Guverner Narodne banke Srbije, gospodin Radovan Jelašić, čije ste ime toliko puta pominjali sa ove govornice, zamolio me je da sažeto izložim odgovore koji su na nekih 50 strana. Dostavio je sada, evo kurir je doneo.
Naravno, postavio je pitanje kada će Narodna banka Srbije moći da ima legitimnog predstavnika u Skupštini, koji će moći da odgovara na pitanja poslanika, jer Narodna banka ima želju da svoje predstavnike pošalje u klupe ovde i da oni odgovaraju na neka od pitanja koja se postavljaju Vladi. Pretpostavljam da je potrebno da se promeni Ustav da bi se definisala uloga Narodne banke Srbije i nadam se da će ova skupština to što pre učiniti.

Problem je u sledećem. Narodna banka Srbije ne može biti predlagač bilo kog zakona i tu jeste problem. Sadašnji Ustav Srbije ne daje pravo NBS, za razliku od drugih ustava zemalja gde centralne banke mogu biti predlagači, i prirodno je da recimo zakon o bankama predlaže bilo Ministarstvo finansija, kao što je sada slučaj, bilo centralna banka neke zemlje.
Vi znate da je u bivšoj SFRJ mogla centralna banka da predlaže zakone, isto je mogla i u SRJ, evo sada u Srbiji ne može i to je jedan izuzetak u svetu. Nadam se da će promenom Ustava biti moguće da i NBS može zakonska rešenja koja se odnose na njenu delatnost da predloži.
Naravno, ne znam da li ceo materijal da vam prezentiram, ali sam odabrao najvažnije detalje, s obzirom da ipak guverner ima pravo da odgovori na mnoge od onih stvari koje su ovde postavljene. Mislim da neće trajati više od 50 minuta.
Dakle, što se tiče broja zaposlenih u bankarskom sektoru, to je bilo pitanje koje je postavljeno, 2000. godine ukupno je u bankarskom sektoru Republike Srbije radilo 22.799 lica, da bi se nakon zatvaranja velikih banaka taj broj smanjio u jednom trenutku na minimalnih 14.736 lica. Međutim, već 2003. godine dolazi do rasta broja zaposlenih na 22.319 lica, 2004. godine taj broj se povećava na 23.463 lica, da bi u septembru 2005. godine dostigao rekordnih 24.920 lica. Drugim rečima, danas u bankarskom sektoru Srbije radi 2000 više ljudi, odnosno tačno 2.187 ljudi više nego u 2000. godini.
Što se tiče broja operativnih jedinica u bankarskom sektoru, u 2003. godini svega 1.465 operativnih jedinica, što znači centrala, filijala, ekspozitura je bilo na teritoriji Republike Srbije, 2004. godine taj broj se uvećava na 1.706, da bi u septembru ove godine dostigao 1.788 jedinica.
Ako govorimo o visini nove devizne štednje koja je prikupljena u bankarskom sektoru, bilo je pitanja koliko od toga otpada na kreditne kartice, a koliko toga na novu štednju. Najveći deo otpada na novu štednju. Mogu da vam kažem da je 200 puta povećana sada štednja u odnosu na isti period 2000. godine, kada je bila 20 miliona evra, a poslednji podatak, od 22. novembra ove godine, iznosi tačno dve milijarde 95 miliona 253 hiljade evra, što znači da je ukupno porasla štednja u ovoj godini samo 666 miliona 367 hiljada evra, i to je izuzetan rast u odnosu na prethodni period.
Prosečna dnevna promena u 2005. godini iznosi 2.962 evra, a ukupno za novembar 5.377. Dakle, svakog meseca građani u proseku stave svakog dana 5.400 evra u ovom trenutku. Ovde je dat i sažet prikaz u dolarima, ali ne bih želeo duže da vas zadržavam i prešao bih sada na ono što je guverner zamolio da vam kažem vezano za ukupne kreditne plasmane državi, nedržavnom sektoru i bankama.
Dakle, na dan 31. decembar 2003. godine ukupni kreditni plasmani bankama iznosili su 242 milijarde dinara, da bi na dan 30. septembar ove godine dostigli 479 milijardi 258 hiljada, a to znači da su ukupni krediti u ove dve godine povećani dva puta ukupno.
Što se tiče preduzeća, kako ne bih išao po ovim detaljima koliko je u dinarima, koliko u devizama, a što me je ipak guverner zamolio da vam kažem, preduzeća su imala 136 milijardi dinara odobrenih kredita u 2003. godini, dok sadašnji tok kredita je 238,8 milijardi dinara.
Krediti odobreni stanovništvu povećani su četiri puta, sa 28 milijardi 336 miliona 31. decembra 2003. godine na 102 milijarde 179 miliona, to je stanje 30. septembar 2005. godine. Mislim da bi bilo vrlo zanimljivo da sagledamo i kako izgleda struktura plasmana poslovnih banaka nemonetarnom sektoru, dakle, preduzećima i stanovništvu, recimo, u oktobru ove godine.
Imamo 43 banke koje trenutno rade u Srbiji, a kako bi tačno videli koliko ko doprinosi privrednom razvoju zemlje, evo spiska kako idu plasmani tih banaka: A banka iz Beograda plasirala je milijardu 143 miliona; AIK Banka 15.826; Cepter banka 2.308 (sve ove cifre su u milionima); Atlas banka 4.498,8; Centrobanka 4.800; Kontinental banka 5.976,5; Kredi banka iz Kragujevca 1.345,6; Delta banka 34.495, EFG Evrobanka 5.835; HVB banka 24.179; Hipo Alpe Adria banka 33.874; JU Banka iz Beograda 8.517;
Jugobanka Kosovska Mitrovica 6.248 (ko kaže da nisu banke aktivne na teritoriji Kosova i Metohije); Jumbes banka 1.217; Komercijalna banka 33.246; Kosovsko-metohijska banka iz Dečana, nažalost, samo 79, Kulska banka 6.607; LHB Beograd 3.996; MB Banka Niš 369; Meridian banka 3.829; Metals banka 2.212; Nacionalna štedionica 3.138; Nacionalna banka Grčke 9.191; Niška banka 712; Nova banka 1.050; Novosadska banka 5.046; Panonska banka 6.035; Agrobanka 7.889; Poštanska štedionica 7.947; Privredna banka Pančevo 3.862; Privredna banka Beograd 1.327; Prokredit banka 13.509; Rajfajzen banka 70.122; Sosijete ženeral banka 15.993; Srpska banka iz Beograda 2.353; Univerzal banka 2.484; Vojvođanska banka 15.140; Folks banka 5.224; Čačanska banka 1.750; ukupno 377.121 ove 43 banke u zemlji. Kao što vidite, najveće kredite ima Rajfajzen banka, a iza nje su Komercijalna banka i Delta banka. To su banke koje trenutno u Srbiji najviše sredstava plasiraju u različite svrhe.
Samo još jedna napomena, pošto sam maksimalno ono što je guverner želeo da vam poruči, ne znam kakva je razlika između gospodina Bogdana Stokuće, Dimitra Janevskog koga ste vi spominjali, a odgovarao sam na pitanja o privatnim osobama i gospođe Jorgovanke Tabaković, koju sam ja spomenuo. Ne razumem smisao vaših primedbi. Radi se o privatnim licima. Nisam postavljao pitanja privatnih lica, nego ste vi meni postavljali pitanja o cenjenom gospodinu Stokući i cenjenom gospodinu Dimitru Janevskom. Ne vidim nikakvu razliku između ovih građana.
Takođe, gospođa Jorgovanka Tabaković nije pomenuta vezano za privatni život, već vezano za rad Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita, jer, kao što znate, Vlada Republike Srbije odobrava subvencionisane stambene kredite mladima do 45 godina starosti i onima koji su zaposleni i mogu da vraćaju te jevtine kredite, jer svega je 0,1% godišnja kamata.
Nažalost, jedan član porodice gospođe Tabaković je konkurisao kod države, za državne kredite, za kredite koji se obezbeđuju iz poreza naših građana, a da nije zadovoljio uslov koji je država propisala, pa je falsifikovao dokument, zbog čega je podneta krivična prijava protiv člana ove porodice. To sam pomenuo u kontekstu, pitao je gospodin kako ćemo pomoći gospodinu Dmitru Janevskom, a rekao sam time će se baviti policija. Kako će se pomoći Bogdanu Stokući, takođe, pitanje je za neke druge nadležne organe.
