Mislim da svaki instrument koji štiti od mogućih zloupotreba, a takvih zloupotreba je bilo, pa, ukoliko bi se prihvatio amandman kojim se predlaže da samo nosioci ovlašćenja i funkcija, onda se ne bi pitali o tome odakle ženi toliko para i kako ona može u kešu da uplati toliki iznos na račun političke stranke.

Činjenica je da možemo sada da govorimo da li je iznos od 1.000 dinara dovoljan iznos kada su političke stranke i njihove članarine u pitanju. Sve političke stranke su se do sada potpuno jasno izjašnjavale da su obavezne članarine u iznosu nižem od 1.000 dinara i u tom smislu svaki član stranke koji želi da plaća članarinu, tu članarinu ne mora da plaća preko tekućeg računa. Ovde se radi o jednom instrumentu koji treba da spreči moguće zloupotrebe, da se novac čije se ni poreklo ne zna i da se bezbroj mogućih uplatnica na taj način zloupotrebi i da se mimo moguće kontrole finansiraju političke partije.

Dakle, zaista je potpuno komično optuživati mene za bilo kakvu diskriminaciju žena, ovde se radi o tome da ako sam bila oštra, bila sam oštra prema zloupotrebama, a ne prema oženjenima ili neoženjenima ili prema ženama i muškarcima. Prema tome, bila sam vrlo oštra prema zloupotrebama koje su evidentne. Sasvim sam sigurna da će i dosadašnji zakon dati dovoljno mogućnosti da oni koji su zloupotrebljavali mogućnost da se finansiraju političke partije mimo zakona, da će, takođe, odgovarati, a da je donošenjem ovih zakona, duboko verujem, takva mogućnost smanjena.

Poštovani gospodine predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, mislim da zaista nema nikakvog smisla da polemišemo sa onim što vi nazivate sopstvenom ideologijom. Dakle, mislim da to ne treba da radimo, građani to ocenjuju i skoro sto posto građana kaže da je to ideologija koja više u Srbiji nema šta da traži.

Isto tako, mislim da je potpuno besmisleno da polemišemo oko toga šta je ko uradio i radio u prošlosti, pošto efekti te prošlosti građani, takođe, osećaju svakodnevno, ocenjuju i opet sto posto građana kaže – ne želimo da se vratimo u politiku koju su neki vodili u tim godinama. Kada razgovaramo o budućnosti, možemo da polemišemo o tome da vidimo ko ima kakav argument o viziji toga gde je Srbiji bolje u budućnosti. Mislim da kada god o tome razgovaramo, ukoliko se držimo argumenata i činjenica i nekakvih dokaza, mislim da ta polemika ima smisla i da građani imaju pravo da čuju argumente i protivargumente za svaku od politika koje slikaju nekakvu buduću Srbiju.

Da li je Srbiji bolje u Evropi ili je Srbiji bolje u Rusiji ili da bude, kako je neko od bivših vaših članova predlagao, jedna od ruskih gubernija, to, takođe, građani procenjuju, jer mi izlazimo sa tim politikama pred njih i mi im kažemo šta je politika za koju se mi zalažemo, a oni na osnovu toga glasaju. I opet je dokazano da građani veruju da je budućnost Srbije u EU, jer kao i penzioneri u EU i srpski penzioneri bi voleli da putuju i očigledno je da je veća izvesnost da će moći da putuju po Evropi, i da gledaju sve ono što gledaju i drugi građani Evrope, ako Srbija bude članica EU.

Gospodine predsedavajući, mislim da bi možda ipak trebalo malo i pored uvek moje spremnosti da se dopusti da diskusija ide šire od onoga što je tema, ali mislim da ne bi trebalo da ide niže od pristojnosti.

Dakle, zaista mislim da nije u redu dopustiti da neko zato što ne zna kako sam da predstavi sopstvenu ideologiju lično vređa svoje političke protivnike. Naravno, ne može uvrediti nekog ko više time govori o sebi nego o onome koga pokušava da uvredi. U tom smislu se ne osećam uvređeno, ali mislim da je nedopustivo zbog građana Srbije dopustiti da se na ovaj način, navodno sučeljavajući argumente, zapravo na jednom vrlo niskom, ličnom nivou, obračunavaju sa političkim protivnicima.

Građani Srbije ocenjuju da li je dobro da ja branim ideje DS. DS, takođe, to ocenjuje, ali mislim da je očigledno za DS dobro da gospodin koji je prethodno govorio o ideologiji SRS brani ideologiju SRS zato što mislim da to donosi poene DS. Zaista mislim da je način na koji se lično pokušava vređati politički protivnik nešto što ne bi trebalo da dozvolimo ovde.

Ako se vratimo na amandman, onda je naš razlog zbog koga danas prihvatamo ove izmene i dopune Zakona, a pre svega proizilaze iz činjenice da poštujemo svoje međunarodne obaveze, mi smo potpisali Sporazum o pridruživanju i stabilizaciji i Prelazni trgovinski sporazum i iz tih sporazuma proističe i naša obaveza da na ovaj način sprovodimo akciznu politiku. Ako neko misli da se politika može voditi a da se ne napravi u hodu nekakva greška, onda hajde da vidimo kakva je ta politika i kako se ona vodi. Naravno, uvek ćemo da saslušamo pažljivo kako bi ta politika izgledala da se ne napravi nijedan propust, ali naravno da se zalažemo za to i zato ćemo glasati za ovaj zakon, jer želimo da poštujemo svoje međunarodne obaveze.

