Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, građani, poštovana predsedavajuća, ovo je zakon koji je važan i potreban Srbiji. Da li će ovaj zakon rešiti sve probleme u oblasti migracija? Sigurno da neće. Da li će ovaj zakon rešiti sve probleme koje imamo u oblasti obrazovanja, da li će rešiti probleme koje imamo u oblasti decentralizacije? Neće sigurno. Ali, ovo jeste sigurno zakon koji će doprineti da stanje u oblasti migracija bude pod nadzorom, da se podaci prikupljaju, da oni budu praćeni ili da posluže u svrhu kontrolisanja negativnih efekata migracija. Mi tako razumemo ovaj zakon. Razumemo ga kao prvi korak na ovom putu, razumemo ga kao usklađivanje sa standardima i međunarodnim propisima i u tom smislu ćemo ovaj zakon podržati.
Kada govorimo o migracijama, za mene tu postoji nekoliko osnovnih pitanja. Jedno jeste sigurno pitanje izbeglih i raseljenih lica koje je, nažalost, u Srbiji još uvek aktuelno. Drugo je aktuelno pitanje lažnih azilanata. Treće je pitanje naše emigracije i pre svega napuštanje zemlje od strane visokoobrazovanih mladih ljudi. Na kraju, možda jedno od najvažnijih pitanja jeste pitanje procesa decentralizacije, odnosno sprečavanja pražnjenja nekih delova Srbije i moram da kažem da i ja živim u jednom delu Srbije, u južnoj Srbiji koja, nažalost, spada u ona područja koja se kontinuirano prazne i zbog toga mi možete verovati da znam o čemu govorim kada govorim o unutrašnjim migracijama.
Kada govorimo o izbeglim i raseljenim licima, tačno je da se Srbija sa ovim pitanjem suočava jako dugo. Tačno je da se sa tim pitanjem suočava sa promenljivim uspehom. Srbija nije bila zemlja koja je bila spremna da primi tako veliki priliv izbeglica. Podsetiću vas da je 1996. godine bilo oko 600.000 izbeglih lica sa prostora bivše Jugoslavije i da su oni došli u Srbiju koja je i sama bila osiromašena, oslabljena i nije imala institucionalne, ni ekonomske, ni psihološki nismo bili spremni na jedan takav proces. To je sigurno rezultiralo time da se kao država nismo najbolje snašli u tom procesu.
Činjenica je da je u Srbiju došao jako veliki broj ljudi. To su ljudi koji su pod prinudom napustili svoja mesta stanovanja, napustili su okruženje u kome su živeli, napustili su svoje socijalne mreže koje su imali. Oni su jednostavno došli opustošeni, ne samo ekonomski, nego i psihološki i sigurno je da su oni kojima je u tom periodu bilo najteže. Kada se selite iz stana u stan, iz grada u grad, znate da je to jako teško, ali kada se selite na jedan prinudan način iz mesta u kome ste rođeni, odrasli, gde ste živeli u jednom stabilnom okruženju, onda je to nešto što izaziva dodatne potrese i nesposobnost da se lako prilagodite novoj sredini. Sigurno da je i jedno i drugo, oba ova faktora o kojima sam govorila, doprinelo ovom rezultatu koji imamo, da nakon dvadesetak godina još uvek imamo oko 97.000 lica koja se vode kao izbegla i oko 209.000 raseljenih lica. To su ljudi koji se nisu integrisali. To su ljudi koji ni u jednom od procesa nisu uspeli da nađu svoje stalno mesto, niti da se vrate u mesta iz kojih su došli, niti da budu integrisani potpuno u naše društvo. To sigurno jeste nešto o čemu i dalje treba da razmišljamo i jeste nešto čime će se i novoustanovljeno telo, koje se bavi migracijama, baviti.
Ipak treba da kažemo da je za tih 18 ili 20 godina učinjeno puno pozitivnih koraka u ovom smeru i da je broj izbeglica, kao što sam rekla, sa 538.000 u 1996. godini smanjen. Godine 2001. bilo ih je 346.000, 2005. godine 104.000 i sada, kao što smo rekli, 97.000. To znači da je ipak jedan veliki broj ljudi uspeo da nađe svoje ognjište u Srbiji ili u trećim zemljama ili u zemlji porekla.
Ono što svakako jeste veliki problem ove populacije jeste nezaposlenost, ali to jeste problem opšte populacije u Srbiji. Nažalost, među izbeglim licima taj problem je veći. Njih ima oko 58% i to sigurno jeste jedno pitanje na čijem rešavanju treba i dalje raditi. Oni koji su ostali u ovom statusu, oni koji su ostali nezaposleni, to su mahom ljudi nižeg stepena obrazovanja. Oni koji su bili visokoobrazovani oni su veoma brzo, nakon dolaska u Srbiju, uspevali da reše svoje pitanje. Moramo da kažemo da to nije samo zato što su imali više obrazovanje, nego zato što to jesu ljudi koji se lakše snalaze u ovim situacijama.
Ono što je poražavajuće za nas, kao zemlju, a pre svega za njih, to je da jedan broj njih još uvek živi u kolektivnim centrima i to isto važi i za raseljena lica. To je sigurno nešto, nadam se, što mora biti rešeno u veoma kratkom roku, jer je takvo stanje neodrživo i nedopustivo.
Kao što sam rekla, drugo pitanje jeste pitanje azilanata. To je pitanje koje je ovih dana veoma aktuelno, o kome se jako puno govori. Zato što to jeste pitanje koje ugrožava sve nas i koje, rekla bih, ugrožava upravo mlade, obrazovane ljude koji mogu biti potencijalni emigranti, koji mogu razmišljati o napuštanju Srbije i traženju svoje budućnosti i svoje perspektive u nekoj drugoj zemlji. Čini mi se da su oni najviše zaplašeni zloupotrebom koja se dešava u ovoj populaciji lažnih azilanata, ali ono što jeste ohrabrujuće, to su vesti koje dobijamo ovih dana i činjenica da se to neće desiti i da će beli šengen ostati na snazi i za Srbiju. Uverena sam da će to tako biti. Uverena sam da Srbija neće dozvoliti da krenemo korak unazad i to je prosto nešto na čemu najozbiljnije, po svim informacijama koje dobijamo, Vlada radi. Imamo prve rezultate i činjenicu da je Nemačka proglasila Srbiju sigurnom zemljom i da će se broj lažnih azilanata iz Srbije, u narednom periodu, smanjivati.
Znamo i čuli smo da to nije, kako neki pokušavaju da prikažu, činjenica da Srbija ima probleme, a to je da je do porasta broja azilanata došlo zbog toga što su neke zemlje promenile politiku prema azilantima i ponudile mnogo bolje uslove. U svakom slučaju, kao što sam rekla, poslednjih dana imamo ohrabrujuće informacije da to neće biti pitanje koje će biti ugrožavajuće za Srbiju.
Ono o čemu sam želela da govorim, a to je emigracija. To su ljudi koji odlaze iz Srbije, a da se u nju ne vraćaju. To su mladi i obrazovani ljudi. U ovom trenutku spremnost da emigriraju iz Srbije iskazuje 21% opšte populacije, 26% ugroženih grupa. To je ona ekonomska emigracija, ali nažalost i 50% mladih ljudi pokazuje spremnost, a među njima najmanji je broj onih sa osnovnom školom, visokoobrazovanih je 24%, a magistara i doktora 33%. To znači da oni najviše obrazovani i najpametniji, gotovo trećina, je spremna da svoju perspektivu potraži u nekoj drugoj zemlji. To je pitanje nad kojim ozbiljno treba da se zamislimo i to jeste pitanje da menjamo sistem vrednosti u našem društvu, da menjamo sistem obrazovanja, da radimo na reformama u oblasti zapošljavanja, obrazovanja i da više vrednujemo one ljude u našim sredinama koji su najpametniji, najsposobniji i spremni da zaista budu kapacitet za razvoj našeg društva. To je onaj zadatak koji u budućnosti treba imati u vidu, kada govorimo o upravljanju migracijama. Pre svega, zaustaviti iseljavanje, ali isto tako napraviti pokušaje da se mladi ljudi koji su iz Srbije otišli u nju vrate.
Moram da kažem da je bilo pokušaja u raznim ministarstvima, Ministarstvo obrazovanja, Ministarstvo nauke, da se napravi evidencija ljudi koji su otišli iz Srbije, da se komunicira sa njima, da im se ponudi da se vrate u našu zemlju, ali mi se čini da ove razjedinjene evidencije nisu dale prave rezultate i da nismo imali jedinstvenu politiku u raznim resorima koja bi dovela do njihovog vraćanja.
Reći ću da je jedan od problema jeste nostrifikacija diploma, koje su ti mladi ljudi sticali, i to jeste proces koji treba ubrzati, koji treba jasno definisati i koji treba usmeravati tako da mladi ljudi, koji su stekli diplome negde u svetu, mogu da dođu i da u Srbiji rade. Oni Srbiji jesu potrebni. Oni jesu onaj kvalitet i resurs koji mi imamo i koji apsolutno ne smemo da bacimo. Ne samo zbog toga što je to veoma skupo za jednu siromašnu zemlju, ne samo zbog toga što su u njihovo obrazovanje uloženi milioni evra, već zbog toga što jesu naša deca, koja negde u srcu nose uspomene iz detinjstva, Srbiju i potrebu da u njoj afirmišu svoje kvalitete i svoja znanja.
Na kraju želim da kažem da ne manje važno pitanje jeste pitanje unutrašnjih migracija. Verujem da je dobro da postoji mobilnost u okviru naše zemlje. Verujem da je dobro da ljudi iz različitih gradova mogu da odu da rade u druge gradove. Verujem da to obogaćuje i one koji odlaze i one kod kojih odlaze i da to sigurno jeste kvalitet više, ta razmena različitih temperamenata, različitih iskustava, različitih navika, čak i unutar naše zemlje, jeste nešto što sve nas obogaćuje. Međutim, ono što jeste zabrinjavajuće, to je da je taj trend uvek u istom smeru, da on uvek ide od juga ka severu, da on uvek ide iz sela u gradove i da je to proces koji na žalost, tokom decenija, nije promenjen i da on dovodi do toga da pojedini gradovi, pojedina mesta u Srbiji ostaju potpuno ispražnjeni.
Svaki peti migrant dolazi iz Jablaničkog i Pčinjskog okruga, to je okrug iz koga dolazim i ja i kada pitate ljude u južnoj Srbiji, mlade ljude, kada se iseljavaju iz svog mesta, na koji period bi to uradili – na period od jedne do dve godine iselilo bi se 6,4%, na nekoliko meseci 11% na nekoliko godina 35%, a trajno bi se iselilo 46,9%, znači, skoro polovina mladih ljudi koji žive u ovim krajevima želi da ode iz njih trajno. Njih 30% navodi da bi otišlo u inostranstvo, a 66% da bi otišlo da živi negde drugde u Srbiji.
Od 2000. do 2008. godine Borski okrug smanjen je za 23%, Pomoravski za 15,5%, Zaječarski za 13,5%, Pirotski za 11,3%, Toplički za 11,2%. Za to vreme Beograd je povećan 1,3%, Sremski okrug 6,7%, Južnobanatski 7,8%. Tendencija kretanja je sa juga ka severu. Sigurno je da odgovor mora biti, pre svega, ulaganje u ljudske resurse ljudi koji žive u ovim krajevima, već u ulaganje u saobraćajnu, energetsku, komunikacionu infrastrukturu i bolji uslovi za investitore i za zapošljavanje ljudi koji žive u ovim okruzima.
Dugoročna nezaposlenost u našim južnim krajevima je 14,7%. To je nešto što ne uliva nadu ljudima, to je nešto što ne uliva nadu da će ikada izaći iz svog siromaštva.
Sigurno da su ovo trendovi koji se moraju menjati. Ujedinjeni regioni Srbije dosledno se, ne samo u kampanji, zalažu za proces decentralizacije, zalažemo se za pravo svih ljudi, ma gde u našoj zemlji živeli, da žive pod jednakim uslovima i zbog toga ćemo i dalje dosledno raditi na poboljšanju položaja ljudi koji žive u ovim krajevima.
Verujemo da je ovaj zakon jedan korak u tom pravcu. Naravno da ovaj zakon za sada nije dao odgovor na pitanje – da li do sadašnji Komesarijat ima dovoljno kapaciteta da na ovaj način radi? Apelujem na sve koji se budu povezivali, sve državne organe koji se budu povezivali u ovom procesu, da to zaista dosledno i odgovorno rade, imajući u vidu da jedna od naših slabosti jeste nedovoljna međuresorna povezanost i da sve ono na šta ovaj zakon obavezuje ne ostane mrtvo slovo na papiru.
Nismo dobili ni odgovor na pitanje u ovom zakonu – koliko će to sve koštati, da li Srbija u ovom trenutku ima para da sve ovo isfinansira, da li je to predviđeno novim budžetom? Nadam se da su to pitanja na koja postoje pozitivni odgovori iako nisu naznačeni u zakonu. Moja nada je da će ovaj zakon, kao što sam rekla, on jeste prvi korak, ali da će on dobro funkcionisati i da će podstaći i ljude u svim resorima na nacionalnom nivou, ali isto tako i ljude na lokalu, da se ozbiljnije pozabave svim ovim pitanjima. Hvala.