Ovde sam samo spomenuo iz državnog posla, vezano za ime jedne osobe. Od svih mogućih zahteva, a bilo ih je oko 450, samo u pet slučajeva imali smo kršenje zakona, zbog čega je Nacionalna korporacija bila prinuđena da, u skladu sa uredbom Vlade, podnese krivičnu prijavu protiv onih koji su je kršili.
Neki su rekli da nemaju kuću, nemaju stan, a tražili su subvencionisani kredit od države. Naravno da nisu mogli dobiti.
U ovom slučaju možda da se radi o nešto manjem prekršaju, ali ipak trebalo je čekati da prođe tih šest meseci da se ispune uslovi koje je država propisala, a ne da se falsifikuje potvrda o dužini radnog staža, kao što je to učinjeno u slučaju člana porodice gospođe Jorgovanke Tabaković.

Dame i gospodo narodni poslanici, radi razjašnjenja, netačno je da se ovim članom isključuje ingerencija Fonda za razvoj na teritoriji Kosova i Metohije, iz prostog razloga što u članu 3. jasno stoji da je osnovni zadatak Fonda da na trajnoj osnovi podstiče privredni razvoj Republike Srbije. Ako neko misli da Kosovo i Metohija nisu deo Republike Srbije, onda je to pitanje za one koji to misle. Međutim, ovde se kaže jasno i glasno da je osnovni zadatak Fonda za razvoj da na trajnoj osnovi podstiče privredni razvoj Republike Srbije.
Fond može u ime i za račun Republike Srbije da obavlja i druge poslove od interesa za Republiku Srbiju. Dakle, potpuno je jasno da obuhvata aktivnosti na čitavoj teritoriji Republike Srbije, a definiciju teritorije Republike Srbije daje Ustav Republike Srbije.
Želim još jednom da kažem, da ne bi bilo manipulacija ovim članom, da Fond za razvoj odobrava i dan-danas kredite preduzećima sa Kosova i Metohije. Jedini problem koji se u praksi događa, s obzirom na to da Fond ima jedinstvena pravila poslovanja, jeste da je teško uspostaviti hipoteke u nekim područjima Kosova i Metohije, s obzirom na to da sudovi ne žele da izdaju potvrdu o hipoteci.
Fond je onda tokom ove godine, tokom prethodne godine, nalazio prelazna rešenja tako što su firmama koje zapravo rade na teritoriji Kosova i Metohije, a one su se registrovale kod nas iako im nisu sudovi sa Kosova i Metohije davali hipoteku, naši sudovi odobravali hipoteke i dobijali su kredite, kako klasične kredite Fonda za razvoj, tako i mikrokredite za samozapošljavanje, tako i poljoprivredne kredite.
Dakle, krediti definitivno idu preduzećima koja rade na teritoriji Kosova i Metohije i dan-danas, ići će i dalje. Naravno da imamo problem u sudskom sistemu. Sudski sistem na teritoriji Kosova neće omogućiti ispostavljanje hipoteka, mi to premošćavamo, u ovom trenutku, na sledeći način. Ponavljam još jednom, Fond za razvoj treba da podstiče privredni razvoj Republike Srbije na čitavoj njenoj teritoriji.

Hvala. Zaista ovaj argument jeste utemeljen, tako da u ime predlagača prihvatamo amandman koji je podneo poslanik Momir Marković na član 15. stav 4, da se posle reči "rashoda po namenama" dodaju reči "planirani način raspodele dobiti javnog preduzeća". To je očito bila greška u pisanju zakona, imajući u vidu da kod republičkih javnih preduzeća svakako mora da se zna način raspodele dobiti, a zašto se to ne bi znalo i kod lokalnih i javnih preduzeća. Hvala na ovoj sugestiji i primedbi. Prihvatam amandman.

Samo još jedno kratko razjašnjenje. Privatizacija javnih preduzeća se ne određuje Zakonom o javnim preduzećima, već Zakonom o privatizaciji. Dakle, javna preduzeća nisu samo EPS, NIS, "Srbijašume" itd. Javna preduzeća su u ovom trenutku i sva ova sporedna preduzeća koja su izdvojena iz velikih javnih preduzeća. To su različita odmarališta, restorani, itd.
Dakle, privatizacija bilo osnovnih, bilo sporednih delatnosti, regulisana je Zakonom o privatizaciji. Ovim amandmanom mi samo otvaramo mogućnost, koja nije postojala u Zakonu o privatizaciji, da i radnici tih sporednih preduzeća, odmarališta na Zlatiboru, JAT-ovog hotela na Kopaoniku, JAT-ovog hotela na Slaviji, dobiju besplatne akcije.
Inače, ta preduzeća bi se privatizovala, jer nema razloga da se privatizuje neko društveno odmaralište, a ne javno odmaralište, a radnici bi u društvenom odmaralištu dobili besplatne akcije i novac, a u državnim ne bi ništa dobili da nema ovog amandmana.
Dakle, ovaj amandman daje mogućnost da se do 30% akcija besplatno podeli građanima Srbije, 15% zaposlenima, 15% ostalima. Predmet privatizacije je regulisan potpuno drugim zakonom, o kome mi danas ovde uopšte ne raspravljamo, a to je Zakon o privatizaciji. To je ono što je gospodin Anđelković i rekao.
Svaka pojedinačna privatizacija je predmet posebnog akta. Ako se želi odmaralište privatizovati, mora da se donese odluka o privatizaciji konkretnog odmarališta. Postupak privatizacije bilo kog javnog preduzeća, osnivač donosi odluku, a to je Republika Srbija, o privatizaciji. To se ovim zakonom uopšte ne reguliše i mislim da nema
potrebe da se o tome raspravlja. Naravno, moguća je rasprava, ali to je suština.

Postavlja se pitanje šta to smeta Vladi Republike Srbije i zašto je ovaj član donet. Puno stvari nam smeta. Ako se od ministra finansija, od guvernera Centralne banke, od Vlade Republike Srbije sa opravdanjem traži da odgovaraju za godišnju stopu inflacije u Srbiji, onda imamo pravo da sve mehanizme upotrebimo da je svedemo na onaj nivo koji se od nas zahteva.
Drugim rečima, kaže se, nemamo pravo da ovo radimo što smo predvideli ovim predlogom. Da li lokalne samouprave i njihova komunalna preduzeća imaju pravo, s jedne strane, da podignu cenu 30-40%. Rekao bih da, ukoliko to ide za investicije. Ukoliko to zaista ide u investicije, da se poboljša usluga građanima, treba podići.
Ukoliko to, kao što statistički podaci pokazuju za ovu godinu, ide na povećanje plata zaposlenih koji rade u tim lokalnim komunalnim preduzećima, biću protiv toga i onda znači da ono komunalno preduzeće koje poveća platu 30-40% kao rezultat ovoga, ta opština ne treba da dobije transferna sredstva.
Ako ima para da se povećavaju plate 30% u komunalnim preduzećima, a ljudi u zdravstvu, ljudi u prosveti, ljudi u republičkoj vladi u imaju daleko manji rast plata. Šta smo mi onda? Da li smo mi budale. Ovo vam najozbiljnije govorim. Ako povećate cenu komunalne usluge mora da bude zbog toga da bi se investiralo i da bi građani bili bolje zadovoljeni. Ako ode u plate, kao što je otišlo i ove i prethodnih godina, to je potpuno neopravdano.
Nikada neće Ministarstvo trgovine zabraniti rast cena komunalnih usluga prateći kretanja na tržištu. Imaćemo potpuno jasnu situaciju u različitim lokalnim sredinama. Samo tražimo da damo saglasnost na povećanje cena, jer različito se ponašaju različite lokalne samouprave. Poslanik je pročitao, kažu da je PDV kriv za adaptaciju cena vode iz 2003. i 2004. godine u Beogradu.
Znači, koriste se različiti izgovori da se povećava cena, a kada pogledate onda plate, odjednom tamo plate brže rastu, kao da su to pametniji radnici nego oni koji rade u obrazovanju, zdravstvu i drugim budžetskim institucijama. Nisu. Niti su sposobniji, niti su pametniji. Podigli su cenu, uzeli od građana, povećali plate daleko iznad proseka u Republici. Sve to onda još kada pogledate koliko je na ovih 13,7% inflacije u prvih deset meseci uticao rast cena komunalnih usluga na lokalu, sa oko 4%, što nije uopšte mali procenat, a od toga najviše Beograd.
