Želim da podržim ovaj amandman koleginice Mojović, ali takođe i da pohvalim ministarstvo koje imalo dovoljno sluha i razumevanja da sve apele nas koji smo upozoravali da ustanove kulture ne mogu da budu kao i svi drugi budžetski korisnici, koje je to razumelo i koje je ustanove kulture izuzelo iz ove obaveze.
Zašto je to važno? Koleginica je to već obrazlagala. Potpuno razumem tendenciju ministarstva da se sva sredstva koja se tiču budžetskih korisnika slivaju u budžet, jer je bilo previše odlivanja i previše malo kontrole nad tim sredstvima. Sada je to jako dobra tendencija da se ta sredstva objedinjuju, a zatim daju budžetskim korisnicima.
Međutim, ustanove kulture ne mogu da budu u tom zajedničkom košu zato što kultura nije samo trošak za državu. Kultura mora biti i investicija, ali i isto tako jedna industrija koja je sposobna da zarađuje sama za sebe. Zato je važno u ovoj državi motivisati ustanove kulture da one budu te koje će, pored sredstava koje im država, donatori ili neko drugi daje, biti u prilici da same zarađuju povećanjem kvaliteta svojih programa, većom sopstvenom aktivnošću, prilagođavanjem programa nekada potrebama publike u izvesnoj meri ili načinu na koji se prezentuje, tu pre svega mislim na muzeje, i na taj način obezbediti sopstvene prihode koji će služiti za dalji razvoj i te ustanove i kulture uopšte, kako država ne bi bila jedina koja ima obavezu da se o kulturi brine.
Samo želim da apelujem na ustanove kulture da je ovo dobar momenat i dobra prilika da ta sopstvena sredstva koriste u većoj meri, odnosno da ih u većoj meri proizvode. Ima zaista mnogo ustanova kulture i tu mogu da kažem da mislim na neke lokalne ustanove kulture, ali ima i nacionalnih koje su loši primeri, koji se jednostavno oslanjaju na to da su im plate sigurne, da su im izdvajanja iz budžeta sigurna koja je u izvesnoj meri mala, ali za njih ponekad dovoljna.
Sigurno da je odličan primer Beogradska filharmonija koja ima rasprodate karte za čitavu sezonu ili više, koja ima aktuelne programe, koja prilazi publici, koja osvaja publiku, koja stvara buduću publiku i koja samim tim obezbeđuje velika sredstva za sopstveno izdržavanje. To je jako dobar primer i nekim nacionalnim ustanovama, ali isto tako i ustanovama na lokalu koje su jako često uspavane u jednoj potpunoj neaktivnosti. Takvi su često muzeji na lokalu. Ima ih samo nekoliko koji su izuzeci i primeri, ali mnogi nisu takvi. U mom gradu postoji muzej koji je imao 40 godina jednu istu postavku, koji se nije potrudio da tu postavku obnovi, čak i onda kada je dobio izvesna sredstva to nije na adekvatan način iskoristio. To su loši primeri i današnja deca ne mogu da gledaju postavke koje su gledale njihove bake. To je poruka kulturi.
Ovo je dobar amandman, ovo je dobra prilika da se podsetimo da kultura može da zarađuje, a ne samo da bude trošak.

Zaista ne razumem potrebu za ovim, ali prosto sam izazvana i moram da se javim. Zaista mislim da nema potrebe za ovakvim replikama. Mislim da, ako se zalažemo za istu stvar, onda nije bitno ko koju stranku predstavlja. Ovde nisam branila, niti sam jednom rečju pomenula URS, hvala na prilici da to sada učinim, niti sam i jednom rečju pomenula bilo koju drugu stranku. Pričala sam o kulturi i verujem da sam iznela stavove oko kojih smo saglasni, a to na koji smo se način borili i lobirali za ovo rešenje, možda možemo da o tome pričamo i nekom drugom prilikom. Mislim da ne treba građane Srbije zamarati time.
Činjenica je da je Vlada predlagač, činjenica je da je Ministarstvo finansija predlagač i da je ono prihvatilo ovaj amandman, kao što je činjenica da ste ga vi podneli i ja vas pohvaljujem zbog toga.

Hvala, mada sada više i ne znam koji je amandman na dnevnom redu, pošto mi se čini da je diskusija otišla zaista daleko. Ali, verujem da se radi o amandmanu gospođe koja je govorila o prebacivanju sredstava lokalnim samoupravama, pa ću se ja vratiti na njega.
Često se divim verbalnim bravurama svojih kolega. Od mnogih od njih sam učila to isto, u vreme kada sam postala narodna poslanica i sama sam se time nekada bavila. Ali, moram da kažem da mi se u poslednje vreme zaista čini da niti građani za to imaju vremena, niti bi mi trebali da na takav način raspravljamo o jako ozbiljnim temama.