Zahvaljujem.
Kao ovlašćeni predstavnik URS želim vrlo kratko da prokomentarišem ovaj zakon. Pre toga bih želela da kažem da je za mene kao neko ko je u parlamentu dosta dugo ovo jedan od praznika parlamenta, jer imamo situaciju da je zakon predložen u Narodnoj skupštini, da ga predlaže narodni poslanik i da ga predlaže narodni poslanik koji je predstavnik opozicije. Mislim da je ovo veoma dobra praksa, odnosno početak prakse koji treba da bude primenjen i u budućnosti. Ako se dobro sećam, takvih primera je bilo jako malo u prošlosti, gotovo da ih nije bilo. Jako retka je bila situacija uopšte da poslanici predlažu zakon, tako da mislim da je ovo jako lep dan za parlament i da je zbog toga rasprava koja se danas ovde po ovom zakonu ovako mirna i kvalitetna.
Mislim da je to zaista dobra praksa u kojoj parlamentarci u jednom dijalogu razmenjuju mišljenja, raspravljaju o suštini zakona i ne bave se samo političkim floskulama, već se bave zaista onim što je od suštinskog značaja za život naših građana.
Sigurno je da postoje dobri razlozi da se ograniči upotreba ličnih podataka. Sigurno je da je pravo na privatnost jedno od osnovnih ljudskih prava, a kao deo prava na privatnost, svakako i pravo na poštovanje ograničenja koja se tiču podataka o ličnosti. To je nešto o čemu treba misliti u našoj zemlji, to nešto o čemu treba misliti pogotovo kada su u pitanju moderne tehnologije i to je nešto o čemu treba učiti i našu decu da misle kada mi kritično svoje podatke dele sa drugima ili kada neovlašćeno koriste tuđe podatke. To je jako čest slučaj na društvenim mrežama.
Zbog toga mislim da treba biti oprezan kada se unose izmene u Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Verujem da ovaj slučaj nije takav i da on u suštini ne narušava ovo pravo, niti ga ograničava u meri koja bi ugrozila privatnost lica, bar ne u onoj meri u kojoj je značajnija, da tako kažem, od dobiti koju ovaj zakon donosi.
On se pre svega odnosi na one koji su najugroženiji u našoj zemlji. Ovo sigurno jeste vreme kada o njima moramo posebno misliti. Želim da naglasim da nisu samo teška vremena ona u kojima treba misliti o najslabijima, o najugroženijima i najsiromašnijima. Čak i kada su vremena mnogo bolja, čak i kada država nije siromašna, ona ima obavezu i mora da misli o pravim najsiromašnijih i najugroženijih.
Nažalost, Srbija je zemlja koja ima veliki broj siromašnih. Ono što je posebno zabrinjavajuće je činjenica da u poslednjim godinama to siromaštvo prilično rapidno raste. Nakon 2006-2008. godine kada smo imali značajan pad u broju siromašnih u Srbiji, kada je on iznosio 6,8% ekstremno siromašnih, mi u 2010. godini imamo oko 14% ljudi koji žive ispod linije siromaštva. Bojim se da će novi podaci biti još lošiji i da će ta linija biti, odnosno da će broj onih koji padaju ispod te linije biti još veći.
Ono što posebno zabrinjava je to da su najugroženije kategorije među siromašnima opet oni najslabiji, a to znači deca ispod 13 godina starosti. To je nešto o čemu svi moramo ozbiljno misliti. Zbog toga je svaka izmena zakona i svaka mogućnost izmene koja doprinosi da se u većoj meri pomogne siromašnima, onima koji su posebno ugroženi siromaštvom, deci, starima, ljudima koji nemaju posao, samohranim roditeljima, osobama sa invaliditetom ili ostalim posebno osetljivim grupama u Srbiji, onda to sigurno jeste. Dakle, svaka takva inicijativa jeste za podršku i, da tako kažem, iziskuje nešto manju kritičnost nego kada su drugi zakonske odredbe u pitanju.
Skloni smo stoga da ovaj zakon podržimo i da omogućimo da humanitarne organizacije, posredstvom onih koji su već ovlašćeni da rukuju podacima o ličnosti, mogu ostvarivati svoju delatnost, odnosno mogu da prikupe veću količinu sredstava koja su neophodna za njihov rad.
Želim da kažem da nijedan zakon nije važniji od prava ljudi da žive dostojanstveno i u tom smislu mi jesmo ovde da te zakone menjamo onda kada je to potrebno. Mislim da je ovo jedna od takvih situacija i zato verujem da će veliki broj poslanika podržati ovaj zakon.
Samo ću vam kratko pročitati nešto što sam našla kada su donacije ili humanitarna pomoć u pitanju. To je jedan tekst u novinama koji govori o paradoksu toga da je nekada zakon iznad ljudskih potreba. Radi se o asfaltiranju ulica u jednom selu. Tekst ide ovako: "Nakon što je jedan od donatora asfaltirao nekoliko ulica, pijačni trg i groblje u tom mestu, na vrata onih koji su to radili, zakucali su gradski inspektori". Čovek kaže –"Nisam verovao da su obustavili asfaltiranje i rekli mi da nije dozvoljeno da izvodimo ovakvu vrstu radova. Oni su napravili zapisnik o delovima sela koji su asfaltirani i zabranili nam sanaciju puteva u naselju, kao i uvođenje vode u zdravstvenoj ambulanti, koju smo takođe planirali da priključimo na vodovodni sistem. Stanovnici će sada da gaze po blatu, ambulanta će da bude bez vode i neće raditi, i sve je to po zakonu, dok ljudi koji hoće da pomognu, rade protiv zakona. Zar to nije suludo, pita se dotični gospodin?"
Rekla bih da jeste, ne zato što prilikom donatorskih ili humanitarnih pomoći ne treba voditi računa o zakonima, sigurno da treba voditi, ne može se graditi bez dozvola, to je izvesno, ali gradske službe u ovakvim slučajevima moraju da budu mnogo fleksibilnije i rade zajedno sa onima koji su spremni da donatorsku, odnosno humanitarnu pomoć obezbede. U tom smislu verujem da i mi danas treba da pokažemo više fleksibilnosti i dobre volje i da ovu odredbu izmenimo tako da bude moguće da se humanitarna pomoć obezbedi u većoj meri onima kojima je ona potrebna.
Imajući u vidu da su brojne humanitarne organizacije od Jazasa do UNICEF-a podržale ovu inicijativu, verujem da će ona doprineti u velikoj meri da mi budemo zadovoljni što radimo na ovakav način, a da onima kojima je pomoć potrebna dobiju neophodnu pomoć za svoj dostojanstveni život i normalno funkcionisanje. Zbog toga će naša poslanička grupa podržati ovaj zakon i, kao što sam već rekla i još jednom ponavljam, sa nadom da ćemo i dalje uspešno raditi svi zajedno nezavisno od političkih opredeljenja na dobrobit građana Srbije. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Poštovane dame i gospodo, poštovani gospodine ministre, odmah ću na početku u ime Ujedinjenih regiona Srbije reći da ćemo mi podržati ovaj zakon. Ovo kažem, pre svega, zbog studenata, jer znam da oni sa nestrpljenjem, sa strepnjom i pažnjom očekuju odluku ministra da predloži ovaj zakon, a nakon toga i našu odluku o tome da li ćemo zakon podržati ili nećemo.

