Poštovane dame i gospodo, zaista smo želeli da budemo dobri partneri i poštujemo dogovore koji se postignu, ali nećemo da bude po onoj izreci "dva loša ubiše Miloša", odnosno sve da se završi na tome da su ministri iz G17 plus neuki, da lažu građane, da G17 plus ne zna šta hoće itd. Dakle, to apsolutno nije istina.
Ministri iz G17 plus podneli su ostavke premijeru, ostavke su objavljene u "Službenom glasniku". (Aplauz.) I, kao što je čitava javnost upoznata, zbog onoga što smo se svi zajedno dogovorili, ministri G17 plus prihvatili su predlog premijera da zajedno ostanemo do okončanja procedure donošenja ustava. Dakle, to je odluka G17 plus. Ako ne može, u redu je, i reći ćemo svi zajedno da tako ne može. Ali, ukoliko smo saglasni da je državna stabilnost iznad svih pitanja, onda smo saglasni da ćemo svi zajedno na tome raditi.
Dakle, ministri iz G17 plus odgovorno su, kao što su kazali, održali obećanje, podneli ostavke, ali su se dogovorili sa premijerom da su spremni da rade na proceduri donošenja ustava, jer smo svi zajedno procenili da je to od suštinskog značaja za stabilnost države. G17 plus neće biti faktor nestabilnosti. Ukoliko svi vi ostali smatrate da je u ovom trenutku najvažnije pitanje u Srbiji da se aktiviraju ili ne aktiviraju te ostavke, to je potpuno u redu. Pa kome bi moglo biti važno da li će 15 dana duže biti ili neće biti ministar?
Da nismo želeli da se dogode izbori u Srbiji, ne bismo aktivirali te ostavke. Mi razumemo stavove drugih stranaka koje smatraju da mogu da uzmu i druga poslanička mesta i sve ostalo, samo kako bi im mandat trajao što duže i duže. To nije naša ideja.
Radili smo odgovorno. Završili smo brojne poslove. Želimo da završimo i posao oko ustava, ali, naravno, ukoliko svi u državi procene, jer je to odgovornost svih nas i to ne može biti odgovornost samo G17 plus i ne može da bude odgovornost samo jedne stranke.
Takođe, dame i gospodo, možemo da se borimo protiv korupcije i kriminala rečima, koliko god želimo, ali pitanje je šta smo pokazali sinoć i danas, da li zaista želimo protiv toga da se borimo i da li je ovde najvažnije izvući nekakav politički poen za svoju stranku ili je najvažnije da zaista stanemo na kraj korupciji i kriminalu i u pravosuđu i u svim aspektima našeg društva.
Ponavljam još jednom da je osnovno pitanje u Srbiji ne to što se tiče ostavki G17 plus, već šta je sa nastavkom pregovora sa Evropskom unijom, gde je, dame i gospodo, Ratko Mladić.

Zahvaljujem.
Zaista, ovoliki stepen neistina je teško saslušati a ne odgovoriti na njih, bar u jednom delu. Počeću od ovog poslednjeg, jer se, prvo, ne kaže pismeni, nego pisani odgovor. Pisani odgovor će, pretpostavljam, gospodin dobiti u toku sutrašnjeg dana, ali je jako važno da ovaj odgovor u usmenoj formi čuju i građani Srbije.
Zaista možete da dobijete koje god hoćete pitanje, ali je jako teško na nedovoljno pametno pitanje, jer neću drugačije reći, odgovoriti pametno. Naravno da Lutrija Srbije postoji i naravno da ona funkcioniše.
Želim da kažem da se po zakonu koji smo mi ovde doneli jedan procenat od igara na sreću odvaja za finansiranje osoba sa invaliditetom u Srbiji. Želim da naglasim da je u Srbiji veliki broj organizacija osoba sa invaliditetom već finansiran iz ovog fonda, preko Ministarstva za socijalna pitanja.
Navešću primer svog grada, u kome se u jednoj organizaciji osoba sa invaliditetom, a to je Udruženje roditelja dece sa težim smetnjama u razvoju, finansira dnevni boravak, upravo iz Fonda igara na sreću, gospodo. Ne samo da se finansiraju programske aktivnosti, već će ovo udruženje dobiti i preko Nacionalnog investicionog fonda još dva miliona dinara za finansiranje građevinskih radova na objektu u kojem će ta deca biti smeštena, kao i za vozilo koje će, od kuće do kuće, da razvozi decu.
Dakle, govorim o tome šta se dešava sa prihodom koji Lutrija Srbije ostvaruje. Želim da zahvalim celom parlamentu što je doneo ovakav zakon, koji je velikom broju osoba sa invaliditetom u Srbiji omogućio da njihove aktivnosti budu finansirane.
Zahvaljujem.

Naravno, reagujem na uvredu dostojanstva Skupštine zbog iznošenja neistina. Pomenuta je stranka G17 plus, pomenuti su profesor Labus i gospodin Mlađan Dinkić. Zaista mislim da tema ovog amandmana nije ni stranka G17 plus, ni ta dva gospodina, a pogotovu ne način na koji je to izrečeno. Dakle, kvalifikacija da se radi o nekakvoj podeli plena apsolutno se ne može primenjivati kada se govori o stranci G17 plus. Ja vrlo dobro znam šta ste rekli i govorim samo o onom na šta sam reagovala. Dakle, to se ne može odnositi na G17 plus, a ukoliko postoji takva praksa u nekim drugim strankama, G17 plus se time svakako ne bavi.
Želim vrlo jasno da kažem, kada je već pomenuto ime profesora Labusa, da on nije izašao iz G17 plus, a pogotovu da nije izašao zbog bilo kakve podele plena. Gospodin Labus je trenutno odsutan iz politike iz razloga vrlo poznatih javnosti, a to je činjenica da nije uspeo da završi jedan posao koji je započeo, što je ocenjeno kao visokomoralan čin i meni je potpuno jasno da je to mnogima nerazumljivo.
Očekujemo da Srbija ispuni svoje obaveze, da nastavi putem evropskih integracija i da svi oni koji žele da učestvuju u tom procesu mogu da se pridruže G17 plus. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Još jednom bih zamolila da se poštuje dostojanstvo Skupštine i da se apsolutno ne dozvoljava upotreba ovakvih reči kakve su upravo upotrebljene. Ne može se sa skupštinske govornice nijedan građanin Srbije kvalifikovati kao klipan, ma ko to bio, pogotovo ako se radi o ministru, znači o nekome koga su građani Srbije izabrali. Molim da se u ovakvim slučajevima ubuduće reaguje, a naravno da je ministar opravdano odsutan, jer posao ministra ne podrazumeva samo prisustvovanje skupštinskim zasedanjima nego i mnoge druge obaveze, od kojih su neke i od međunarodnog značaja.
Dakle, naravno da je potrebno obavestiti zbog čega je ministar odsutan i sigurna sam da će to predsedavajući učiniti, ali još jednom molim da se sa skupštinske govornice apsolutno više nikada ne dozvoljava, apelujem i na vas gospodine predsedavajući, da se u ovakvim slučajevima zaista moraju izricati opomene poslanicima koji koriste neumesne i uvredljive reči sa skupštinske govornice.