Ponoviti jednu neistinu bezbroj puta ne znači da će ona postati istina. To je bio moto samo nekih jako, doduše poznatih, ali ne tako slavnih ljudi koji su se bavili marketingom. Dakle, ponovljena laž da je ministar Dinkić odgovoran za poreze u ovoj zemlji 10 godina ne postaje istina. Ja ću ponoviti da od 2000. godine, od 12 proteklih godina, ministar Dinkić je bio ministar finansija dve godine, od 2004. do 2006. i u ovoj poslednjoj godini, znači, tri i ova jedna, ukupno četiri godine. Dakle, osam preostalih godina…
Pošto se koleginica smeje, ja ću da pojasnim. Dakle, 2004, 2005, 2006. i 2012-2013. godina. Dakle, četiri godine.

Možda sam se udaljila od teme, ali po ovom istom amandmanu raspravljalo se o ovoj istoj temi, pa koristim istu priliku koju su koristili i drugi. Tema jesu bile i lokalne samouprave, tema jeste bila i poreska disciplina i tema jeste bilo finansiranje javnog servisa. O svemu tome ću i govoriti.
Zašto lokalne samouprave imaju suficit? Zbog toga što su na predlog URS lokalne samouprave dobile priliku da njima pripada porez na imovinu. To je ono što su one dobile, Zakonom o finansiranju lokalnih samouprava. Ako nekome date nečega 100%, a onda usled štednje taj neko izgubi 10%, on i dalje još uvek ima 90%.
Što se tiče poreza i naplate poreza, mislim da smo se svi, svih ovih dana, složili da se zalažemo beskompromisno za apsolutnu naplatu poreza, bez ikakvih izuzetaka. Verujem da je to nešto oko čega nismo ni polemisali.
Ali, finansiranje javnog servisa, to jeste nešto oko čega ima puno polemika. Ja polemišem sa stavom koji su neke kolege iznele, da javni servis ne može biti nezavistan ukoliko se finansira iz budžeta. Da li je nezavistan zaštitnik građana, moje je pitanje? Da li je nezavisna zaštitnica ravnopravnosti, za zaštitu od diskriminacije? Da li je nezavisno u našoj zemlji bilo koje nezavisno telo koje se finansira iz budžeta? Jeste. Da li javni servis može biti nezavistan, iako se finansira iz budžeta? Pitajte BBC. Dakle, u Evropi postoje razni modeli finansiranja javnog servisa. Ja ne branim ni jedan model, ali se zalažem za model koji će javni servis učiniti održivim.
Međutim, ima tu jedan drugi problem. Šta je problem sa finansiranjem medija? Pre svega, transparentnost vlasništva medija. Dakle, neće javni servis učiniti nezavisnim to da li se finansira direktno od građana ili se od građana finansira preko budžeta. Ali, ostale medije će učiniti nezavisnim transparentnost njihovog vlasništva. Za svaki medij mora da se zna ko je njegov vlasnik. Odmah da vam kažem, to je pitanje koje ima najviše otpora u Srbiji. Lično sam bila u prilici da o tome razgovaram sa nekim udruženjima, veoma moćnim u toj oblasti. Znate li šta su mi rekli? Nikada to neće proći u Srbiji. Toliko su moćni neki ljudi koji iza medija u Srbiji stoje. Dakle, transparentno vlasništvo, kao što je bio slučaj sa novinama "Pres", na kraju je izašlo u javnost ko su bili vlasnici tih novina. Zatim koncentracija vlasništva u medijima.
Poštovani građani i građanke, treće jako važno pitanje - kako se, u stvari, finansira i javni servis, između ostalih, a i brojni drugi mediji? Zašto se bore za vašu gledanost? Ne zato što ćete ih vi direktno platiti, jer ih gledate. Bore se za vašu gledanost da bi imali što više reklama i da bi na taj način finansirali svoj medij. Tu dolazimo do osnovnog pitanja – ko drži medije i ko drži reklamni prostor u medijima?
Nisam pomenula nijedno ime, nemojte širiti ruke, kolega, pa vi ne držite.
(Borislav Stefanović, s mesta: Niste u temi šest minuta.)
Imam vreme poslaničke grupe 19 minuta, ako hoću, mogu da pričam i 19 minuta.
(Predsedavajuća: Molim vas, nemojte među sobom da pričate. Nastavite. Izvolite.)
Izvinjavam se.
Postavljam pitanje – šta radi Antimonopolska komisija kada je ovo u pitanju? Ovo je pitanje koje se tiče i javnog servisa, da se vratim na temu, pošto javni servis jeste tema. Javni servis jeste tema amandmana o kome se priča. Javni servis takođe poseduje reklamni prostor. Javni servis je ugrožen, između ostalog, zbog toga što mnogo više reklama prodaju neki drugi mediji. Dakle, javni servis apsolutno jeste tema.
U tom smislu, postavljam pitanje Antimonopolskoj komisiji – da li postoji monopol u oblasti finansiranja medija u Srbiji? da li postoji monopol u prodaji reklamnog prostora medija u Srbiji, uključujući i Javni servis Srbije. Hvala vam.

