Zahvaljujem se.
Da li je koleginica možda bila prijavljena pre mene ili ne? (Ne.)
Poštovani gospodine ministre, poštovane dame i gospodo, URS će podržati sve zakone koji su danas na dnevnom redu, imajući pre svega u vidu borbu protiv korupcije i kriminala, i sa dubokim uverenjem da ovi zakoni doprinose efikasnoj borbi protiv korupcije i kriminala.
Kada to kažem mislim i na zakone koji donose, mahom, usaglašavanje sa nekim promenama koje su u međuvremenu nastale, ali i sa novim zakonom o oduzimanju imovine stečene kriminalom.
Do usvajanja ovakvog zakona 2008. godine i njegove primene 2009. godine, za koji smo takođe glasali i podržali ga, Srbija je bila vrlo zgodno mesto za bavljenje kriminalom. To je bio prilično unosan posao, jer se često dešavalo da i nakon odsluženja zatvorske kazne, kriminalce čeka bogata imovina, porodica sa jahtama, kućama, i sklonjenim novcem, i to je zaista bio jedan loš model i veoma loša poruka države.
Stvari su se od onda promenile. Činjenica je da je zakon imao efekte, ali naravno podržavamo nastojanje da sve ono do čega je došlo u primeni zakona, a primećeno je kao nedostatak, otkloni ovim novim zakonom, kao i da se proširi obim dela na koje će se ovaj zakon odnositi.
Dame i gospodo, ono o čemu danas želim da posebno govorim je zakon koji ima jedan suvoparan pravnički naziv, a koji se zove Zakon o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode maloletnih lica. Emotivno i ljudski, taj zakon svi zovemo "Marijin zakon".
Verujem, dame i gospodo, da je poražavajuće za jednu državu i da je veoma tužno za jedan parlament kada on mora da donese zakon imenom jednog deteta. Bilo bi dobro da donosimo zakone koje zovemo imenima dece koja su u njihovom životu donela neku radost, unapredila njihov život ili živote njihovih vršnjaka. Nažalost, to se ne dešava, i ne samo u Srbiji. Kada se zakoni zovu imenom nekog deteta, onda to znači da je to dete žrtva i da je ono položilo život za donošenje ovakvog jednog zakona.
Da li bi bilo bolje da se ovaj zakon, kao u Americi, zove – "Veterling zakon", po malom Džejkobu, ili da se zove "Meganin zakon", po maloj Megan koja je, takođe, stradala usled ovakvog zločina? Da li bi nam bilo lakše? Ne bi sigurno. Nigde u svetu nijedno dete ne treba da strada da bi se pravni sistem njegove države ili sveta unapredio.
Ostaje činjenica da smo ovaj zakon mogli da donesemo ranije, imajući u vidu da je on u Americi postajao od 1994. odnosno 1996. godine i da postoji u brojnim drugim zemljama. Trebalo je da ga donesemo ranije, ali ne prošle godine. Kamo sreće da smo ga doneli pre 2010. godine. Ostaje nam upit da li bi mala Marija danas bila živa? To nikada nećemo znati, ali ostaje nam obaveza da ubuduće brže reagujemo u ovakvim slučajevima i ne čekamo da se zlo desi da bismo ga predupredili.
Dame i gospodo, ovo je zakon koji izaziva brojne emocije i niko od nas ne može o njemu da govori bez emocija. On izaziva i burne emocije u javnosti i na blogovima možete naći razne predloge o kaznenim merama nad zločincima, kada su u pitanju seksualni delikti nad decom, od predloga metak u čelo, smrtna kazna, doživotna robija, do kastracije. Ima mnogo bure, ima mnogo emocija. Kriminolozi i krivičari nas ipak upozoravaju da treba biti razuman, da treba videti koji su efekti ovakvih zakonskih rešenja i da je naš cilj, ne osveta, ne gađenje, ne strah, nego da je naš cilj pre svega sprečavanje vršenja ovakvih dela u budućnosti.
