ili je stav ovo što iznosite danas, potpuna sloboda da čovek samostalno i slobodno odlučuje o deci?
Potpuno sam saglasna sa onim o čemu su govorile neke kolege, da država apsolutno ne treba da se meša i mislim da sam to već rekla i u svom prvom izlaganju. Kao što mislim da Srbija može da donese mnogo bolje zakone nego što donosi u ovom trenutku, ali nažalost ne može da donese savršene, iskreno mislim da niko ne treba da se meša ni u to da žena koja živi sama može da usvoji, recimo, dete.
Glasala sam za Porodični zakon koji to nažalost nije omogućio i glasala sam za mnoge zakone u ovoj skupštini za koje sam znala da nisu savršeni, ali koji su pružali jedno pravo više, uređivali jednu oblast više, omogućavali da Srbija malo krene dalje.
Naravno da svi mi imamo neki ideal kada donosimo odluke i naravno da su moji ideali daleko iznad onoga što u ovom trenutku radimo. Nažalost, postoje i drugi ljudi koji odlučuju. Ne donosimo potpuno sami zakone i svesni smo da ne možemo u ovom trenutku imati ideal. Prosto, to je bila ideja kada se odlučivalo i o ovom zakonu.
Ono što želim, to je da apsolutno smatram uvredljivim to što neke kolege govore o tome da je ministar nama rekao šta da napišemo. Umesto što govorite na taj način, mnogo bih više volela da je više poslaničkih grupa ili poslanika podnelo amandmane na ove članove zakona.
Na ovaj član zakona amandman smo podnele, prvobitno, samo koleginica Jerkov i ja. Pa dobro, gde su svi ostali branitelji ženskih prava bili kada je bilo vreme da se zakon menja i da se amandmani podnose? Sada smo mi najodgovornije zbog toga što smo ipak uspele da sa koleginicom Čomić napravimo jedan korak dalje.
Da, Odbor za evropske integracije je razgovarao o ovome. Odbor za zdravlje kao matični odbor je razgovarao o ovome, pa zašto Odbor nije podneo amandman tako da pruži pravo, uz duboko poštovanje svim ženama Srbije? Molim vas, nego držimo predavanja onda kada su plenarne sednice i onda kada su prenosi. Nije zanimljivo razgovarati na odborima, jer tamo nema prenosa.
Dakle, smatram uvredljivim bilo kakvu insinuaciju vezanu za to da je amandman usvojen zato što ga je podneo neko iz G 17 plus ili neko iz evropske Srbije.
Prosto, činjenice su takve da su jedino amandmane na ovaj član zakona podnele poslanice iz G 17 plus i poslanice iz evropske Srbije. Nije ministar mogao da usvoji neki amandman koji nije podnesen.
Zaista bih volela da ubuduće imamo punu saglasnost oko ovakvih pitanja, ali pre nego što istekne vreme za podnošenje amandmana, onda ćemo možda nešto više i uraditi.
Dugujem odgovor koleginici iz DSS-a, koja me je maločas prozvala, da skupštinska većina odlučuje o usvajanju amandmana. Tačno, ali bili smo zajedno u dve skupštinske većine u prethodnim sazivima i volela bih da mi se da jedan primer - kada je skupštinska većina izglasala amandman koji nije prihvatila Vlada.

Predsednice, zaista smatram da je ovo povreda Poslovnika, jer vi zahvaljujete kolegi koji meni kaže da nemam dostojanstva.

Da, ali kolega se na uvredljiv način obraćao meni i smatram da vi u takvoj situaciji treba da reagujte.

Zaista još jednom ponavljam svoje insistiranje na tome da Skupština čuva svoje dostojanstvo. Nikada se takvim rečima neću obraćati nijednom poslaniku.
Ja sam psiholog i naravno da sam podnela amandman koji podrazumeva da kada se procenjuju medicinski i psihološki aspekti mora da učestvuje psiholog i to je bio nedostatak ovog zakonska teksta.
Kada bih vodila računa o tome šta sve radi SRS i koje sve amandmane podnose, i kad bih zaista čitala svaki njihov amandman, moj bi život bio prilično komplikovan. To ne činim, osim kada me to izuzetno interesuje. Niti sam bila u prilici da znam kakav je amandman podnela poslanička grupa Radikalne stranke, niti me, da budem potpuno iskrena, to previše interesovalo.
Ako bismo se vodilo logikom o kojoj je kolega govorio, mogli bismo istom logikom doći do zaključka da je kolega prepisao moj amandman, pošto sam ja amandman gde se ubacuje psiholog u tim podnela 18, a on je amandman gde se psiholog ubacuje podneo 20, pa bi se tom logikom moglo doći do zaključka da je on to prepisao. Znači, to ne kažem, jednostavno se desilo da smo podneli slične amandmane.
Da, tačno je, u prvoj verziji smatrala sam da socijalni radnik nije ni potreban zato što se u prvom stavu ovog člana 32. govori o medicinskim i psihološkim aspektima i smatrala sam da socijalni aspekti nisu posebno bitni, ali nakon što su mi kolege socijalni radnici ukazali na to da sam izbacila njih iz amandmana i da oni smatraju da takođe tu postoji prostor i za rad socijalnog radnika, napravila sam ispravku kojom se omogućava da u komisiji bude pored ginekologa akušera, specijaliste biohemije i socijalnog radnika, pravnika, bude i psiholog.
To je prosto čitava priča i mislim da to zaista zvuči, opet neću iskoristiti kvalifikaciju jednu, a mogla bih, na šta to liči kada neko stalno sumnja da se njemu radi o glavi. No, slažem se sa konstatacijom kolege da je trebalo prihvatiti i jedan i drugi amandman, pošto su istovetni, tu svakako nema spora.

Možda ću koristiti i malo vremena poslaničke grupe, pa vas molim da me ne prekidate. Želim da, govoreći o ovom amandmanu koji smo mi podnele, na početku kažem i nešto o zakonu, pošto nisam do sada imala prilike. Mislim da je jako dobro što se ovaj zakon našao na dnevnom redu i jako je dobro što će biti usvojen.
Takođe, želim da istaknem da je na Odboru za smanjenje siromaštva pre mesec ili dva dana održano javno slušanje, gde je tema bila ovaj zakon, koji je već dugo u skupštinskoj proceduri, ali se do sada nažalost nije našao na dnevnom redu. Tom prilikom slušanju je prisustvovao veliki broj zainteresovanih građana i grupa građana raznih kategorija i svi oni zajedno su dali podršku usvajanja ovakvog zakona.
Takođe, Odbor za smanjenje siromaštva jednoglasnom odlukom je doneo odluku da će podržati stavljanje ovog zakona na dnevni red, kao i njegovo izglasavanje.
Pozivam sve kolege koje su u tome učestvovale da i tokom glasanja daju podršku ovom zakonu, jer je to zaista zakon koji se tiče velikog broja građana Srbije, a rekla bih i Srbije uopšte. Zašto?
Zato što socijalno stanovanje podrazumeva, naravno, obezbeđivanje stanova za sve kategorije građana koje po tržišnim uslovima ne mogu da dođu do stana, ali se tu podrazumeva i mogućnost podsticanja stanogradnje, što je takođe jedna od mogućnosti ne samo razvoja zemlje, nego i dodatnog zapošljavanja ljudi, ali isto tako i razvoja onih delova naše zemlje koji do sada nisu bili dovoljno razvijeni.
Rekla bih da je ovo jedan zakon koji uključuje u sebe i ekonomski razvoj, ali i socijalnu pravdu, i takvi su valjda, ne valjda, to su svakako najbolji zakoni koje možemo doneti.
Nažalost, u prvobitnom tekstu zakona nisu bile jasno definisane kategorije građana koje će imati prednost pri dobijanju stanova i koleginica Rajkov i ja smo smatrale da je ovo potrebno uneti u zakon. Ali, naravno, to su smatrali i svi ljudi iz ugroženih grupa koji su nas kontaktirali tokom ovog perioda. Tako da smo mi podnele amandman koji je nažalost odbijen, a na sreću prihvaćen.
Dakle, to je amandman koji je, uz dopunu amandmana koji je dao kolega iz poslaničke grupe SPS-a, u stvari postao amandman Odbora, te je tako naše osnovno rešenje, uz njegovu dopunu, postao amandman koji je postao sastavni deo zakona. To sam želela da pojasnim. Zašto smo to uradili?
Postojale su još neke izmene koje smo uneli. Pre svega, mi smo smatrali da u opštim merilima ne može da stoji telesno oštećenje, jer telesno oštećenje kao kategorija ne postoji, već postoji invalidnost. Zato smo uveli kategorije onih građana koji bi trebalo da imaju prednost pri donošenju odluka ko će dobiti socijalni stan. Tako smo mi smatrali da su to sledeće kategorije.
Navešću kojim smo redom predložili da te kategorije budu deo ovog, odnosno da dobiju prednost pri odlučivanju. To su, pre svega, mladi, deca bez roditeljskog staranja, samohrani roditelji, porodice sa četvoro ili više dece, samačka domaćinstva, lica preko 65 godina, osobe sa invaliditetom i Romi. Mi smo smatrale da je ovo amandman koji obuhvata sve osetljive kategorije u našem društvu. Naravno da smo svesni toga da uvek postoji bojazan i pitanje koje su to tačno kategorije i zašto jedne jesu unesene, a druge nisu.
Saglasni smo sa tim da strategija stanovanja treba možda da odredi koje su to kategorije, ali mi smo se pozivale pre svega na to da naša zemlja već ima neka strateška dokumenta koja to određuju. To je, pre svega, strategija za smanjenje siromaštva koja ove kategorije koje smo mi naveli i jeste naglasila kao posebno osetljive i kao posebno siromašne kategorije građana.
Želim nešto da kažem i o ovom novom amandmanu Odbora. Moram da kažem da smatramo da je on malo nekonzistentan. Kategorija invalidnosti obuhvata sve građane Srbije koji imaju invalidnost i mi smo smatrali da su svi ravnopravni u toj kategoriji. Ovako su praktično u nabrojane kategorije ubačene još tri kategorije, to su: lični vojni invalidi, porodični invalidi i civilni invalidi rata.
Da se razumemo, nemamo ništa protiv toga da ljudi koji su učestvovali u ratovima koje je naša zemlja vodila, a često u njima nije učestvovala, da su oni, dakle, u tim ratovima nedvosmisleno učestvovali i da imaju pravo da država na poseban način o njima brine.
Ali prosto, mi smo smatrali da su oni uključeni u kategoriju osoba sa invaliditetom, jer kada se određuje invaliditet, onda se govori o stepenu invaliditeta, ne govori se o vrstama ljudi, o načinima na koji su ti invaliditeti stečeni.
Tako da smo mi smatrali da naš amandman svejedno obuhvata sve, ali naravno nemamo ništa protiv da bude urađeno i ovako kako je sada urađeno.
Naš amandman predviđa i da Vlada donosi posebne programe stanovanja u skladu sa potrebama, ali isto tako i da lokalne samouprave, u skladu sa svojim potrebama i u skladu sa decentralizacijom, imaju prava da donose svoje programe stanovanja.
U okviru tih programa, mi smo insistirali takođe na tome da programi uvek imaju u vidu i ravnomerni regionalni razvoj, ali isto tako i celokupni razvoj naše zemlje, što znači da pravo na ovakve stanove će imati recimo i ljudi koji mogu da doprinesu razvoju određenog dela naše zemlje tzv. kadrovski nekadašnji stanovi.
Dakle, smatrali smo da prosto sve ovo treba da bude uključeno u zakon, i to i jeste na kraju krajeva amandmanom Odbora postalo deo zakona i sada ću naš amandman povući nakon ove diskusije.

