Pravo na repliku imam, verujem.
Gospođo Paunović-Milosavljević, ne znate ni moje ime, a tako isto i ne znate da sam bila na tim okruglim stolovima. Bila sam na okruglom stolu. Aktivno sam učestvovala, ako se sećate. Izgleda da se ne sećate. Tačno znam o čemu govorim.
Isto tako, jako dobro znam kada govorim o zakonu o rodnoj ravnopravnosti, odnosno, u ovom slučaju, o zakonu o ravnopravnosti polova, kao što i jako dobro znam razliku između roda i pola. Isto tako znam da ovaj zakon koji se tiče ravnopravnosti, rodne i polne, naravno da jeste i pitanje muškaraca, ali isto tako stoji činjenica i podaci koji govore da su nažalost žene diskriminisana grupa u Srbiji, a ne muškarci.
Dakle, manje su zastupljene uglavnom žene u organima odlučivanja, manje su zastupljene uglavnom žene na direktorskim mestima, manje su zastupljene uglavnom žene u politici, manje su zastupljene uglavnom žene u svim oblastima društvenog života, a uglavnom nasilje u Srbiji trpe žene, porodično nasilje, a ne muškarci. Naravno da ima u malom broju i muškaraca koji su izloženi diskriminaciji i naravno da zakon treba da se tiče i jednih i drugih i on je takav i donesen, ali u najvećoj meri u Srbiji je diskriminisani rod ženski rod.

Svakako moram po Poslovniku, jer ne razumem kako je gospođa dobila repliku na repliku.

Moguća je i replika na repliku? Mogu opet repliku, okej, nije važno.
Gospođo Paunović-Milosavljević, na Odboru za rodnu ravnopravnost sam možda bila u prolazu, onda kada su me interesovale posebne stvari koje su se tamo dešavale. Zato što imam druge odbore čiji sam član, a vi na mojim odborima, recimo na Odboru za smanjenje siromaštva, koji ja vodim, niste se nikada pojavili ni u prolazu, tako da to uopšte nije nešto o čemu treba ovde da raspravljamo.
Drugo, kada govorite o tome da je u proteklih devet godina trebalo da donesemo zakon, doneli smo veliki broj zakona koji su poboljšali položaj žena i marginalizovanih grupa u Srbiji.
Sada ću opet reći ono što nisam malopre rekla, jer sam želela da budem politički korektna. Na primer, tada kada smo na Odboru za rodnu ravnopravnost donosili zakon i pisali zakon u ovoj skupštini o rodnoj ravnopravnosti, samo SRS nije učestvovala u tome. Gospođica Jovanović se toga seća i čak je SRS tada odbijala da uopšte učestvuje u radu Odbora za rodnu ravnopravnost, jer je gospođica Jovanović lično, sada ona ima pravo na repliku, došla na sastanak Odbora i rekla – mi nećemo učestvovati u radu ovog odbora jer smatramo da su žene kod nas ravnopravne i da nije potrebno da dalje učestvujemo. To su fakti. Gospođica će me sada demantovati, verovatno, ali imam dokaze o tome. Postoje zapisnici sa ondašnjeg rada.
To što ste sada počeli da se bavite ovim pitanjima je jako dobro. To pozdravljam. Već sam rekla da je jako dobro što smo svi zajedno radili na ovom zakonu i uopšte vam nije bila potrebna ova replika, jer ste potpuno ušli u jedno drugo polje političke rasprave.
Dalje u tome neću učestvovati. Potpuno ste bez veze upali, moram da kažem.

Takođe želim da podržim činjenicu da je ovaj amandman usvojen. Podnela sam amandman koji je stavio višu granicu, bojeći se da će biti previše zahtevno, da tako kažem, ako bude broj još niži, međutim, potpuno podržavam ovaj niži broj i podržavam to što je Ministarstvo rešilo, odnosno Vlada rešila da usvoji ovaj broj.
Takođe sam bila vođena činjenicom da u mom kraju, recimo, ima jako malo poslodavaca koji imaju preko 500 zaposlenih, mogu sa sigurnošću da kažem i da ih nema, i da samim tim, situacija je slična i u mnogim drugim lokalnim samoupravama, odnosno krajevima Srbije, naročito u onim siromašnim, tako da praktično ne bi mogao da bude sproveden u slučaju da je broj ostao isti kako je bio predviđen zakonom.
Moram samo da kažem, mada sam to propustila da kažem ranije, da smatram da nije potrebno da se plan samo usvoji, nego da je potrebno i da se sprovodi, tako da mi ipak nije jasno zašto moj amandman, koji je predvideo i sprovođenje plana, nije prihvaćen. Nekome kažete da treba da usvoji plan, mislim da je potpuno logično da on treba i da ga sprovodi, jer se čak i kasnije ne predviđaju, ali govorićemo o tome kasnije, kada član koji definiše sankcije bude na raspravi. Hvala.

