Poštovanje. Dobar dan.
Dame i gospodo, reklamiram član 107. Poslovnika, koji ukazuje na povredu dostojanstva Skupštine. Zaista mislim da ne treba dan da počnemo ovako, ali sam morala da se javim da bih reagovala na ovo.
Sada vidimo da DS danas želi da opstruira rad Skupštine, kako je to radila pre dva dana. Problem nije bio to što poslanici nisu imali dovoljno vremena da se pripreme, nego da je jednostavno na delu opstrukcija. Tada su tražili odlaganje i izađeno im je u susret. Imali su dovoljno vremena da se pripreme.
Pozivam Skupštinu i sve nas da danas radimo, da predstavimo građanima ove ozbiljne zakone, koji donose priliku da stabilizujemo budžet Republike Srbije.
Molim vas, predsedniče, da i danas, tokom čitavog dana, ovakve pokušaje opstruiranja rada u korenu sasečete.

Zahvaljujem se.
Reklamiram član 107, povredu dostojanstva Skupštine. Vi ste povredili, naravno, a ne bilo ko drugi, zbog toga što ste dopustili kolegi da nam drži predavanje o tome kako se može prijavljivati povreda Poslovnika, kolegi koji je danas prijavljivao povredu Poslovnika staru dva dana i to mu je dopušteno.
Sada mi dozvolite da kažem još par reči o tome šta je bahato a šta je profesionalno, pošto su te reči takođe ovde korišćene. Bahato je da se ovde govori o tome da nije priznat Izveštaj Fiskalnog saveta. Naprotiv, ministar je danas o tome jasno govorio. Dozvolite da pročitamo Izveštaj Svetske banke koji govori o …

Molim vas, nemojte da me prekidate, vreme mi nije isteklo. Nemojte me prekidati, javiću se ponovo.

Mogu da obrazlažem povredu Poslovnika kako ja želim. Obrazložila sam zašto sam se javila, vi ste mi dali reč i molim vas da me pustite dva minuta da govorim. Onda neću koristiti reč "bahato", koristiću reč "bezobrazno".
Dakle, ono što je bezobrazno, to je da se ne pominje javni dug Beograda koji je mnogo veći…

Hajde da krenemo iz početka, poštovani gospodine predsedavajući. Dakle, reklamiram član 27, jer ste vi dužni da se brinete o redu na ovoj sednici.

Ne, reklamirala sam član 107.

Znači, reklamiram član 27. – dužni ste da brinete o redu na sednici Narodne skupštine. Ne možete da dozvolite da neko vređa poslanike govoreći da mi ovde branimo nečiji lik i delo. Mi ovde branimo svoj stav i svoje mišljenje. Da li ste saglasni samnom da to jeste povreda Poslovnika? Ako jeste, mogu li da nastavim da govorim dalje?
Znate li šta je zaštita lika i dela? To je kada štitite nekog ko ima 15 firmi koje ostvaruju prihode koji su veći za 2.300%. To je profesionalno. Dakle, firma koja od 2005. do 2009. godine povećava dobit za 800%, a poslovni prihod za 2.300%. Onda, gospodin ima i drugu firmu koja od 2003. do 2004. godine poslovni prihod povećava za 534%, a od 2003. do 2006. godine, kada je gospodin Đilas obavljao funkcije u državi, povećala je svoj prihod za 4.460%.

