Zahvaljujem.
Poštovane koleginice i kolege, podržaću amandman kolege Grujića, ali neću sada, nemam vremena da trošim na obrazlaganje toga.
Dame i gospodo, evo jedne dobre vesti. Ministre, zahvaljujem vam zaista ne samo u ime poslaničke grupe URS i svoje ime, nego u ime čini mi se da mogu da kažem čitave Srbije, jer ono što smo uradili ovim amandmanom jeste podrška razvojne šanse Srbije.
O čemu se radi? Ovo je amandman koji obezbeđuje Petnici stabilno finansiranje bar u ovoj godini i u ovom budžetu u iznosu od 30 miliona dinara. Ovo je amandman kojim država kaže – ne, Petnica ne mora da moli za novac. Ne, ne mora svaki ministar prosvete ili nauke da ide u Petnicu da se slika, a da zatim pušta ljude iz Petnice da dolaze i da ga sto puta mole, kako bi neki novac dobili.
Ovim amandmanom država kaže – da, Petnica je briga države i ne, ne treba Megatrend da nam finansira Petnicu. Zato je važno ovo što smo uradili. Ja vam zahvaljujem što ste dali priliku meni lično i URS da budu prvi koji će u budžet jasno i glasno staviti Petnicu. Zašto je to važno? Ne samo zbog ove godine, nego i zbog godina koje dolaze, jer se nadam da se više niko nikada neće ohrabriti da iz budžeta izbaci Petnicu. Zaista je ponižavajuć položaj u koji je dovedeno 40.000 polaznika Petnice i 2.000 bar onih koji su je pohađali prošle godine.
Međutim, ono čime ja nisam zadovoljna to je, svakako, iznos koji smo opredelili Petnici. Dozvoliću, u recimo kontekstu rasprave koju smo od pre podne vodili, da je veliki rat jako važan za promociju Srbije i za obeležavanje prošlosti i država kaže – da, spomenici su nam važniji od dece i od budućnosti. Ali, ministre, ja vas pitam, ovo je vaš budžet, koliko puta su važni? Pet puta, tri puta, osam puta. Ne, 20 puta su veća sredstva koja se izdvajaju za veliki rat, nego sredstva koja se izdvajaju za Petnicu. Time ne možemo biti zadovoljni i ja vas sve pozivam da u narednom budžetu Petnica ima ne 30, nego bar 100 miliona, jer ona to zaslužuje. Hvala.

Pa ne, vidite ministre, jesam ja pogrešila, ali pogrešili ste i vi. Nije budžet ni vaš ni naš. Budžet je Republike Srbije i građana Srbije. Ali, ja sam vama zahvalila da i vi i ja smo zaslužni što se Petnica ove godine našla u budžetu. Ja sam vam zahvalila na samom početku.
Ja mislim da je to važno. Danas ste vi ministar finansija, danas sam ja poslanik, sutra će biti neko drugi. Ali ono što je važno, to je da se Petnica prvi put jasno i eksplicitno našla u budžetu. Jer, kao što sam rekla, ni jedan dosadašnji, a složićete se da to ne treba da bude prevashodno ni briga ministra finansija, ni onog koji je bio pre vas, ni vas. Vi ste slučajno polaznik Petnice i vi slučajno znate o čemu se radi. Zahvaljujući tome vi ste imali razumevanje da ovaj amandman prihvatite. Ali, ne mora svaki ministar finansija da zna svaki detalj. Onaj ko mora da zna, to su ministri obrazovanja, ministri nauke, a niko od njih do sada nije rekao da Petnica jeste njihov prioritet.
Ja sam pre dva meseca postavila pitanje ministru prosvete šta će uraditi za stabilno finansiranje Petnice? Znate šta mi je odgovorio? Odgovorio mi je da je Petnica prioritet Ministarstva obrazovanja i nauke. Kada je budžet došao, ja nisam videla da je Petnica prioritet, nego sam videla da će opet Petnica morati da moli za novac. Ja zaista mislim da je to ponižavajuće i degradirajuće i da je to nešto što ne smemo dozvoliti, ako želimo da mladi ljudi poput vas i poput sve dece koja su polaznici Petnice, zaista vode Srbiju. Jer oni odlaze u svet, oni su kvalifikovani da studiraju i predaju na najprestižnijim svetskim univerzitetima, oni se Petnici vraćaju, ali nažalost Srbiji se ne vraćaju, jer treba da rade sa diplomom srednje škole kao vi. Da bi se Srbiji vratili, važno je da Srbija kaže – da, Petnica je naša. Zato mislim da je ovaj amandman važan.

Zahvaljujem se poštovani gospodine predsedniče, poštovani gospodine ministre. Ne znam šta da kažem u dva minuta o Vlasinskom jezeru pošto amandmanom koji sam podnela, se ustvari predviđa izgradnja kanalizacione mreže oko Vlasinskog jezera i to u 2014. godini 300 miliona dinara, u 2015. 500 i u 2016. godini 700 miliona dinara.
Zbog čega je to važno? Pretpostavljam da svakom ko je bio na Vlasinskom jezeru ne treba posebno objašnjavati, prvo činjenicu da se ono nalazi u nerazvijenom delu Srbije, u delu Srbije koji nažalost nema puno potencijala za razvoj, a Vlasinsko jezero jeste, nažalost ili na sreću, jedan od takvih potencijala.
Naime, jug Srbije iz koga i ja dolazim i ministar, obuhvata 15% teritorije Srbije. U njemu živi oko 13% stanovništva ali nažalost stanovništvo se prazni iz ovog dela Srbije i to veoma ubrzano. Svake godine iseli se jedan čitav grad, a svakog dana 37 stanovnika je manje u ovom delu Srbije. Da ne govorim o padu zaposlenosti koja iznosi 47%, o nezaposlenosti koja iznosi 44%, o prosečnoj zaradi koja je, dok je u Srbiji 41 hiljada, na jugu Srbije je 27 hiljada itd. Neću imati vremena da govorim o svim ozbiljnim pokazateljima propadanja juga Srbije koji je nažalost propadao čak i onda kada je ostatku Srbije bilo mnogo bolje.
Zašto sve ovo govorim? Zato što Vlasinsko jezero jeste razvojna šansa. Ne, samo juga Srbije, nego uopšte turizma i Srbije uopšte. Zato što je to, mogu da vam kažem, zaista jedan biser nenarušene prirode, zdrave hrane, nalazi se na visini od 1200 metara. To je jezero jedinstvene lepote i za koje zaista, već od kad ja pamtim, od mog detinjstva, a to je bilo zaista prilično davno, postoje neki planovi za razvoj ovog dela Srbije i za razvoj Vlasinskog jezera i nikada nije došlo na red da oni budu realizovani.
Shvatam ministre, da ćete vi reći da ovo sigurno nije trenutak i da će se mnogi poslanici možda sa vama složiti. Ali, verujte za jug Srbije nikada nije trenutak, za Vlasinsko jezero nikada nije trenutak. Da, sada jeste trenutak da se počne, makar sa nekim malim sredstvima i da se makar reše neki osnovni infrastrukturni problemi kako bi ikada Vlasinsko jezero moglo da iskoristi svoju šansu i zaista dođe do razvoja turizma u ovom delu Srbije.
Molim vas ako ste ikada bili na Vlasinskom jezeru da pomognete da se to zaista jednog dana i desi za, da ne kažem našeg života, ali u nekom skorijem periodu i da sada započnemo sa tim investicijama, ma kako teška godina bila. Hvala vam.