Naša intervencija je gotovo istovetna intervenciji koju su imale koleginice iz drugih poslaničkih grupa, što ukazuje na činjenicu da smo zaista bili jedinstveni, da su sve poslaničke grupe bile jedinstvene u tome da treba uvesti obavezu, a ne deklarativnu preporuku u jednom zakonu koji je zaista od suštinske važnosti za poboljšanje položaja žena u Srbiji.
Predložile smo da se reči - treba da nastoje menjaju rečima - obavezni su. Smatrali smo da je potrebno da organi javne vlasti budu obavezni da zaposle, obezbede zastupljenost manje zastupljenog pola od najmanje 30% u svakoj organizacionoj jedinici, na rukovodećim mestima i u organima upravljanja i nadzora.
Odgovor koji smo dobili od Vlade kaže da bi to bilo suprotno načelu profesionalizacije, što implicira da manje zastupljeni pol, u ovom slučaju žene jer su one najčešće manje zastupljeni pol na mestima rukovođenja, nisu dovoljno profesionalne. To je direktno suprotno svim istraživanjima koja govore da su žene apsolutno dovoljno obučene i dovoljno profesionalne u svim delatnostima kojima se bave.
Smatram da profesionalnost ne bi bila ugrožena time što bismo dali obavezu. Naprotiv, da bi se time postiglo ono što je cilj ovog zakona, makar 30%. Ubeđena sam da ima i više dobro obučenih i profesionalnih žena, ali makar 30%. To je zaista minimum za koji smatram da treba da se propiše kao obaveza, kako bismo tako nešto i ostvarili.
Neću da ponavljam sve podatke o kojima su koleginice govorile, ali činjenica je da je zastupljenost žena na rukovodećim položajima apsolutno nedopustivo niska i mislim da organi javne vlasti treba da budu prvi koji će demonstrirati volju države da ovo pitanje ovoga puta ovim zakonom i reši. Hvala.

Ovo je takođe jedan amandman koji je sličan nekim prethodnim, koji govori o tome da poslodavac mora biti obavezan, a ne da treba da nastoji. Zaista mislim da je ova formulacija - treba da nastoji - veoma neobična za jedan zakon, a konsultovala sam mnoge pravnike koji su se sa mnom usaglasili u tome i čak sam koristila rešenja iz nekih drugih zakona, da se zapitam kako bi izgledalo kada bismo recimo pešacima rekli da treba da nastoje da ne prelaze semafor na crveno svetlo.
Zaista mislim da je ovo neprihvatljivo. Još jednom pozivam predstavnike Ministarstva, ministra da razmisle dobro o ovome i da prihvate. Da li je prihvaćen? Odlično. Pošto je amandman prihvaćen, onda ću skratiti priču.
U svakom slučaju, sigurna sam da usavršavanje jeste jedan od veoma važnih načina da žene poprave svoju poziciju i da je dugotrajno učenje, učenje kroz ceo život i da treba da postane pravilo i u Srbiji. Učenje će omogućiti i stručno usavršavanje. U svakom slučaju da položaj žena bude značajno drugačiji.
Meni je drago da su amandmani prihvaćeni, s obzirom da smo iste amandmane ili slične, u svakom slučaju sa istom namerom, podnele koleginice iz više poslaničkih grupa, što govori o tome da smo saglasne potpuno oko tog rešenja. Meni se zaista prvi put, za šest godina poslaničkog staža, desilo da imam isti amandman sa gospođicom Jovanović. Tu se nažalost sličnost završava.
Ja se uopšte ne bi složila sa obrazloženjem koje je vezano za "Zastavu". U ime građana Leskovca ja evo nudim građanima Kragujevca razmenu - dajte nam "Zastavu", dajte nam investitore poput "Fijata" i mi ćemo biti mnogo zadovoljniji nego što jesmo u ovom trenutku, imajući u vidu činjenicu da bi to značajno poboljšalo situaciju u našem gradu i nivo zaposlenosti u našem gradu. Do tada naravno moramo se truditi da dodatno učimo i usavršavamo se, a to je sigurno nešto što će omogućiti i ovaj zakon i ovaj amandman, koji je, kako čujem, evo sada prihvaćen. Zahvaljujem.

Tražim reč po Poslovniku, pošto sam dovedena u zabludu. Mislila sam da je amandman prihvaćen, onda moram zaista da kažem da ne vidim razloga da se prihvati amandman koji kaže da, kako je već koleginica rekla, u najvećoj mogućoj meri opet nastoji... Da, je li tako? Smatram i ostaću pri tome i molim zaista da prenesete ministru da razmisli o prihvatanju ovog amandmana, jer ćemo ga mi izglasati. To je potpuno jasno.
