Dakle, nesporno je da su svi zakoni o kojima smo govorili juče i danas dobri za građane Srbije, i građani to mogu da prepoznaju.
Retorika da je ovaj zakon lošiji od prethodnog, a prethodni lošiji od prethodnog, dovodi nas do zaključka da su jedino bili dobri zakoni u vreme kada ste vi bili na vlasti i zakoni koje ste vi donosili.
Građani Srbije mogu vrlo lako da uporede, a i penzioneri, kako su živeli u to vreme, a kako žive danas, koliko su penzija dobijali tada, šta su mogli da kupe za te penzije i šta mogu da kupe danas.
Dakle, to je vrlo jednostavna računica i ne treba da se bude profesor matematike, kao što je gospodin Albijanić, pa da se sve to izračuna.
Ako je prethodni zakon bio bolji, zašto niste glasali za taj zakon? Glasali ste protiv njega i sada ćete glasati protiv ovog, koristeći retoriku koja zaista ne dokazuje ništa, koja samo pokušava da vrti građane u krug.
Građani će dobiti u gotovini, u gotovom novcu, ukoliko budemo izglasali zakon 24. decembra. U svakom slučaju, do kraja godine dobiće prvu isplatu u gotovini.
Šta to znači – u gotovini, građanima Srbije potpuno je jasno. Dakle, uz svoju penziju za decembar dobiće i dodatak koji predstavlja isplatu starog duga. U decembru mesecu 2005. godine dobiće prvu ratu, a zatim će u julu 2006. dobiti drugu. To je ono što se tiče onih koji su osigurani preko Fonda zaposlenih.
Što se tiče fonda penzionera, 2007. godine dobiće prvu ratu i isplata će se završiti do 2010. godine, kako je bilo i planirano. Dakle, nema nikakvog značajnog zaostajanja, nema ničega u onome što pokušavate da građanima Srbije kažete.
Zaista nema potrebe da širite nepotrebne i neistinite vesti. To nisu vesti, nego su prosto neistine, da biste građanima Srbije pokazali da ova vlada ne radi dobro, jer ona radi dobro, ona isplaćuje svoje dugove, svoje obaveze i pokušava da građanima Srbije život učini boljim i kvalitetnijim. To je ono što su građani Srbije prepoznali.
Zašto je došlo do promene zakona? Došlo je zato što se stvorila mogućnost da se dug penzionerima isplati u gotovini. Možete ih ubeđivati da to nije dobro, ali i sami znate da bi oni radije primili gotovinu nego obveznice. Obveznice su nešto u šta naši građani, nažalost, ne veruju mnogo. Zašto?
Zato što su im davane obveznice za zajam za preporod Srbije, pa narednih 15 godina nisu mogli da ih naplaćuju. Mogli su da ih naplate tek kada je ova vlada počela da ih isplaćuje. Dakle, obveznice su nešto što može obavezivati ozbiljnu državu, ali što ne obavezuje neozbiljnu vlast.
Prema tome, pošto građani Srbije nemaju mnogo poverenja ni u jednu vlast, onda je bolje da im se isplati u gotovini i to je ono što se postiglo u pregovorima sa MMF. Da li se pregovori vode dobro ili loše, govori to da je aranžman sa MMF završen. Kada ćemo dobiti otpis dugova? Čim bord direktora MMF bude zasedao, a zasedaće u decembru, kada budemo završili sve svoje obaveze.
Dakle, pregovori su dovedeni do kraja i ma koliko to vama zvučalo nemoguće, to je istina, pregovori su vođeni dobro, kvalitetno, šest revizija je već prošlo i pregovori će biti završeni, svaki građanin će dobiti otpis duga. To je ono što je važno za građane Srbije, svi se dugovi vraćaju, i unutrašnji i spoljašnji.

Možete, evo završiću.
Dakle, sve ono što ova vlada radi na polju pomoći penzionerima i ostalim građanima koji teško žive je za njih pozitivno. Možete ih ubeđivati koliko god hoćete da to nije tako, kada prime ček – znaju kako žive.