Zahvaljujem.
Kolega Mijatoviću, mislim da ste pogrešno protumačili ovaj drugi deo. Ove finansijske mogućnosti se zaista odnose na finansijske mogućnosti pacijenata, jer se govori o zabrani diskriminacije. Dakle, pacijenti ne smeju biti diskriminisani u odnosu na mesta stanovanja ili svoje finansijske mogućnosti da bi pristupili sistemu. A prvi stav ovog člana govori o finansijskim mogućnostima sistema. Ja mislim da je to sasvim u redu.
U protivnom, mi bismo zapali u jednu demagogiju. Znači, ukoliko bismo utvrdili da svaki pacijent ima pravo na pristup u svakom trenutku svakoj zdravstvenoj usluzi koja je njemu potrebna ili koju on želi, mislim da bi to bio jedna lista lepih želja, kao što je ministarka rekla, ili jedna demagoška propaganda.
Verujem da ovde mora da stoji da se moramo ponašati u okvirima finansijskih mogućnosti, jer je potpuno jasno da ne može svaki pacijent u svakom trenutku da ima pristup kliničkom centru ukoliko mu to nije potrebno ili to jednostavno nije moguće, ili, kao što je kolega već naglasio, ne može u svakom mestu da postoji kardiohirurgija ili ne može u svakom mestu da postoji magnet.
Znači, mislim da svi treba da budemo razumni kad pristupamo sistemu zdravstvene zaštite, da razumemo da izdvajanje u Srbiji za zdravstvo nije malo, ali je bruto nacionalni dohodak mali i to je razlog zbog čega je zdravstveni sistem siromašan. Dakle, u ovom trenutku, stanje zdravstvenog sistema je takvo.
U načelnoj raspravi se praktično ovaj član pretvorio u raspravu o kvalitetu zdravstvenog sistema. Ja mislim da za tim nema potrebe i mislim da je ovakvo ograničenje kako stoji potpuno zadovoljavajuće. Dakle, mi imamo jedan član, odnosno jedan stav toga člana koji govori o potpunom pravu pacijenata na dostupnu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, uz poštovanje materijalnih ograničenja, ali imamo i drugi stav koji govori o tome da je svaka diskriminacija pacijenata zabranjena i da pacijenti i u Beogradu i u Crnoj Travi moraju imati jednaka prava da pristupe zdravstvenom sistemu u onim granicama koje su svima nama na raspolaganju. Mislim da je to veoma jasno definisano u ovom članu zakona.

Neka presude oni koji su dali Predlog zakona. Dakle, ja tvrdim da sam ipak razumela i vas i zakon i tvrdim da se ovaj drugi stav odnosi na finansijske mogućnosti pacijenta a da se prvi stav odnosi na materijalne mogućnosti sistema. Izvolite, neka ministarka kaže.

Zahvaljujem, predsedavajuća.
Zahvaljujem na tome što ste reagovali, ali mislim da je trebalo malo brže da reagujete obzirom da kolega uopšte nije govorio o amandmanu koji je sada na dnevnom redu. Naime, mi razgovaramo o amandmanu kolege Šajna i on se ni na koji način ne tiče ovoga o čemu ste vi govorili. Naravno, URS i ja lično se potpuno slažemo sa vama. Sve treba ispitati, i ko je odgovoran za neodgovorno trošenje novca u bilo kojoj oblasti i ko je odgovoran što nema insulina u beogradskim apotekama i zašto je 300 miliona potrošeno potpuno nenamenski i zašto su uskraćeni veoma ozbiljni pacijenti za nedostatak insulina. Sve treba ispitati i potpuno sam saglasna sa tim da to treba uraditi na korist pacijenata iz cele Srbije.
No, mi pričamo o amandmanu kolege Šajna koji govori o diskriminaciji u zdravstvu. U redu je što ste prihvatili amandman, jer on ni na koji način neće zakon učiniti lošim, ali lično mislim da ga neće posebno učiniti boljim. Želim da podsetim, kao što ste rekli, da postoji Zakon o zabrani diskriminacije na koji sam ja, kao građanka Srbije, veoma ponosna što smo ga konačno doneli. Taj zakon definiše da je nemoguće da dođe do diskriminacije u bilo kojoj oblasti i po bilo kom ličnom svojstvu.
Ovde ste u zakon ugradili neke specifične oblike diskriminacije, u primarni tekst zakona. Mislim da je to u redu, jer se oni mogu direktno odnositi na oblast zdravstva. Znači, gde neko stanuje, da li može da pristupi zdravstvenom sistemu itd. To je nešto što ne definiše Zakon o diskriminaciji. Vi ste specifikovali, da tako kažem, neke moguće oblike diskriminacije do kojih može doći u zdravstvenom sistemu.
Kolega Šajn je svojim dodatkom uneo nešto što se već podrazumeva Zakonom o diskriminaciji, znači bilo koje lično svojstvo. Ne mogu da zamislim da neko u zdravstvu može sebi da dozvoli da diskriminiše pacijenta po bilo kom ličnom svojstvu, uključujući i ova svojstva koja je nabrojao kolega Šajn, odnosno sva ona svojstva koja definiše Zakon o diskriminaciji, uključujući i političku pripadnost, uključujući rasno, versko opredeljenje, uključujući seksualno opredeljenje.
To je sve nešto što Zakon o diskriminaciji eksplicitno nabraja i zabranjuje. Ne samo da zabranjuje, nego kažnjava i dodatno veće kazne su predviđene Zakonom o zabrani diskriminacije ukoliko se diskriminacija dešava u sistemu javnih ustanova, tako da mislim da je potpuno podrazumevajuće za sve koji pružaju zdravstvene usluge, da ni po kom ličnom svojstvu ne mogu da diskriminišu pacijente. Duboko sam ubeđena da su naši lekari i zdravstveni radnici dovoljno odgovorni da znaju da taj zakon postoji već izvesno vreme, možda dve, tri godine i da su sigurno u tom periodu se obavestili o tome, a na kraju krajeva, verujem da njih njihova struka i etika obavezuju da to nisu radili ni pre Zakona o zabrani diskriminacije. No, dobro je da taj zakon postoji.
To što ste usvojili ovo nije ništa strano, ali ukoliko bismo uvek i svaki put stavljali neke odredbe Zakona o diskriminacije u sve zakone, mislim da bismo onda imali preglomazne zakone i nepotrebno bismo ih opterećivali. To je moj stav po ovom pitanju. Hvala.