Znači, nema razloga, apsolutno nema razloga nikakvog. Vi ste nama u obrazloženju naveli - amandman se ne prihvata, predlagač je predložio opštu deklarativnu, uslovnu, unapred za situacije koje tek treba da se dogode, normu. U pravnom sistemu postoje norme koje nemaju sankciju.
Ovo pitanje se konkretno može ceniti sa stanovišta praktičnih posledica, što je predlagača i rukovodilo. Koje praktične posledice? Kakve će to posledice negativne imati neko ako ne pošalje na usavršavanje 30% manje zastupljenog pola i to u odnosu na postojeću zastupljenost u tom organu ili kod poslodavca, ili kako god.
Zaista jednostavno ne vidim razlog da se ovakav amandman ne prihvati. Da li ima nekih problema? Pozivam još jednom da razmislite o prihvatanju ovog amandmana.
Ne vidim razlog apsolutno da je problem poslati na usavršavanje 30% manje zastupljenog pola. Šta će se to tako strašno desiti ako se na usavršavanje ili prekvalifikaciju ili doobuku poslati 30% manje zastupljenog pola?
Podsećam, takođe, na činjenicu da je to zaista vrlo čest sada u Srbiji način da se posao zadrži ili da se do posla uopšte i dođe, što jeste problem za veliki broj žena. Molim vas da razmislite još jednom o ovome.

Da, želim reč i iskoristila bih priliku, obzirom da je ministar sada tu, a on je ovlašćen da prihvati amandman tokom rasprave.
Sada možete da prihvatite amandman, posle toga nećete više moći. Još jednom želim da naglasim, sada kada ste tu, da ne vidim nikakvog razloga da se onemogući usavršavanje 30% ili 50% ljudima koji su zaposleni, manje zastupljenom polu, i to u odnosu na zastupljenost u organizaciji. Da pojasnim, učestvovala sam u izradi ovog zakona kada je bio u Skupštini u prošlom ili pretprošlom mandatu Skupštine. Znam o čemu se radi, znam kakve bojazni postoje.
Kada smo tražili da svaka delegacija ima 30%, onda su nam rekli, šta je sa vojnim delegacijama, recimo, jer tamo nema zaposlenih 30% žena itd? Ovde je zakon rekao u skladu sa brojem zaposlenih. Ako ima 10 zaposlenih žena, u odnosu na to će ići 30%? Uopšte nemate nikakvu bojazan od toga.
Zaista ne znam, nešto se čudno sa ovim zakonom dešava. Uverena sam da svi vi podržavate ovo o čemu mi govorimo. Ne znam zašto je došlo do ovakvih nesporazuma, zaista. Kakva je to bojazan, šta stoji iza ovoga? Zaista bih volela da čujem jedno razumno objašnjenje. Ko se to boji toga, da će morati da pošalje na usavršavanje i stručnu obuku ljude koji su manje zastupljeni u određenom procentu? Ko se to boji da zaposli manje zastupljeni pol u procentu od 30%? Šta je to toliko strašno za ovu državu, da manje zastupljeni pol bude, da se otkloni ta barijera? Zaista me interesuje zašto je to toliki problem?
Gospodine ministre, pošto ste direktno nadležni, molim vas da razmislite i da nam kažete, šta to stvara tolike probleme u zapošljavanju manje zastupljenog pola? Šta to stvara tolike probleme u prevazilaženju nekih barijera u našem društvu? Ovo društvo se opredelilo da bude drugačije. Zašto je baš kada je ravnopravnost polova u pitanju, ono manje sigurno da želi da bude drugačije? Zašto je problem da imamo više, kao što je koleginica rekla, babica muškaraca? Zašto je problem da imamo više žena pilota?
Gospodine ministre, dozvolite da vas obavestim da kompanija JAT ne zapošljava nijednu ženu pilota, a ima žena koje su osposobljene i obučene za to. Mi smo njih primali ovde u Skupštini. Nikada nijedna nije prošla tzv. ispite spremnosti. One rade u kompanijama širom sveta. Ne mogu da rade u Srbiji.
Dajte, molim vas, da napravimo jedan pomak u tom smeru i da zaista postavljamo nove norme koje će biti i edukativne, koje će učiti naše mlade, da zaista nije neophodno da babice budu samo žene i da samo piloti budu muškarci. Hajde da napravimo jedan iskorak, molim vas, dok ste ovde, sutra će već biti kasno. Hvala vam.

Ovo je replika sada, na ono što je ministar rekao. Bilo bi dobro da je to stvarno tako. Nažalost, imamo iskustvo da najčešće nije…
(Predsedavajući: Izvinite, ne može replika. Možete da koristite vreme poslaničke grupe).
… Ne može replika? Dobro, onda vreme poslaničke grupe.
U najvećem mogućem broju nismo sigurni koji će broj biti. Taj najveći mogući broj može da bude i 10%, 30% je neki evropski standard, dajte da ga zabeležimo kao 30%, pa ako hoće više, neće im to smetati.