Evo, pozvaću se na član 27, ali mogu da se pozovem na mnogo drugih članova jer ste i vi, gospodine predsedniče, a i kolega koji je govorio, povredili Poslovnik i povredili ste dostojanstvo Skupštine.
Znate šta, ja sam dugo poslanik i ne smeta mi uopšte da radim. Ne želim, ne dozvoljavm ni jednom kolegi da mi kaže da mene mrzi da radim. Tačno je, radili smo ovde i noću u raznim sazivima i tačno je da se budžet donosio i noću. Neki su to nazivali vampirskim sednicama. Ja lično nisam. Nemam ništa protiv toga da se radi i noću, kada je pogotovo budžet u pitanju. Ali, osnovno pravo građana Srbije je da budu informisani u direktnom prenosu i da onda kada smo mi spremni da radimo, da onda građani mogu i da vide šta radimo. To je jedna stvar.
Drugo je, mislim da je korektno sa vaše strane da kažete okvirno do koliko sati će se raditi. Mislim da bi to bilo vrlo kolegijalno i fer sa vaše strane. Što se tiče nas i naše spremnosti da radimo, pa pogledajte koliko ima poslanika, pa ćete videti da otprilike i poslanika pozicije i poslanika opozicije ima … Ima ih koji su brojali. I nemojte nama prebacivati da nismo spremni da radimo. Nemojte dozvoljavati takve ispade ja vas molim i nemojte nam vi prebacivati da mi želimo da opstruiramo rad zato što ukazujemo na povredu Poslovnika. To je zaista ispod nivoa.

Reklamiram povredu člana 27.
Pozivam vas, gospodine predsedniče, da pratite raspravu i podsećam vas da je na dnevnom redu amandman na član 3. u kome se govori o Velikoj Plani i Smederevskoj Palanci, a ne o zakonu u načelu. Možda niste dobro pratili, ali poslednja tri, četiri govornika sve vreme govore o zakonu u načelu. Molila bih vas da se u cilju efikasnosti rada Skupštine vratimo na amandman koji je trenutno na dnevnom redu.

Zahvaljujem.
Takođe sam jedan od podnosilaca ovih amandmana, pošto su to dva amandmana, jedan su podneli poslanici opozicije, a jedan poslanici pozicije, što u suštini nije ni važno.
Gospodine ministre, ono što sam želela da vam kažem, to je da ovo nije amandman nas poslanika, ovo je amandman građana Vlasotinca. To vam je valjda jasno. Zato se i obrazloženje koje su sve kolege dale u stvari zasniva na tim istim podacima za koje tvrdite da nisu tačni. Kolege su mi oduzele tu mogućnost, a i vi, pa se neću na te podatke pozivati.
Ono što želim da vam kažem, to je da ovo jeste amandman praktično građana Vlasotinca, lokalne uprave Vlasotince, sudija, ljudi koji koriste te usluge u Vlasotincu, a mi smo ovde samo da prenesemo šta su oni od nas tražili i ono što jeste njihov zahtev. Zato ćete nam oprostiti na tome što, recimo ja lično niti sam pravnik, niti sam stručnjak, niti imam bilo kakvih iskustava u životu sa sudom, ali mislim da građani Vlasotinca, obzirom da nemaju svoj poslanika u Skupštini Srbije, zaslužuju da ih mi poslanici iz Leskovca ovako jednoglasno zastupamo. Mislim da je to dobro.
Takođe mislim da je dobro što Lebane dobija osnovni sud i verujem da je to jedan od načina da se, između ostalih stvari koje će doneti dostupnost pravde građanima tog kraja, da to jeste na neki način njima satisfakcija da se i dalje ovaj kraj razvija, obzirom da se, kako su neke kolege rekle, radi o izrazito nerazvijenom području.
Što se tiče Vlasotinca, Vlasotince jeste mnogo življa sredina. Vlasotince je grad koji je uvek imao svoj duh, u kome se uvek nešto dešavalo. To je grad u kome se, moram da vam kažem, za razliku od drugih delova južne Srbije koji se prazne, mladi rado vraćaju, koji vole svoj grad, koji vole taj specifičan duh Vlasotinca. Mislim da to jeste jedan od razloga što se Vlasotince malo intenzivnije razvija od drugih krajeva i zbog toga, odnosno zahvaljujući posebnim podsticajima koje su investitori dobili, oni su i ulagali u Vlasotince i u Vlasotincu zahvaljujući tome sada radi 1.000 ili 1.500 ljudi u firmama koje su strani investitori otvorili upravo u Vlasotincu.
Ja mislim da sve to može biti razlog da, uz ove formalne kriterijume koji su ispunjeni, donesete odluku da promenite ovaj deo zakona i Vlasotince ipak dobije pravo na svoj osnovni sud, nezavisno od toga da li je naseljeno mesto na visini od 1.100 ili 1.600 metara. Ono što mogu da vam posvedočim kao neko ko živi u ovom kraju i često putuje u te krajeve, Crnu Travu, Vlasinsko jezero itd, jeste da su ti putevi često zavejani, da su tamo veoma ćudljive vremenske prilike preko zime. Ne znam tačno kolika je nadmorska visina, ali je fakat da su ti putevi često zavejani i često čak i ljudi iz Crne Trave teško mogu da dođu do Vlasotinca ili do Leskovca.
Na kraju, želim da naglasim i ono što je rekao kolega Konstantinović i to želim da kažem ne samo vama da o tome razmišljate, nego želim to da kažem i građanima Vlasotinca, a to je da svi poslanici iz Leskovca, nezavisno kojoj poslaničkoj grupi i kojoj strani parlamenta, opozicionoj ili pozicionoj, pripadaju, su podneli amandman koji su oni od nas tražili da podnesemo.
Ali, nije dovoljno podneti amandman i nije dovoljno o njemu govoriti, amandman treba suštinski podržati u Danu za glasanje. I ne samo poslanici koji su amandman podneli, nego čitave njihove poslaničke grupe u znak podrške onome što oni rade za svoj kraj. U tom smislu, mi već imamo jasnu situaciju da će neke poslaničke grupe u potpunosti podržati Vlasotince, građane Vlasotinca i njihovu priliku da dobiju opštinski sud. Ja pozivam sve kolege koje su podnele amandmane da ne samo oni glasaju nego i čitave njihove poslaničke grupe i u tom slučaju Vlasotince će imati opštinski sud i imaće zadovoljstvo i priliku da se uvere da poslanici jedinstveno rade u njihovom interesu. Hvala vam.

Poštovane dame i gospodo, drage građanke i građani Srbije, svakako čestitam predlagaču što je uspeo da danas, koristeći svoje pravo predsednika Skupštine i vladajuću većinu, stavi na dnevni red ovaj zakon, zbog toga što je uspeo da pokaže građankama i građanima da on brine o porodiljama, trudnicama i deci i pružio priliku svima nama da se pridružimo tome i kažemo da svi mi brinemo.
Koleginice i kolege, koje veoma poštujem, govorili su danas u prepodnevnom delu Skupštine o tome da svako zaslužuje ovo pravo, govorili su o zdravstvenom osiguranju, govorili su o potrebi da natalitet u Srbiji bude veći. Stojim iza svega toga što su oni rekli.