To nije dobar model ponašanja, upozoravam još jedanput. Političar jeste javna ličnost, jeste neko ko svojim primerom i svojim ponašanjem pruža jednu jako ružnu sliku o Srbiji i o građanima Srbije.
Slučajno, opet se radi o istom poslaniku i molim vas da tu praksu prekinemo.

Dakle, javljam se po Poslovniku, zato što je povređeno dostojanstvo Skupštine i zbog toga što su poslanici dužni da se jedni drugima obraćaju sa dostojanstvom, poštujući njihovo dostojanstvo. To svakako nije bio slučaj u prethodnom izlaganju, jer je grubo narušeno i dostojanstvo Skupštine, a i napravljen je pokušaj da se povredi dostojanstvo poslanika koji je govorio pre prethodnog poslanika.
Dakle, smatram da tema nije i ne može biti koja je stranka bolja. Mislim da se to ne odlučuje u Skupštini Srbije, odlučuje se na nekom drugom mestu. Da li će neko preći cenzus ili neće zaista ne treba da bude vaša briga, a da postoji velika razlika između G17 plus i SRS, hvala bogu da je tako. Naravno da postoji jako velika razlika. Mi sa ponosom na toj razlici insistiramo. Mislim da ćemo se složiti u tome da se izbori ne dobijaju u ispitivanjima javnog mnjenja, nego na izborima, a svuda gde je stranka G17 plus u poslednje vreme učestvovala na lokalnim izborima daleko je bila iznad cenzusa.
Prema tome, naša tendencija i nije da budemo kao SRS. Ona je daleko iza toga. Dakle, mi nemamo nameru da osvajamo toliko glasova koliko vi možete da osvojite, ali mi ćemo sasvim biti zadovoljni onim glasovima koje mi budemo osvojili. Zašto?
Zato što želimo građanima Srbije da kažemo u kakvoj oni zemlji žive, zato što želimo da im kažemo da tu zemlju želimo da menjamo.
Dakle, potpuno je jasno da su građani Srbije mogli da se uvere u to šta im nudi radikalna stranka, a takođe mogu da se uvere u to šta im nudi G17 plus. Pustite građane Srbije da procenjuju o tome ko će preći cenzus, a ko neće preći cenzus. Mislim da je zaista ispod svakog nivoa vaša potreba, koju inače imate, a koja je danas posebno izražena, da pominjete G17 plus u svakom mogućem kontekstu. Stručnjaci G17 plus odgovorno rade svoj posao na svim mestima gde ga rade i građani Srbije se u to mogu potpuno uveriti.
Te vaše priče o tome da se krediti dodeljuju na ovaj ili onaj način, meni je potpuno jasan način na koji vi razmišljate. Dakle, onako kako su se dodeljivali stanovi u Zemunu, to je, otprilike, nešto kako vi mislite da se dodeljuju krediti. Međutim, ne dodeljuju se, kao što vam je rečeno, kredite odobravaju poslovne banke i poslovne banke odlučuju o tome ko će dobiti kredit, ko neće dobiti kredit.
Da to sigurno nisu članovi G17 plus mogu vam potvrditi lično, jer mogu da vam kažem da u Leskovcu, o tome sam već govorila, stranka G17 plus ima 2.500 članova, a odobrenih poljoprivrednih kredita je, nažalost, na moju veliku žalost, jako malo. Ima za to razloga, sigurno, ali razlozi nisu u tome što stranka G17 plus nema dovoljno članova.
(Predsedavajući: Vreme, gospođo Plavšić.)
Odmah ću završiti. Dakle, molim vas da više zaboravimo na to, da se vratimo radu i da probamo argumentovano, nisam stručnjak u oblasti poljoprivrede i zato se ne javljam po amandmanima, da probate vi, koji to jeste, da argumentovano o ovome razgovarate. A to kakvi su rejtinzi, članovi i kako se stranke međusobno razlikuju nije zaista tema ovoga, o tome ćemo razgovarati kad počne predizborna kampanja. Budite uvereni, stranka G17 plus će uvek vrlo jasno podvući razliku između naše politike, našeg programa i vaše politike i vašeg programa. Vaš program je ostao u prošlosti ove zemlje i on nikada neće biti u prilici da ponovo kreira život u Srbiji. Budite u to potpuno uvereni.

Meni je jako drago da smo se vratili ponovo na raspravu o amandmanu. Gospodin Vučić mi je dva puta tokom jučerašnjeg i današnjeg dana udelio komplimente, ja se zaista zahvaljujem i želim da mu uzvratim, mislim da ste vi jako inteligentan čovek i da ste zato sa rasprave o amandmanu otišli u političku raspravu, što može biti korisno, ali u ovom slučaju ja zahvaljujem što smo se mi ipak vratili na raspravu o amandmanima.
Ono što je predloženo, znači, ne redi se ovde ni o Zakonu o radu, ni o Zakonu o penzijama što su dobro primetili mnogi poslanici koji nisu izašli za govornicu, nego su dobacivali često nepristojno, ja vas zaista molim da ubuduće upozoravate poslanike koji dobacuju nepristojno sa mesta.
Da budemo jasni, ono što je predloženo izmenama Zakona tačno je da je neoporezivi iznos umesto dosadašnjeg dvostrukog, sada trostruki. Znači, to je ono što se predlaže izmenom Zakona. Naravno da se intervencije koje predlažemo odnose na izmene Zakona, a ne osnovni Zakon, utoliko gospođica Jovanović nije predložila da se briše dvostruki iznos, ali jeste predložila da se briše izmena, odnosno da neoporezivi iznos bude trostruki.
Mislim da je to potpuno nesporno i mislim da zaista nema razloga nikakvim zabunama, sa oporezinjima, ili pogrešnim tumačenjem, pozivanja na Zakon o radu, na Zakon o penzijama, jer se radi o Zakonu o oporezivanju dohotka i ovde je jasno da se predlaže jedno bolje rešenje za ljude koji odlaze u penziju i dobijaju otpremnine. Zakon o radu definiše kolike su te otpremnine, a Zakon o porezu definiše koliki je oporezivi iznos.
Znači, umesto dosadašnjeg, dvostruke prosečne zarade koja se oslobađala oporezivanja, sada se trostruka zarada oslobađa oporezivanja i to je potpuno jasno, savršeno jasno svima nama ovde, možda je u jednom trenutku postojala zabuna oko kog zakona itd. ali mislim da se sve te zabune stvaraju da bi u stvari postalo nejasno da je došlo do greške prilikom predlaganja amandmana.
Ali nije strašno priznati grešku, jer mislim da je u ovom slučaju interes svih da neoporezivi iznos, možda nije svih, ali sigurno jeste onih koji odlaze u penziju, da bude viši. Zaista mislim da dalje nema mesta ovim raspravama, niti političkim konotacijama koje se ovome mogu pridati.

Hvala gospodine predsedavajući, a sada i gospodine predsedniče. Želim da odgovorim na neke stvari.
Pre svega, zaista bih apelovala ponovo na to da se vratimo na konstruktivnu diskusiju, mahanje kojekakvim pismima mislim da ne doprinosi konstruktivnoj raspravi.
I naša poslanička grupa, kao i sve ostale, dobija mnogo pisama od građana, simpatizera i ostalih, dobijamo i zapisnike sa suđenja i razne druge dokumente koje ne čitamo za skupštinskom govornicom, jer to smatramo neukusnim.