Želim snažno da podržim ovo rešenje koje je dato ovim amandmanom. Nažalost, to nije moj amandman, volela bih da jeste. Isto tako, želim da podržim i činjenicu da je Vlada ovaj amandman usvojila. Zašto?
Ne bih decu i pogotovo ne bih mlade ljude o kojima se ovde radi uzimala tako neozbiljno. Verujem da su oni u stanju da donose mnoge odluke, ali ovde se ne radi o tome da će oni odlučivati. Oni neće imati pravo glasa, oni će prisustvovati sednicama Nacionalnog prosvetnog saveta bez prava glasa, što je potpuno u skladu i sa međunarodnim konvencijama, i sa našim strategijama i zakonima koje se trudimo da donesemo u skladu sa najboljom praksom poštovanja dečijih i ljudskih prava.
Naime, Konvencija o pravima dece kao jedna od osnovnih dečijih prava navodi pravo na participaciju. Ovu konvenciju smo ratifikovali davne 1991. godine, ali nažalost ona nije ugrađivana do sada u naše zakonodavstvo. Ovo je dobra prilika da to konačno nakon tolikih godina učinimo.
Drugo, takođe želim da podsetim da naša država ima strategiju takođe i o mladima, a ovde se pre svega radi o mladim ljudima, ako se ne varam, koja takođe snažno afirmiše princip učešća mladih u donošenju odluka koje se njih tiču, kao i njihovo pravo da budu informisani.
Podsetila bih da istraživanja govore o tome da kao jedan od osnovnih problema mladi u našoj zemlji navode problem nedovoljne informisanosti o stvarima koji se njih tiču. Oni imaju puno pravo da budu informisani o stvarima koje su od značaja za njihov razvoj, pa i školovanje, a isto tako imaju i pravo da u tome učestvuju.
Mislim da je ovo amandman koji je u duhu svih ovih rešenja i želim da pružim podršku ovom amandmanu.

Poslanička grupa G17 plus podržaće oba ova zakona i želim da istaknem da su bar još tri skupštinska radna tela, u čijem sam radu učestvovala, većinom svojih glasova podržala ove zakone, a to je Odbor za prosvetu, skupštinsko radno telo za prava deteta i skupštinski Odbor za smanjenje siromaštva.
Učenje, kada je pojedinac u pitanju, počinje onog trenutka njegovog rođenja i traje do njegove smrti. Učenje, kada su u pitanju društva, narodi i ako hoćete civilizacija je proces koji je neprekidan i kojem je teško odrediti početak, a nemoguće mu je odrediti kraj.
Međutim, ono što je pravi izazov za državu je da postavi okvir i sistem u kome će se učenje i obrazovanje sprovoditi. Da li postoje idealni okviri i da li postoje idealni sistemi? Ne postoje. Da li postoje mnogo bolji sistemi od našeg? Da, postoji.
Često imamo zabludu o tome i kažemo da je naš obrazovni sistem dobar, zbog toga što kada naša deca odlaze u inostranstvo oni obično pokazuju jako dobre rezultate ili ljudi koji su obrazovani u našem sistemu postižu izuzetne rezultate u oblastima za koje su se školovali i postaju vrhunski inostrani stručnjaci.
To nije dobar pokazatelj prosto zato što se radi o izuzetnim pojedincima koji bi takve rezultate verovatno postigli i u nekim lošim obrazovnim sistemima.
Ali, njihova postignuća upravo ukazuju na to da naš sistem nije dovoljno dobar, jer ne pruža dovoljno uslova većini ljudi da se razviju do maksimuma svojih ličnih ograničenja i svih svojih mogućih kapaciteta. To je ono što jedan ozbiljan obrazovni sistem treba da radi i čemu treba da teži.
Verujem da ovaj zakon postavlja osnove jednog takvog sistema. On nije sistemski samo zato što uređuje oblast obrazovanja, verujem da je ovaj zakon sistemski zbog toga što on uređuje osnove našeg društva. Jer, postavljajući sistem obrazovanja, postavljate i jedan vrednosni sistem društva.
Da li želimo da imamo jedno konformističko, autoritarno društvo ili želimo da imamo društvo u kome će svaki pojedinac biti slobodan da razvija sve svoje sposobnosti, uključujući kreativno mišljenje, uključujući pravo na slobodu izražavanja, zaključivanja i krajnjih granica sopstvenog razvoja tokom celog trajanja svog života.
Duboko verujem u ove druge vrednosti i zbog toga mislim da je ovaj zakon, upravo u onom delu u kojem definiše osnovne njegove postulate, osnovne principe, ciljeve obrazovanja, ishode obrazovanja, postavio temelje za razvoj našeg obrazovnog sistema, ali i za razvoj našeg društva.
To što su one date na nivou opštosti je nešto što je potpuno razumljivo, pošto oni i postavljaju na taj način i osnovu, jer prosto mislim da tako nešto nije potrebno objašnjavati. Ne možete konkretizovati nešto u opštim principima.
Šta je odlikovalo naš obrazovni sistem do sada? Pre svega, nepotpuni obuhvat svih članova našeg društva. Tu pre svega mislim na decu sa smetnjama u razvoju i osobe sa invaliditetom, ali isto tako mislim i na neka ruralna područja u kojima obrazovni sistem, blago rečeno, nije dobro funkcionisao i nije funkcionisao na pravi način.
Isto tako, naš obrazovni sistem do sada nije pružao dobar model za tzv. koncept doživotnog stalnog učenja. Postoje čitave društvene grupe koje su bile u velikoj meri isključene iz sistema obrazovanja.
Zašto je sistem bio konformistički? Mislim da smo svi u školama imali priliku da čujemo da nije baš poželjno da imate neko posebno mišljenje, da treba da se uklopite u prosek, u većinu. Rečenice tipa – nisi ti baš najpametniji, nemoj stalno da zapitkuješ, šta ti znaš, slušaj i piši, pamti, jesu neke od rečenica koje smo slušali i mi, a koje slušaju i naša deca i koje, nažalost, zaista nisu pravi model za obrazovanje.
Učenje je u našim sistemu obrazovanja uglavnom svedeno na samo jedan njegov element, a to je pamćenje. Pamćenje i reprodukcije što većeg broja podataka garantovala je odličnu ocenu i dobru perspektivu u obrazovnom sistemu.
Naravno, kao što sam već rekla, naš sistem odlikuju i izuzetni pojedinci. Kada to kažem govorim i o deci i o nastavnicima. Ali, nasuprot sjajnih pojedinca, postoji veoma veliki broj onih koji nisu pronašli sebe u tom sistemu.
Ne na kraju, ali od onoga što sam uspela da pobrojim, naš sistem je naravno karakterisala i duboka neusklađenost, kako sa modernizacijom društva i međunarodnim tokovima, tako i sa našom privredom, njenim razvojem i njenim potrebama.
To je naravno sve produkovalo ne samo nedovoljni stepen obrazovanja ljudi u našem sistemu, podatke smo već čuli od ministra, nego je produkovalo, nažalost, i nedovoljno brz razvoj našeg društva, a produkovalo je, nažalost, i dosta visok stepen siromaštva u našem društvu.
Šta novi zakon nudi? Ono što bih izdvojila, to je pre svega ta individualizacija obrazovanja. Obrazovanje kao proces treba da bude usmereno, po onome kako ovaj zakon predviđa, ka pojedincu, ka detetu, ka individui, kao otkrivanju njegovih sposobnosti, aktuelizaciji tih sposobnosti, negovanju kreativnosti, slobode mišljenja, povezivanja, izvođenja zaključaka, spremanja svakog pojedinca za dugoročno doživotno učenje, za njegovo uključivanje u društvo i za njegovo uključivanje u moderne civilizacijske tokove. Mislim da je to jedna od osnovnih vrednosti ovoga zakona.
Da bih to potkrepila, navešću nekoliko ciljeva koji su ovde navedeni. Oni glase ovako: razvoj motivacije za učenje, osposobljavanje za samostalno učenje, učenje i obrazovanje tokom celog života i uključivanje u međunarodne obrazovne i profesionalne procese.
Želim da naglasim posebno tačku 7) – razvoj svesti o sebi, samoinicijativa, sposobnost samovrednovanja i izražavanja svog mišljenja. Volela bih da me čuju svi koji rade u školama.
Razvoj ključnih kompetencija potrebnih za život u savremenom društvu, osposobljavanje za rad i zanimanje stvaranjem stručnih kompetencija, u skladu sa zahtevima zanimanja, razvojem savremene nauke, ekonomije, tehnologije i tehnike. Mislim da su ovako postavljeni temelji veoma jasni i nadam se da će biti sprovedeni u praksu, premda je to oblast u koju imam najviše sumnji kada je ovaj zakon u pitanju.
Takođe, ono što ovaj zakon naglašava jeste podrška onima koji imaju snižene sposobnosti, deci sa smetnjama u razvoju omogućava da se u ovaj sistem uključe, ali isto tako u jednom svom delu naglašava i potrebu da se obezbede maksimalna postignuća onoj deci koja se izdvajaju i po svojim sposobnostima i talentima.