Moram da vam kažem da dok nije počela svoj govor koleginica Lučić, mislila sam da samnom nešto nije u redu, da samo ja pogrešno čitam sve ove zakone koje imam pred sobom. Moram da priznam da sam to proveravala sa drugim kolegama. Da li je moguće da sam ja pogrešno pročitala sve važeće zakone iz ove oblasti? Nisam, naravno. Reći ću vrlo jasno, ovo pravo postoji. Ovo pravo postoji u našem pravnom sistemu. Da li se ono uvek upražnjavalo? Verovatno ne i dobro je da danas govorimo o tome zašto ne.
To bi imalo smisla da smo danas na javnom slušanju ili sednici odbora pokrenuli pitanje zašto se prava iz pozitivnih zakona ne primenjuju u praksi. Zašto Republički zavod ne primenjuje u praksi pravo sve dece, trudnica, žena u vezi sa planiranjem porodice i još 20-ak kategorija da ostvaruju svoje puno pravo u zdravstvenoj zaštiti?
Imam obavezu da kažem da će moja poslanička grupa podržati ovaj zakon. To je isto kao da nas pitate da li bismo podržali zakon kojim se definiše da svi građani imaju pravo na besplatan vazduh ili da li svi građani Srbije imaju prava da šetaju slobodno ulicom. To im ne zabranjuje ni jedan zakon. Da, morate podržati takav zakon, ne možete biti protiv njega.
Lično, želim da kažem, za mene ovaj zakon ima efekat placeba. To je efekat poznat u medicini, farmaciji, verovatno psihologiji itd, kada pacijentu dajete jednu supstancu koja u suštini nema nikakvu aktivnost, a on može verovati da će mu biti od koristi. Neki psiholozi ili lekari smatraju da je to dobro, ne može da škodi, neće da pomogne, a ne može ni da škodi, pa je u redu, možda će nekom autosugestijom doći do nekog pozitivnog efekta. Lično sam protiv takvih supstanci, zato što smatram da one na neki način umrtvljuju lične snage da se borite protiv neke bolesti. Mislim da se to dešava danas u Skupštini.
Skupština ima svoju nadzornu ulogu. Skupština treba da pokrene svoju nadzornu ulogu i ona to ne čini u dovoljnoj meri. Problem Srbije je u tome što se donosi veliki broj zakona, što veliki broj tih zakona ne nalazi svoju primenu i to građane čini nezadovoljnim. Zbog toga Skupština treba da pozove izvršnu vlast i treba da pozove sve institucije koje zakone ne primenjuju i da ih natera da primenjuju zakone. Zbog toga Skupština ne treba da se umrtvljuje donošenjem novih zakona, ako takvi zakoni već postoje.
Naravno, ovo apsolutno nije nikakva politička diskusija u nekom negativnom smislu. Želim da obrazložim svoje stavove, jer pred sobom imam sve zakone koji regulišu ovu oblast.
Zakon o zdravstvenoj zaštiti jasno kaže da postoji posebna društvena briga za zdravlje na nivou Republike Srbije i on definiše u svom članu 11. koje su to kategorije koje su posebno zaštićene ovom društvenom brigom. On tu definiše i navodi ovih 16 kategorija stanovništva koji su posebno zaštićeni u okviru društvene brige za zdravlje.
U članu 12. se jasno kaže da ako zakonom nije drugačije uređeno, sredstva za ostvarivanje zdravstvene zaštite iz člana 11. ovog zakona obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije i prenose se organizaciji za obavezno zdravstveno osiguranje. Da bi ovo dalje precizirao Zakon o zdravstvenom osiguranju uvodi član 22. kojim kaže, između ostalog, ako osiguranici ne ispunjavaju uslove za sticanje svojstva osiguranika iz člana 17. ovog zakona, a članom 17. definiše se da su osiguranici oni građani za koje se uplaćuje zdravstveno osiguranje po različitim osnovama, i ne ostvaruju kao članovi porodice osiguranika, onda se oni članom 22. smatraju osiguranicima, kao da im je uplaćeno osiguranje, i to su: deca do navršenih 18 godina, žene u vezi sa planiranje porodice, lica starija od 65 godina, osobe sa invaliditetom, lica koja boluju od posebnih bolesti, dijabetes, HIV, retke bolesti itd, monasi i monahinje, materijalno neobezbeđena lica, korisnici stalne novčane pomoći, nezaposlena lica, lica romske nacionalnosti, žrtve nasilja u porodici, trgovine ljudima, obavezna imunizacija, preventivni pregledi, samohrani roditelji koji imaju do sedam godina života itd. Svi su oni osiguranici. Oni imaju pravo na zdravstvenu zaštitu.
Svako ko drugačije tumači ove zakone u velikoj je zabludi i krši zakon. Molim vas da to stvarno raščistimo i da pravilno pročitamo ove zakone. Republički fond, ako nije dozvoljavao prava, a nije, nekim ljudima da se leče po osnovu ovoga je kršio zakon i treba da snosi odgovornost za to.
Republički fond je doneo i Pravilnik o zdravstvenim knjižicama, kako mi to kažemo popularno, a zovu se zdravstvene legitimacije, formalno. U ovom pravilniku on definiše overu zdravstvenih knjižica, između ostalog, definiše i overu zdravstvenih knjižica osiguranicima iz člana 22. Zakona o zdravstvenom osiguranju, znači, svim ovim kategorijama koje sam pročitala. Svojim pravilnikom Republički fond kaže da su oni obavezni da overe zdravstvene knjižice svim ovim licima. Znači, obavezni su da ih overe i definiše na koliko meseci se kome overavaju itd. Znači, svi oni mogu da imaju overene knjižice. Zašto nemaju overene knjižice? To je pitanje koje treba da postavimo Republičkom fondu.
Zato sam ja, dame i gospodo, stvarno veoma zbunjena. Šta na ovaj zakon kaže Republički fond i šta kaže Ministarstvo zdravlja? Kako je moguće da oni kažu – da ovaj zakon je potreban, ako njihovi zakoni, njihovi pravilnici definišu pravo svih ovih osoba da budu korisnici zdravstvenog sistema u punoj meri, koju im ovi zakoni obezbeđuju?
Da stvar bude još gora, da kažem, bila bih komična da nije tragično, mi tek danas dobijamo mišljenje Vlade na ovaj zakon, kada je rasprava o njemu već počela. U Vladi stoji da Vlada poziva, predlaže da se zakon prihvati u celini, a uvažavajući potrebu da se reguliše zdravstvena zaštita dece, trudnica i porodilja koja se na drugi način zbog ne uplate doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje ne mogu ostvariti prava obaveznog zdravstvenog osiguranja.
Poštovani članovi Vlade, ministarko zdravlja, predsedniče Vlade, pitam vas koja se to prava ne mogu ostvariti ako zakon, kako sam rekla, svi ovi zakoni regulišu da ta prava postoje? Da li je, dame i gospodo, stvarno moguće da Vlada ne zna koji su joj zakoni na snazi i kako da ih tumači? Ako se sporimo oko tumačenja zakona, dajte da sednemo da pričamo o tome. Ja smatram da smo svi danas dovedeni u jednu vrlo neprijatnu situaciju da raspravljamo o ovome, da vodimo neke političke diskusije, da jedni druge optužujemo, da zloupotrebljavamo decu i trudnice. Naravno da ne.
