Takođe, pripadam onoj grupi poslanika koji veruju da kleveta treba da ostane kao krivično delo. Obrazloženje vezano za EU je sigurno nešto što uvek sa radošću prihvatam, jer verujem da Srbija treba svoje zakonodavstvo da usaglasi sa zakonodavstvom EU. Međutim, pripadam onom broju građana koji smatraju da to treba raditi pre svega u interesu građana Srbije i da to treba raditi u skladu sa mogućnostima koje naše društvo ima.
Verujem da se Srbija menja radi nje same, a ne radi EU. Kada bude dovoljno zrela i promenjena, tada će i postati član EU.
Želim da podsetim da nas na tom putu svakako čeka još jedan niz godina i da ćemo imati prostora da u potpunosti usaglasimo svoje zakonodavstvo sa EU. Čini mi se da ne moramo apriori da donosimo rešenja za koja se, možda, u našem društvu nisu stekli uslovi.
Što se tiče novinarskih udruženja i sloboda i prava novinara, apsolutno se zalažem za njihove slobode i prava, ali sam ubeđena da novinari u Srbiji ne traže pravo da nekog klevetaju. Potpuno sam sigurna da se ne zalažu za takvo novinarstvo i da ozbiljna novinarska udruženja, a takvih ima u Srbiji, nekoliko novinarskih udruženja za koje znamo, potpuno sam ubeđena da nisu stali iza stava da za sebe traže pravo da nekog klevetaju.
Zašto verujem da kleveta treba da ostane? Takođe verujem da to jeste jedan vid, pre svega, satisfakcije za nekog ko je oklevetan, ali isto tako i vid prevencije u jednom društvu u kome se još uvek sistem vrednosti uspostavlja. Jako je važno uspostaviti stabilan sistem vrednosti u našem društvu. Jako je važno da se u našem društvu zna ko jeste kriv za nešto, a ko nije kriv, da se zna, da upotrebim ružnu reč, ko jeste lopov, a ko nije lopov. Priznaćemo da se u našem javnom prostoru jako lako takve reči koriste i jako lako se ljudima prepisuju određene stvari koje apsolutno ne mogu da se dokažu.
To ne važi samo za nas koji se bavimo javnim poslom, to važi i za sve druge građane. To važi i za lekare, za koje povremeno ili često možete čuti takođe klevetu. To važi i za profesore i za mnoge druge profesije u našem društvu. Za advokate da ne pričam. Dakle, za mnoge druge profesije ili pojedince u našem društvu možete vrlo lako čuti kvalifikacije koje apsolutno ne stoje.
Verujem da je jako važno poslati jednu poruku u kome ćemo negovati pravo da se istina čuje, ali da neistina bude sankcionisana. Mislim da to nije lična stvar ničija. To nije lična stvar oklevetanih ljudi. Verujem da je to pitanje važno za naše društvo. Zbog toga verujem da ovo delo treba da bude kažnjivo po Krivičnom zakoniku. Verujem da time kao društvo šaljemo jednu važnu poruku.
Zaista bih volela da imamo potpuno sređenu situaciju i u oblasti medija, ali svi znamo da to nije tako, da je još uvek jako često nejasna vlasnička struktura u medijima, da je koncentracija vlasništva još uvek nedefinisana. To su sve zakoni koji nas čekaju u oblasti informisanja, tako da u tom periodu mislim da ne treba ostaviti potpuno otvoreno polje za zloupotrebe.
Ponavljam još jednom, ubeđena sam da novinari ne traže za sebe pravo da klevetaju druge ljude i da se sa njima može razgovarati o tome šta jeste pravo rešenje. To je jedna stvar.
Druga stvar je, kao što sam rekla, kleveta uopšte nije delo za koje počinioci jesu samo novinari, tako da mislim da ga ne treba na taj način ni braniti.
Imajući u vidu razloge koje navodite, a to je pre svega pritisak novinarskih udruženja, podnela sam jedan amandman kojim sam uvela jednu dodatnu zaštitu, da tako kažem, za novinare, pa sam rekla da se za ovo delo neće goniti novinari koji iznose argumentovanu kritiku političara, odnosno javnih funkcionera, u skladu sa Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije, jer je ovde jasno definisano šta su to javni funkcioneri.
Dakle, time sam, čini mi se, uvela jednu ogradu koja definiše da se to ne odnosi na argumentovanu kritiku novinara, ali isto tako i da se ovo delo ne odnosi samo na javne funkcionere, već na sve građane o kojima takođe treba voditi računa.
Imala sam prilike da pratim jedan proces gde je jedan političar oklevetao drugog političara, odnosno političarku. Mogu da vam kažem da toj političarki ni jednog trenutka nije bilo važno da li će dobiti novac, niti je pokrenula nakon toga građansku parnicu. Novac je, čini mi se, u ovoj stvari potpuno nebitan. Za mene je potpuno nebitno da li solventan ili nesolventan onaj ko okleveta
drugog. Ono što je važno to je da dobijete satisfakciju da je osoba koja vas je klevetala kriva za to krivično delo. Verujem da je to ono što jeste prava satisfakcija.
Takođe, ta nedoslednost sa ostavljanjem uvrede kao krivičnog dela, koja je maglovita, teško dokaziva, krivično delo manjeg značaja, a ukidanje klevete mislim da je nešto što nije opravdano. Hvala.