Samo ću kratko reći da mislim da je ova rasprava ne samo mučna nego, nažalost, mislim da je pomalo i neozbiljna. Naime, da je moj stav u pitanju, ako postoji mogućnost da se samo jedno u Srbiji spasi, ili jedan ljudski život, bila bih spremna da žrtvujem kompletan budžet ministarstva bilo kog – poljoprivrede, ekonomije, lokalne samouprave, šta god. Život je iznad svega.
Čini mi se da u ovoj raspravi ministar finansija ne može biti ministar zdravlja i predsednik Odbora za zdravlje ne može biti ministar zdravlja. On, svakako, sa ministarkom zdravlja, predsednik Odbora za zdravlje, treba i sa nadležnom nacionalnom komisijom da nađu rešenje. To je pitanje zdravstvene politike. Ne može ministar finansija sada ovde da vodi zdravstvenu politiku i da kaže – da, daćemo, nećemo dati.
Zaista apelujem na kolege i na sve nas, koji smo zainteresovani za ovo pitanje, da zajedno sa ministarkom zdravlja nađemo rešenje. Sigurna sam da će se onda naći rešenje i sigurna sam da će se onda novac u budžetu za to naći.

Zahvaljujem.
Reklamiram član 107. povreda dostojanstva Narodne skupštine. Lično sam povređena, jer je rečeno da smo mi davali neki novac da bismo dospeli na poslaničku listu i dobili poslanička mesta. Mislim da je to, ako se sa mnom slažete, potpuna povreda dostojanstva Skupštine, jer to svakako niko od poslanika nije učinio.
O čemu se ovde radi? Radi se o tome da, suočeni sa argumentima da u DS vrh stranke poseduje enormna bogatstva, a u stranci URS niko od funkcionera ne poseduje nikakvo bogatstvo, pokušava se prebaciti na nešto drugo. Kako smo to mi pokrali Srbiju ako niko od nas ne poseduje ništa? Kako i zašto smo mi pokrali Srbiju?

Pričam o povredi Poslovnika. Obrazlažem zašto sam povređena i zašto mislim da je neistinito ono što je gospodin govorio.
Ovde se radi o jednoj drugoj stvari. Radi se o tome da firme gospodina Đilasa kontrolišu 78% reklamnog prostora u Srbiji, a ona druga struja poseduje 24% reklamnog prostora. Dakle, kompletan medijski prostor u Srbiji je pokriven.
Naši izvori nisu, kao što je gospodin rekao, "Kurir" i Pink, nego Agencija za privredne registre. To je potpuna istina. Mi nećemo svi da stojimo iza "Velikog brata". Ako gospoda koja ovde sedi dozvoljava sebi da ih "Veliki brat" posmatra, Srbija nije "Veliki brat". Ujedinjeni regioni Srbije to sebi neće nikada dozvoliti. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Poštovani gospodine ministre, poštovani stručnjaci iz Ministarstva, polemisala bih sa vama pre svega o vašem obrazloženju, sa kojim se apsolutno ne slažem. Prihvatam obrazloženje koje je ministar maločas dao, da je već u jednom članu zakona navedeno da će biti određeni bliži uslovi pod kojima je ovo moguće i saglasna bih bila da ste to naveli kao obrazloženje odbijanja ovog amandmana.
Već su i koleginice govorile o tome koliko je opreza potrebno u ovoj oblasti. Svi mi znamo, naravno, da je učenje na daljinu potrebno, da je ono u današnje vreme i moguće i neophodno. Međutim, mislim da svi razumete naš oprez, na šta se naš oprez u stvari odnosi. Kao što sam rekla, prihvatam, delom, obrazloženje koje je ministar dao.
Međutim, vaše obrazloženje, pošto znam da to obično rade službe, ne prihvatam jer neprihvatljivo je obrazloženje da se ovaj amandman odbija zato što najbolji interes deteta određuje roditelj. Moram da vas pitam - zašto postoji Konvencija o zaštiti prava dece, ako roditelji svuda i uvek određuju najbolji interes deteta? Moram da vas pitam - zašto postoji porodični zakon, koji suspenduje u izvesnim okolnostima roditeljska prava, baš zato što roditelji ne određuju uvek šta je najbolji interes deteta? Zbog situacija u kojima roditelji to ne čine, potrebno je da to čini država. Takvi mehanizmi postoje svuda u svetu, a postoje i kod nas.
Mi mislimo da je u ovom slučaju potrebno aktivirati takav jedan mehanizam zato što je moguće da dođe do situacija u kojima će roditelj pogrešno proceniti da je najbolji interes deteta ili njegov najbolji interes da dete ostane kod kuće, čak i onda kada bi za dete bilo bolje da je u školi, u situaciji u kojoj može da se socijalizuje, u situaciji u kojoj može da razvoja ne samo svoje znanje i intelektualne potencijale, nego i emocionalne i sve druge koji se u ovakvoj jednoj situaciji razvijaju.
