Zaista mislim da dalje ne treba da se polemiše na ovu temu. Kao što ste rekli, imamo različite stavove i imamo argumente, sigurna sam, i jedni i drugi za te stavove, ali iznositi ih danas ovde... Mogli bismo čitav dan da raspravljamo. Naravno da postoje lingvisti koji misle kao vi i naravno da postoje lingvisti koji misle kao ja.
Što se tiče gramatike srpskog jezika i pravopisa srpskog jezika, moja deca se školuju dvanaestak godina i, verujte, iz godine u godinu upoznajem se sa novim pravopisnim ili gramatičkim pravilima. Znači, za desetak godina promenila su se ta pravila bar jedno pet puta. Smatram da je to potpuno u redu, kao što sam i rekla.
Međutim, ne bih želela dalje da polemišem sa koleginicom, ali sa kolegom zaista moram, jer mislim da, poštovani kolega, nema uopšte razloga da mi se obraćate na takav način. Možete da iznesete svoje argumente, ali ne morate da mi se obraćate uvredljivim tonom i na uvredljiv način. Potpuno uvažavam vaše argumente. Znam šta ćete sada vi reći. Nisam mislila na ženski rod pri tom, već na ton kojim ste mi se obraćali. Nema potrebe da me pominjete deset puta i da mi se obraćate tim tonom. To da sve što je novo, moderno ili promenljivo vama nije prihvatljivo, to je deo vašeg političkog stava i ja to tako prihvatam i neću dalje polemisati sa vama. Hvala.

Prijavila sam se po prethodnom amandmanu svesna toga da je usvojen i da možda o njemu ne bi trebalo govoriti. Mislim da mogu u okviru vremena poslaničke grupe da kažem par reči.
Zaista zahvaljujem Ministarstvu što je imalo sluha da prihvati ovaj amandman, jer verujem da ispoljava, u stvari, jedno rešenje koje je u skladu sa evropskom praksom i može značajno da doprinese unapređenju volonterskog rada u Srbiji.
Ono što želim posebno da istaknem, i mislim da ćete mi dozvoliti par minuta, jeste da su i Ministarstvo i parlament ovim pokazali dobar primer kako treba da funkcioniše parlamentarna demokratija u Srbiji, imajući u vidu činjenicu da sam ovaj amandman podnela u saradnji sa udruženjima građana iz Leskovca, koje sam zamolila za komentar zakona onda kada je ušao u skupštinsku proceduru. Mislim da je ovo zaista jedna dobra praksa, zato što se ranije često dešavalo da ministarstva budu isključiva i da ne žele da prihvate veliki broj amandmana koji dolaze iz parlamenta. S druge strane, retko se dešava da građani daju sugestije.
Želim da dam doprinos jučerašnjoj raspravi koja se vodila o tome ko može da podnese amandman. Naravno da poslanici mogu da podnesu amandmane, ali su i građani pozvani da kontaktiraju svoje poslanike i daju sugestije i primedbe onda kada misle da zakon može da se promeni. Verujem da na ovaj način jačamo parlamentarnu demokratiju i parlament kao instituciju, ali i poverenje u izvršnu vlast koju građani mogu imati.
U tom smislu, zahvaljujem Udruženju građana „Narodni parlament“ iz Leskovca, koje je dalo sugestiju za ovaj amandman i Ministarstvu koje je uvažilo sugestiju građana. Pozivam i ostale građane da na ovakav način koriste parlament kao svoju kuću.

S obzirom na to da se rasprava bliži kraju, želim da istaknem, u ime G 17 plus, važnost ova dva zakona, ali isto tako i kvalitet rasprave koja je vođena u Skupštini. Mislim da je, uz male izuzetke, ona zaista bila na stručnom nivou i da se odvijala odgovorno.
Ponoviću primedbu vezanu za zakon o zlostavljanju na radu, jer smatram da definicija treba da bude jasnija. Moj amandman nije prihvaćen, sada je za to kasno, ali želim da pozovem koleginice i kolege da glasaju za ovaj amandman.
Uvažavam argumente da se ne mogu nabrojati svi oblici zlostavljanja u zakonu i argumente koji kažu da će se tokom sudske prakse verovatno iskristalisati šta sve jeste zlostavljanje, kao i argumente Ministarstva da će podzakonskim aktima to biti rešeno, ali želim još jednom da naglasim da se radi o novoj materiji, da prvi put imamo zakon koji će govoriti o ovoj materiji i da mislim da bi za sudsku praksu bilo mnogo lakše ukoliko bismo imali zakonski definisanu i preciziranu oblast o kojoj govorimo.
Zašto ovo kažem? Obraćam se i koleginicama i kolegama i Ministarstvu. Mi živimo u zemlji u kojoj je moguće da sudija ne zna šta znači „proći ćeš kao Ćuruvija“ i da se to tumači kao uvreda, a ne kao pretnja. U situaciji kada je tako nešto moguće... Ne razumem kako može da bude uvreda ako se nekom kaže da će proći kao neko ko je ubijen. Vidite da je i to moguće. Verujem da se potpuno dobro razumemo kada govorimo o tome da je naša obaveza da zakonski precizno definišemo tekst kako ne bismo društvo dovodili u situacije da se na ovako rogobatne načine tumače neke stvari u sudovima. Dakle, pozivam još jednom da svi zajedno razmislimo o tome.
Inače, mislim da su zakoni izuzetno značajni zbog toga što regulišu potpuno nove oblasti i što omogućavaju, s jedne strane, da ljudi budu zaštićeni na svom poslu, a s druge strane, omogućavaju mladim ljudima da upoznaju sve aspekte mogućeg rada za opšte dobre i da kroz rad za opšte dobro steknu i profesionalnu kompetenciju. U tom smislu, ovi zakoni zaslužuju podršku. Hvala.

Zahvaljujem. Sama činjenica da na član 6. ima jako puno amandmana govori o tome da postoje dileme oko toga da li je zakon dovoljno jasno i precizno dao definiciju samog pojma zlostavljanja na radu kojim se bavi.
Imajući u vidu da sam ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe G17 plus, želim da još jednom naglasim da je od izuzetnog značaja za naše društvo donošenje jednog ovakvog zakona i da je, s obzirom na to da se ova materija prvi put reguliše, razumljivo da imamo brojne dileme oko toga kako na najbolji način da to uobličimo i da dovedemo do toga da ovaj zakon bude zaista primenljiv u praksi.
Želim da pohvalim i Ministarstvo koje je predlagač ovog zakona i one koji su na zakonu radili, naravno i ministra Ljajića, ali i gospođu Katić-Bukumirić, koja danas pažljivo sluša sve vreme ove rasprave.
Hoću da kažem da sam podnela amandman na član 6. sa idejom da je trebalo jasnije precizirati sam pojam i dati jasniju definiciju pojma zlostavljanja na radu. Potpuno sam svesna toga da je nemoguće dati potpuno obuhvatnu i preciznu definiciju. Potpuno sam svesna činjenice da postoje različite definicije. O svemu tome smo puno govorili i u načelnoj raspravi.
Takođe sam imala neke dileme koje su vezane za to da li se ponašanje mora ponavljati da bi predstavljalo zlostavljanje. Strogo pravno gledano, zlostavljanje nije termin koji trpi ponavljanje. Zlostavljanje je zlostavljanje i ako se desi jednom. Međutim, s obzirom na to da se radi o zlostavljanju na radu, odnosno o mobingu, onda većina definicija zaista sadrži taj efekat ponavljanja koji daje posledice i na efekte rada i na napuštanje radnog mesta i sve ono o čemu smo govorili, tako da mislim da je ta definicija relativno prihvatljiva, što se tiče postojećeg člana 6.
Predložila sam da se iza člana 6. doda član 6a, koji bi preciznije definisao ovako postavljenu definiciju, odnosno razdvojio je na fizičko, seksualno i psihičko zlostavljanje. Dala sam nabrojane radnje koje predstavljaju ove vrste zlostavljanja, pa sam navela da je psihičko zlostavljanje svaki postupak kojim se povređuje psihički integritet i dostojanstvo ličnosti, bez obzira na to da li se vrši usmenim govorom, pisanim putem, radnjom, gestom, izrazom lica ili na drugi način, a naročito proganjanje, ponižavanje, vređanje, ismevanje, ruganje, pretraživanje, oduzimanje i oštećenje ličnih stvari, opreme i podataka, kao i drugi oblici povrede privatnosti, izazivanje neprijateljstva prema jednom licu ili grupi lica pozivanjem na bojkot ili stavljanjem na „crne liste“ i onemogućavanje komuniciranja sa drugima, odnosno ostvarivanja ličnih i socijalnih kontakata.
Time sam navela sve one radnje koje smo svi mi ovde u plenarnom delu, odnosno u načelnoj raspravi u stvari navodili kao sadržaj definicije pojma kojim se bavimo.
Zašto sam smatrala da je ovo potrebno? Zato što mislim da je potrebno što preciznije definisati ovu materiju kako u praksi ne bi došlo do zabune i do problema u dokazivanju šta jeste, a šta nije zlostavljanje.
Ova definicija koja je data, ovako široko postavljena – da je to svako aktivno ili pasivno ponašanje sa ciljem da izazove itd. – može zaista u praksi da stvori dileme kakvo je ponašanje u pitanju i da li je bilo ili nije bilo zlostavljanja.
Obrazloženje koje sam dobila je da nije potrebno ovako detaljno precizirati materiju samim zakonom i da će ona biti uređena podzakonskim aktom. To delimično mogu da prihvatim. Nisam pravnik, ali mi se uvek čini da je bolje da zakoni budu što jasniji.
S druge strane, dobila sam objašnjenje da nije potrebno da ovde stoji seksualno zlostavljanje. To je i moja dilema. Ako smo ga već stavili u član 3, odnosno ako ste ga izdvojili kao poseban oblik zlostavljanja i naglasili da se odnosi i na seksualno uznemiravanje, u skladu sa zakonom kojim se uređuje rad, onda znači da ste i sami bili svesni toga da treba uvesti i pojam seksualnog uznemiravanja. Opet, sa fizičkim, i sama se pitam da li to jeste deo ove materije, pošto je to sigurno krivično delo, kao što je seksualno uznemiravanje povreda Zakona o radu.
Čini mi se da su sve te dileme mogle biti rešene ovim predlogom koji sam dala, a to je da članom 6a pojasnimo da tu spadaju i fizičko, i seksualno i psihičko, i koji su to tačno oblici ponašanja. To je moja ideja. Još uvek verujem da je to bilo bolje rešenje, ali ostavljam otvoreno ministru da donese odluku o tome, a i poslanicima tokom glasanja. Hvala.

Govoriću o amandmanu, a zatim ću koristiti vreme ovlašćenog predstavnika. Zahvaljujem.
Naravno da je zlostavljanje na radu zabranjeno, i to je ovim zakonom jasno definisano, međutim, ovde se radi o poglavlju koje govori o pravima i obavezama radnika i u tom smislu ih obavezuje da moraju da se uzdržavaju od zlostavljanja na radu, te tako razumem činjenicu da Ministarstvo nije prihvatilo ovaj amandman.
Međutim, moram da priznam, nisam bila podstaknuta time. Nisam mogla da verujem rođenim ušima kada sam čula, a bavim se podacima o siromaštvu, da je prvi put zabeležen porast siromaštva u Srbiji od 2000. godine. Zaista se izvinjavam koleginici, ali mislim da građani Srbije nisu baš toliko zaboravni kao što vi verujete. Zarad toga da sada subjektivno ne procenjujemo da li je bilo više siromašnih tada ili sada, reći ću vam egzaktne podatke koji govore o tome da je devedesetih godina 70% ljudi u Srbiji bilo siromašno, a da je 2002. godine 14% živelo ispod linije siromaštva, 2007. godine 6,9%, ali, nažalost, nakon toga, nakon ubrzanog rasta koji smo imali od 2000. do 2007. godine, došlo je do svetske ekonomske krize i ponovo je došlo do porasta siromaštva.
Da se ne bismo sada oko toga ubeđivali, postoji u Skupštini Srbije Odbor za smanjenje siromaštva i pozivam vas da dođete na Odbor u četvrtak, kada će nam gostovati tim za smanjenje siromaštva i prezentovati najnovije podatke i činjenice koje su vezane za siromaštvo, ali isto tako i mere Vlade za ublažavanje problema siromaštva.
Što se tiče Leskovca, nažalost, to je i moj i vaš grad... Na sreću, to je i moj i vaš grad, ali nažalost, veliki broj privatizacija u našem gradu, tačno je, neuspešan je. Ali, ne bih se nikako složila da je „Zdravlje“ najneuspešnija privatizacija. Pitajte radnike „Cvećara“, pitajte radnike „Plantaža“, pitajte radnike „Lemind - Tehnomašina“, pitajte radnike „Leteksa“. U „Zdravlju“ radi tih 400 ljudi i mislim da je svako radno mesto Leskovcu i te kako potrebno. Zato, dajte da ne kritikujemo one koji rade, nego da probamo da podignemo one koji ne rade, pa će tako naš grad biti manje siromašan. Hvala vam.