Ujedinjeni regioni Srbije podržaće ovaj zakon, zato što smo svesni da je ovo pokušaj da se studentima omogući da upišu sledeću godinu, da se roditeljima omogući i olakša studiranje njihove dece, na taj način što će država dodatnim finansijama podržati njihovo studiranje, i sigurno da ovo jeste i način da se i profesorima i akademskoj zajednici na neki način izađe u susret i da se i njihov rad i njihovo prilagođavanje reformskim procesima, na neki način, podrži.

To sigurno jesu razlozi zbog kojih ćemo podržati ovaj zakon, naravno uz izvesne rezerve i komentare, jer je činjenica da ono što nam se na prvi pogled čini kao tehnička izmena, kao promena broja bodova ili broja rokova, iza sebe ima čitav niz pitanja, čitav set pitanja koja mogu da se pokrenu.

Uverena sam da je visoko obrazovanje jedan veoma važan segment obrazovanja i učenja uopšte, jedan važan segment života, pre svega, kao doprinos ličnom razvoju pojedinca, ali isto tako kao i značajan doprinos razvoju društva. Verujem da visoko obrazovanje, bez obzira što često mislimo da se radi o mladim ljudima, koji su na neki način već formirali svoju ličnost, verujem dakle da visoko obrazovanje u značajnoj meri vrši i tu neku svoju vaspitnu funkciju i određuje njihov budući životni i njihov budući razvoj, da je dakle moguće da visoko obrazovanje i sve ono što se nauči u tom procesu, u velikoj meri može da menja ličnu sudbinu pojedinca. Zbog toga je jako važno da pažljivo razmatramo sve promene koje se tiču sistema visokog obrazovanja i da u njemu svi aktivno učestvujemo.

Sa druge strane, visoko obrazovanje jeste nešto što menja i društvo kao celinu i doprinosi njegovom razvoju, i ja sam duboko uverena da brojna pitanja našeg društva, brojna pitanja na koja nismo našli najbolje odgovore, brojna pitanja koja ostaju otvorena, jesu pitanja koja se mogu rešiti, pre svega, većim ulaganjem i boljom organizacijom sistema obrazovanja i kulture. Dakle, obrazovanje i kultura jesu koreni svakog društva, i oni su sigurno odgovor za, kao što sam rekla brojna pitanja koja se postavljaju npr, u kom pravcu određeno društvo ide, koji je njegov sistem vrednosti, kuda ono želi u krajnjoj liniji da stigne.

Zbog toga mislim da je potrebno da malo, možda, ovu temu proširimo od onoga kada je u pitanju samo odluka o broju bodova ili o broju rokova. Postavljamo pitanje, šta ustvari mi želimo od obrazovanja u našoj zemlji i šta je ono što mi želimo da finansiramo kao sistem obrazovanja u našoj zemlji? Na kraju krajeva, šta jeste zaista uloga obrazovanja, ili šta jeste proizvod obrazovanja?