Zato smo smatrali da je potrebno da ova situacija bude izuzetna. Ukoliko prihvatite amandman, vi ćete samo imati podcrtano to u zakonu, da je to samo u izuzetnim slučajevima koji će se, naravno, određivati članom koji ste već naveli. To je moj doprinos ovoj raspravi. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovane koleginice i kolege, iskoristiću priliku da i lično čestitam kolegi i zamolila bih sada, ako možemo, da se vratimo temi koja nam je na dnevnom redu.
Današnja rasprava za mene je bila veoma inspirativna i, sa manjim izuzecima, mislim da je dala zaista značajan doprinos odgovoru na pitanje kuda želimo da naš obrazovni sistem ide. Ona je, takođe, poštovani gospodine ministre, potvrdila moj stav i uverenje da ste vi najmoćniji ministar u zemlji i da je u vašim rukama najveća moć, zato što verujem da svet ne pokreće sila oružja, zato što verujem da svet ne pokreće ni sila novca. Naprotiv, one mogu biti veoma destruktivne i često jesu. Ono što pokreće svet jeste sila i moć znanja.
Vi ovih dana, i nekoliko godina, u rukama držite ključ najveće riznice naše zemlje koja čuva često veoma skrivena blaga, a to su potencijali svakog mladog čoveka, učenika, ali i svakog građanina naše zemlje. Ti potencijali su nemerljivi resurs koji moramo staviti u funkciju i to jeste jedan od poslova obrazovnog sistema.
Ostvarenje ovih potencijala na ličnom planu dovodi do ličnog zadovoljstva i same aktuelizacije, koja jeste vrhovni motiv na piramidi motiva, onih stvari koje nas u životu suštinski pokreću i time nas, ukoliko smo u tome uspeli, čini zadovoljnim i kreativnim pojedincima. Ona, takođe, omogućava da takvi pojedinci zajedno doprinose ekonomskoj i razvojnoj moći svoje zemlje, naše Srbije, ali isto tako stvara i jedan veliki potencijal za političku stabilnost, jer ljudi koji su obrazovani, zadovoljni, oni sigurno mogu i izabrati najbolje među sobom da vode politiku njihove zemlje.
Sa druge strane, ukoliko su ovi potencijali osujećeni, oni se često mogu pretvoriti u aktivnu ili pasivnu destrukciju i to je ono što nam se, nažalost, često dešava na sportskim terenima, na ulicama, da srećemo nezadovoljne mlade ljude koji su destruktivni, ili, pak, veoma apatične građane naše zemlje. Zbog toga je ova velika moć koju imate i velika odgovornost.
Meni je drago da ovi zakoni prepoznaju da ste vi spremni da tu odgovornost delite sa čitavim društvom, da ste na taj način, priznajući to, uveli i mnoge druge faktore našeg društva, koji sa vama treba da dele odgovornost obrazovanja i mladih i odraslih u našoj zemlji. To, svakako, jesu i ministarstva koja se bave privredom i zapošljavanjem i radom, ali i mnogi drugi faktori, uključujući i udruženja i strukovna udruženja, lokalne zajednice i sve druge u našem društvu.
Vi ste, gospodine ministre, juče rekli da smatrate da je naš obrazovni sistem dobar. To je teza koju smo danas svi preispitivali, pa ću i ja malo sa njom polemisati.
Šta je, u stvari, dobar obrazovni sistem? Jedna mudra misao kaže da je dobar obrazovni sistem onaj sistem koji nas uči koliko toga ne znamo, šta je to što ne znamo i kako da ta znanja steknemo.
Da li je naš sistem takav? Rekla bih da, nažalost, u mnogim aspektima još uvek nije. On jeste dobar, ako govorimo o količini informacija koju učenici ponesu iz sistema. On jeste dobar, ako govorimo o količini činjenica, o reprodukovanju naučenog znanja, a verovatno i u sticanju radnih navika. Nažalost, često u konformizmu koji se razvija u školi i u jednom, rekla bih, opštem uprosečavanju mladih ljudi.
Ono što nam nedostaje u obrazovnom sistemu je podsticaj slobode mišljenja, individuacije, kreativnosti, razvoja kompetencija, primene znanja, razvoja sposobnosti za timski rad, razvoja sposobnosti za kritičko mišljenje, za analizu problema i njegovo rešavanje. To se često oličava u zahtevu profesora da učenik reprodukuje gradivo, da ispriča onako kako mu ne izdiktirano, da kaže ono što profesor želi da čuje, da ne polemiše sa profesorom. Često se čuje rečenica – nije tvoje da misliš, tvoje je da učiš itd.
Rekla bih da je naš sistem dobar u onom smislu da on daje jedan mali broj izuzetno kvalitetnih i dobro obrazovanih ljudi i jedan ogroman broj prosečnih. Nažalost, tako je i kada govorimo o nastavnom kadru. Jedan mali broj izuzetno dobrih profesora i jedan ogroman broj onih koji nemaju dovoljno motivacije za svoj rad i nemaju dovoljno znanja i kreativnosti da približe učenicima gradivo na način koji je njima zanimljiv, izazovan i inspirativan.