Zahvaljujem. Govoriću u ime Poslaničke grupe G17 plus i saglasiću se na samom početku sa tim da je teško ova dva, ovako značajna zakona prokomentarisati u relativno kratkom vremenu, ali s druge strane, sigurna sam da je važnost njihovog donošenja toliko velika da je važno doneti ih u što kraćem vremenskom periodu.
Počeću sa zakonom o zlostavljanju na radu. Želim da kažem da je mobing ili zlostavljanje na radu u stvari jedna pojava koja narušava ljudsko dostojanstvo. U tom smislu, donošenje zakona protiv zlostavljanja na radu afirmiše jednu od osnovnih ljudskih vrednosti, a to je zaštita ljudskog dostojanstva.
Kao što su već mnoge koleginice i kolege pre mene govorile, ovaj termin je počeo da se upotrebljava pre dvadesetak godina i njegova osnova potiče iz engleske reči, glagola „mob“, koji znači nasrnuti u masi, i imenice „mob“, koja znači rulja, gomila, svetina, pa i ološ u nekim prevodima.
Tačno je, takođe, da je Konrad Lorenc proučavajući životinje zapazio ono o čemu su koleginice već govorile, a to je da životinje imaju tendenciju da okupljene u masi izoluju slabog pojedinca, čak i do njegove smrti. Konrad Lorenc je inače u psihološkoj teoriji prepoznat kao naučnik koji je često proučavao jednostavne oblike učenja kod životinja i zaključio da se oni jako često mogu primenjivati i u ranim oblicima učenja ljudi.
Ono što je značajno za zlostavljanje na radu je da ono može biti i vertikalno i horizontalno. Šta to znači? To znači da zlostavljanje može vršiti pretpostavljeni ili poslodavac u odnosu na zaposlene, ali isto tako i da zaposleni između sebe mogu biti predmet zlostavljanja ili zlostavljači. Naime, 55% zlostavljanja dešava se u ovom vertikalnom smeru, ali moram da kažem da se od toga 50% dešava u smeru naniže, znači da pretpostavljeni zlostavlja zaposlene, ali u 5% može se desiti i obrnuto, da grupa zaposlenih može da zlostavlja pretpostavljenog. Na horizontalnom nivou dešava se 45% zlostavljanja, što znači da grupe zaposlenih ili zaposleni između sebe zlostavljaju jedni druge.
Želim da ponovim nešto što je ovde više puta rečeno, ali to želim da ponovim kao poruku i onima koji su zlostavljači, ali i onima koji su zlostavljani. Zlostavljači su najčešće osobe sa poremećajima ličnosti. Zlostavljači su najčešće manje sposobne, ali moćne osobe, koje nemaju velikih ličnih kapaciteta, ni profesionalnih ni ljudskih. Nemaju kapaciteta za bliskost, za davanje i primanje, za ljubav, za kreativnost.
Njima se najčešće pridružuju u kolektivu slabije osobe, osobe koje se i same boje da će biti zlostavljane i po modelu identifikacije sa agresorom oni se pridružuju i na taj način ojačavaju moć onoga koji zlostavlja. Oni time prikrivaju sopstvenu nemoć u nekoj drugoj oblasti njihovog života, na ličnom planu ili na porodičnom planu. Zaista verujem da i u ovim slučajevima, kao i u svim drugim slučajevima kada moćniji zlostavljaju slabije, iza moći stoji nemoć, a iza prepotencije - impotencija.
Šta je u stvari mobing i koji oblici ponašanja se mogu podrazumevati pod mobingom? To može biti širenje zlonamernih glasina, socijalna izolacija, zastrašivanje, potcenjivanje i omalovažavanje, stalno menjanje uputstava za rad koje nadređeni daje podređenom, zbijanje uvredljivih šala, davanje previše posla, posla koji ne može da obavi jedna osoba u zadatom roku, ili pak suprotno, nedavanje zadataka osobi na radnom mestu, koja onda ima osećaj da je potpuno beskorisna, zatim vikanje, stalna kritika, korišćenje uvredljivih fraza i izraza, potcenjivanje stavova i mišljenja ili mešanje u privatnost osobe koja se zlostavlja.
Šta se onda dešava sa osobom koja je zlostavljena? Ona najpre prolazi kroz fazu šoka i besa, ali zatim dolazi osećaj bespomoćnosti, pojačana osetljivost, gubitak samopouzdanja; neretko se javljaju i telesni simptomi, poput nesanice ili psihosomatski poremećaji, tipa glavobolje. Naravno, napetost koju zlostavljeni doživljava na poslu širi se i u njegovoj porodici i to značajno utiče na stabilnost porodičnog života, ali i na smanjenje njegove produktivnosti na radnom mestu.
Kako zlostavljanje utiče na samo radno mesto i firmu u kojoj se dešava? Dolazi, pre svega, do porasta bolovanja; zatim, česte su izmene ili fluktuacija radnika sa radnog mesta na radno mesto, što povećava troškove rada kroz obuku novih radnika; često se dešavaju povrede na radu; naravno, smanjenje produktivnosti, smanjen ugled preduzeća, što se sve ogleda u smanjenom profitu i mogućnosti razvoja i napretka tog preduzeća.
U Srbiji često dolazi do mešanja pojma mobinga i zlostavljanja na radu i nekog osnovnog nepoštovanja radnog zakonodavstva od strane poslodavaca i ja to želim da naglasim. U Srbiji mobing ili ono što zovemo zlostavljanje na radu ima oblike kao što su neisplaćivanje zarada, nedostatak prava na godišnji odmor, često nepotpisivanje ugovora o radu, davanje otkaza na nezakonit način, ucenjivanje, šikaniranje, prisiljavanje radnika da rade pod svakojakim uslovima, prosto zato što nema dovoljno posla.
Dolazim iz grada Leskovca, u kome je nezaposlenost jako velika, a radnici su prinuđeni da rade pod svakojakim uslovima i da prihvataju svakojake ucene. Često oni u samom startu potpisuju blanko otkaze, odriču se svih prava koja im pripadaju po radnom zakonodavstvu; jednostavno, moraju se ponašati po principu koji im nameće poslodavac, a to je princip – ukoliko ti nećeš, lako ću naći nekog drugog koji će pristati na ove uslove.
Zato pozivam sve nadležne institucije da se ozbiljno pozabave kontrolom primene radnog zakonodavstva i poštovanjem radnog zakonodavstva u našoj državi. Desilo se, recimo, da je jedan poslodavac u Leskovcu birajući radnice za svoje tekstilno preduzeće tražio da se izaberu mlađe i lepše, dešavalo se da su radile ogroman broj sati, i po 260 i do 300 sati mesečno, i da za to nisu primale adekvatnu nadoknadu, a često im je zabranjivano da tokom rada naprave i minimalnu pauzu, čak i odlazak do toaleta je bivao zabranjen.
Što se tiče samog zakona i odredaba ovog zakona, želim da kažem da njegovom važnom karakteristikom smatram činjenicu da je poslodavac obavezan da obavesti zaposlene o njihovim pravima koja su vezana za zabranu zlostavljanja. Mislim da se time povećava svest svih zaposlenih o tome da je zlostavljanje zabranjeno i da je potrebno prijavljivati ga. Zatim, verujem da će mehanizam posredovanja doprineti da situacije zlostavljanja koje se dešavaju ne prolaze kroz jedan dugačak, mukotrpan proces koji oštećuje psihičko zdravlje zaposlenih, već da će se posredovanjem ovakvi konflikti prevazilaziti.
Naime, hitnost se ogleda u tome da je poslodavac dužan da nakon tri dana od prijema prijave predloži posrednika, a čitav postupak posredovanja mora da se okonča u roku od osam dana. Takođe, predviđeno je da se zlostavljanje na radnom mestu karakteriše kao povreda radne dužnosti i da čak može dovesti do otkaza zlostavljaču, što takođe smatram dobrim rešenjem, ali i preventivnom merom.
Verujem da je dobro regulisana sudska zaštita; tu posebno naglašavam teret dokazivanja, koji je na tuženom, jer je ovo jedan uobičajen (u poslednje vreme srećom i u Srbiji) mehanizam kojim se obezbeđuje pravo slabijih da se štite u sudskim postupcima.
Sudski postupci takođe imaju karakter hitnosti i privremene mere moraju se doneti već u roku od osam dana. Predviđene kazne su od 200.000 do 800.000 za pravno lice, od 100.000 do 400.000 za preduzetnika i od 5.000 do 40.000 za odgovorno lice u pravnom licu. Verujem da su to kazne koje mogu preventivno delovati na sprečavanje ove negativne pojave.
Primedba koju imam na tekst Predloga zakona je potreba da se preciznije definiše sam pojam zlostavljanja, jer verujem da je to važno za adekvatniju primenu zakona kako ne bi postojale nedoumice u primeni zakona.
Priču o volonterskom zakonu, zakonu o volonterskom radu započeću sa Ajnštajnom, a završiću sa Andrićem. Naime, Ajnštajn, koji je svetu dao jako puno novih saznanja i naučnih istina, rekao je ovako: „Koliko je neki čovek vredan za svoju zajednicu zavisi u prvom redu od toga koliko su njegovi osećaji, misli i dela usmereni ka unapređenju položaja drugih ljudi.“
Sam volonterski rad kao pojam crpi svoju osnovu iz biblijske hebrejske reči koja znači – onaj koji želi dati. Prema nekim egipatskim zapisima, razni oblici filantropije postojali su 4.000 godina pre Hrista. Sada možemo reći da 6.000 godina nakon pojave prvih oblika filantropije Srbija donosi prvi, u novije vreme, zakon o volonterskom radu. No, to ne znači da Srbija ne poznaje u svojoj tradiciji razne oblike dobrotvornog udruživanja i rada.
Želim da kažem da je značajan korak koji smo napravili na ovom putu i donošenje Zakona o nevladinim organizacijama, kojima smo ne samo omogućili zakonit rad, nego i predvideli posebne pogodnosti za one nevladine organizacije i udruženja građana koja se bave poslovima od opšteg društvenog interesa. Naravno da ovaj zakon, kao i sve ostale, treba da donesemo zbog našeg društva, ali na to nas obavezuju i međunarodne konvencije čiji je potpisnik i pravni sledbenik Srbija, kao i težnje ka evropskim integracijama koje nas obavezuju na izgradnju održive zajednice koja poštuje dostojanstvo svih ljudi i ohrabruje sve građane da pomažu u rešavanju ekonomskih, socijalnih, kulturnih i problema životne sredine, poboljšavajući na taj način svoj život i prosperitet društva u celini.
Naš pravni sistem, kao što sam rekla, do sada nije poznavao volonterstvo, odnosno dobrovoljno pružanje usluga drugom ili zajednici bez naknade, kao pravnu kategoriju. Osim sporadičnih primera, do sada nisu postojali posebni propisi kojima se bliže uređuje dobrovoljno pružanje usluga drugom licu, bez naknade, za dobro drugog lica ili za opšte dobro. Nepostojanje pravne regulative predstavlja ozbiljnu prepreku trajnom angažovanju volontera i razvoju volonterizma, jer se volontiranje pri nevladinim organizacijama može tretirati kao prikriveno zapošljavanje i kao takvo može biti predmet prekršajnih i drugih sankcija.
Značaj zakona o volontiranju ogleda se prvenstveno u tome da se volontiranje kao pružanje usluga drugom licu, dobrovoljno i bez nadoknade, priznaje u Republici Srbiji kao pravna kategorija.
Kroz burna istorijska i druga društvena dešavanja na ovim prostorima osnovne ljudske vrednosti, solidarnost, zajedništvo, briga, pomaganje, omogućili su pojedincu i zajednici da prebrode ratove, revolucije, prirodne nepogode i slično. Dešavao se i jedan obrnuti proces, a to je da su se ljudi često okretali sami sebi i sposobnosti da oni i njihova porodica prežive u teškim vremenima, i često smo grubo bili spremni da zaboravimo na potrebe drugih ljudi.
U cilju podsticanja zaštite i daljeg razvoja volontiranja i društvene afirmacije volontera, Skupština Republike Srbije donošenjem zakona o volontiranju vrši pravno i institucionalno regulisanje volonterstva kako bi se podstakla dalja izgradnja socijalne kohezije i ravnomernije rasporedio teret tranzicije. Time se omogućuje svima koji žele da postanu volonteri, a naročito mladima, da poboljšaju svoj profesionalni rad, pokažu svoje veštine i znanja, razviju ih i steknu nove. Na širem planu regulisanjem volontiranja promoviše se porodična, društvena, nacionalna i globalna solidarnost i saradnja.
U Univerzalnoj deklaraciji o volonterstvu naglašava se da je volontiranje jedan od osnova građanskog društva, kojim se afirmišu njegove bitne vrednosti: pacifizam, sloboda, jednake mogućnosti, bezbednost, pravda, zajedništvo, solidarnost među ljudima. Volonterstvo, ovako shvaćeno, afirmiše prava čoveka da se individualno i kolektivno angažuje bez očekivanja materijalne naknade. Zato je važno podržati ove ideje, posebno među mladima, i ovu materiju adekvatno pravno urediti.
Što se tiče samog zakona, pored toga što promoviše rad od opšteg interesa, verujem da je jako važno što je u njemu afirmisano još jednom načelo nediskriminacije. Mislim da je dobro što je regulisan odnos između organizatora volonterskog rada, volontera i države i verujem da je dobro što zakon reguliše mogućnost izdavanja potvrda volonterima za njihov volonterski rad. Mislim da bi bilo dobro da i drugim oblicima podrške i kroz druge zakone omogućimo da volonterski rad bude priznat i društveno prihvaćen i afirmisan i kroz neke druge olakšice koje bi volonteri mogli dobijati, recimo, prilikom zapošljavanja kao preporuka, prilikom školovanja itd.
Međutim, mislim da bi bilo bolje rešenje da ovo ne bude regulisano kroz potvrde, nego kroz, recimo, volontersku knjižicu, u kojoj bi se na jednom mestu našle sve potvrde o obavljenom volonterskom radu. Mislim da bi to rešenje bilo jednostavnije i praktičnije. Verujem da bi bilo dobro da postoji evidencija organizacija koje se bave organizovanjem volonterskog rada, jer mislim da tu treba uvesti red i da će se na taj način kristalizovati koje su to nevladine organizacije i udruženja građana koja se bave poslovima od opšteg društvenog interesa.
Bez obzira na to što su postojale brojne dileme u javnosti, podržavam rešenje u članu 12. koje podrazumeva posebnu zaštitu ranjivih grupa kroz onemogućavanje nekim kategorijama građana da se bave volonterskim radom sa ranjivim grupama.
Međutim, kao i mnogi drugi postavljam pitanje – zašto ne mogu volonterskim radom da se bave deca mlađa od 15 godina? Verujem da je to loše rešenje i mislim da je to nešto što treba promeniti. Mislim da Zakon o radu nije nešto na šta treba da se pozivamo u regulisanju volonterskog rada i verujem da je afirmacija volonterskog rada i pomaganje drugima u najranijem uzrastu veoma važno za razvoj ličnosti, ali i za razvoj društva.
Takođe verujem da treba relaksirati administraciju za kratkoročne, jednokratne, ad hok volonterske aktivnosti. Mislim da je potpuno jasno da volonterski rad ne treba da bude plaćen, ali da je možda trebalo predvideti kategoriju džeparca, pogotovo za strane volontere jer je to uobičajeno u evropskim programima.
Kao što sam rekla, završiću sa Andrićem koji je rekao: „Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo“. Poslanička grupa G17 plus veruje da ovim zakonom Srbiji, posebno mladim ljudima u Srbiji dajemo osnov za afirmaciju jednog možda zaboravljenog, a svakako ne novog sistema vrednosti. To je sistem koji štiti ljudsko dostojanstvo i razvija humano solidarno društvo. To je sistem koji podstiče ličnu afirmaciju i razvoj mladih kroz razumevanje potrebe drugih i davanje drugima. Zato verujemo da su oba zakona od izuzetnog značaja za naše društvo i mi ćemo ih podržati. Hvala.