Inače, telefon u našoj poslaničkoj grupi se usijao danas od podrške koju poljoprivrednici upućuju bivšoj ministarki poljoprivrede za njen rad.
Javila sam se da odgovorim na to što smo prozvani nekoliko puta, da kažemo kakva je situacija oko tog dotičnog ugovora.
Ne postoji jedan takav ugovor, postoji mnogo takvih ugovora, jer je država obavezna da naplaćuje zakup za državnu zemlju. To nikada ranije nije činjeno, a sada jeste. Ova ministarka poljoprivrede imala je snage da naplati državnu zemlju koju su drugi obrađivali.
Naravno, nije dovoljno mahati ugovorom, nego treba govoriti i o tome kako se poštuje procedura prilikom potpisivanja nekog ugovora ili davanja u zakup nečega što pripada državi.
Naravno da se to radi potpuno javno, otvoreno, kroz tenderski proces, i naravno da onaj koji dobije na tenderu, taj dobija i zemlju u zakup. Pretpostavljam da vam je to jako dobro poznato i oko zgrade magistrata u Zemunu, ali u ovom slučaju procedura je bila jasna i transparentna.
Znači, ne postoji samo ovaj ugovor. Želim da obavestim građane Srbije da je oko 100 hiljada hektara državne zemlje dato u zakup i da je država Srbija prihodovala u budžetu oko 500 miliona dinara od zakupa državne zemlje.
Ranije se to nije dešavalo, obrađivalo se ne znam kako, ko je prihodovao od toga ne znam, ovoga puta budžet ima prihod koji se kroz poljoprivredne kredite, kroz investicije, kroz tri puta povećan poljoprivredni budžet vraća poljoprivrednicima, a vraća se i građanima Srbije na drugi način, kroz školstvo, zdravstvo i sve druge oblasti koje se finansiraju iz budžeta.
Nesporni su rezultati rada u oblasti poljoprivrede, strategija razvoja, kreditiranje proizvođača, ne samo velikih kombinata, kako je to ranije bilo, nego direktnih poljoprivrednih proizvođača, registracija poljoprivrednih domaćinstava, podsticajna sredstva za unapređenje infrastrukture i unapređenje sela, obeležavanje goveda, što je nešto što doprinosi i kvalitetu odgajanja goveda, njihovom zdravlju, ali isto tako i evropskim integracijama, jer jasno je da je budućnost Srbije u Evropi, a jedan deo budućnosti jeste u poljoprivredi.
Bolji kvalitet mleka, konačno suficit u trgovinskoj razmeni u poljoprivredi, koji je postignut tokom 2005. godine, značajni su rezultati rada koji su postignuti u oblasti poljoprivrede. To svakako jeste nešto što kvalifikuje ministarku poljoprivrede da i dalje radi na evropskim integracijama i na evropskom putu Srbije, koji je put za koji verujem da smo ga svi izabrali. Zahvaljujem.

Poštovane kolege narodni poslanici, važnost današnjeg pitanja za sve nas i za celu Srbiju je nesporna. Pored svih važnih zakona o kojima svakodnevno raspravljamo, svesni smo da svi oni imaju samo jednu svrhu i da iza svih njih stoji samo jedna značajna stvar, a to je čovek, pojedinac, njegova lična sreća. Ima nešto važnije i od toga, a to je otac čoveka, kako je Frojd govorio, deca.
Ovde se radi o jako teškoj stvari, jer se ne radi o deci već se, nažalost, često radi o dečijoj smrti. Kada se suočite sa takvim stvarima imate potrebu, a to je da ne razmišljate o tome, da odbacite i da kažete da je tako nešto gotovo nemoguće.
Veoma nerado sam prihvatila odgovornost da budem član Anketnog odbora, znajući da je to za mene lično jako teško, između ostalog i zato što imam dvoje dece i mislim da je to zaista teško za svakog čoveka u Srbiji.
Posebno je teško baviti se time, jer kao što sam rekla, ako postoji sumnja da je neko manipulisao decom, ako postoji sumnja da su deca otimana od roditelja, onda vam je zaista prva ljudska reakcija da takav monstruozni zločin odbacite kao mogućnost. Anketni odbor nije imao tu privilegiju, nismo mogli to da odbacujemo kao mogućnost, već naprotiv, bili smo svesni svoje odgovornosti da vrlo ozbiljno pristupimo radu na tom problemu.
Postoji i druga krajnost, a to je da usled jake emotivne uključenosti odete u drugu krajnost i time takođe ne doprinesete na najbolji način rešavanju tog problema. Treća, naravno postoji ovde u Skupštini, jeste da taj problem bude politizovan. Sigurna sam da svakom članu Anketnog odbora teško pada ta mogućnost i molila bih vas da je izbegnemo u punoj meri.
Ono što nas je motivisalo da radimo, to je između ostalog, bila činjenica da smo svi radili zajedno, da je ovo prvi Anketni odbor gde su se sva pitanja koja su se razmatrala, dakle, ovde i uopšte u Skupštini Srbije, da nije bilo nikakvih razlika među nama u načinu na koji ćemo raditi, u toku našeg rada, u zaključcima koje smo doneli i merama koje smo predložili. Dakle, svi smo ovo potpisali.
Sa najdubljim poštovanjem želim da pomenem rad kolege Nedeljkovića koji na žalost danas ne može da govori o našem radu, dakle, želim da pomenem doprinos koji je on dao našem radu, vrlo konstruktivne primedbe, ozbiljan rad i veliki broj zaključaka i predloga mera koje su bile njegov predlog.
Ovaj izveštaj potpisali smo svi osim predstavnika stranke koja je izašla iz parlamenta i izražavam žaljenje zbog toga što i taj potpis nedostaje.
Imali smo jednu dilemu na samom početku usled one emotivne uključenosti o kojoj sam govorila, a dilema je bila da li treba uzeti nekoliko primera iz cele Srbije, ispitati ih do kraja i pokazati da jeste bilo ili nije bilo krađe beba u Srbiji.
To je bila zamka gde smo se svi zajedno posle nekoliko naših razgovora i sastanaka tome oduprli, jer nama je od samog početka bilo jasno da nismo nadležni, da nismo ni tužilaštvo, ni MUP, ni sud i da mi praktično ne možemo da radimo taj posao i ne možemo ga raditi dobro. Ono što jeste bio naš posao, naš zadatak, to je da ispitamo na neki način rad svih tih službi, da ispitamo rad organa izvršne vlasti, da vidimo da li postoje mogućnosti da se to promeni i naravno, ukoliko postoje zakonske mogućnosti koje su dovele do blokade u istraživanju, a roditelji sprovodili, da te zakonske mogućnosti, što je moguće pre, otklonimo.
Teško je, kao što je koleginica Dacin rekla, govoriti o zadovoljstvu u ovom radu, ali ako postoji, onda je to činjenica, a mislim da su naši predlozi mera zaista takvi da to mogu da učine. Dakle, sve to ukoliko dobiju vašu podršku. Mnogo toga je koleginica Dacin rekla što nije potrebno ponavljati, ali reći ću još jednom, znači, da smo pratili put dece koja su se rađala i nažalost, po izveštajima lekara, umirala, da smo bar razgovarali sa velikim brojem predstavnika roditelja, a jako je teško zadovoljiti svakog roditelja, u stvari nije moguće zadovoljiti nijednog od njih, jer oni nemaju svoju decu koja su rođena.