Kada govorimo o efikasnosti samog sistema, izdvajanje u našem budžetu za obrazovni sistemom iznosi oko 5% BDP, i to nas dovodi negde na nivo koji je sličan zemljama u okruženju, a samo je nešto malo manji od zemalja 27 članica EU, koja izdvaja 5,7% BDP prosečno za obrazovanje.
Kada govorimo o efikasnosti utrošenog novca, najčešće govorimo o obuhvatu. Kada govorimo o obuhvatu, odnosno o stopi upisa u osnovne i srednje škole, takođe smo tu u proseku. Znači, pratimo nivo koji imaju zemlje u okruženju i nešto smo malo ispod nivoa koji imaju zemlje EU.
Međutim, kada govorimo o broju upisanih studenata na fakultete, onda smo značajno ispod tog nivoa. Imamo 49,1% upisanih studenata, za razliku od drugih zemalja u okruženju i EU koje imaju 60% - 61% upisanih studenata.
Međutim, šta je sa tim upisanim đacima i sa studentima? Njihova postignuća su, nažalost, niska u odnosu na ove zemlje. Kao što su mnogi pominjali, na PISA testu smo još uvek loši. Nalazimo se na 45-om mestu od mogućih 65 mesta.
Kada govorimo o visokom obrazovanju, imamo sedam privatnih i sedam javnih, odnosno državnih univerziteta. Od tih univerziteta je samo jedan, Beogradski univerzitet, se nalazi na listi 500 najboljih univerziteta u svetu. Drugorangirani je Novosadski univerzitet, koji se nalazi na listi od 1.00 do 1.500 najboljih fakulteta u Srbiji. Najbolje privatni rangirani univerzitet je tek negde između 5.000 i 10.000 mesta.
Nemamo baš puno razloga da budemo ponosni ni na one koji su visoko obrazovani, jer se školuju, nažalost, na ne baš konkurentnim fakultetima. To govori da je naš sistem još uvek troškovno neefikasan. Još uvek imamo oko 35% građana koji su završili ili nisu završili samo osnovnu školu i samo 10%, kako sam rekla, sa visokim obrazovanjem koje, očigledno, nije na zavidnom nivou.
Tačno je da mi, kao što sam rekla, imamo izuzetno dobre pojedince, koji prenose slavu našeg imena širom sveta i veoma su uspešni u mnogim obrazovnim institucijama u svetu, ali su oni, nažalost, izuzetak koji potvrđuje pravilo.
Šta je ono što je u ovim zakonima dobro? Ima mnogo stvari. Pre svega, to je ono što sam već rekla, podela moći i odgovornosti, uključivanje drugih sistema, partnerstvo škole i roditelja, uključivanje lokalne zajednice, jedan korak napred još ka inkluzivnosti obrazovnog sistema koji je, meni se čini, još uvek mnogo više pomeren ka učenicima sa smetnjama u razvoju, a mnogo manje ka učenicima koji imaju posebne talente i sposobnosti.
Svakako jedan veoma značajan koncept kroz Zakon o obrazovanju odraslih, je Koncept celo-životnog učenja i dozvolite mi da citiram jednu misao Lao Cea, koji je rekao – da je učenje kao vožnja čamca uz bujicu. Dakle, onog trenutka kada prestanete da veslate vraćate se jako mnogo unazad. Zato je neophodno učiti celog život i to je ono što naš sistem obrazovanja do sada nije prepoznavao kao značajnu činjenicu. To je naravno ono što će se omogućiti i usklađivanjem zahteva tržišta rada sa obrazovnim sistemom i to je ono što jeste jedan veliki potencijal koji treba da nas približi većem stepenu razvijenosti.
Naravno, mislim da i Koncept učenja na daljinu jedan dobar pomak. Delim zabrinutost kolega koji veruju da to nažalost nekada može biti i zloupotrebljeno i zato apelujem na vas u zakonu ipak to bude samo izuzetak i onda kada je to u najboljem interesu deteta. Ono što je važno to je da ste dodato ojačali zakon kontrolom osipanja, odnosno odlaska učenika iz sistema obrazovanja i mislim da je uključivanje i roditelja i škole u rešavanju ovog problema nešto što je dobro.
Zaista je veoma pohvalno što ste Koncept školskog sporta prepoznali u zakonu. Mislim da je to nešto što je do sada jako nedostajalo našem sistemu i škole i sporta, jer smo sa jedne strane imali vrhunski sport, s druge strane smo imali neke časove fizičkog koje je većina izbegavala i zato mislim da je školski sport nešto što zaista treba podržati i negovati. Naravno, ishrana, prevoz su takođe značajni aspekti ovih zakona koji će doprineti da veći broj učenika bude uključen u kvalitetno obrazovanje.