Ali, pitam vas, da li sutra treba da predložim zakon kojim će se obezbediti mogućnost korišćenja zdravstvene zaštite dijabetičarima? Mnogo dece ima među dijabetičarima, veliki je broj obolelih, neki od njih nemaju zdravstveno osiguranje. Da li treba da predložim taj zakon? Da li ćete ga svi vi podržati? Podržaćete ga. Reći ćete da je to dobro. Ali, to pravo već postoji, kao što za osobe sa invaliditetom ne treba da donosimo poseban zakon. Oni imaju pravo na sve ovo. Samohrani roditelji sa decom do sedam godina imaju pravo.
Prosto mi se čini da ne bi trebalo dalje da se dovodimo u ovakve situacije i da bi trebalo da raspravljamo o tome kako zdravstveni sistem da učinimo funkcionalnim. Da, imaju prava svi ovi ljudi na overavanje zdravstvenih knjižica. Ali, u čemu je problem? Dobili ste neku procenu na 500.000.000 da je potrebno, ne znam na osnovu čega. Da li tačno znamo koliko ima trudnica, koliko ima dece koja su neosigurana po drugim osnovama? Na osnovu čega je donesena ta procena od 500.000.000?
Ono što ja znam kao podatak je da je iz budžeta godišnje potrebno 25 milijardi dinara da bi se prava svih ovih 20-ak kategorija ljudi, koje postoje u zdravstvenom sistemu, ostvarila, zato što Fond nema uplate za njih. Za njih moramo da platimo mi svi, država koja to pravo garantuje. Zato iz budžeta treba da se uplati 25 milijardi dinara.
Moja stranka je imala odgovornost u oblasti finansija. Sada ima neko drugi. Nema ova država 25 milijardi dinara da plati to osiguranje. Koliko uplaćuje? Šesto miliona. Šta će se desiti? Propada Fond zdravstvenog osiguranja. Šta to dalje znači? Urušavanje sistema zdravstva. Nema para za lekove, nema para za lečenje u inostranstvu, nema para za aparate, nema para ni za šta u zdravstvu. Zdravstveni sistem se urušava. Onda svi oni koji imaju pravo na zdravstvenu zaštitu suštinski ne dobijaju tu zdravstvenu zaštitu.
Zato se mi zalažemo za jednu suštinsku ozbiljnu raspravu o tome šta mi želimo od zdravstvenog sistema, kuda idemo i kako ćemo ga reformisati. Kao što smo danas suočeni sa veoma teškim merama u oblasti privrede, kao što smo suočeni sa veoma teškim merama koje se moraju doneti u oblasti reforme penzionog sistema, isto tako moramo da postignemo neki konsenzus o tome kako ćemo stabilizovati zdravstveni sistem da bismo svi dobili zdravstvenu zaštitu. To je ono pravo pitanje koje će obezbediti kvalitetnu zdravstvenu zaštitu pacijentu, a takođe, s druge strane i nesmetan rad svima onima koji u sistemu zdravstva rade.
Nije rešenje smanjiti plate lekarima, proglasiti ih nekim ko ne daje prava pacijentima, reći da su korumpirani. Nije to rešenje, jer lekari niti su administracija, niti su teret države, niti je zdravlje roba. Zdravlje je vitalni resurs društva i društvo ne može ni da napreduje, ni da se razvija, ni ekonomski da ima neki prosperitet ukoliko nema zdravlja. Zato je po meni to osnovno pitanje i to je pitanje kojim ozbiljno i odgovorno treba da se bavimo kao društvo, ne samo kao političari, Skupština ili Fond zdravstvenog osiguranja. To je pitanje koje je u centru rasprave koju treba i danas da vodimo, a ne da se prepiremo oko nečega što već zaista postoji kao osnov.
Samo još ovo nisam dodala. Postoji već i kaznena politika. Znači, predviđene su i kazne za one koji ovo pravo ne obezbeđuju, pa u kaznenoj odredbi stoji, recimo, Zakona o zdravstvenom osiguranju, da će se novčanom kaznom od 300.000 do 1.000.000 dinara kazniti ona zdravstvena ustanova koja ne pruža zdravstvenu zaštitu ili osiguranom licu ne obezbedi zdravstvenu zaštitu koja je pravo iz obaveznog zdravstvenog osiguranja itd. Znači, imamo već i kaznene odredbe.
Po meni, mnogo je bolje da se kao Skupština bavimo time kako da obezbedimo punu primenu svih zakona koji se u Skupštini donesu, jer možemo ih donositi bezbroj u toku jedne godine ili u toku jednog mandata ukoliko nismo u stanju da obezbedimo njihovu primenu. Za ovo sam se uvek zalagala. U Skupštini Srbije postoji i Odbor za prava deteta, kojim predsedava predsednik Skupštine i mislim da je to bilo pravo mesto da se pozovu predstavnici Republičkog fonda i Ministarstva zdravlja i upitaju zašto ne obezbeđuju ovo pravo svima, nego da sada donosimo jedan novi zakon koji u suštini, ponavljam, predstavlja jedan placebo efekat i u suštini ne donosi ništa novo, ali neće ni škoditi. To je moje mišljenje. Hvala.

Ja mogu da se složim sa vama da prethodni ministri nisu sve probleme u zdravstvu rešili. Nemam nikakav problem sa tim, ali vas pitam ko kaže to što ste vi rekli? Ko to tumači?
Dovoljno sam dugo u Skupštini da umem da čitam zakone i ne može mi niko ubediti u suprotno, osim možda nekog suda koji je nadležan da da ovo tumačenje, a tumačenja je u stvari nadležna da daje Skupština.
Član 22 kaže da se osiguranicima smatraju oni koji nisu osigurani na drugi način i piše deca… Ko kaže da oni nemaju prava? Ko kaže da dete nekog ko je zaposlen, a nisu mu uplaćivani doprinosi, ne može po članu 22. da bude osiguran samo zato što je dete? Ko to kaže? Taj ko to kaže, taj pogrešno tumači zakon.
Hajde da suočimo ta tumačenja. Da se razumemo, često se zakoni pogrešno tumače. Da li zbog pogrešnog tumačenja zakona treba da se donosi novi zakon? Pa, mi ćemo onda imati pet milijardi zakona. Znači, ko vam je protumačio na taj način? Da li to imate u pisanoj formi?

  Zahvaljujem.
Zaista je ovo poslednji put, jer cenim to što i gospodin Stefanović zaista argumentima razgovara i želim tu diskusiju da zadržim u tom smislu.
Mogu da se složim sa delom obrazloženja gospodina Stefanovića. Moguće je takvo tumačenje. To je tačno. Verovatno ste u pravu da je takvo tumačenje moguće.
Smatram da takvo tumačenje nije tačno i da nije dobro, a tako smatra i Zaštitnik prava građana, koji je protumačio da se deci narušava pravo. Pretpostavimo da i on zna nešto o zakonima.
U svakom slučaju, možemo da se složimo da postoji dilema oko tumačenja ovih zakona i sigurna sam da se to pitanje može rešiti i moglo rešiti time što bi se eventualno doneo neki pravilnik ili odluka, ili neki pravni akt nižeg ranga koji bi to precizno definisao i dao tumačenje ovog zakona i time omogućio sve ovo. Dakle, prosto ako neko pogrešno tumači zakon, a ja mislim da ga pogrešno tumači, mislim da se to moglo prevazići i na drugi način. Ali, kao što sam rekla, u redu je, nemamo ništa protiv, glasaćemo i za ovaj zakon. Drago mi je da diskusija ostane na ovom nivou.