Možda mogu da se složim sa nekim diskusijama da to nije detaljno razrađeno ovim zakonom i možda je bolje rešenje bilo da su predviđeni individualni planovi i za učenike koji su posebno talentovani, ali se nadam da će podzakonskim aktima i daljim radom biti tako nešto... predviđeno je već? Izvinjavam se, nisam dovoljno pažljivo pronašla to u zakonu.
Dakle, onda to ističem zaista kao jednu posebnu vrednost ovog zakona, jer će omogućiti i najslabijima i ''najjačima'' u sistemu obrazovanja da svoje mesto u njemu nađu i da maksimalno iskoriste sve svoje razvojne kapacitete.
Želim nešto da kažem i o nastavnicima. Zakon predviđa, izbeći ću reč gratifikacija, zakon predviđa nagrađivanje nastavnika koji postižu posebne rezultate, odnosno koji se stalno stručno usavršavaju tokom svog rada. Mislim da je to jako dobro rešenje.
Nažalost, do sada nismo imali takvu mogućnost. Sistem je bio ujednačen i u ovom svom delu. Znači, bilo da su se nastavnici izuzetno trudili, postizali izuzetne rezultate, stalno se obrazovali i radili, bilo da to nisu činili, njih je sistem podjednako tretirao. Onda se postavljalo logično pitanje zašto bi se neko dodatno angažovao i sve se svodilo na individualnu potrebu ljudi koji su odgovorni prema svom poslu da nešto više daju deci.
Naravno, svi smo svedoci toga da i takmičenja, o kojima su kolege govorile, i izuzetna postignuća dece u velikoj meri zavise od toga kako i u kojoj se meri njihovi profesori angažuju na njihovom osposobljavanju.
Želim da pomenem i jednu pojavu koje smo svi u ovom društvu svesni, a to je plaćanje tzv. dodatnih časova deci. Na jednom skupu sam čula cifru koju sada ne umem da ponovim, a mislim da se radilo o milionima evra, kojima roditelji iz svojih džepova plaćaju dodatne časove.
Svedok sam da se to dešavalo i deci koja su odlični učenici, da prosto za neki predmet su morali imati dodatnu podršku i da, recimo, 50% roditelja ili 90% roditelja u tom odeljenju plaća dodatne časove svojoj deci, što apsolutno sistem čini potpuno nepravednim, jer mogu da plate samo roditelji koji imaju mogućnosti da tako nešto plate.
Analize su pokazale da ukoliko bi se taj čitav novac koji dajemo, pošto je tom skupu prisustvovao veći broj kolega poslanika, onda su se svi počeli prijavljivati i rekli – i moj novac je u tom novcu. Znači, veliki broj ljudi mora da plaća dodatne časove za svoju decu.
Ukoliko bi se čitav taj novac ulio u obrazovni sistem mi bismo imali mnogo bolji obrazovni sistem. Kako da to postignemo? Pa, tako što ćemo dodatno motivisati nastavnike koji će raditi svoj posao tako da nije potrebno da svi plaćamo dodatne časove.
Takođe, kada govorimo o nastavnicima, želim da kažem nešto i o sistemu ocenjivanja. Ovaj zakon jasno definiše, i prethodni zakon je definisao da je ocena javna, ovaj zakon jasno kaže da je ocena javna i da se ona istog trenutka mora obrazložiti detetu. Mislim da je to jako važno.
Jako je važno da profesor, nastavnik pred čitavim odeljenjem obrazloži ocenu koju je dao, jer, verujte mi, deca se međusobno jako dobro ocenjuju, tačno znaju ko je koju ocenu zaslužio, ali jako često u dnevniku vide neke druge ocene. Sada to otvara polje za priču kako se dobijaju te druge ocene i koliki se pritisak vrši na nastavnike da određenu ocenu daju nekom učeniku. Naravno da mnogi od njih tom pritisku podležu.
Da ne bih dalje o tome govorila, reći ću nešto o inkluziji kao posebnoj vrednosti ovog zakona. Ovo je zaista jako veliki korak za naše čitavo društvo. Mislim da svi toga treba da budemo svesni.
Do sada deca koja su imala smetnje u razvoju, čak i kada se radilo o lakšim smetnjama u razvoju, o lakšim intelektualnim poteškoćama, nisu mogla da se uključe u redovan obrazovni sistem. Takva deca su morala da pohađaju specijalne škole. Zašto?
Ne zato što ih je tamo neko slao svojom lošom voljom, nego zato što obrazovni sistem nije bio spreman, redovne škole nisu bile spremne da takvu decu prihvate jer su imale vrlo krute standarde postignuća koja su važila jednako za svu decu.
Moglo se desiti da dete koje, recimo, boluje od mišićne distrofije i potpuno je intelektualno očuvano, zbog toga što ne može da ima postignuće u pisanju zbog motornog hendikepa, nije moglo da pohađa redovnu školu. To je nešto što je postalo vremenom potpuno nedopustivo i potpuno neprihvatljivo, i činilo je da veliki broj dece ispada iz sistema obrazovanja.
Ovoga puta prvi put, moram da kažem uz veliki otpor i brojnih stručnih krugova i specijalnih škola koje se bore za svoj opstanak, prvi put se u Srbiji uvodi inkluzivno obrazovanje i naravno nemamo iluzija da će sutra doneti sve moguće promene i promeniti sve nepravde koje postoje u sistemu.
Ali, vrata su otvorena, prilagođavanja se očekuju i ovo je prilika da zaista naše društvo, ne zato što je to evropski standard, socijalna inkluzija, na kraju svi ti moderni standardi nisu tu da bi se nametali nekom, nego zato što to zaista jeste posledica razvoja civilizacije. Dakle, jeste standard jednog solidarnog, jednog društva koje brine o drugima, jeste standard da svi pod jednakim uslovima mogu da budu uključeni u društveni život, a pogotovu da mogu da budu uključeni u obrazovanje.
S druge strane, to nije nešto što činimo za ljude koji imaju smetnje u razvoju ili invaliditet, već je to nešto što činimo za sebe same, za društvo kao celinu, jer nijedno društvo ne može da se razvije ukoliko ne koristi sve svoje potencijale i potencijale svih svojih članova. Tako da je ovaj inkluzivan pristup koji ovaj zakon nudi nešto što je od interesa ne za obrazovni sistem, ne za pojedinca, ne za roditelje ili decu, nego od interesa za čitavo društvo.
Takođe, zakon uvažava poštovanje ljudskih prava, prava svih, prava dece, prava nastavnika, prava roditelja. On proširuje odgovornost i uključivanje i roditelja, i lokalne zajednice i dece u donošenje odluka u procesu obrazovanja, i mislim da je to jako važno.
Želim da istaknem jako dobro pozicioniranu ulogu školskih parlamenata kojima je data dosta velika odgovornost, ali rekla bih i da im je otvorena i velika mogućnost da deca sama, po principima Konvencije o osnovnim dečijim pravima, svojim učešćem utiču na svoje okruženje i na svoj život.
Naravno, kao posebna vrednost ovog zakona je usklađivanje sa globalnim tokovima i privrede. Želim da kažem da je jedna od najtežih mojih iskustava i iskustava moje porodice u toku školovanja moje dece bila izrada nekih predmeta iz predmeta koji se zove tehničko obrazovanje.
Morala sam da pravim, verovali ili ne, elektromotor, sa sve navojima ručno izvedenim, kako bi on proizveo struju. Zaista postavljam izazov svima nama da takav motor proizvedemo i onda možemo da damo odgovor na pitanje – da li naša deca mogu to da urade? Ne mogu da urade.
Sa druge strane, oni imaju dva časa, sada sam proveravala, tog tehničkog obrazovanja nedeljno, sve sa onim testericama i šper-pločama, a jednom u dve nedelje čas informatike.
Naravno da je velika bojazan kako će se zakon primenjivati. To je veliki izazov za sve nas da pratimo primenu ovog zakona. Verujem da je potrebno dosledno upoznavanje i prosvetne javnosti, roditelja i dece sa odredbama ovog zakona, bar sa nekim osnovnim. Predlažem da se, recimo, možda štampaju i posteri sa osnovnim principima obrazovanja i osnovnim ciljevima i da ih svaka škola ima kod sebe.
Završiću s tim da kada je jedno od moje dece pre sedam godina pošlo u školu dobilo je od države bukvar na kome je pisalo: "Moja kuća je Evropa". Prošlo je dosta godina od tada i deca će sledeće godine moći da putuju kroz Evropu kao kroz svoju kuću, a za nekoliko godina će i živeti u Evropi kao u svojoj kući.
Želim da kažem da je odredba koja kaže ovako – da je jedan od ciljeva razvijanje sposobnosti za ulogu odgovornog građanina za život u demokratski uređenom i humanom društvu, zasnovanom na poštovanju ljudskih i građanskih prava, prava na različitost i brizi za druge, kao i osnovnih vrednosti pravde, istine, slobode, poštenja i lične odgovornosti, da je ovo nešto što će obezbediti da zaista ceo svet za našu decu bude kuća u kojoj će se osećati dobro.