Takođe, afirmacija kulturnih aktivnosti i povezivanje sa ustanovama kulture je nešto što mislim daje jako značajno i nešto što je do sada nedostajalo našem obrazovnom sistemu. Posebno vas pohvaljujem što ste još jednom u zakonu naglasili da se završetak osnovne škole može slaviti samo u školama ili u ustanovama kulture uz dogovor sa lokalnom zajednicom. Mislim da ovo moje mišljenje deli većina roditelja i prenosim vam njihovu zahvalnost, jer to u šta su se, nažalost, pretvarala naša petnaestogodišnja deca te noći nije bilo na čast ni društvu, ni roditeljima, ni njima samima.
Takođe, delim mišljenje onih koji veruju i misle da ste, čini mi se, malo uveli u red versku nastavu i vratili je u okrilje države. Mislim da je to važno jer ne mogu verske zajednice biti odgovorne za ono što se dešava u sistemu obrazovanja. To je posao države i mislim da ste ovim elegantnim jednim, nežnim rešenjem to dobro uradili.
Naravno, podražavam vas u tome što ste potencirali aktivniju borbu protiv nasilja u školama, partnerstvo sa roditeljima, što ste uveli školske vežbaonice, karierno vođenje. Sve su to izuzetno dobra rešenja i kvalitetni pomaci.
Naravno, imam i neke zamerke koje su iznele i druge kolege. To su pre svega, to uvođenje specijalnih odeljenja, to je suprotno konceptu inkluzije, mislim da nije dobro. Odlaganje upisa škole takođe mislim da treba da bude samo izuzetno, izuzetno i onda kada je zaista u najboljem interesu učenika, jer i sama sam radila na proceni zrelosti za upis u školu i mislim da većina dece jeste u određenom uzrastu zrela za upis u školu. Ukoliko se radi o maloj emocionalnoj nezrelosti onda se ona svakako bolje može prevazići upravo u školi sa svojim vršnjacima. U protivnom kada to dete izdvojite iz njegove generacije preti opasnost da će ono još dublje upasti u problem nezrelosti. Naravno, ukoliko govorimo o smetnjama u razvoju, onda one neće biti nadoknađene za tih godinu dana tako što će dete sedeti kod kuće već upravo suprotno.
Agencija. Sami ste rekli u obrazloženju zakona da ne nameravate da zapošljavate nove ljude i da je to nešto što će sam sistem unutar sebe rešiti, verovatno boljom organizacijom onih ljudi koji već u sistemu rade. Imajući u vidu da imamo Zavod za unapređenje obrazovanja i Zavod za vrednovanje i veliki broj školskih uprava. Mislim da u reorganizaciji ili boljoj organizaciji svih ovih kapaciteta je moguće postići efekte onoga što ste imali na umu da agencija treba da radi.
Podnela sam amandman koji je na viši nivo podigao partnerstvo roditelja i škole. Vi ste predvideli mogućnost da škola na svakom polugodištu anketira roditelje. Podnela sam amandman kojim sam predložila da anketiranje roditelja na kraju školske godine, nešto manje nego što ste vi predvideli, ali sa većim stepenom obaveznosti. Verujem da je obaveza škole da čuje roditelje, da čuje svakog roditelja i zato mislim da je dobro da anketa bude obavezna i da škola obavezno usaglasi svoj rad sa onim što su roditelji stavili kao primedbu i istakli kao vrednost.
Mislim da je najvažnija evaluacija uspeha. Mislim da u tu evaluaciju treba uključiti i učenike i roditelje i da ona treba da bude kontinuirana i stalna jer naši zakoni nisu loši. Mi poslednjih godina donosimo reformske zakone u oblasti obrazovanja, ali nažalost, imamo decu u školi i znamo da se to jako retko primenjuje. Kako da naterate školu da to primenjuje, kako da naterate profesore i nastavnike da to primenjuju? Verovatno kroz jednu stalnu evaluaciju njihovog rada, kroz stalno usavršavanje tih profesora i rekla bih kroz sistem kvalitetnog nagrađivanja.
Mislim da nije tačno da deca ne vole školu. Mislim da je u prirodi svakog čoveka, posebno mladog čoveka da ima intelektualnu radoznalost, da ima potrebu da sazna i da nauči. Ono što je problem je kako mu prezentujete ono što treba da nauči. Imamo primere Istraživačke stanice "Petnica", koja znam da nije u sistemu, ali je sjajan primer. Imamo festivale nauke. Imamo brojne druge inovativne metode koje pokazuju da deca hrle na ove događaje, da su veoma zainteresovana za nauku, da su veoma zainteresovana za učenje. Ono što je potrebno je da njihovom uzrastu prilagodimo način prezentovanja onoga što oni treba da nauče.