Pa i ja mislim. Zato sam i dala ovaj doprinos rekavši da se neću više javljati, ali vi sad gledajte kome ćete poslednjem dati reč i dokle to može da traje. Zaista ne bih dalje da u tome učestvujem, ali gospodin Stefanović kaže da do ujutro hoće da se javlja. Zaista ne bih želela da na taj način razgovaramo i nije mi cilj da se javljam do ujutru.
Ali, gospodine zar vi tumačite zakon na osnovu zdravstvene knjižice?
Dakle, to šta piše na zdravstvenoj knjižici, to govori o tome kako zakon tumači Republički fond zdravstvenog osiguranja. Tumači ga pogrešno. To kakva je knjižica, da li je crvena, plava ili bela, ne govori ništa o zakonu koji stoji iza nje, molim vas. Znači, ne mogu da prihvatim taj argument. Na toj knjižici može da piše i nešto drugo. To šta će pisati na knjižici zavisi i od toga kako se tumači zakon, a zakon se tumači pogrešno, iza toga stojim i ne možete me ubediti da je to drugačije.
Ako postoji pogrešno tumačenje zakona, to se mora menjati na nižim nivoima. Nije Skupština mesto gde treba da se donosi novi zakon o tumačenju zakona. Neću se više javljati.

Zahvaljujem.
Poštovane dame i gospodo, danas želim da postavim pitanje ministru prosvete.
Molim vas, predsedavajući, da li možemo malo reda? Da li možete da mi vratite vreme i da uspostavimo red?
(Predsednik: Molim vas za pažnju.)
Postavljam pitanje ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a pitanje glasi – šta će ministarstvo uraditi za stabilno i održivo finansiranje istraživačke stanice Petnica?
Istine radi, želim da kažem da je odlazeći ministar finansija, Mlađan Dinkić, u julu mesecu ove godine doneo odluku o obezbeđivanju finansijskih sredstava za Petnicu. Činjenica je da su ta sredstva zalutala negde na putu do Petnice i da do nji nisu stigla.
Isto tako, dok su ova ministarstva vodili ministri iz URS, i Ministarstva regionalnog razvoja i Ministarstvo omladine i sporta i Ministarstvo informacionog društva, finansijski su pomagali Petnicu.
Međutim, ja ipak mislim da pravo pitanje nije – da li ministar finansija odvaja novac za Petnicu, jer mi smo, bar u URS, bili svedoci koliko olako neki ministri odgovornost iz svojih resora prebacuju ministru finansija.
Molim vas, predsedavajući, malo reda, ako je moguće.
(Predsednik: Molim narodne poslanike za red u sali. Ja narodnu poslanicu gotovo da ne čujem.)
Molim vas da imate u vidu ovo vreme, kada se borim zaista za glas.
Dakle, ministar finansija mora da vodi računa o održivosti i stabilnosti čitavog sistema, a pojedini ministri u svojim resorima moraju odrediti prioritete.
Moje pitanje je – da li je Petnica prioritet za Ministarstvo prosvete.
U prošlogodišnjem Godišnjaku Petnice, tadašnji alumnista Petnice, ne sanjajući da će biti ministar finansija, napisao je članak pod nazivom „Siromašan, ali seksi“, aludirajući na to kakva je Petnica.
Ona jeste vrcava, pametna, inovativna, kreativna i samim tim dovoljno privlačna, da ne bi morala da bude bogata. Ali, ovde se ne govori o bogatstvu, govori se o opstanku, jer ove godine Petnica neće moći da upiše nove polaznike. U ovom kontekstu, za mene koja poznajem bar dvadesetak briljantne dece iz Leskovca, koji su sadašnji ili bivši polaznici, saradnici Petnice, za mene, za njih i za njihove roditelje, ne samo da je neprihvatljiva, nego je uvredljiva ponuda Megatrenda da uđe u partnerstvo sa Petnicom. Ovde se radi o dva različita sistema vrednosti. Država mora da kaže da Petnica nije na prodaju. Petnica i Megatrend su dve različite stvari, bar zbog jedne činjenice. U Petnicu ne dolaze starlete i folk zvezde da bi dobile diplomu, bar iz razloga što Petnica diplome…
Kolege, verujem da vas ova tema uopšte ne interesuje, ali molim vas da mi omogućite da pričam.
Dakle, bar iz razloga što Petnica ne daje ni diplome, ni sertifikate, Petnica ne daje čak ni znanje, ona daje sposobnost da se znanje stekne i da se odgovori nađu. Petnica je za 31 godinu rada održala 2.500 seminara i kurseva, kroz nju je prošlo 40.000 polaznika i 6.000 predavača. Samo u prošloj godini u Petnici je održano 94 seminara, prošlo je 1.877 polaznika iz 209 škola u Srbiji, kao i 47 nastavnika i 500 gostujućih saradnika. U Petnici je CERN održao letnju školu fizike čestica. UNESCO je podržao Petnicu. Izraelski nastavnici vodeće škole za talente obučavali su se u Petnici. Održan je i letnji međunarodni kamp u kome su deca iz čitavog sveta učila u Petnici. Održana je obuka hrvatskih nastavnika i mnoge druge međunarodne aktivnosti.
Šta ja najviše volim u petničkim sveskama? To su njihove žute strane kojima pokazuju na koji način brinu o svim svojim polaznicima i u svakom trenutku znaju gde se oni nalaze. Tamo je objavljeno da je u prošloj godini Petnica dobila sedam novih članova SANU, tri vanredna profesora, 70 novih diplomaca i masteranata, kako oni kažu, kao i 14 doktoranata. Dva najbolja studenta Beogradskog univerziteta su „Petničari“. Devet ih je prošle godine zaposleno u Microsoft. Takođe, još 60 mastera, doktorata širom sveta odbranili su „Petničari“. Dobijali su posao, profesuru na najprestižnijim univerzitetima širom sveta, od Kine, preko Velike Britanije, do Holandije, Finske, Amerike.
Zbog toga je moje pitanje ministru – šta će on uraditi za stabilno finansiranje? U jednom odgovoru koji je Ministarstvo prosvete dalo Petnici stoji da Ministarstvo prosvete ne zna tačno šta je Petnica i da je zbog toga ne može finansirati. Ako ne znate tačno šta je Petnica, pitajte gospodina Serđa Bertolučija, direktora Istraživačkog programa CERN, koji je prošle godine posetio Petnicu da bi uspostavio saradnju sa njom.
Nije pitanje, ministre, kako ćete u Petnicu uvesti loš obrazovni sistem Srbije, već obrnuto – kako ćete Petnicu uvesti u obrazovni sistem Srbije da bi on bio bolji? Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Moje pitanje odnosi se na pokušaj da Narodna skupština u većem kapacitetu vrši svoju nadzornu ulogu i ono je vezano za punu primenu Zakona o socijalnoj zaštiti, koji je u ovoj Skupštini donesen još 2012. godine. Naime, pitanje se odnosi na činjenicu da Uredba o namenskim transferima od onda do danas nije donesena, iako je prošlo dve i po godine. Zašto je to važno?
Reformski proces u socijalnoj zaštiti započeo je odmah nakon 2000. godine i on je podrazumevao, između ostalog, punu dostupnost usluga socijalne zaštite i svih mera iz oblasti socijalne zaštite svim građanima širom Republike Srbije.