Poštovani gospodine ministre, dame i gospodo, evo nas kod zakona koji govore o finansijskoj pomoći porodicama sa decom,  kod zakona o izmeni i dopuni Zakona o socijalnoj sigurnosti građana i zakona koji reguliše mogućnost da se isplati dug penzionerima.
Šta je zajedničko svim ovim zakonima? Ono što je njima zajedničko, po mojoj oceni, to je da oni govore o najugroženijim grupama stanovništva u Srbiji i da govore o grupama koje na specifičan način, a i na svaki drugi način, predstavljaju siromašnu grupu stanovništva. Zašto je to tako? Pre svega, počeću od dece.
Svakako da je važno da se u Srbiji vodi adekvatna populaciona politika i pitanje nataliteta je jedno od najvažnijih pitanja u Srbiji. Da bismo postigli da u Srbiji bude više dece, moramo se najpre potruditi da deca koja već žive u Srbiji žive na bolji i kvalitetniji način i mislim da je to naša obaveza. Kako danas deca u Srbiji žive?
Po nekim podacima, u Srbiji ima oko dva miliona dece i od toga oko 200.000 dece, znači blizu 10%, živi ispod linije siromaštva.
Ukoliko bi se ta linija podigla samo malo, ispod nje bi se našlo još 200.000 dece.
Ukoliko siromaštvo uzmemo kao široku kategoriju, koja nije definisana samo nekim ekonomskim standardima, već i načinom življenja i dostupnošću određenih institucija, od zdravstva, školstva, do kulture, informisanosti i načina na koji sredina u kojoj dete živi, bilo da se radi o ekstremno siromašnoj sredini, kao što su to neka područja Srbije, neki regioni Srbije, ukoliko bismo sve ovo uzeli u obzir, onda bismo imali pred sobom činjenicu da oko trećine dece u Srbiji živi na siromašan način, odnosno, suočava se sa siromaštvom svakodnevno.
To je svakako poražavajući podatak za svaku zemlju i to je nešto o čemu zaista ozbiljno treba da razmišljamo. Mislim da je to nešto čime se postojeća Vlada i Ministarstvo za socijalna pitanja, ali i ostala ministarstva, kao što je Ministarstvo obrazovanja i Ministarstvo zdravlja, zaista ozbiljno bave i to ću kasnije potkrepiti nekim podacima.
Najsiromašnija su, po pokazateljima strategije za smanjenje siromaštva, odnosno istraživanjima koja su tada rađena, deca uzrasta od 10 do 14 godina i deca koja žive u porodicama sa većim brojem članova. Tu je siromašno oko 16,5% dece i to su upravo one porodice o kojima danas govorimo.
Naravno, najsiromašnija su deca čiji su roditelji nezaposleni i tu imamo oko 21% siromašne dece. Šta dečije siromaštvo zaista donosi, osim što ono u svima nama, sigurna sam, budi jednu jaku emociju tuge, jer priznaćete, gotovo da nema ničeg tužnijeg na ovom svetu od dečije bolesti, pre svega, a odmah zatim i dečijeg siromaštva. Svakako da dečije siromaštvo ugrožava njihova prava u svim oblastima.
Dakle, sva dečija prava ugrožena su fenomenom siromaštva, ali postoji još nešto osim toga, a to je činjenica da se deca sa siromaštvom bore na različite načine. Manji broj dece se sa siromaštvom bori na konstruktivan način, dakle sa pokušajem da stekne bolje obrazovanje i da se izbori sa ograničenjima svoje sredine, da postigne nešto u životu i da na taj način izađe iz siromaštva.
Nažalost, jedan broj dece sa siromaštvom se bori na pasivan način, tako što ga prihvata ili tako što se povlači, što nema sigurnosti u sebe i samim tim je osujećeno u procesu školovanja. To je jedan broj dece koja, nažalost, nemaju veliku priliku da iz siromaštva izađu.
Postoji još jedna kategorija dece, još jedan način borbe protiv siromaštva, a to je destruktivna, aktivna agresivna borba protiv siromaštva i to su obično deca koja se bore, kao što sam već rekla, na nekonstruktivne načine, znači nekim asocijalnim ponašanjima i oni, takođe, dovode sebe u jednu marginalizovanu situaciju.
Ovakvi načini reagovanja kod dece stvaraju začarani krug siromaštva i tzv. transgeneracijsko siromaštvo, siromaštvo koje se prenosi sa generacije na generaciju.
Ako gledate sa ekonomskog aspekta i sa aspekta čitavog društva, to su najopasnije vrste siromaštva, jer one zemlju ubacuju u dugoročno siromaštvo iz koga se teško izlazi. Takvo je siromaštvo u nekim afričkim zemljama, srećom u Srbiji nema mnogo takvog siromaštva.
Dakle, naše siromaštvo je mnogo fleksibilnije, određene grupe ljudi ulaze ili izlaze ispod linije siromaštva. Transgeneracijsko siromaštvo, siromaštvo koje se prenosi s generacije na generaciju, a to je ono siromaštvo sa kojim se počinje suočavati u detinjstvu i koje se dalje prenosi, jeste nešto što je opasnost za svaku zemlju.
Postoji jedno istraživanje koje se bavilo načinima na koje deca doživljavaju svoje siromaštvo. Pročitaću vam samo neke od njihovih definicija: "Nemam loptu za košarku i fudbal, a nemam gde ni da igram"; "nemam nove knjige, nego sve stare, u listovima"; "nekada radim na pijaci, pa mi daju neku paru"; "pomognem sve što treba da me ne tuku" "kada svi viču, pobegnem u komšiluk"; "kada nađem neku samu kucu, ja se o njoj brinem"; "mi smo siromašni, nemamo ništa"; "neću na bazen, jer nemam kupaći, samo neki pocepani"; "svi smo u jednoj sobi, ako nećemo, onda mi je hladno"; "krov prokišnjava, pa nemam gde da spavam"; "kada kažem, baš sam nesrećna, a oni kažu, pa šta da ti radimo".
E kod ovog pitanja "šta da ti radimo" želim da se zadržim i da kažem da se mnogo toga može uraditi kako bi se ova situacija menjala. Može se sagledati porodična situacija i može se brinuti o tome da porodice sa puno dece i porodice koje su siromašne dobiju pomoć. To je ovo o čemu govorimo danas.
Naravno da je moguće raditi na prevenciji efekata siromaštva u sredinama koje generišu siromaštvo, a naravno da treba raditi i na dostupnosti i poboljšanju kvaliteta i efikasnosti pružanja usluga socijalnih službi za decu. Rekla bih da je aktuelno Ministarstvo za socijalna pitanja uradilo dosta na svim ovim pitanjima.
Želim da naglasim da su, pored nacionalnog plana akcija za decu, koji je već postojao, izrađeni i lokalni planovi, koji definišu kako se na lokalu, znači tamo gde se siromaštvo generiše, na različite načine i u različitim oblastima možemo boriti protiv dečijeg siromaštva i trpljenja koje deca tim povodom imaju. Želim posebno da naglasim i Protokol protiv zlostavljanja dece, koji je ovo ministarstvo izradilo, a Vlada usvojila, koji je takođe značajan iskorak napred ka tome da deca u Srbiji žive bolje.
Malo da govorimo i o ovom zakonu, a htela sam da ukažem na širu problematiku, da finansijska pomoć nije uvek dovoljno i nije uvek jedino što treba dati porodicama koje su siromašne i koje imaju decu.
Svakako da je i gašenje požara, ako tako nazovemo ovu vrstu pomoći, nešto što je potrebno i što je neophodno. Šta ovaj zakon donosi? O tome su već mnogi drugi govorili, ponoviću.
Dodatak za prvo dete – 20.000 dinara, a već smo rekli da će se dodaci za drugo, treće i četvrto dete, koje iznose 75, odnosno 136, odnosno 183.700 isplaćivati u 24 rate. Potpuno se slažem sa ocenama Ministarstva koje je imalo procenu da ovu sumu treba isplatiti u 24 rate, a ne u jednoj rati, jer, verujte mi, imala sam prilike, radeći sa decom na terenu, da vidim da zaista, nažalost, bez obzira što često imamo drugačije ubeđenje, roditelji ne koriste uvek sva sredstva koja imaju da bi ih potrošili na svoju decu.
Često ćete videti da su neke siromašne kategorije roditelja, iz, uslovno rečeno, nižih socijalnih slojeva, sklone da sredstva koriste na različite načine, pa, između ostalog, i tako što će sebi obezbediti, recimo, mogućnost da uživaju u alkoholu ili u nekim drugim porocima, a ne uvek da bi taj novac potrošili za decu. To je nešto kada dođete u situaciju da vidite da neki roditelji o deci ne brinu na adekvatan način, onda se uvek pitate zašto država nešto ne preduzme po tom pitanju.
Mislim da je ovo dobar način da država prevenira takvu opasnost i da omogući da porodica, u kontinuitetu, znači porodica koja dobije četvrto dete, dve godine će u kontinuitetu primati pomoć od 7.000 dinara mesečno, a smatram da je zaista dobro rešenje.
Želim još jednom da naglasim računicu koju je ministar ovde već izneo pre nekoliko dana, mislim da je važno da je građani Srbije ponovo čuju, dakle, porodica koja dobije četvrto dete, a koja je siromašna, koja nema nikakve druge prihode, a to su one porodice o kojima je maločas kolega govorio, dobijaće mesečno materijalnu pomoć 7.800 dinara, dečiji dodatak za četiri deteta u iznosu od 7.000 dinara i roditeljski dodatak podeljen na 24 mesečne rate, u iznosu od 7.000 dinara.
Dakle, ukupna primanja te porodice biće 21.800 dinara. Mislim da je to suma koja svakako nije dovoljna da bi se dovoljno dobro i dovoljno kvalitetno živelo, to svakako jeste suma koja pokazuje da država dovoljno brine o ljudima koji su ekstremno ugroženi, a imaju veliki broj dece.
Mislim da teško može država više od toga da učini na ovom finansijskom planu. Ova primanja biće usklađivana svakog 1. aprila i svakog 1. oktobra i kao osnovica neće se ubuduće uzimati naknada za hraniteljstvo, materinski dodatak, tuđa nega i pomoć i ono što porodica dobija kao naknadu za telesno oštećenje.
Imamo još jednu izmenu, a to je da i ljudi koji imaju poljoprivredno zemljište visine do dva hektara u nekim predelima zemlje takođe će imati prilike da ostvaruju ova prava.
Želim da naglasim da ostaje odredba da deca sa teškoćama i dalje imaju 30% veći dečji dodatak od ostale dece.
Sada želim nešto da govorim o drugom zakonu, o zakonu čije se odredbe, pre svega, ovog puta odnose na osobe sa invaliditetom. U Srbiji, po nekim procenama, mada sam čula da su te procene dosta nepouzdane, živi oko 350.000 osoba sa invaliditetom. Samo 13% osoba sa invaliditetom radi, dakle, ostvaruje svoje pravo na rad, samo jedna trećina od onih koji rade ima prilagođena radna mesta svom nedostatku. Samo oko 20% osoba sa invaliditetom u Srbiji može da koristi, recimo, javni prevoz.
Pre svega, tu želim da govorim o tome koliko je Srbija zemlja koja je nedostupna osobama sa invaliditetom, nažalost, još uvek. Želim da apelujem na sve koji se ovim problemom bave da aktivno utiču na to da Srbija postane dostupna, da institucije Srbije postanu dostupne za osobe sa invaliditetom. Smatram da je nedostupnost institucija jedan od jako velikih i osnovnih problema zbog kojeg su osobe sa invaliditetom u Srbiji nevidljive.
Kad krenete van Srbije, kada odete bilo gde u Evropu, odjednom imate utisak da u tim zemljama ima mnogo više osoba sa invaliditetom, a onda postajete svesni toga da ih oni svakako nemaju više, ali da su osobe sa invaliditetom u tim zemljama vidljive.
Za razliku od njih, u Srbiji su osobe sa invaliditetom gotovo nevidljive. Setite se kada ste poslednji put u Skupštini Srbije mogli da vidite osobu sa telesnim invaliditetom ili nekom drugom vrstom invaliditeta.
Nažalost, i zdravstvene ustanove i lokalne samouprave su nedostupne, nedostupne su često i socijalne službe, institucije kulture. Onda imate situaciju u kojoj vidite da veliki broj naših sugrađana ne ostvaruje svoja osnovna građanska prava, iz prostog razloga što im nismo stvorili uslove da institucije države njima budu dostupne.
Dakle, ovo je jedan od ogromnih problema sa kojima se Srbija suočava i mislim da je to jedan od problema koji se relativno lako može rešiti. Dostupnost školstvu je takođe nešto što je jako važno, od ove fizičke dostupnosti, pa do one druge vrste dostupnosti, odnosno prilagođenosti školskih sadržaja osobama sa određenom vrstom invaliditeta, bilo da se radi o telesnom, bilo da se radi o poremećajima u intelektualnom razvoju.
Dakle, školovanje je oblast u našoj zemlji koja još uvek treba da se puno menja kako bi omogućila inkluzivno školovanje, odnosno školovanje koje će biti prilagođeno ne telesnom invaliditetu, nego potencijalima koje ta osoba ima, kao očuvane potencijale, kako bi ona sve te potencijale mogla da razvije i da pruži svoj maksimum.
U tom smislu, zapošljavanje osoba sa invaliditetom je još jedna jako značajna oblast. Dakle, ono što treba raditi za ove naše sugrađane nije činiti ih pasivnim i samo im pružati materijalnu pomoć, nego uključiti ih u svakodnevni život, u rad i u aktivnost naše zemlje, jer veliki broj njih može da da veliki doprinos razvoju Srbije i to je ono što im treba omogućiti.
Izražavam veliko zadovoljstvo što je kod Ministarstva za socijalna pitanja u pripremi zakon protiv diskriminacije invalida, odnosno to je zakon koji ćemo uskoro imati na dnevnom redu Skupštine, ali takođe i zakon o zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Verujem da ćemo time zaokružiti celinu koja će omogućiti da u Srbiji svi građani ostvaruju svoja građanska prava.
Takođe, smatram da je sistem personalnih asistenata nešto što je model koji će omogućiti puno učešće osoba sa invaliditetom u životu našeg društva i smatram da je to celokupan sistem podrške koji će svakako dovesti do poboljšanja ne samo njihovog položaja, već i položaja Srbije kao zemlje.
Sadašnje stanje pokazuje da je, nažalost, veliki broj porodica koje imaju člana sa invaliditetom siromašno. Čak 70% ovih porodica je siromašno, osobe sa invaliditetom ne mogu adekvatno da se školuju i da rade, zato što, ukoliko se radi o deci sa teškoćama u razvoju ili invaliditetom, njihove majke ne mogu da rade, one ostaju uz njih, jer ne postoji adekvatna nega dece koja su, recimo, teško telesno ili intelektualno ometena.
Dakle, potrebno je omogućiti adekvatno školovanje deci koja imaju teškoće, ali omogućiti i njihovim porodicama da rade, normalno žive i da se porodični život odvija na normalan način.
Za sada, 50% prihoda porodica koje imaju članove sa invaliditetom su, u stvari, prava iz invalidnina – 14% invalidnine, 26% čini tuđa nega i pomoć i oko 14% socijalna pomoć koju ove osobe primaju. Dakle, to je nešto što se mora menjati, mora se ići ka aktivnijem pristupu gde će, u stvari, njihovi prihodi biti njihove zarade, jer su mnogi od njih sposobni da zarađuju.
Šta je ono što ovaj zakon donosi, a da je dobro? Pre svega, to je, opet moram da kažem, gašenje požara tamo gde je problem najakutniji i najveći. On nije beznačajan, moram da kažem, jer za porodice koje su se već našle u ovakvoj situaciji, to nisu beznačajna sredstva.
Dakle, deca sa invaliditetom se izjednačavaju zbog toga što je, čuli ste već do sada, u zavisnosti od toga u kom sistemu se ostvaruje zaštita, ta visina bila različita, u jednom sistemu 2.219 dinara, a u drugom 4.700 dinara. Sada će sva deca dobiti ovaj viši iznos. To je u Srbiji oko 5,5 hiljada dece sa teškoćama u razvoju, koja će donošenjem ovog zakona doći do prilike da se o njima na bolji način brine.
Zatim, smanjenje razlike između osoba sa invaliditetom koje koriste ta prava preko sistema penzijsko-invalidske zaštite, boračke ili socijalne zaštite. To je ono što su sada izmene. Oko 12,5 hiljada ljudi sa 100% invalidnosti dobiće značajno povećanje. Do sada je razlika bila između 4.600 i 7.400. Dakle, 12,5 hiljada ljudi ostvariće svoje pravo i iznosi će biti 70% od prosečne zarade, čime će se ono što ljudi dobijaju povećati između 60 i 160%.
Ono što želim posebno da istaknem, to je da ovaj zakon donosi novinu koja kaže da nema ograničenja u broju hraniteljskih porodica koje se mogu angažovati u brizi o deci. Mislim da je ovo jako značajno, jer potpuno je postalo jasno da su hraniteljske porodice, kao alternativni oblik zaštite, nešto što najbolje funkcioniše i svakako je ušteda i u finansijskom, a pre svega u emocionalnom razvoju te dece u odnosu na smeštaj u ustanove. Dakle, tu dileme nema i ovo je usklađivanje sa porodičnim zakonom, koji je takođe doneo značajnu novinu na ovom planu.
Na kraju, recimo da je to po starosti, a ne po važnosti penzije. Dakle, jedan od zakona u ovom paketu su i zakoni koji će omogućiti da svi penzioneri kojima je država, uslovno rečeno, odnosno njihovi fondovi, dugovala isplatu penzija, ovim izmenama zakona će dobiti mogućnost da ostvare to svoje pravo.
Dakle 1,5 penzija koja se duguje fondu zaposlenih u iznosu od 23 milijarde zbirno, biće isplaćena počevši od decembra ove godine, dakle, već za nekoliko dana. Što pre ovaj zakon bude usvojen, oni će te penzije biti u prilici da dobiju. Dakle, u decembru prva rata, u julu druga rata i tako do 2008. godine, u šest rata, dva puta godišnje svi penzioneri u Srbiji dobiće zaostale dugove.
Kada govorimo o Fondu poljoprivrednika, radi se o 20 milijardi, isplaćivaće se od 2007. do 2010. godine, u četiri jednake rate, jednom godišnje.
Želim da naglasim da će svi penzioneri dobijati obračunatu kamatu, u iznosu od 8,5% godišnje i to počevši od 1. januara 2006. godine. Dakle, neće biti nikakvih gubitaka zbog toga što država nije u mogućnosti da u ovom trenutku isplati 43 zaostale milijarde.
Smatram da je sve ovo, o čemu danas govorimo, jako značajno za sve naše građane, ne samo za one kojih se ovi zakoni tiču, jer bez obzira na to što je G17 plus poznat kao stranka koja se bavi ekonomijom, ekonomskom stabilnošću i ekonomskim prosperitetom, apsolutno smo jasni da se moć jedne države ne sastoji u njenoj ekonomskoj moći, već da se moć svake države ogleda, pre svega, u načinu na koji ona brine o svojim najslabijim građanima.
U to ime, očekujem da ćemo zaista svi podržati ove zakone, da ćemo glasati za njih, sa nadom da će oni stupiti što pre na snagu i doneti dobrobit svim ovim ljudima, o kojima smo danas govorili. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Zaista sam strpljivo čekala na red. Mislim da nisu na mestu primedbe da sam se javila preko reda, samo niste gledali u tom pravcu. Naravno, nisam dobila reč preko reda.
Javila sam se da bih rekla šta mislim o svemu ovome što se danas ovde događa. Naravno, kao i obično, smatram da treba da raspravljamo o onome što je na dnevnom redu i da treba da se bavimo zakonima. Danas na dnevnom redu imamo zaista jako ozbiljne zakone.
Što se tiče rasprave koja se ovde vodi, sa mnogim kolegama se slažem u velikoj meri. Znate da sam se uvek zalagala za to da se za ovom govornicom ne koriste ružne reči i da se ne koristi ulični žargon. O tome sam govorila i prethodnog dana, o kome je ovde reč.
Ali, ne slažem se u jednoj stvari – smatram da dostojanstvo Skupštine zavisi od nas koji sedimo u ovoj skupštini. Smatram da dostojanstvo Skupštine čuvamo, pre svega, mi. Može doći neko sa strane i uvrediti Skupštinu, ali ono što je osnovno, to je da sami sebe ne vređamo.
Hajde, dame i gospodo, da se zapitamo koliko puta smo sami sebe uvredili time što smo vređali ovu skupštinu, time što smo međusobno, ono što pokušavate da opravdate, koristili vrlo ružne reči da bismo jedni druge vređali. Zaista ne mogu da nabrojim koliko puta ste vi, bila sam u početku zapanjena, moram da priznam, i za dve godine nisam još uvek naučila da se priviknem na to da me neko naziva lopovom, kriminalcem i raznim drugim izrazima koji apsolutno nisu primereni.
Mislim da danas nismo ovde da bi građani slušali naše biografije, svako bi od nas imao šta da kaže o svojoj biografiji i svakako da se, verujem, ni za koga od nas u Skupštini, a ima nas 250, a ne 248, ne može reći da smo bilo šta od onih reči koje se ovde često koriste. Zaista ih neću upotrebljavati ni da bi ih citirala.
Imam predlog, da napravimo analizu unazad mesec, dva, tri, šest meseci, dve godine, koliko puta je ko iz poslaničke grupe iskoristio koje reči u Skupštini. Onda ćemo tačno videti koliko puta je koja poslanička grupa iskoristila tzv. ružne reči, kako ih deca zovu, a to zaista jesu ružne reči.
Dakle, to je moj predlog. Ukoliko ste zaista rešeni da nastavimo u ovom pravcu, potrudiću se da to u narednih par dana pronađem.
(Tomislav Nikolić, s mesta: Imaš vremena.)
Naravno, imamo puno vremena svi, ali građani nemaju baš toliko vremena da bismo se bavili ovakvim stvarima. Moj predlog je da se bavimo drugim stvarima. No, svakako se možemo baviti i ovim.
Dakle, što se tiče dostojanstva Skupštine, što se tiče uvreda, mislim da tu prednjače neke stranke i to stenogrami pokazuju. Dakle, nije opravdano nazivati svoje kolege takvim imenima. Upravo sada ste, u pokušaju da odbranite neki princip, uvredili kolegu Albijanića, i to nije prvi put, bezbroj puta ste to učinili. Smatram da je to krajnje nekorektno – i ljudski i kolegijalno je nekorektno.
Često navodite, čak ste iskoristili da nam u ovom kontekstu navedete i poslanike, kupovinu mandata, prodaju mandata i sve ostalo, nemojte tako. Nije naša poslanička grupa jedina koja je izgubila dva poslanika, i vi ste izgubili dva poslanika. Mislim da smo i mi i vi zauzeli jedinstven stav po tom pitanju.
Dakle, poslanički mandati ne služe ni za kupovinu ni za prodaju. Poslanički mandati su nešto gde se, takođe, brani dostojanstvo Skupštine i gde se brani izborna volja građana.
Kada govorite o tome da građani nemaju poverenja u Skupštinu, Skupština – to smo svi mi, Skupština ste i vi. Apsolutno ne mogu da se složim sa procenom i ne znam gde je pronađeno da samo 4% građana ima poverenja u Skupštinu.
A gde je onda onih vaših 50+25, odnosno 75% koji podržavaju vas? Imaju li oni poverenja u ono što ovde radite?
Dakle, mislim da svi zajedno ovde radimo jako ozbiljan posao. Pripremala sam se da danas ozbiljno govorim o ozbiljnim zakonima koji se bave stvarima koje su za ovu zemlju posebno važne. Pripremala sam se da malo govorim o položaju dece u Srbiji, siromašne dece, o položaju osoba sa invaliditetom i o tome kako svi zajedno kao poslanici ovim grupama možemo da pomognemo. To je, dame i gospodo, naš posao i to je ono što građani od nas očekuju.
Pozivam vas, u ime onih ljudi koji su zainteresovani da ovi zakoni budu donešeni, da se bavimo zakonima, a ne našim ličnim biografijama i prepucavanjima ili političkim raspravama. Imamo tribine, imamo mesta gde time možemo da se bavimo i izvolite da se tamo time bavimo, pa nas na tribinama možete nazivati kako god hoćete.
Ali, ovde u Skupštini danas treba da se bavimo izmenama i dopunama zakona o socijalnoj zaštiti, zakonom o podršci porodicama sa decom, zakonima koji su ovde na dnevnom redu i koji pogađaju najosetljivije grupe u ovoj zemlji, najsiromašnije i najranjivije u ovoj zemlji. Oni možda očekuju da čuju šta ćemo o njima reći, a ne očekuju da čuju šta ćemo reći jedni o drugima. Pozivam vas da se vratimo na to.