Dakle, govoriću o nekim kontraverzama koje se postavljaju kada razmišljamo na ovakv način. Pre svega, kakva je kaznena politika i koja je to kaznena politika koja će dovesti do umanjenja vršenja ovakvih krivičnih dela. Da je u Srbiji ona blaga, mislim da se slaže većina nas. Kada su izmene Krivičnog zakonika bile na dnevnom redu, predlagala sam strožu kaznu kada dođe do smrtnog ishoda usled silovanja nad detetom. Nažalost, tada taj amandman niste usvojili, i pozivam vas gospodine ministre da sledećom prilikom razmislimo još jednom o tome da se u takvim slučajevima predloži najstroža moguća kazna.
Zastarevanje, to svakako jeste bolno pitanje. Ne može da zastari jedan takav zločin. Kao zločin protiv čovečnosti, ne može da zastari, jer deca su najosetljivija bića. Ono što se desi u njihovom detinjstvu trajno obeležava njihove živote, trajno obeležava naše društvo, da se razumemo, jer seksualni zločini nad decom nisu tako malobrojni kako se nekad čini, jer svi znamo da se prijavljuje samo vrh ledenog brega. Dakle, zastarevanje moramo menjati. Sve žene u parlamentu složile su se da će zajedno raditi na tome i verujem da ćemo svi podržati amandmane koji donese ovakvo jedno rešenje, pogotovo ako imamo u vidu da žrtva, maloletna žrtva od osam godina, deset godina, dvanaest godina, ne može da prijavi zločin u roku od šest godina. Ne može da ga prijavi. Vama je poznato da većina evropskih zemalja ima drugačija rešenja i ta rešenja moraju biti ugrađena i u naš pravni sistem.
Da li je moguća rehabilitacija zločinaca koji izvršavaju ovakva krivična dela? Podaci govore da se jako često radi o povratnicima i ja se sa tim slažem. Da li je potpuno nemoguća rehabilitacija? Ne verujem, svako mora da dobije svoju šansu.
Ovaj zakon ne tretira počinitelje koji su u porodici. Najveći broj seksualnih zločina nad decom izvršavaju očevi, očusi, usvojitelji, lica kojima su deca poverena na staranje, lica koja rade u domovima za nezbrinutu decu. Dakle, poznati počinitelji. O njima moramo misliti kada govorimo o ovom zakonu.
Kastracija, još jedno veoma kontraverzno pitanje o kome je danas bilo reči. Da li je kastracija lečenje? Nije lečenje. Da li ona dovodi do smanjivanja zločina? Nemamo potpuno tačne podatke. Podaci su takođe kontraverzni. Neki kažu – da, u potpunosti, a neki kažu – ima recidiva do 83%, čak i kada se uradi hemijska kastracija. To je jedno pitanje o kome se mora ozbiljno razgovarati.
Moram da postavim još jedno bolno pitanje za naše društvo. Da li smo mi društvo koje, sa jedne strane, burno, emotivno reaguje i predlaže metak u čelo, a sa druge strane, da li smo mi društvo koje je sklono da toleriše ovakvu vrstu zločina? Da li imamo dvostruke aršine u odnosu na to ko je počinilac ovakvog krivičnog dela?
Da li jednog počinioca nazivamo monstrumom, zveri, životinjom, a drugog nazivamo oče, samo zato što on pripada jednoj organizaciji koja uživa visoko poverenje u Srbiji? To je nedopustivo.
Ovih dana u javnosti se pojavio još jedan slučaj. Kako je moguće da je poznati pevač, estradni umetnik, neću ga nazvati gospodinom, priznao da je imao vezu, pa onda kaže da je to bila planktonska veza sa 14-godišnjom devojčicom? Kako je moguće da je to okruženje tolerisalo? Sada vidimo da su mnogi iz okruženja te devojčice znali za to. Kako je moguće da se ta vest pojavila kao izabrani deo programa jednog rijaliti šoua, koji takođe neću da pominjem, mada mislim da zaslužuje pominjanje u negativnom kontekstu?