Hvala.
Verujem da je ovo amandman koji bi trebalo da podrže svi i nije mi jasno zbog čega je amandman odbijen.
Naime, podržali smo zakonsko rešenje koje je uvelo dodatnu zaštitu kada se govori o nedozvoljenim polnim radnjama. Dakle, proširilo je tu zaštitu na druge nedozvoljene polne radnje kada se radi o deci i o licima koja su duševno poremećena.
Mi smo ovu kaznu povećali na dve do deset godina u odnosu na predloženo rešenje. Međutim, uveli smo i stav 5. i stav 6. gde se uvodi najniža kazna od najmanje pet godina u slučaju da nastupi teška telesna povreda maloletnika, a u slučaju da nastupi smrt najmanje deset godina.
Vi ste u obrazloženju odbijanja amandmana rekli da su ova dva poslednja dela nepotrebna. Podsećam vas da u istom tom članu već imamo stav 3. i stav 4. gde se takođe ove kazne uvode. Dakle, da pojasnim, u stavu 3. se kaže – ako je usled dela iz ovog člana nastupila teška telesna povreda lica prema kojem je delo izvršeno, ili ako je delo izvršeno od strane više lica, ili na naročito svirep način, ili naročito ponižavajući način, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset godina. Ako je nastupila smrt lica, učinilac će se kazniti zatvorom od najmanje pet godina.
Mi uvodimo dodatna rešenja kada su ova lica maloletna, odnosno kada se radi o deci i uvodimo najnižu kaznu 5 godina i 10 godina. Dakle, ovde se samo dodatno uvodi stroža kazna, odnosno viši minimum kazne kada posebno teške posledice ili smrt nastupe nad licima koja su maloletna. Dakle, deca i maloletna lica.
Na znam, da li još jednom treba obrazlagati, slažem se da je smrt najteža moguća posledica, ali kada se ona dogodi u vršenju nedozvoljenih polnih radnji nad decom, verujem da to svakako zahteva viši minimum, odnosno strožiju kaznu. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovane dame i gospodo, poštovani gospodine ministre, o ovom zakonu ću govoriti ne kao pravnik, ne kao advokat, jer nisam ni jedno ni drugo, ali iz dubokog uverenja da građani Srbije takođe imaju prava da znaju o čemu govori ovaj zakon, šta se u njemu menja, šta je u njemu dobro, a šta u njemu možda nije dobro.
Uverena sam da svaki sistem ne treba da uređuje sam sebe, pa tako kada donosimo zakone u oblasti zdravstva, ne treba da se pitaju samo lekari, kada donosimo zakone u oblasti školstva, ne treba da se pitaju samo profesori, jer centar sistema jeste učenik, jeste pacijent. U ovom slučaju, to je građanin.
Zbog toga želim kao građanka da govorim o ovom zakonu, o njegovim dobrim i lošim stranama. Svakako je dobro što se ovaj zakon sada donosi, ne samo zato što se on usklađuje sa evropskom praksom i normama, ne samo zato što se usklađuje sa zahtevima Saveta Evrope ili GRECO, nego zato što je to zakon koji je neophodan da bi pravna sigurnost u našoj zemlji bila podignuta na viši nivo. Verujem da je to njegov osnovni kvalitet, verujem da je ono što je dobro za građane i što je dobro za Srbiju ono što treba građanima naše zemlje.
U tom smislu, ovaj zakon doživljavam kao jedan instrument za zadovoljenje pravde i kao možda najvažniji instrument za zadovoljenje pravde. Ono što je dobro u ovom zakonu, to je svakako što se u njemu sada jasno definišu dela koja su vezana za terorizam. To jeste nešto što je globalni problem, a svakako jeste i problem Srbije kao deo sistema u kome svi zajedno učestvujemo.
Takođe, sigurno je dobro i ono što su mnoge kolege pre mene pohvalile, a to je jasnije definisanje zloupotrebe službenog položaja i razdvajanje na odgovorna lica i zloupotrebu službenog položaja, kao i to što će svaka protivpravna korist koju za sebe ili za nekog drugog omogući odgovorno lice biti sankcionisana.
Želim da naglasim još jedan aspekt ovog zakona o kome, čini mi se, kolege nisu puno govorile, a to je činjenica da on sada definiše i krivična dela koja su vezana za azilante. To je problem koji je bio veliki problem Srbije na putu ka EU i to sigurno jeste nešto što će ubrzati ovaj naš put. Mogu da kažem da sam u konsultaciji sa gospođom Grubješić, koja je vodila brojne razgovore u EU vezano za proces pridruživanja, dobila informacije da su naši partneri u EU veoma zadovoljni činjenicom da je ovo delo sada na ovaj način definisano.
Sigurno da su i javne nabavke i zloupotrebe u okviru javnih nabavki nešto što je jako važno i što ovaj zakon na adekvatan način reguliše. Želim posebno da naglasim još jedan aspekt koji je vezan za nedozvoljene polne radnje. Ovoga puta posebno smo izdvojili, to je sada novina u ovom zakonu, kao posebno otežavajuću okolnost nedozvoljene polne radnje koje se vrše nad decom od strane njihovih roditelja, staratelja, profesora, nastavnika ili njima bliskih lica. Ako znamo da je svaka peta devojčica bila zlostavljana tokom svog života, pretrpela neki oblik seksualnog zlostavljanja i da su najčešći izvršioci ovih dela upravo iz njihove neposredne okoline, onda znamo koliko je važno da ovo delo bude posebno kažnjeno i da ono bude posebna otežavajuća okolnost.
Svakako je pohvalno što je zločin iz mržnje takođe posebno sankcionisan, jer to jeste nešto što je za naše društvo još uvek otvoreno pitanje i nešto što postavlja jedan od temelja razvoja našeg društva.
Ima i stvari koje bih zamerila ovom zakonu i o njima ću takođe govoriti, imajući u vidu činjenicu da sam podnela i neke amandmane na njega. Spadam u onu grupu poslanika koji veruju da dekriminalizacija kleveta nije dobra ideja. Kolega su već dosta o tome govorile. Potpuno se pridružujem razlozima koje su oni naveli. Verujem da kleveta nije krivično delo koje je vezano samo za novinarsku profesiju. To je prosto jedno delo koje je vezano za odbranu časti i ugleda svih građana Srbije i želim da naglasim da ni slučajno u ovoj zemlji nisu novinari ti koji najčešće čine klevetu. To imate na svim nivoima, u svim našim sredinama. Snažno verujem da treba zadržati pravo svih građana da odbrane svoju čast i svoj ugled. Oklevetan može biti profesor, nastavnik u nekoj školi, lekar, bilo koji građanin, može ga oklevetati njegov kolega, komšija, bilo ko. Dakle, ovo delo nije delo koje se tiče posebno novinara, te ne vidim razloga da se upravo oni imaju u vidu kada se ovo delo dekriminalizuje.
Želim da kažem da ni na koji način ne doživljavam da je ovo delo upereno protiv novinara, niti da samo političari jesu ti koji su oklevetani. Lično, mnogo češće sam imala situaciju da budem oklevetana od strane kolega političara, nego od strane novinara, tako da verujem da apsolutno treba zadržati pravo svih onih koji žele da svoju čast i ugled brane, da to učine koristeći upravo ovaj instrument Krivičnog zakonika.
Da li možemo zadovoljenje dobiti time što ćemo u parničnom postupku tražiti visoke iznose u novcu od nekog ko je oklevetao našu čast i ugled? Lično ne verujem u to. Verujem da novac nije zadovoljenje. Zaista verujem da je ovo vrednost iza koje treba da stoji celo društvo i da društvo i država na taj način pokazuju šta je ono što je prihvatljivo, a šta je ono što nije prihvatljivo ponašanje. To nije pitanje koje se dešava između dvoje ljudi. To je pitanje jedne od osnovnih vrednosti i čitavo društvo treba jasno da pokaže da ono časti i ugled vrednuje kao temeljnu vrednost ovog društva i svakog pojedinca u njemu.