Verujte, najveći mogući broj je tumačenje koje neko može da da i pravo da to može da bude i 10%. Toga se bojimo, a to je inače uobičajeno.

Ako mogu da razjasnim, pošto vidim da je ministar spreman da čuje. Ovde piše – od 30% mesta, odnosno broj mesta proporcionalno učešću tog pola u ukupnom broju zaposlenih kod poslodavca ili u organizacionoj jedinici za koju se vrši obuka, odnosno stručno usavršavanje.
Ministre, nemamo taj problem o kome ste govorili – šta ako nema. Znači, proporcionalno broju zaposlenih 30% je dužan da pošalje na usavršavanje. Stvarno mislim da tu nema nikakvog razloga. Ako insistirate u redu, ali ne vidim razlog.

Poštovane dame i gospodo, slažem se s nekim stavovima koji su ovde izneseni. Tačno je, ministra nema, državna sekretarka je ovde i saradnica iz Ministarstva, pa, kako reče koleginica Donka Banović, sudeći po tome, žene su jači pol.
Jedan kolega je rekao da postoje različite statistike i da bi neke išle u korist muškarcima, odnosno da bi neke išle u korist ženama. Recimo, od 20 prijavljenih osoba koje žele da govore o ovom zakonu, sedam je muškaraca. Dakle, muškarci su ovde manje zastupljeni pol i fakat je da su žene mnogo više zainteresovane da u Srbiji brane prava žena.
Šta iz toga možemo zaključiti? Da je potrebno da bude veći broj političarki, jer ukoliko bi žene u Srbiji čekale da muškarci zastupaju njihove interese, morale bi čekati bar duplo duže.
Govorim u svoje lično ime i u ime stranke G17 plus, koja može da se pohvali da je lider u ovoj oblasti, ne samo što se tiče zastupanja prava žena, već što se tiče ostvarivanja prava žena, pre svega, kada govorimo o političkim pravima žena. Zašto? Zato što je G17 plus stranka koja je prva u Parlament uvela 30% žena, onda kada nije bilo ni obaveze da se na izbornim listama nađe 30% žena. To je bilo 2004. godine, pre nego što je ovakav zakon o izboru narodnih poslanika donesen. Danas poslanička grupa G17 plus u svom sastavu ima 32% žena.
Što se tiče organa naše stranke, situacija nije ništa lošija, naprotiv, bolja je. Naime, u predsedništvu stranke G17 plus, od 17 članova, sedam su žene, što iznosi 41%, a od četiri potpredsednika stranke, tri su žene, što iznosi 75%. Šef Poslaničke grupe je žena.
Dali smo ženu potpredsednicu Vlade, a u statutu naše stranke postoji obaveza da se u svim organima nalazi bar 30% manje zastupljenog pola. Zbog toga verujem da smo apsolutno pozvani kao poslanička grupa da podržimo jedan ovakav zakon i da pokušamo da ga učinimo još boljim, što smo i probali, preko amandmana.
Ovo je moj treći mandat u Skupštini i od početka, kroz sva tri mandata, u Skupštini se vodila rasprava o tome da li je nama potreban poseban zakon o zaštiti ravnopravnog položaja žena i muškaraca i da li su zaista žene u Srbiji diskriminisane, da li se one nalaze u lošijem položaju od muškaraca. Danas smo mogli čuti različite ideje o tome. Neki su tvrdili da situacija nije takva, da su žene u Srbiji i do sada imale potpuno jednaka prava kao i muškarci.
Ja bih se s tim složila u izvesnoj meri, imajući u vidu činjenicu da živimo u zemlji u kojoj su naše majke, u nekoj socijalističkoj prošlosti, zaista uživale mnogo veći obim ženskih prava nego što je to bilo moguće u mnogim zemljama Evrope i u mnogim zemljama sveta. To je činjenica.
Mi to nasleđe baštinimo i to je jedna dobra polazna osnova za sve nas i, rekla bih, za naše kćeri i naše unuke. To je vreme u kome su žene mogle da se obrazuju jednako kao i muškarci, to je vreme u kome su žene podsticane da rade, da se zapošljavaju, a ne da ostaju kod kuće. To je vreme u kojem je ženama bilo dozvoljeno da slobodno planiraju porodicu, vreme u kojem po zidovima nisu ispisivane parole da je abortus ubistvo.
Međutim, vremena se menjaju. Zašto nama sada treba zakon? Bar iz dva razloga. Prvi je zato što je, uprkos svim ovim pravima o kojima sam govorila, uvek postojao jedan vid skrivene diskriminacije nad ženama. U čemu se on ogledao?
Kao što smo već imali prilike da čujemo, u oblasti zapošljavanja je često bilo situacija u kojima su žene diskriminisane i postavljana su im dodatna pitanja; ili su diskriminisane po osnovi svojih porodičnih planova, ili po osnovi svojih godina, ili po osnovi izgleda. Postojali su razni prikriveni oblici diskriminacije.