Citiraću pametnije od sebe. Na inauguraciji na mestu predsednice Harvarda 2007. godine, gospođa Dru Faust je to ovako definisala i time dala svoju, praktično, viziju uloge univerziteta: "Univerzitet nije pitanje rezultata u sledećem kvartalu, niti čak pitanje šta studenti postaju po diplomiranju. Reč je o učenju koje oblikuje čitav život, učenju koje prenosi milenijumska nasleđa, učenju koje oblikuje budućnost. Univerziteti se obavezuju bezvremeno i ova ulaganja imaju žetvu, koju ne možemo predvideti i često ne možemo izmeriti, za kojom tragamo, delom zbog nje same, jer ona određuje ono što nas je tokom vekova učinilo ljudima, a ne samo zato što može povećati našu globalnu kompetitivnost". Ovo je na neki način proširenje uloge obrazovanja u okviru globalnih procesa, koji često ulogu obrazovanja svode samo na proizvodnju znanja ili samo na neka naučna dostignuća koja će doprineti razvoju, u smislu razvoja novih tehnologija. Mada, to je sigurno nešto što ne treba potceniti kada govorimo o sistemu visokog obrazovanja.

Dakle, mnogi smatraju da je znanje ustvari glavni element visokog obrazovanja i da njegovo prenošenje, usavršavanje i proizvodnja jesu ključne uloge univerziteta i ključne uloge visokog obrazovanja, tj. da je znanje materijal, a istraživanje i podučavanje, da su praktično osnovne tehnologije rada univerziteta i visokog obrazovanja.

Oni koji su bliži funkcionalnom modelu, smatraju da se ustvari fokusirati na ishode obrazovanja i onoga šta sa njime možemo uraditi, i jedan od ovakvih pristupa kaže da postoje, ustvari, četiri funkcije visokog obrazovanja i da su to stvaranje i širenje ideologije, formiranje i odabir vladajućih elita, stvaranje novog znanja i obuka birokratije. Naravno, ne treba zanemariti, kao što sam rekla i ekonomski razvoj koji je direktno vezan sa razvojem obrazovanja, jer nema sumnje da visoko obrazovanje povećava produktivnost, prvenstveno kroz rast ljudskog kapitala, odnosno stvaranja veće i bolje obrazovane radne snage, ali, isto tako i onog znanja, odnosno naučnih otkrića koje se, kao što sam već rekla, direktno mogu prodati ili preneti industriji i napraviti profit. Znanje je naravno u evropskim zemljama viđeno kao nužan uslov razvoja društva, i naravno, ne samo u evropskim nego i šire u globalnim tokovima, prosto, znanje je nezaobilazna, da kažem, roba u današnjem svetu.

Međutim, veća obrazovanost stanovništva svakako je povećana i sa manjim troškovima države, tako da nema sumnje da je ono pitanje da li je obrazovanje trošak ili investicija, nema sumnje da to u svakom društvu jeste investicija, jer se prosto na više nivoa smanjuju troškovi. Recimo, obrazovani ljudi će biti manji korisnici zdravstvenog sistema, iz prostog razloga što zdravije žive i naravno oni su jako često, odnosno po pravilu nisu korisnici sistema socijalne zaštite.

Takođe, jedan značajan aspekt obrazovanja koji je vezan i sa ličnim i sa društvenim benefitima jeste i stvaranje, odnosno smanjivanje društvenih nejednakosti i izgradnja inkluzivnih društava u kojima svaki član ima svoje mesto.

Sa aspekta pojedinca, sigurno je da, kao što sam već naglasila, znanje jeste nešto što obogaćuje svakog pojedinca, ali i ono naravno može biti merljivo i na druge načine, pre svega, ljudi koji su više obrazovani, imaju veće zarade, imaju veće šanse da budu zaposleni. Ukoliko su nezaposleni, u manjem su riziku od dugotrajne nezaposlenosti, kao što sam rekla unapređuju svoje zdravstveno stanje, uključujući i zdravlje njihove dece i socijalno, intelektualno napredovanje dece i budućih generacija, tu svakako postoji jedna i novčana i nenovčana korist za pojedince.

Postoje istraživanja koja govore o tome na koji su način vrednovali svoje visoko obrazovanja ili znanja koja su stekli ljudi koji su visoko obrazovani. Jako često oni su učenje i sticanje visokog obrazovanja definisali kao ekspanziju novih ideja, fascinacija, deljenja znanja ili uživanje, satisfakcija, znatiželja i čak strategija protiv tragedije, suprotstavljanje praznini egzistencije.

Mislim da zaista sve ove uloge sticanja znanja i visokog obrazovanja govore o tome da je to nešto što je za svako društvo od suštinskog značaja i u šta svako društvo, nema sumnje, želi i treba da ulaže. Naravno da Srbija ne treba i ne može da bude izuzetak. Međutim, sigurno je da se otvaraju brojna pitanja, a to je, pre svega, pitanje šta mi kao država želimo da finansiramo, koje od ovih aspekata u stvari želimo da finansiramo, da li od svega po malo ili konkretne aspekte obrazovanja, da li želimo da finansiramo znanje kao takvo, što znači da ćemo onda ulagati u sve studente koji žele da stiču neka znanja ili ćemo ulagati u znanje kao ekonomiju, pa ćemo se onda fokusirati na ovo o čemu su brojne kolege govorile, a to je povezivanja znanja sa ekonomijom, sa industrijom, sa onim što su potrebe novih novo-kreiranih radnih mesta. Verujem da je istina negde na sredini i da siromašno društvo poput Srbije treba da zaista pažljivo odmeri svaki dinar.

Slažem se da treba da razmislimo koliko, recimo, studenata medicine želimo da školujemo, jer za mene lično jako je teško saznanje da deca koja studiraju šest ili sedam godina i kojima je potrebno još dodatnog usavršavanja tri, četiri ili pet godina da bi postali pravi stručnjaci u nekoj oblasti medicine, da li nakon svih tih napora možemo da im damo neki odgovor kao društvo, znajući da još dugo, još izvesno vreme u sistemu zdravstva neće biti posla za njih. Naravno, oni koji su tek završili studije medicine jako će se teško zaposliti u nekim privatnim klinikama ili ordinacijama.

Prosto, mislim da o tome svemu treba razgovarati i treba pokrenuti jedan proces koji će omogućiti deci da stiču nova znanja, ali u isto vreme i definisati neke potrebe društva.

Jedno od velikih pitanja o kojima su mnogi već govorili pa ja neću o njemu duže govoriti jeste svakako i na koji način se bolonjski proces sprovodi u Srbiji i koliko možemo biti zadovoljni njegovim rezultatima, koliko uopšte ima volje u akademskoj zajednici da on bude do kraja, ne do kraja, to je zaista jedan proces koji mnoge druge evropske zemlje nisu uspele da sprovedu, dakle, kakva je dinamika njegovog sprovođenja i kolika je motivacija profesora da na ovom procesu ozbiljno rade.

Naravno, jedno od pitanja jeste i odnos države i Univerziteta u kreiranju politika i to je, rekla bih, jedno složeno i prilično jedan nezahvalan posao kada je država u pitanju, imajući u vidu činjenicu da mi kreiramo politiku koju u suštini sprovodi akademska zajednica. Zato podržavam ministra da i dalje u razgovorima sa akademskom zajednicom definiše prioritete i pre svega ostvarive ciljeve.

Naravno, svoje mesto u ovom procesu moraju da imaju i studenti, jer oni su ti koji, ne bih ja rekla da je njihov jedini cilj da sebi stvore manje obaveza, nego jednostavno kada ne postoji dobar sistem, kada ne postoji pravi odgovor države ili pravi odgovor fakulteta na njihova pitanja, onda sigurno moraju tražiti neka lakša rešenja. Dakle, zalažem se za jedan proces u kome će svi biti partneri, proces koji će omogućiti da studiranje bude kvalitetno i efikasno i proces koji će omogućiti da veći broj studenata učestvuje u procesu visokog obrazovanja.