U ime stranke G17 plus, želim da kažem da ćemo mi ovaj zakon s radošću podržati. Moje mišljenje se uveliko razlikuje od ovog koje smo upravo čuli, jer verujem da je sloboda udruživanja jedna od osnovnih ljudskih sloboda i prava i da se moderno, razvijeno demokratsko društvo mora zasnivati na slobodi udruživanja i na delovanju udruženja, koja apsolutno doprinose njegovom razvoju i, rekla bih, jedan su od osnovnih uslova njegovog razvoja.
Da li su potrebna udruženja, kada već imamo državu? To je, čini mi se, pitanje koje se ovde postavlja. Odgovoriću protivpitanjem. Da li država može da uradi baš sve što je potrebno i da li država može da zadovolji sve potrebe građana?
Još 1776. godine, Tomas Pejn je rekao ovako – Društvo je proizvod naših želja, a država je proizvod naših mana. ''Društvo podstiče našu sreću, pozitivno ujednačavajući naša osećanja, a država, negativno ograničavajući razlike. Društvo štiti, država kažnjava.''
To je jedan od mogućih pogleda na odnos države i društva. U tom kontekstu, nevladine organizacije i udruženja građana jesu predstavnici civilnog društva, mada je civilno društvo širi pojam od udruženja i nevladinih organizacija, o kojima ćemo danas govoriti.
Želim da dam kratak pregled kako su se civilno društvo i nevladin sektor i udruženja građana razvijali u Srbiji. To nije nikakva novina i nije nikakav proizvod modernih vremena. Ovakvi stavovi su posledica zabluda, predrasuda i, rekla bih, velikim delom neznanja.
U Srbiji postoji već jako duga tradicija udruživanja građana i ona potiče, mogu da kažem, iz davnih vremena. U 17. i 18. veku postojala su značajna udruženja građana i ona su, u velikoj meri, u tom periodu bila i religijska udruženja, ali, isto tako, i razne vrste ortakluka, razne vrste udruživanja, koja su bila poznata kao mobe, zadužbine, legati. Dakle, postoji bogata tradicija u našem društvu da se građani udružuju kako bi doprineli razvoju društva. Naravno, ne treba zaboraviti humanitarne organizacije, jer su one uvek bile veoma istaknute, igrale su veoma istaknutu ulogu u našem društvu.
Želim da kažem da je Srbija još 1881. godine imala Zakon o slobodi udruživanja. To je nešto što mislim da u ovom trenutku treba naglasiti i treba poštovati, jer daleko od toga da je ovo prvi zakon koji govori o slobodi udruživanja. Dakle, još 1881. godine imali smo takav zakon, koji je, moram da kažem, na sličan regulisao slobodu udruživanja u Srbiji. Tadašnji zakon regulisao je neka statusna pitanja, registraciju udruženja; ona se obavljala u gradskoj upravi grada Beograda, a konačnu dozvolu davao je ministar za unutrašnje poslove. Tim zakonom su regulisani i principi rada udruženja, upravo kao što i mi sada pokušavamo da uradimo.
Što se tiče samog termina – nevladine organizacije, koji je dosta kontroverzi izazvao u našem društvu u poslednjih 10, 15, pa i 20 godina, imajući u vidu da postoje brojne predrasude o nevladinim organizacijama, želim da kažem da ni sam termin ''nevladine organizacije'' u našem društvu nije nov i da se on pominje još 1874. godine u tadašnjem glasilu Srbije, koje je imalo naziv ''Glas javnosti''.
Što se tiče novije istorije, naravno da su i tada postojala udruženja građana, a nakon 1945. godine, nažalost, veliki broj udruženja je bio ugašen i njihova imovina konfiskovana; tu, pre svega, govorim o raznim legatima i fondacijama, ali u to vreme podsticana su hobi udruženja, sportska udruženja i, naravno, društvene organizacije, kako su se tada zvale, koje su bavile nekim aktivnostima koje su bile korisne za društvo.
Taj period ne treba uzeti kao nešto za ugled, pošto je tada sloboda udruživanja u velikoj meri bila ograničena, činjenicom da su se udruženja mogla baviti samo nekim vrstama aktivnosti, a da nikakvo njihovo političko delovanje i uticaj na kreiranje politike u ondašnje vreme nije bio moguć; ukoliko su imali bilo kakvu konotaciju zaštite ljudskih prava ili, eventualno, nekih političkih sloboda, udruženja su bila zabranjivana i gašena.
Verujem da, u velikoj meri, iz tog perioda potiče naša netrpeljivost, da tako kažem, i zazor i nepoverenje prema udruživanju građana koje nije strogo kontrolisano od strane države. Sama sloboda udruživanja upravo je suprotna državnoj kontroli udruživanja.
Nakon tog perioda, 80-ih godina počinje ponovo buđenje slobode udruživanja, u obliku raznih povezivanja, pre svega, grupa intelektualaca, koji su se udruživali kako bi promovisali ljudske slobode i prava, pre svega, političke slobode u ondašnje vreme. To su bile, uglavnom, civilne inicijative koje su predstavljale uvod u višestranačje, koje je počelo, kako se svi sećamo, 90-ih godina.
Devedesetih godina, nevladin sektor, odnosno udruživanje građana karakteriše, pre svega, jak otpor tadašnjem režimu, borba za ljudska prava.
Tada je bilo naglašeno delovanje mirovnih i humanitarnih organizacija koje su obezbeđivale neophodnu pomoć osiromašenom stanovništvu. Nakon 2000. godine, možemo reći da nevladin civilni sektor aktivno deluje u Srbiji, da ima pokušaja partnerstva sa državom, ali, isto tako, da ga karakteriše i prilično slaba strukturisanost.
Što se tiče onoga kakva je situacija danas, na prvom mestu, treba reći da nevladine organizacije i udruženja građana deluju u uslovima kada ne postoji adekvatan zakonski okvir. Znači, zakonski okvir je, kao što je gospodin ministar pomenuo, zastareo i nefunkcionalan i ne odgovara potrebama današnje situacije u nevladinom sektoru.
Kao što sam rekla, nevladin sektor danas karakteriše i slaba struktura, loša povezanost i komunikacija, čak i međusobno, nema krovnih ''kišobran organizacija'', ili ih ima jako malo. S druge strane, karakteriše ga prilično ujednačen vrednosni okvir, sistem vrednosti; većina udruženja koja danas deluju u Srbiji i koje nazivamo nevladinim organizacijama u svojoj osnovi ima osnovne vrednosti, tradicionalne vrednosti srpske, ali i evropske vrednosti, a to su i socijalna inkluzija, razvoj demokratije i zalaganje za ljudska prava.
Godine 1995. postojale su 174 nevladine organizacije u Srbiji, a 2005. godine ih je bilo 1935. To govori o snažnoj dinamici razvoja civilnog sektora i velikom porastu broja udruženja u poslednjoj deceniji. Po nekim istraživanjima kojima se može verovati, 47,1% građana su članovi nekog udruženja građana. Ukoliko se izuzmu sindikati i političke stranke, još uvek 32,7% građana pripada raznim vrstama udruženja. Mislim da je ovo respektabilna brojka, imajući u vidu da trećina građana Srbije participira u radu nekog udruženja i trećina građana Srbije nalazi interes da se udružuje i da zajednički deluje u ostvarivanju nekog cilja. To je činjenica koja nas obavezuje da uradimo svoj deo posla, a prvi korak u tome jeste ovaj zakon, donošenje zakonskog okvira.
Nevladin sektor ima svoje slabosti. Onako kako je on sam u jednom istraživanju prepoznao sebe, kao svoje slabosti je prepoznao i elitizam, i postojanje organizacija koje su one man show, isto tako, velikim delom, i jednu pojavu o kojoj svi zajedno treba da razmislimo, i nevladin sektor i političke stranke, a to je moguća politizacija nekih udruženja građana.
Mislim da je potpuno rušenje koncepta udruživanja građana i koncepta civilnog i građanskog društva kada partije, odnosno stranke pokušavaju da imaju svoje nevladine organizacije, a to nije, rekla bih, tako retko u Srbiji. Mislim da je to opasnost koja, u periodu kada aktivno razvijamo građansko civilno društvo, treba da bude nešto sa čim treba da budemo jako oprezni. Tu apelujem na sve aktere, kako udruženja građana, tako i političke stranke, državu i razne institucije, da o tome vodimo računa.
Postoje brojne zablude o nevladinim organizacijama i udruženjima građana, ali već sam rekla zašto je potrebno da oni postoje, ne samo zbog slobode udruživanja, koja je jedna od osnovnih i garantovanih sloboda, i po svim međunarodnim standardima, i po našem ustavu, već i zbog toga što država nije u stanju, ma koliko bila bogata, uređena i moderna, da sama odgovori svim potrebama i da u svim aspektima bude u potpunosti funkcionalna. To je nešto što su prepoznale sve savremene države. Dakle, država odgovornost mora da deli sa svojim građanima, a jedan od načina jeste i udruživanje građana i mogućnost da deluju u cilju ostvarenja svojih interesa. U Srbiji, nevladine organizacije, odnosno udruženja građana, uglavnom, deluju u oblasti socijalne zaštite, smanjenja siromaštva, obrazovanja, zdravstva, održivog razvoja, zaštite životne sredine, u oblasti ljudskih prava, ali su, isto tako, veoma istaknute i razne mirovne organizacije i pokreti.
Koju ulogu ima danas civilno društvo, odnosno udruženja građana u Srbiji? To, pre svega, treba da bude učešće u kreiranju politika, za razliku od onih koji smatraju da udruženja građana treba da se bave samo nekim humanitarnim aktivnostima. Želim jasno da kažem da udruženja građana treba da učestvuju u kreiranju politika. Država nema monopol nad kreiranjem politika, građani su tu da vrše korekciju države i da, u vreme kada ona kreira svoje politike, aktivno učestvuju i daju svoj doprinos u tome. Znači, apsolutna je zabluda da nevladin sektor treba da se drži podalje od politike; to je onaj koncept iz perioda posle Drugog svetskog rata o kome sam govorila.
Jako važna, druga mogućnost delovanja i druga praksa delovanja nevladinog sektora jeste i prevođenje politika u praksu, naročito u periodu kada smo svi svesni činjenice da mnogi naši zakoni ne nalaze praktičnu primenu i da je potrebno dodatno angažovanje svih resursa naše zemlje kako bi se zakoni preveli u praksu. Mislim da je to područje u kome značajan doprinos i značajno partnerstvo treba ostvarivati s nevladinim sektorom.
Naravno da nevladin sektor treba da daje i konstruktivnu kritiku vlasti, ali i da radi na podizanju svesti u društvu, svesti o nekom značajnom problemu ili o nekom problemu koji treba da postane prepoznatljiv. Takođe, nevladin sektor, odnosno udruženja građana, treba da budu i mogu biti i direktan pružalac usluga u raznim oblastima, kao što je, recimo, oblast socijalne zaštite.
Komparativne prednosti udruženja građana u odnosu na institucije države su, pre svega, njihova fleksibilnost, činjenica da su oni bliže potrebama građana, znači, direktno deluju u svom okruženju, u komšiluku, u mesnoj zajednici, u lokalnoj zajednici, i prepoznaju direktne potrebe određene grupe građana; odlučivanje u udruženjima građana je mnogo brže, efikasnije, bez administrativnih procedura.
Takođe, većina onih koji se udružuju u nevladine organizacije ima neka moderna znanja i vešto koristi moderne tehnologije, obučena je za pristupanje evropskim fondovima, što je, po mom mišljenju, velika prednost kada je u pitanju razvoj lokalnih zajednica.
Mi smo pre nekoliko dana govorili o regionalizaciji. Želim da kažem da su u siromašnim i udaljenim od Beograda delovima Srbije dosta niski kapaciteti i resursi i ono što se mora raditi – to je da se koriste svi resursi. Iskustva Italije, recimo, pokazuju da je neuporedivo bio brži razvoj onih lokalnih zajednica, pod jednakim uslovima, naravno, koje su koristile resurse nevladinog sektora, jer je razvoj moguć samo uz korišćenje svih resursa i partnerstvo lokalnih zajednica s nevladinim udruženjima, odnosno s udruženjima građana na lokalu, nešto je što apsolutno doprinosi njihovom razvoju.
Šta treba da uradi država? Država mora da neguje partnerski odnos s udruženjima građana i ono što prvo treba da uradimo – to je da donesemo ovaj zakon, koji ima istoriju kakvu znamo da ima. Nadam se da ćemo konačno sada završiti kompletnu raspravu, ne samo u načelu, i da ćemo prekinuti praksu koja je do sada postojala, da se uvek nešto zlo desi kada ovaj zakon uđe u skupštinsku proceduru.
Hrvatska je donela zakon 2001. godine i nakon toga je registrovano 23 hiljade udruženja. Donošenjem zakonskog okvira podstiče se delovanje udruženja građana. Naravno, država treba budžetska sredstva da usmerava ka programima udruženja građana, ali, isto tako, da uključuje udruženja građana u izradu strategije i zakona.
Želim da kažem da imamo jako dobre primere saradnje države s nevladinim sektorom, pre svega, kroz fond za socijalne inovacije, gde je iniciran veliki broj projekata na lokalu u oblasti socijalne zaštite, u partnerstvu lokalnih ili državnih institucija i udruženja građana sa lokala. Ministarstvo za socijalna pitanja, takođe, ima jako dobru praksu s udruženjima osoba s invaliditetom, Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo omladine i sporta, koje je uključilo u izradu strategije veliki broj mladih i udruženja građana, ali, isto tako, i kroz budžetski podsticaj je omogućilo realizaciju njihovih programa.
Želim da istaknem i dobru praksu naše kuće – Skupštine, gde smo uveli praksu javnog slušanja, kao formu i mogućnost da građani dođu u Skupštinu i da kroz udruženja građana, kroz veliki broj građana, u jednom procesu međusobnog upoznavanja sa problemima, doprinesemo boljim zakonskim rešenjima i boljoj kontroli primene zakona koje donosimo. Nemam još puno vremena, nažalost, ili na vašu sreću. Ovaj zakon donosi mnogo dobrih stvari u odnosu na prethodna zakonska rešenja, koja imaju brojne nedostatke. O njihovim nedostacima neću govoriti, sada ću govoriti o prednostima ovog zakona.
Želim da istaknem da je jako dobro što se pruža mogućnost udruživanja dece. Poštujući sve standarde i svu moguću zaštitu dečijih prava, po Konvenciji o dečijim pravima, jedno od osnovnih njihovih prava je participacija, njihovo učešće u kreiranju sopstvenog okruženja i u kreiranju njihovog života.
Zaštita je obezbeđena time što lice ispod 14 godina potpisuje njegov zakonski staratelj ili roditelj. Preko toga, deca se mogu udruživati u sopstvene organizacije, kako bi ostvarila neki sopstveni interes. Naravno, imamo ograničenje da se može delovati samo u određenim zakonskim okvirima, koji ne narušavaju osnovna ljudska prava i slobode. Znači, potpuno je zaštićeno, a deci je pružena mogućnost da se udružuju i da kreiraju svoje okruženje.
Istakla bih i načelo dobrovoljnosti upisa u registar, kao jako moderno rešenje. Činjenica je da je samo tri lica dovoljno da bi se formiralo udruženje. Želim da istaknem primer Danske, Italije i mnogih drugih zemalja koje nemaju nikakva ograničenja u brojčanosti udruženja, u broju onih koji formiraju udruženja, ili, recimo, Francuske ili Nemačke, za koje je dovoljno dvoje ljudi, ili dve osobe, da bi se formiralo udruženje. Tri lica – to je nešto što je sasvim prihvatljiv evropski standard i potpuno je usklađen s modernim rešenjima.