Da li ćemo i dalje biti fanovi takvih estradnih izvođača, slušati njihovu muziku, a zgražavati se nad iks, ipsilon zverima koji ganjaju našu decu? Mislim da o tome svemu treba da razmišljamo. Mislim da treba da se podiže svest u društvu o tome da svaki počinilac ovakvog dela mora biti kažnjen na jednak način, bilo da je to slučaj u porodici, kada se radi o očevima, bilo da je to slučaj u crkvi, kada se radi o sveštenim licima, bilo da je to slučaj o veoma poznatim estradnim umetnicima ili o potpuno nepoznatim počiniocima.
Kakvi su efekti mera koje ovaj zakon donosi po iskustvima drugih država koje imaju ovakve mere? Takođe, kontraverzni. Neki podaci kažu da se čak 63% novih slučajeva pojavljuje u zajednicama koje jesu informisane o tome da u njihovom komšiluku živi neko ko je već izvršio ovakvo krivično delo. Neki čak kažu da mere, evidencije i javnog prepoznavanja počinioca krivičnog dela mogu ubrzati njegov recidivizam, usled straha, izolacije, stida, odbačenosti koju on doživljava u toj zajednici. Neki kažu, ne neki, istraživači koji su se time bavili kažu da objavljivanje identiteta počinioca koji živi u okruženju dovodi do manjeg broja prijavljenih slučajeva. Ovde se pre svega misli na one slučajeve koji se dešavaju u porodici, jer su posledice veće. O ovome takođe treba razmišljati kada donosimo ovaj zakon.
No, to ni na koji način ne umanjuje značaj ovog zakona. Ovo su samo pitanja za eventualno razmišljanje o usvajanju amandmana koje su narodni poslanici predložili, a po onome što sam videla ima jako puno dobrih amandmana.
Ujedinjeni regioni Srbije i ja u punoj meri podržavamo ovaj zakon, pre svega, zbog toga što on jasno kaže da nema ublažavanja kazne za ove počinioce i da nema uslovnog otpusta za njih. Prestanak javne funkcije i prestanak rada sa decom je nešto što mora da se podrazumeva u ovakvim slučajevima. Nemogućnost obavljanja javne funkcije ili zasnivanja radnog odnosa traje 20 godina po odredbama zakona.
Predložila sam amandman koji predviđa 40 godina trajanja zabrane, jer smatram da neko ko je imao 25 ili 30 godina kada je osuđen možda može doći u situaciju da posle 20 godina ponovo radi sa decom. Mislim da nema potreba, tu se slažem sa koleginicom Radović, koja je predložila da to bude trajno. U saglasnosti sa našim pravnim sistemom sam predložila da to bude najstroža kazna koju mi imamo, a to je 40 godina.
Mislim da će ona pokriti kompletno ono što sam želela da postignem.
Naravno, podržavam sve posebne mere, obavezu da se počinilac svakog meseca do 15. u mesecu javlja policijskoj upravi, odnosno Zavodu za izvršenje zatvorskih sankcija, zabranu posećivanja mesta gde se okupljaju deca, obavezu savetovanja. Tu takođe imam jednu dilemu – da li imamo dovoljan broj savetovališta koja su osposobljena, akreditovana da se bave ovakvom vrstom terapije, da li ih imamo u malim mestima, kako će to biti regulisano? To pretpostavljam da će biti naknadno rešeno, ali to je takođe nešto što izaziva dilemu u primeni zakona.