Samo u prvom mesecu u januaru 1,5% je uticaj na inflaciju bio rast cena nekih komunalnih usluga u Beogradu. Naravno da mora da se ulaže i u ove sisteme. Zato smo napravili Zakon o javnom dugu, da mogu da se uzimaju krediti od strane lokalne samouprave, da se pre svega infrastrukturni projekti finansiraju, zato i odobravamo garancije za neke kredite. Dakle, mi samo želimo da imamo potpuno istu politiku prema republičkim javnim preduzećima i lokalnim javnim preduzećima.
Zakonom o budžetu za 2006. godinu, ukoliko bude usvojen, a nije bilo amandmana na taj član, ograničili smo rast plata zaposlenih u opštinskim upravama na 9% u odnosu na septembarske plate isplaćene u oktobru ove godine. Nemamo nikakvo ograničenje za komunalne sisteme. Moraju i komunalna lokalna javna preduzeća da dele sudbinu svih zaposlenih u lokalnim samoupravama.
Kada god se pokaže da lokalno javno preduzeće želi da iskoristi podizanje cena radi većih investicija, uvek će dobiti saglasnost. Ali zato, paralelno ćemo kontrolisati kako se kreće i broj zaposlenih, da li se održava na istom nivou, smanjuje ili povećava. Kontrolisaćemo da li se koriste ta sredstva za investicije ili za isplatu zarada.
Najoštrije kažem, nećemo dozvoliti da se od građana uzima novac da bi se povećavale plate zaposlenima u lokalnim javnim preduzećima prekog nekog nivoa koji je utvrđen ekonomskom politikom za sve zaposlene u Republici Srbiji.

Evo, kažete šest puta postavljate to pitanje. Dakle, kao što sam i napisao u svojoj knjizi "Ekonomija destrukcije", ogroman novac jeste za vreme prethodnog režima iznesen iz zemlje devedesetih godina.
Pitam se, zašto vi koji ste bili krajem devedesetih u vlasti niste nikakvu istragu izvršili, a sada se pred građanima Srbije pravite da vas zanima šta je bilo sa novcem. Dok se novac iznosio vi ste ili ćutali ili gledali. Naravno da sam se zainteresovao, s obzirom da sam o tome pisao, da i lično pretresem šta je sa tim novcem bilo.
Pronašli smo da je taj novac izlazio u nekoliko zemalja iz Srbije, po različitim osnovama.
Jedan deo novca je Uprava carine u kešu direktno trpala u džakove i specijalnim letovima vozila na Kipar, a drugi deo novca je išao preko Beogradske banke, koju je tada vodila gospođa Borka Vučić. Šta je bilo onda sa novcem koji je akumuliran na Kipru? Jedan deo jeste korišćen za finansiranje privrede u uslovima sankcija i taj deo nije bio zanimljiv za nas koji smo to istraživali, iz prostog razloga što smo shvatili da je to bio način za premošćavanje međunarodnih sankcija.
Nažalost, to je bio manji deo novca koji je iznesen iz Srbije. Ostatak novca je transferisan u 52 zemlje u svetu. Mi smo tačno ušli u trag i spisku koje su to zemlje, u 52 zemlje je retransferisan novac koji je bio položen na račune nekoliko banaka na Kipru. Potpuno je jasno da u to doba kada smo mi istraživali, to je bila 2001. godina, niti je postojalo telo u okviru Vlade Srbije koje bi se bavilo proučavanjem ovih nezakonitih transakcija, niti je tada postojala politička volja da se jedno takvo telo formira, iz prostog razloga što je za to potrebno angažovati puno eksperata.
Drugo, i najvažnije, čak i da je tada formirano takvo telo, a formiranje tog tela nije bilo u ingerenciji Narodne banke Srbije, na čijem sam čelu bio, već isključivo Vlade, čak i da je formirano, nemoguće je da jedna zemlja uđe u dalji trag tom novcu ako je on retransferisan na račune u 52 zemlje u svetu. Jedini način je bio da se traži međunarodna pravna pomoć. Ona je zatražena.
Dakle, istragom o ovom novcu bavilo se bukvalno, i brojem i slovima, samo četvoro ljudi u zemlji. Zatražena je međunarodna pravna pomoć. Data je u samom početku, sve do 11. septembra, kada se desilo bombardovanje Njujorka, Al kaida kada je napravila teroristički napad. Nakon toga, bukvalno Amerikanci su se posvetili Al kaidi, digli su ruke od Miloševićevih para i jednostavno mi nismo imali tehničku pomoć da dalje nastavimo istragu.
Sve ono što je finansijski istražitelj Haškog tribunala, jedan gospodin, čini mi se da je iz Norveške, iznosio u javnost o sredstvima koja su iznošena na Kipar, retransferisana sa kojih računa na koje račune, to nije on sam do toga došao, to je bukvalno nalaz koji je napravila naša policija.
Dakle, mi jesmo došli do početnih tragova i o iznosima sredstava koja su transferisana. Takođe i do iznosa koji je retransferisan i u koje zemlje je to otišlo. Definitivno, naći taj novac – a postoji velika verovatnoća, jer se novac vrlo brzo seli sa računa na račun, da je kasnije retransferisan i u neke dodatne zemlje – nije bilo moguće bez velike pomoći međunarodne zajednice.
Dve su ključne institucije u međunarodnoj zajednici za pomoć u otkrivanju nelegalno iznetog novca iz Srbije, jedna je OFAK, to je Američki biro za kontrolu kretanja kapitala i Evropska unija ima jedan biro koji se bavi tim transakcijama. Imali smo saradnju i sa jednima i sa drugima, sve do 11. septembra 2002. godine. Dakle, oni su se tada posvetili Al kaidi i digli ruke od Miloševićevih transakcija, kada bukvalno prestaje bilo kakva istraga vezana za to.
U jednom trenutku mi smo ušli u trag jednom računu u iznosu od 350 miliona nemačkih maraka u jednom preduzeću na Kipru. Prema našim saznanjima, tada je bilo novca na tom računu. Uputili smo zahtev Haškom tribunalu da se smesta zamrzne taj novac. Haški tribunal je najpre u jednom dopisu potvrdio da postoji 350 miliona na tom računu, da bi kasnije demantovao sam sebe nakon sedam dana i rekao da zapravo taj novac postoji, ali da ne pripada Miloševiću, odnosno transakcijama koje su vezane za Miloševića, već za jednu drugu osobu sa ovih teritorija.
Sve u svemu, nikada nam na kraju nisu pomogli da do tog novca dođemo. Prosto, kada imate državu koja je mala kao što je Srbija, nema načina da neke stvari pronađete, ukoliko nemate izuzetno razvijenu saradnju.
Tri godine je prošlo nakon ovog 11. septembra 2002. godine i, jednostavno, izgubio se interes za dalju potragu. Ovim bi se godinama, neću reći jednu deceniju, morao baviti organizovani tim koji bi brojao desetine ljudi. Dakle, odgovor je – pare jesu prenete na Kipar, pare su sa Kipra, dakle, transferisane u 52 zemlje. Nikada nisu pronađene neke pare, pa da o tome javnost nije bila obaveštena, jer ko bi bio srećniji od mene, koji sam o tome pisao tokom tih godina kada je taj novac iznošen, da je makar nešto od toga vraćeno.
Nažalost, mislim da nikada ništa nije zvanično, odnosno da neće biti vraćeno, osim očitog dela novca koji se, potpuno je verovatno, sada vraća kroz različite privatizacije. To je nemoguće utvrditi, tu direktnu vezu između tog iznošenja iz 90-tih godina i eventualnog vraćanja. Možemo samo o tome da pretpostavimo.
Što se tiče rasprave vezano za to da li treba Srbiji komisija za sprečavanje pranja novca u okviru Ministarstva finansija ili dva ministarstva, kontrolisala bi ih Skupština Srbije. Postoje tri sistema u svetu kako se organizuju finansijsko-obaveštajne službe ovog tipa.
Najpre to je administrativno organizovanje, zatim u okviru sudova i tužilaštava i treće u okviru policije. Primera radi, od 25 članica Evropske unije, u 11 zemalja policija ima specijalizovane finansijske obaveštajne službe koje se bave aktivnostima na otkrivanju i sprečavanju pranja novca, a najveći deo zemalja Evropske unije ima specijalizovane institucije, 11 zemalja u okviru njihovih ministarstava finansija.