Takođe želim da reklamiram član 104. Poslovnika, jer zaista mislim da nema ni smisla ni potrebe da koristimo ovakve izraze kada se obraćamo jedni drugima i kada se obraćamo građanima Srbije.
Na to nas obavezuju bar dva razloga. Prvi je što mi reprezentujemo građane Srbije, pa bi se na osnovu izraza i reči koje ovde koriste neki moglo pomisliti da su građani Srbije na tom nivou izražavanja, što svakako nije istina. Lepo vaspitani građani Srbije, bili oni deca od pet ili šest godina, ne koriste ovakve izraze, i to vam garantujem, i kao majka, i kao neko ko radi sa decom, i kao građanka Srbije. Dakle, lepo vaspitani ljudi u Srbiji ne koriste takve reči, mi smo njihovi reprezenti i dužni smo da to poštujemo.
Drugi razlog je što javno izgovorena reč ima svoju težinu i drugi razlog je što mi sa ovog mesta vršimo izvestan uticaj i na građane Srbije i na decu Srbije, te vas molim da ovo imate u vidu, kada govorite za ovom govornicom da napravite razliku između toga koje su reči primerene, a koje nisu primerene u javnom obraćanju. Što se mene lično tiče, one su neprimerene i uličnom žargonu i mi se borimo za Srbiju u kojoj ovo neće biti ni ulični žargon.
Želim da vam citiram još neke misli velikih ljudi. Recimo, Žan Žak Ruso kaže ovako - psovke i ružne reči su argumenti onih koji nisu u pravu.
(Momir Marković, sa mesta: Ko je to rekao?)
Žan Žak Ruso, već sam pročitala.
Karel Čapek je rekao ovako - zamislite kakva bi tišina nastala kada bi ljudi govorili samo o onome što znaju. Ja bih vas molila da govorimo o onome što znamo, bez insinuacija šta je ko sakrio, bez paranoidnih nekih ideja i misli, jer to zaista nije primereno ovom mestu.
Na kraju, La Brijer je rekao ovako - prava je muka kada čovek nema dovoljno duha da bi govorio, a ni dovoljno pameti da bi ćutao.
Pozivam vas da pričamo o pametnim stvarima i na pametan način. Zahvaljujem.