Zahvaljujem. Podnela sam amandman na ovaj član i molila bih vas, ako samo možete da čitate amandmane koji su prihvaćeni, a koji nisu, zato što mi nije bilo baš najjasnije dok nisam dobila materijale. Imam informaciju da ova izmena koju sam predložila nije prihvaćena, ali želim da je prokomentarišem.
Pošto se radi o izmeni Zakona, da pojasnim. Starim Zakonom o izbeglicama predviđeno je da Komesarijat, odnosno komesar podnosi finansijski izveštaj, odnosno izveštaj o trošenju sredstava redovno, šestomesečno Vladi. Sada predloženom izmenom Zakona imamo izmenu koja kaže da samo na zahtev Vlade komesar podnosi ovaj izveštaj o trošenju sredstava.
Moja intervencija se ticala toga da se član 9. briše i da ostane staro rešenje, odnosno da ostane rešenje po kome komesar redovno podnosi na šest meseci izveštaj Vladi o trošenju sredstava.
Ne vidim kome je u interesu da se izveštaj o trošenju sredstava na podnosi. Mislim da to svakako jeste u interesu, pre svega, samog Komesarijata, a i u interesu Vlade, da bi znala kako se troše sredstva, ali isto tako i možda, pre svega, u interesu onih kojima su ta sredstva direktno namenjena.
Ne želim da kažem da može doći do nekih zloupotreba sredstava, ali mislim da smo svedoci da se i to dešavalo u prethodnom periodu i da sva sredstva koja su bila tokom ovih proteklih 18 godina namenjena izbeglicama, nisu baš uvek završavala na pravi način i nisu dolazila do pravih korisnika u punom obimu.
Zato smatram da nema nikakvih razloga da ne ostane staro rešenje i molim nadležno ministarstvo i Vladu da još jednom razmisli o tome, da prihvati ovaj amandman, jer verujem da je to zaista potrebno u cilju stalnog izveštavanja i Vlade i javnosti o tome kako se sredstva troše. To je u duhu demokratskih kretanja u našoj zemlji.