Retki su slučajevi da postoje komisije van, bilo policije, bilo Ministarstva finansija, kao što predlaže SRS.
Dakle, predlog SRS je moguć, ali takvo iskustvo imaju samo Crna Gora, za koju se ne bih zakleo da je najbolji primer za otkrivanje sprečavanja pranja novca, i Rumunija. Za razliku od toga, zemlje kao što su Francuska, SAD, Rusija, Poljska, Češka, Hrvatska, Slovenija, imaju komisije za sprečavanje pranja novca u okviru ministarstva finansija. Ove komisije su nezavisne u svom radu. To je dato i u našem zakonu, one samo periodično podnose statističke izveštaje ministru finansija, a isključivo su odgovorne, kada pronađu neke nepravilnosti podnesu krivičnu prijavu nadležnim organima i najviše komuniciraju sa policijom.
Niko od zaposlenih u Komisiji za sprečavanje pranja novca, koja i danas postoji, nije član, koliko je meni poznato, nijedne stranke, a sigurno nije član G17 plus.
Mogu da garantujem da niko nije član G17 plus, uključujući i rukovodioce, jer se radi o stručnom telu. Moram da kažem da smo mi nasledili sastav ove komisije iz prethodnog perioda. Međutim, nažalost, od svih krivičnih prijava koje je do sada Komisija za sprečavanje pranja novca podnela protiv učinilaca, odnosno na svim tim sumnjama da su učinjena krivična dela, a radi se o 17 krivičnih prijava, podneto je 11 zahteva za sprovođenje istrage, podignuto pet optužnica, ali nijedna presuda, u ovom trenutku, još uvek nije doneta.
Očekujemo da se, nakon donošenja ovog zakona, pojača efikasnost ostalih organa i da na bazi naših prijava reaguju i da konačno dobijemo prvu kaznu zatvora u Srbiji zbog pranja novca. Zaprećena kazna zatvorom za ovo krivično delo je od šest meseci do deset godina zatvora.
Zašto mislim da ćemo uskoro imati takve slučajeve? Pravim analogiju između komisije za sprečavanje pranja novca i druge važne uprave, a to je poreska uprava. Do ove godine nije bilo ni jedne presude za izbegavanje plaćanja poreza bezuslovnom zatvorskom kaznom. Za razliku od toga, prvi put su donete tokom ove godine tri pravosnažne bezuslovne krivične presude o zatvorskoj kazni. Najveća je 17 meseci, a najmanja je bila dva meseca.
Dakle, tri presude su bile od dva, tri i 17 meseci. Po prvi put oni koji ne plaćaju porez i čine teži prekršaj su otišli u zatvor. To je prvi put 2005. godine, od kada postoji poreska uprava u Srbiji, da su sudovi doneli, po osnovu krivičnih prijava poreske uprave, bezuslovne zatvorske kazne za tri slučaja.
Inače, od januara do oktobra poreska uprava je nadležnim tužilaštvima podnela 1.105 krivičnih prijava protiv 1241 lica, a ukupan iznos izbegnutog poreza je oko sedam milijardi dinara.
Tim licima je oduzeta privremeno roba vredna 110 miliona dinara, dok se ne okonča sudski postupak. S obzirom na to da su sudovi počeli da presuđuju i da zatvorskim kaznama kažnjavaju za utaju poreza, sigurno dolazi vreme kada će sudovi u Srbiji i na sličan način presuđivati u predmetima oko sprečavanja pranja novca.
Ovaj zakon nije osmislio ministar finansija, već stručnjaci iz Komisije za sprečavanje pranja novca, koji su visoki profesionalci, nestranačke ličnosti, a ceo zakon se bazira na četiri konvencije: na Konvenciji EU; Konvenciji Saveta Evrope o sprečavanju i traženju, zapleni i konfiskaciji prihoda stečenih kriminalom; zatim, na preporukama posebne specijalizovane institucije koja je u EU zadužena za oblast sprečavanja pranja novca, kao i na globalnim direktivama EU.
Ovo rešenje koje mi nudimo u zakonu je većinom primenjeno u zakonodavstvima u svetu. Moguće je ovo što SRS predlaže da bude i posebno izdvojena komisija van Ministarstva finansija. Međutim, u Evropi, koliko je meni poznato, na bazi informacija koje sam dobio u nadležnoj službi, samo Crna Gora i Rumunija imaju ovo rešenje koje predlaže SRS. Ne želim da potcenjujem ni Crnu Goru, ni Rumuniju, ali ipak želim da se ugledam bilo na francuskog ministra finansija, na američkog, dakle, na one zemlje koje imaju primenjeno rešenje koje daje daleko bolje rezultate.
Što se tiče pitanja i konstatacija "ne bismo mi dozvolili Kariću da smo mi u komisiji" itd. Gospodo, najbolje je da u komisiji budu profesionalci, nestranačke ličnosti. To je jedini garant da se Kariću i "karićima" ne dozvoli da se bogate. Inače, znam da su neki imali prilike tokom godina kad se on bogatio da ga spreče u tome, pa ništa nisu napravili.

Godinama slušam ovu priču, još dok sam bio guverner Narodne banke – da sam sa čarapom, sa heklerima i automatskim oružjem upao u Narodnu banku i izneo 580 kilograma čistog zlata, najfinijeg mogućeg. Naravno, to je toliko tačno, kao i ono što ste pričali da je moj najbolji prijatelj Bogoljub Karić, a to sam demantovao. Pre dva dana mi je rekao da mi je zapravo Tomislav Nikolić najbolji prijatelj.
Zapitajte se, šta je tada Tomislav Nikolić radio pored mene, kada sam sa čarapama upadao u Narodnu banku, da li slučajno i on nije imao neku čarapu na glavi i zajedno sa mnom ušao u istu tu Narodnu banku i video koliko sam kilograma zlata izneo, a koliko je on kilograma zlata izneo. Ja, moj najbolji prijatelj Tomislav Nikolić, ne znam, da se ne uvredi i narodni poslanik, gospodin Vučić, moj veliki prijatelj, Milo Đukanović, svi naši veliki prijatelji, dakle, toliko o čarapama, heklerima.
Jednom prilikom sam rekao da, nažalost, nikada nisam koristio automatsko oružje, sem na gađanju u vojsci, iako sam dužio ručni bacač, dakle, nisam imao pušku u vojsci već ručni bacač. Međutim, prilikom upada u Narodnu banku, sa čarapom, nisam imao ručni bacač, već kako ste vi rekli heklere.
Prosto je neverovatno kako to da me niko nije video kada iznosim toliko kilograma zlata iz Narodne banke i toliko oružja u to unosim. Moj prijatelj Toma Nikolić je bio tu, tik pored mene, čudi me da me tada nije fotografisao, pošto on, kada ide, nosi uvek fotoaparat zajedno sa sobom. Pričam isto kao što vi pričate gospodo. Želim da ismejem sve ono što godinama o meni govorite, jer prosto ne znam ko normalan može da veruje u te stvari.
Tako ću uvek vama odgovarati, jer nema načina. Na takvu priču ne možeš da odgovoriš nekim razumnim odgovorom. Mogu reći na primer, Vjerica Radeta ne čita zakon, kao što izgleda, već ovo su tajni spisi u kojima piše šta je zapravo Tomislav Nikolić radio sa ovim čovekom Miletom Dragićem na Kubi, kada su bili ovog leta na moru, za razliku od građana Srbije, koji su svoj poslednji dinar trošili da bi se kupali u lavoru, kako vi to volite da kažete. Dakle, to su sve priče i način kako vi govorite.
Ako hoćete ozbiljno da govorimo, postoji velika razlika između iznošenja para na Kipar i tog slučaja i pokušaja zloupotrebe u Vojsci za nabavku opreme od kompanije "Mile Dragić". Za razliku od ovog iznošenja para na Kipar, koje niti sam mogao da sprečim, niti sam na to mogao da utičem, jer u godinama kada se to dešavalo, to su bile '90-te godine, radio sam na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Jedino je tačno da sam pokušao.