Ovde se radi o brojnim neistinama, kojih se neću dotaći svih, ali vratiću se ponovo na vaše pitanje. Dakle, tačno je, potencirali smo da je stranka G17 plus spremna da i u svojim redovima raščisti sa korupcijom i to je osnov našeg bavljenja politikom i inače. Ne možete se nečim baviti u državi ukoliko se time ne bavite i u svojoj stranci. To je ono što smo mi uradili.
Što se tiče ingerencija koje imaju naši ministri, mogu da kažem da je sa te strane sve urađeno kao što je i vama jasno. Gospodin Dinkić je više puta izjavio da je budžetska inspekcija utvrdila izvesne stvari koje je istraživala u Ministarstvu odbrane i to je potpuno jasno. Dakle, budžetska inspekcija je podnela svoj izveštaj i obavešteni su svi nadležni organi o tome.
Sada je dalje na ostalim nadležnim organima da urade svoj posao, pa naravno MUP, tužilaštvo, pravosuđe, zna se ko sada treba da radi. Dakle, oni rade svoj posao sada i očekujem da će to biti završeno. Svi mi u G17 plus očekujemo da sve afere i sve potencijalne moguće afere koje su povezane sa korupcijom, pošto je o tome danas reč, nađu svoj epilog na sudu i očekujemo da će se tako dogoditi, bez obzira da li se radi o članovima G17 plus ili o bilo kome drugom u Srbiji, bilo da se radi o krupnoj, bilo da se radi o sitnoj korupciji, jer korupcija je korupcija.
Dakle, potpuno je neprimereno pominjanje stranke G17 plus i povezivanje njeno sa bilo kojom vrstom korupcije. Želimo da sve ove afere dobiju svoj epilog, a doprinosimo u svim oblastima u kojima mi radimo i u kojima rade naši ministri da njihove službe i službe koje su podređene njima završe svoj posao do kraja, i one su to u ovim slučajevima uradile. Dakle, to je ono što sam želela da kažem.