Zahvaljujem. Pre nego što pređem na konkretno obrazlaganje amandmana koji sam podnela, želim samo na trenutak da polemišem sa jednim iznesenim stavom, koji se tiče toga, da je nečuveno bezobrazno da deca iz našeg regiona uče istu istoriju. Želim da iznesem svoj stav ne zastupajući ni na koji način ne braneći stav koji je izneo predsednik već svoj lični stav. Zaista verujem da deca u školama treba da uče nauku i da se bave naučnim znanjima. Naravno, verujem da treba da budu vaspitavana i u duhu tolerancije i saradnje sa svima ostalima, ali iznad svega mislim da je važno da škole budu mesta gde će se deca učiti važećim naučnim stavovima.
Naravno, poznato mi je da istoriju pišu pobednici. Međutim, istorija na ovim našim krajevima, aktuelna, nema ni pobednike ni gubitnike, rekla bih da smo gubitnici svi. Oštro sam protiv toga da gubitnici budu i naša deca time što će se tumačenjem, političkim tumačenjima istorije međusobno svađati. Zamislite kad bi naša deca učila tumačenje hemije ili tumačenje biologije gde bi bilo njihovo mesto u obrazovnom sistemu Evrope i sveta. Zaista duboko verujem u to da u školama deca ne smeju biti manipulisana političkim stavovima vladajućih ili opozicionih partija. Takvih situacija u našoj prošlosti je bilo.
Lično sam, kao roditelj, nažalost, imala situaciju u kojima sam bila začuđena tekstovima koje sam nalazila u udžbenicima istorije svoje dece i moram da kažem, i danas verujem, da sam bila u pravu kada sam im savetovala da preskoče neke lekcije. Naravno da je bilo pokušaja da se čak i važeća naučna shvatanja u biologiji izmene i drugačije prezentuju našoj deci. Mislim da to stvarno treba da ostavimo iza sebe i da decu treba da naučimo o tome da idu dalje, da sarađuju sa svima i u regionu i u Evropi i da stvaraju za sebe bolju budućnost od one koju mi pokušavamo da im stvorimo.
Što se tiče konkretnih izmena zakona i ovog člana 19. želim da kažem, takođe, nešto. Naravno, koristiću i vreme poslaničke grupe. Naime Odbor za smanjenje siromaštva je u više navrata razmatrao ovaj zakon i u proteklom periodu u više navrata je imao teme koje su bile vezane za status izbeglih i raseljenih lica u Srbiji. U tom smislu mi smo uspostavili i saradnju sa više udruženja izbeglih i raseljenih lica, ali isto tako i vrlo uspešnu saradnju sa UNHCR i nekim domaćim organizacijama stručnjaka koji se ovim temama bave. Mi smo i na poslednjoj sednici Odbora imali priliku da njima damo mogućnost da iznesu svoje primedbe na zakon, što su oni i učinili, te naglašavam da su svi članovi Odbora za smanjenje siromaštva dobili primedbe Koalicije udruženja izbeglica i da su u skladu sa tim i mogli da podnose amandmane na ovaj zakon.
Ja sam, kao predstavnica Poslaničke grupe G17 plus, podnela više amandmana. Neki od njih, kao što smo imali prilike da čujemo, usvojeni su, a neki su, nažalost, odbijeni. Što se tiče člana 19. moram zaista da iznesem jedan svoj stav koji nije direktno vezano za njegov sadržaj, već pre za tehniku pisanja ovih izmena Zakona.
Pre svega, smatram da ove izmene Zakona sadrže toliko izmena, da je trebalo da bude zakon za sebe i onda svima nama bi stvari bile mnogo jasnije. Naime, član 19. sadrži 21 član u svom sastavu, da tako kažem, te je tehnika pisanja amandmana na ovaj član bila jako složena. S obzirom na to da ne možemo da napišemo više amandmana na jedan član, onda na ovu 21 tačku mogli smo da napišemo samo jedan amandman. Tako da se meni desila situacija, pošto sam imala više primedbi na ovaj član, na više od te 21 tačke, da su neke mogle biti prihvaćene, a neke nisu mogle biti prihvaćene, te bih došla u situaciju da mi ceo amandman, odnosno sve bude odbijeno, da nisam napravila izmenu amandmana, što sam i učinila.
Sada, na čemu smo ostali? Ovo je amandman, odnosno zašto je ovaj član 19. tako obiman, pa, zato što on određuje, u stvari, uslove pod kojima se mogu rešavati stambeni problemi izbeglica, on precizira ove uslove i zbog toga je ovo jedan od najvažnijih članova, odnosno jedna od najvažnijih izmena ovog zakona.
Prema tome, u članu 19, odnosno podčlanu 19b, stav 1. tačka 5) predviđeno je – da se mogu rešavati stambena pitanja izbeglica pod uslovom da oni nisu korisnici drugih programa u procesu integracije ili povratka. Moja formulacija se ticala toga, da treba preciznije odrediti ove uslove, te sam dodala intervenciju kojom se kaže – da oni mogu biti korisnici i nekih drugih programa, ukoliko ti programi doprinose rešavanju njihovih stambenih problema. Biće izuzeti samo oni koji su korisnici programa, kojim su mogli rešiti stambeno pitanje, dakle, ne bilo kojih programa. Onako kako je stajalo, isključivalo bi sve, ako je neko koristio neku pomoć, recimo, u dobijanju građevinskog materijala, za neku malu popravku, onda ne bi mogao da bude korisnik ovih programa, to bi ga isključivalo.
Ovom izmenom smo postigli da ne budu isključeni ljudi koji su koristili neke minorne programe. Zahvaljujem Vladi što je ovo prihvatila, mislim da je to zaista na korist izbeglica.
U članu 19e, takođe, postoji jedna značajna izmena. Naime predloženim izmenama zakona bilo je predviđeno da 90 dana nakon smrti korisnika nekog stambenog prostora njegovi naslednici moraju obnoviti ugovor sa zakupodavcem. Postavljalo se kao pitanje da li su zaista ti naslednici, dovoljno vešti, dovoljno pravno obrazovani, dovoljno obavešteni da u roku od 90 dana obnove ugovor? Oni mogu nepoznavati zakon, ne znati zakonske odredbe, pretpostavljati da će automatski ovo pravo biti preneseno na njih i u roku od 90 dana, praktično, nepovratno izgubiti pravo da koriste taj prostor. Unela sam intervenciju, koja je prihvaćena, jeste – da zakupodavac ima obavezu da nakon smrti onoga ko je koristio taj prostor njegovim naslednicima ponudi ugovor koji će oni potpisati i time postati dalji korisnici ovog prostora.
Predloženim rešenjem ostaje rok od 90 dana, nakon ove ponude ugovora od strane zakupodavca. Znači, verujem da su mnogi ljudi koji nisu dovoljno edukovani ili dovoljno pravno obrazovani, ili dovoljno informisani, ovakvim rešenjem zaštićeni, u protivnom, zaista, bi postojala mogućnost da zbog neukosti i neobaveštenosti izgube neka prava.
Član 19ž stav 1. tačka 5) predviđa, takođe, mogući gubitak korišćenja prava u slučaju da izbeglica ili njegova porodica neprekidno u roku od tri meseca nisu koristili stambeni prostor u kome žive. Verujem da treba uvesti ograničenje i da onaj ko ne koristi i ne treba da bude korisnik tog prostora, pod uslovom da ima neka druga rešenja.
Međutim, smatrala sam da je ovako predviđena odredba previše restriktivna i da ona izbacuje čak i mogućnost postojanja opravdanih razloga. Može se zamisliti da osoba ili njeni srodnici ne koriste tri meseca, recimo, stambeni prostor zbog toga što su boravili u bolnici ili imali neki drugi, zaista, opravdani razlog. Verujem da se ovako fleksibilnijim rešenjem, u stvari, relaksira situacija i omogućava ljudima da podnesu dokaz o opravdanosti situacije u kojoj su se našli i zbog koje nisu mogli da koriste povereni prostor tri meseca, a ne da im automatski zbog toga to pravo bude uskraćeno.
Takođe, član 19r kaže da odredbe ovog zakona primenjuju i drugi korisnici budžeta kada odlučuju o pitanjima koja su vezana za rešavanje stambenih potreba izbeglica.
Prvo se postavljalo pitanje ko su u stvari to drugi korisnici budžeta koji mogu rešavati stambene potrebe, pa sam ovim rešenjem precizirala da to jesu jedino možda jedinice lokalne samouprave i unela sam odredbu da moraju poštovati ovaj zakon samo kada stambene potrebe izbeglica rešavaju u saradnji sa Komesarijatom za izbeglice, jer možemo da zamislimo da mogu postojati i mnogi drugi programi kojim lokalne samouprave žele da reše probleme izbeglica na svojoj teritoriji i da onda oni mogu postavljati sopstvene ugovorne obaveze, ne vezujući se za ovaj zakon.
To je ono što je prihvaćeno i mislim da su ovo dobre izmene koje će precizirati član 19, koji je preglomazan, i učiniti da on u većoj meri daje prava ljudima na koje se odnosi.
Međutim, ono što nije prihvaćeno to je jedna odredba koja se ticala veličine prostora koji se može dodeljivati. Naime, predloženim rešenjem predviđeno je da se za jednu ili dve osobe njihovo stambeno pitanje može rešavati dodeljivanjem ili zakupom, kako je to već zakonom predviđeno, do 30 metara kvadratnih.
Meni se zaista čini, a verujem da je to zajedničko mišljenje svih, da do 30 metara kvadratnih za dve osobe zaista jeste granica ispod svih minimuma stanovanja. Šta znači do 30? Da li to može značiti 12 kvadrata za dve osobe? Čini mi se da je to zaista loše rešenje. Moj predlog je bio da bude najmanje 30 kvadrata za dve osobe. Taj predlog, nažalost, nije prihvaćen. Po objašnjenju koje sam dobila to je u koliziji sa nekim drugim propisima ili zakonskim rešenjima. To zaista ne znam, ali mi se čini da je ova formulacija do 30 zaista neodređena i daje jednu granica koja je previše mala za obezbeđivanje nekih pristojnih uslova stanovanja.
To bi bilo otprilike to što se tiče člana 19. Inače, mislim da je važno što smo konačno, makar to bile i izmene i dopune zakona, smogli snage da donesemo, odnosno što ćemo imati snage da donesemo ovaj zakon kojim će se mnogi problemi izbeglica, pre svega, problemi stanovanja rešiti.
Želim da naglasim da smo dobili i dopis koji je potpisan sa oko, mislim, 700 potpisa predstavnika oko 500 porodica izbeglica, kojima, nažalost, neće biti omogućena kupovina ili otkup stanova. Oni smatraju da su ovim zakonom stavljeni zaista u neravnopravan položaj sa svim ostalim izbeglicama kojima će to biti moguće.
Nisam podnela amandman koji je vezan za rešavanje ovog pitanja, zato što sam dobila uveravanja da, prosto, ovim zakonom to nije moguće rešiti, iz razloga što su oni učesnici programa koji je definisao odnose u samom startu, potpisivanjem ugovora koji su potpisali sa Međunarodnom organizacijom koja je ove stanove i donirala.
Svesna sam toga, međutim, apelujem još jednom na Komesarijat i na Vladu da, ukoliko je moguće, pitanje ovih porodica reše, kako one zaista ne bi bile dovedene u neravnopravan položaj sa svima ostalima. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, sedeći u ovim klupama jako dugo, ponekad se zaista osećam kao da sam ponavljala razred i ne bih više da slušam iste priče i da govorim o istim temama.
Za mene su, moram da kažem, prevaziđene teme - da li ćemo biti prijatelji ili neprijatelji sa drugim zemljama, da li će se naša deca igrati srpskih dobrovoljaca i da li će Srbija ikad dovoditi sebe ponovo u situaciju da se pita kako treba da se odnosi prema svetu i prema sebi samoj.
Zato želim da govorim o onoj poslednjoj konvenciji koja je danas na dnevnom redu, a to je Konvencija o zabrani seksualne zloupotrebe dece. Zašto? Zato što je za mene u Srbiji danas mnogo veće pitanje - šta se dešava sa ljudima i šta se dešava sa decom? Šta se dešava sa njihovim ličnim životima? I šta se dešava sa vrednostima koje mi kao društvo negujemo i koje prenosimo svojoj deci.
Za mene je mnogo važnije pitanje, recimo, da li će maturanti u Leskovcu igrati menuet sa Evropom, ne zato što je to tradicija Evrope, nego zato što su to nekada radile i njihove prabake, negujući građansku tradiciju, ili će nasuprot tome razdrljeni i polupijani cepati knjige i igrati sa trubačima gradskim ulicama?
Za mene je, recimo, mnogo važnije pitanje da li će deca malu maturu slaviti u kafanama, gde će piti pivo zajedno sa svojim nastavnicima, naravno, obučeni u tradiciji modernih folk zvezda?
Da li će, recimo, jedino mesto za izlazak u mom gradu za decu uzrasta od 13 godina i odrasle starosti od 50 godina biti jedan noćni klub? Da li će idoli naših devojaka biti kriminalizovane folk pevačice, srećno udate za ratne zločince ili kriminalce?
Zašto ovo govorim? Zato što mislim da je to naša tema koja je vezana za Konvenciju o zaštiti dece od seksualne zloupotrebe, jer ova konvencija, koju ćemo danas ratifikovati, ne govori samo o tome da je naša obaveza da zaštitimo decu od toga da neko izvrši obljubu nad njima, nego govori o tome da moramo da razvijamo svest čitavog našeg društva o tome šta je neprihvatljivo, a šta je prihvatljivo u seksualnom ponašanju dece i mladih.
Naša država jeste napravila neke pomake na ovom planu i kada su deca inače u pitanju, i kada je u pitanju ova tema. Pre svega, počela je da se u većoj meri primenjuje Konvencija UN o dečijim pravima i ona je ugrađena u neke naše zakone. Koleginice pre mene već su govorite o tome da su mnoge njene odredbe postale i sastavni deo Porodičnog zakona, koji smo doneli 2005. godine. Takođe, napravljen je Nacionalni plan akcije za decu i u nekim opštinama sprovode se i lokalni planovi akcije za decu.
Želela bih da pomenem i posebno značajan opšti protokol, ali takođe i posebne protokole o zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja, u okviru kojih postoje i odredbe koje se tiču seksualnog zlostavljanja. Nažalost, ne primenjuju se posebni protokoli u svim sistemima podjednako dobro i podjednako uspešno.
Što se tiče seksualne zloupotrebe i zlostavljanja dece, kakva je situacija u našem zakonodavstvu i šta smo mi zaista uradili? Neke stvari su dobre, neke stvari nisu dovoljno dobre, a neke su, bogami, i loše. Nisam stručnjak za zakonodavstvo, ali kao psiholog, majka i građanka, čini mi se da ne postoji jako velika razlika između nedozvoljenih polnih radnji nad detetom, obljube i silovanja.
Možda bi nam pravnici pojasnili, ali verujem da sva ova dela, kada su deca u pitanju, treba da budu najstrože kažnjena i apsolutno se zalažem za to. Šta znači vršiti nedozvoljenu polnu radnju nad detetom od pet, šest ili sedam godina? Zar to nije silovanje tog deteta? Da li je silovanje zaista samo seksualni čin i, kako zakon definiše, obljuba? Dakle, zalažem se za apsolutno maksimalne kazne kada su sva ova dela seksualne zloupotrebe dece u pitanju.
Ko je izvršilac ovakvih radnji nad detetom? Najčešće osobe koje su im bliske i najčešće osobe od njihovog poverenja i, nažalost, osobe od autoriteta, članovi porodice, članovi šire porodice, porodični prijatelji, nastavnici, vaspitači, u domovima za nezbrinutu decu oni kojima su deca poverena na čuvanje ili crkveni velikodostojnici. Imali smo takve situacije.
Da li ćemo mi zaista ostati društvo koje će sebi dozvoliti sramotu da ovakvi procesi zastarevaju i da počinioci ostanu ne samo nekažnjeni, nego da u našem društvu ostane dilema da li se to zaista dogodili ili se nije dogodilo?
Da li je moguće da institucija od najvećeg poverenja građana, kakva je crkva, dozvoli sebi tako nešto i da naše društvo i naš pravni sistem ne odreaguje na tako nešto? Za mene to je potpuno neprihvatljivo, kao što je neprihvatljivo da se takve stvari dešavaju u domovima za decu. Dobila sam informaciju da je takav slučaj postojao i u Vranju, ali isto tako ovih dana i u Titelu. Dakle, nešto nismo uradili dobro i to moramo drastično brzo i efikasno da menjamo.
Šta je dobro u zakonodavstvu? Zabranjen je svaki kontakt u smislu obljube, čak i ako ga inicira dete koje je mlađe od 14 godina. Tu su zaprećene visoke kazne. Zabranjena je obljuba zloupotrebom službenog položaja, to su ove situacije o kojima sem maločas govorila, članom 181. stav 2. Krivičnog zakonika. Ovde je poslednjim izmenama zakona kazna povećana, kaznena politika pooštrena i minimalna kazna je jedna do 10 godina.
Takođe, poslednjim izmenama zakona je zabranjeno da se sudi ispod minimuma. Verovali ili ne, sudije su često i ovakva dela, pazite delo obljube zloupotrebom službenog položaja, praksa je postojala da se sudi ispod postojećeg zakonskog minimuma, uzimajući u obzir olakšavajuće okolnosti.
Pitam vas, drage koleginice i kolege, ali pitam i pravosuđe Srbije, kakve su to olakšavajuće okolnosti kod nekog ko izvrši obljubu nad maloletnim detetom ili detetom ispod 14 godina starosti? Kakva je to olakšavajuća okolnost? To da je ugledan građanin, to da nije bio osuđivan, da je otac porodice? Molim vas, mislim da je to smešno. Znači, ne postoje olakšavajuće okolnosti za ovakva dela i nemoguće je suditi ne ispod minimuma, nego na minimumu. To je potpuno moralno neprihvatljivo.
Kada se silovanje izvrši prema maloletniku od 14 do 18 godina starosti kazna je od pet do 15 godina, a zaprećena kazna ukoliko se izvrši prema detetu je najmanje 10 godina. Znači, povećali smo minimalne kazne kako bismo onemogućili da se sudi ispod ovih kazni, što je bila praksa. Zaista se nadam da će reforme pravosuđa dati rezultate i da ovo stvarno više neće biti praksa u Srbiji.
Šta je loše? Ono o čemu sam malopre govorila, a to je da postoji razlika između obljube, silovanja i nedozvoljenih polnih radnji. Kada su u pitanju nedozvoljene polne radnje, Krivični zakonik, član 182, uopšte ne predviđa posebnu situaciju, posebnu mogućnost, dakle, nema specifikacije kada se te radnje vrše nad decom i nije predviđena posebna kaznena politika kada se one vrše nad decom.
Šta to znači u praksi? To znači da je svejedno da li neko nedozvoljene polne radnje vrši nad odraslom osobom ili nad detetom. Ovo je neprihvatljivo i ovo moramo da menjamo, tu nema dileme.
Još jedna stvar koja je takođe neprihvatljiva, a to je da se ovakva radnja ne goni po službenoj dužnosti, već je nužan zahtev onoga nad kim je počinjena. Do kakvih onda situacija dolazi u stvarnosti? Do toga da dete ili njegovi roditelji moraju da prođu kroz mukotrpne faze postupka da bi dokazivali. Time se stvara tzv. sekundarna viktimizacija.
Znači, žrtvu činite žrtvom više puta, ona prolazi kroz jedan težak sudski proces u kome, nažalost, najveći broj roditelja ili dece odustaje od tih procesa i mi ne dolazimo do adekvatnih kazni za počinioce. To je nešto je neprihvatljivo i to je nešto što automatski treba menjati.
Nažalost, čak se i ne primenjuje ono što je predviđeno zakonodavstvom u oblasti zaštite maloletnih lica, a to je da deca koja su predmet ovakvih sporova ne mogu biti ispitivana više puta, suočavana sa počiniocima itd. Znači, postoji procedura po kojoj njihova izjava može biti snimljena jednom i kao takva korišćena u daljim postupcima.
Nije sporno, verujem ni za koga, da ćemo ovu konvenciju ratifikovati, ali vas pozivam da je primenjujemo time što ćemo ovo naše zakonodavstvo menjati i usklađivati sa njom.
Drage koleginice i kolege, obraćam se vama, ali isto tako i svim nadležnim ministarstvima, institucijama i stručnjacima koji rade sa decom, da ovo najozbiljnije shvatimo, da je svako obavezan da prijavljuje svaku sumnju na seksualno zlostavljanje dece, ma od koga ona dolazila, da tuđa deca nisu tuđa briga i da su ona odgovornost svih nas.
Obraćam se, takođe, roditeljima i želim da im kažem da moraju mnogo čvršće da se organizuju i da traže od svih nadležnih organa da zaštite njihovu decu, ali isto tako i bilo čiju drugu decu. Kad političari dolaze u kampanje da ih ne pitaju koliko će sijalica napraviti u njihovom selu, nego da ih pitaju kakvi su programi rada na lokalu na zaštiti njihove dece i na unapređenju položaja njihove dece.
Na kraju, drage devojke Srbije, nemojte se truditi da ličite na Cece, Seke i ostale, dragi mladići u Srbiji, nemojte se identifikovati sa nekima čiji su nadimci Cane, Mutavi, Budala ili Legija, zato što ste najlepši kada ličite baš na sebe.