Verujem da država Srbija ima relativno dobre odgovore kada je finansijska podrška studenata u pitanju i verujem da to pruža šansu čak i studentima iz nižih socioekonomskih slojeva, da promeni svoju sudbinu i da nadograde svoje obrazovanje, da sebi omoguće zaposlenost i život koji će izmeniti situaciju u kojoj se trenutno nalaze.

Ono što je konkretno verovatno dilema svih nas to je da se ovim predlogom za 2012. i 2013. godinu predlaže neophodnih 48 godina i šest ispitnih rokova, za 2013/2014. godinu 50 bodova i pet rokova, a za 2014/2015. godinu 60 bodova i četiri roka. Dakle, broj bodova raste, a broj rokova se smanjuje. To je nešto što sigurno može dovesti do, ukoliko se ništa značajno ne promeni u samom sistemu, to je sigurno nešto ćemo, bojim se, možda ponovo morati da menjamo.

Dakle, da bi se ovo ostvarilo, da bismo mogli da ostvarimo broj bodova raste, a da se broj rokova smanjuje, kvalitet rada sa studentima mora da bude na znatno višem nivou. To sada nije slučaj na svim fakultetima, jer, kao što smo već čuli od drugih kolega, postoje profesori koji ne žele da sprovode, ne žele prosto da drugačiji način predaju, da sprovode reformu i bolonjski sistem. Postoje profesori koji to možda žele da rade, a rade prilično nespretno. Naravno, postoji i ona treća grupa koja to radi jako dobro i jako efikasno, koja kvalitetno radi sa studentima, koja im je uvek na raspolaganju, koja u jednom interaktivnom procesu nadograđuje studentska znanja, otvara njihove vidike i stvara od njih istraživače i primenjivače stečenih znanja.

Verujem da ovih trećih mora da bude mnogo više, a onih prvih mnogo manje i da će onda ovaj zakon u punoj meri moći da se primenjuje kako ove godine, tako i 2014/2015. godine kada će zahtevi pred studentima očigledno biti na najvišem nivou.

Želim mnogo sreće studentima u ovom procesu, naravno, i Akademskoj zajednici. Verujem da država i svi mi ostajemo otvoreni za proces u kome, ponavljam, treba da učestvujemo svi zajedno kako bi bio uspešan, kako za studente, pojedince, tako i za sve nas kao društvo. Hvala vam.

Ja bih takođe da dam mali doprinos ovoj raspravi. Naravno verujem da sva deca treba da dobiju maksimalnu podršku od države. Bilo bi zaista divno kada bi država mogla da pomogne svu decu u Srbiji. Oni jesu jedna od najugroženijih kategorija siromaštva u našoj zemlji. Bilo bi lepo kada bismo svoj deci mogli recimo da damo zdravu užinu u školama, kao što to rade neke bogate zemlje. Međutim, mi to nažalost ne možemo da uradimo i pogotovo ne možemo da uradimo u ovom trenutku. Kada su situacije ovako teške, moramo se setiti da sva deca jesu deca, ali da sva deca nisu jednako siromašna i nisu jednako ugrožena i to je prosto činjenica. U ovakvim situacijama moraju se tražiti mere koje će targetirati one i pomoći one kojima je najteže.

Kada je u pitanju natalitet, svi mi, drage kolege i koleginice, znamo da ovo jeste jedan mali aspekt onoga što se zove depopulacija i pad nataliteta i da sigurno to nije ključni faktor. U protivnom ne bi čitava Evropa imala veliki pad nataliteta. Baš razvijena društva karakteriše pad nataliteta. Neka nerazvijena ili ekstremno siromašna društva imaju enorman rast nataliteta. Dakle, stvari nisu tako jednostavne i ekonomske mere nisu jedine mere u ovoj oblasti.

Zalažem se za to da ne mogu svi da budu na isti način tretirani i apsolutno se zalažem za to da moraju da postoje u ovakvoj situaciji neke razlike. Zaista, ako neka kolica koštaju, kao što smo imali prilike da čujemo, po 1000 evra, a neka koštaju 100, znači da verovatno ne treba na isti način roditeljima vratiti taj PDV. Verujem, i potpuno se slažem sa uveženom koleginicom Lučić, koja je bila jako dobar državni sekretar, moram da kažem, u Ministarstvu socijalne politike i koja je jako dobro sarađivala sa poslanicima u ovoj oblasti, da bi roditeljski dodatak bio mnogo efikasnija i bolja mera. S tim što se ja zalažem da, sad to nije tema, roditeljski dodatak mogu da primaju i četvrto, i peto, i šesto i osmo dete, a ne ovako kako je do sada bilo, ali to su isto ograničenja koja su bila nametnuta našim mogućnostima.

Sakupljanje fiskalnih računa, kratko ću reći, koristim i vreme poslaničke grupe, ako mi dozvolite, jeste da će biti malo komplikovanija mera, ali ja vas podsećam da mnogi naši građani sakupljaju one bonove, talone po marketima, pa mislim da možda neće biti tako teško sakupiti sve fiskalne račune koje ste dali kao izdatak za bebi opremu ili bebi hranu i držati ih na jednom mestu i jednom mesečno naplatiti taj povraćaj PDV-a i jednom za čitavu godinu izvaditi jednu potvrdu o primanjima. Mislim da to neće biti toliko komplikovano da bi otežalo u velikoj meri život onim roditeljima koji će imati pravo na onu meru. Tako da mislim da je ovo u datoj situaciji ipak najbolje moguće rešenje i ja ću ga svakako podržati.

Povreda poslovnika, jer koleginica nije govorila o onome što je na dnevnom redu.

Mislim da Mlađan Dinkić danas nije na dnevnom redu.

Jeste, ali Mlađan Dinkić ni na koji način nije u DRI. Dozvolite mi samo par rečenica mojoj dragoj koleginici, sa kojom imam zaista sjajnu saradnju.

Mislim da nije bilo mesta da se pominje Mlađan Dinkić. Samo sam želela da koleginicu podsetim na ono što ona jako dobro zna, a to je da u vreme kada je Mlađan Dinkić bio ministar finansija, a to je vreme u kojem smo mi zajedno bili u Vladi, to je bila vlada Vojislava Koštunice, tada je javni dug bio značajno manji. On je bio 30% u odnosu na sadašnjih 56. U vreme Vlade u kojoj smo zajedno sarađivali, kada je poslednji put Mlađan Dinkić bio ministar finansija nije bilo deficita, već je budžet bio u suficitu 2%. To je ono što je ostalo drugim ministrima finansija i u to vreme devizne rezerve države povećane su sa 300 miliona na 11 milijardi. To je takođe naš zajednički rezultat. Takođe, u ono vreme smo imali rast BDP od 8%, a danas imamo recesiju.

Samo sam htela da podsetim na zajedničke rezultate koje smo u tim vladama imali i da nakon toga Mlađan Dinkić više nije bio ministar finansija. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo, poštovane kolege, poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, poštovani građani Srbije, i najduži put počinje prvim korakom. Ovaj rebalans budžeta jeste prvi korak na tom dugačkom putu koji nas čeka u procesu stabilizacije finansija naše države, u procesu stvaranja mogućnosti za održiv razvoj našeg društva.

Dame i gospodo, po obrazovanju sam psiholog. Dvadeset godina radila sam u ordinaciji baveći se ljudima. To je okruženje u kome se osećam dobro. Razgovori o njihovim strahovima, nadama, očekivanjima, željama, planovima, to je nešto čime se ja bavim. Zato ću se danas, pre svega, obratiti građanima Srbije, uz rizik da mi kolege da mi kolege zamere neki stepen demagogije.