U redu, završiću, evo odmah. Nećete mi dati pravo da kažem slabosti zakona. Mislim da je osnovna slabost imovina i to ćemo elaborirati kada amandmani budu na dnevnom redu.

Dozvolićete mi, iskoristiću par minuta Poslaničke grupe.
Želim da istaknem da smo u Skupštini sarađivali s velikim brojem udruženja građana u cilju rešavanja nekih problema građana i ostvarivanja osnovne funkcije Skupštine, a to su kvalitetnija zakonska rešenja. Želim da ih pomenem – Udruženje građana "Duga", iz Ade; Udruženje studenata s hendikepom "Grupa 484"; Centar za prava deteta; Centar za samostalni život invalida; Udruženje paraplegičara Leskovac; Autonomni ženski centar; Centar za unapređenje pravnih studija; Kreativno-edukativni centar; Koalicija udruženja izbeglica u Srbiji.
Želim da svima zahvalim što su, u saradnji s nama, doprineli nekim boljim zakonskim rešenjima, na korist i dobrobit svih građana Srbije. U ime svih ovih udruženja, svih građana kojima su ona pomogla, u ime svih onih koji sa G17 plus dele viziju moderne građanske, demokratske Srbije, želim da kažem da ćemo ovaj zakon sa zadovoljstvom podržati. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Nadam se da sam dobila pravo da govorim kao ovlašćeni predstavnik. Hvala vam. Pošto sam se javila još pre sat vremena, ali očigledno je došlo do nekog nesporazuma... Ne znam da li ste obavestili da više nema TV prenosa.
(Predsednik: Gospođa Čomić je obavestila da neće biti direktnog prenosa. Odloženog prenosa će biti.)
Zahvaljujem. Poštovano predsedništvo, poštovani predstavnici Vlade, mada mislim da ih je sve manje, poštovane koleginice i kolege, prvo se izvinjavam što ću govoriti sa mesta, odnosno sedeći, pošto će mi tako biti zgodnije da baratam nekim papirima. Slažem se sa onim ovlašćenim predstavnicima koji su govorili da je malo vremena da se obrazlažu sve konvencije koje su sada na dnevnom redu, ali zaista ne mogu da podržim u potpunosti ono što su rekli, imajući u vidu da su nakon toga iskoristili 12 minuta za čitanje naslova, a neki su govorili o potpuno drugim temama.
U ime G 17 plus pokušaću da detaljno upoznam građane sa jednom od predloženih konvencija, sa Evropskom socijalnom poveljom, a moje dve koleginice iz poslaničke grupe će nakon toga govoriti o druga dva dokumenta, tako da se nadam da ćemo time demonstrirati ono u šta G 17 plus suštinski veruje, a to je da imamo vremena da objasnimo građanima o čemu govorimo i da imamo vremena da dovoljno brzo radimo kako bismo ubrzali proces evropskih integracija.
Kao što sam rekla, govoriću o Evropskoj socijalnoj povelji. G 17 plus će ovu povelju, kao i druge konvencije, podržati. Zašto? Zato što G 17 plus veruje da Srbija jeste solidarna i da treba da bude socijalno odgovorna država, zato što verujemo da je socijalna odgovornost moguća samo ukoliko je održiva, ukoliko postoji u isto vreme održiv ekonomski rast i razvoj, jer nemoguća je socijalna odgovornost ukoliko se ugrozi ekonomski rast. Treći razlog je taj što verujemo da Srbija zaista može i treba da bude inkluzivno društvo u kome će puni doprinos dati svaki njegov građanin svojim učešćem, jer samo tako moguć je ekonomski razvoj i moguće je obezbediti dostojanstvo za svakog građanina Srbije, i zbog toga što verujemo u evropsku budućnost naše zemlje.
Zašto verujemo u evropsku budućnost? Nasuprot tome što neki pokušavaju da predstave kako je to samo niz pravila i procedura koje će nas skupo koštati i koje će otežavati naš život, mnogi dokumenti EU govore o tome da je glavna odlika EU upravo solidarnost, da je ona temeljni cilj svih evropskih društava, i blagodet, koja građanima ne sme biti uskraćena u današnje vreme i, takođe, da solidarnost doprinosi ekonomskom razvitku i društvenom napretku.
Izgradnja inkluzivne Evrope od ključnog je značaja za ostvarivanje ciljeva EU, a to je pre svega održiv ekonomski rast, veći broj kvalitetnih radnih mesta i veća socijalna kohezija. U okviru rada na socijalnoj koheziji i na pitanjima koja se tiču socijalne politike u EU postignut je konsenzus oko nekih osnovnih pitanja, a to je pre svega konsenzus oko potpunog iskorenjivanja siromaštva dece, postizanja otvorenog i inkluzivnog tržišta rada, ostvarivanja dostojanstvenog stanovanja za sve građane, iskorenjivanja diskriminacije osoba sa invaliditetom, manjina i imigranata i otklanjanja problema finansijske isključenosti.
Kada govorimo o samoj Evropskoj socijalnoj povelji želim da kažem da je ona potpisana još daleke 1961. godine. Starija je od mnogih naših građana, mogu da kažem da sam njena vršnjakinja, a stupila je na snagu prvi put 1965. godine. Evropa ima dugu tradiciju, kada govorimo o socijalnoj politici. Revidirana Evropska povelja potpisana je 1996. godine, a na snagu je stupila 1999. godine.
O čemu govori Evropska socijalna povelja? Ona govori o socijalnim i ekonomskim pravima iz svakodnevnog života građana, pa se samim tim tiče i svakodnevnog života naših građana. To su, pre svega, pitanje stanovanja, pitanje kretanja robe, pitanje rada i radnih odnosa, zdravstva i obrazovanja, socijalnih prava i, u osnovi, ljudskih prava.
Evropska socijalna povelja ima 31 član. Od toga, preporuka je, odnosno obaveza je da država koja potpisuje i ratifikuje Evropsku socijalnu povelju od tzv. obavezujućih ili tvrdih članova, odnosno stavova, njih ima devet, prihvati, odnosno ratifikuje najmanje šest, a da po izboru države mogu odabrati i druge članove, s tim da ih ukupno ne sme biti manje od 16. Koji su to članovi Evropske povelje obavezni? Želim da kažem da je naša država od tih obaveznih devet članova potpisala (i sada ćemo ih, nadam se, ratifikovati) svih devet, a da je pored toga ratifikovala, odnosno potpisala još 20 članova Evropske povelje. Tako smo, praktično, prihvatili 29 od 31 člana Evropske povelje, a kasnije ću reći koja su ta dva koja nismo prihvatili.
Što se tiče onih koji su obavezni, to su: pravo na rad, pravo na organizovanje, pravo na kolektivno pregovaranje, pravo dece i omladine na zaštitu, pravo na socijalnu sigurnost, pravo na socijalnu i medicinsku pomoć, pravo porodice na socijalnu, pravnu i ekonomsku zaštitu, pravo radnika migranata i njihovih porodica na zaštitu i pomoć i jednake mogućnosti i tretman u zapošljavanju i radu, bez diskriminacije po osnovu pola.
Naša država je, kao što sam rekla, imala obavezu da prihvati šest od ovih devet članova. Mi smo prihvatili svih devet članova, sa uverenjem da u mnogim od ovih oblasti naša zakonodavna praksa već postoji, ali, takođe, da se većina ovih prava ostvaruje i u praksi.
Pažljivo sam čitala svako od ovih prava i mogu da kažem da imamo razloga da budemo ponosni kao država što većinu ovih prava naši građani zaista ostvaruju. Blagu rezervu imam prema jednakim mogućnostima u tretmanu u zapošljavanju i radu bez polne diskriminacije jer ima slučajeva da to nije baš tako, ali verujem da je to izazov više kako bismo ovakve slučajeve svi zajedno prevenirali i odstranili u budućem razvoju našeg društva.
Što se tiče ostalih 16 članova, odnosno preporuke za ukupno 16 članova, nama bi nedostajalo samo još sedam, međutim naša država je smatrala da može da ratifikuje još 20 članova Evropske povelje i to su: pravični uslovi rada, pri čemu se ima u vidu da je u našoj zemlji raznim zakonskim propisima regulisana i bezbednost na radu, radna nedelja, odmor između nedelja, odnosno vikend odmor, godišnji odmor, regulisani su i noćni rad i rad žena. Znači, u brojnim oblastima od ovih koje se predlažu mi već imamo i zakonodavnu i svakodnevnu praksu. Takođe, pravo na bezbedne i zdrave uslove rada, pravo na poštenu nadoknadu, pri čemu se misli na minimalnu zaradu, zaradu tokom praznika, prekovremeni rad; to je takođe nešto što je već ustaljena praksa u našem radnom pravu.
Član 8. se odnosi na pravo zaposlenih žena, na zaštitu materinstva.
Član 9 – pravo na profesionalnu orijentaciju, pravo na profesionalnu obuku, pravo na zaštitu zdravlja, pravo na beneficije i socijalno osiguranje, prava lica sa invaliditetom na nezavisnost, socijalnu integraciju i učešće u životu zajednice. Mislim da smo u poslednje vreme kao država, a i mi ovde u parlamentu pokazali da se ozbiljno ovim problemima bavimo. Usvojen je Zakon protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom, a, na veliko zadovoljstvo Poslaničke grupe G17 plus, pre nedelju dana usvojili smo i Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom.
U brojnim drugim zakonima postoje zakonske obaveze koje se tiču ostvarivanja prava osoba sa invaliditetom, kao što je, recimo, građevinarstvo. Međutim, bojim se da se u nekim aspektima u praksi baš nije pokazala potpuna primena zakona, što je takođe jedan izazov, rekla bih, za sve nas i evo i dodatne obaveze, nakon ratifikacije ove povelje, da se kao društvo time još ozbiljnije pozabavimo.
Sledeći član, član 18. se odnosi na plaćeni posao na teritoriji druge države. Ovde se misli na pravo na plaćeni posao, misli se na strane državljane i one koji borave i rade na teritoriji naše države. Zatim, informisanje i konsultovanje o ekonomskoj i finansijskoj situaciji, o odlukama koje utiču na radne odnose. Ovde se misli na informisanje radnika i ovde takođe imam jednu dilemu, i verujem da je ovo jedna vrsta izazova, kao i sledeći član koji govori o učešću radnika u odlučivanju o radnim uslovima i radnoj sredini i njihovom poboljšanju.
Ili, recimo, član koji govori o pravu radnika na zaštitu njihovih potraživanja u slučaju nesolventnosti poslovanja, ili član 28, koji govori o pravu radničkih predstavnika na zaštitu u okviru preduzetništva.
Što se naših zakonskih odredaba tiče, znam da Srbija u ovom delu ima dobro zakonodavstvo, međutim, isto tako je činjenica da u praksi često ova prava nisu ispoštovana. Ovih dana sam bila u kontaktu sa više predstavnika radnika nekih firmi iz mog grada, Leskovca, kao što su, recimo, "Leskodrvo", "Leteks", bivši "Mesokombinat" i neka druga preduzeća, "Lemind - tehnomašina", gde radnici imaju zaista ozbiljne primedbe da im nisu isplaćene zaostale zarade, da ne ostvaruju pravo, da im poslodavci ne pružaju sva ova prava o kojima govorimo, i kada je u pitanju socijalno organizovanje, i kada je u pitanju informisanje o poslovanju, i kada je u pitanju odlučivanje o radnim uslovima.
Mislim da je to zaista izazov za naše društvo, jer najčešće naši građani lutaju od institucije do institucije pitajući se ko treba, u suštini, da učini da njihova prava u potpunosti budu ostvarena. Ukoliko su prava na zarade ostvarili preko sudova, onda nema izvršenja zato što postoje razne mahinacije poslodavaca; ako se to prijavi nadležnoj policijskoj upravi, onda se sprovodi duga istraga koja dolazi do suda, a sudski procesi traju jako dugo, tako da u praksi imamo zaista problema sa ostvarivanjem ovih prava radnika i verujem da to jeste veliki izazov za čitavu Vladu, a ne samo za pojedina ministarstva.
Što se tiče prava starih na potpunu društvenu zaštitu, mislim da tu takođe kao država imamo još prostora da na tome radimo, imajući u vidu da stariji od 65 godina spadaju u najsiromašniju i, zajedno sa decom, nažalost, jednu od najugroženijih kategorija u našem društvu, naročito ona stara lica koja nemaju prihode, penzije ili žive u ruralnim područjima.
U ovim slučajevima njihovo pravo na dostojanstveno stanovanje, dostojanstveno starenje i puno učešće u društvenom životu svakako jeste ugroženo, a ovom ratifikacijom socijalne povelje obavezujemo se na puno poštovanje svih ovih prava i verujem da je ovo jedno od područja na kojima treba takođe dodatno da radimo.
Član 29. odnosi se na pravo na informisanje i konsultacije u slučajevima kolektivnog otpuštanja, a član 30. na pravo radnika na zaštitu od siromaštva i socijalne isključenosti. Tačno je da je država Srbija spremna za ostvarenje ovog prava u punoj meri, jer smo proteklih godina jako ozbiljno radili na smanjenju siromaštva i socijalne isključenosti i imamo zavidne rezultate na ovom polju, ali isto tako, kao što se u samoj socijalnoj povelji kaže, država je obavezna da preispituje mere u cilju njihovog prilagođavanja, po potrebi.
Verujem da takva potreba u Srbiji danas postoji, imajući u vidu činjenicu, prvo, da se sa sprovođenjem Strategije za smanjenje siromaštva već došlo do tačke u kojoj treba razmišljati šta i kako dalje, imajući u vidu da je ona donesena još davne 2003. godine, a isto tako i zbog nove ekonomske situacije i ekonomske krize koja kako čitavom svetu, preti i našoj državi. Zaista verujem da će Vlada veoma skoro predložiti i dati, pre svega poslanicima, a zatim i javnosti, na uvid mere koje se specifično odnose na najugroženije i najsiromašnije, pored ovih mera koje su usmerene ka privredi i drugim oblastima, bankarstvu i dr.
Što se tiče svih ovih članova na koje smo se obavezali, svakako da ima još par zakona koje bismo mogli doneti i koji bi svakako doprineli da budemo kao država odgovorniji, da budemo u prilici da primenimo i ovu socijalnu povelju, ali i da u punoj meri ostvarujemo sopstvenu socijalnu odgovornost prema našim građanima. Pre svega mislim na zakon o socijalnom stanovanju.
Pozivam gospodina ministra Ljajića, koji je već pozvan, nadam se, na sutrašnje javno slušanje koje ćemo organizovati u Skupštini Srbije, koje će organizovati Odbor za smanjenje siromaštva i Radna grupa za prava deteta. Predsednica će takođe dati svoj doprinos ovom okruglom stolu. On se tiče zakona o socijalnom stanovanju.
Zašto je to važno? Zato što će sutra ovde biti preko 80 predstavnika raznih organizacija, najugroženijih grupa iz čitave Srbije i zato što je to prilika da država priča sa svima njima, to je prilika da sve čujemo i da zajedno dođemo do rešenja nekih od problema.
Zašto govorim upravo o socijalnom stanovanju? Zato što je to jedan od članova Evropske socijalne povelje koji nismo potpisali i koji nećemo ratifikovati, a to je član 31, znači, pravo na dostojanstveno stanovanje svih naših građana. Evo prilike da, donoseći zakon o socijalnom stanovanju, budemo u prilici da potpišemo i ovaj član Povelje, jer naravno da države mogu naknadno potpisivati i druge članove Povelje.
Isto tako, mislim da je važno doneti i zakon o besplatnoj pravnoj pomoći, kako bi svi građani bili jednaki pred pravdom, a i zakon o mobingu, odnosno zlostavljanju na poslu. Takođe verujem da u delu koji se tiče dece, a koji smo potpisali, ne u potpunosti, mislim da je izostavljen član 1a koji govori o tome da u slučaju kada porodica neadekvatno brine o detetu država treba, osnivajući različite institucije podrške, da pomogne detetu. Mi u ovom trenutku nismo taj član uključili u potpisivanje i ratifikaciju, mada jesmo sve ove druge, zato što na ostvarenju toga radimo, i što se tiče zlostavljanja i zanemarivanja dece, i što se tiče njihovog smeštaja u hraniteljske porodice i institucije kada nemaju adekvatno porodično staranje.
Znači, ima još mesta da kao država radimo na tome, i unutar države i, nadam se, jednog trenutka kao članica EU.
Dakle, G 17 plus će, naravno, podržati sve ove konvencije i socijalnu povelju zato što je naša država već imala mnoga od ovih socijalnih prava, ali nikada ne možemo biti sigurni da li ćemo ih uvek imati, zato što verujemo da su ona moguća i održiva samo u realnim uslovima i u uslovima realnog ekonomskog rasta i da moraju biti održiva da bi uopšte mogla biti sprovedena i zato što G 17 plus veruje u inkluzivno, otvoreno, solidarno evropsko društvo, verujući da Srbija ima kapaciteta da bude član takve evropske porodice. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Želim da malo pojasnim ovo o čemu smo govorili, o čemu je govorila koleginica Pešić. Želim da zahvalim svima koji su učestvovali aktivno u radu oko ovog zakona i amandmana, koji su, verujem, u velikoj meri doprineli da zakon bude još bolji nego što je bio, a jeste bio dobar, jer je očekivan već više godina od osoba s invaliditetom, kako bi se omogućilo njihovo aktivnije uključivanje u svet rada.