Ja ću ipak smiriti ovu diskusiju. Takođe sam se još mnogo ranije javila da reagujem na ovo što je kolega rekao, ali obzirom da su kolege već odreagovale mislim da nema potrebe, osim što želim zaista malo da smirimo strasti.
Mislim da predsedavajuća nije povredila Poslovnik, bar nije namerno povredila, jer se prosto radilo o jednom terminološkom nesporazumu. Obzirom da predsedavajuća nije lekar, verovatno da i nije obavezna da to sve zna, tako da mislim da nije došlo do neke povrede Poslovnika, a mislim i da se kolega takođe nespretno izrazio i verujem da nije na to mislio. Možda je mislio na nešto drugo.
U svakom slučaju, ukoliko je došlo do tako nečeg, kolega, to je teško krivično delo i obavezni ste da to prijavite, a ne da nama objašnjavate i dokazujete, nego to jednostavno mora da nađe svoj epilog pred organima pred kojima je potrebno. Mislim da je zarad dostojanstva Skupštine dovoljno što smo svi odreagovali i svi smo ubeđeni da tako nešto nije moguće u zdravstvenom sistemu. Ukoliko je moguće, ponavljam, radi se o teškom krivičnom delu i svi očekujemo da to bude adekvatno kažnjeno.

Radikalno se ne slažem sa svojom koleginicom, i ne govorim sada sa političkog stava, i mislim da ovaj zakon to ne podrazumeva. Ne slažem se delom ni sa vama, ministarka, zato što mislim da nam ne treba UNICEF ovo da protumači.
Mi u struci znamo već desetinama godina, da deca imaju pravo na poverljivo savetovanje, to je standard struke. Tako da, apsolutno nam nije potreban UNICEF da nam da tumačenje. Jednostavno, to je nešto što se podrazumeva. Da li treba sada da iznosimo razloge? Možemo ako je potrebno. Ne samo u posebnim slučajevima. I ovo ne znači da su porodica i dete suprotstavljeni. Naprotiv, porodica i dete su na istoj strani, ali u interesu je deteta da ono ima poverljivo savetovanje. Ukoliko roditelj to ne razume, on ne radi u interesu deteta. Zato stručnjaci treba da kažu svoje standarde i principe po kojima rade.
Kada smo govorili u načelnoj raspravi, govorio je i kolega Korać o tome, da se to jednostavno podrazumeva. Zašto? Dete je jako često tzv. identifikovani pacijent. Dete jako često kroz neki svoj problem u stvari govori o porodičnoj dinamici koja iza tog problema stoji i koja dovodi do problema koje on ima. Za dete je nemoguće da pred roditeljima o tome govori. Često je nemoguće da bilo pred kim o tome govori. Ne govorim samo o drastičnim slučajevima kada je u pitanju porodično nasilje, ili seksualno zlostavljanje deteta. Govorim i o brojim drugim poremećajima u dečijem dobu koja mogu nastati.
Dakle, vi često morate da koristite i metodu, terapiju igrom ili neke druge metode da biste jednostavno došli do problema koje dete ima. Nije potrebno i često je kontraproduktivno da tome prisustvuju roditelji jer roditelj i dete imaju jednu specifičnu porodičnu dinamiku i specifičan odnos koji nije profesionalni odnos. Znači, prosto to se podrazumeva kako bih rekla. Mislim, da je to jedan profesionalni standard o kome nema diskusije i to je uvek bilo. Može biti da sam ja pre dvadeset godina radila protivno zakonu, jer zakon to nije definisao ali tako smo radili uvek i to je prosto nešto što ovaj zakon sada dobro definiše konačno. Hvala.