Osim toga, jedan važan reformski proces u socijalnoj zaštiti, proces decentralizacije socijalne zaštite, takođe je definisan Zakonom o socijalnoj zaštiti.
Na kraju, ono što je novina u okviru procesa reforme jesu i usluge socijalne zaštite na lokalu. Zašto je to važno? Pre svega zbog toga da bi svaka usluga bila dostupna svakom građaninu, ali, naravno i zbog toga što su potrebe građanina mnogo vidljivije na lokalu nego sa centralnog nivoa.
Dokumenti koji su usledili, poput Strategije socijalne zaštite koja je donesena 2005. godine i Zakona o socijalnoj zaštiti 2011. godine, utvrdili su mehanizme za sprovođenje ove politike. Međutim, u Zakonu o socijalnoj zaštiti, u članu 207. definisana je potreba za namenskim transferima. Oni su definisani kao mehanizam i bilo je potrebno da budu potpuno uređeni standardi i procedure po kojima će namenski transferi biti prenošeni lokalnim upravama. U prelaznim odredbama predviđeno je da Uredba o namenskim transferima bude donesena u periodu od šest meseci. Prošlo je dve i po godine a mi još uvek nemamo pred sobom tu uredbu.
Zašto je to važno? Tokom čitavog ovog procesa u 134 opštine razvijeno je 440 usluga koje su mogle koristiti građani Srbije. Ovaj proces nije bio lak. Bilo je potrebno da opštine definišu svoje prioritete, da donesu opštinske odluke o ustanovljavanju pojedinih usluga, da se razvijaju kapaciteti i opština i pružaoca usluga na lokalu i, na kraju krajeva, da se izdvoji iz lokalnih budžeta opština izvesna sredstva za ove usluge.
Nakon što je sve to urađeno, naravno da je potrebno da država pomogne opstanku ovih usluga. Ali, to se, nažalost, ne dešava. Zašto? Zato što opštine koje su bogatije naravno da imaju veću mogućnost za finansiranje ovih usluga. Ali, namenski transferi upravo služe za 40-ak najnerazvijenijih opština koje nemaju ni finansijske, ni druge kapacitete da trajno finansiraju ove usluge. Zbog toga je država predvidela mehanizam namenskih transfera, kako bi se ove usluge održale. Napominjem da su to usluge koje ulaze u proces akreditacije, a njihovi pružaoci u proces licenciranja. Znači, potpuno su uspostavljeni standardi i procedure kako bi se novac za socijalnu zaštitu zaista trošio na one kojima je najpotrebniji i na pružaoce usluga koji najkvalitetnije mogu da izađu u susret potrebama građana Srbije.
Međutim, sada su te usluge ugrožene. Zašto? Zato što najnerazvijenije opštine nemaju para za finansiranje ovih usluga, te će tako 7.000 najugroženijih građana u stanju socijalne potrebe u najnerazvijenijim opštinama biti u nemogućnosti da dalje zadovoljavaju svoje potrebe.
Zbog toga je potrebno urediti standarde i procedure i doneti uredbu o namenskim transferima. Šta se sada dešava? Zašto se uredba ne donosi? To je osnovno pitanje. Nemoguće je da za dve i po godine Vlada nije uspela, odnosno nadležno ministarstvo nije uspelo da donese ovu uredbu. Ja imam proverene informacije da je tekst uredbe bio završen još u prethodnoj Vladi. U čemu je onda problem? Ostaje sumnja da možda postoji potreba da ne postoji sistem u ovoj oblasti, kako bi se novac za socijalnu zaštitu mogao zloupotrebljavati u političke svrhe.
Usluge su ugrožene, između ostalog, i zbog političke nestabilnosti na lokalu u kojoj svaka nova vlast pravi neke nove organizacije i finansira neke nove usluge. Dakle, ne postoje standardi i procedure, postoji prostor za korupciju, pre svega za političku korupciju i zbog toga je neophodno ovu uredbu doneti.
(Predsednik: Vreme.)
Zbog toga pitam ministra – kada će uredba konačno biti donesena? Hvala.

Zahvaljujem.
Nadam se da ću i ja zaslužiti vaše pohvale, predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre, poštovane dame i gospodo, dozvolićete mi, imajući u vidu da je danas sa nama ministar čija su nadležnost i socijalna pitanja, da podsetim da je danas 17. oktobar - Svetski dan borbe protiv siromaštva. Ovo je dan kada treba da se podsetimo na sve probleme siromaštva i sigurno da ga povežemo i sa ovom temo, jer i nasilje i briga o deci jesu sa njim povezani.
Vi, gospodine ministre, jako često u javnosti ostavljate utisak čoveka koji se dosledno i uspešno bori za prava penzionera. Pozvala bih vas da se sa istom odlučnošću borite i za prava siromašnih. Podsetila bih vas da su u ovoj zemlji, nažalost, najsiromašnija populacija deca, a ne penzioneri. Volela bih da vas čujem da malo glasnije govorite i u zaštitu njihovih interesa, pogotovo sada kada će njihovi roditelji biti još siromašniji, imajući u vidu da očekujemo poskupljenje osnovnih životnih namirnica.
Neću govoriti o ovim konvencijama sa aspekta tumačenja njihovih odredbi, niti ću ih prepričavati. Želim da čestitam svim kolegama koji su se danas uključili u raspravu. Ne smatram da je nasilje nad ženama žensko pitanje i ne želim da pohvaljujem koleginice koje su o tome govorile, to podrazumevam. Volela bih da vidim više muškaraca i volela bih, da budem iskrena, da vidim gospodina ministra koji sa nama razgovara o ovome i vodi polemiku ukoliko je potrebno. Volela bih, gospodine ministre, da, osim što ste pročitali tekst, učestvujete sa nama u ovoj raspravi i da nam pre svega kažete šta ćete vi uraditi da ove konvencije u Srbiji zaista budu na snazi. Šta ćete vi uraditi da se ove konvencije primenjuju u praksi? Možda biste za početak, ako biste me slušali, mogli da odgovorite na neko moje pitanje.
Pre svega, kada je hraniteljstvo u pitanju, verujem da vi imate podatke o tome koliko se dece nalazi u hraniteljskim porodicama, ali ono na šta želim da vam skrenem pažnju, jeste da je, po podacima koje sam ja našla u prošloj godini, među decom koja su u hraniteljskim porodicama bilo 112 studenata i šest studenata master i doktorskih studija. Po podacima koje su dali centri, osposobljeno za posao je 26 dece. Mislim, ministre, da je vaš posao da zajedno sa drugim ministarstvima, ne samo obezbedite da ova deca izađu iz hraniteljskih porodica, već da zaista omogućimo kao država da ova deca i nađu posao.
Šta je to 26 mladih ljudi koji su prošli težak životni put, završili svoje obrazovanje, osposobili se, kako kažete, za dalji život, a nisu u mogućnosti da nađu posao? Zar nije prioritet da im u tome pomognemo? Ja očekujem da budete aktivni na tom pitanju i da rešavajući ovako konkretne probleme, a ne pričajući samo o konvencijama, damo pravi doprinos poboljšanju položaja ove dece.
Ono na šta još ozbiljnije želim da vam skrenem pažnju, gospodine ministre, to je da je, po podacima iz 2012. godine, 27 dece koja se nalaze u hraniteljskim porodicama bilo izloženo zlostavljanju i nasilju. Znači, 27 dece, koja su izdvojena iz svojih porodica zbog toga što su zanemarena i zlostavljana, trpelo je nasilje dok su bili u hraniteljskim porodicama.