Zato mislim da treba podsticati profesore i da treba nagrađivati one koji to dobro rade. Za sada kažem da su oni na nivou izuzetka iz prostog razloga što je to deo njihovog ličnog entuzijazma i činjenice da svoj posao doživljavaju kao misiju. Oni sa kojima to nije slučaj, oni ne rade tako. Mislim da to ne treba prepustiti slučaju i ono u šta verujem je da smo pogrešili onda kada smo ukinuli obnavljanje licenca. Mislim da svi oni koji dobro rade ne treba da se boje toga da njihov rad na određeno vreme bude proveren i ne treba da se boje toga da stalno unapređuju svoje kompentencije i znanja. Ministre, to je bilo 2004. ili 2005. godine. Niste vi tada bili ministar.
Zašto? Zato što mislim da ne treba popuštati pred pritiskom sindikata. Ministre, pošte ne postoje zbog poštara, bolnice ne postoje zbog lekara, ministarstvo ne postoji zbog ministra, parlament ne postoji zbog poslanika, pa ni škole ne postoje zbog nastavnika. Dete mora da bude u centru sistema i zbog toga i sindikati i nastavnici moraju se prilagođavati stvarnim potrebama deteta.
Završiću sa ovim. Veliki Albert Anštajn, pored teorije relativiteta i brojnih znanja u oblasti nauke nam je ostavio i jednu naizgled zabavnu misao koja, rekla bih, u suštini govori o jednom konceptu reforme obrazovnih sistema. On je rekao – obrazovanje je ono što vam ostane kada zaboravite sve što ste naučili u školi. Šta je on ovim hteo da kaže? Manje memorisanja i reprodukcije, više inovacija, kritičkog mišljenja, intelektualne radoznalosti koja će nam ostati kao trajno blago koje nosimo sa sobom iz obrazovnog sistema.
Mislim ministre da ste vi na tragu ovog Anštajnovog koncepta i u onoj meri u kojoj ga efikasno, hrabro, sa puno energije i brzo budete sprovodili, u toj meri ćete imati podršku URS i moju lično. Hvala.

Zahvaljujem.
Gospođo potpredsednice, jedna mala intervencija ako je moguće. Naša poslanička grupa je juče iskoristila samo dva minuta vremena, samo je jedan poslanik govorio, pa mi se čini da je došlo do neke zabune i da je vreme koje je koristio šef poslaničke grupe u stvari oduzeto od vremena naše poslaničke grupe.

Zahvaljujem. To nas značajno relaksira. Hvala.

Moram ponovo. Zahvaljujem.
Sada bih govorila po ovom amandmanu koji bez sumnje zaslužuje da bude prihvaćen, ali ono što bih ja pre svega pohvalila, to jeste ideja samog Ministarstva finansija da se poveća mogućnost za izdvajanje u kulturu.
Sigurno je da kultura u našoj zemlji ima probleme, pre svega, sa finansiranjem i to jeste nešto na čemu treba ozbiljnije raditi, ne samo tako što će se iz budžeta odvajati veća sredstva za kulturu, već i na ovaj način da se podstaknu oni koji to mogu da ulože u kulturu i to jeste nešto što funkcioniše u celom svetu.
Takođe bih podsetila da odgovornost nije samo na republičkom budžetu, već i na gradovima koji su osnivači brojnih ustanova i institucija kulture u gradovima, tako da je prosto odgovornost za kulture nešto što svi zajedno delimo.
Činjenica je da je do sada malo korišćena ova mera, ovo jeste pokušaj da se ona pojača, da se podigne nivo sredstava koja se mogu ulagati u kulturu i mislim da to prosto nije ništa začuđujuće. Mi smo jednostavno društvo koje ima takav odnos prema kulturi, ali je potpuno jasno da ukoliko ne ulažemo u kulturu i obrazovanje onda nećemo moći da se razvijamo ni ekonomski niti na bilo koji drugi način.
Pozdravljam ovu zakonsku odredbu, mislim da je ona veoma važna i jako je važno da i Ministarstvo finansija na ovaj način brine o kulturi. Ne bi se složila sa, mislim ovo jeste svakako amandman koji je doneo jednu kvalitetnu promenu, jer je jasno da treba da bude formulacija delatnost a ne produkcija, pošto je delatnost šira, ali bih podsetila da to nije, da tako kažem, greška Ministarstva finansija, jer se ne očekuje da Ministarstvo finansija zna sve ove detalje.
Podsetila bih da svaki zakon odlazi svim ministarstvima na mišljenje, te da je prosto ovo očigledno greška Ministarstva kulture koje nije obratilo pažnju na formulaciju koja je došla iz Ministarstva finansija. Dakle, svi zakoni se usaglašavaju, oni idu na mišljenje nadležnim ministarstvima i to prosto jeste njihov posao, ali svakako zahvalnost koleginici koja je to umesto Ministarstva kulture primetila i ispravila u zakonu.

Zahvaljujem se, predsedavajuća. Možete li samo da mi kažete koliko je ostalo vremena mojoj poslaničkoj grupi?
(Predsedavajuća: Vašoj poslaničkoj grupi je ostalo dva minuta i 20 sekundi.)
Zahvaljujem.