Zahvaljujem. Nisam veliki finansijski stručnjak, ali ću u par rečenica podsetiti građane Srbije na neke osnovne informacije.
Da li je Srbija danas siromašna zemlja? Jeste. U Srbiji je danas, po procenama Svetske banke i anketama koje se vrše među stanovništvom Srbije, siromašno od 10 do 20 posto ljudi. U prethodnom periodu, u kome je poslanica iz SRS, govorila je pre mene, podržavala ili bila u vlasti, bilo je siromašno 70 posto ljudi. To su zvanične statistike. Juče su mnogi poslanici ovde citirali Svetsku banku i njene navode, pa ću i ja iskoristiti tu priliku.
Društveni bruto proizvod u periodu od 1991. do 1994. godine pao je za 50 posto. Nakon 1998. do 2000. godine pao je za dodatnih 30 posto. Sada imamo situaciju u kojoj je bruto društveni proizvod prošle godine porastao preko osam posto; ove godine je na polugodišnjem nivou 6,1 posto i projektovano očekivanje porasta društvenog proizvoda u narednoj godini je oko pet posto.
Strategija za smanjenje siromaštva kaže - da bi se siromaštvo u Srbiji smanjilo, moramo imati stalno održiv porast bruto društvenog proizvoda na 4,5-5 posto. To su pokazatelji, to su činjenice. Nijedan građanin u Srbiji ne može da očekuje, nakon takvog kraha privrede i takvog osiromašenja zemlje u svim oblastima, pošto je pomenuto i zdravstvo, obrazovanje i sve druge oblasti, da u Srbiji bude drastično bolje za nekoliko godina.
Činjenica je da, za razliku od pada oko 80 posto proizvodnje, sada imamo rast društvenog bruto proizvoda. Treba napomenuti da su plate tokom protekle godine u privredi porasle oko sedam posto, a u vanprivredi samo 1,50-1,60 posto.
Dakle, u privredi rastu plate i to je dobra vest; proizvodnja raste, i to je dobra vest; ekonomija je stabilna, i to je dobra vest; devizne rezerve su stabilne, i to je dobra vest.
Još uvek građani Srbije nemaju zadovoljavajući standard i to je loša vest. Mogu ga imati jedino tako što će ekonomija biti stabilna i što će ovi ekonomski pokazatelji činiti takvu klimu u kojoj će biti moguće da se investira, da dođu strani investitori, a i domaći, naravno, da imaju interesa da razvijaju srpsku privredu.
To je ono što su činjenice, a ostalo su političke priče. Lako je reći siromašnom da se mi zalažemo za njega, to je nesporno. Svi se za to zalažemo, ali treba da govorimo i o činjenicama. Zahvaljujem.