Dame i gospodo, da li je moguće ne zapitati se pred svim ovim brojevima, a mi se ovde ne nalazimo na ekonomskom forumu, već u Narodnoj skupštini, i imamo priliku, samo možda sada ili sada u najvećoj meri, da građanima Srbije objasnimo na koji način rebalans budžeta dotiče baš njih lično? Šta njima znače svi ovi brojevi? Ja se u okruženju brojeva ne osećam previše lagodno, ali baveći se njima ovih dana, zaista se pitam – 1483 milijarde planiranog prihoda, šta to znači prosečnom građaninu Srbije? Šta ovi brojevi, a mislim da ima oko 150 strana ispunjenih brojevima ovaj rebalans budžeta, šta oni zaista znače mom komšiji koji drži zanatsku radnju, koji je nakon što je ostao bez posla uspeo da mukotrpno i uz pomoć svoje porodice razvije svoj mali posao uz nadu da će on biti održiv, da će on obezbediti budućnost njegovoj porodici? Šta ovi brojevi znače za njega? Šta ovi brojevi znače za moje koleginice i kolege koji rade u zdravstvu, lekarima koji su nakon dugačkog ponižavajućeg perioda u kome su živeli došli do nivoa da njihove plate budu relativno pristojne, jer su jednim jednokratnim potezom u mandatu ministra Milosavljevića i ministra finansija Dinkića povećane trostruko?

Šta njima zaista znači 1706 milijardi ostvarenog rashoda ili 1635 milijardi planiranog rashoda? Šta im znači 56,5% učešća javnog duga u BDP? Na kraju krajeva, šta ti brojevi znače, recimo, mom svekru i svekrvi koji primaju penzije negde na granici o kojoj ovaj rebalans govori, ili malo iznad granice? Da li čovek koji nikada u svom životu nije državo u svojim rukama više od 50.000 dinara može da zamisli ove cifre? Ne može. Zato smo mi tu da im kažemo o čemu govori ovaj budžet, jer svi oni razumeju samo jednu reč i ona zvoni u njihovoj svesti, a to je reč – bankrot. Nju razumeju sve kategorije naših građana i nje se boje sve kategorije naših građana. Ne boje se oni grčkog scenarija, ne boje se oni ni irskog, ni španskog, ni italijanskog, ni slovenačkog scenarija. Oni se boje jugoslovenskog scenarija, zato što su njega doživeli. Oni se pitaju – da li je moguće da ćemo u jednom našem životnom veku ponovo doživeti bankrot države? To je pitanje na koje ovaj rebalans budžeta daje jasan odgovor – ne, nećemo, zato što stavljamo tačku na neumereno trošenje, nećemo zato što imamo nove mogućnosti za povećanje prihoda, nećemo zato što svi zajedno moramo da podnesemo deo tereta.

Rekla bih da ovaj budžet u stvari u suštini govori o odgovornosti onih koji kreiraju javne finansije, koji vode javne finansije, o odgovornosti celog društva, o odgovornosti svakog pojedinca u našem društvu, jer ovo je vreme kada svi moramo poneti deo odgovornosti, društvo kao celina za svoj razvoj u kome svi zajedno moramo biti svesni da to povećanje PDV jeste u ovom trenutku neophodna mera da bismo izbegli onu strašnu reč sa početka, koje se svi bojimo.

Odgovornost svakog pojedinca koji u ovom trenutku treba da se zapita – da li je baš meni ako imam 50 ili 100 hiljada ostvarenih prihoda, da li je baš meni potrebno da mi država pomogne da kupim pelene detetu? Da li je baš meni potrebno da država da mom detetu udžbenike i da li je baš meni potrebno ako sam pušač, a recimo ja jesam, da li je baš meni potrebno da država štedi na pakli cigareta koju ću ja kupiti? To je onaj deo odgovornosti koji svi zajedno delimo, ali najveću odgovornost, sigurno, nose kreatori javnih politika i najveću odgovornost sigurno nose oni koji vode javne finansije. U tom smislu moramo da se zapitamo koliko smo odgovorni bili do sada i da li smo odgovorni sada. Pitam, dame i gospodo, da li je odgovorno podići javni dug za četiri godine sa 30 na 57%?

Podsećam da smo u periodu od 2003. do 2007. godine imali upravo obrnuti trend, sa 66,9% javni dug smo smanjili na 30,9%. Šta znači javni dug? To znači da sve ono što zaradimo, 66% ili 30% smo već dužni. Ako zarađujete 100.000 dinara, znači da ste već dužni 30.000, to ne možete da trošite ili ste dužni 66.000. To je prilično velika razlika.

Dame i gospodo, da li je odgovorno od suficita 2% dovesti državu do deficita od 6,5%? Još jednom ću podsetiti na trend koji smo imali od 2003. do 2006, odnosno 2007. godine, kada je zatečen deficit 2003. godine bio 4,5%, a smanjen ne na nula, nego na suficit od 2%.

U ovoj skupštini sam prilično dugo, pa se sećam velikih kritika koje je tadašnji ministar finansija takođe doživljavao, Mlađan Dinkić, jer su ekonomisti iz opozicije tvrdili da suficit nikako nije dobar za državu. Da li je odgovorno, dame i gospodo, planirati rast BDP za 1,5%, a u stvari imati realan pad od 1%? Da, okolnosti se mogu menjati. Ovo je nešto na čemu ste bazirali kompletnu sliku finansija u narednoj godini. Zato je neodgovorno nemati dobru procenu koliko možete u stvari da povećate svoje prihode u narednoj godini.

Da li je odgovorno planirati deficit i obećati MMF-u deficit od 1.521 milijarde, realno do sada već potrošiti 197 milijardi, a kako ekonomisti kažu, do kraja godine bi bio 235 milijardi? To je 83 milijarde više nego što je planirano.

Na kraju, dame i gospodo, da li je odgovorno u ovoj situaciji zaboraviti na najslabije u našem društvu? Da li je zaista odgovorno štedeti baš na njima? Znate kako se kaže – jedno društvo je jako onoliko koliko je jak njegov najslabiji član. To bi značilo da je Srbija veoma slaba zemlja, ukoliko zaboravlja upravo na one kojima je najteže.

Da li je odgovorno zaboraviti partnere – "Fijat", "Beneton", razvojne kre-dite? Da li je odgovorno baš "Fijatu", koji je zaista služio za slikanje u svim pozama, da li je odgovorno "Fijatu" koji je imao 500 miliona evra gubitka, odnosno "Zastava" – to je bila cena koju je država plaćala, a koji sada ima milijardu i po prihoda evra, a znam da "Fijat" zapošljava 30 hiljada ljudi, da li je odgovorno jednoj takvoj kompaniji uskratiti pravo da dobije ono što joj je država obećala? Da li je to poruka da svi ostali investitori u Srbiji ne mogu da računaju na to da ćemo održati reč?

U mom gradu u poslednjih godinu dana, u poslednjoj godini je zaposleno dve i po hiljade ljudi u "Juri" i u "Falkeu". Za Leskovac, dve i po hiljade ljudi je dve i po hiljade porodica koje sada imaju od čega da žive. Da li bi bilo odgovorno takvim partnerima ne isplatiti ono što ste obećali? Da li je to rizik da oni odu iz naše zemlje? Da, jeste. Šta bi bilo sa svim ovim ljudima koji rade u tim fabrikama, i to u situaciji kada znamo da "Fijat" doživljava kritike u svojoj zemlji od svog ministra finansija i ministra privrede zbog toga što ne otvara nova radna mesta u Italiji koja je takođe u krizi, nego otvara nova radna mesta u Srbiji?

Dame i gospodo, neke moje kolege su rekle da ovo jeste korak unazad. Da, možda je korak unazad, ali zato što je Srbija na ivici provalije. Ovo jeste korak unazad, prilika da stanemo, da ne srljamo dalje i da krenemo i idemo putem koji je jedino moguć i jedino ispravan.

Da li je rebalans budžeta dobar? Od samog predlagača smo već čuli da on nije zadovoljan ovim rebalansom budžeta. Pitate – zašto onda glasamo za nešto čime ne možemo biti zadovoljni? Zato što je to jedino moguće uraditi u ovom trenutku. Zato što je, hajde da kažemo, mnogo manje loš nego što je bio originalni budžet. Na kraju krajeva, da li je moguće od nečega što ste dobili kao materijal, napraviti nešto sasvim novo?