Pokušali smo da razgovaramo sa velikim brojem predstavnika, razgovarali smo sa zdravstvenim službama, sa zdravstvenim inspekcijama, centrima za socijalni rad, pogrebnim službama, tužilaštvima, institutima koji se bave DNK analizama, razgovarali smo sa predstavnicima MUP-a, matičnih službi, gotovo sa svima koji su u tom lancu mogli imati neku ulogu. Na kraju, razgovarali smo i sa onima koji su nadležni da prate rad svih ovih službi, a to su ministri.
Od tri ministarstva, dva su se odazvala pozivu Anketnog odbora i nadam se da će bez obzira na to svi ministri dati pun doprinos nakon odluke Narodne skupštine. Šta je bilo zajedničko u ovim slučajevima?
Zajedničko je bilo nepoštovanje ili nepostojanje jasno određenih procedura, zajedničko je bilo da su se deca najčešće rađala sa izuzetno visokim abgarima, a to je ona ocena koju dete dobije na samom rođenju, da su majke odvajane od dece, da su deca često bez znanja ili bez saglasnosti majki prebacivana u neku drugu instituciju, zato što je bilo potrebno po nalazima lekara.
Majke su često naknadno obaveštavane o naglom pogoršavanju zdravlja svoje bebe i odjednom su obaveštavane i o smrti beba. Često drugi srodnici nisu dobijali to obaveštenje na vreme, nije bilo identifikacije, majkama nije bilo dopušteno da viđaju svoje bebe, navodno su zaista umrle bebe.
Najčešće nije bilo obdukcije ili kada ih je bilo, onda se često nalazi nisu poklapali sa uputnim dijagnozama i jasno je da ne moraju uvek da se poklapaju, ali su često te nesaglasnosti bile takve da su po rečima lekara koji su sa nama radili, bile gotovo neverovatne.
Ono što je najvažnije, a to je i koleginica Dacin naglasila, nije bilo podataka o sahranjivanju ove dece, nije bilo DNK uzoraka, za to smo objašnjenja dobili i ono što je najznačajnije i zbog čega je došlo do aktiviranja rada Anketnog odbora, nije bilo epiloga, ni u jednom slučaju. Dakle, nema sudskih epiloga.
Kao što smo mogli čuti, postoji 764 prijava, 539 prijava je odbačeno, od čega 383 zbog zastarelosti, a 147 iz drugih razloga. Ono što je takođe bilo značajno, što je pomenuto, to je da su postojala dva uputstva Republičkog javnog tužilaštva, jedno koje je dozvoljavalo istragu svih ovih slučajeva, bez obzira na zastarelost i drugo koje je tu istragu praktično onemogućavalo. Zašto je to tako, na to pitanje nismo dobili odgovor, jer je rečeno da nemamo prava na taj odgovor.
Šta je meni tokom čitavog rada bilo, odnosno nešto što bih izdvojila kao poseban utisak, to je činjenica da je MUP radio tako što su ove slučajeve istraživali ljudi koji su se bavili privrednim kriminalom. Oni su i sami u svojim iskazima govorili o tome da su se bavili papirima.
Znači, oni su se bavili papirima, nisu se suštinski bavili samim slučajem. Postoje stenografske beleške o tome, pa na pitanje, da, njihovi nalazi su uglavnom govorili o tome da ne postoji osnov za krivično gonjenje.
Dakle, po njihovim nalazima nije bilo predmeta, ničega što je bilo sumnjivo i na naše laičko pitanje – ukoliko je neko dete rođeno, zavedeno u matičnu knjigu rođenih, postoji umrlica, a ne postoje podaci o sahranjivanju, jednostavno nema ga, nestalo je, kako je moguće da to nije nešto što je sumnjivo, oni su često odgovarali da postoje razni načini da se novorođenče sahrani i tako dalje.
Zakon o sahranjivanju je jasan. Svako ko je rođen, evidentiran u matičnoj službi rođenih mora da bude sahranjen na adekvatan način. Potpuno je svejedno da li se radi o novorođenčetu koje je staro dan, dva ili tri ili osobi koja je stara 30, 50 ili 70 godina.
Nemoguće je da nema potvrde o sahranjivanju. To je ono što svakako jeste bio moj dominantan utisak i utisak celog Anketnog odbora i to je tačka koju smo potencirali i za koju želimo da posebno bude istražena.
Kao što vam je koleginica rekla, evidencije komunalnih zavoda koji se bave sahranjivanjem jasno govore da je evidencija jako dobro vođena, precizna, tačna i da ona postoji u svim drugim slučajevima.
Želim zaista da naglasim i da još jednom pohvalim Skupštinu što je tokom našeg rada usvojila amandmane koji sada obavezuju zdravstvene ustanove da izvrše obdukciju svakog deteta koje je umrlo, da se obezbedi neposredan pristup majke ili člana porodice telu preminulog i da, naravno, pristup dokumentaciji imaju roditelji, bliži srodnici ili druga odgovorna lica.
Što se tiče predloga mera, bili smo svesni kada smo donosili ovaj predlog mera da je to oštar predlog mera, vrlo zahtevan. Pitali smo se da li će naša izvršna vlast odgovoriti adekvatno na naš predlog.
Apsolutno ne mogu da se složim da ovo nije dovoljno, jer ako se pažljivo pročita možete videti da smo bili vrlo restriktivni, vrlo oštri i vrlo zahtevni u odnosu na sve institucije u čitavom lancu kada se o ovim slučajevima radi.
Predložili smo formiranje specijalizovane jedinice na nivou Republike. Zašto? Zato što, kao što smo vam rekli, u svim gradovima, ne u svim, ali u mnogim gradovima Srbije se ovo dešavalo.
Onda su prosto nadležnost imale lokalne jedinice MUP-a koje su delegirale odgovornost svojim inspektorima privrednog kriminala, koji su radili na način na koji smo već rekli da je rađeno, uglavnom će se baviti papirima. Mi smo tražili rešenje.
Kakvo je rešenje da MUP krene da to radi zaista ozbiljno? Naša ideja i naša obaveza je bila da napravimo takvu mogućnost da svaki slučaj bude istražen do kraja i da svaki roditelj koji to želi, dobije svoju punu istinu. On je ne može dobiti od Skupštine, ali mora da dobije odgovor od MUP-a, tužilaštva i suda. Mora da dobije taj odgovor.
Tražili smo koje je to rešenje. Naše rešenje, predlog našeg rešenja bio je specijalizovana jedinica na nivou Republike koja će se baviti samo ovim slučajevima i gde će raditi inspektori koji su posebno obučeni za krvne delikte, za trgovinu ljudima, ljudi koji će zaista ozbiljno moći da se bave ovim problemima. Znali smo da nije dovoljno samo da predložimo šta treba uraditi, a da ne damo nikakve rokove. Mi smo dali rok od tri meseca.
Ministar unutrašnjih poslova će u roku od tri meseca po usvajanju ovog izveštaja, recimo da ćemo ga usvojiti u junu, u septembru bismo morali da imamo izveštaj ovde u Skupštini o tome šta je ta jedinica uradila. Složićete se da rok nije dugačak, da je jako obavezujući i da je tri meseca nešto što podrazumeva ozbiljan rad te specijalizovane jedinice.