Bio sam jedan od retkih koji je pokušao u ovoj zemlji da pronađem taj novac. Međutim, umesto novca našao sam samo tragove novca, to znači brojeve računa na koje je uplaćivan i brojeve računa na koje je isplaćivan, ali radilo se o 52 zemlje u svetu. Bez međunarodne pravne pomoći nemoguće je bilo dalje ući u trag tom novcu. Jedan deo novca, to sam otvoreno rekao, korišćen je i za finansiranje nekih društvenih firmi, da bi one premostile sankcije tokom perioda izolacije '90-ih godina. Ali, jedan deo je završio u nepoznatom pravcu u 52 zemlje. Da li će to ikada neko otkriti ne znam.
Izražavam sumnju i svoje lično razočarenje što nisam u tome uspeo. Ako hoćete da kažete da nisam uspeo da pronađem taj novac, nisam uspeo i to priznajem. Žao mi je zbog toga. Voleo bih da bilo ko ikada u tome uspe. Mislim da, s obzirom na to koliki je protok vremena u pitanju, imajući u vidu brzinu moguće selidbe novca, da se to nikada neće dogoditi.
Jedino je ostalo evidentirano, ne samo u arhivi naše policije, već i u arhivi nekih međunarodnih institucija, tačno koje su to firme bile i u koje zemlje je dalje taj novac retransferisan. Sve se to dešavalo zaključno sa 90-im godinama, a nalazi su dati zaključno za 2002. godinom. Nakon toga niko nije ozbiljno istraživao šta se sa time dalje desilo.
Dakle, niti sam mogao da sprečim tada to iznošenje, niti da utičem. Pokušao sam da pronađem. Dao sam nekim nadležnim institucijama određene tragove. Na kraju, nije se moglo ništa uraditi, zbog toga što nismo dobili adekvatnu međunarodnu pomoć.
S druge strane, velika je razlika u slučaju pokušaja zloupotrebe novca iz državnog budžeta u nabavci ove vojne opreme. Tu jesam sprečio pljačku, koja je mogla biti 80-tak miliona evra, jer je ugovor koji su zaključili ministar Davinić, odnosno nije ga on čak ni potpisao, već neovlašćena lica iz Ministarstva odbrane, neki niži vojni oficiri, 176 miliona evra jeste bio zaključen ugovor za nabavku ogromne količine pancira i druge vojne opreme, a 300 miliona je bio zaključak Saveta ministara da se nabavi te oprema u roku od pet godina. Dakle, to nisu dokumenti koje sam izmislio, to su dokumenti koje smo mi kao Vlada pronašli, stavili odmah na uvid javnosti i stopirali. Sprečili smo taj odliv.
Takođe, podneli smo i odgovarajuće krivične prijave. Podneli smo, vi naravno znate, pošto ste član Odbora za bezbednost, a prisustvovali ste i Odboru za finansije kada sam to izložio narodnim poslanicima, i dodatni izveštaj Odboru za finansije Skupštine o nalazima naše budžetske inspekcije.
Ministar Davinić jeste bio kolovođa u tom lancu i zato jeste podneta krivična prijava protiv njega, ali i protiv još četiri visoka funkcionera u Ministarstvu odbrane. Šta će sa time biti zavisi isključivo od pravosudnih organa.
Ono što je sigurno, ministar Stanković se uverio u sve ovo o čemu sam govorio i vama u odboru i građanima Srbije, i sledeće nedelje biće čistka u Ministarstvu odbrane. Svi oni koji su bili uključeni u ovu nabavku jednostavno izaći će iz Ministarstva odbrane, na njihovo mesto ministar Stanković predlaže neke nove ljude. Za to sam da sud odradi profesionalno svoj posao. Neću ulaziti u to kakva će biti presuda u ovom slučaju. Želeo bih da se to što pre okonča, kao i verovatno većina građana Srbije, kao i vi koji ste malopre govorili.
Nažalost, videli ste sami da u drugim slučajevima jako sporo kod nas teku ti procesi. To nije samo kod nas slučaj, čak i u svetu. Nekako, ta pravda je i te kako spora. Svi bi voleli da je daleko brža. Nažalost, sudovi imaju tu neku svoju logiku, potpuno suprotno od onoga što bih želeo da bude, kao ekonomista, koji je pragmatičan i koji želi da reši što je više moguće stvari u što kraćem roku.
Krivične prijave su i te kako utemeljene, sa svom pratećom dokumentacijom smo mi to obrazložili. Dali smo i skupštinskom odboru, kako bi se Odbor uverio u utemeljenost tih prijava. Sa 176 miliona evra, ugovor je bio naduvan za najmanje 40%. Cene su u tim fakturama bile 40% veće u odnosu na istu tu opremu koja je isporučivana Ministarstvu odbrane u prethodnoj godini. Dakle, samo uporednom analizom od istog dobavljača, kompanije "Mile Dragić", ustanovili smo da su 40% cene naduvane, a da ne govorimo o količinama.
Tri puta su menjani zahtevi za nabavku. Najpre su pošli od nekog strategijskog pregleda odbrane, kažem nekog dokumenta. Zašto nekog. Da je to ozbiljan dokument, jednom bi se doneo, ne bi se menjao tri puta. Tri puta je menjan u toku poslednjih godinu dana, gde je najpre data jedna procena potrebe za oružanim snagama, što mirnodopske, što borbene vojske. To se uvećavalo, 10, 20, 30 hiljada vojnika, kako je koji novi izveštaj bio pravljen, i na kraju se ispostavilo da je taj strategijski predlog odbrane zapravo samo služio kao forma da bi neko napravio nabavku od 74.000 pancira za pet godina, da uopšte ne sadrži realne potrebe za odbranom.
Uostalom, taj dokument je bio nevalidan, jer on nije bio usvojen čak ni od Saveta ministara. Neko u Ministarstvu odbrane, a to nije bio samo gospodin Davinić, da budem potpuno otvoren, već i ljudi ispod njega, koji su ga očito u sve ovo uvukli, što Davinića ne abolira od odgovornosti, što sud mora da utvrdi odgovornost svih koji su bili u lancu.
Očito su ga nagovarali što pre da se to završi iz nekog razloga, a postoji jedan poseban aneks ugovora da u slučaju eventualnog raspada SCG obaveze preuzima Srbija. Čak postoji aneks, jedan član u ugovoru, da u slučaju da, očito je neko planirao da će to biti tek naredne godine otkriveno, kada dospe prva rata za plaćanje, da u slučaju da ne znam kakav ishod bude referenduma u Crnoj Gori, ukoliko nema zajedničke države, Srbija bi morala da plati ceo taj ugovor.
Naravno, Vlada Republike Srbije je reagovala. Tražili smo od pravobranioca da poništi ugovor. Kao rezultat toga, Savet ministara je suspendovao, što nije dovoljno u ovom trenutku, taj ugovor je suspendovan, još uvek nije van snage. Očekujemo da ga Savet ministara potpuno stavi van snage i očekujem da će gospodin Stanković preduzeti aktivnosti da zahteva od Saveta ministara da potpuno stavi van snage ugovor, jer je jasno da su cene i količine bile naduvane i da bi građani Srbije platili veliku cenu.
Onda su se neki u tom procesu počeli izgovarati kako nije to trebalo da se plati novcem, već nekretninama Vojske, pa je pronađen jedan dokument koji mi nismo mogli formalno da damo sudu, iz prostog razloga što je kopija nestala iz Ministarstva odbrane, gde je naveden spisak nekretnina, koje su navodno dogovarali gospodin Dragić i neko iz Ministarstva odbrane, koje bi se dale u kompenzaciji firmi "Mile Dragić". Od Vojno-tehničkog instituta, njihove zgrade, preko Karađorđeva, mnogih zgrada u centru Beograda, u centru nekih drugih mesta.
Dakle, ideja je očito bila da se jedan deo naplati u novcu, a da kompanija "Dragić" preuzme nekretnine vojske i da ih onda valorizuje na tržištu. Sve to je bio pokušaj. Zašto se o tome više ne govori? Zato što je Vlada sprečila pokušaj pljačke i zato što se sada to nalazi na sudu, sud mora da da o tome konačnu reč.

Hvala, biću izuzetno kratak. Želeo bih da zahvalim poslanicima koji su ceo dan ovde proveli u sali u raspravi o ovim veoma važnim zakonima.
Opet izražavam zadovoljstvo što s jedne strane nije bilo stručne, ozbiljne rasprave oko zakona o sprečavanju pranja novca, jedino zaista legitimna primedba SRS odnosila se na mogućnost da se komisija za sprečavanje pranja novca osnuje kao nezavisno telo, ali sam ukazao da je to rešenje koje su primenile u Evropi samo Crna Gora i Rumunija.