Ovih dana sam u prilici često da se složim sa nečim što govore predstavnici SRS. Zaista se potpuno slažem u jednom delu sa onim što je govorio gospodin Vučić.
Tačno je, potpuno je nebitno ko će biti na vlasti, Srbija ima probleme.
Zato je važno da Srbija ima političku stabilnost i da ima jasno zacrtanu ekonomsku politiku, a deo ekonomske politike jeste taj da naš razvoj bude održiv.
Da bi on bio održiv, nemoguće je davati subvencije preduzećima koja ne rade, koja ne ostvaruju dohodak. To je jedan od aspekata ovog budžeta o kome smo ovih dana govorili.
Gospodin Vučić je govorio o tome da su neki ljudi krađom došli do nekih stvari, da se to i danas dešava itd, sa tim se potpuno slažem i apsolutno podržavam da svi oni koji su to radili, bilo da su to radili u prethodnom periodu ili sada, budu podvrgnuti dejstvu zakona i da apsolutno odgovaraju za ono što su radili.
Ono u čemu se mi ne slažemo, to je moj stav da su kapitalne krađe učinjene u prethodnom periodu i da je tada došlo do potpunog oduzimanja novca od građana, bilo kroz piramidalne banke, bilo kroz staru deviznu štednju, bilo kroz zajam za preporod Srbije i na razne druge načine.
Dakle, to je ono što želim da kažem, da građani Srbije takve stvari ne mogu i ne treba da zaborave.
Što se tiče suficita, čemu služi suficit, da li će ga osetiti građani Srbije. Evo, upravo će ga tako osetiti. Ova zemlja je u jednom periodu svog razvoja ili nerazvoja napravila ogromne dugove prema inostranstvu i prema svojim građanima. Te dugove neko mora da vrati.
To nije dranje kože sa leđa građana, nego je to pošteno vraćanje dugova koje smo svi mi zajedno, najverovatnije, neki tako što su učestvovali ili podržavali vlast, neki tako što su bili građani koji nisu mogli da učine ništa, jednostavno smo te dugove napravili.
Te dugove moramo da vratimo. Moramo da ih vratimo inostranstvu, da bismo imali kredibilitet kao zemlja. Moramo da ih vratimo građanima, da bismo imali kredibilitet i poverenje svojih građana.
Te dugove moramo da vraćamo i jedan deo tih dugova biće vraćen iz suficita. To neće biti sve, iz suficita će biti finansirane i druge stvari, kao što su podsticajni krediti za izvoz, kao što su stipendije mladim talentima i naučnicima.
Ne možete sporiti da to jeste razvoj i da jeste razvojni put. Vi znate da je jedan od velikih problema Srbije bio upravo i odliv mozgova. Srbija treba ponovo da stvara svoje resurse, a osnovni resurs svake zemlje su ljudi, i to ljudi koji znaju da rade svoj posao.
Što se tiče poljoprivrede, zaista ne mogu da prihvatim kritiku da se u poljoprivredu ne ulaže i da to nije, pre svega, kroz subvencije koje su jedino zadržane u oblasti poljoprivrede, ali takođe i kroz razvojne projekte, odnosno kredite koji se ulažu u razvoj poljoprivrede.
Što se tiče toga kakav je standard građana Srbije, već sam rekla da je on jako nizak i jako loš. Ne mogu da se složim sa vama da je 50% građana Srbije siromašno.
Istraživanja govore da je siromašno 10%, ali da na liniji siromaštva ili blizu linije siromaštva živi još 20% građana Srbije.
Ne krećem se samo centrom Beograda. Za razliku od vas nisam iz Beograda, sa juga sam Srbije koji je siromašan i jako dobro znam koliko je siromašnih građana. Tačno je da su oni siromašni.
Moram da vam kažem, ono u čemu je razlika između perioda kada je bilo 70% siromašnih u Srbiji i sada kada ih ima, da prihvatimo između 10 i 20%, jeste činjenica da je stvoren jedan srednji sloj koji je bio potpuno uništen tokom prethodnih godina i taj srednji sloj ne možemo da kažemo da je ekstremno siromašan.
Dakle, on sada postoji i to je snaga i perspektiva našeg razvoja.
Naravno da neki žive luksuzno i oni koji žive luksuzno svoje bogatstvo su stekli uglavnom na nezakonit način ili zakonit način, ali u periodu kada je to bilo moguće tako uraditi, u uslovima kada imate inflaciju od 330 miliona itd, neki ljudi su prosto mogli da to preliju u svoje džepove i to je potpuno jasno. Oni su tada postali bogati i sada žive luksuzno.
Što se tiče realnih pokazatelja standarda, to su takođe zvanični podaci, 2000. godine za jednu potrošačku korpu bilo je potrebno potrošiti tri i po prosečne plate, a danas je to jedna potrošačka korpa, otprilike jedna prosečna plata, što svakako nije dobro jer plata ne treba da se troši samo na osnovne potrebe, to nije dobar standard, ali to je danas jedna prosečna plata, a 2000. godine to su bile tri i po prosečne plate.
To su činjenice. Mislim da o tome možemo da razgovaramo još, ali ne bih zaista dalje o tome pričala.

Javljam se po osnovu povrede Poslovnika, jer smatram da je sasvim neprimereno poslanicima upućivati takve prekore sa govornice, pogotovo ako to ne radi predsedavajući.
Ne sumnjam da ovde svi govorimo u ime ljudi, građana koji su nas podržali i naravno verujem da prethodni gospodin govori u ime svojih pacijenata. Jasno je da on ima dobre odnose sa trudnicama i to je njegov posao. Svi mi govorimo na neki način u ime svih građana koji su nas birali, pa u to ime i ja želim da kažem nešto.
Potpuno želim da podržim ono što je malopre rekao gospodin Toma Nikolić. Apsolutno se slažem sa njegovom diskusijom i zaista mi je veliko zadovoljstvo da mogu u tome da se sa njim potpuno složim.
Dakle, ne može se opstruirati rad skupštinskih odbora i potpuno je nebitno ko je predsednik odbora i potpuno je nebitno kakve odluke taj odbor donosi. Posao svih nas je da učestvujemo u radu odbora.
Zamolila bih sve da provere u svojim poslaničkim grupama da li oni to pravilo poštuju ili ne poštuju, a ja ću vam reći da SRS ne učestvuje apsolutno u radu mnogih odbora, a jedan od takvih odbora je odbor kome ja predsedavam. Iz kojih je to razloga, dakle, najverovatnije neki od navedenih, ali potpuno je jasno da je to jedna vrsta pokušaja, doduše neuspešne, opstrukcije rada odbora za siromaštvo. Ovde najčešće čujemo da ova stranka predstavlja siromašne, da se zalaže za njihova prava, da je jako boli ukoliko dođe do povrede siromašnih, a u odboru koji se upravo time bavi ne učestvuje.
Onda čujemo neke proizvoljne citate, negde su pročitali, neko im je rekao da je Svetska banka rekla ovo ili ono. Svetska banka podržava rad Odbora za smanjenje siromaštva, Svetska banka je podržala strategiju za smanjenje siromaštva. Protiv te strategije glasali su poslanici SRS-a. Onda, molim vas, odlučite da li ćete podržati izveštaj Svetske banke samo onda kada je on po vašoj volji ili zaista želite da saslušate šta ljudi sa strane imaju da kažu. Ima mnogo izveštaja Svetske banke koji govore pohvalno o reformama u Srbiji i naravno da je njihov posao da usmeravaju te reforme, a saradnja sa Svetskom bankom je nešto što naša zemlja i naša vlada u punoj meri rade i poštuju.
Dakle, pozivam sve poslanike da učestvuju u radu svih odbora, da daju aktivan doprinos, naravno slažući se i ne slažući se sa odlukama koje ti odbori donose.