Zaista smo se trudili da svi razgovaramo veoma otvoreno o ovome, jer ovo nije političko pitanje, ovo je pitanje od interesa za građane Srbije, i to za one koji, rekla bih, spadaju u grupe koje su osetljivije, i postigli smo ono što je bilo moguće postići u ovom trenutku. Naravno da postoje zahtevi, kao što su amandmani koje je predlagala gospođa Pešić, kojima zakon može da bude još savremeniji i još bolji. Međutim, u ovom trenutku to nije bilo moguće. Verujem da smo, uz opštu saglasnost velikog broja osoba, odnosno udruženja osoba s invaliditetom, i ministarstava za rad i za zapošljavanje, odnosno ekonomiju i regionalni razvoj, kao i Ministarstva za socijalna pitanja, pa i Zakonodavstva Vlade, uz brojne izmene, uspeli da dođemo do jednog rešenja koje je moguće i koje je u skladu sa našim zakonodavnim sistemom.

Postigli smo veliki napredak, a to je da osobe s invaliditetom, i to osobe s mentalnim invaliditetom, znači, deca s teškoćama u razvoju, kojoj je oduzeta poslovna sposobnost, koja su kategorisana kao deca koja nisu u stanju da se školuju i da rade, mogu da rade u tzv. otvorenoj privredi. Termin ''otvorena privreda'' nije bio moguć, iz prostog razloga, na to su nas pravnici upozorili, što taj termin ne poznaje pravni sistem i ''poslodavac'' je bilo jedino moguće rešenje.

Tačno je da postoje dileme oko toga da li osobe s oduzetom poslovnom sposobnošću mogu da rade. Pravnici kažu da nema dilema, da oni ne mogu da rade, i zato je bilo neophodno da u ovom trenutku, pre nego što dođe do promene drugih zakona koji rešavaju ove probleme, uvedemo radne centre kao jednog posrednika mogućnosti da ova deca budu zaposlena, da dobiju mogućnost da rade.

Već sam rekla da oni rade već u nekim kompanijama i da je to praksa koja je preduhitrila zakone. To je praksa koja traje već pet godina i ovim zakonom smo omogućili da se ta praksa nastavi, da ne bude ugrožena i da se, eventualno, unapredi.

Mislim da je to jako dobro. Kažem još jednom, zahvaljujem svima koji su imali razumevanja da život prevedu u zakon. Mislim da je to ono što svi treba da radimo i ubuduće.

Jedino je u ovom trenutku bilo moguće da to bude radno-terapijska aktivnost i da se odvija posredstvom radnih centara. To je ono što je za sada bilo moguće. Zašto nije bilo moguće drugačije? Zato što poslovna sposobnost, to je ono na čemu je gospođa Pešić insistirala, oduzeta poslovna sposobnost i oduzimanje poslovne sposobnosti, nažalost, nije predmet ovog zakona. To je predmet nekih drugih zakona, kao što je Porodični zakon i Zakon o radu. To su zakoni koje, eventualno, treba da menjamo kada govorimo o poslovnoj sposobnosti lica s mentalnim oštećenjima. Nadam se da ćemo, kada ti zakoni budu u Skupštini, ozbiljno razmišljati i o tome na koji način da rešimo taj problem.

Tačno je da osobe s invaliditetom, posebno osobe s mentalnim invaliditetom, do sada, nažalost, nisu imale baš jasno uređen sistem u svim oblastima i usaglašen tako da im u najboljoj meri odgovara. Verujem da ćemo, pošto smo poslednjih godina ozbiljno u ovoj državi počeli da se bavimo osobama s invaliditetom, to u narednom periodu dovesti do situacije koja će im omogućiti da u punoj meri učestvuju u društvenom životu.

Na kraju, što se tiče procene radne sposobnosti, svesna sam toga da tu postoje dileme i tačno je da su neka udruženja ukazivala na to. Međutim, želim da navedem jedan primer iz života. Prošle subote sam razgovarala s građanima u Leskovcu i došao je jedan mladić koji, nažalost, ima oštećenje koje je stečeno tokom života, nije urođeno. On je potpuno sposoban za školovanje, nema mentalnih oštećenja, radi se o fizičkom oštećenju koje je nastalo kao posledica bolesti. Nikada nije bio zaposlen, nije izlazio ni na jednu invalidsku komisiju i, prosto, nema status osobe s invaliditetom.

Mladić je došao da me pita da li će biti u prilici da ostvaruje prednosti ovog zakona, kako bih rekla, da li će biti u mogućnosti da se zapošljava kao osoba s invaliditetom i na taj način ostvari neku mogućnost lakšeg zapošljavanja? Zašto? Zato što on ima oduzetost jedne ruke i ne može da se takmiči sa svima drugima u dobijanju posla redovnim putem.

Znači, ukoliko ne bi postojala ova procena radne sposobnosti, on ne bi mogao da bude ocenjen kao osoba s invaliditetom i ne bi mogao da ostvaruje dobrobiti koje će iz ovog zakona proizilaziti za osobe s invaliditetom.

Međutim, moram da se složim s tim da je tačno da komisije do sada nisu radile na potpuno zadovoljavajući način i tačno je da su one primenjivale medicinski model. Tačno je da su procenjivale šta osoba ne može da radi, a ne šta ona može da radi. Tačno je da tu postoje veliki problemi i da rad komisije mora da se detaljno uredi podzakonskim aktima. Za to će, koliko ja znam, biti nadležno Ministarstvo za socijalna pitanja. Sigurna sam da ćemo mi, kao poslanici, a mogu da kažem da će to, svakako, raditi novoosnovana skupštinska grupa koja se bavi pravima dece, budno pratiti donošenje ovih akata, kako bi komisije radile u skladu sa modernim evropskim tendencijama, odnosno procenjivale šta je to što osoba može, a ne šta je to što osoba ne može, i da će te komisije morati da prođu kroz ozbiljnu obuku, kako bi na jedan savremen, moderan i stručan način procenjivale mogućnost rada osoba s invaliditetom, njihove preostale radne sposobnosti, i kako bi ih usmeravale i savetovale u procesu dobijanja posla.