Sada kada očito to nije bilo dovoljno da se ubede, onda nažalost krenulo se na neke druge teme, što jeste pravo poslanika. Međutim, hoću još jednom da kažem, pošto je ono bila ironija, a pošto javnost i možda neko može nešto pogrešno da shvati, nikada nigde nisam upao niti pozvan niti nepozvan, dakle uvek, valjda me građani Srbije znaju, normalno se ponašam, nikada nisam upao u Narodnu banku Srbije, a ponajmanje sa čarapom na glavi. Nikada čarapu na glavu nisam stavio, a žao mi je što uopšte ovakve reči izgovaram, ali toliko puta su to radikali u poslednjih pet godina ponovili da nemam drugog načina nego da kažem da to nikada nisam učinio.
Ne daj bože da sam ikada oružje sa sobom nosio. Nemam dozvolu za oružje, oružje me uopšte ne privlači. Dakle, neke ljude oružje privlači, legitimno je pravo. Niti volim lov, niti volim oružje, uopšte me oružje ne privlači. Privlače me sasvim druge stvari. Nisam uopšte taj tip čoveka.
Drugo, Vlatković nikada nije podneo ostavku sa prinudom. Vlatković je bio bivši guverner Narodne banke Jugoslavije, uostalom, gospodin Vlatković može to uvek da potvrdi, koliko znam, on živi u Novom Sadu i može ga svako pitati.
Naprotiv, on je vršio dužnost guvernera NBJ sve dotle dok nije izabran novi guverner odlukom tadašnje Skupštine SRJ. Tek tada sam preuzeo da vršim dužnost guvernera. Dakle, niko nije prinudom smenjen, već je doneta odluka o izboru novog guvernera.
Naravno, nikoga se nikada nisam bojao, jer znam kako sam radio. Ponosan sam na ono što sam uradio kao guverner NBS, ponosan sam na ono što su uradili moji ljudi sada u Ministarstvu finansija. Zbog toga zaista nema razloga da se plašim pretnji SRS.
Mogu njih da slušam, nije mi jednostavno. Odmah da kažem nije ni jednostavno slušati sve ono što izlazi iz granica struke. Ima puno stvari koje radikali pokušavaju da kritikuju sa stručnog aspekta i to zaista cenim. Videli ste i sami, i danas sam jedan amandman prihvatio u ime Vlade, zato što je zaista bio stručno obrazložen.
Ali, kada se ode na ovaj teren demagogije, insinuacija, onda nema drugog načina već karikirati to isto što oni rade, i to je ono što sam radio. Nikada nisam, evo da se lakše osećaju, nikada neću biti prijatelj niti sa Vučićem, niti sa Tomom Nikolićem.

Žao mi je što su se iznervirali, što su otišli, a vama se zahvaljujem što ste izdržali da do kraja završimo ovu tačku dnevnog reda.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče člana 5. tačno je ovo poslednje što je prethodnik rekao. Dakle, u samom obrazloženju odbijanja amandmana u poslednjoj rečenici moje tehničke službe su napravile grešku. Naravno da se u članu 5. radi o izdavanju garancija i kontragarancija Republici Srbiji u iznosu do 43 milijarde dinara.
Kao što znate, u svakom budžetu koji smo do sada donosili uvek smo utvrđivali maksimalni okvir, ali su konkretna zaduženja tokom godine zavisila od odluke Narodne skupštine Republike Srbije, jer se konkretni zakoni ovde iznose na izglasavanje i mi smo se zaista minimalno zadužili i u 2004. i u 2005. godini i zbog toga nam je učešće javnog duga u društvenom bruto proizvodu opalo značajno u poslednje dve godine.
Želeo bih samo da kažem da se ovde radi o projektima koji su pažljivo odabrani, o infrastrukturi gde mi ne možemo da nađemo sredstva iz domaćih izvora. Zbog toga smo mi spremni kao Republika Srbija, ukoliko Skupština to odobri, da izdamo odgovarajuće garancije i kontragarancije, jer mi moramo da obnovimo naše pruge, vozovi idu sporo i moralo bi da se uloži dosta da bi se železnica Srbije obnovila.
Takođe, nedostaje dosta sredstava vezanih za prevozna sredstva u železnici, a i vezano za Koridor 10, misli se na zaobilaznicu oko Beograda. Videli ste i sami kako je zagušen saobraćaj. Dobro je što imamo sve više saobraćaja, ali je potrebno da se izgradi zaobilaznica oko Beograda koja će omogućiti bolji saobraćaj na celom Koridoru 10 kao i na pravcu Beograd-hrvatska granica.
Moram da kažem da, takođe, ovde se daju, u ovom predlogu zakona, garancije, uglavnom su to javna preduzeća. S obzirom na to da sada imamo i Direkciju za puteve kao javno preduzeće, onda bi, u slučaju da se ovaj ugovor zaključi sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj, Skupština odlučivala da li da se izda garancija, odnosno kontragarancija. U pitanju su dve banke, Evropska banka za obnovu i razvoj i Evropska investiciona banka.
Takođe, smatramo da treba investirati i u PTT Srbije, s obzirom na to da oni nemaju dovoljno sredstava da izgrade ovaj glavni poštanski centar i KDC i zbog toga smo odobrili mogućnost izdavanja garancije. Važno je da se omogući lokalnim samoupravama da imaju različite objekte izgradnje kanalizacije, vodovoda i ostale komunalne infrastrukture.
Mnoge vlade inostranih zemalja sa lokalnim samoupravama direktno komuniciraju i mi smo spremni da za neke od tih projekata izdamo i posebne garancije, posebno kada se radi o projektima koji su većeg obima, posebno kada se radi o gradovima koji nemaju sami sredstava da se po Zakonu o javnom dugu zaduže, tako da smatramo da smo napravili jednu selekciju u odnosu na potrebe zemlje.
Ovo su zaista minimalne potrebe i odnose se na infrastrukturu, dakle, od nacionalnog značaja kao što su pruge i putevi ili regionalnog i lokalnog značaja, kao što je komunalna infrastruktura.
Samo još jedno razjašnjenje, što se tiče vraćanja duga "Mobtelu" od strane mog prethodnika. Tačno je da je gospodin Đelić 35 miliona evra, početkom decembra 2003. godine, vratio "Mobtelu", bez obzira što po proceni našeg Ministarstva finansija na to nije bio obavezan po zakonu.
Mi smo zbog toga, čim je uspostavljena nova Vlada Republike Srbije, dali nalog da se obnovi taj postupak. Poništeno je prethodno rešenje i taj novac je sa kamatom vraćen u budžet Srbije.
Dakle, u leto 2004. godine 40 miliona evra je od "Mobtela" vraćeno u budžet Republike Srbije, odnosno 35 miliona evra glavnice, pa plus pet miliona evra kamate za ceo period koji je bio u pitanju.
Želim samo da kažem, pošto je ovde bilo reči o tome da je tačno da je prethodna Vlada vratila tih 35 miliona evra u decembru pred one izbore, a da smo mi to naplatili i to je sada u budžetu Republike Srbije još od 2004. godine, ali sa kamatom, dakle, 40 miliona evra umesto 35 miliona evra.

Sve vreme sam u Skupštini, samo što nisam bio neko vreme u sali. Sa druge strane, naravno da je zakon o budžetu najvažniji dokument. Nije jednostavno biti u isto vreme na dva mesta.
Danas je i Stalna konferencija gradova i opština zakazala raspravu o svojim transfernim sredstvima za lokalne samouprave. Već nekoliko puta traže prisustvo ministra i ne znam gde ću pre da stignem. Ako ne odem na tu sednicu Stalne konferencije gradova prozivaće me zašto tamo nisam došao, da centralna vlada ne vodi računa o lokalu, a ako nisam ovde prozivaćete me zašto nisam na raspravi o amandmanima. Vrlo teško je biti u isto vreme na dva mesta.
No, slažem se da je rasprava o budžetu centralna i da je Skupština centralna institucija i da joj treba ovde posvetiti pažnju, s tim što ističem, opet, da sam sve vreme bio u Skupštini, ali na sednicama klubova i odbora.