Podnela sam amandman u koji sam unela, imajući u vidu činjenicu da je obrazloženje dato vezano za novinare, i dodatnu zaštitu novinara, pa ćemo tokom rasprave u pojedinostima imati prilike da o ovome još razgovaramo.
Postoji još jedan stav koji se iz ovog zakona briše, za koji verujem da to nije potrebno, a to je ugrožavanje sigurnosti pretnjom onih lica koji se bave, mogu reći, javnim poslom. Tu se, pre svega, misli na državne funkcionere, na visoke državne funkcionere, misli se i na novinare.
Zaista verujem da je obrazloženje, ako mogu tako da kažem, na neki način podilaženje javnosti. Kao poslanik podržavam snažno ovu Vladu, između ostalog i zbog toga što verujem da je to jedna od retkih vlada koja ima hrabrost da građanima kaže istinu. Duboko sam uverena da je to njena vrednost. Moja podrška ovom aspektu jeste veoma snažna. Ne očekujem od ove vlade da se povlači i podilazi nekim uverenjima koja su pogrešna. Pogrešno je uverenje da visoki državni funkcioneri ne treba da budu više zaštićeni od nekih građana. Zašto? Zato što je njihova izloženost opasnosti znatno veća. Prosto, oni predstavljaju institucije ove države.
Mi živimo u državi u kojoj je ubijen premijer, mi živimo u državi u kojoj je ubijeno nekoliko novinara, mi živimo u državi u kojoj se preti i dan danas visokim državnim funkcionerima i u kojoj se i dalje preti novinarima. Mislim da je to potpuno nedopustivo. Verujem da će svaki građanin biti mnogo sigurniji, ukoliko zna da ne može svako da preti institucijama ove države.
Ukoliko bismo pošli od činjenice koju navodite u obrazloženju, da se na ovaj način diskriminišu građani i da su svi građani potpuno jednaki, i da tako kažem, otišli do nekih krajnjih granica koje nekada mogu ličiti i na demagogiju, onda možemo da postavimo pitanje, prvo – zašto smo ostavili uvredu? Drugo – zašto predsednik Republike i najviši državni funkcioneri imaju prava na obezbeđenje, na pratnju i na sve ono što podrazumeva zaštitu njihove lične sigurnosti, a pre svega bih rekla, sigurnosti ove države?
Apsolutno se zalažem za to da ovo delo bude zadržano i da država vrlo jasno kaže da ne može svako pretnjom da ugrožava sigurnost visokih državnih funkcionera, ali i novinara koji odgovorno i časno rade svoj posao, ukazujući na brojne probleme ovog društva. Sigurna sam da se građani ne bi osećali diskriminisano, naprotiv, uverena sam da je to u njihovom interesu.
Intervenisala sam i u oblasti nedozvoljenih polnih radnji. Kao što sam već rekla, zakon je već predvideo jednu dodatnu otežavajuću okolnost. Međutim, takođe verujem da treba razdvojiti u još jednom aspektu, kada se delo odnosi na decu i maloletna lica, i to će takođe biti predmet intervencije, a odnosi se, u stvari, na najteži oblik izvršavanja ovog dela, kada nastupi smrt usled vršenja nedozvoljenih polnih radnji. Verujem da kada nastupi smrt maloletnog lica, treba predvideti strožu kaznu, i to je nešto što sam unela u amandman.
Takođe se zalažem za to o čemu su mnoge kolege već govorile, a to je da sitna krađa apsolutno treba da bude snižena do niže granice. Ta granica će, kako smo čuli, verovatno biti pet godina. Lično bih imala nulta toleranciju na ovu vrstu krađe i razbojništva, jer ako neko uđe u vašu kuću i odnese bilo šta ili ne odnese ništa, osećaćete se jednako nesigurno kao i da vam je odneo 10.000 ili 15.000 dinara. Mislim da to suštinski nije velika razlika, mislim da je sama činjenica da je narušena vaša privatnost na taj način i da je izvršen napad na vašu imovinu i na vašu privatnost, jeste nešto što treba da bude sankcionisano.
Ono o čemu želim posebno danas da govorim, dame i gospodo, i nije mi lako da o tome govorim, danas je u Leskovcu sahranjen mladi policajac, Miroslav Stamenković. To je dete sa srcem diva. Da li je on svoj život dao zbog šake zlata? Ne. Uverena sam da je on svoj život dao da bi u temelje ovog društva ugradio neke osnovne vrednosti, koje mi po nekad zaboravljamo. To su vrednosti časti i razlike između dobra i zla. To dete je znalo šta je dobro i zato je dalo svoj život.
Šta mi možemo pred tim, osim da pognemo glave. U najdubljem bolu, mogu samo da budem ponosna što sam njegova sugrađanka bila, ali mislim da treba da se postidimo pred tim. Zašto? Zato što možda nismo najjasnije u ovom društvu rekli šta je prihvatljivo, a šta je potpuno neprihvatljivo. Nismo jasno našoj deci rekli šta su uzori, a šta nikako ne smeju da budu uzori. Nismo jasno rekli da je neprihvatljivo tražiti pravdu za nekog Uroša ili nekog Miladina. Gde je pravda za Miroslava Stamenkovića? Pravda za Miroslava Stamenkovića mora biti u tome, da on bude uzor našoj deci, tako što neće sanjati o oružju, nego će sanjati o profesionalnosti, o znanju, o pravdi.
Zato verujem da ovo društvo treba snažno da pošalje poruku da je nošenje i posedovanje oružja nešto što nije prihvatljivo za ovo društvo, pogotovo nedozvoljeno nošenje oružja. Nažalost, imamo decu od 15 godina, koja vitlaju okolo i vi ne znate da li poseduju ili ne poseduju, da li će da izvade oružje ako ste ga popreko pogledali ili ste mu presekli put kolima, ili iz nekog potpuno neznanog razloga. Moramo da im kažemo da je to neprihvatljivo.
Ovaj zakon jeste jedan od načina da im to kažemo. Zato sam podnela amandman kojim želim da budu pooštrene kazne za one koji neovlašćeno nose oružje.
Znam šta ste želeli da postignete i znam da je to bila dobra namera. To je pravnički potpuno prihvatljivo, razdvojiti one koji uopšte nemaju dozvolu za posedovanje oružja i one koji imaju dozvolu za posedovanje oružja, ali nemaju dozvolu za nošenje. Pravo da vam kažem, za te kriminalce koji su ubili Miroslava Stamenkovića, mene savršeno ne interesuje da li su oni imali dozvolu za posedovanje ili nisu imali dozvolu za posedovanje. Oni nisu smeli da imaju oružje kod sebe. Oni nisu smeli da po Vlasotincu trče naoružani i ugrožavaju osnovne vrednosti našeg društva, pre svega, mlade živote. Mislim da je to nedopustivo.
Ne znam koliko ljudi poseduje oružje u ovoj zemlji, ne znam kako su dobili te dozvole i ne znam da li je neko u proteklom periodu, od trenutka kada im je dozvoljeno da nose oružje, možda pre 10 godina do danas, proverio šta se sa njima dešava, zaista, to sve ne znam. Možda jeste. Ali, imajući u vidu kako se olako oružje u ovoj zemlji poteže, sumnjam u to. Ne želim da se naša deca i naši policajci i svi koji se bore za prave vrednosti, suočavaju sa ovim.
Zato želim da im jasno kažemo, i ovo jeste prilika, da je apsolutno neprihvatljivo neovlašćeno nošenje oružja. Snažno se zalažem za to da ne ostavimo rešenje koje će omogućiti samo novčano kažnjavanje onih koji neovlašćeno nose oružje. Njima mora biti zaprećeno zatvorom, i to jeste jedan vid prevencije.
Da li ćemo rešiti problem? Nećemo rešiti problem na taj način, ali ćemo poslati snažnu poruku, a problem ćemo svi zajedno kao društvo rešavati drugačijim modelima, jednom snažnom kampanjom protiv oružja, koje celo društvo mora da vodi – i školstvo, Ministarstvo omladine i svi drugi, jer to je problem za čitavo društvo. Moramo da kažemo našoj deci ono što smo mi nekada znali, a to je, da parafraziram Ljubivoja Ršumovića – domovina se brani lepotom, i čašću, i znanjem i lepim vaspitanjem. To su naše vrednosti. Oružje ne, to nije naša vrednost i to ne može da bude naša vrednost.
Ministre, molim vas da podržite ovakvo rešenje. Uz znak, neću to reći, ali uz znak podrške svemu ovome o čemu sam govorila. Hvala.