Želim javno da kažem, mada ću to reći, verovatno, za one koji nas budu gledali negde noćas u tri, da, recimo, naša avio-kompanija JAT nema zaposlenu nijednu ženu pilota. Mi smo pre par godina imali posetu ovde u Parlamentu žena pilota. U Srbiji one postoje, jako su sposobne i jako su dobro istrenirane i obučene. Nije im bilo lako da prođu kroz ovu obuku, ali nikada nijedna nije uspela da prođe konkurs, nikada nijedna uspela da se zaposli kao pilot, što ne znači da im to nije pošlo za rukom u nekim drugim zemljama. Dakle, naše žene piloti pilotiraju avionima švajcarskih kompanija, nekih drugih svetskih kompanija, ali ovde u Srbiji to nije bilo moguće.
Žene u Srbiji su profesionalno često nevidljive i ja se tu zalažem apsolutno za korišćenje i rodno senzitivnog jezika, jer verujem da i profesije treba da se kažu u ženskom rodu. Nisu promenljivi samo oni jezici koji su mrtvi. To za Srbiju, srećom, ne važi. Dakle, jezik je jedna živa i promenljiva tvorevina.
Postoje reči s različitim značenjem koje su iste u našem jeziku i to je nešto što je prihvatljivo. Pitanje je samo da li želite da to uradite ili ne želite i koja je svrha toga. Apsolutno se zalažem da žene budu vidljive i na ovaj način.
Kako se žene prikazuju u javnosti, kako su prikazane u udžbenicima, kako se prikazuju, recimo, u reklamama, mislim da je to nešto što svi znamo. Ako gledate prosečnu srpsku reklamu, žena je prikazana kao osoba kojoj je jako stalo da dobro izgleda, pažljivo bira šampone za kosu i jako joj je stalo da ima bujnu i rastresitu kosu, zbog koje će je muškarci primetiti. Naravno, važno joj je da se dobro uda, i to za onog muškarca koji rešava sudbinu svetskih problema pijući pivo. Kada se srećno uda, onda je očajna ukoliko nije odstranila neku fleku, ili je, naprotiv, veoma srećna ukoliko je uspela da košulja njenog muškarca i dalje bude dovoljno crna. To je slika o ženama u našim reklamama, u našim medijima, u našoj javnosti.
Ženski časopisi, uglavnom, govore o lepoti ili daju dobre recepte za to kako biti dobra domaćica.
Drugi razlog, osim one prikrivene diskriminacije o kojoj sam govorila, svakako je povratak tradicionalnih i patrijarhalnih obrazaca u naše društvo koji, bojim se, pretenduju da budu dominantni, kao i uticaj crkve i širenja uticaja crkve na javnu sferu i obrazovni sistem.
Zašto to nije dobro? Zato što nijedna religija, ma koja bila, nije donela mnogo dobra ženskim pravima.
Uveli smo veronauku u škole i time omogućili da naše devojčice i naši dečaci uče o tome kako je žena biće drugog reda, da uče o tome kako je žena nastala iz jednog dela muškarca, to nije srce ili mozak, nego jedan mnogo značajniji deo – rebro, ali kada je već ostala tu da mu pravi društvo i da zadovoljava neke druge potrebe, ona je zagrizla jabuku greha i žena je, po tim učenjima, ta koja je odgovorna za greh čitavog čovečanstva. Naravno da je seks nešto što je dozvoljeno samo u svrhu rađanja dece.
Moram da kažem još jedan svoj utisak iz jedne emisije na nekoj od naših televizija, kada je jedan, inače, ugledan profesor, koga sam do tada veoma poštovala, govorio o tome kako je jedna nesrećna devojčica, pod pretnjom da bude silovana, skočila sa ne znam kog sprata i izvršila samoubistvo. On je, neću reći s oduševljenjem, ali govorio je o tome kako je to čin izuzetne hrabrosti i kako tu devojku crkva želi da proglasi, ili proglašava sveticom.
Zaista sam bila zgrožena, kao psiholog, kao majka, kao građanka ove države, da se devojčicama, devojkama šalje jedna poruka o tome da je smrt bolji izbor nego ono što bi tradicionalni obrazac nazvao gubitkom časti. Verujem da smrt nije bolji izbor ni za šta za mlade ljude i mislim da je jako važno da tu poruku svi zajedno njima šaljemo.
Kao ishod svih ovih jačanja tradicionalnih obrazaca, imamo činjenicu da Ustav ne precizira da je pravo na slobodno odlučivanje o rađanju pravo žene. Imamo Porodični zakon koji donosi mnoga moderna rešenja, kao i ministar koji donosi mnoga moderna rešenja u oblasti zaštite ljudskih prava, ali Porodični zakon, tek na inicijativu poslanica u Skupštini Srbije donosi rešenje da žena odlučuje o rađanju.