Preostaje nam da radimo još puno na ovome i na drugim zakonima i, u okviru ovog zakona, na podzakonskim aktima, ali sigurna sam da će ovaj zakon doprineti u značajnoj meri poboljšanju položaja osoba s invaliditetom i njihovom zapošljavanju i da će on, onakav kakav je bio predložen, a naročito sada, posle korekcije amandmanima koji su prihvaćeni, biti jedan moderan, reformski, sistemski zakon u ovoj oblasti, koja do sada nije bila uređena. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Mislim da su predlozi ova dva zakona o kojima ćemo danas govoriti zaista krucijalni i od izuzetne važnosti baš u ovom trenutku i smatram da je posebno važno da oni budu doneseni sada kada se Srbija suočava s ekonomskom krizom, kako ta kriza ne bi dodatno ugrozila one koji su najugroženiji, a to su nezaposleni i osobe s invaliditetom.
Zaista mi je zanimljivo bilo da juče i danas, pažljivo sam slušala, slušam argumente onih koji neće glasati za ove zakone, jer sam uverena da oni ne samo da čine lošu procenu kada su u pitanju interesi građana, već sam uverena da čine i veoma lošu političku procenu. Na neke od tih primedaba ću, nadam se, imati vremena da odgovorim.
Da se vratim na temu zašto je važno u ovom trenutku razgovarati o nezaposlenosti i o mogućnosti da se ona smanji. Zato što najveći broj siromašnih u Srbiji jesu upravo oni koji su nezaposleni. Za odgovor onima koji su juče govorili o tome da se u Srbiji siromaštvo povećava, moram, zarad istine i građana, da kažem činjenice.
U proteklom periodu, siromaštvo u Srbiji je smanjeno, i to znatno, sa 14,6%, na 6,6% u 2007. godini. U 2008. godini, nažalost, beležimo stagnaciju smanjenja siromaštva, što jeste nešto što treba da služi kao opomena i naravno da nam je zadatak da u 2009. godini ne dođe do ekstremnog povećanja siromaštva u Srbiji, da se ne desi ono što se dešavalo 90-ih godina, a to je da 70% stanovništva bude siromašno. To je nešto što se u Srbiji sigurno neće ponoviti, jer ona ima jako dobra iskustva na tom planu.
Nezaposleni ljudi čine 50% siromašnih, a indeks njihovog siromaštva je 19,7% u odnosu na opšti indeks koji je 6,6%, kao što sam i rekla. Naravno, kao što bi se očekivalo, nezaposleni su tri puta siromašniji od opšte populacije.
Želim da kažem nešto u vezi s obrazovanjem i siromaštvom. Naime, najneobrazovaniji, najmanje obrazovani građani Srbije su i najsiromašniji. Oni koji nemaju osnovnu školu, siromašni su u indeksu 18,7%, a oni koji imaju završenu samo osnovnu školu, 10,3%. Znači, oni čine 71% najsiromašnijih. S visokom i višom školom, indeks siromaštva je svega 0,6% i oni čine samo 1,7% siromašnih.
Zašto govorim o ovome? O ovome govorim zato što sam uverena da zakon o zapošljavanju i o osiguranju za slučaj nezaposlenosti ima upravo ovaj cilj, a to je da obrazovanje uključi u borbu protiv nezaposlenosti, pre svega, kroz aktivne mere zapošljavanja. Tu dolazimo do onoga u čemu se razlikujemo mi u G17 plus, koji ćemo ovaj zakon podržati, od onih iz opozicije, koji ga, nažalost, neće podržati, a to je odnos prema nezaposlenosti, odnos prema politici, odnos prema državi uopšte.
Da li se zalažete za pasivnost, da li se zalažete za deaktivizaciju građana, ili se zalažete za aktivne mere, za mogućnost da građane aktivirate kao nosioce i donosioce odluka u državi, ili vam je cilj da oni budu pasivni, da im date neke nadoknade od kojih će živeti i da ne bude previše mogućnosti za učešće u javnom životu?
G17 plus se zalaže za ovu drugu varijantu i zato izuzetno podržavam aktivne mere zapošljavanja. Verujem da je ovo težište, koje se sa pasivnih prebacuje na aktivne, mogućnost da se broj nezaposlenih u Srbiji smanji. Zašto? Zato što je karakteristika nezaposlenosti u Srbiji, između ostalih, i ta da ljudi koji su prijavljeni u Službi za zapošljavanje nemaju kvalifikacije koje zahtevaju savremeni uslovi rada. Nažalost, nismo na vreme izvršili reformu školstva, tako da naše obrazovne institucije, pre svega, mislim na srednje škole, najčešće ne daju one kadrove, one veštine i one sposobnosti koje su potrebne za zahteve savremenog radnog mesta. To je nešto na čemu će sada država morati ozbiljnije da radi i ona će raditi i kroz ovaj zakon i kroz aktivne mere zapošljavanja.
Želim, takođe, da kažem da zaposlenost nije socijalna kategorija sama po sebi i da ukoliko nezaposlene guramo u socijalu, oni neće imati mogućnosti da iz tog stanja nezaposlenosti izađu.
Ono što jeste zaista za pohvalu, to je, pre svega, individualni plan zapošljavanja, mogućnost da nezaposleno lice aktivno učestvuje u kreiranju svog plana zapošljavanja, u traženju mogućnosti za svoje zaposlenje i u revidiranju tog plana, zajedno sa stručnjacima koji će nam u tome pomagati.
Takođe, profesionalna orijentacija i savetovanje je nešto što je zaista potrebno ljudima koji su na tržištu rada, koji su, nažalost, često pasivizirani u svojoj mogućnosti da posao nađu.
Pozdravljam i meru subvencija za teško zapošljive kategorije i želim da kažem da se na tržištu rada nalazi, recimo, 15,7% ljudi koji čekaju posao od 3-5 godina, 12,8% ljudi koji čekaju posao 5-8 godina, a onih koji čekaju posao preko 10 godina ima 10,6%. Ovo je ogroman procenat ljudi koji tri, pet ili deset godina nisu radili i potpuno je jasno da su se oni udaljili i od svoje struke i od svih mogućih veština koje će ih dovesti do boljeg posla, koje će ih dovesti do posla koji će adekvatno obavljati. Zbog toga su aktivne mere zapošljavanja i dodatno obrazovanje, prekvalifikacije, dokvalifikacije i svi mogući podsticaji koji se ovim zakonom nude, apsolutno, odgovor na nezaposlenost i dodatni odgovor na krizu koja nas čeka.
Što se tiče zakona o zapošljavanju osoba s invaliditetom, mislim da tu nema puno da se o njemu priča, jer ono što je imalo da se o njemu kaže rečeno je u proteklih nekoliko godina.
Želim da naglasim da ovaj zakon nije od juče, da nije donesen po hitnom postupku, niti je bio u pripremi mesec ili dva dana. Želim da kažem kolegama da je ovaj zakon pripreman već nekoliko godina, i oni to jako dobro znaju, pripreman je kroz razna ministarstva i potpuno nebitno koji je trenutno ministar u određenom ministarstvu. Takođe, u pripremi ovog zakona i, uopšte, inicijativi za njegovo donošenje učestvovale su same osobe s invaliditetom. Želim da pohvalim njihov aktivizam i njihovu upornost na ovom planu.
Želim da pohvalim to što su na vreme uvideli da invalidnost nije nešto što će ih udaljiti iz sredine, već nešto što će omogućiti da budu aktivni članovi društva. Osobe s invaliditetom su prepoznale da njima nisu potrebna socijalna davanja, nego da im je potreban posao, kao i svakom drugom. Mislim da će svako ko bude protiv ovog zakona osporiti ovo njihovo pravo.
Kada se traže mane ovog zakona, to su zaista neke sitnice. Nijedan zakon nije savršen i složiću se da on možda ima par nedostataka, ali potpuno sam sigurna da svi zajedno znamo, bez obzira na političke interese, da je ovaj zakon od najvećeg interesa za osobe s invaliditetom.
Neću ponavljati statistike vezane za osobe s invaliditetom, to svi jako dobro znamo, znamo da ih je zaposleno samo 13%, da ih je bez osnovne škole oko 50% itd. Ovo je prvi reformski zakon u ovoj oblasti koji pruža potpunu zaštitu od diskriminacije osobama s invaliditetom, jer im omogućava zapošljavanje.
Što se tiče procene radne sposobnosti, o kojoj je juče diskutovano, želim da kažem da se ona u velikom meri razlikuje od pristupa koji je postojao do sada. Procena radne sposobnosti se sada vrši u odnosu na ono šta osoba s invaliditetom može da radi, a ne u odnosu na ono šta ona ne može da radi, kako je to bilo do sada.
Ovaj zakon donosi posebne oblike zapošljavanja osoba s invaliditetom, i pod opštim i pod posebnim uslovima. Takođe, ovaj zakon omogućava prilagođavanje poslova, radnog mesta osobama s invaliditetom, kao i zapošljavanje u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju, zapošljavanje u socijalnim preduzećima, kod drugih poslodavaca uz prilagođavanje itd.
Ono što želim da naglasim jeste da su veoma značajan oblik zapošljavanja osoba s invaliditetom radni centri, o kojima je juče bilo reči. Želim da kažem o njima nešto, da li su potrebni ili nisu potrebni; bilo je diskusije između raznih predstavnika udruženja osoba s invaliditetom. Radni centri omogućavaju rad onim osobama s invaliditetom koje nisu u stanju da se zaposle na drugi način u otvorenoj privredi, ili u preduzećima za zapošljavanje osoba s invaliditetom. Praktično, u radnim centrima se sprovode aktivnosti osoba s invaliditetom čiji je učinak manji od trećine radnog učinka zaposlenog na uobičajenom radnom mestu. To je dodatni oblik koji će omogućiti zapošljavanje i onih osoba s invaliditetom koje su, da tako kažem, još pod većim stepenom rizika od ostalih osoba s invaliditetom.
Želim nešto da kažem i o posebnoj kategoriji osoba s invaliditetom, a to su osobe sa mentalnim invaliditetom. To su ljudi koji su dodatno ugroženi, da tako kažem, zbog činjenice da često nisu u stanju da zastupaju sami sebe. Naravno da naša koleginica Gordana Rajkov, gospodin Damjan Tatić, ili moj prijatelj iz Leskovca, Svetozar Marjanović, koji su osobe s invaliditetom visokih intelektualnih kapaciteta, mogu da zastupaju sebe i oni su svojim aktivizmom doveli do toga je u ovoj državi donošen niz zakona koji poboljšavaju položaj osoba s invaliditetom.
Postoji kategorija lica koja su mentalno ometena i koja nisu u stanju da zastupaju sebe. Zaista je to područje na kome posebno treba raditi i treba stvoriti dodatne mogućnosti za rad, što je ovaj zakon učinio u izvesnoj meri. Međutim, svakako se neću složiti s tim da nije potrebno uopšte vršiti procenu radnih sposobnosti i da nije potrebno da postoje bilo kakve komisije koje bi ocenjivale procenu radnih sposobnosti, upravo zbog toga što će te komisije služiti za to da daju jedan pozitivan, proaktivan pristup, kako bi predložile moguće mere i podršku koju te osobe treba da dobiju za rad.
Želim da pohvalim Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj, posebno osobe koje su radile na donošenju ovog zakona, želim da pohvalim Ministarstvo za socijalnu politiku, koje je, takođe, učestvovalo u ovome. Želim da pohvalim osobe s invaliditetom i njihova udruženja, koja su doprinela da ovaj zakon bude bolji, i želim da pohvalim poslanike, koji su imali aktivan pristup i učestvovali u poboljšanju ovog zakona.
Posebno hoću da istaknem amandman, za koji se nadam da će postati sastavni deo ovog zakona, a to je amandman koji će omogućiti da kategorije lica s invaliditetom o kojima sam govorila, a to su osobe kojima je, nažalost, oduzeta i poslovna sposobnost, budu u prilici da rade i u otvorenoj privredi, odnosno kod poslodavca. To je projekat koji postoji već pet godina, postoji u "Mekdonaldsu", koji omogućava deci s invaliditetom da pod jednakim uslovima, sa svim svojim vršnjacima, borave u ovakvim objektima i da u njima rade.
Mislim da je to što ovaj zakon donosi za kategoriju osoba s invaliditetom, za njihove roditelje, udruženja osoba s invaliditetom, apsolutno, nešto što mora podržati svaka politička opcija i da to nije političko pitanje, da je to pitanje dobrobiti građana naše države. Zaista se nadam da će sve stranke u ovoj skupštini podržati ovaj zakon i promeniti politički odnos prema pitanjima koja nisu politička. Zahvaljujem.