Dobro, možda ćete reći da to može da se desi. Ali, kako može da se desi, gospodine ministre, da je podneto samo četiri krivične prijave za ovih 27 dela? Oni su registrovani kao zlostavljanje, a podneto je samo četiri krivične prijave. To je direktna odgovornost ministarstva koje vodite i volela bih da mi date odgovor na to pitanje.
Kada govorimo o nasilju nad ženama, naravno da je to problem čitavog društva i URS će naravno podržati ovu konvenciju. Ona je dobra za našu zemlju. Zašto? Zato što je Srbija još uvek društvo koje je tolerantno na nasilje i, nažalost, tolerantno i na nasilje nad ženama. Svaka treća žena u Srbiji žrtva je fizičkog nasilja. Svaka druga žena žrtva je psihičkog nasilja. Svaka četvrta žena u Srbiji bar jednom je bila žrtva nasilja. Svakog trećeg dana novine u Srbiji objavljuju članke o zlostavljenim, pretučenim ili ubijenim ženama. Već je 38 žena ubijeno u Srbiji kao žrtve nasilja u porodici. Samo 16,5% slučajeva je prijavljeno policiji. U 25% slučajeva nasilje se ponavlja više od pet puta. U 18% slučajeva zlostavljeni su i drugi članovi porodice, naravno, najčešće deca. Zatim, 7,4% nasilnika koristi oružje ili oruđe kako bi nanelo teške telesne povrede ženama. U 74% slučajeva nasilnik je supružnik.
Dame i gospodo, u Srbiji još uvek 72% roditelja misli da je batina iz raja izašla i priznaje da tuče svoju decu. Svako dete u Srbiji bar jednom je bilo izloženo fizičkom nasilju. Zato je ova konvencija važna. Ali, zato je još važnije šta ćemo mi zaista uraditi da ovu konvenciju sprovedemo, pre svega u onom delu koji govori o prevenciji nasilja. Konvencija kaže da je naša država obavezna da promeni društvene i kulturne obrasce sa ciljem iskorenjivanja predrasuda, običaja i tradicija, koji se zasnivaju na ideji inferiornosti žena. Da li mi možemo to?
Šta ćete konkretno vi uraditi, gospodine ministre, da se ovi obrasci menjaju? Da li to znači da više nećemo svi stajati iza toga da treba štititi tradicionalne vrednosti u srpskim porodicama? Šta su to tradicionalne vrednosti u srpskim porodicama i šta je, na kraju krajeva, tradicionalna srpska porodica? Da li je možda vreme da menjamo i odredbu klasične porodice? Jer, porodica, priznaćete, već davno nije samo mama, tata i dete.
Šta ćemo učiniti da se kultura, običaji, religija, tradicija ili tzv. čast ne smatraju opravdanjem za nasilje nad ženama? Ogroman broj srednjoškolaca u jednoj anketi je rekao da je opravdano tući devojku ili ženu ako ona vara muškarca. Šta ćemo učiniti zaista da se to promeni? Da li ćemo i dalje negovati tradicionalne srpske obrasce?
U jednom istraživanju gospodina Žarka Trebješanina u jednom njegovom tekstu o tome šta su tradicionalni srpski obrasci, analizirajući usmenu i pisanu književnost srpsku, on kaže da se žene u tradicionalnoj srpskoj kulturi predstavljaju kao varljive, zle, brbljive, lukave, glupe. To je tradicionalno srpsko shvatanje o ženama. Evo nekih dokaza. Recimo, poslovice na koje često volimo da se pozovemo: „Na pseto zamahni, a devojku udari“, „Konja i ženu treba držati za ular“, „Ljudi kad buče, žene nek muče“, „Ženu i zmiju po glavi udri“, „Ko ženu ne bije, on čovek nije“. To su tradicionalni srpski obrasci i stereotipna shvatanja o ženama.
Jedino kada se žena pominje u pozitivnom kontekstu je ako je majka i domaćica. Danas još čujemo neke političare koji nam kažu da žene treba malo više da heklaju, a malo manje da rade neke druge stvari. To je ono što po ovoj konvenciji ćemo biti obavezni da menjamo da bismo prevenirali nasilje nad ženama, a ne samo da bismo svi govorili jednoglasno kako zaista u to verujemo.
Na kraju, dame i gospodo, samo jedan citat gospodina Nimilera, nemačkog intelektualca koji je rekao, napisao je jednu pesmu koja glasi ovako: „Kada su došli po komuniste, ćutao sam, kada su došli po Jevreje, ćutao sam, jer nisam Jevrejin, kada su došli po sindikalce, ćutao sam jer nisam sindikalac, kada su došli po katolike, ćutao sam, jer nisam katolik, kada su došli po mene više nije imalo ko da se pobuni.“ Dame i gospodo, nasilnici u Srbiji tuku žene, tuku pripadnike drugih nacionalnih grupa i doći će i po vas.

Zahvaljujem.        
Dame i gospodo, biću veoma iskrena. Od samog početka smatrala sam da je rekonstrukcija Vlade u prvoj godini njenog mandata nepotrebno gubljenje vremena i rasipanje pozitivne energije koja je sa njenim formiranjem pokrenuta u Srbiji. Prva godina mandata je najstabilnija godina. To je godina u kojoj se raščišćava teren. To je godina u kojoj se grade dobri odnosi. To je godina u kojoj se postavljaju temelji za ono što će biti vidljivo u narednom periodu. Umesto da smo to radili, šest od trinaest meseci na političkoj sceni Srbije odvijala se jedna složena partija šaha. U toj partiji, kako smo videli, nije se dobro snašla čak ni Alisa Marić, zato što je igrača bilo više, a potezi su razmenjivani preko medija. U toj partiji šaha URS nisu učestvovali, oni su se bavili svojim poslom i to je jedini razlog zbog čega više nismo deo ovog tima. Reći danas da je to zbog neuspeha ekonomske politike blago rečeno je neistina, zato što je bilo uspeha u oblasti finansija i ekonomske politike. O tim uspesima govorio je gospodin Vučić i danas. Zemlja je izašla iz recesije, povećan je izvoz, povećana je industrijska proizvodnja i to su oni temelji o kojima sam govorila.
Nemojte mi reći, dame i gospodo, da je neko u Srbiji verovao da je u zemlji koja je na ivici bankrota moguće napraviti takve rezultate u ekonomiji i finansijama da oni budu istog trenutka vidljivi u standardu građana. To može samo čarobnjak. To ne može ni Mlađan Dinkić. Ali, prozivati ga za ovo, isto je kao zatražiti, recimo, ostavku premijera zato što Srbija u prvoj godini mandata ove vlade nije ušla u EU. To je legitiman cilj Srbije, a nije ostvaren. Ali, to bi, dame i gospodo, mogao samo neko ko je potpuni neznalica, veliki cinik ili beskrupulozni populista.
No, to je prošlost, rekonstrukcija je iza nas. Sada treba da se bavimo novom Vladom i pravo pitanje jeste – možemo li podržati ovu vladu? Mi joj želimo uspeha, ali ne možemo da je podržimo. Zašto? Zato što su u njoj ostali mnogi ministri koji nisu najbolje radili, a iz nje su otišli mnogi ministri koji su dobro radili. Zato što nam nisu jasni odnosi među strankama u koaliciji sada. Pre neki dan oni su ovde upravo u parlamentu dovedeni do ivice groteske. Zato što se pojedini ministri još uvek prepucavaju sa premijerom. Dame i gospodo, pre svega zato što imamo još uvek istog premijera. Premijera koji nije uspeo da održi i harmonizuje tim koji je vodio, nije uspeo da ga dovede do rezultata i po nama on nema prava da još jednom traži mandat za isti posao.