Što se tiče Kancelarije za pridruživanje EU, različite zemlje su imale različite koncepte kako su administrativno rešavale taj problem. Neke zemlje su osnivale posebno ministarstvo koje se bavilo evropskim integracijama. Smatrali smo da je racionalnije imati Kancelariju za pridruživanje EU nego ministarstvo, jer je svrha kancelarije, s jedne strane, da koordinira aktivnost svih ministarstava na pitanjima koja su od važnosti za pridruživanje EU.
A to je, pre svega, donošenje novih zakonskih rešenja, kako bi se usaglasili sa zakonodavstvom EU i da je to celishodnije rešenje i u većem broju zemalja koje su pristupale EU pokazalo se kao efikasnije.
Mislim da troškovi ove kancelarije nisu toliko veliki u odnosu na značaj koji ona ima u ovom procesu.
Međutim, slažem se da bi mogla dodatno da se izvrši racionalizacija ministarstava. U tom delu se potpuno slažem sa vama. Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom ne postoji gotovo ni u jednoj zemlji Evropske unije i faktički to što radi Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom trebalo bi podeliti na dva dela: jedan deo koji se odnosi na spoljnu trgovinu, što bi trebalo da bude deo Ministarstva za trgovinu, i drugi deo koji se odnosi na privredu, što bi moglo da bude deo Ministarstva za privredu. Dakle, u tom delu sigurno da još postoji prostora za racionalizaciju. Hvala.

Samo da kažem što se tiče penzionera, pošto sam video da u štampi postoje nedoumice oko isplate ovog duga penzionerima. Ministarstvo finansija je uputilo dopis penzionom fondu zaposlenih juče gde se, zapravo, nalaže isplata prve rate duga u decembru, zajedno sa penzijom koja se prima pred Novu godinu, u decembru, 20. i nekog,  što je već ustaljen redosled, tako da će penzioneri u decembru primiti i punu penziju za novembar, pošto je počela isplata u tekućem mesecu za perthodni mesec i plus jednu četvrtinu svoje penzije.
Dakle, u zavisnosti od toga koliko primaju, jedna četvrtina će biti dodatak na ovu redovnu penziju. Četiri milijarde dinara je ukupno izdvojeno za ove namene i time mi počinjemo vraćanje onog starog duga.
Njega smo Zakonom o pretvaranju duga u javni dug Republike Srbije na neki način regulisali.
Ove godine mi imamo realni rast penzija za oko 5%, pri čemu je nominalno u poslednja dva meseca penzija porasla 10,6% zbog podizanja isplata penzija nakon čišćenja zaostatka penzija i pretvaranja u javni dug.
Želim da kažem, dakle, da će penzioneri dobiti punu penziju u decembru za novembar, plus još jednu četvrtinu svoje penzije, a četiri milijarde dinara za to se izdvaja i biće isplaćeno u kešu a ne u obveznicama. Hvala.

U petak sam u Braničevskom okrugu boravio kao ministar finansija Republike Srbije i posetio opštine Golubac, Veliko Gradište i Malo Crniće. Što se tiče opštine Golubac, sami ste rekli da predsednik te opštine, koga su građani izabrali na izborima, nije iz stranke kojoj ja pripadam. Tamo jesu na vlasti i DS i DSS, SPO i G17 plus.
Međutim, bio sam i u Malom Crniću, gde je predsednik opštine gospodin iz Grupe građana, potpuno nestranačka ličnost. Ne pravim razliku između opština, već idem tamo gde me pozovu i tamo gde može da se pomogne. Posebno nam je cilj da pomognemo manjim opštinama, koje ne mogu sopstvenim sredstvima da finansiraju razvoj.
Zašto su mene pozvali? Verovatno zbog toga što je Republička vlada ove godine uložila odgovarajuća sredstva iz Uprave za sport za završetak njihove sportske sale. Nisam tamo otvarao nikakvu sportsku halu, samo sam prisustvovao jednoj njihovoj ceremoniji povodom završetka radova na parketu u tom lepom objektu. Mi smo njima obećali da će, kao i sve druge opštine, da konkurišu kod Uprave za sport i sledeće godine, kako bi i dodatno mogli da obezbede grejanje za salu i svlačionice.
Isto to važi i za sve druge lokalne samouprave u Srbiji. Sada je vreme da prave objekte i da konkurišu kod Uprave za sport, jer ste videli da u budžetu za ovu godinu imamo značajna sredstva za investicije u sportsku infrastrukturu, duplo više nego što smo imali u ovoj godini. Oko dve milijarde dinara imamo da izdvojimo za sport ove godine, a upravo zahvaljujući zalaganju gospodina Šoštara, ministra Vuksanovića i mom lično, veliki deo tih sredstava ići će za sportske uprave.
Dakle, za sportske objekte na lokalu, s obzirom na to da se sportski objekti u velikim gradovima mogu graditi iz nekih drugih izvora. Izuzetak su obejkti za pripremu Univerzijade 2009. godine. Osim toga, u opštini Golubac Ministarstvo za kapitalne investicije, odnosno Vlada Republike Srbije izgradila je jednu mrežu lokalnih puteva i nastaviće sledeće godine da gradi.
Što se tiče ostalih opština koje smo posetili, svakako da se radi o kraju u koji nije dosta dugo ulagano. Imamo nameru da u istočnoj Srbiji daleko više ulažemo, isto tako kao i u jugoistočnoj Srbiji, jer su to regioni gde ne može tržište samo da omogući adekvatan privredni razvoj, već su potrebna ulaganja iz republičkog budžeta.
Upravo zbog toga se priprema i novi zakon o regionalnom razvoju, koji će omogućiti ravnomerniji razvoj naše Republike u budućnosti.
Dakle, uvek idem u ove posete kao ministar finansija, osim kada imam stranačke skupove, ali oni su odvojeni od ovih poseta. Primera radi, nisam bio u poseti opštine Požarevac, ali sam tamo održao partijski skup, a nisam se javno pojavljivao na drugim mestima.
Što se tiče ovoga, svakako da svim malim opštinama treba pomoći da bi građani bolje živeli i zbog toga smo izdvojili i sredstva za sportske objekte, posebno smo imali razgovore vezane za razvoj turizma u toj oblasti, jer Dunav jeste velika šansa celog tog regiona istočne Srbije. Zbog toga mi imamo 2,5 puta više sredstava odvojedno za razvoj turizma u narednoj godini, pri čemu će 500 miliona dinara biti odvojeno za infrastrukturu.
Kao što ste videli u Predlogu budžeta reon Kučevskih planina jeste takođe označen kao reon gde će se ulagati, a tu spada više opština, ne samo ove opštine o kojima ste govorili, već sve ove obodne opštine. Nažalost, stopa prirodnog priraštaja u istočnoj Srbiji je jako niska već godinama. Mnogo ljudi već odlazi u inostranstvo, čak se ispisuju iz državljanstva i mi moramo kao Vlada da sprovedemo aktivne mere kako bi poboljšali natalitet, kako bi mladi ostajali tamo.
To ne važi samo za istočnu Srbiju. To najviše važi za južnu Srbiju, to su dva najugroženija područja i zbog toga moramo daleko više sredstava da ulažemo u te opštine.

Što se tiče situacije u Vojsci, dozvolite, kada je već to pitanje pokrenuto, još nekoliko detalja. Naime, više je bilo razloga za smenu ministra Davinića, nekoliko je ključnih.
Prvo, budžetska kontrola je, tada je sve počelo, u kontroli koju je vršila u drugom kvartalu ove godine utvrdila nenamensko trošenje 800 miliona dinara iz budžeta Ministarstva odbrane. Jedan deo sredstava npr. koji je bio namenjen za zdravstvo u Vojsci je transferisan, potpuno protiv Zakona o budžetskom sistemu, za isplatu vojnih penzija u Crnoj Gori.
Dakle, sredstva koja su dolazila iz srpskog budžeta i bila namenjena za Fond zdravstva vojnih osiguranika su prebacivana u Crnu Goru za isplatu vojnih penzija, zato što Crna Gora, očito, nije dovoljno doprinosa davala u ukupnom budžetu državne zajednice.
Drugo, nakon te prve budžetske kontrole, znate i sami šta se dogodilo sa namerom i odlukom Saveta ministara da se budžet Republike Srbije zaduži za oko 300 miliona evra u narednih pet godina.
Vlada Srbije je to energičnim merama sprečila. Budžetska inspekcija je otkrila da su kod ova dva ugovora, koja su već zaključena, od 176 miliona evra, cene i količine "naduvane" najmanje 40%.