Poštovane dame i gospodo, poslednji put Zakon o izbeglicama donesen je 1992. godine. Od tada je prošlo 18 godina i nema sumnje da su se okolnosti značajno promenile i da one zahtevaju donošenje novog zakona, odnosno zahtevaju izmenu i dopunu postojećeg zakona.
Mogu da se usaglasim sa stavovima koji su ovde izrečeni, a koji govore o tome da izbeglički status ne treba produžavati u nedogled i da, prosto, samim tim, ukoliko država nema jasan stav o ovom pitanju i same ljude koji su u statusu izbeglica dovodi u situaciju da se pasiviziraju i da ne mogu na adekvatan način da se brinu o svojim potrebama.
U tom smislu, nadam se da je ovo poslednji zakon o izbeglicama koji donosimo i da je ovaj zakon u stvari mogućnost da se omogući konačna i trajna integracija onim ljudima koji su se odlučili da ostanu u Srbiji, a ne da se vrate u zemlje porekla.
Ko su zaista izbeglice u Srbiji? To su ljudi koji su pod pritiskom ratnih dejstava na prostorima bivše Jugoslavije dolazili u Srbiju, ne svojom voljom, već zato što su tako nalagale političke prilike i zato što su odluke o njihovim malim životima donosili veliki politički igrači. Oni su bili prinuđeni da se sa svojim porodicama, malom decom i nekim osnovnim stvarima koje su mogli poneti, isele i dođu u zemlju za koju su, takođe, verovali da je njihova. Oni su započinjali život ispočetka.
Ponavljam, ne svojom odlukom, nego zato što su bili prinuđeni. Čak i kada se svojom odlukom iseljavate u neku značajno bogatiju zemlju, početi život ispočetka je jako teško. Kada se bez svoje volje iseljavate u zemlju koja je i sama siromašna, pritisnuta međunarodnom izolacijom, takođe, učešćem u raznim ratovima, onda je nesporno da je vaš položaj neuporedivo teži i da on postavlja brojne izazove pred pojedinca i pred porodice koje su se u takvoj situaciji našle.
Šta se dešavalo? Bilo je ljudi koji su uspeli da se snađu u ovoj situaciji. To su uglavnom bili oni koji su bili bolje obrazovani, koji su imali veće lične potencijale i, nesporno, oni koji su imali veća finansijska sredstva. Ljudi koji sve to nisu imali, a njih je bio najveći broj, bili su prepušteni brizi države Srbije i sopstvenim potencijalima, onoliko koliko su se na njih mogli oslanjati.
U Srbiji je 1996. godine bilo preko 500.000 izbeglica, godine 2001. oko 340.000, a 2004/2005. godine oko 100.000. Sve u svemu, broj izbeglica u Srbiji smanjio se za 80%, što je dobar pokazatelj, ali činjenica da danas, nakon 18 godina, još uvek imamo ljude koji su izbeglice govori o tome da se Srbija, nema sumnje, nije najbolje snašla kada su ovi ljudi u pitanju.
Bilo je raznih, već sam neke od tih razloga navela, ali mislim da treba jasno reći da, nažalost, ne samo da je bilo nesnalaženja, u nekim periodima bilo je i zloupotreba na raznim nivoima, pa i zloupotrebe sredstava koja su bila namenjena izbeglicama.
Godine 1996. bilo je 700 kolektivnih centara u Srbiji i u njima je bilo smešteno oko 70.000 lica. U jednom periodu sam radila na programima psihosocijalne pomoći izbeglicama i ušla sam u svaki kolektivni centar u svom okrugu. Znam da je nakon šest ili sedam godina izbeglištva u njima bilo dece koja nikada nisu probala mleko i koja su ceo svoj život provela do tada hraneći se na kazanu nekom čorbom od kupusa, ako mogu tako da kažem, i malim količinama hleba. To je, zaista, bilo nešto što je, verujem, usmeravalo njihove živote. Činjenica da oni danas jesu odrasli ljudi, postavlja pitanje koliko su i oni sami spremni i sposobni da se brinu o svojim porodicama?
Šta kažu podaci o siromaštvu ovih ljudi? Godine 2003. oko 25% izbeglica spadalo je u kategoriju najsiromašnijih. Dakle, živeli su ispod linije siromaštva. Godine 2007. podaci su ohrabrujući i govore o tome da je samo 7,4% izbeglica živelo ispod linije siromaštva i da su se praktično time približili domicilnom stanovništvu, kojih je tada bilo siromašnih 6,9%. Nema sumnje da 2008. i 2009. godina donose drugačije trendove. Verujem da će najnoviji statistički pokazatelji svakako reći da ima više siromašnih i među izbeglicama i među ostalim stanovnicima Srbije.
Među izbeglicama je 32% nezaposlenih, što znači da je to značajno veći procenat od ostalog stanovništva, a 29% ima prihod po članu domaćinstva koji je manji od 48 evra mesečno. Samo 5% želi da se vrati u zemlju porekla, a 44% izbeglica potvrđuje da im nedostaje bar jedan dokument, što znači da oni samim tim nisu građani koji imaju potpun pristup svim institucijama naše države ili države iz koje dolaze.
Situacija je svakako najlošija što se tiče stambenih objekata i ostalih nekretnina. Naime, pre izbeglištva 88% ovih domaćinstava je posedovalo stambeni objekat, dok je sada taj procenat 54%. S druge strane, procenat podstanara se povećao sa 4%, koliko ih je bilo u zemlji porekla, na 26%, a dodatnih 7% sada živi u objektima koji su ustupljeni od strane rođaka ili prijatelja.
Ratna nevolja na različit način je pogađala domaćinstva, tako da je nekima stambeni status pogoršan, kao što smo videli, a nekima je i poboljšan u odnosu na vreme pre rata. To se vidi iz činjenice da danas sopstveni stambeni prostor ima 55% nekadašnjih vlasnika stana, ali i 50% nekadašnjih podstanara. Sa druge strane, danas se u podstanarskom statusu našlo 27% nekadašnjih podstanara, ali i 25% nekadašnjih vlasnika stambenih jedinica.
Pored onoga što sam govorila o tome da se Srbija nije najbolje snašla sa rešavanjem problema izbeglice, moram da kažem da postoji činjenica da je ona u proteklom periodu obezbedila više od 250 miliona evra iz sopstvenog budžeta, 42 miliona za smeštaj u kolektivne centre i socijalna davanja, 72 miliona za zdravstvenu zaštitu, 150 miliona za obrazovanje.
Otkupljeno je 631 seosko domaćinstvo u svrhu zbrinjavanja izbegličkih porodica, dodeljeno je 20 montažnih kuća. Program je otpočeo 2008. godine. Podeljeno je 3.249 paketa građevinskog materijala. Izgrađeno je oko 3.800 stambenih jedinica. Do sada je kroz stambene programe zbrinuto oko 30.400 lica. Više od jedne trećine izbeglih i ratom ugroženih lica uzelo je državljanstvo Republike Srbije, ali treba naglasiti da je rešavanje stambenih problema najvažnije pitanje integracije.
Ukupna sredstva koja su neophodna za realizaciju projekata kojima bi se obezbedila potrebna stambena rešenja samo za najugroženije porodice iznose 188 miliona evra. Republika Srbije je spremna da kroz Nacionalni investicioni plan u toku 2009. i 2010. godine za izgradnju 150 stambenih jedinica obezbedi 4,2 miliona evra. Za izgradnju potrebnih stambenih jedinica iz budžeta Republike i opštinskih budžeta moralo bi se obezbediti još 35 miliona evra. Takođe, iz pretpristupnih sredstava Evropske unije očekujemo da će biti obezbeđeno oko 5,2 miliona evra. Ukupna sredstva koja uprkos svemu ovome nedostaju još uvek iznose 143,5 miliona evra.
Ovo su, da kažem, statistički i finansijski okviri koji govore o materiji koju izmene Zakone koje donosimo reguliše. Želim da kažem da suština ovih izmena jeste u stvari ono što se odnosi upravo na rešavanje stambenih potreba.
Ova rešenja, nova rešenja, koja ovaj zakon donosi, nude rešavanje stambenih potreba izbegličkih porodica kroz korišćenje stambenih objekata, uzimanje u zakup, pri čemu je cena zakupa izrazito povoljna i ona se dobija tako što se tržišna cena određenog prostora množi sa 0,00121, što znači da je ona zaista značajno, značajno ispod tržišne cene korišćenja tog prostora, kada bi se inače uzeo u zakup.
Takođe, omogućena je kupovina objekata, pri čemu je cena 50% niža od tržišne, a može biti i do 90% niža, u zavisnosti od uslova pod kojima domaćinstvo živi, i to se uzima u obzir, odnosno da li domaćinstvo, porodica ima članove koje su osobe sa invaliditetom, da li je eventualno neko stradao u prethodnim ratnim dejstvima itd.
Ovaj zakon, takođe, omogućava i poboljšanje uslova stanovanja, znači sredstva koja bi omogućila poboljšanje uslova stanovanja, ali i dodelu građevinskog materijala za započete objekte ili kupovinu seoskih domaćinstava i kuća, gde bi se mogle smestiti porodice osoba koje su izbegle sa prostora bivše Jugoslavije.
Želim da kažem da zakon ima i dosta otvorenih pitanja. Neka od tih ja sam pokušala da rešim amandmanima. Želim da kažem da je o ovom zakonu raspravljao i Odbor za smanjenje siromaštva i da se većina kolega saglasila oko ovoga što ću sada izneti kao primedbe. Međutim, ovo nije prvi put da Odbor za smanjenje siromaštva raspravlja o ovom pitanju. Mi smo proteklih nekoliko godina imali i dva ili tri javna slušanja, koja su govorila o položaju izbeglica, ali smo isto o ovom zakonu govorili i kada je on bio prethodni put u proceduri.
Što se tiče otvorenih pitanja, kako sam rekla, mislim da treba u članu 2, pored toga što se reguliše zdravstvena zaštita izbeglica – regulisati i pitanje socijalne zaštite.
Zatim, intervenisala sam u članu 19v, kada se govori o najmanjoj mogućoj kvadraturi kojom se rešava stambeno pitanje, koja je zakonom predviđena "da bude do 30 kvadrata", odnosno predviđeno je da bude za jednog ili dva člana domaćinstva do 30 metara kvadratnih. S obzirom na to da oko 40% izbegličkih domaćinstava jeste jednočlano ili dvočlano, verujem da je to zaista visok procenat ljudi koji će biti ovim pogođeni, a to "do 30 kvadrata" može da znači 15 i 20 kvadrata za, recimo, dvoje ljudi koji žive u domaćinstvu.
Verujem i mislim da neće biti problema da to rešimo, barem po reakcijama koje smo imali na Odboru, da ovo bude izmenjeno u ''najmanje 30 kvadrata i za svakog člana po 10 kvadrata plus''.
Takođe, imam jednu intervenciju. Moram da kažem da smo ove izmene radili u saradnji sa udruženjima izbeglica i udruženjima građana koja se bave izbeglicama. Naime, postoji jedna odredba koja kaže, kada je u pitanju ugovor o korišćenju, odnosno zakupu – 90 dana nakon smrti korisnika, ukoliko njegovi naslednici ne zaključe ugovor, smatraće se da taj ugovor više ne postoji. Imajući u vidu činjenicu da je veliki broj ovih ljudi zaista pravno neuko i možda nisu u obavezi da znaju odredbe Zakona ili da se snađu u periodu od 90 dana, smatrali smo da je potrebno staviti obavezu Komesarijatu da im ponudi ugovor na zaključivanje.
Jedna odredba kaže – da pravo na rešavanje ovih stambenih potreba, ovim zakonom neće imati ni oni koji su korisnici drugih nekih programa. Ovde smo dodali jednu obavezu – da se to odnosi samo na one programe kojima bi se moglo rešiti stambeno pitanje i znači da se ne odnosi na neka minorna davanja, kojima se nije moglo rešiti stambeno pitanje.
Smatrala sam da je potrebno da Komesarijat redovno podnosi izveštaj Vladi. Do sada je ta obaveza postojala, redovnog šestomesečnog izveštavanja. Međutim, ovim novim predlozima je predviđeno – da samo na zahtev Vlade postoji izveštavanje. Verujem da je to loše rešenje i da treba da postoji – obaveza redovnog izveštavanja na šest meseci. Mislim da se time uvodi i dodatna kontrola, transparentnost procesa i transparentnost trošenja sredstava i, uopšte, svih aktivnosti koje Komesarijat preduzima.
Mislim da je otvoreno i pitanje odnosa sa udruženjima izbeglica. Verujem da je trebalo da udruženja izbeglica dobiju veću ulogu u ovom procesu i da je trebalo da se Komesarijat u većoj meri obaveže na poštovanje njihovog učešća, imajući u vidu da je participacija jedno od osnovnih ljudskih i građanskih prava. Znam koji sve izazovi postoje na ovom planu, ali, mislim da je tu trebalo uvesti čvršću obavezu saradnje i uvažavanja potreba izbegličkih udruženja.
Naravno, zaista ostaje otvoreno pitanje ovih 500 porodica koje ovim zakonom neće moći, na način na koji žele, da reše svoje pitanje. Mi smo dobili peticiju koju je potpisalo 476 lica, koji predstavljaju svoje porodice, koji su preko programa HABITAT bili u prilici da na neki način reše svoje stambeno pitanje, ali, koji, jednostavno, neće moći prema ovom zakonu da kupe te stanove.
To je pitanje otvoreno zbog toga što postoji, moram da kažem, jedna pravna dilema. Naime, oni su potpisali ugovor koji ih obavezuje da ne mogu kupiti te stanove. Međutim, verujem da to može na neki način, možda ne ovim zakonom, ali na neki način apsolutno treba da se reši, kako oni ne bi bili dovedeni u neravnopravan položaj sa svima ostalima.
U nadi da će ovaj zakon zaista doprineti da se suštinski omogući integracija izbeglica i da za nekoliko godina zaista u Srbiji više ne bude izbeglica, već da svi oni koji su se opredelili da u njoj ostanu i da u njoj žive, budu na potpuni način integrisani i izjednačeni sa svima ostalima u Republici Srbiji. G17 plus će ovaj zakon podržati. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Dame i gospodo, G17 plus se zalaže za razvoj modernog demokratskog društva koje se oslanja na snažnog pojedinca, demokratskog društva koje je spremno da prihvati decentralizaciju kao model upravljanja sobom i svojom okolinom, ali, isto tako, demokratskog društva koje se zasniva, pre svega, na znanju, jer znanje je ono što pokreće svet, vizije, ideje. Snažni pojedinci i snažna podrška izuzetnim pojedincima je ono što daje trajne rezultate i što, na kraju krajeva, predstavlja moderno društvo 20. i 21. veka, društvo koje je zasnovano na znanju, društvo koje kao osnovni resurs vidi čoveka i njegovo znanje i sposobnost.
Međutim, Ciceron je još govorio da kao što njiva, iako plodna, ne može da rađa bez obrade, tako i čovek ne može stvarati bez učenja. Od tada, do danas, učenje predstavlja osnovni resurs svih društava i osnovni preduslov da bi čovečanstvo uopšte moglo da se razvija.
U uslovima globalnog razvoja, kada se beleži vreme veoma brzih i modernih komunikacija, velika ekspanzija međunarodne trgovine i ekonomije, ali isto tako i veoma brz razvoj znanja, nauke i tehnike, mi u Srbiji, nažalost, imamo neke trendove koji u ovoj oblasti nisu povoljni. Naše obrazovanje je, generalno, relativno nisko, beležimo depopulaciju sela i više ne samo sela, nego čitavih područja u našoj zemlji, znači, demografski pad, nizak nivo kvalifikacija, tešku zapošljivost pojedinih kategorija građana i, nažalost, napuštanje, odlivanje iz obrazovnog sistema još uvek nedopustivo velikog broja dece.