Anketni odbor ovim svojim izveštajem više ne postoji, ali Anketni odbor ste svi vi od trenutka kada usvojite ovaj izveštaj, svi smo obavezni da pratimo kako će se dalje sve ovo sprovoditi. Da li će se sprovesti ili ne zavisi od nas.
Svako od nas ko je radio u Anketnom odboru, bez obzira kojoj stranci je pripadao, apsolutno je pokazao punu spremnost da bez obzira na to koji ministar pripada kojoj stranci pozove na odgovornost svakog ministra koji ne ispuni ono na šta ga naša skupština, ova skupština bude obavezala.
Anketni odbor predlaže da postupanje po ovim prijavama vode specijalni tužilac i specijalni sud osnovani za borbu protiv organizovanog kriminala. Zašto? Zato što su do sada postupke isto vodila tužilaštva u gradovima, postupci su se razvlačili, trajali beskonačno dugo, na kraju nisu dobijali epilog.
Tu je postojao ovaj začarani krug o kojem ste slušali, MUP je najčešće nalazio da nema osnova za krivično gonjenje, tužilaštvo nije vraćalo na dodatnu istragu, jer je smatralo, onako pravnički, da je to zastarelo, nema razloga da se dalje istražuje.
Jednostavno, tu je postojao jedan krug iz koga građani, roditelji nisu mogli da izađu. Verujte, Anketni odbor je teško izašao iz tog kruga, jer smo zaista svakog pojedinačno morali da pitamo šta je problem i kako taj problem možemo da rešimo.
Postoji jedan problem koji je teško rešiv, a to je problem zastarelosti. Pravnici kažu da je to nešto što se mora poštovati.
Tu, dame i gospodo, dodatno pozivamo Skupštinu da pomogne Anketnom odboru time što će ovaj izveštaj usvojiti i time što će dati pun doprinos tome da prevaziđemo problem zastarelosti. Evo šta smo predložili.
Narodna skupština na predlog predsednika u roku od 15 dana od dana usvajanja ovog izveštaja formira radnu grupu sastavljenu od narodnih poslanika, predstavnika svih poslaničkih grupa i pravnih stručnjaka u oblasti krivičnog, zdravstvenog, upravnog i porodičnog prava, koja bi utvrdila izmene pravne regulative kojom se institut zastarelosti otklanja. Da li je moguće ili nije, neka kažu narodni poslanici, naravno u punoj meri uvažavajući stav stručnjaka za krivično pravo. Mi verujemo da se rešenje može naći kada postoji dobra volja da se ono nađe i kada postoje ljudi koji su spremni da to rešenje traže uz punu stručnu kompetenciju.
Dakle, ovo po mom mišljenju može biti najveći problem i najveća prepreka, ali to je prepreka koju možemo otkloniti mi u Skupštini Srbije radeći svi zajedno i ukoliko ovaj izveštaj usvojimo u roku od 15 dana ta komisija će biti formirana, institut zastarelosti može biti rešen, specijalna jedinica će raditi. Za par meseci možemo imati epilog prvih slučajeva, a oni su trajali od 20 do 30 godina unazad, kao što ste mogli da čujete.
Da li to smatrate dobrim rešenjem ili ne na vama je da odlučite kada budete glasali o ovom izveštaju? Da li je pomak da se za tri meseca reše neki slučajevi ili nije, to zaista svako od nas lično mora da odluči. Činjenica je da je pored ovoga što smatramo krucijalno značajnim važno uvesti i kontrolu u sve institucije. Ta kontrola nije bila dovoljno dobra, administrativni propusti su postojali na svim nivoima i to smo rekli u svom izveštaju i na nivou zdravstvenih službi i matičnih službi, na gotovo svim nivoima su postojale stvari koje se mogu nazvati propustom, ili se bar mogu opravdati propustom što je nedopustivo.
Da li je to postojalo ili nije, tačno ne znamo, ali ukoliko propust postoji to daje sumnju roditeljima i građanima da možda jeste bilo nečeg ozbiljnijeg od propusta. Dakle, propusti moraju biti kontrolisani i sankcionisani. Inspekcijske službe moraju raditi ozbiljnije, moraju sankcionisati neažurno vođenje dokumentacije, moraju omogućiti pristup dokumentaciji, otkloniti svaku sumnju da administracija na neki način učestvuje u radnjama koje su nezakonite. Dakle, ovo su naši predlozi, ovo je rezultat našeg vrlo ozbiljnog rada.
Još jednom želim da naglasim da to jeste prvi Anketni odbor koji je dao svoj izveštaj i nadam se da će to biti izveštaj koji će biti usvojen jednoglasno, jer želim još jednom da naglasim, to je zaista od najveće važnosti za sve nas koji smo radili u Anketnom odboru, a nije bilo prepoznatljivo kojoj stranci pripadamo.
Znači, ni prilikom razgovora sa ljudima koji rade u institucijama, ni prilikom razgovora sa ministrima, kao ni prilikom naših međusobnih razgovora, dogovora i predloga mera.
Svi smo uvažavali jedni druge, svi smo imali samo jednu ideju i samo jedan motiv, da Skupština Srbije jeste ta koja mora da da rešenje građanima, da stvori pravnu sigurnost kod građana i koja mora da pokaže ljudima koji ne mogu da izađu na kraj sa nekim problemima u ovoj državi da ona te probleme u njihovu korist može da reši.
I zaista vas pozivam da mi, ne kao stranke, nijednom rečju nisam pomenula svoju stranku tokom čitavog ovog govora, pozivam vas da mi kao Skupština pokažemo građanima da to možemo. Hvala vam.

Na veoma neprimeren način je pomenuta Ivana Dulić-Marković, jedan od najboljih ministara u Vladi Srbije.
Smatram da je teško povređeno dostojanstvo Skupštine Srbije i da su teško povređeni građani Srbije, samo zbog toga što neko, ko je možda druge nacionalnosti, biva nazivan najružnijim imenima. Dakle, stranka G17 plus neće dozvoliti ovakve uvrede i pozivam sve poslanike G17 plus da napuste salu do kraja današnjeg zasedanja.

Zahvaljujem. Želim, takođe kao i mnogi koji su pre mene govorili, da izrazim zadovoljstvo što se ovaj zakon našao na dnevnom redu Skupštine i što će biti usvojen. Po tome kako diskusija teče nadam se da će to biti zaista jednoglasno i da će to biti prvi zakon koji je u Skupštini na taj način izglasan, jer mislim da oko ovoga postoji zaista opšta saglasnost.
Poslanici G17 plus su tokom rada na ovom zakonu imali brojne primedbe, koje su se pre svega odnosile na činjenicu da zakon nije sadržao kaznene odredbe. Mi smo i podneli amandmane koji se toga tiču, ali smo nakon konsultacija sa ministrom, Ministarstvom i Odborom za rad, boračka i socijalna pitanja u dogovoru uspeli da te nedostatke prevaziđemo. Zaista izražavam zadovoljstvo poslaničke grupe G17 plus zbog toga.