Poštovane dame i gospodo, na samom početku želim da kažem da poslanička grupa G 17 plus, stranka G 17 plus i ja lično, uvek smo podržavali i podržavaćemo one zakone koji su na neki način vezani za naše pridruživanje EU ili nas na to obavezuju međunarodni standardi i međunarodno pravo.
Moram da kažem da ovoga puta to svakako nije osnovni razlog zbog koga ćemo podržati ovaj zakon. Moram da kažem da se osećam poraženo činjenicom da naša zemlja tek sada, na neki način, zato što je to uslov, donosi ovakav zakon, jer ovaj zakon je jedan od osnovnih zakona koji uređuju svako društvo. Ovaj zakon je zakon koji postavlja neka osnovna pitanja i daje neke osnovne odgovore o nama samima i o tome kakvo društvo želimo da gradimo.
Jesmo li mi zaista postali dehumanizovano društvo u kome svako brine samo o sebi, društvo u kome nismo spremni da brinemo o slabijima, manje brojnima, diskriminisanima i ugroženima? Da li smo zaista društvo u kome ćemo radije nekog pustiti da skoči s mosta samo zato što žurimo jer smo umorni?
Da li smo društvo koje želi da se razvija kroz ksenofobiju, homofobiju i razne druge fobije, zastrašeno, zaplašeno i zatvoreno društvo ili smo društvo koje treba da bude otvoreno, koje treba da teži modernim vrednostima i slobodi svakog pojedinca?
Da li smo mi društvo koje kao svoju osnovnu vrednost vidi slobodnog, obrazovanog pojedinca koji se razvija u skladu sa svojim potencijalima ili smo društvo u kome treba da vladaju vladari iz senke, u kome pojedinac neće biti slobodan da odlučuje o sebi i u kome neće imati osnovna ljudska prava?
Ovaj zakon nikome ne daje prava. Svi pojedinci rađaju se sa jednakim pravima. Društvo je tu da im garantuje da će ta prava i ostvarivati i da im niko ta prava neće ugroziti. Jer, kao što smo čuli, istorija ljudskog roda, nažalost, nije previše slavna i ona govori o tome da su osnovna ljudska prava jako često bivala ugrožena.
Na kraju, mnogi govore o deci. Želimo li zaista da našu decu vaspitavamo tako da ne vole druge, da ne budu tolerantni, da budu zaplašeni, da rastu na predrasudama i dogmama ili želimo da naša deca budu vaspitana u otvorenom duhu, kao radoznala bića koja će kroz argumente i kroz nauku istraživati nove mogućnost i meriti sebe u odnosu na ceo svet? Na kraju krajeva, da li smo društvo koje želi da se zasniva na nauci ili na dogmi?
Želim da dam odgovore na neka od pitanja koja su postavljena tokom ove rasprave i tokom prethodnih dana. Zaista, da li je ovo zakon koji smo sveli samo na jedno pitanje, a to je - sloboda seksualne orijentacije ili je to zakon koji se tiče diskriminacije uopšte? Naravno da on govori o diskriminaciji uopšte, ali naravno da je ovo zakon koji prvi put diskriminaciju sagledava kao jedan potpuno obuhvatan problem, definiciju i termin koji podrazumeva i seksualnu diskriminaciju, i zato je, mislim, važno progovoriti i o ovoj temi.
Ovde se pokretalo pitanje, šta je prirodno, a šta je neprirodno? Molim vas da ne zapadamo u tu zamku, jer ne možemo svako pojedinačno i za sebe davati odgovor na to šta je prirodno. Na kraju, i razna društva tokom istorije davala su različite odgovore na ova pitanja.
Bilo je pitanje - da li je prirodno biti rođen sa invaliditetom, da li je prirodno imati neki deformitet i, na kraju krajeva, da li je uopšte prirodno biti različit, jer u odnosu na šta različitost možemo meriti?
Ako je prosečna visina ljudi od 170 do 180, da li je prirodno biti visok 2,10 cm? Neko može reći - za mene je to neprirodno. Zbog toga su meni simpatične sve ove velike misli koje smo ovih dana mogli čuti, kada ljudi kažu - za mene, to nije normalno.
Molim vas da ne prosuđujemo na taj način, jer većinski stav nije uvek ispravan stav. Tradicionalni stav često nije ispravan stav. Dogma, najčešće i po pravilu, nije ispravan stav.
Da je bilo pitanje samo ovih većinskih, tradicionalnih i dogmatskih stavova, onda svakako Đordano Bruno ne bi bio spaljen na lomači, onda verovatno Isus Hrist, kao predstavnik jednog manjinskog uverenja, ne bi bio razapet na krstu, onda stotine hiljada žena ne bi bilo pogubljeno kao veštice, zato što su se usudile da budu različite od tradicionalne ženske uloge i brojna deca koja su rođena sa nekim belegom ne bi bila smatrana đavoljom decom. To je sve istorija ljudskog roda i to je sve različitost za koju nije postojala tolerancija.
Moram da vas obavestim da je nakon srednjeg veka mračnjaštva, civilizacija i Evropa se opredelila za nauku. Zbog toga želim da se pozovem na nauku i želim da kažem šta nauka kaže o pitanju seksualnih različitosti. Nauka kaže - homoseksualnost nije bolest. To kaže međunarodna klasifikacija bolesti, koja je važeća klasifikacija u svetu, ima već 20-ak godina da tako kaže i mislim da oni koji su lekari to jako dobro znaju. Dakle, nije bolest i nije deformitet, već različitost.
Šta još kaže nauka? Ono što vas brine, nije prelazno, dame i gospodo, i ne možete se zaraziti, niti se vaša deca mogu zaraziti zbog toga što se eventualno druže ili u svojoj blizini imaju nekog ko ima različitu seksualnu orijentaciju.
Šta još kaže nauka? Nauka kaže - urođeno je, nije lični izbor. Ne može se promeniti, niti lečiti i ne stiče se vaspitanjem. Zašto bi se lečilo kada nije bolest? To je ono što kaže nauka. To nije pitanje izbora.
Međutim, ovde se namerno šire zablude, koje stvaraju predrasude, a predrasude najčešće stvaraju agresiju i time naše društvo i našoj deci preti opasnost da rastu u jednom duboko agresivnom društvu.
Da li je moguće razaranje porodice? Nije, naravno. To nema nikakve veze. Uzgred budi rečeno, koncept porodice značajno se menjao tokom istorije. Mi sada govorimo o jednoj modernoj porodici koja ne mora uvek da sadrži mamu, tatu i dete i ne mora uvek da bude u krvnom srodstvu. Porodica je i jedna mama sa detetom, i vanbračno dete, i usvojeno dete i, kao što znate, razni drugi oblici porodica postoje.
O negativnom uticaju na dete sam već govorila. O tome da su neki pokušavali da izjednače homoseksualnost sa kriminalom, to je zaista nešto o čemu ne bih govorila, jer potpuno je jasno da pedofilija jeste kriminal, a da homoseksualnost sa tim nema nikakve veze. Znači, i heteroseksualna osoba može biti pedofil, i to je strogo kažnjivo delo, prosto zato što se ne radi o slobodi odlučivanja.
Ovde govorimo o slobodi odlučivanja, o onome što dvoje odraslih ljudi želji i odlučuje da želi da radi. I deca sa tim nemaju nikakve veze, jer niko ne može naterati, niti vršiti seksualne radnje nad detetom, jer ono o tome ne odlučuje pod jednakim uslovima.
O tome da će nacija izumreti zbog toga, to je zaista smešan argument i o tome ne želim da govorim. Homoseksualnost je uvek postojala i uvek će postojati. Pitanje nataliteta nije pitanje homoseksualnosti. Pitanje nataliteta je pitanje onoga što heteroseksualni parovi odlučuju koliko će dece imati.
Ovo je pitanje jednakosti i slobode. Ovo je pitanje osnovnih vrednosti svakog društva. Zbog jednakosti, slobode i pravde, G17 plus će podržati ovaj zakon.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministarka, potrudiću se da ne oduzimam puno vremena, ali mislim da u ovakvim situacijama moramo da iznesemo i neke činjenice.
Svakako da je dobro voditi brigu o najugroženijim građanima. Svakako da je to ono što i Vlada Srbije i sva ministarstva u okviru Vlade imaju kao poseban zadatak, naročito u teškim vremenima. Međutim, poslednjih meseci imamo ovde priliku da slušamo, čini mi se, nešto što je možda malo prešlo granice dobrog ukusa, kada su u pitanju posebno osobe sa invaliditetom. Mislim da nije dobro političke poene zbrajati na ovim temama.
Zarad toga imam obavezu da u svoje i u ime gospođe Rajkov, koja je naša koleginica ovde u Skupštini Srbije, ali, nažalost, zbog tehničkih nemogućnosti nije uvek u prilici da izađe za govornicu, da kažem samo par nekih stvari.
Želim da podsetim da je gospođa Rajkov, narodni poslanik u poslaničkoj grupi G 17 plus, ali ona nije član nijedne stranke. Ona je ovde zato što je doajen pokreta osoba sa invaliditetom u Srbiji. U tom smislu, na raspolaganju je svim poslaničkim grupama kada su ove teme u pitanju, imajući u vidu da ona zaista najbolje poznaje i situaciju, a i način na koji se može pomoći osobama sa invaliditetom.
Pre svega, zamolila bih one koji se bore za prava osoba sa invaliditetom i, između ostalog, u njihovom interesu, da se bar malo pozabave terminologijom. Znači, ne kaže se "osobe sa posebnim potrebama", to prosto nisu ljudi koji imaju bilo kakve posebne potrebe, to su ljudi koji imaju potrebe kao i svi mi, samo imaju nažalost i moraju da koriste drugačije načine da te potrebe zadovolje. Radi se o osobama sa invaliditetom, a ne o osobama sa posebnim potrebama.
Nešto što je jako važno, to je da ne treba izdvajati, stigmatizovati i odvajati u posebne objekte ljude koji imaju invaliditet.
Tendencija svuda u svetu, a naravno i u Srbiji, a to je nešto što je vezano za osnovna pitanja dostojanstva ljudskog, jeste pružiti im mogućnost i priliku da zajedno sa nama učestvuju na svim aktivnostima i da zajedno sa nama, sa svima ostalima koji nemaju invaliditet, mogu da koriste sve objekte.
Mi, nažalost, kao Skupština još uvek nismo sjajan primer za tako nešto, mada smo upravo zahvaljujući gospođi Rajkov uložili napore da to postanemo. U tom smislu želim da kažem da tendencija treba da bude i kada o sportu govorimo da sportski objekti koji već postoje budu prilagođeni osobama sa invaliditetom i mogućnosti da ih koriste, a ne da se grade posebni neki sportski objekti za osobe sa invaliditetom.
Radi se o jednom inkluzivnom pristupu koji je, rekla bih, već dugo i nešto što je u Srbiji poznato. Mislim da svi zajedno treba da se malo više edukujemo na ovom planu i da nam to bude poznato.
U Skupštini Srbije, a i u Vladi, puno se radi na tome. Upravo sada, u 13.00 časova, gospođa Rajkov i ja ćemo imati jedan sastanak sa osobama sa invaliditetom u pokušaju da Zakon o zapošljavanju osoba sa invaliditetom još malo popravimo, kako bi on u punoj meri odgovarao svim osobama sa različitim vrstama invaliditeta.
Mnoge stvari se dešavaju iza kulisa, tako da kažem, prosto mi se čini da nije baš primereno da dva meseca o jednom amandmanu govorimo i o tome kako samo jedna poslanička grupa ima potrebu da stvari popravi. Mislim da svi mi u Srbiji i svi mi u ovom parlamentu imamo potrebu da stvari na ovom planu popravimo. To sigurno nije pitanje političkih razlika i zaista ne bih želela da bude.
Što se tiče samog amandmana na rebalans budžeta, možda ministarka nije imala sve informacije potrebne da vam odgovori. Reći ću do kakvih sam informacija došla u pokušaju da nađemo odgovor na pitanje koje ste vi dva meseca ovde postavljali, a mi nismo u pokušaju da štedimo vreme uvek želeli da vam odgovorimo.
Ta sredstva postoje. Niko ih nije potrošio nenamenski. Ono što je trebalo uraditi povodom tih 12 miliona, to je da se podnesu odgovarajući projekti pomoću kojih bi se ta sredstva mogla opredeliti. Nažalost, to se nije do sada desilo, tako da je izvesna suma tih sredstava, oko šest miliona, rekla bih, upotrebljeno za izgradnju lifta u SC Košutnjak, upravo zato da bi jedan veliki sportski centar, u duhu inkluzije, mogao da bude pristupačan i za osobe sa invaliditetom. Ostala sredstva, takođe, neće propasti, ona se prenose, u mogućnosti su da se prenesu u narednu godinu, i naravno dobrodošli su projekti koji će omogućiti adaptaciju, ponoviću, adaptaciju postojećih sportskih terena i objekata kako bi ih mogle koristiti osobe sa invaliditetom koje bi na istom mestu gde i svi drugi mogli da se bave sportom. To je suština pokušaja da se ne diskriminišu osobe sa invaliditetom.
Međutim, tu se radi o 12 miliona. Reći ću da Ministarstvo sporta je uložilo već 92 miliona, o tome baš niko posebno ne zna, upravo kada je sport osoba sa invaliditetom u pitanju. Radi se pre svega o onim novcima kojima su finansirani sportski savezi osoba sa invaliditetom.
Takođe, stipendije sportista sa invaliditetom, paraolimpijske igre, na kojima su naši sportisti učestvovali i gde je Ministarstvo sporta u velikoj meri podržalo. Mimo tih 92 miliona, još 382 hiljade evra je opredeljeno i velikim delom dodeljeno kao nagrade najuspešnijim sportistima osobama sa invaliditetom.
Radi informisanja javnosti i svih kolega u Skupštini, mislim da je bilo važno ovo da kažem. Mi ćemo, kao poslanička grupa G 17 plus, a očekujem i svi u ovoj skupštini, podržavati sve napore da položaj osoba sa invaliditetom u Srbiji bude još bolji. Poslednjih godina svi zajedno uradili smo puno na tome. Nadam se da ćemo ubuduće raditi bez potrebe da se politički prepucavamo oko toga.
Zaista ne želim ovo da pretvorim u bilo kakvu vrstu rasprave. Osim toga, moram da krenem i na sastanak o kome sam govorila. Svi ste dobrodošli da dođete, da probamo da pomognemo osobama sa invaliditetom i da Zakon o zapošljavanju osoba sa invaliditetom bude bolji. U 13.00 časova, odnosno upravo sada, na trećem spratu. Kolega, moraću, nažalost, da odem i nemojte ovo shvatiti kao bilo kakvu vrstu izazova, već kao informaciju u pokušaju da svi radimo bolje. Hvala.