Tako je budžet mogao biti oštećen za oko 80 miliona evra. Krivične prijave su podnete ne samo protiv ministra Davinića, već i protiv čitavog niza ljudi koji su u neposrednom lancu rukovođenja bili i mi očekujemo sada da nadležni sudski organi adekvatno reaguju.
Inače, taj izveštaj je još pre mesec dana, dopunjen izveštaj, predat i Odboru za finansije Skupštine Srbije. Čekam da me predsednik Odbora ili ovlašćeni predstavnik pozove i rado ću pred poslanicima govoriti o detaljima poslednjeg izveštaja budžetske inspekcije vezano za Ministarstvo odbrane.
Slažem se da sama smena ministra Davinića ne treba da znači kraj ovog procesa. Mi u Ministarstvu finansija smo uradili kompletno naš deo posla. Smatramo da je bilo zaista kršenja zakona od strane više funkcionera Ministarstva odbrane i mi smo zbog toga podneli odgovarajuće krivične prijave koje su sada kod pravosuđa.
Takođe, znate i sami da se danas vrši saslušanje vezano za određene sumnje u zloupotrebama oko davanja nekih stanova. Čuli ste i sami za ovaj problem na koji smo ukazivali i ranije oko zakupa satelita. Mislim da se radi o kardinalnom delu iz prostog razloga, što iz one dokumentacije koja nam je na uvidu, proizilazi da je Ministarstvo odbrane, odnosno bivši ministar, zaključio, dao je ovlašćenje jednoj firmi sa Britanskih i Devičanskih ostrva da pregovara oko zakupa satelita. Kada se to saznalo, obavešteni su i predsednik Republike i predsednik Vlade i Ministarstvo finansija. Dali smo nalog da se potpuno obustave ti pregovori.
Ne znamo sada, zapravo, šta je na kraju potpisano, a ono što je sigurno jeste da Vlada nije dala nikakvu saglasnost na taj zakup i da sada pravni eksperti ispituju da li to što je Davinić potpisivao ima ikakvo pravno dejstvo.
Dakle, ne radi se o lažnoj aferi, radi se o lošem i nezakonitom upravljanju u Ministarstvu odbrane. To je bio razlog što je gospodin Davinić, pre nego što su se mnoge od ovih stvari rasplele, isključen iz stranke G17 plus. Priznao sam da je bila greška njegovo imenovanje za ministra odbrane, pri čemu sada, kako se stvari odmotavaju, tek vidim šta je tu sve u stvari bilo, daleko više od onoga što sam čak i ja znao kada sam pokrenuo celu tu inicijativu.
Naravno, nije ni meni bilo jednostavno, iz prostog razloga što je svako moje upozorenje u javnosti da tu postoje problemi u finansijskom funkcionisanju vojske od strane onih koji su očito učestvovali u tim zloupotrebama tumačeno kao napad na vojsku i njene pripadnike. Zbog toga smo imali ogromne probleme kada smo pokušavali da račun Ministarstva odbrane smestimo tamo gde mu je i mesto, u konsolidovani račun Trezora.
Napadani smo da želimo da ostavimo vojnike bez hrane. Znate i sami da je budžetska inspekcija utvrdila da se ogroman dug koji vojska ima prema dobavljačima isplaćuje preko reda i da tu ima svakakvih stvari. Nije jednostavno i neće biti jednostavno ministru Stankoviću da uvede red u vojne finansije, imajući u vidu zatečeno stanje.
Međutim, mi smo prošle nedelje imali jedan operativni sastanak. Kao što znate, povećali smo plate u proseku 12%, a 24% za oficire i one civile koji su sa visokom stručnom spremom. Odvojili smo tri puta više sredstava za materijalno opremanje vojske u sledećoj godini, ali očekujemo da će vojska napraviti red prioriteta, da se nabavi zaštitna oprema za Kopnenu zonu bezbednosti, li to je dve i po hiljade kompleta, a ne 70 hiljada, kao što je bilo prethodno slučaj. Naravno da se ovde ne vodi spor zbog nekog mita od 27, 28 hiljada dinara. Kao što znate, ovde se radi o cifri od 176 miliona evra ugovora.
Ostaje da vidimo šta će pravosudni organi iz svega ovoga na kraju doneti. Takođe bih više voleo da se radi efikasnije, da se radi brže i da se ovi predmeti što pre procesuiraju.
Želim da kažem da u Vladi preovladava mišljenje da bi u budućem postupku prodaje viška vojne imovine, da se ne bi ni približno ponovile ovakve situacije, ključnu ulogu morala da preuzme Republička direkcija za imovinu, kako bi se ovi procesi obavljali i brzo i javno, odnosno transparentno.
Dakle, još jednom da ponovim, u budžetu za 2006. godinu predvideli smo za vojsku iznos od 2,5% bruto domaćeg proizvoda, a to su izdaci na nivou i drugih zemalja u regionu za odbranu, posebno imajući u vidu da je perspektiva naše zemlje da se uključimo u Partnerstvo za mir.
Želeo bih na kraju da kažem, Ministarstvo finansija podržava inicijativu ministra Stankovića da se što pre izvrši profesionalizacija vojske, odnosno da se ukine obavezni vojni rok. Da li je to moguće učiniti za godinu dana ili ne, ne mogu sada da kažem.
Svakako, mi ćemo, zajedno sa Ministarstvom odbrane, tražiti načina da iznađemo sredstva da se što pre izvrši profesionalizacija vojske, odnosno da našu zemlju u buduće brane profesionalni vojnici, a da one koje to ne zanima jednostavno nemaju obavezu služenja vojnog roka. Moramo da stvorimo pretpostavke za prelazak na profesionalnu vojsku. Tu će trebati još izdvajanja i mi ćemo biti spremni da podržimo jednu takvu inicijativu.
Ne radi se ovde o lažnoj aferi, radi se o ogromnim zloupotrebama. Naravno da pravosuđe mora da da završnu reč i očekujemo da će ono to i učiniti. Kada sam govorio pre tri-četiri godine u jednom segmentu vezano za bankarstvo, imamo problem sa pravosuđem, jer sam se tada bavio tom oblasti, kao guverner NBS, bio sam kritikovan od našeg udruženja sudija i udruženja advokata.
Danas, međutim, najlošije ocene u relativnom poređenju drugih grana o pravosuđu ne izriče samo neko ko je na domaćoj sceni.
EU u svom izveštaju kaže da su najveći problem u Srbiji u ovom trenutku sudije. Dakle, ne sve sudije, deo sudija, ne kompletno pravosuđe, nego deo pravosuđa. To nam je najveći problem i tu mora najviše da se učini u narednom periodu. Neko je danas pominjao sudije trgovinskog suda. Vi znate i sami da smo stvorili pre nekoliko godina sudstvo kao nezavisnu granu, a što jeste potrebno, jer sudstvo mora biti nezavisno. Problem je u tome što su sudije koje sude u tim sudovima nezavisne i od svoje struke i od morala, neke od njih. Njih je nemoguće promeniti sem da ih vi ovde u Narodnoj skupštini promenite.
EU konstatuje da moramo ići daleko radikalnije u reformu pravosudnog sistema. To isto je konstatovala i Evropska banka za obnovu i razvoj i Svetska banka u svom izveštaju.
Dakle, sada i međunarodne institucije o tome govore i mislim da se polako stvara neophodan konsenzus koji će omogućiti da se unaprede neki delovi pravnog sistema, jer mi imamo dobre zakone, oni nisu sporni, ali imamo deo sudija koji očito ne primenjuje te zakone na adekvatan način, nije celo pravosuđe, svakako, već jedan deo pravosuđa, međutim, zbog tog dela pravosuđa i ukoliko ono loše funkcioniše, stvara se loš i negativan efekat o branši u celini.
Pretpostavljam da je i ljudima u pravosuđu u interesu da poprave te loše segmente u svom sistemu, kako bi omogućili da se naša zemlja brže približava i EU i, konačno, da građani osete pravdu. U ovom slučaju, ovaj slučaj je ogroman oko Ministarstva odbrane. Opet kažem, ukoliko poslanici žele detalje, raspoložen sam onog časa kada me Odbor pozove da o tome te detalje iznesem, jer sam ih u pismenoj formi već dostavio Odboru pre mesec dana.