Zahvaljujem.
Nisam mislila da se javljam za diskusiju, ali me podstakla diskusija kolege Mijatovića, jer mislim jako slično kao on.
Želim još jednom da podsetim da dugovi koji su napravljeni, kao što je ministarka rekla, potpuno se zalažem za to da treba da se razdvoje dugovi koji su napravljeni kriminalnim delovanjem, nezakonitim radom i dugovi koji su napravljeni prosto da bi se izašlo u susret zdravstvenim potrebama ne samo osiguranika, nego građana inače.
Takođe, želim da podsetim da se zdravstvu duguje, kao što smo to čuli i od ministarke u međuvremenu, ali to jeste bila moja ideja, 60 milijardi, što prevazilazi dugove koje zdravstvo ima višestruko.
Živimo u zemlji u kojoj smo navikli da imamo zdravstvene usluge, ne u odnosu na to koliko smo ih platili, nego u odnosu na to koliko su nam potrebne. Ovo je jedan solidarni sistem zdravstva i potpuno sam ubeđena da ne postoji niko u ovoj sali koji bi se založio za to da nas sredstva ograniče u neophodnim zdravstvenim uslugama koje treba pružiti stanovništvu. Sigurna sam da se niko ne bi založio za to i da niko kada bi bio direktor zdravstvene ustanove ne bi mogao da kaže – izvinite, ovog meseca imali smo para za određeni broj analiza, sada ste vi došli i potrebno vam je da uradite određeno ispitivanje, nema više para, vratite se kući. Tako funkcionišu neki sistemi zdravstva negde u svetu, recimo u Americi.
To u Srbiji nije moguće. Vi primate svakog kome je zdravstvena usluga potrebna, pravite dugove, jer neki drugi nisu te svoje dugove platili Fondu zdravstva ili, čak i da su platili, ovo je siromašna zemlja, ekonomski oslabljena zemlja i onda je pitanje da li bismo imali dovoljno da pokrijemo sve zdravstvene potrebe našeg stanovništva. Da li bi neko od kolega hirurga odbio da operiše nekog zato što je ta bolnica potrošila sanitetski materijal potreban za operaciju? Ne, mi to ne možemo da uradimo. To jeste razlog zašto su neki od ljudi koji su upravljali bolnicama morali da uđu u dugove.
Neću da potpirujem strasti i da diskusiju širim na temu da li su neki direktori možda lakše ostvarivali kontakt sa Fondom, pa su lakše pokrivali dugove, a neki drugi teže itd. Možda to zavisi i od menadžerskih sposobnosti, ne znam. U svakom slučaju, zalažem se za to da se oni koji su nezakonito, koji su primenjujući koruptivne mehanizme pravili dugove, oni treba da odgovaraju pred zakonom. Na neki način svi zaista moramo da razumemo da zdravstvo nije privreda. U privredi možda možete da kažete – ovde ke kraj, neću da nabavim repromaterijal ako nemam da ga platim, ali u zdravstvu vi morate da ga nabavite, jer morate da pružite tu zdravstvenu uslugu.
Potpuno se slažem sa tim da praksa koja postoji na medicinskim i svim drugim fakultetima, da se profesorka deca primaju a ostala ne, treba da se prekine, ali ona nije od juče, ona malo duže traje u ovoj zemlji, pa svi treba da pogledamo da li je to tako funkcionisalo ili nije. Želim da podsetim da nije istina da je jedini konkurs raspisan u Beogradu. Ministarstvo zdravlja je pre par godina raspisalo konkurs, gde je preko Ministarstva zdravlja u raznim bolnicama u Srbiji zaposlen jedan broj mladih ljudi, lekara, koji su isključivo primljeni po konkursu i primljeni su najbolji lekari.
Dakle, molim vas, neću opet da podsećam, i sama sam bila korisnik zdravstvenih usluga i 90-ih godina u ovoj zemlji imala sam hirurške intervencije bez anestezije, jer u bolnici nisu smeli da mi kažu da nemaju anesteziju, da bih je sama kupila. Verujem da ste svi možda bili u sličnim situacijama. Napravljeni su pomaci u zdravstvu, ali nikada ti pomaci neće biti onoliki koliki želimo da budu.
Hajde da spustimo strasti i da zaista pričamo o onome kako možemo da rešimo probleme u zdravstvu i kako da napravimo sistem da on bude najfunkcionalniji. Ovo nije prvi put da država preuzima dugove. To smo radili i 2004. godine ili 2005. kada su sravnjena dugovanja bolnica. Prosto, živimo u takvom sistemu gde zdravstvo pravi, nažalost, više troškova nego što država može da pokrije sa tih 250 evra po stanovniku.
Hajde da vidimo kako ćemo onda da napravimo da sistem funkcioniše, da nemamo senzacionalističke naslove u novinama i da sutra novu ministarku, koju sada svi hvalimo, ne prozivamo ako se pojavi neki pacijent kome nije pružena zdravstvena usluga i onda ćemo opet reći – sistem loše funkcioniše. Sada želimo striktno da ograničimo da on funkcioniše samo u okviru postojećih sredstava. Nije zdravstvo prodavnica na uglu. Sve to treba imati na umu. Hvala.