Evo još jednog malog pojašnjenja o ovoj situaciji.
Kada smo govorili o tome, odnosno kolega je govorio koja je to donja granica? Ne postoji donja granica. Da li dete od pet godina treba da ima pravo na poverljivo savetovanje? Treba da ima. Zašto? Evo, reći ću vam konkretnu situaciju.
Dete, recimo ima tikove ili ima noćno mokrenje, ili mucanje ili šta god, noćne strahove, šta god od problema koji se mogu javiti u tom uzrastu. Roditelji i dete dolaze zajedno. Roditelji žele da pomognu detetu, svesni su da oni imaju neki problem.
Međutim, daleko su od toga da su svesni da neka njihova porodična dinamika može biti uzrok tog problema i ne žele time da se bave. Oni dovode dete, kažu dajte mu lek i molim vas rešite taj problem. U takvim situacijama jako je važno doći do toga šta je to u porodičnoj dinamici što može biti uzrok poremećaja koje se javlja kod deteta.
Zato je potrebno da imate poverljivo savetovanje sa detetom jer pred roditeljima, prvo ono često toga nije svesno, iako je svesno ono pred roditeljima neće reći - znate, moj tata svaki drugi dan dolazi pijan u kuću, ili ne dolazi pijan, ali je veoma strog i ja se bojim svog tate ili svoje mame, pa zbog toga mi se to dešava, itd; ono to nikada ne može pred njima da kaže.
Vi zbog toga i morate imati jednu situaciju u kojoj će dete rasterećeno svega toga i u jednom posebnom odnosu poverenja koje se gradi, ne kroz jedan razgovor, nego nekada kroz mesece razgovora, imati priliku da dete postane svesno problema, a da onda zajedno sa roditeljima, naravno u saradnji sa njima, razrešavate dalje taj problem.
Ne mogu da zamislim situaciju i za manju i za veću decu koja bi u jednom procesu psihoterapije dok poverljivo pričaju sa nekim, sedeo roditelj pored njega. To ne postoji nigde na svetu, niti bi moglo, to onda ne bi bila psihoterapija, znači bar za oblast kojom se ja bavim, a naglašavam, psihološka savetovališta nisu uvek van zdravstvenih ustanova, one su u zdravstvenoj ustanovi, ja sa psiholog u zdravstvu.
Ukoliko ovim zakonom to ne bude moguće, svi mi možemo da idemo da radimo negde drugde. Molim vas da zdravstvo bude sistem gde će pacijent moći da nađe kompletnu zdravstvenu zaštitu, uključujući i poverljivo psihološko savetovanje. Zato je važno da nema vremenskog ograničenja, i mala deca moraju imati priliku za poverljivo savetovanje.
Druga je tema onaj sledeći član 24. o kojem ćemo razgovarati, a to je pravo deteta od 15 godina da samo odlučuje o svom lečenju. Hvala.

Ovim ću završiti kolega, ako me i posle ovoga ne razumete, mislim da ćete morati negde drugde da se informišete.
Znači, da, dete ima pravo na poverljivo savetovanje.
Ko će dovesti dete koje ima problem, da li će to biti vrtić, da li će to biti škola koja će ukazati na problem deteta, da li će to biti neko drugi, to je drugo pitanje.
U svakom slučaju, pod pretpostavkom da dete sa problemom dolazi, ukoliko roditelj ne želi da ga ostavi, ne želi da mu omogući pravo na poverljivo savetovanje, stručnjak je obavezan da mu to kaže, da kaže – želim sa vašim detetom da razgovaram nasamo zbog toga i toga. U slučaju da roditelj ne da saglasnost, mi moramo imati pravo na poverljivo savetovanje deteta. Ne razumem šta tu zaista nije jasno?
Zašto se to reguliše, i do sada smo tako radili, to ste dobro rekli, zašto se reguliše zakonom? Zato što zakonom treba da regulišemo svakom oblast kojom se bavimo. Sada regulišemo zakonom nešto što jeste bila praksa, ali nije bilo regulisano zakonom. Ne vidim šta je, stvarno uz najbolju volju, ne razumem šta vama tu nije jasno? Verovatno mnoge stvari iz oblasti ginekologije meni nisu jasne i ja sa vama tome ne bih polemisala na ovaj način. Znači, metode koje vi koristite u svojoj struci ja ne bih komentarisala, jer bi se bojala da bi delovala neumesno.