Zbog toga je predškolsko obrazovanje i uvođenje obaveze predškolskog obrazovanja bio jedan veliki korak koji smo napravili donošenjem Zakona o osnovama sistema obrazovanja, ali meni se čini da i ovaj korak koji činimo danas nije manje značajan, jer uređujemo jednu značajnu oblast, kao što je predškolsko obrazovanje, koje direktno utiče na rani razvoj, a to je razvoj, praktično, od rođenja, pa do polaska u školu.
Zašto je rani razvoj važan? Još je Frojd, početkom prošlog veka, rekao da je dete otac čoveka i to je danas ostalo kao poznata maksima, s kojom se, verujem, svi slažemo. Tada smo počeli da razmišljamo o tome da je jako važno ulagati u decu, da deca nisu samo reprodukcija ljudi na nižem nivou, već da deca imaju svoje specifičnosti i specifičnosti svoga razvoja. Isto tako, naglašeno je koliko je važno kako će teći taj rani razvoj i kako će se on podsticati i usmeravati.
Na ovom ranom nivou razvoja ima raznih segmenata o kojima moramo brinuti, tu su i emotivni razvoj, ali i saznajni, takođe, socijalni razvoj. Znači, sve ove komponente i kategorije stvaraju budućeg čoveka i sve one su od neobičnog značaja, briga o njima je od velikog značaja za razvoj budućeg čoveka, ali isto tako i za razvoj čitavog društva, pa i čovečanstva u celini.
Nažalost, roditelji često nemaju dovoljna znanja ili potiču iz sredina u kojima podsticanje ranog dečijeg razvoja nije uobičajeno i ono što društvo mora da radi jeste da roditeljima koji imaju decu ovog uzrasta pomogne u pravilnom oblikovanju njihovog rasta i razvoja.
Nažalost, i u našem društvu se može često čuti, pre neki dan se to dogodilo, da čak i stručnjaci govore o tome kako je ideja vaspitanja, u stvari, potčinjavanje i podređivanje deteta. Ja se oštro suprotstavljam ovakvim stavovima, jer smatram da je to nešto što razara ne samo integritet pojedinca, nego i integritet društva. Jako mi je važno što ovaj zakon sadrži principe koji su direktno suprotni tome, principe koji podstiču kreativnost, individualnost, različitost, ali, s druge strane, i toleranciju i socijalizaciju koja podrazumeva da je naše pravo ograničeno pravima drugih.
Mislim da je jako važno što ovaj zakon donosi izvesne novine koje se tiču marginalizovanih grupa, odnosno mogućnosti njihovog većeg uključivanja u sistem ranog vaspitanja i obrazovanja, pa i nege, jer je to nešto što je od izuzetnog značaja, iz prostog razloga što se društvo ne može razvijati ukoliko sve svoje resurse i sve svoje kapacitete ne stavi u punu funkciju.
Čvrsti naučni dokazi u oblasti ekonomskih, medicinskih i društvenih nauka govore o tome da programi koji promovišu rast i razvoj od rođenja do šeste godine predstavljaju osnovni ljudski kapital i osnovu za dugoročno učenje i socijalizaciju. U svetlu toga, možemo da kažemo da je donošenje ovog zakona jedna od naših najboljih investicija u budućnost našeg društva.
Zakon o predškolskom vaspitanju i obrazovanju oslanja se na mnoga strateška dokumenta koja je naša država donela, na Strategiju za smanjenje siromaštva, milenijumske ciljeve razvoja, Nacionalni akcioni plan za decu, Strategiju za unapređenje položaja Roma i mnoga druga strateška dokumenta koja naglašavaju da je veoma važno da predškolsko vaspitanje omogući korišćenje svih resursa, uvede alternativne programe, uvede privatne davaoce usluga i angažuje sve kapacitete na lokalnom nivou, uključujući i lokalnu zajednicu, i roditelje, i nevladin sektor.
Kakvo je danas stanje u našem predškolskom obrazovanju? Pripremni program koji se sprovodi prethodne tri godine, po informacijama koje daje Ministarstvo, obuhvatio je oko 96% dece, što se može smatrati relativno dobrim obuhvatom. Bojazni koje postoje su da to možda nije pravo stanje stvari, jer pokazuje da su, recimo, romska populacija, odnosno deca romske nacionalnosti obuhvaćena svega sa 45% ovim programom, a deca sa sela sa oko 50%, dok su deca sa smetnjama u razvoju obuhvaćena svega sa 10%.
Znači, mi u ovom trenutku imamo problem s uključivanjem marginalizovanih grupa u sistem predškolskog vaspitanja i to je sigurno nešto što ovim zakonom pokušavamo da menjamo, nadam se da će on to promeniti. Takođe, ovaj pilot program je povećao obuhvat dece za 30%, što je jako dobar rezultat i trend koji treba nastaviti.
Što se tiče obuhvata predškolskog vaspitanja dece od tri do pet godina, on iznosi 35 do 40% i najniži je u Evropi u ovom trenutku.
Zašto je to tako? Ispitivanja govore da je jedan od problema stav roditelja, odnosno roditelji, naročito iz marginalizovanih grupa, ne smatraju da je posebno važno da deca pohađaju predškolsko, ako im nije neophodno čuvanje dece. Znači, taj sistem da se predškolsko obrazovanje i vaspitanje, pre svega, odnosi na čuvanje dece, jer roditelji koji nemaju gde drugde da čuvaju decu daju ih u vrtić, nešto je što moramo menjati. Mora se menjati svest roditelja o tome koliko je pohađanje ovih ranih obrazovnih i vaspitnih programa od velikog značaja za dalje obrazovanje njihove dece. Kao jednu od prepreka, roditelji navode i udaljenost, cenu, ali i nedostatak mesta. Nedostatak mesta se, uglavnom, odnosi na urbane sredine.
Šta zakon o kome danas raspravljamo donosi pozitivno? To je već uključenost marginalizovanih grupa, širi obuhvat dece u globalu, nove fleksibilne mere, kao što je, recimo, mogućnost da se programi odvijaju i u porodici, ukoliko je to potrebno, mobilni vrtići za ona područja gde ne postoje mogućnosti da budu otvoreni klasični vrtići, ali, isto tako, i razni modeli dodatnih podrški i individualnih programa za decu kojoj je to potrebno. Nešto što je značajno, to je praćenje efekata obrazovnih politika i mera koje se primenjuju.
Ono što izdvajam je mogućnost, odnosno davanje prednosti pri upisu u vrtić deci iz socijalno ugroženih kategorija i marginalizovanih grupa.
Kao što sam rekla, individualizovani programi. Veoma pozdravljam uvođenje pedagoškog asistenta kao dodatnu podršku i pomoć onima koji nisu u stanju da savladaju na klasičan način program predškolskog vaspitanja, ali, isto tako, i mogućnost upisa dece bez državljanstva. Želim da kažem da u Srbiji živi oko 700 hiljada ljudi koji nemaju državljanstvo, zbog otežanih procedura dobijanja dokumenata ili dokaza o, recimo, prebivalištu i potrebnim drugim podacima, tako da je među njima veliki broj dece. Ukoliko deca bez državljanstva budu isključena iz sistema, ona će trajno ostati na marginama društva, što je nešto što mi ne želimo.
Posebno želim da naglasim član 34. koji govori o deci sa smetnjama u razvoju. Sada imamo mogućnost da se deca sa smetnjama u razvoju uključe u sistem ranog obrazovanja i vaspitanja. Predviđeno je da ne može da ih bude više od dvoje u grupi, što znači da nema segregacije, da se neće formirati posebne grupe za ovu decu, i naravno, dodatni program i podrška njima, što smatram da je izuzetno značajno, kako bi se omogućili i obuhvat, i uključenost, i jedan inkluzivni pristup, za koje se naše društvo opredelilo i u obrazovanju, kao i u svim drugim oblastima.
Imala sam neke sugestije, koje verujem da ćemo to dogovoriti s Odborom i Ministarstvom, zbog jako dobre saradnje koju, inače, imamo, to moram da naglasim. Predlažem da prednost pri upisu, pored predviđenih kategorija, imaju i samohrani roditelji, da se kao jedan od zadataka obrazovanja uvede i tolerancija različitosti. Ne sumnjam da će se to dogoditi, s obzirom na to da će deca sa smetnjama u razvoju već biti prisutna u grupama, tako da verujem da niko od kolega nema ništa protiv tolerancije različitosti. Mislim da je samo potrebno da se ona naglasi kao princip. Takođe, verujem da tamo gde nije moguće da postoji mobilni vrtić, može da postoji putujući vaspitač.
Imali smo jednu terminološku dilemu. U zakonu se trenutno kaže da opština treba da obaveštava o deci koja su…, imam malo vremena, moram da skratim.
O ovim primedbama ćemo razgovarati naknadno, jer želim da kažem nešto i o zakonu o učeničkom i studentskom standardu, zato što i njega smatram veoma značajnim. Zašto? Zato što je veća dostupnost srednjeg, a posebno visokog obrazovanja svima onima koji žele da se obrazuju, takođe, od neobičnog značaja za naše društvo i društvo inače.
Strategija za mlade govori o tome da je veoma važno da se u društvu, želim da naglasim da su ovo sugestije samih mladih koji su učestvovali u procesu donošenja Strategije, prepoznaju i uvažavaju potencijali mladih kao važan društveni resurs i ova strategija kazuje da treba ukazati veće poverenje i podršku mogućnostima mladih. Verujem da je ovo jedan od zakona koji tretira ovu oblast, koji podržava mogućnost visokog školovanja.
Mnoga istraživanja i u svetu i kod nas govore o tome da, nažalost, postoji društveni jaz između nekih kategorija društva koje imaju pristup resursima, kvalifikacijama, novcu, pa i životnim šansama, i onih koji taj pristup nemaju. Nažalost, ovo se ne odražava samo na decu ranog uzrasta ili na osnovnoškolski uzrast. Čak i oni koji ne ispadnu iz sistema i dođu do visokog obrazovanja, još uvek su njihova postignuća u velikoj meri zavisna od toga iz kakve sredine dolaze i koliko podsticaja njihova porodica može da im pruži. Tu mislim i na finansijsku, obrazovnu i razne druge vrste podsticaja obrazovanja.
Postoji jaka korelacija između uspeha na studijama i porekla, odnosno porodice iz koje studenti dolaze. Zbog toga mislim da dobar sistem podrške studentima treba da balansira između potreba koje oni imaju, finansijskih, materijalnih, raznih drugih, i njihovih zasluga, odnosno onoga što oni postižu na fakultetu. Mislim da tu postoji prostor za poboljšanje ovog zakona, ili prostor za njegovu kritiku.
Kakva je situacija sada? Stipendije se dodeljuju od druge godine studentima koji imaju izuzetno dobre rezultate u učenju. Prosečna ocena onih koji sada dobijaju stipendije je 9,04. Za kredit mogu da konkurišu svi studenti, uključujući i prvu godinu, što nije moguće kod stipendija, i njihova prosečna ocena je 8,20. Međutim, ono što je zabrinjavajuće, to je da, po podacima koje sam dobila, od 100 mogućih poena koji se dobijaju za kredit, samo sa dva poena utiče materijalni položaj studenta. Mislim da to nije dobro rešenje i da to treba menjati.
Pored ovog fonda koji se formira ovim zakonom, postoji još Fond za mlade talente od 2006. godine, Fondacija za naučni podmladak i stipendije koje daje Ministarstvo za nauku i tehnologiju za međunarodna takmičenja, stipendije siromašnim srednjoškolcima, a studentima ne, ako se ne varam. Pokrajinski i lokalni nivoi vlasti, takođe, daju stipendije.
Verujem da je to trebalo na neki način objediniti, da bismo lakše upravljali time i da bismo znali kakvi su efekti svih tih davanja i da bi se usaglasili kriterijumi. Treba povesti afirmativnu akciju i možda razmišljati o tri kriterijuma, odnosno tri grupe mogućih stipendija. Verujem da se ovo može urediti podzakonskim aktima i u tom smislu govorim. Znam da sada nije moguće to promeniti u zakonu, da jedan od kriterijuma za stipendije bude uspeh.
Jako je važno da najbolje nagrađujemo, to je nešto što pokreće društvo, kao što sam rekla, ali isto tako je važno, imajući u vidu korelaciju između materijalnog položaja i uspeha na studijama, da možda deca iz marginizovanih grupa teže postižu tako visoke rezultate, pa ih treba dodatno motivisati i dati mogućnost da ih država podrži materijalno, kako bi oni te rezultate ostvarili, kako se ne bismo stalno vrteli u tom začaranom krugu manjeg uspeha onih koji su siromašni.
Verujem da stipendijama treba podržati i one koji imaju slabiji materijalni položaj, takođe, i one koji dolaze iz područja gde postoji depopulacija. Ukoliko studenti dolaze iz nerazvijenih područja, nerazvijenih regiona, treba im dati stipendiju ukoliko će se kasnije vratiti u to područje i svojim sposobnostima i snagama ga razvijati. Verujem da na taj način podstičemo i podržavamo i ravnomerniji regionalni razvoj naše zemlje.
Što se tiče povraćaja kredita, moje pitanje je da li mogu da vraćaju kredite ako se nisu zaposlili? Da li se to na neki način može vezati sa zapošljavanjem, jer, u protivnom, jako teško mogu da vrate kredit? Isto tako, mislim da treba omogućiti da siromašniji studenti ne vraćaju kredit, i ako imaju nešto niži prosek ocene. Mislim da je predviđeno preko devet, ne mogu tačno da se setim, 8,5, ali, opet kažem, u kontekstu ove povezanosti, možda treba za studente koji imaju slabiji materijalni položaj spustiti malo taj kriterijum, pa omogućiti da ne vraćaju kredit iako možda nisu postigli vašu ocenu 8,5.
To su, otprilike, moje sugestije. Na kraju, želim da kažem da je Nikola Tesla dva puta konkurisao za stipendiju u Matici srpskoj…
(Predsednik: Vreme.)
… u Novom Sadu, prvi put, 14. oktobra 1876, a zatim 1. septembra 1878, i nikada nije dobio tu stipendiju, iako je septembra 1892. godine dobio priznanje engleskog Udruženja inženjera i naučnika, a odmah nakon toga i počasni doktorat Kolumbijskog univerziteta. Kada je krajem 1892. godine konkurisao, nije izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije.
Želim, ipak, da ga citiram. On je rekao ovako: "Tolika je moć čoveka, da nebo odjekuje a zemlja drhti od samog zvuka njegovog glasa, ali ono što najviše usporava ljudsko kretanje je neznanje".
Dame i gospodo, pružimo šansu našoj deci da svojim znanjem pokrenu našu zemlju...
(Predsednik: Hoćete li, molim vas, da privedete kraju. Interesantno je, ali ste već u drugom minutu.)
… ovo je poslednja rečenica, da svojim znanjem pokrenu našu zemlju i pružimo im priliku da njihov glas odjekne čovečanstvom. Hvala.