Da li ste sigurni da mi nećete oduzeti reč?
Govoriću po amandmanu, ako se slažete? Tema ovog amandmana pored prava osiguranika jesu i finansije. Svi se mi zalažemo za što veća prava osiguranika i nema među nama nikog, ni jedne stranke, i ni jednog poslanika koji će se založiti protiv proširenja prava osiguranika. Ono na šta želim još jednom da podsetim jeste da prava ne mogu biti neograničena. Ona nisu ograničena našom voljom. Ona mogu biti ograničena samo sredstvima. Znači, novcem koji postoji u Fondu i novcem u budžetu.
Ovde su prozivani prethodni ministri koji su navodno uskraćivali prava. Podsetiću vas, pošto je pomenut Tomica Milosavljević, da se on zalagao za sledeću stvar. Bolovanje se isplaćuje iz Republičkog fonda. Ukoliko država želi da podstiče rađanje, ona to treba da radi iz Republičkog budžeta. Znači, društvo želi da podstakne rađanje i ono će dodati iz Republičkog budžeta, jer Republički fond jeste banka zdravstva, kao što reče ministarka Đukić Dejanović.
Znači, nije Tomica Milosavljević ukinuo pravo trudnicama, nego je rekao – gospodo, ako želite da podstičete rađanje, to je društveno veoma značajan problem, veoma značajna tema, učinite to iz Republičkog budžeta. Tada su ministri finansija bili iz neke druge stranke i tada nisam slušala poslanike koji su se gorljivo zalagali za to da iz budžeta idu pare za ovu meru, kao što ih nisam čula da su se za to zalagali ni prošle, ni pretprošle godine, niti prethodnih godina, jer su valjda razumeli da se budžet mora racionalno trošiti.
Takođe, želim da vas podsetim …
(Predsedavajući: Molim vas da se vratite na temu. Tema je amandman.)
Tema je proširenje prava iz zdravstvene zaštite. Govorimo o pravima za trudnice koje nemaju zdravstveno osiguranje. Da bi trudnice koje nemaju zdravstveno osiguranje dobile to pravo iz budžeta mora da se zahvati kako bi se to pravo obezbedilo. Da li ste saglasni sa mnom? O tome govorim.
Podsetiću vas da je budžet usvojen u ovoj Skupštini nedavno i da tada poslanička grupa koja se sada na ovaj način zalaže za ovaj amandman nije imala amandman na ovu temu. Čitava rasprava oko budžeta, što se tiče ovih ili ove poslaničke grupe, vodila se oko jednog drugog pitanja, a to je bilo pitanje Vojvodine. Ovih dana će se pokazati da li su bili ili nisu bili u pravu. U svakom slučaju, ovo nije bila centralna tema za budžet.
Kada je budžet već usvojen, svi mi, potpuno se slažem sa tim, imamo autonomno pravo da ovde iznosimo svoje stavove i da se borimo za određena prava građana, ali od poslanika se takođe očekuje i odgovornost u odnosu na celu državu i na sve građane skupa. Odgovornost na to se ne može trošiti više nego što se ima. Pitam vas – ako je budžet takav kakav jeste, odakle sada proširivati beskonačno prava u bilo kojoj oblasti? Znači, potpuno podržavam besplatno zdravstvo. To je zaista divna ideja, ali ono ne može biti besplatno. Ono se mora finansirati iz nekih izvora. Ukoliko to želimo, onda ćemo se saglasiti da ćemo uskratiti nekom neka druga prava, u socijalnoj zaštiti, u penzijama, u investicijama, kako god. To smo radili pre izvesnog vremena ovde u Skupštini. Usvojili smo budžet. Budžet je takav kakav jeste. Sve preko toga bila bi destabilizacija budžeta. Razumem da neki smatraju da se mimo budžeta novac može trošiti beskonačno i praviti beskonačne dugove
(Predsedavajući: Molim vas da završite, jer je vreme poslaničke grupe isteklo.)
Dobro. Poslanički klub URS neće podržati neodgovoran odnos prema Republičkom budžetu.