Ovaj zakon, takođe, ne govori o tome da žena odlučuje o rađanju, govori da muškarac i žena ravnopravno odlučuju o rađanju, ako se ne varam, možda je usvojen amandman. Međutim, Porodični zakon nije smetao Ustavu, uspeli smo to. Dakle, ovaj zakon govori da muškarac i žena ravnopravno odlučuju o rađanju deteta. Šta se dešava kada, recimo, ne mogu da se dogovore?
Zakon o veštačkoj oplodnji je već neko spominjao. I tu smo imali probleme upravo zbog toga što se uvek pozivalo na neki drugi zakon.
Kakva je situacija što se tiče statistike, o tome su već mnogi govorili. Plate muškaraca su za 16% veće od plata žena. Od onih koji napuštaju posao iz porodičnih razloga, 80% su žene. Nakon razvoda, deca bivaju poverena u 80% slučajeva ženama. Pri tom se ne zna da li onda one s tom svojom decom čine porodicu, jer porodicu definišemo kao zajednicu muškarca i žene.
Imovina se u 77% slučajeva vodi na muškarce. Obrazovanje – 51% studentkinja su žene, ali magistri nauka, samo 36%, a doktori, 30%, što znači kako se stepen obrazovanja povećava i kako dolaze godine u kojima se formira porodica, opada broj žena u sistemu obrazovanja. Sudija je 60% žena, ali predsednika sudova samo 40%. Direktora je 20% žena. Predsednika upravnih odbora, 14%.
Što se tiče politike, 2002. godine bilo je 12% žena u Parlamentu, sada nas ima 21%, i to je svakako i rezultat zakona u kome postoje obavezne kvote. Imamo predsednicu Parlamenta, a među potpredsednicima je 50% žena. Čestitam.
Što se tiče lokala, u lokalnim organima vlasti, 2000. godine bilo je 7% žena, sada ih, nakon obaveze koja je uvedena od 30%, ima 21%. Ministarki je od 2000. godine bilo svega dve do četiri, u vladama do sada, sada ih ima pet, što iznosi 18,5%. Od tih pet, tri su iz G17 plus, to moram da kažem. Državnih sekretara ima 22,7%, a pomoćnica 42,6%. Ovde imate onaj obrnuti trend – kako pada moć, tako raste broj žena, kako raste broj poslova koje treba obaviti za ministra, tako raste broj žena. Vrlo logično.
Sada mi dozvolite da vam na jednom primeru nešto pročitam. Ovako se jedna osoba obraća drugoj osobi.
"Gospođo, stvarno nešto želim, ali niste pogodili šta želim. Kada bih bio maliciozan kao vi, pa možda pretpostavio šta vi želite, možda bi vam se čak i svidelo".
Ako pretpostavimo da se ovako obraća jedan muškarac jednoj ženi negde gde su sami, ona, naime, ne odgovara ništa na ovo, možemo da pomislimo da on njoj govori o nekim svojim željama, s nekim aluzijama, i to je sve u redu. Međutim, ako vam kažem da se ovaj razgovor odvija pred javnošću, pred velikim delom javnosti, a da je gospođa psihijatar, onda biste mogli da pomislite da ona ćuti zato što se pita šta je problem s muškarcem koji mora da koristi milionski auditorijum da bi izrazio svoje želje. Ali, ovde se radi o stenogramu Skupštine Srbije.
Dame i gospodo, na ovaj način obraća se jedan šef poslaničke grupe predsednici Parlamenta. Naravno da ovo obraćanje nije obraćanje jednog muškarca jednoj ženi, nego je to obraćanje jednog šefa parlamentarne stranke predsedniku Parlamenta, instituciji države Srbije, i možemo da tumačimo da on time poručuje ženama Srbije da njima nije mesto da budu predsednice Parlamenta, već da treba prosto da budu tu da bi muškarci projektovali svoje želje na njih.
To je ono što je neprihvatljivo. Dakle, to je ono protiv čega mora da se bori ovaj zakon.
Dame i gospodo, parafraziraću mišljenje jedne ''borkinje'' za ljudska i ženska prava – da društvo u kome nisu u punoj meri ostvarena ženska prava nije manje žensko, nego da je ono manje ljudsko. Imajući to u vidu, kao i činjenicu da G17 plus, kao što sam na početku rekla, već primenjuje ovaj zakon od svog osnivanja, uz izmene koje su prihvaćene i naše amandmane, koji su, verujem, prihvaćeni, podržaćemo donošenje ovog zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Želim da postavim pitanje Vladi Srbije. Da li postoje i kakvi su efekti Programa za posebno zapošljavanje žena, odnosno Programa za podsticanje zapošljavanja žena? Dakle, kakvi su finansijski efekti tih programa i kakvi su njihovi benefiti?