Par zamerki koje sam imala odnose se, pre svega, na maloletne počinioce. Pretpostavljam da ste možda videli moj amandman. Moja dilema je - da li maloletni počinioci ovih krivičnih dela takođe potpadaju pod ove mere i da li to znači da, ako je neko sa 15 godina, recimo, osuđen na neku vaspitnu meru zato što je, recimo, naveo neku svoju vršnjakinju da prisustvuje polnom činu, a to je jedno od dela koje se sankcioniše, da li će se i na njega odnositi mera da 20 godina, odnosno 40, kako sam ja predložila, ne može da radi sa decom?
Dakle, to je nešto o čemu bih volela da pričamo kada budemo pričali o amandmanima. Dakle, u duhu zakona o maloletnim počiniocima krivičnih dela, u duhu moguće rehabilitacije najmlađih počinioca krivičnih dela, predlažem da oni budu izuzeti iz dejstva ovog zakona. Naravno, kada se radi o starijim maloletnicima koji su osuđeni za najteže kazne i svim odraslim licima, predlažem pooštravanje kazni, kao što sam već rekla.
Posebne mere koje će sud ispitivati na svake četiri godine ili na dve godine, po zahtevu lica koje je podvrgnuto ovim merama, su takođe nešto što se možda može jednim delom unaprediti, pre svega, imajući u vidu različitu težinu krivičnih dela. Neke zemlje su to na taj način rešile i mislim da bi bilo možda bolje da smo u odnosu na to doneli jedno zakonsko rešenje, dakle, u odnosu na težinu krivičnog dela, jer, podsećam, krivična dela se kreću od nedozvoljenih polnih radnji do silovanja itd. Dakle, ovo bi trebalo rešiti u odnosu na težinu krivičnog dela, a ne ostavljati sudu mogućnost da na svake četiri godine preispituje i eventualno oslobađa ovih obaveza nekog počinioca. Mislim da to ne treba da bude diskreciona odluka suda, već da treba da bude rešeno zakonom, opet kažem, u odnosu na težinu krivičnog dela.
Obaveza obaveštavanja sredine u kojoj se nalazi počinilac ne postoji u ovom zakonu. Ona je zakonima koje sam navela u nekim drugim zemljama predviđena i kreće se od toga da, uz vođenje evidencije, postoji obaveza da policijska uprava obavesti komšiluk ili grad u kome se nalazi izvršilac ili povratnik u izvršavanju ovakvog krivičnog dela, da obavesti roditelje, kako bi oni znali da se u njihovom kraju nalazi takav zločinac.
Kod nas ne postoji obaveza. Mi ćemo imati evidenciju i na zahtev poslodavaca ili tužilaštva ili policije, oni će imati uvid u ovu evidenciju, ali obaveza obaveštavanja ne postoji. Mislim da je to takođe moglo biti rešeno i da je mogla postojati neka vrsta obaveze.
Potpuno sam svesna toga da je ovaj zakon usaglašen sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti i, kao što sam već rekla, ne mislim da je nužno obelodaniti identitet počinioca. Međutim, Evropski sud za ljudska prava, u svojoj praksi, donosi odluke u kojima, ceneći interes i sredine, odnosno zaštite dece i zaštite tajnosti podataka, preporučuje meru kojom bi bilo moguće obavestiti da se u određenom kraju nalazi počinilac, ali ne i izneti njegov identitet, dakle, o kome se tačno radi, pa se pretpostavlja da bi, u tom slučaju, roditelji, nastavnici i oni koji se bave decom i sama deca, mogli biti oprezniji.
Evo, to su neka pitanja i ideje koje sam imala vezano za ovaj zakon. Još jednom želim da naglasim da je on odličan korak u prevenciji izvršavanja ovakvih krivičnih dela i potpuno sam ubeđena da će ovo biti zakon koji će biti donesen glasovima 250 narodnih poslanika, jer ovo nije samo zakon koji dugujemo Mariji, ovo je zakon koji dugujemo svoj našoj deci i ovo je zakon koji nosi imena sve dece u Srbiji. Hvala vam.