Kako nemam pravo na repliku, kada sam pogrešno protumačena? To je član 104. Molim vas, kolega je rekao da sam ja rekla da pravo na zdravstvenu zaštitu mogu imati samo oni koji plate zdravstvenu zaštitu. Razumem zdravstveni sistem Srbije, potpuno sam svesna toga da to nije…
(Predsedavajući: Gospođo narodni poslaniče, molim vas…)
Pogrešno sam protumačena, nisam to rekla.
(Predsedavajući: Uvek će vas druga strana pogrešno protumačiti.)
Ne može, Poslovnik to ne dozvoljava.

Javljam se po Poslovniku, po članu 104, pogrešno sam protumačena. Da li ćete mi uskratiti to pravo po Poslovniku?

(Predsedavajući: Neću, izvolite.)

Apsolutno nisam rekla, niti se zalažem za to da zdravstveni sistem treba da funkcioniše tako …

(Predsedavajući: Molim vas, Snežana, morate mi obrazložiti u čemu sam povredio Poslovnik.)

Povredili ste Poslovnik zato što mi niste dali pravo na repliku po članu 104. gde sam pogrešno protumačena.

(Predsedavajući: Molim vas, moje je pravo da procenim da li narodni poslanik ima pravo na repliku ili ne. Moja je procena da vi nemate pravo na repliku.)

Da li vi onda takođe smatrate da sam ja rekla ono što je kolega tvrdio, da sam rekla da ljudi ne mogu da imaju pravo na zdravstvenu zaštitu?

(Predsedavajući: Uopšte neću da tumačim vaše misli.)

Nemojte moje misli, nego moje reči treba da tumačite.

Nije vezano za ovo, da malo prekinemo ovu raspravu koja, čini mi se, već postaje besmislena.
Reklamiram član 107. – povreda dostojanstva Skupštine. Molim kolege da nauče da je nebitno da li je žena gospođa ili gospođica. Već nekoliko njih se u svom izlaganju pita ko je šta. Dakle, potpuno je nebitno da li su koleginice gospođe ili gospođice i ceo savremeni svet uvodi jedinstveni izraz za ženu, jer žena kada se bavi politikom, potpuno je nebitno da li je udata ili neudata.
Dakle, niko kada ovde ustane da govori, ne pitamo da li ste oženjeni ili niste, da li ste razvedeni ili kakav je vaš bračni status, pa vas molim da to isto pravo date i našim koleginicama.