Da li je moguće da bilo koji kreator, ili krojač u Srbiji, od mog sakoa napravi večernju haljinu? Nije moguće, zato što nije od dobrog materijala, zato što ima model kakav ima i zato što je, na kraju krajeva, prilično iznošen. Tako je i sa ovim budžetom – nemoguće je napraviti idealnu kreaciju. Ono što se može, to je zaustaviti potpuni krah.

Šta je odgovorno kada su javne finansije u pitanju? Reći ću ovako – u ovom trenutku u Srbiji je odgovorno pre svega preuzeti odgovornost za finansijski sektor. Moram da vam kažem da aktuelnog ministra finansija poznajem 13 godina i znam da ima mnogih ljudi u Srbiji koji imaju zablude o tome šta je on radio i kakav je, ali ubeđena sam, i to znam iz razgovora sa tim ljudima, da svi znaju da u ovom trenutku jedino neko ko je na taj način hrabar, uporan i harizmatičan, da ne kažem da se to graniči sa razumom, da samo takav čovek u ovom trenutku može zaista da preuzme ovakvu odgovornost i stabilizuje Srbiju. Samo neko ko to doživljava kao profesionalni i lični izazov, i neko ko zaista veruje i siguran je da to može da uradi. To je razlog zašto mu ja verujem.

Ono što je odgovorno u ovom rebalansu budžeta je povećanje prihoda za 17 milijardi. To je ostvarenje ušteda na rashodnoj strani. Samo na sopstvenim prihodima je to 40 milijardi, od čega će 20 milijardi biti zaista ušteđeno. Naravno, odgovorno je i brinuti o najslabijima u našoj državi.

Ono što je bio rizik da ne bude isplaćeno – sedam naknada za nezaposlene, ono što je bio rizik – da rudari ne prime plate, da korisnici materijalnog obezbeđenja porodice ne prime naknade, da porodilje ne prime, da roditelji ne prime roditeljske dodatke, taj rizik je otklonjen. Svi ovi ljudi će primiti ono što im pripada.

Ima kritika da to nije dobro, da to nije trebalo uraditi, ali sam sigurna da je u našem društvu duboko ukorenjena solidarnost i sigurna sam da nema čoveka u Srbiji koji misli da je zaista to nešto loše.

Ono što je važno i što je odgovorno u ovom rebalansu jeste to što je on javan, da nam on garantuje, a garantuju nam i ministri, da će svi troškovi i svi tokovi novca u Srbiji biti javni ubuduće. Svako će moći da ih prati na sajtovima nadležnih ministarstvima i na sajtu Ministarstva finansija.

Mislim da je to u ovom trenutku veoma važno, zbog toga što tražimo odgovornost od građana, tražimo odricanje od građana i zato je neophodno da mogu javno, jasno i transparentno da prate kako se realizuje ovaj rebalans budžeta. Odgovorno je i zbog toga što ovaj rebalans stvara uslove da budžet za koji smo dobili obećanje da ćemo ga ovde imati već za mesec dana, da taj novi budžet već definiše jednu potpuno drugačiju situaciju, ili situaciju koja nas daleko pomera od jugoslovenskog scenarija koji sam već pomenula.

Na kraju krajeva, dame i gospodo, neki su govorili, uključujući i fiskalni savet, i oni koji su najveći kritičari ovog rebalansa budžeta, da smo deficit mogli više da smanjimo, tako što bismo te rashode preraspodelili nekako drugačije.

Šta to znači? Nekome smo morali da uzmemo. Sada vas pitam – kome uzeti? Ako živite u porodici sa devetoro dece i imate samo toliko da svako od njih danas ima samo jedno parče hleba i pri tom jedno dete je odojče, jedno dete je bolesno pa su mu potrebni lekovi, jedno dete je odličan đak, pa stvara neku svoju budućnost, pa je potrebno da mu kupite knjigu i pri tom morate da razmišljate da možda pozajmite malo, pa uzmete i neki alat pomoću koga ćete zaraditi za sledeću godinu, čega treba da se odreknete? Čega se možete odreći? Da li da se odreknete tog alata i prilike da zarađujete u narednoj godini, pa da nemate tako tešku situaciju? Da li da uskratite lekove bolesnom detetu? Da li da uskratite jedno parče hleba detetu od tri godine, ili da uskratite priliku da uči i da se obrazuje detetu koje ima šanse da preokrene svoju sudbinu? Da li jedan roditelj, jedan odgovoran, razuman roditelj, može da donese takvu odluku?

Zato vas pitam, situacija u našoj zemlji je ista, kome oduzeti, od koga uzeti, da biste dali nekom drugom? Lako je kada imate puno. Jako je teško kada imate malo. Situacija u našoj zemlji jeste takva da imamo jako malo.

Na kraju krajeva, dame i gospodo, Čerčil je rekao: "Umesto da unapred brinemo, bolje je da unapred razmišljamo i planiramo". Zato ja poručujem građanima Srbije – nemojte brinuti, jer je ovaj rebalans dobro isplaniran i o njemu se vrlo ozbiljno razmišlja. Imam jednu poruku za Vladu i za ministra finansija. Jedan grčki filozof je rekao: "Kraljevska je stvar raditi dobro i o sebi slušati loše". Sigurna sam da se ne osećate kraljevski, ali nastavite da radite dobro. Sigurna sam da će građani Srbije to podržati. Hvala vam.

Mogla sam da se javim i po Poslovniku, jer zaista ne razumem po kom osnovu je gospodin dobio reč, s obzirom da ja ni jednog trenutka nisam pomenula niti ime partije, niti gospodina, ali, u redu je. Mislim kad kažem – opozicija, ako kažem – poslanici, da li je to osnova da se po Poslovniku nekom poslaniku da reč? Mislim da nije.
Zaista, niti sam se uvredljivo obratila bilo kom poslaniku ili poslaničkoj grupi, dok u ovome o čemu je sada bilo reči moglo bi se prepoznati da ima uvreda na moj račun. Nisam govorila ovo što sam govorila iz lojalnosti, ja sam poslanik, imam svoj stav i imam prava da imam svoj stav. Uvredljivo je da mi se kaže da ja govorim nešto iz lojalnosti. Nisam papagaj koji ovde ponavlja stavove nekog drugog.
Dalje, upotrebljene su reči "bezobrazluk" itd. U svom osmogodišnjem poslaničko stažu nikada takve reči nisam koristila i smatram da ih ne zaslužujem. Iskoristila sam svoje pravo na govor. Ako sam rekla da postoje kritičari i da kritičari predlažu da se nekom uzme da bi se nekom dalo, mislim da tu nije ništa sporno i da je to činjenica. Kritičara ovog rebalansa budžeta u Srbiji ima jako puno i svi se mogu prepoznati, tako da mislim da apsolutno nema nikakve osnove. Izvinjavam se ako ste se vi prepoznali u tome. Samo sam metaforički govorila o porodici, da bi građanima objasnila da je budžet jedna vrsta kao porodičnog budžeta. Dakle, uopšte nisam implicirala da bilo ko u ovoj sali želi nekome da uzme parče hleba i zaista vas molim da me ubuduće ne prozivate za takve stvari. Hvala.

Hvala vam.
Sam pojam lojalnosti naravno da nije uvredljiv. Ponosna sam na to što sam lojalna mnogim ljudima u svom životu i mnogim organizacijama kojima sam pripadala ili pripadam. Ako mi neko kaže da nešto govorim samo iz lojalnosti, onda to smatram uvredljivim. Samo da pojasnim.
Što se tiče ovog poslednjeg pitanja, ne bih postavila u svojoj kući ni za kakvu važnu poziciju gospodina Krkobabića, ali ne bih iz odlučivanja izuzela starije članove svoje porodice. Da, moja majka u mojoj kući, takođe, odlučuje o nekim stvarima. Mislim da to nije ništa loše, ako smo već na toj paraleli.
Što se tiče toga da smo bili učesnici u prethodnim vladama, takođe smatram da je to javnosti u potpunosti jasno. Mislim da ukoliko danas bude još takvih primedaba, odgovoriću na njih, da sada ne bih dužila.