Evo, koristim pravo na repliku, jer zaista ono što sam čula od prethodnog govornika, prosto ne mogu da verujem da čovek tako nešto može da izgovori za ovom govornicom, a obratiću se, pre svega, građanima Leskovca kada ovo govorim, jer oni jako dobro znaju o čemu mi pričamo.

Zaista ne mogu da verujem da se protiv novog siromaštva bore oni koji su značajno doprineli porastu tog siromaštva. Ne mogu da verujem da se protiv visoke inflacije bore oni koji su imali inflaciju 313.663.558%, u godini kada su oni bili na vlasti. Zaista ne mogu da verujem da ljudi koji su doveli, čije su tadašnje vlasti dovele do potpunog kraha monetarnog sistema i potpunog kraha ovih preduzeća, za čije se jadne radnike sada borimo, a govorimo o tekstilnoj industriji u Leskovcu, mogu sada sa ove govornice, ne trepnuvši, da govore o tome kako oni sada brane te radnike.

Nema izlaza u politici koja je tada bila i to je potpuno jasno građanima Leskovca. To je ono što je istina. Neću dalje govoriti o tome kako se siromaštvo može smanjivati, to ću govoriti nekom drugom prilikom, jer nije sada prilika za repliku, ali ono što želim da kažem vezano za opštinu Leskovac, u kojoj participira gospodin, koji je govorio maločas, na nekim značajnim mestima, dozvolite mi da kažem par stvari.

Ovde se gospodin zalaže za to da ne treba ograničavati plate i broj zaposlenih u lokalnim samoupravama. Ja ću vam reći da se iz budžeta opštine Leskovac blizu 50 procenata troši na plate. Šta ostaje za građane Leskovca i za ono čemu je budžet zaista namenjen? Da li je to taj razvojni budžet, o kome treba da se govori? Dakle, umesto standardnih 15 do 16 procenata, koliko bi trebalo po standardima, troši se preko 50 posto. Zaista nešto od čega je mene sramota, a što nije pomenuo prethodni govornik, a to je, ne volim da koristim tu reč, ali sada moram da kažem, jer su to dokazali neki organi koji su vršili istragu u opštini Leskovac, radi se o krađi socijalne pomoći u opštini Leskovac.

Dakle, šta je zaposlena gospoda, bliski saradnici vladajuće strukture u opštini Leskovac, radila?

Uzimala je socijalnu pomoć od najsiromašnijih, znači, ona sredstva koja su opredelili za socijalnu pomoć. Oni su, jednostavno, našli neke jadne ljude koji su u stanju socijalne pomoći, naterali ih da potpisuju da su primili nekih tri hiljade dinara, a preostalih 27 hiljada je nestalo. To je ono što se dešava u opštini Leskovac. Prosto ne mogu da verujem da neko ko predstavlja lokalne organe vlasti u ovoj opštini može uopšte da govori o ovome. Neka bar ćute o tome.

Jednostavno, neću dozvoliti da se bore za prava siromašnih oni, izvinjavam se, gospodin nije među onima koji su pritvoreni i, naravno, njega nisam prozvala direktno, ali ako su privedeni neki ljudi iz najbližeg okruženja, između ostalog i načelnik finansija te opštine, onda bar postoji moralna i politička odgovornost onih koji su na vlasti u Leskovcu, da makar ćute o socijalno ugroženima, o siromašnima itd.

Što se tiče vodosistema "Barje", gospodin koji je govorio uključen je u izgradnju ovog vodosistema, ima možda 25 godina. Zašto ga nije napravio već jednom? Postoji čak i jedan vic o tome. Leskovčani pričaju taj vic; kako su poznati, za razliku od građana Pariza ili Londona, po tome što nikada nisu napravili vodosistem "Barje" i bazene, koji su konačno napravljeni 2000. godine, nakon njihove vlasti.

Dakle, hajde, molim vas, da ne okrećemo istinu, da ne zamenjujemo teze i da probamo da zaista ono za šta smo odgovorni kažemo – jesmo, tu smo odgovorni, ali sada smo spremni da podržimo razvoj ove zemlje, sada hoćemo da učestvujemo u tome, sada ima dobrih pravaca i mi smo spremni da te pravce podržimo i učestvovaćemo u tome, kao što, zaista, maksimalno korektno rade neki ljudi, kolege i poslanici iz SPS.

Moja primedba odnosila se samo na to da sam zamolila gospodina predsedavajućeg da, kada želi da komentariše posle ministra, izađe za govornicu i kao i svaki narodni poslanik iznese svoj stav. To je bila moja primedba.

Zahvaljujem. Iskoristiću svoje pravo na repliku, pošto sam pomenuta više puta.
Zaista mislim da sada nije vreme da ponovo ulazimo u raspravu o tome kada je Srbija bankrotirala, kada je kriminalizovana, kada je imala i kolike devizne rezerve, koliku štednju u bankama, koliku stabilnost dinara, koliku inflaciju itd.
Znači, ne bih se vraćala na tu veoma staru priču. Nedavno smo imali pet godina od 5. oktobra i to je bila prilika da se svi podsetimo toga. Možda se treba setiti jer, nažalost, građani brzo zaboravljaju šta je sve bilo.
Odgovoriću samo na onaj deo koji se odnosi na prozvanog predsednika moje stranke. Podsetiću vas da je Srbija dobila mogućnost da izvozi šećer upravo sa ovom vladom.
Dakle, definitivno ne prihvatamo, kao stranka, nikakvu odgovornost za bilo kakvu šećernu aferu, jer se razrešenje šećerne afere desilo sa ovom vladom.
Svi ljudi koji su pozvani da odlučuju o ovome, u okviru EU, jasno su naveli da je prof.
Labus jedan od onih koji je značajno doprineo razrešenju ovog pitanja i mogućnosti da Srbija ponovo izvozi šećer u Evropu.
Znači, to je samo zarad istine jedno podsećanje. Mislim da je to nešto što niko ne može da ospori. Zahvaljujem.