Zahvaljujem. Takođe veoma snažno podržavam ovo zakonsko rešenje zbog toga što su lokalne samouprave zahvaljujući Zakonu o finansiranju lokalnih samouprava dobile 40 do 50% više novca nego što su imale ranije.
Ovaj novac nije namenjen onima koji upravljaju gradom, ovaj novac je namenjen građanima na lokalu. Dakle, za bolji život građana na lokalu. To ne znači beskrajno zapošljavanje u javnim preduzećima niti u javnim ustanovama i zbog toga postoji velika potreba da se na neki način ograniči trošenje novca koji nije u interesu građana.
Podsetila bih vas da dugovi koje prave lokalne samouprave takođe predstavljaju javni dug i da u vreme kada je zaista neophodna potpuna konsolidacija novca koji imamo, budžetskog novca ovo je jedan od neophodnih koraka.
Dolazim iz grada koji je poznat po potpuno nekontrolisanom zapošljavanju u javnom sektoru. Zbog toga tim pre apelujem da ovo bude zadržano.
Postoji u mom gradu Javno preduzeće "Vodovod", za koje već duže vreme kruži priča među zaposlenima da je poželjno što pre doći na posao i ne izlaziti za vreme doručka, jer ima manje stolica nego što ima zaposlenih, pa možete ostati bez stolice. Znači, potpuno je kontrolisano zapošljavanje u javnim preduzećima ili ustanovama je nešto što zaista treba svesti na razumnu meru. Naravno, direktori moraju unositi odgovornost, jer takođe u mom gradu kruži priča da je nekada najlakše zaposliti se tako što ćete postati direktor nekog javnog preduzeća.
Dakle, u potpunosti podržavam ovo zakonsko rešenje i zakon u celini i mislim da ne treba unositi izmene u ovaj deo zakona.

Član 107. povreda dostojanstva Skupštine, jer mislim da je koleginica zloupotrebila Poslovnik, jer ovo nema nikakve veze. Ministar može biti aktivan i u drugim oblastima života, kao što i poslanici to mogu biti. Da li to znači da ministarka zdravlja ne može da brani zakone iz oblasti zdravstva, zbog toga što je lekar ili profesor na fakultetu.
Kako to može biti sukob interesa? Ljudi koji su ministri, i koji su imali neke svoje karijere, bilo da su profesionalne, stručne, ili u nekoj drugoj oblasti života i to ni na koji način nediskredituje njih da mogu da prave, zakone koji regulišu tu oblast u kojoj obavljaju neku vrstu delatnosti.
Mislim da je ovo potpuno promašena tema.

Ja se nadam da ćete ovo vreme da mi vratite, naravno da imam pravo na repliku, ne samo da sam direktno pomenuta, nego sam i diskreditovana na neki način rečenicom da ono što govorim, govorim iz lojalnosti. Takođe bih mogla onda da reklamiram Poslovnik i da kažem da je to povreda dostojanstva Skupštine, jer ja duboko verujem da svi mi ovde branimo svoje stavove, a nismo produžene ruke ministara ili ko god to bio, nekih članova Vlade.
U svakom slučaju, ja to ovom prilikom radim i želim da branim svoje pravo i pravo bilo koga od nas, bilo kog ministra, da bude profesor na univerzitetu, da radi u nekoj oblasti i da u toj istoj oblasti donosi zakone, glasa o tim zakonima, menja te zakone ili na bilo koji način doprinosi toj oblasti.
Naprotiv, ukoliko bolje poznajete oblast o kojoj govorite utoliko ćete efikasnije tu oblast unapređivati na korist svih koji su zainteresovani za tu oblast.
Mislim da ovde nema mesta bilo kakvim sumnjama. Zakon o sukobu interesa jasno definiše šta se može, a šta se ne može raditi. Član Vlade koji je ovde prisutan u ime Vlade ima prava, ako mogu da ispravim, i da usvaja amandmane i da u punom kapacitetu zastupa Vladu onako kako je ona njega za to ovlastila i tu nema nikakvih problema.

Zahvaljujem, po amandmanu.
Takođe mislim da je ovo jedno od veoma dobrih rešenja ovog zakona, pošto će ono konačno uvesti red u ovoj oblasti koja je bila potpuno neuređena i dolazilo je do brojnih zabuna među autorima.
Drago mi je da smo raščistili dilemu oko toga da li ministar koji je u isto vreme i autor je u sukobu interesa, pošto smo čuli brojne primedbe da je ovo zakon protiv autora, a sa druge strane vidimo i argumente da on pomaže autorima da ostvare svoja prava. Činjenica je da on nije ni na jednoj strani, već na strani uređenog sistema koji ovoj oblasti donosi značajne novine.
Elektronske košuljice su nužne jer se dešavalo da neki autori, već sam i u načelnom pretresu govorila o grupi SARS koja je ostvarila 16 dinara na ime emitovanja njihove veoma poznate numere "buđav lebac", tako da sam sigurna da sa elektronskim košuljicima to ubuduće neće dešavati.
Moram da kažem da imam jednu, ne rezervu ali dozu opreza kada je u pitanju RRA i želim da pozovem sve nas narodne poslanike i Odbor za kulturu i informisanje da u većoj meri vrši nadzor nad radom RRA, pošto iskustva svih građana sa kontrolom koju oni imaju nad emiterima nije uvek na zadovoljstvo građana. Bilo je brojnih situacija u kojima su oni propuštali da urade ono što jeste bila njihova obaveza u smislu izricanja opomena ili kazni emiterima koji su zaista radili protivno javnim interesima emitujući neke sadržaje koji su bili neprimereni.
Nadam se da će u ovom slučaju uspeti da svoje kapacitete ojačaju i da će u punoj meri moći da primenjuju ovaj zakon. Verujem da im je za to potrebno malo vremena, ali sam sigurna za sebe a verujem da imam podršku i u drugim kolegama da Skupština mora da vrši mnogo snažniji nadzor nad radom ovog nezavisnog tela. Hvala.