Takođe, u svetlu ove teme, želim da pohvalim inicijativu potpredsednika Vlade Mlađana Dinkića i preliminarno prihvatanje od strane MMF-a da se starosna granica za odlazak u penziju za žene ne pomera i ne izjednačava s onom koju će imati muškarci.
Zašto sve ovo govorim? Zbog toga što je činjenica da položaj žena i muškaraca na tržištu rada nije jednak, a afirmativne mere za uspostavljanje jednakog položaja, svakako, ne predstavljaju diskriminaciju i nešto što ugrožava rodnu ravnopravnost.
Želim da podsetim da je stopa nezaposlenosti žena dvostruko veća od stope nezaposlenosti muškaraca, da je među zaposlenima 44% žena, a među nezaposlenima 53% žena, a da je razlika u platama između žena i muškaraca 16%.
Znači, muškarcima su plate veće za 16% nego plate žena, što jasno ukazuje na neravnopravan položaj žena i muškaraca na tržištu rada i uopšte u oblasti zapošljavanja.
Zašto je sve ovo važno? Zato što su žene u različitom položaju, pre svega, zbog toga što se brinu o porodici i zbog toga što je konflikt uloga, znači, posla i karijere, s jedne strane, i porodice, s druge strane, mnogo izraženiji kada su žene u pitanju i to je nešto što svako društvo mora da uvažava.
Naime, podaci pokazuju da je među onima koji iz porodičnih razloga napuštaju posao 80% žena. Isto tako, nakon razvoda, među onima kojima se poveravaju deca na samostalno roditeljsko staranje 80% je žena. Znači, 80% žena nakon razvoda brine o deci.
Potpuno je jasno da onda one ne mogu biti u istom položaju kada je u pitanju zapošljavanje i njihov doprinos na radu. Takođe, među onima kojima je jedini rad onaj koji se obavlja u domaćinstvu, 98% je žena.
Dakle, potpuno je jasno da su žene u položaju da imaju veliki konflikt između brige o porodici i posvećivanja karijeri i zato je neophodno primeniti afirmativne mere na zapošljavanje žena i koncipirati posebne programe za to zapošljavanje.
Takođe, žene su u znatno manjoj meri u mogućnosti da se samozapošljavaju, pre svega, zbog toga što nemaju imovinu u vlasništvu, jer se svega 30% imovine vodi kao vlasništvo žena, što ih značajno onemogućava da dobiju neki kredit ili pokrenu samostalni posao.
Zbog toga, još jednom želim da naglasim, u ime brojnih žena koje pitaju – da li postoje posebni načini da se one zaposle?
Pre svega, ovde želim da istaknem da žene u starosnom dobu preko 45 godina čine veliki broj nezaposlenih žena. Na tržištu rada u Srbiji nalazi se 28.500 žena između 50-55 godina. To su one žene koje su veoma teško zapošljiva kategorija.
Zbog toga je veoma važno ne produžavati vremensku razliku, vremensku granicu za penzije i omogućiti ovim ženama, naročito onima koje su ostale bez posla, da dočekaju penziju. U njihovo ime, zaista, ovu inicijativu podržavam.

Takođe ću koristiti vreme poslaničke grupe pošto je ovo pitanje koje zahteva malo više vremena za raspravu. Slažem se s koleginicom Pešić i moram da kažem da sam u poziciji da branim jedan amandman koji sam podnela, a ne slažući se s njim. Zašto?
Zato što sam pre toga podnela 10 amandmana koje sam povukla, kako ste i pročitali, i amandmani koje sam podnela praktično su govorili o jednom pravu da žena koja je bez partnera bude podvrgnuta ovom postupku. Kako sam predložila tim amandmanima, prosto u svim članovima gde se pominje, reč „supružnici“ bila je zamenjena rečju „lica koja učestvuju u postupku biomedicinski potpomognute oplodnje“.
Zašto sam ove amandmane povukla? Zato što sam u pregovorima sa ministrom i Vladom shvatila da postoji prevelika bojazan da se ovako široko pravo da ženama i da ili neće biti prihvaćeni, ili da može da bude prihvaćen amandman koji bi na ovaj način ograničavao pravo žene da bez partnera učestvuje u ovom postupku, pa mi se učinilo, po logici da je politika umetnosti mogućeg, da moramo učiniti nešto što je u ovom trenutku moguće.
Ministar se rukovodio, pre svega, mišljenjem da u ovom trenutku u Srbiji ne postoji većinska podrška ovakvoj mogućnosti i to je konačno pravo Vlade da prihvati ili odbije amandman, tako da mi se učinilo da je bolje da u ovom trenutku dobijemo nešto nego da nemamo ništa. Ministar, sad ne zastupam njega, gospodin Čiplić ga zastupa, nije želeo da ulazi u pitanje koje je oblast, rekla bih, upravo vaša, a to je pitanje nekih socioloških, pravnih, društvenih, psiholoških aspekata. Želeo je da se bavi samo medicinskim aspektima.