Poštovane dame i gospodo, poštovani građani, demokratija krajem 20. i početkom 21. veka nema sumnje doživljava trijumf i kao ideal i kao skup političkih institucija i prakse.
U zaključnoj izjavi svetskog samita UN 2005. godine kaže se da je demokratija univerzalna vrednost i da ona ne pripada nijednoj zemlji ili regionu izolovano. Takođe, složićemo se da je snažan parlament vitalni znak snažne demokratije.
Međutim, uprkos svemu ovome dešava se i jedan paradoks. Taj paradoks govori o tome da upravo parlamenti u vreme jačanja demokratije slabe i da njihova uloga širom sveta u većini društava gubi na značaju. Šta se dešava i kako je moguće da jedna institucija, koja bi trebalo da bude hram demokratije, praktično gubi podršku od onih koje predstavlja, od građana država u kojima funkcioniše.
To je paradoks nad kojim se svakako treba zamisliti i mislim da mi u Srbiji predstavljamo, nažalost, jedan od loših primera koliko parlament može da gubi na ugledu i koliko građani mogu da imaju nizak nivo poverenja u parlament i svoje predstavnike.
Svi smo svedoci toga, koliko sam u parlamentu za proteklih pet ili šest godina, nažalost, desilo se pet ili šest smrtnih slučajeva. Parlamentarci su umirali na svom poslu, a evo i danas smo imali primer, koji nije tako redak, da se pred očima građana parlamentarci onesvešćuju na svom poslu. Meni nije poznato da se ni u jednoj drugoj instituciji u Srbiji tako nešto tako često i na takav način dešava, što sigurno govori o tome da ovaj posao kojim se mi bavimo nije baš tako lak, jednostavan i lagodan kakvim ga doživljavaju građani Srbije.
Međutim, uprkos tome, bili smo izloženi činjenici da se gotovo čitava javnost obrušuje na parlament i na nas kao pojedince i da smo bili u prilici da bivamo nazivani imenima koja dobro vaspitano dete ili čovek u Srbiji neće sa lakoćom ponoviti. Isto tako, gotovo da i naši prijatelji i porodice počinju da se pitaju da li smo mi zaista tako neobrazovani, tako primitivni, tako nepošteni, tako lenji, kako nas čitava javnost opisuje. Naša deca saginju glave u školama pred tvrdnjama svojih nastavnika da smo mi skup korumpiranih primitivaca.
Da li je za utehu, to se ne dešava samo Srbiji. Kao što sam rekla, poverenje u parlament širom sveta u većini država opada. Opet da kažem, da li je to za utehu, ali jedno istraživanje i anketa pokazuje da recimo u zemljama EU, među institucijama čije je poverenje ispitivano, najveće poverenje ima policija, zatim vojska, zatim sudovi, zatim parlament i na kraju stranke.
U istočnoj Aziji - vojska, sudovi, policija, parlament, stranke. U zemljama koje su nedavno postale članice EU – vojska, policija, sudovi, parlament, stranke. Znači, parlament i stranke su redovno na dnu i opet kažem, nije samo u Srbiji slučaj da mehanizmi sile uživaju mnogo veće poverenje od mehanizama i institucija demokratije.
Australijski predstavnički dom izdao je jedno saopštenje pre nekoliko godina gde je rekao ovako – reklamno-propagandna delatnost, novinari i prodavci polovnih kola u Australiji mogu da odahnu, ne spadaju više u najnepopularnije profesije, prestigli su ih poslanici, koji su među 23 rangirane profesije u Australiji najnepopularnija profesija.
Zašto je to tako i zašto dolazi do ovog paradoksa demokratije, da ostavimo političkim teoretičarima. Jedan od njih, Norberto Bobio, italijanski teoretičar, kaže da se verovatno radi o izneverenim očekivanjima i izneverenim obećanjima. Filozofi mogu da raspravljaju o tome da li je uopšte ideale kakav je demokratija ili sloboda ili pravda moguće dostići.
Naš pesnik Branko Miljković poetično se zapitao da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj. Svi mi koji smo se borili u nekom periodu svog života, a verujem da među nama ima mnogo takvih, bez obzira što nam se ideali možda razlikuju, sigurni smo da nam ideali nikada ne mogu odgovoriti istom merom.
No, da se ne bavimo politikološkim i filozofskim temama. Duboko verujem da uvek kada postoji neki problem čovek treba da krene od sebe i da se zapita – šta ja tu mogu da uradim? Isto tako, verujem da je ovog trenutka pred nama pitanje šta mi možemo da uradimo.
Uverena sam da ovim zakonom pravimo pokušaj da damo odgovor na to pitanje. Zaista, šta možemo da uradimo? Možemo da donesemo zakon, možemo da ga primenjujemo, možemo da se u svakodnevnom radu trudimo da naš parlament učinimo što je moguće više demokratskim.
Da bi parlament zadovoljio te uslove, on mora da omogući adekvatnu predstavljenost građana, mora da bude transparentan, mora da bude dostupan, mora da bude efikasan i mora da bude odgovoran, mora da polaže račune pred građanima koje predstavlja.
Šta su u pokušaju da postignu ove kriterijume radili ostali parlamenti i šta mi možemo da uradimo? Navešću nekoliko primera. Javna slušanja su svakako dobar institut koji obezbeđuje da građani uzmu učešće i da sarađuju sa parlamentarcima.
U Belorusiji, Sloveniji ili Tunisu postoje konstitutivni saveti nevladinih organizacija ili udruženja građana koji su pridruženi nekim skupštinskim odborima i stalno su u konsultativnom procesu. U Mađarskoj, pri parlamentu, postoji kancelarija za građane, gde građani mogu davati svoje sugestije, primedbe i učestvovati u procesu donošenja zakona.
Na Islandu zakonodavni odbor, recimo, traži mišljenje u pisanoj formi od zainteresovanih građana ili grupa građana kada se raspravlja o nekom zakonu. Takođe, dobri su primeri i mobilnih parlamenata, kancelarija parlamenata u unutrašnjosti ili regionalni centri koje neki evropski parlamenti imaju u svojim zemljama.
Želim da kažem i neke zanimljive primere kako parlamenti rade sa mladima ili kako pokušavaju da kod mladih razviju svest o značaju parlamentarne demokratije. Recimo, islandski parlament ima sajt za učenike uzrasta od 13 do 15 godina, gde oni mogu da komuniciraju sa crtanim likovima, uče i odgovaraju na pitanja o parlamentu i da odmah dobiju povratnu informaciju i ocenu o svojim odgovorima.
U Finskoj postoji igra "zakonodavci", u kojoj deca virtuelno donose zakone i igraju različite uloge u okviru parlamenta. U Turskoj, recimo, parlament, zajedno sa ministarstvom prosvete, učestvuje u projektu jačanja đačkih parlamenata, gde deca stiču iskustvo kako je to birati i biti biran i kako to treba predstavljati nekoga ili svoje stavove. I, recimo, nije retka praksa da predsednik parlamenta prisustvuje ovim izborima u školama, kako bi dao na značaju đačkim parlamentima.
Ovo su sve dobri primeri koje verujem da i mi možemo slediti. Mi imamo i neke od svojih mehanizama koje smo već razvili.
Kada govorimo o samom zakonu, rekla sam već, mislim da je ovo jedan od načina da jačamo parlament dalje. Naravno da zakon sam po sebi neće doprineti jačanju parlamenta, ali neki njegovi mehanizmi, u zavisnosti od toga kako ih budemo koristili, svakako mogu biti dobra polazna osnova.
Kada se govori o gardi i kritikama koje su za to vezane, moram da kažem da lično neću uživati u tom činu i verujem da nijedan pojedinac, nijedan čovek na svetu, ne može verovati da se garda postrojava zbog njega. To možda samo neki koji imaju probleme sa paranoidnom šizofrenijom mogu verovati da su oni toliko veliki da upravo zbog njih može da se postroji garda.
Međutim, ukoliko se ona postroji pred institucijom, zbog institucije i da bi instituciji dala na značaju, a samim tim i građanima Srbije, onda za mene to jeste prihvatljivo rešenje.
Mislim da je najznačajniji deo koji ovaj zakon donosi, odnosno rešenje koje on donosi, samostalan budžet Skupštine, jer to zaista jeste uslove za nezavisnost i to zaista jeste uslov za jačanje parlamenta. Znamo i iz ličnog života, i iz ekonomije i iz privrede da je prosto nemoguće biti nezavisan bez ekonomske nezavisnosti, da je nemoguće razvijati sopstvene mehanizme, da je nemoguće pratiti sopstvene programe ukoliko nemate nezavisan budžet. Verujem da je to jedno od najznačajnijih rešenja koja ovaj zakon donosi.
Ono što u njemu želim posebno da pohvalim i moram da kažem da to doživljavam kao deo lične satisfakcije za rad koji sam, verujem, predano obavljala tokom prethodnih godina u parlamentu, a to je uvođenje upravo instituta javnih slušanja i uvođenje skupštinskih kancelarija u unutrašnjosti naše zemlje.
Član 27. ovog zakona predviđa mogućnost organizovanja javnih slušanja za odbore, a član 15. govori o tome da svoju predstavničku funkciju Skupština ostvaruje i na taj način što poslanici obavljaju kontakte i razgovaraju sa građanima bilo u Skupštini, odnosno otvorena je mogućnost da se to radi i u kancelarijama u unutrašnjosti.
Sa ponosom mogu da istaknem da sam jedna od prvih poslanika koja je organizovala i javno slušanje, a isto i prva poslanica koja je otvorila poslaničku kancelariju u unutrašnjosti Srbije. Kada smo počeli sa formom javnih slušanja 2005. godine, moja koleginica Ivana Kovačević, koleginica Donka Banović i ja, u ime Odbora za siromaštvo, Odbora za rad i socijalna pitanja i Odbora za prosvetu bilo je mnogo podsmeha u Skupštini vezano za sam ovaj termin, a naravno i za način rada.
Moram da kažem da su dolazili gotovo iz svih poslaničkih grupa. Mnogi su nas pitali da li će biti i javnog gledanja, mnogi su nas pitali da li smo onda, samim tim, mi možda javna kuća, mnogi su pitali razna nesuvisla pitanja, izvrgavajući ruglu ovaj institut demokratije koji postoji u svim razvijenim demokratskim parlamentima.
Međutim, kad radite nešto u šta verujete, naravno da se ne osvrćete na to. Zašto su javna slušanja dobar mehanizam učešća građana? Zato što se parlamentarne procedure približavaju građanima, zato što građani učestvuju u parlamentarnim raspravama na odborima, zato što javna slušanja i poslanike čine odgovornijim pred građanima, a parlament legitimnijim, zato što javna slušanja doprinose otvorenosti i transparentnosti demokratskog procesa, podizanju demokratske političke kulture, unapređenju saradnje i poverenja između građana i njihovih predstavnika i omogućavaju stalni dijalog građana i parlamenta.
U tom smislu, javna slušanja su u našem parlamentu već postala praksa. Bilo ih je dosta. U ovom poslednjem sazivu, mislim, sve više i više i mislim da je jako dobro što ovoga puta i zakonom o Narodnoj skupštini potvrđujemo da su javna slušanja nešto što postaje deo parlamentarne prakse i nešto što postaje stalni mehanizam saradnje sa građanima i učešća građana u demokratskim procedurama.
Kada govorimo o kancelarijama u unutrašnjosti, već imam nekoliko meseci iskustva u radu sa građanima u ovoj kancelariji i mogu vam reći da je to zaista jedno izvanredno iskustvo, ne zato što mi je prvi put da imam kontakte sa građanima, znam da svi vi na terenu imate kontakte sa građanima, ali ovo je prosto mogućnost da građanima krenete u susret, da kancelarija bude otvorena svakog dana za njih, da vi budete dostupni građanima svakodnevno i da se veliki broj problema građana može rešiti.
Kada ne može da se reši, onda se građani i sami uvere da vi niste tako moćni kako su možda mislili, da vam se često desi da kada pred njihovim očima probate da pozovete nekog direktora nekog javnog preduzeća da on baš i nije spreman da vam se javi, da baš možda i nije spreman da vam izađe u susret i prosto se razbija taj jaz između građana i parlamenta, jaz između građana i poslanika i uverenje građana da poslanici jednostavno rade za sebe.
Dakle, pred očima građana pruža se mogućnost da se uvere u činjenicu da veliki broj nas radi upravo u javnom interesu i da veliki broj nas u stvari predano radi svoj predstavnički posao.
Sledeći misao da u novije vreme demokratija nije više pitanje slobodnih izbora, nego upravo pitanje učešća građana u demokratskim procedurama između izbora, verujem da ovaj zakon pruža dobru osnovu za tako nešto i otvara šire mogućnosti za dublju saradnju građana i poslanika, a samim tim i jača ulogu parlamenta i parlamentarne demokratije u našem društvu. U tom uverenju, poslanička grupa G 17 plus glasaće za ovaj zakon.