Ono što mi se čini da još uvek nije u redu, to je što ovaj zakon ne sadrži i kaznene odredbe. Po uveravanjima pravnika kaznene odredbe bi trebalo da se nađu u Krivičnom zakoniku i zaista se iskreno nadam da će u narednom periodu doći do promena Krivičnog zakonika kojim će se definisati i krivična odgovornost za prekršioce ovog zakona, naročito za one najgrublje prekršaje ovog zakona, i mislim da je to zaista potrebno.
Što se amandmana o kome govorimo tiče, takođe verujem da je to jedna od ključnih stvari koje treba da se nađu u ovom zakonu, a to su potvrdili zaista i mnogi predstavnici organizacija invalida sa kojima smo komunicirali.
Dakle, o čemu se u ovom amandmanu radi? On kaže ovako - ne može se dokazivati da je neposredna diskriminacija učinjena bez krivice, ako je među strankama nesporno ili je sud utvrdio da je izvršena radnja neposredne diskriminacije.
Sada ću da vas podsetim šta zakon kaže o neposrednoj diskriminaciji. "Neposredna diskriminacija postoji ako se lica ili grupa (u daljem tekstu: diskriminisani), u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom ili radnjom, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljni položaj zbog njihove invalidnosti."
Znači, ovde se radi o aktu neposredne diskriminacije, a odnosi se na one akte koji se predviđaju tužbom, odnosno šta se tužbom iz člana 43. može tražiti. Može se tražiti zabrana izvršenja radnje od koje preti diskriminacija, zabrana daljeg vršenja radnje diskriminacije, odnosno zabrana ponavljanja radnje diskriminacije, izvršenje radnje radi otklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja, utvrđenje da je tuženi prema tužiocu diskriminatorski postupao i naknada materijalne i nematerijalne štete.
Radi se o ovakvim slučajevima kada je učinjen akt neposredne diskriminacije. Prevešću sada to na konkretan jezik. Dakle, ukoliko imamo slučaj da je vlasnik bazena zabranio ulazak na bazen osobi sa invaliditetom i u sporu pred sudom podnesena je tužba, i u sporu je utvrđeno da je došlo do neposredne diskriminacije, da je učinjen akt neposredne diskriminacije, onaj ko je tuženi ne može dokazivati da nije kriv zbog toga što je učinio akt neposredne diskriminacije.
Ovde se ne radi o krivičnom postupku i prezumpcija nevinosti nije ugrožena ovim amandmanom. Dakle, ne radi se o krivičnom postupku nego se radi o građansko-pravnom postupku, građansko-pravne zaštite. Prema tome, obrazloženje koje je Vlada dala meni se čini da apsolutno ne stoji.
Znači, šta se u takvom slučaju traži. Traži se da onaj ko je učinio neposrednu diskriminaciju, gde su se već strane usaglasile da je diskriminacija učinjena ili je sud to dokazao, jednostavno prestane sa aktom diskriminacije ili da ukloni natpis koji je direktno diskriminišući.
Ukoliko je u obućarskoj radnji natpis - ne popravljam obuću invalidima, on samo to treba da ukloni, ne može ga dokazivanje da time on nije mislio ništa loše ili time da on nije kriv osloboditi odgovornosti. On mora da prestane tog trenutka sa aktom diskriminacije.
Znači, na to se ovaj amandman odnosi i zaista pozivam narodne poslanike da glasaju za ovaj amandman, jer zaista nije njima ugrožen pravni poredak, kako se u nekim diskusijama pokušava da kaže.
Drugi deo amandmana odnosi se na to - ako diskriminisani učini verovatnim da je pretrpeo akt diskriminacije, teret dokazivanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno načela jednakih prava i obaveza, snosi protivna stranka.
Obrazloženje je da je ovaj predlog potpuno u skladu sa praksom EU i Evropskog suda u oblasti suzbijanja diskriminacije. Dakle, ovakva praksa je uobičajena. Bez ove odredbe zakon neće biti u skladu sa Direktivom EU 2000/43. Cilj ovih pravila jeste omogućavanje maksimalno efikasne zaštite od diskriminacije osoba sa invaliditetom time što će u postupku dokazivanja krivice, odnosno činjenice da je došlo do povrede načela jednakosti, olakšati položaj onoga ko se našao na udaru diskriminacije.
Takođe neću ulaziti u pravnu raspravu, verujem da će kolega pravnik možda više o tome govoriti, ali želim da vas pozovem da zaista na jedan ljudski način sagledamo ovakve situacije. Mnogo puta sam otkako je ovaj zakon ušao u proceduru, razgovarajući sa mnogim ljudima, čula izvesne ograde tipa - ovo se može zloupotrebiti. Zaista moram da postavim pitanje.
Pa, svako se pravo može zloupotrebiti, zašto pitanje zloupotrebe postavljamo baš kada su najosetljivije grupe naših građana u pitanju.
Mogu sada da prođem pored nekoga i on može da kaže da sam ga uvredila, i može zloupotrebiti svoje pravo da ne bude uvređen, i može tvrditi da sam upravo to uradila. Svako može zloupotrebiti neko pravo, to nije razlog da ne postoji definisana procedura koja će zaštiti nečija prava.
Dakle, u ovom slučaju ne postoji za mene bojazan da će osobe sa invaliditetom to zloupotrebiti i sada će se samo tužakati, jer će neko drugi morati da dokazuje da nije učinio diskriminaciju. Pa naravno da to neće raditi. Ali, zašto je ovo važno. Važno je zato što onaj ko je diskriminisan ne treba da se nađe u situaciji da to stalno objašnjava, da stalno bude pred sudom, da stalno dokazuje kako je on bio diskriminisan.
Zaista sam bila u prilici i da veštačim u slučajevima, mene to podseća na takve situacije, u kojima su ljudi, u kojima je jedna osoba bila optužena da je silovala devojčicu koja ima teškoće u mentalnom razvoju. Sada ta devojčica i njeni roditelji moraju da dokazuju da se to dogodilo, moraju da ispričaju čitavu priču i to je zaista mučna situacija.
Naravno, to je krivični postupak i u to se neću mešati. Ali, kada je građansko-pravni postupak, zaista vas molim da glasamo za amandman koji će omogućiti sobama sa invaliditetom, nezavisno od toga što je to praksa EU, koji će omogućiti našim građanima sa invaliditetom da na dostojanstven način mogu da odbrane svoja prava, a ukoliko dokažu da je verovatan bio čin diskriminacije, kako ovaj amandman kaže, da oni koji su taj verovatan čin diskriminacije učinili dokazuju da ga nisu učinili.
Mislim da je to zaista pravedno i verujem da ćemo svi za ovako nešto glasati.

Zahvaljujem. Želim samo kratko još da pojasnim neke mogućnosti koje ovaj amandman pruža.
Dakle, ovde se radi o tome da li tužbu, o kojoj smo već govorili, može podneti samo lice prema kome je učinjena diskriminacija ili to u njegovo ime može učiniti ili inače to može učiniti i neko drugi. Želim da kažem da je zaista jako čest slučaj da osobe sa invaliditetom, nažalost, veliki broj osoba sa invaliditetom, upravo zbog toga što postoji diskriminacija i u obrazovanju i u drugim oblastima života i rada u našem društvu, vrlo često nisu dovoljno obrazovani, iako često nemaju puno informacija o tome koja jesu njihova prava.