Moram da kažem da imam brojne kontraargumente, polazeći od pravnih, koji se tiču pitanja ljudskih prava, prvo bih se pozvala na pravo na lečenje, koje ne može biti uskraćeno nikome po osnovi bračnog statusa. To je argument koji govori o tome da ženama ne može biti uskraćen nijedan postupak lečenja zato što imaju ili nemaju partnera.
Dalje, polazeći od nekih pravnih osnova naravno da i naš Ustav garantuje svakom pojedincu pravo da odlučuje o tome hoće li ili neće imati dete, a Porodični zakon definiše da žena odlučuje o rađanju deteta.
Imajući sve ovo u vidu, kao i brojne međunarodne konvencije, pre svega Opštu konvenciju o ljudskim pravima, ali i Evropsku povelju o ljudskim i manjinskim pravima, ali isto tako i Konvenciju o eliminaciji svih oblika diskriminacije protiv žena, jasno je da ovako predloženo zakonsko rešenje po mom mišljenju ograničava prava žena i vezuje ih za muškarce koji će umesto njih odlučivati.
Prosto, da ne pominjem Zakon o diskriminaciji, koji i u svojim kaznenim odredbama predviđa kaznu za sve one koji u postupku lečenja uskrate pravo po bilo kom osnovu, odnosno diskriminišu po bilo kom osnovu.
Reproduktivna prava su u istoriji bavljenja ljudskim pravima relativno nova prava, ali svakako obuhvataju osnovno osnovno ljudsko pravo na odlučivanje. Reproduktivna prava tiču se prava svakog pojedinca da slobodno odlučuje o tome da li će imati ili neće imati potomstvo. Kao takva spadaju u osnovna ljudska prava.
Reproduktivna prava ne dozvoljavaju mešanje države ili bilo koga drugog u ličnu odluku svakog pojedinca da li će ili neće imati potomstvo. Na kraju krajeva, reproduktivna prava tiču se slobode svakog pojedinca da nema neželjenu decu, ali i slobode da ima željenu decu.
U tom smislu, zaista bih rekla da prvobitno predloženo zakonsko rešenje, koje je potpuno eliminisalo mogućnost da žena bez partnera bude podvrgnuta ovom postupku, jeste bilo diskriminišuće, da ovo sadašnje rešenje, sa prihvatanjem našeg amandmana, amandmana koleginice Jerkov, mog i koleginice Čomić, otvara tu mogućnost, ali je ograničava u izvesnoj meri.
U ovom slučaju koji ćemo imati u zakonu, žena koja bude želela da se podvrgne ovom postupku moraće da ima saglasnost dva ministra, ministra za pitanja porodice i ministra za pitanje zdravlja. To nije dobro rešenje, ali umesto toga moglo je da stoji ovako kako stoji u Predlogu zakona, samo žena koja ima bračnog ili vanbračnog partnera.
Nama se učinilo da je bolje pružiti mogućnost, otvoriti vrata, nego zatvoriti ih potpuno. Mislim da sam bila jasna.

Iskoristiću pravo na repliku, jer mislim da ste me pogrešno razumeli. Ne razumem zašto se obraćate meni. Nisam pisala zakon, a i vi ste u svojoj načelnoj raspravi o zakonu rekli da ćete glasati za taj zakon, kao što ću glasati i ja.
Pokušala sam da zakon ispravim i pozivam vas da pogledate amandmane koje sam prvobitno predložila, koji nisu ni u čemu ograničavali pravo žene i potpuno se zalažem za to rešenje. Prosto, pokušala sam da objasnim zašto i na koji način je ovde pronađen izlaz iz situacije u kojoj su žene bile duboko diskriminisane.
Potpuno se slažem s vama da je i ovo sada rešenje diskriminišuće, ako se može meriti stepen diskriminacije, ali da otvara vrata ženama da mogu u nekim situacijama imati pravo na ovaj postupak i bez partnera. U protivnom, uopšte ne bi imale pravo.
Moja intervencija je bila samo tog tipa.

Javljam se po ovom amandmanu, jer je pomenut Leskovac, grad iz koga dolazim, kao i klinika koja sa uspehom radi veštačku oplodnju u Leskovcu.
Želim samo da kažem da ne znam šta misli gospodin Goran Cvetanović, koji svakako nije stručnjak iz bilo koje oblasti medicine, pošto nikada nije radio u toj struci, ali želim da kažem da sam kao poslanik iz Leskovca kontaktirala stručnjake klinike, konkretno direktore Klinike za veštačku oplodnju iz Leskovca, i pitala ga šta misli o ovom zakonu i zatražila da mi daju primedbe na ovaj zakon. Oni su rekli da nemaju primedbi i da smatraju da je zakon dobar.