Zahvaljujem se, ako sam na redu.
Dame i gospodo, ovo je još jedan veoma važan član zakona i tema koja je, nema sumnje, otvorila brojna pitanja i razlike među nama. Za razliku od onog prethodnog amandmana i prava na poverljivo savetovanje, koji je, kako sam rekao, jedno stručno pitanje, a ovo sigurno jeste političko pitanje. Ovo jeste pitanje razlike između toga da li smo skloni da jedan tradicionalan, konzervativan način pristupimo razmišljanju o pravima dece i mladih osoba, ili smo spremni da malo modernije priđemo tom pristupu.
Ne mislim da su, kao što sam rekla maločas, samo međunarodne konvencije te koje nas na to obavezuju. Mislim da ova naša rasprava, uz najdublje razumevanje njene suštine, jeste, između ostalog, i pokazatelj toga koliko smo mi duboko, tradicionalno, i rekla bih, autoritarno društvo.
Roditelj sam i potpuno mi je jasno da je većina kolega diskutovala sa pozicije roditelja i da većina građana, koja nas gleda, takođe jesu roditelji koji su zabrinuti za zdravlje svoje dece i da sa tog nivoa negde potiču sve te kontroverze u javnosti oko ovog pitanja.
Sa druge strane, jedan od osnovnih principa kada odlučujete o nekom ko ne može sam da odlučuje, a deca to jesu, jedan od osnovnih principa jeste da ih pitate šta oni o tome misle. Volela bih kada bismo mogli, ne danas ovde, to je nemoguće, da u toku javne rasprave ili recimo na Odboru za zdravlje da organizujemo jedno javno slušanje, gde bismo pozvali decu od 15, 16, 17 godina da nam kažu koji su njihovi argumenti. Znajući koliko među njima ima pametne i dobro obrazovane dece, nemam sumnje da bi nam sve bilo mnogo jasnije. No, pošto nemamo njihovo mišljenje, hajde da se podsetimo da imamo obavezu da zastupamo i njihovo mišljenje ovde.
Dame i gospodo, roditeljstvo nije pitanje kontrole. Roditeljstvo je pitanje spremnosti da od trenutka kada se naša deca rode da ih osposobljavamo za samostalni život i da ih osposobljavamo da odgovorno preuzimaju svoj život u svoje ruke. To nikada nije lako. Jako je teško. Svako odvajanje naše dece i odrastanje je bolan proces za čitavu porodicu i za nas kao roditelje. Sigurno da nam nije lako da prihvatimo da naša deca imaju prava.
Ovde se čulo da su porodica i dete jedno. Nisu porodica i dete jedno. Dete je dete. Svaki član porodice je individua za sebe, a porodica, to nije nikakav zakon, to su funkcionalni porodični odnosi koji podrazumevaju međusobno poverenje. Ono što sam ja ovde čula danas, to je jedno duboko nepoverenje prema našoj deci. Da li zaista naša deca zaslužuju takav odnos i tako duboko nepoverenje prema sebi? Mislim da ne zaslužuju.
Drage koleginice i kolege, hajde da okrenemo stvar, šta vi kao profesionalci, kao stručnjaci, kao poslanici mislite o roditeljima čija deca dolaze kod vas i traže neku medicinsku proceduru bez znanja svojih roditelja? Da li to govori o detetu ili to govori o roditelju? Zašto apriori polazite od toga da će dete želeti da naudi sebi? Zašto polazite od toga ako vam se javi devojčica, hajde da uzmemo taj primer, mislim da nije najsrećniji, kako je ministarka više puta to objasnila, koja želi da se zaštiti od neželjene trudnoće, a nije došla sa roditeljem, šta vi mislite o tom roditelju? Da li to govori nešto o njemu? Šta je sa poverenjem u toj porodici? Da li ćete mi reći da dete snosi odgovornost za to ako ne postoje funkcionalni porodični odnosi?
Ako dete nema poverenja da se poveri onom ko mu je najbliži i onom ko mu želi najbolje, svom roditelju, šta se dešava u toj porodici i kakav je to roditelj na kraju krajeva? Hajde da stvari postavimo tako. Zalažem se za to da deca mogu imati ovo pravo. Mislim da je to jedno od njihovih osnovnih prava.