Zbog toga mislim da je jako dobro u ovom stadijumu razvoja svesti našeg društva prema diskriminisanim osobama omogućiti situaciju u kojoj će zaštitu njihovih prava moći da vrši i neko drugi. Dakle, ovaj amandman odnosi se na mogućnost podnošenja tužbe od strane drugih lica i tu se pre svega misli na organizacije koje se bave zaštitom prava osoba sa invaliditetom.
Zaista moram da podsetim da su jako značajan doprinos i ovom samom zakonu i njegovom donošenju dale organizacije osoba sa invaliditetom i ne možemo im uskratiti pravo da i one imaju mogućnost da u slučajevima diskriminacije podnesu tužbu.
Želim da kažem da ovo ne bi bio pravni presedan iz razloga što je, kako su meni pravnici sa kojima sam razgovarala, rekli, zaista se ograđujem, pošto nisam pravnik, ali mislim da svi mi to znamo pošto se radi o materiji iz zakona koji smo mi sami doneli, radi se o Zakonu o informisanju, gde je kada se radi o jeziku mržnje dozvoljeno i organizacijama koje se bave zaštitom ljudskih prava da mogu podneti tužbu. Znači, tako nešto u našem zakonu već postoji i ne bi bio nikakav presedan omogućiti organizacijama osoba sa invaliditetom da mogu da podnesu tužbu.
Naravno, ovde je navedeno da ukoliko se radi o diskriminaciji tačno određenog lica onda ono mora dati saglasnost da se u njegovo ime podnese tužba. Sve ostalo bila bi takođe povreda njegovih osnovnih prava.
Zatim, dobrovoljni ispitivači diskriminacije, ono što jeste novina u našem zakonodavstvu, ali mislim da je to takođe jedna novina koja će doprineti značajno smanjenju diskriminacije. To je mogućnost da se osobe namerno nađu u situaciji u kojoj će biti diskriminisane i time dokažu da diskriminacija postoji. Takođe želim da kažem da ovo ne bi bio presedan jer je već Vrhovni sud Srbije jednu takvu odluku potvrdio, a to je slučaj diskriminacije Roma na bazenu u Šapcu.
Znači, u tom slučaju, dva para su bili dobrovoljni ispitivači diskriminacije. Jedan par su bili Romi, drugi nisu bili Romi, i oni su otišli na bazen da bi ispitali da li diskriminacija postoji i potvrdili su da postoji. Podneli su tužbe i Vrhovni sud je potvrdio odluku suda u Šapcu kojom je dokazano da jeste bilo diskriminacije. Smatram da su dobrovoljni ispitivači diskriminacije potrebni u situaciji kada je jasno da naše društvo diskriminiše ne samo osobe sa invaliditetom, već razne marginalizovane grupe.
Volim da koristim još jedan primer. Mi smo doneli, imamo zakon kojim je zabranjena prodaja alkohola i cigareta deci. Kako ćemo mi znati da li se taj zakon sprovodi ili ne? Tako što ću povesti dete i poslati ga da kupi cigarete. Ono će biti dobrovoljni ispitivač u ovom slučaju primene tog zakona. Kako bismo mogli drugačije to da ispitamo. Ne može da pored svakog kioska stoji po jedan inspektor koji će loviti slučajeve. Mnogo je manja mogućnost da na taj način dokažemo takvu situaciju. Naravno da je bolje u ovakvim situacijama neposredno ispitati diskriminaciju i neposredno utvrditi da li diskriminacija postoji ili ne postoji.

Zahvaljujem se. Zaista sam se trudila da se uzdržim od svih komentara tokom čitavog današnjeg i jučerašnjeg dana, ali mislim da se zaista nekad prevrši mera i da, prosto, zarad građana Srbije treba reći istinu.
Divim se koleginici koja je sa jednakom strašću i jednakom stručnošću u stanju da raspravlja i o vojnim pitanjima i o pitanjima poljoprivrede i o pitanjima rudarstva, to je stvarno za divljenje. Nisam takav stručnjak u oblasti poljoprivrede, mnogo bih više volela da čujemo stručnjake da o ovoj temi raspravljaju, ali moram da kažem ono što mi je poznato kao narodnom poslaniku i što je poznato svima koji se ovom oblašću bave.
Ovo je prvo Ministarstvo poljoprivrede koje je donelo ozbiljnu strategiju o razvoju poljoprivrede oko koje su se, koliko sam obaveštena, svi jednoglasno u Odboru za poljoprivredu složili. Dakle, svi su saglasni da je ta strategija za razvoj poljoprivrede u Srbiji dokument koji je dobra osnova za razvoj poljoprivrede u Srbiji. Bazirano na tom dokumentu razvija se i politika u oblasti poljoprivrede, koju svi ocenjuju kao dobru, iz prostog razloga što se sada prvi put neko sistematski ovim pitanjima bavi.
Mi smo imali jako usitnjene posede, jako zastarelu mehanizaciju, imali smo niz problema koji svakako srpsku poljoprivredu nisu kvalifikovali za evropsku utakmicu i evropsko tržište, koje nas uskoro očekuje. To je ono što Ministarstvo poljoprivrede, po opštim ocenama, najozbiljnije radi, od stočnog fonda do svih drugih pitanja.
Posebno sam htela da obratim pažnju na pitanje kredita, jer to mi je pitanje posebno zanimljivo, iz prostog razloga što su izrečene neistine. Apsolutno je netačno da dobijanje poljoprivrednih kredita ima bilo kakve veze sa bilo kakvim članstvom u bilo kojim strankama. Dolazim iz kraja u kome je podeljeno jako malo poljoprivrednih kredita, a to je jug Srbije. Apsolutno je tačno jer je, nažalost, u mom gradu podeljen jako mali broj, mislim da je svega devet kredita, ima oko 2.000 članova G17 plus u Leskovcu. Dakle, potpuna je neistina da članstvo G17 plus ima bilo kakve veze sa ovim.
Sa ovim ima veze koliko kapaciteta ima lokalna samouprava da pomogne poljoprivrednicima u podnošenju prijava za kredite. U mom gradu gde je socijalističko - radikalska vlast, nažalost, takvih kapaciteta nema. Ljudi se žale da kada odu u jedinice lokalne samouprave koje su zadužene za ovo, za registraciju, koje je neophodno da biste došli do kredita do raznih potvrda u katastru i sve ono što je potrebno da biste imali dokumentaciju za kredit, oni vam tamo jednostavno kažu – ko vas to laže da možete da dobijete kredit. To su problemi zbog kojih ljudi ne dobijaju kredite u Srbiji. Inače onaj ko ima kompletnu dokumentaciju, ko uspe da napravi kvalitetan program on može da dobije kredit.
Da kažem još nešto. Dobijanje kredita ne zavisi od Ministarstva poljoprivrede. Puno sam se raspitivala, zato što me je interesovalo da dam odgovor građanima Leskovca, odnosno seljacima iz Leskovca koji su bili zainteresovani, pa ću vam reći.
Ministarstvo poljoprivrede odobrava program, a onda nakon toga dokumentacija odlazi u Garancijski fond. Slažem se da kolega mnogo bolje o tome zna. Garancijski fond, zatim, proverava da li postoje uslovi da dotično domaćinstvo dobije poljoprivredni kredit. Kada se sve to završi i informacije koje ja imam, barem iz mog kraja, jeste da ogroman broj ljudi sa uspehom prođe proceduru u Ministarstvu poljoprivrede i u Garancijskom fondu. Gde nastaje problem? Problem nastaje najčešće u bankama i mislim da je to nešto čega je i Ministarstvo poljoprivrede svesno.