Tražim obaveštenje i želim da dam u isto vreme i informaciju o jednom pitanju koje je od izuzetnog značaja, rekla bih, pre svega, za građane Leskovca, ali isto tako i mislim da je to pitanje o kome svi treba da razmislimo, jer se potencijalno može dogoditi u svim delovima naše zemlje.

Tražim informaciju od RRA, pa samim tim na neki način i u okviru našeg Poslovnika i od predsednice Skupštine, jer se radi o nezavisnom telu, dakle, telu koje nije kontrolisano od strane Vlade. O čemu se radi? Pre tri nedelje, u Leskovcu je kablovski operater SSB, isključio sa kabla sve lokalne televizije. Tako da je ostalo negde oko, po našoj proceni, odnosno po proceni lokalnih televizija oko 80.000 gledalaca uskraćeno za informacije koje oni njima mogu pružiti. Radi se o TV Leskovac, TV Klisura, TV Četiri S, TV Vlasotince, TV Studio, MT, i TV K1. Tokom poslednja dva dana uključeni su, vraćeni su u program TV K 1 i TV Studio, jer su potpisali ugovor sa SBB.

Naime, njima je ponuđeno da potpišu ugovor koji je, kako TV kažu, u velikoj meri neprihvatljiv zbog toga što ne definiše stalnu cenu, već je podložen promenama i ne zna se kolika će ta cena za emitovanje iznositi u krajnjoj liniji.

Sada ćete vi reći naravno, pa dobro, radi se o poslu između dva privatnika. Jednog kablovskog operatera i privatnih TV, ali to je tačno.

Moje pitanje je - šta je tu javni interes, odnosno šta je interes građana Leskovca?

Podsećam vas, da smo mi doneli zakone koji regulišu ovu oblast i tada smo rešili da privatizujemo medije na lokalu, što je verovatno bila dobra odluka. Međutim, mislim da posao nismo završili. Mislim da posao nije završila RRA, koje treba da donese pravilnik o poslovanju kablovskih operatera.

Da li je potencijalno moguće, pošto se sve više ljudi priključuje na kablove i na kablovske TV, da li će se onda desiti da prosto niko neće gledati tzv. zemaljsku televiziju, zemaljski program i da će onda kablovski operateri diktirati šta je to javni interes, kao što mi se čini da u mnogim slučajevima dešava. Naime, to se desilo u Leskovcu protekle tri nedelje. Jednostavno, kablovski operater je postavi uslove TV, ukoliko TV te uslove ne ispune, građani neće moći da gledaju program koji je za njih od interesa.

Smatram da treba napraviti pravilnik kojim će biti regulisano da neki programi prosto moraju da se prenose preko kablovskih TV.

Želim da kažem da je na kablovske operatere apelovao gradonačelnik, povodom ovoga. Znači, apel je uputio gradonačelnik Leskovca, načelnik okruga, ali takođe i Direktorat zavoda za javno zdravlje u Leskovcu, imajući u vidu da smo usled epidemije gripa i da građani Leskovca imaju pravo i Zavod za zaštitu zdravlja ima obavezu da ih informiše o epidemiološkoj situaciji u Leskovcu. Do sada nije moguće zato što je neko odlučio da jednostavno njegov privatni interes bude iz nekog javnog interesa.

Želim da naglasim da je TV Leskovac bila gradska TV i da je ona zapošljavala 69 ljudi i da je imala potencijalnu gledanost od 800.000 gledalaca pre privatizacije.

Danas, ono zapošljava 35 ljudi, a ima redovne dozvole za emitovanje svog programa, a naknadu plaća RRA, RTL-u, Sokoju i nečemu što se zove OSPS. To su neki prenosioci zvuka. To zaista nije moja oblast i ne razumem.

Ukoliko sve više kablovskih operatera bude tražilo plaćanje, što je moguće, TV Leskovac neće moći dalje funkcioniše, a građani Leskovca ostaće uskraćeni za mnoge informacije.

Apelujem još jednom na RRA, da donese pravilnik o poslovanju kablovskih operatera, ali isto tako tražim da se hitno sastane Odbor za informisanje i pozove sve potencijalne zainteresovane, znači, TV iz Leskovca, RRA i nadležna ministarstva, kako bi problem rešili. Hvala.

Zahvaljujem. Samo bih vas molila, pošto mislim da je ovo poslednji amandman koji sam podnela, da mi kažete koliko još vremena poslaničke grupe mogu da koristim.

Hvala. Ovo je amandman koji takođe u jednom svom delu uvodi pojam roda, a u drugom delu govori o tome da je potrebno da se u jedinicama lokalne samouprave formiraju posebna tela koja će u okviru svojih nadležnosti doprineti boljem položaju žena i regulisati pitanja iz ove oblasti, u cilju podsticanja i unapređenja rodne ravnopravnosti.
Mi već u mnogim lokalnim samoupravama imamo ovakva tela. Ono što smo ovim zakonom, ovim rešenjem, htele da uvedemo, to je da postavimo jednu normu koju treba da zadovolje i ostale lokalne samouprave.
Pošto je ovo poslednji amandman koji sam podnela, sada bih želela da kažem još nešto u ime poslaničke grupe o zakonu uopšte i o svim ovim rešenjima amandmanskim koje smo mi imali. Oni su se ticali pre svega pitanja roda, odnosno uvođenja pojma roda u ovaj zakon. Želim još jednom da naglasim, mada sam o tome govorila u načelnoj raspravi, ali ministar mislim da tada nije bio prisutan, da smo mi već jednom u Skupštini imali Predlog zakona o rodnoj ravnopravnosti.
Želim da naglasim da su i tada gotovo sve poslaničke grupe i koleginice iz gotovo svih poslaničkih grupa radile na predlogu teksta tog zakona i tada su zajedno radile i vlast i opozicija. Tada je DS bila u opoziciji, ali je aktivno učestvovala u izradi tog predloga zakona.
To su koleginice koje više nisu u Skupštini. Zatim, gospođa Nadica Momirov, gospođa Anita Beretić, gospođa Živodarka Dacin iz SPS. Bilo je tu žena koje su aktivno učestvovale sa željom da zakon bude donesen još pre par godina.
Šta se tada desilo? Sada ću da spomenem tog ministra, izvinjavam se. Ministar Lončar je sprečio donošenje tog zakona u trenutku kada je bio na dnevnom redu.
Zakon smo tada poslale na usaglašavanje svim ministarstvima. Sva ministarstva su sarađivala i davale odgovore. Jedino Ministarstvo za lokalnu samoupravu nije želelo da uvaži u Skupštini i da da bilo kakav odgovor.
U trenutku kada smo potpisima zahtevali da se zakon nađe na dnevnom redu, kada se našao na dnevnom redu i kada je trebala da počne rasprava o tom zakonu, morali smo da povučemo zakon jer prosto zakon nije mogao da bude izglasan, jer dotični ministar je smatrao da ne mora da da obrazloženje, ali da može da zaustavi donošenje zakona.
Zašto to pričam? Ne pričam zato da bih podizala raspravu na politički nivo, jer naglasila sam da je važno da su koleginice i tada radile zajedno. To smo pokazali i sada, i sada smo sve radile zajedno. Mislim da je to jako dobro i mislim da time pokazujemo kako žene mogu da rade zajedno kada su neki opšti interesi u pitanju i kako ne moraju da raspravu podižu na drugi nivo. Mislim da je to dobar primer i za Vladu. Zato bi u Vladi trebalo da bude više žena ministara, možda bi 50% bio adekvatan broj za Vladu. U ovom trenutku mislim da je broj znatno manji.
Sada moram da spomenem svoju stranku, koja od šest ministara ima tri ministarke, znači odnos je 50%. Mislim da je to zaista dobar model.
Zašto sam rekla da sam zabrinuta bila i za ovaj zakon? Šta se desilo? Dali ste jedno rešenje u kojem se uopšte nije pominjao pojam roda. Kada sam pitala na jednoj javnoj raspravi zašto nema tog pojma, da ne objašnjavam zašto je potrebno da se tu nalazi, rečeno mi je da je prvi predlog uprave i prvi predlog ministarstva bio sa tim pojmom, ali da se on negde usput, u nekim sekretarijatima itd. izgubio.
Jako mi je važno, ministre, što ste juče i danas ovde i što ste prihvatili veliki broj amandmana. Mislim da je jako dobro što ste se uključili u ovo, jer stvarno ne bih želela, izvinjavam se pravnicima, ali oni uvek prvo kažu da ne može i ne bih želela da pravnici donose političke odluke. Ovo je politička odluka i dobro je da ste doneli odluku da se rod vrati u ovaj zakon.
Nisam se uvek javljala kada su bili amandmani vezani za ono "nastoji da" itd, sigurna sam da to omalovažava ovaj zakon i omalovažava žene. Zašto baš u zakonu koji se tiče rodne ravnopravnosti ima toliko puno nastojanja? Zašto se to ne dešava u drugim zakonima?
U jednom trenutku ste sinoć bili odsutni kada sam rekla zašto u Zakonu o saobraćaju ne stoji nastojte da ne pređete ulicu na crveno svetlo, zato što smatramo da je jako važno da se ulica ne prelazi na crveno svetlo. Takođe smatramo da je jako važno da žene učestvuju i daju svoj doprinos ovom društvu, makar sa 30%. Svaka odredba koja to omogućava mislim da mora da bude obaveza, a ne nastojanje.
Isto tako, mislim da mora da bude predviđena i sankcija kako bi se zakon primenjivao. Daću vam još jedan dobar primer. Na primer, Zakon o zapošljavanju osoba sa invaliditetom, koji smo doneli letos i koji jasno kaže da je obaveza poslodavca da zaposli određeni broj osoba sa invaliditetom i ukoliko ne zaposli predviđene su sankcije, mora da uplaćuje u određeni fond koji će opet doprineti na neki način poboljšanju osoba sa invaliditetom. Zašto to isto nismo uradili sa ženama? Zašto niste rekli mora da zaposli 30% žena u određenom roku, dve godine, godinu dana?
Tada smo doneli Zakon o zapošljavanju osoba sa invaliditetom i rekli smo da se ne može primenjivati sada, primenjivaće se od 2010. godine. Zašto to nismo uradili sa ovim zakonom? Zašto smo ovaj zakon učinili tako deklarativnim? Zašto nismo rekli mora da zaposli 30% do 2012. godine? Zašto nismo rekli ukoliko ne zaposli 30% moraće da plaća takođe u neki fond kojim će se unaprediti položaj žena? Davaće se subvencije za samozapošljavanje žena iz tog fonda, davaće se krediti za preduzetnice iz tog fonda. Zašto tako nešto nismo uradili?
Ako to ne uradimo i ako to nismo uradili pokazujemo da nam je ovo pitanje važno samo na deklarativnom planu, samo da kažemo da zaista svi mi hoćemo da se borimo za položaj žena i da zaista smo u jednom društvu koje u to veruje.
Zakon, ovakav kakav je, sada i ne znam kakva će biti njegova konačna verzija, ne mogu da pohvatam šta je usvojeno, ali čak i tamo gde smo insistirali na obavezi, dok niste došli da prihvatite sinoć i sada mnoge amandmane, tamo gde smo insistirali na obavezi opet ste našli neko među rešenje na odboru, nažalost nisam član tog odbora, gde se kaže ne mora, ali neka uvedu neke afirmativne mere itd. Zašto da se uvode afirmativne mere? Molim vas, neka uradi to, ovo je zakon, nije deklaracija. Mogli smo da donesemo i deklaraciju.
Sada ću vam dati još jedan primer koji govori o kaznenim merama. Recimo oko onog plana zapošljavanja. Prvo ste rekli da poslodavac treba da donese plan zapošljavanja.
To isto mislim da nije obaveza, to je član 13. Piše dužan je da usvoji plan mera za otklanjanje ublažavanje neravnopravne zastupljenosti. Dužan je da usvoji taj plan. Nigde ne stoji da je dužan da ga primenjuje?
Ministre, pogledajte, nije dužan da primenjuje plan, dužan je da usvoji plan i dužan je da podnese godišnji izveštaj. Ukoliko ne uradi to treba da plati od 10 do 100.000 dinara.
Sad da vas pitam, na primer, on može da kaže - moj plan je da u narednoj godini otklonim neravnopravnost tako što ću zaposliti eto jednu ženu ili manje zastupljeni pol i na kraju će podneti godišnji izveštaj i reći će nisam zaposlio ni jednu ženu. Znači, doneo je plan, podneo je godišnji izveštaj, ništa nije uradio, neće biti kažnjen.
To je efekat ovog rešenja kako je ovde predviđeno. Hajde da probamo još dok možemo da to promenimo tako što ćete usvojiti ili tako što ćemo se dogovoriti prosto da to izglasamo. Mislim da je jako važno da pokažemo da ovo nije deklaracija, nego da je zakon. Hvala.