Kako pre neki dan reče jedan kolega – umalo se ne rasplakah nad sudbinom jadnih advokata, ali nije strašno što ja htedoh da se rasplačem, nego što se bojim što će se građani zaista rasplakati nad njihovom sudbinom.
To su oni građani o kojima ste danima govorili o njihovim kokošinjcima, bunarima, štalama itd. Ukoliko bi bilo istina da oni treba da podnesu teret krize, onda bi to zaista bilo žalosno. Ali advokati, dame i gospodo, o čemu pričamo?
Malo sam duže poslanik. Nije bilo Vlade i nije bilo poslaničke većine u prethodnih, kada su uvedene fiskalne kase 2005. godine, koja je imala hrabrosti da na ovakav način reguliše plaćanje poreza advokata. U startu sam rekla, kada je ovaj amandman podnesen, zaista ne znajući kako će se na kraju izjasniti moja poslanička grupa, da za taj amandman neću glasati.
Neću glasati zato što mi osam godina moji prijatelji, komšije govore – kada ćete jednom uvesti advokatima ista pravila pod kojima mi živimo i radimo? Imam komšiju koji drži jednu malu radnju. On prodaje elektromaterijal. Za svaku sijalicu koju proda mora da da fiskalni račun. Onda dođu poreski inspektori i kažu – dobro, dajte fiskalne račune. Ali, znate šta, na ovom fiskalnom računu mi se malo ne slaže vreme, sat itd, pa on lepo plati kaznu od 50.000 dinara, ili kolika je već kazna, zato što je odneo kasu na baždarenje, ali taj majstor nije baš adekvatno popravio tu kasu. Ali, advokati zato plaćaju kao da zarađuju 20.000 dinara.
Molim vas, o čemu pričamo? O kakvoj pravdi u ovom društvu želimo da pričamo, ako smo spremni da prihvatimo ovako bacanje prašine u oči?
Znate šta, nedavno je u parlamentu formirana Ženska parlamentarna mreža, ali postoji ova mnogo jača parlamentarna mreža koja ovde već 10 godina funkcioniše i iza nje neću stajati. Znate li zašto? Sada sam pogledala tarifu po kojoj advokati naplaćuju svoje usluge. Ako imate tzv. smetnje poseda, ili se razvodite, ili imate neki radni spor, podnesak ćete platiti 16.500 dinara advokatu.

Žalbu ćete platiti 33.000 dinara. Ako vodite prekršaj pred prekršajnim sudom, žalbu ćete platiti 54.000 dinara. Jednu žalbu.
(Predsedavajući: Molim vas, pazite na vreme.)
Da, poštovaću vreme. Završiću. Samo jednu rečenicu. To ćete mi dozvoliti. Uvek mi uskraćujete vreme.
Dakle, ako je jedna žalba 54.000 dinara, da li je moguće da je onda ukupan prihod 21.000 dinara? Zaista vas molim i pozivam sve kolege da konačno stanemo na put na pokušaju da se vara država od strane onih koji su sposobni da plate porez.

Ne bih želela da sada rasplamsavamo ovu diskusiju, ali, zaista se osećam prozvanom pošto ja ni na koji način nisam pozvala na linč. Doživljavam to kao uvredu, pošto nikada ni na kakav linč ne bih pozvala i ne smatram da je pozivanje na linč ako se javno iznesu neki podaci.
Našla sam tarifu za pet sekundi na internetu, što znači da to svaki građanin može i to nije nikakvo pozivanje na linč ako sam ovu tarifu javno iznela. Čak naprotiv, mislim da kada govorimo o jednoj temi koja je važna za građane, treba i da ih upoznamo sa svim činjenicama. Ja sam samo rekla ono što je istina. Ne razumem zašto bi neko tražio da plaća porez po stopi kao da zarađuje 20 ili 25.000 dinara, ako njegova jedna usluga košta 60.000 dinara? Ili, 19.000 dinara? Nijednu nisam našla da je ispod toga.
Nenaplativo je. Nemojte mi govoriti da ja govorim o ljudima iz Beograda. Ja sam iz Leskovca. Ja imam prijatelje advokate u Leskovcu. Ne kažem da oni mogu da naplate 60.000, ali, znate šta, nijedan od njih zaista nije sirotinja. To moram da vam kažem. I sigurno je manje sirotinja od onih koji već vode knjige i plaćaju poreze radeći u nekim malim zanatskim radnjama. Ono što tražim je pravda za one koji jedva zarađuju za sebe i svoje porodice i pošteno plaćaju dug državi.
Danas smo pričali o tome da je država u krizi, da svi treba solidarno da podnesemo teškoće u kojima se nalazimo. Ako to mogu da urade svi građani, ne razumem zašto bi advokati bili izuzetak? To je jedino ono što sam tvrdila u svojoj diskusiji, iza čega i dalje stojim i molim da se zaista moja diskusija ne kvalifikuje nikako drugačije nego kao potreba za pravednim plaćanjem onoga što državi sleduje, kako bismo onda svi mogli da imamo za ono što je zaista potrebno najsiromašnijima. Hvala.