Na kraju krajeva, pravno nije tačno da roditelj odgovara za sve postupke dece do 18. godine. Deca od 15 godina, da li je tako kolega, mogu biti krivično gonjena, mogu odgovarati za svoje postupke.
Ono što im dajemo, dopuštajući im sa godinama da odlučuju o nekim stvarima koje se njih tiču i koje su naravno različite, u zavisnosti od toga koliko godina dete ima, sa pet godina pustićete ga da obuče ono što želi, a sa 15 ćete ga pustiti da u izvesnoj meri odlučuje o svom zdravlju. Samo tako ćemo postići da onda kada ima 25 godina bude zaista odgovorno prema svom zdravlju i onda ćemo rešavati one probleme o kojima smo danas govorili kao o sistemskim problemima, a to je pitanje prevencije u zdravstvu. U protivnom, rekla sam da je ovo jedno ozbiljno pitanje autoritarnog nasuprot demokratskom društvu, ako imate nekog koga učite od godinu dana da ste vi taj koji će odgovarati za svaki njegov postupak, da ste vi taj koji će kontrolisati svaki njegov postupak, lišavate ga mogućnosti i prava da preuzima odgovornost za sebe. Ta osoba će očekivati da o njegovom zdravlju brine ministar zdravlja, a ne on sam. To je ta logika u koju ja verujem i zbog toga mislim da je jako važno da naša deca vremenom preuzimaju odgovornost za svoje postupke.
Na kraju krajeva, nisu roditelji baš uvek u pravu. Šta recimo sa roditeljima koji zbog svojih verskih ubeđenja zabranjuju neke procedure nad svojom decom? Da li onda dete sa 15 godina ima prava da kaže – ne, ja želim da primim krv i ja želim da se lečim?
Pošto se uvek brinemo o natalitetu, da postavimo i obrnuto pitanje – šta ako roditelji žele da ta devojka prekine trudnoću, a ona smatra da želi da je zadrži? Koga ćemo onda pitati?
U tom konkretnom slučaju, već smo rekli da se ovaj zakon na to ne odnosi i da će se primenjivati zakon koji reguliše tu oblast, ali ja verujem da takođe možemo imati poverenja u lekare koji će adekvatno proceniti da li taj postupak ugrožava ili ne ugrožava zdravlje deteta. Ne vidim ništa loše u tome. Pošto to provocira temu, manje-više, seksualnog ponašanja kod dece sa pretpostavkom da je to ono što oni žele da zaštite od svojih roditelja, da li je bolje da dete koje već nema poverenje u svoje roditelje, a rekla sam da se tu radi o nefunkcionalnim porodičnim odnosima, ne bude zaštićeno ili da ode kod lekara gde ima prava da dobije kontracepciju i da bude zaštićeno od neželjene trudnoće? Da li je bolje da devojka od 16 godina, a svi podaci govore o tome da je prosečni uzrast u kome se stupa u seksualne odnose, otprilike, za devojke 17 godina, da li devojka od 17 godina koja nema poverenja da se poveri svojim roditeljima može da ode kod lekara i zatraži da dobije zaštitu od neželjene trudnoće ili treba da bude prepuštena ulici, drugaricama ili savetima nekih drugih?
Čulo se, takođe, da su tajne, dečije tajne opasne. Nisu opasne. Deca imaju prava na svoje tajne i mi moramo da poštujemo njihovu privatnost. To je jedan od razloga zašto su odnosi između roditelja i dece često narušeni, jer smatramo da naša deca nemaju pravo na privatnost. Često ćete čuti savete stručnjaka koji kažu – špijunirajte svoju decu. Da li se tako gradi odnos poverenja? Ako špijuniramo svoju decu, onda oni neće želeti da nam kažu ono što je zaista od važnosti, da mi kao neko ko je njima najbliži u životu zajedno sa njima rešava probleme.
Mislim da smo mi mnoge stvari ovde pogrešno postavili i da rešenje koje zakon nudi nije nešto što je prepisano, nego je nešto što mi kao društvo treba da razumemo, kao zaista neophodnu inicijativu, da se menjamo kao društvo, jer ovako kako jeste još uvek nije dobro. Hvala.