Dakle, banke su one koje donose konačnu odluku o tome, u zavisnosti od sopstvenog interesa, da li će odobriti taj kredit ili neće. A koji je njihov interes? Interes je da kredit bude vraćen. Banke na osnovu svoje poslovne politike odlučuju da li će dati kredit nekome ili neće. Nažalost, ukoliko ne postoje potpune garancije, a u mom kraju najčešći problem su nerešeni imovinski odnosi, parcele koje nisu upisane, koje se vode na dedove i pradedove, tad jesu problem da banka da konačno odobrenje za kredit.
To je istina koja je meni poznata, a ta istina apsolutno nema blage veze sa tim da li je neko iz neke stranke ili nije.
Naravno, sve stranke su pozvane da pomognu svojim članovima, da napišu kvalitetne programe, da ih upoznaju sa procedurom i da im pomognu da do kredita dođu. To je nešto što je potpuno legitimno.

Želim da reagujem na navedeno izlaganje, pre svega na novinski članak koji je pokazan, s obzirom da se, po svemu sudeći, radilo o novinskom članku u kome se novinar nije ponašao baš po pravilima istraživačkog novinarstva, pa nije pokušao da uđe u trag toj vesti. Po mom dubokom ubeđenju nije dovoljno saslušati samo jednu stranu, nego treba čuti sve, pa i oni koji to iznose za govornicom, takođe, treba da provere o čemu se radi.
Dakle, kada se govori o konkretnom gospodinu, sa kojim sam takođe razgovarala, odmah nakon članka koji se pojavio, potpuno je jasno da se ne radi ni o kakvom propustu Ministarstva poljoprivrede, niti o propustu Garancijskog fonda. Taj kredit je odobren i od strane Ministarstva poljoprivrede i od strane Garancijskog fonda. Moje istraživanje je pokazalo da je problem u banci koja, po onome što sam čula od direktora banke, ima diskreciono pravo da odobri ili ne odobri kredit, s obzirom da 15% rizika kredita osigurava banka.
Želim da kažem, povodom dotičnog novinskog natpisa, da se radi o banci koja nije za sada odobrila kredit. Banka ima diskreciono pravo na tako nešto i oni imaju svoje razloge. Dakle, ukoliko neko dalje želi time da se bavi, upućujem ga na nadležnu banku. Ministarstvo poljoprivrede nije to.
Potpuno je netačna informacija da Ministarstvo poljoprivrede nije prebacilo sredstva. Tehnologija kredita je takva da, kada banka odobri određeni kredit, onda ona upućuje zahtev Ministarstvu poljoprivrede da prebaci ta sredstva. Ministarstvo poljoprivrede do danas takav zahtev od nadležne banke nije dobilo. Dakle, to je što se tiče toga.
Što se tiče ostale diskusije vezane za transferna sredstva, predstavnicima opštine Leskovac preporučujem da ubuduće namenski troše budžetska sredstva koja im se prebacuju, pošto sam vrlo zainteresovana da čujem da li će me neko osporiti po tom pitanju (Ne, HVB banka.), pošto je zaključak budžetske inspekcije, koja je radila u opštini Leskovac, da su sredstva u opštini Leskovac nenamenski trošena. Dakle, preporuka je Ministarstva finansija i budžetske inspekcije da se budžetska sredstva ubuduće namenski troše.
Neću pominjati drugu aferu ovom prilikom, možda ću kasnije, ako dobijem povoda za to, preporučujem predstavnicima lokalne vlasti u Leskovcu da ono što dobiju troše namenski, pa će možda građani malo bolje živeti. Hvala.

Dakle, ponovo želim da pojasnim, što se tiče poljoprivrednih kredita, ne dajemo mi poljoprivredne kredite. Poljoprivredne kredite daje Vlada Srbije, Ministarstvo poljoprivrede, u saradnji sa bankama. Banke su te koje konačno odlučuju o tome.
Bilo bi nezakonito i nemoguće dati kredit bilo kome po našoj proceni, moraju da postoje određene garancije. Banka je ona koja traži garancije od jako dobrih i uglednih domaćina, koje je gospodin već pomenuo. Nadam se da će ti krediti biti realizovani, ali sam prosto reagovala na to da novinski napisi nisu uvek nešto čemu treba verovati.
Ponoviću ponovo, apelujem na istraživačko novinarstvo, a što se tiče političara, apelujem na političku odgovornost, da jednostavno ne mašemo novinskim napisima, mogli bismo da mašemo danima i noćima, ima raznih napisa o svemu. Jednostavno, dajte da baratamo činjenicama. Uputila sam gospodina da, ukoliko je već razgovarao sa dotičnim domaćinom, da je mogao da iskoristi iste kanale koje sam i ja koristila - telefon, da se raspita o tome šta se dešava sa tim.
Što se tiče toga da gradimo, kako je gospodin rekao, terene po selima itd, uputiću ga još jednom na budžet Republike Srbije, koji smo svi zajedno usvojili i gde je predviđena gradnja sportskih terena u školama. Dakle, to je nešto što, takođe, ne radi G17 plus, nego radi Vlada Srbije. Ta sredstva su jasno opredeljena budžetom u cilju podsticanja mladih ljudi da se bave sportom, da ostanu na selu i da na selu vreme provedu na adekvatan način.
Što se tiče lokalne samouprave u Leskovcu, ponoviću još jednom. Dakle, postoje instrumenti i naravno da ti instrumenti treba da budu pokrenuti. Što se tiče Ministarstva finansija, ono je uputilo budžetsku inspekciju u tu opštinu. Nalaze budžetske inspekcije dobili su svi koji je trebalo da dobiju. Nalazi su takvi da je postojalo nenamensko trošenje sredstava. Naravno, taj nalaz su dobili i određeni organi gonjenja i, naravno, oni će dalje postupati po tom nalazu. To nije sporno.
Šta je za mene sporno, u političkom smislu? Sporno je ako ste u koaliciji sa nekim ko je to radio.
Dakle, ne prozivam i daleko od toga da sam i u jednom trenutku rekla da se to odnosi na sve građane Leskovca. Taman posla.
Naravno da se ne odnosi na građane Leskovca i naravno da se ne odnosi na ceo lokalni parlament, ali dozvolićete, kao što vi nas uvek možete da prozovete, odnosno stranke koje čine vladajuću koaliciju u Republici, tako isto možemo da prozove stranke koje čine vladajuću koaliciju na lokalu. Ukoliko se desi neki skandal, nešto mimo zakona, onda naravno da koalicija treba da reaguje. Postoje vrlo jednostavni načini da se to uradi, jednostavno, niste više u toj koaliciji. Dakle, to je pitanje političke odgovornosti. Zahvaljujem.

Zaista je zanimljivo pratiti kako nešto što je zaista dobro za građane Srbije može da se nekom nategnutom retorikom pretvori u nešto što nije dobro. Albijanić nije trenutno prisutan, ja sam zamenik šefa poslaničke grupe.
Dakle, prozvana je grupa G17 plus i imam pravo da reagujem na taj način. Da li imam prava ili nemam?