Replika na vaše izlaganje.

Samo imam repliku na onaj deo, a već sam najavila da ću o tome još govoriti, a to je – da li smo znali, da li nismo znali, da li se ograđujemo od svih prethodnih vlada itd?

Moram da podsetim da ministar Dinkić nikako nije mogao znati kako se kreira budžet bilo za Ministarstvo ekonomije, bilo za koje drugo ministarstvo, jer je, ako se sećate, a juče su nas podsetili još neki poslanici, ministar Dinkić je izbačen iz Vlade marta meseca 2011. godine, te ni na koji način nije mogao učestvovati u kreiranju budžeta za 2012. godinu. Zašto je ministar Dinkić isključen iz Vlade? Upravo zato što je imao primedbe na finansijski deo Vlade i na vođenje Vlade, na koordinaciju rada u Vladi.

Dakle, tada su optužbe na račun ministra Dinkića bile da on nije timski igrač, da on ne sarađuje dobro sa drugim ministrima u Vladi, da nije dovoljno poslušan i to je razlog zbog kojeg je on isključen iz Vlade, za šta smo svi saznali iz medija. Dakle, potpuno je netačna primedba da je ministar Dinkić učestvovao, da je on sve vreme bio u toku, da je bio u toj vladi i da se on sada setio da kritikuje tu vladu. Ne, on je tu vladu kritikovao dok je bio u toj vladi i to je razlog zašto je on isključen iz Vlade.

Pitaćete – zašto je stranka ostala u Vladi? Podsetiću vas da je to bilo vreme kada je Srbija očekivala kandidaturu za EU i da je to bio jedini razlog i mi smo to tada jasno rekli zbog čega mi ne želimo zemlju da dovedemo u tako nestabilnu situaciju i ugrozimo tu mogućnost.

To je bio jedini razlog zbog čega smo u toj vladi ostali. Ministar ekonomije u toj vladi nije bio iz naše stranke, ministar ekonomije u toj vladi je bio Nebojša Ćirić…

(Predsedavajuća: Vreme.)

… i to je rizik koji preuzimate kada stručnjake imenujete da rade neke odgovorne i politički odgovorne funkcije. Da, on nije iz naše stranke.

Razumem da mnogi ne veruju da je tako nešto moguće i razumem neki zaista ne veruju da je moguće da angažujete nezavisnog stručnjaka kada vam pomaže u radu ako ste ministar, ali mi to jesmo uradili.

Apsolutno nisam saglasna sa vama da to na bilo koji način diskvalifikuje ministra koji je to uradio i da čini da je on prevaren i time nedostojan da kasnije bude ministar, već naprotiv, ministar daje slobodu u radu nezavisnom stručnjaku.

Da li to nije ono za šta se svi u kampanji zalažemo, da stručni ljudi treba da vode politiku ove države? Znate, verujem da je to vama smešno, ali to je ono za šta smo se zalagali i to je ono što jesmo radili. Dakle, ono što sam rekla je činjenica. Ministar Dinkić nije bio ministar kada je kreiran budžet. Ministar ekonomije u tom trenutku je bio nezavisan stručnjak koji nema nikakve veze sa našom strankom, koga je postavio ministar Dinkić kao stručnjaka. To želim još jednom da ponovim.

Da li je gospođa Kalanović mogla u to vreme da učestvuje u kreiranju politika? Neka sama ona to kaže, ona je ovde. Možda je to smešno, ali verujem da će se gospođa Kalanović uključiti.

Govorim vam o vremenu, o decembru mesecu, neposredno pre izbora, koji su bili raspisani nakon toga. Vi dobro znate kakva je situacija u to vreme bila, kada su odnosi u tadašnjoj Vladi u pitanju. U svakom slučaju, URS tada nisu imali više nikakav kapacitet da u punoj meri učestvuju u kreiranju politika, u Vladi…

(Predsedavajuća: Isteklo vam je vreme.)

Rekla sam da smo u Vladi ostali samo zato što je to bilo vreme kada se očekivala kandidatura Srbije.

Samo ću pojasniti da se radi o preciziranju mog amandmana i u tom smislu prihvatam što je prihvaćen moj amandman sa ispravkom.

Izvinjavam se, stigla sam kasno da reagujem. Moj komentar se odnosi na prethodni amandman.
Naime, ovu odredbu člana 31. ovog zakona smatram izuzetno važnom i u tom smislu verujem da apsolutno ništa ne treba menjati, zato što teret dokazivanja mora da bude na onom ko je počinio zlostavljanje jer je to potpuno uobičajeni pravni institut modernog zakonodavstva. Kada se radi o antidiskriminacionim zakonima, može se reći da se ovaj zakon može tako tretirati.
Zašto je to potrebno? To je potrebno zbog dodatne zaštite zlostavljenog. Po definiciji, zlostavljač ima mehanizme moći u svojim rukama. Zbog toga je neprihvatljivo naterati nekoga ko je zlostavljen, iscrpljen zlostavljanjem, da dodatno nešto dokazuje. To je, na kraju krajeva, potpuno prihvaćen mehanizam u svetu.
Želim da istaknem i to da sam još pre pet godina, kada smo donosili Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, imala amandman koji se odnosio na ovo. Tada apsolutno nije postojalo razumevanje u Srbiji da se tako nešto uradi. Prosto, mnoge kolege i tadašnji ministar su bili zbunjeni ovakvim amandmanom koji, moram da kažem, nisam sama smislila, nego su mi ljudi koji se ozbiljno bave pravom to sugerisali.
Međutim, nakon par godina klima se u Srbiji promenila, i želim da izrazim zadovoljstvo zbog toga, pa smo već prilikom donošenja opšteg zakona protiv diskriminacije imali ovakvu odredbu. Znači, naše zakonodavstvo je već poznaje. Onda smo morali da ispravljamo i ono što nismo uradili na vreme, pa smo dodatno u opštem zakonu protiv diskriminacije morali da kažemo da se ta odredba odnosi i na Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom.
Da ne bismo pravili grešku, mislim da nisu na mestu amandmani koji predlažu brisanje ove odredbe, odnosno tereta dokazivanja. „Učiniti verovatnim“ je potpuno uobičajen termin u odredbi koja se tiče tereta dokazivanja. Potpuno se zalažem za to da ona ostane i ovo ističem kao jednu od velikih vrednosti ovog zakona. Hvala.

Koleginice, znam da se zalažem za suprotno stanovište, pa mislim da treba da se čuju i jedna i druga strana. Apsolutno verujem da je potrebno da budu i u ženskom rodu svi zakoni i sve što se odnosi na žene treba da bude u ženskom rodu. Ne razumem zašto bi se bilo šta... Naš jezik ima tri roda, ima ženski rod, i verujem da je potpuno u duhu našeg jezika da postoji i ženski rod za sve ono za šta je moguće da postoji.
Što se tiče toga da li je jezik rogobatan ili nije, prvo, postoje lingvisti koji time treba da se bave, a mi to nismo. Drugo, imam uverenje da je svaki živi jezik promenljiv jezik i da u onoj meri u kojoj se naviknemo na upotrebu određene reči ili izraza u toj meri postaje manje rogobatan i postaje većim delom sastavni deo našeg jezika.
Zaista se nadam da će srpski jezik živeti još mnogo, mnogo vekova i potpuno sam sigurna da bi za vek ili dva zvučalo potpuno arhaično ono što danas pričamo. Dakle, jezik je živa, promenljiva tvorevina. Samo mrtvi jezici ne mogu se menjati, jezici onih naroda koji su izumrli. Potpuno podržavam da se i srpski jezik menja u duhu modernih vremena i mislim da je to nešto što je dobro i za jezik i za narod kome on pripada.