Evo jedna mala replika koleginici koja odlično zna šta ću ja reći. To jeste smisao nezavisnih tela. Ona su nezavisna od izvršne vlasti ali su zavisna od onih koji su ih izabrali, a to smo mi.
Dakle, ne govorim ovo slučajno s obzirom da sam bila u Ministarstvu kulture i mnogo često su me ljudi pitali zašto ministarstvo ne kontroliše RRA? Ne može ministarstvo da kontroliše RRA. Može samo Skupština da kontroliše RRA i u tom smislu sam i govorila da nas podsetim da to jeste naša obaveza i da to i treba da radimo. To i jeste smisao postojanja nezavisnih tela, da oni budu nezavisni od vlasti, ali moraju biti zavisni od građana a mi smo ovde u ime građana njih izabrali.

Reklamiram član 107. – povreda dostojanstva Skupštine zbog iznošenja notornih neistina i navođenja javnosti Srbije na potpuno pogrešne zaključke.
U prethodnoj diskusiji eksplicitno je poslanik rekao da je ministar Dinkić odgovoran za to što će oni dvostruko plaćati neke napravljene dugove. To je potpuna neistina. Ministar Dinkić zajedno sa ministarkom Đukić Dejanović je napravio program kako da se saniraju dugovi koji su zatečeni. To stalno spinovanje oko toga da su odgovorni ministri iz URS je potpuno netačno.
Dame i gospodo, Ministarstvo zdravlja ne može da napravi dugove, dugove može da napravi samo Fond zdravstva koji raspolaže novcem.
Drugo, građani neće plaćati nešto što su već platili, jer veliki deo građana, nažalost, nije platio, zato što doprinosi za zdravstveno osiguranje nisu plaćeni, što znači da je loše upravljano finansijama u prethodnom periodu. Kako? Pa ko je odgovoran za ubiranje poreskih prihoda? Poreska uprava Ministarstva finansija, koju je vodila DS. Nije bilo dovoljno prihoda za Fond zdravstva. Onda kada nešto i dođe do Fonda zdravstva, onda ste se dobro pobrinuli da to bude raspoređeno na način na koji je i bivalo raspoređeno i napravljeni su dugovi.
Molim vas, postoje egzaktni podaci o tome da su dugovi 2010. godine u Fondu zdravstva bili nešto manji od pet milijardi dinara, a danas su 25 milijardi dinara. Ko je upravljao Fondom zdravstva za to vreme, molim vas, dame i gospodo? Ne bih sve ovo rekla da svakog dana ne potencirate da je za to odgovoran ministar. Odgovoran je onaj ko je vodio Fond zdravstva i tome postoje jasni zapisnici. Kako su raspoređivana sredstva u okviru Fonda zdravstva, o tome ću još govoriti kada na mene dođe red, ali mislim da je za sada ovo dovoljno. Hvala.

Da, naravno, replika. Neću se direktno obraćati nijednom poslaniku, ali videla sam da je koleginica sugerisala, ali pogrešno vam je sugerisala, moram da vam kažem. Dakle, ovde se radi o dugovima bolnica, a ko finansira bolnice, odakle se finansiraju bolnice? Naravno, iz Fonda zdravstva, to zna svaki građanin, ne mora da bude uopšte u zdravstvu. Dakle, kako se finansiraju bolnice? Normalno, iz Fonda zdravstva, a Fond se finansira tako što se ubiraju sredstva poreskih obveznika, preko poreskih uprava.
Proverite, molim vas, građani Srbije to odlično znaju. Ne postoji ni jedan direktor filijale Republičkog fonda zdravstva nigde u Srbiji koji je iz bilo koje druge stranke nego iz DS. Dakle, ovde se radi o dugovima bolnica i o dugu Republičkog fonda koji su napravljeni u Republičkom fondu, zato što Republički fond nije plaćao bolnicama ono što su one trošile da bi obezbedile zdravstvenu zaštitu građanima u određenim gradovima.
Molim vas da me niko ne proziva da ne znam o čemu govorim, jer ja uvek jako dobro znam o čemu govorim. Onda je kolega probao da se izvadi i da kaže – da, ali ko je prethodnih 10 godina upravljao Fondom. Vrlo jasno sam rekla koliki su bili dugovi 2010. godine, a koliki su dugovi danas. Znači, bili su pet milijardi, danas su 25 milijardi. Jeste, to je tačno, 13 milijardi bolnice i 13 milijardi duguje Fond, pa, molim vas.
Ako ćemo da idemo u detalje, tada su rokovi za isplatu lekova bili 60 dana, danas su 210 dana. Samo za jednu godinu participacija, znači ono što pacijenti sami plaćaju povećano je za jednu milijardu. Godine 2005. ovih dugova o kojima pričamo, konkretno dugova bolnica, uopšte nije bilo, bilo je nula. Znači, dugovi bolnica su bili nula, ako već na njima insistirate, a dugovi Republičkog fonda prema apotekama su bili pet milijardi. Znači, molim vas da se informišete o čemu govorite kada govorite, jer nemojte da ulazimo u takvu vrstu polemika.