Neću mnogo govoriti o rezultatima koje su imali naši ministri, to ću da ostavim svojoj koleginici. Mi smo na te rezultate, dame i gospodo, ponosni. Ali, mi ćemo ubuduće biti opozicija. I da, bićemo konstruktivna opozicija, podržaćemo sve ono što je dobro i kritikovaćemo sve ono što je loše. I ovih dana smo kritikovali dvostruke račune za električnu energiju. Dolaze iz istog preduzeća, odnosno iz dva različita preduzeća u okviru istog sistema za isti obračunski period različiti računi. Građani su zbunjeni, ne znaju da li treba da plate oba, jedan ili razliku. Što je najgore, da bi to pravo ostvarili, moraju ponovo stajati u nekim beskonačnim redovima.
Ali, ima i onoga što je dobro. Dobre ideje su stručnjaci. Da, gospodine premijeru, odlično ste primetili, to je ideja koju baštine upravo Ujedinjeni regioni Srbije. Da, mi smo pre 14 godina u jednoj potpuno poklekloj i posustaloj zemlji okupili 2.000 ljudi stručnjaka, koji se pre toga nisu bavili politikom i nisu nameravali da se njome bave. Ja sam jedna od njih.
Da, doveli smo neke stručnjake iz inostranstva, neki su još uvek ovde. Zbog ovih ljudi koje sada dovodite vam kažem i podsećam vas na to, zašto smo ušli u politiku, i zašto ta ideja nije u potpunosti uspela? Upravo zato što smo političku podršku za tu ideju izgubili jako brzo, upravo zato što je ideja bila izvrgnuta ruglu i podsmehu, i mnogi su nam rekli - a u čije ime vi to radite? Ko je to od vas tražio? Kakvi ste vi stručnjaci? Idite tražite podršku na izborima, pitajte građane da li vas hoće? To je razlog zašto smo danas u politici. Ali, mi još uvek verujemo u tu ideju, jer snažne dobre genijalne ideje, ne umiru, pa čak ni u Srbiji. Evo, vi danas sprovodite tu ideju. To je dobro. Mi ćemo to podržati.
Da mogu da glasam pojedinačno za neke od vaših ministara, ja bih za dvojicu glasala sigurno. Glasala bih za gospodina Tasovca, da radila sam sa njim i znam sa kojom brzinom, lucidnošću i kreativnošću izazove pretvara u probleme, da ne samo da je vrstan umetnik, ne samo da je izuzetan čovek sa veštinama komunikacije, nego poseduje i veštine modernog menadžera, ozbiljnog modernog menadžera u kulturi, i to je ono što Srbiji treba. Odličan izbor gospodine premijeru, ali gospodin Tasovac je rekla bih i majstor timske igre i imaćete šta od njega da naučite. Da, vi ste sinoć rekli da Vlada treba da bude kao filharmonija. Potpuno se slažem. Ali, gospodin Tasovac će vam reći, da dok izvođenje traje, dirigent stoji leđima okrenut publici, a licem ka svom timu. On pažljivo prati svakog izvođača i sve zajedno ih vodi do harmonije koje će dati melodiju i tek na kraju, dirigent se okreće da podeli uspeh sa svojim timom, ne između stavova, nikako ne između stavova.
Drugi, ministar koga bih ja od sveg srca podržala jeste gospodin Krstić. Da, dobro dete, dobar đak, diplomac najbolje svetske škole, vrstan finansijski stručnjak, koji se vraća da pomogne svojoj zemlji. Da, to jeste ostvarenje srpskog sna, bar ostvarenje nas srpskih roditelja, da ta Petnica, to sam zaboravila. Jesam jedan od roditelja koji taj san sanja i usudila bih se da kažem da je taj san ono najlepše i najvažnije što gospodin Krstić donosi u ovu Vladu i u Srbiju. Ne, neki spektakularni ekonomski program. Da, štednja. Da, smanjenje javne potrošnje, svakako jeftinija država, bolji uslovi za privređivanje. To jeste i program Mlađana Dinkića. To govori i Fiskalni savet, to govori MMF, Svetska banka. Znamo da to treba uraditi, ali mi za to nismo imali podršku od svih stranaka u prethodnoj Vladi.
Ono što je važno to je da gospodin Krstić dobije podršku za to kod svojih partnera u parlamentu, a mi ćemo je svakako u parlamentu dati, ali i od javnosti Srbije, jer samo tako gospodin Krstić, a i sva naša deca mogu da budu uspešni i u Srbiji, a ne samo u dalekom belom velikom svetu.
Ali, ja brinem za gospodina Krstića i bojim se da srpski san, krhki srpski san može da se sruši pred navalom populizma pojedinih stranaka na srpskoj političkoj sceni. Za to vas gospodine Krstiću, na „Jejlu“ sigurno nisu dovoljno dobro pripremili.
Dozvolićete mi na kraju da sa vama podelim radost što danas u poslaničku grupu URS dolaze još dve poslanice i da će time URS imati 50% žena u svom sastavu. Ostajemo kao i uvek, ne na rečima nego na delu istinski lider u modernizaciji Srbije. Hvala vam.

Zaista ne znam gospodine premijeru čime sam vas povredila, evo građani mi šalju poruke i kažu – premijer je nervozan. Ne znam, to je njihov utisak, mogu da vam pokažem poruke. Znači, ne znam zašto ste vi nervozni i u čemu se vi tačno sa mnom niste složili. Iznela sam tezu koju ste vi potvrdili da je ova rekonstrukcija bila stvar politike, da rekonstrukcija nije bila stvar rezultata. To je ono što sam i ja rekla. Vi ste rekli, neodrživo u tom formatu, zbog prekomponovanja političkih snaga, slažem se, to je potpuno u redu, tu nema nikakvog spora i to je samo ono što sa ja želela da pojasnim. Nisam pominjala „Simpo“ uopšte. Možemo o njemu da polemišemo, ali ja mislim da to nije predmet naše polemike. To, gospodine premijeru ko koliko ima glasova, ko je prošlost, a ko je budućnost, molim vas da o tome ne raspravljamo. Mislim da ste i vi i ja iznad polemike.
Ja sam godinama u parlamentu slušala od jedne poslaničke grupe meni i mojoj poslaničkoj grupi su se obraćali i govorili, vi ste prošlost, mi smo budućnost. Naše vreme tek dolazi.
Koliko vi imate procenata, da li ćete proći cenzus itd.
Znate šta, mi smo još tu, a SRS više nije na političkoj sceni i zato nemojte sa tim argumentima ko će ostati, a ko neće ostati, videćemo, nadam se da ćemo ostati i mi i vi. Mi smo bili zajedno u tri Vlade i nije lepo da se na takav način svađamo i prepucavamo.
Ovo je politička scena, na njoj su političke odluke, vi ste premijer, mi smo opozicija, idemo dalje i videćemo šta će u budućnosti biti. Srbiju interesuje budućnost, a ne prošlost. Srbija dobro zna ko je pluskvamperfekat u ovoj državi.