Navikla sam na svakojake spekulacije pojedinih poslanika i to me odavno ne čudi. Čudilo me prvih dana kada sam došla u ovu skupštinu.
Gospodin je govorio, tada mi je to bilo zabavno, o nekom gospodinu Olafu koji je bio u Srbiji. To ilustruje potpuno nerazumevanje situacije i u konfuznoj masi nerazumevanja potpuno je jasno da čovek izvede pogrešne zaključke iz svega toga.
Zaista, neću dalje da dozvolim da se imena predsednika i potpredsednika moje stranke dovode u vezu sa pomenutim. Ja sam zamenik predsednika poslaničke grupe. Obzirom da je pomenut predsednik stranke koristim pravo.
Apsolutno neću dalje dozvoliti, kao i poslanička grupa, da se gospodin Labus i gospodin Dinkić pominju povezano sa bilo kakvim imenima dotičnih biznismena u Srbiji. G17 plus nema apsolutno nikakve veze sa pomenutim imenima, a ponajmanje sa dotičnim gospodinom čija je firma pomenuta u prethodnom izlaganju.
Dakle, potpuno je jasno da se ime tog gospodina vezuje za neku drugu stranku koja je onda bila na vlasti i pridružujem se svim zahtevima da se u potpunosti ispita poslovanje svih firmi koje su nastale malo ranije i u neko drugo vreme.
Mene zaista, kao građanina, interesuje odakle tim ljudima toliko bogatstvo i odakle njima tolika mogućnost da vrše uticaj na bilo kakvu vlast u Srbiji.
Dakle, ova vlada svakako nema sa njima nikakve veze, ova vlada insistira na tome da sve te veze budu do detalja ispitane, kada su razvili svoju moć, ko im je to omogućio, zašto je do toga došlo, kako su sredstva, čija sredstva i čijom dozvolom izneli van zemlje i kako se uopšte sve to u ovoj zemlji dešavalo.
G17 plus poziva sve nadležne organe da ispitaju poreklo imovine ove gospode i sve što su radili, a što je vezano za poslovanje u našoj zemlji i van nje. Apsolutno odbijamo bilo kakvu povezanost sa navedenim licima i građanima jer, uprkos vašim potrebama da nametnete da G17 plus sa njima ima nekakve veze, jasno je da se ime dotične firme vezuje za drugu stranku u našem političkom okruženju. Dakle, sa G17 plus apsolutno ne.
G17 plus je u ovoj vladi zato što želi da se po svim pravilima posluje, podržavamo ta pravila i zahvaljujući tome što je ova vlada imala tu snagu, preferencijali za izvoz šećera su vraćeni Srbiji.

Zaista mi je jako neprijatno da pred gospodom iz Ministarstva koja su ovde da bi govorili o ovom zakonu – otvaramo ove naše političke nesuglasice.
Dakle, kakve sada veze ima Nacionalna štedionica i da li su zaista građani Srbije dužni ovo da slušaju? Sa velikim zadovoljstvom ću govoriti o Nacionalnoj štedionici. Imamo još sat vremena, samo vi čitajte. I ja očekujem materijale, pa ćemo čitati zajedno.
Poštovani gospodine, Mlađan Dinkić lično, G17 plus i svi mi već smo mnogo puta govorili o tome zašto je i kako osnovana Nacionalna štedionica i hiljadu puta ponovljena laž ne postaje istina. To vas je neko pogrešno instruirao.
Možete je ponavljati bezbroj puta, neće postati istina. Nacionalna štedionica otvorena je da bi se građanima isplatila stara devizna štednja. Pitajte me koja je to stara devizna štednja. Ona koja je nestala dok ste vi bili na vlasti. Podržavali ste tu vlast u jednom periodu, u drugom periodu ste direktno u njoj učestvovali, to je bilo za vreme rata kada su ljudi ginuli po Srbiji.
Ta devizna štednja koja je nestala u ono vreme, koju ste jednostavno oduzeli građanima Srbije, vraćena je, i možete pričati šta god hoćete, to su činjenice i to građani Srbije gledaju i znaju. Dakle, Nacionalna štedionica je osnovana da bi vratila staru štednju građanima Srbije i ona je to učinila.
Bilo to vama drago ili ne, ona je to učinila. Ona je tada bila u većinskom vlasništvu države. Kao što znate, treća dokapitalizacija, kojom je Nacionalna štedionica izgubila većinsko državno vlasništvo, obavljena je posle smene gospodina Mlađana Dinkića, u ovoj skupštini 22. jula 2003. godine.
Molim vas da imate u vidu činjenice, a to jesu činjenice. Ima ih još mnogo koje su vezane za Nacionalnu štedionicu i koje ću vam prezentovati sa velikim zadovoljstvom.
Pozvala bih vas da sada ne ulazimo u čitavu tu raspravu. Dakle, spremna sam da odgovaram dok god vi budete spremni da čitate neistine. Ali, u interesu građana Srbije, koji očekuju da čuju komentare ovog zakona, zamolila bih vas da se ponovo vratimo na raspravu o zakonu. Inače, razgovaraćemo o Nacionalnoj štedionici kad god budete želeli.

Član 101. – uvreda dostojanstva Skupštine, pošto se iznose neistine.
Zaista mi je teško da odgovaram nekome ko čita iz nekog priručnika nešto što mu je neko napisao. Stvarno nisam sklona takvoj vrsti rasprave. Volim da vodim raspravu kada čovek iznosi neke svoje lične argumente i kada poznaje materiju. Kada neko uzme i čita vam neki izveštaj, ne znam tačno čiji, u pet minuta navede pet hiljada pogrešnih informacija, dezinformacija, potpunih neistina, onda je teško da čovek na sve to odgovori, odnosno uvlači se u potpuno besmislenu igru.
Dakle, u takvoj igri neću dalje da učestvujem i ne želim na taj način da ovde razgovaramo.
Samo ću da vas podsetim da je "Evroaksis banka" jedna od banaka koje su osnovane u ono vreme, to je vreme pre 2000. godine, i da su tada rezerve koje su držane u njoj bile znatno višeg nivoa no što su bile kasnije.
Dakle, od 2000. godine pa do sada državne devizne rezerve koje se u toj banci drže su konstantno snižavane, odnosno njihov nivo je konstantno snižavan. Prosto nije bilo moguće u jednom momentu, a to su svi finansijski stručnjaci potvrdili, povući sav taj novac.
Po mom mišljenju, i najradije bih to uradila, nisam neki finansijski stručnjak, te banke koje ste vi formirali '90-tih godina, ne bih zaista imala mnogo sentimentalnosti prema tome. Ali, prosto, bilo je nemoguće, zato što su mnoga preduzeća iz Srbije poslovala na taj način i to je bio, kažu, način da se u ono vreme zaobiđu sankcije i da preduzeća iz Srbije posluju preko te banke.
To je vaša tvorevina, gospodo. Nemojte da pominjete "Evroaksis banku" kao nešto što ima veze sa Mlađanom Dinkićem, jer to prosto nije istina. Dakle, oko Nacionalne štedionice ste izneli bezbroj neistina, i što se tiče poslovnog prostora i svega ostalog.
Znači, ona je jedna od banaka koja je na konkursu dobila da vraća staru deviznu štednju. Takođe, ona je jedna od banaka koje su dobile, na osnovu toga, poslovni prostor ZOP-a.
Ali, Nacionalna štedionica je dobila samo 8,5% ukupnog poslovnog prostora, u odnosu na drugih 13 banaka, koje su, takođe, po konkursu dobile taj poslovni prostor, jer su preuzele ljude zaposlene u tadašnjem ZOP-u.
Dakle, ima još hiljadu stvari na koje mogu da odgovorim, ali zaista neću dalje da polemišem sa nekim tekstom. Mogu da polemišem samo sa čovekom koji ima argumente i koji zna šta hoće da kaže.
Zahvaljujem se i prekidam, dakle, polemiku, u ime svoje poslaničke grupe.