Ovaj zakon je usklađivanje sa tim međunarodnim obavezama. Ako neko misli da je to pogrešan misaoni proces, neka tumači to kako god hoće, ali jedino što mislim da ne govori dobro ni o kome jeste da se na tako niskom nivou vodi debata o jednom zakonu koji zaista jeste važan.

Možemo ovde da polemišemo o tome da li je akcizna politika na najbolji mogući način našla i traži odgovor kako bi, sa jedne strane, zaštitila standard građana, a, sa druge strane, omogućila da ti građani imaju standard i u zdravstvu, u obrazovanju, u prosveti, u viskom školstvu i u mnogim drugim delatnostima u kojima imaju pravo da dobijaju usluge, a mogu ih dobijati samo ukoliko u budžetu postoje sredstva za to, a način da se između ostalog obezbede sredstva za to jeste i akcizna politika. Sada možemo da govorimo o tome da li postoji balans između onoga što je potreba da se građanima omogući da jeftinije ostvaruju neka svoja prava, sa jedne strane, i, sa druge strane, da dobijaju sve ono što za njih jeste važno.

To jeste nivo na kome bi trebalo da vodimo raspravu, a ne nivo koji pokazuje da je ideologija uništavanje, negiranje, vređanje, pokušaj da se na svaki način diskvalifikuje protivnik bez suštinskog argumenta.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, Poslanička grupa ZES glasaće za ovaj zakon, imajući pre svega na umu potrebu društva da razvija politički sistem, da unapređuje demokratsko društvo, da otklanja one nedostatke koji se u procesu tranzicije ispoljavaju kao očigledni, da istovremeno stvara dobre i povoljne uslove za postojanje i rad političkih stranaka, kao neophodne pretpostavke u višestranačkom parlamentarnom sistemu.
Ono što je jako važno za donošenje ovog zakona jeste i sam proces donošenja ovog zakona, koji je u velikoj meri pokazao da je možda najbolje kada zakone donosimo tako što obavljamo konsultacije i razgovore sa svima onima koji su zainteresovane, jer se onda najbolje vidi da li neko ima neku zabludu o nečem, da li neko ima nekakav otpor prema nečemu, da li neko vidi rešenje koje kada ga razmeni sa onim ko ga sprovodi u praksi može da razume da to rešenje nije primenljivo.
Ono što je motivacija za donošenje ovog zakona jeste pre svega potreba da se, s jedne strane, utvrdi zakonom na koji način će politički akteri biti finansirani kako bi se otklonile što je moguće više, teško da je to moguće u apsolutnom iznosu, sve one mogućnosti koje nose u sebi elemente zloupotreba, korupcije ili eventualno korišćenja sredstava koje nije u skladu sa onim što je namena tih sredstava.
Mi se ovde nalazimo, dakle, u javnosti se vodi jedna debata koja se kreće između dva pola i mislim da odgovornost za jednu atmosferu u kojoj su političke stranke markirane kao najveći izvor zla, kao nešto što je samo po sebi loše, nešto čega se treba kloniti i od čega treba zazirati, mislim da veliku odgovornost snose i predstavnici nekih političkih partija. Neke diskusije ovde danas potvrđuju da je to tako. Prema tome, neki od onih koji su danas govorili o tome govorili su kao da su čisti u odnosu na činjenicu da su i sami pripadnici političkih partija, da su i sami nosioci mnogih aktivnosti i da neki od njih, upravo, verovatno iz ličnog iskustva i znajući za sve manipulacije i zloupotrebe kroz koje su prošli, imaju potrebu da optuže druge za te zloupotrebe, verujući, valjda tako, da će oni iz toga izaći čisti.
Ono što imamo kao posledicu takve političke atmosfere jeste osećaj građana Srbije da su političke partije nešto što je loše i nešto što treba, ako je moguće nekako skloniti iz njihovog života. Ono što želim da kažem jeste da je razvoj višestranačkog parlamentarnog sistema, kao najboljeg oblika političkog uređenja, nemoguće zamisliti bez političkih partija. Svako onaj ko napada druge političke partije misleći da će time sebe izdvojiti kao nekog ko je častan i tražiti za sebe mogućnost da se predstavi kao neko ko je apsolutno bezgrešan mislim da doprinosi jednom stanju svesti u Srbiji, u kojoj zaista imamo ozbiljan problem da građani razumeju da političke partije, iako imaju mane kao i drugi segmenti društva, jesu one koje menjaju ovo društvo nabolje i jesu političke partije upravo oni činioci koji građanima omogućavaju da na najbolji mogući način usaglašavaju interese i grade društvo u kome će svakom pojedincu biti bolje.
Svi oni koji su strogi kritičari političkih partija zaboravljaju jednu stvar. Ovde, u ovom parlamentu, ovaj zakon kojim se uspostavlja red u finansiranje političkih partija, kojim se uspostavlja mehanizam kontrole trošenja sredstava doneće političke partije, a ne oni koji sede izvan njih i smatraju da su političke partije najveće zlo.
Da ne bismo optuživali druge zbog loše slike o političkim partijama, mislim da je bilo potrebno da oni koji danas ovde kritikuju ovaj zakon i neka konkretna rešenja u tom zakonu, možda malo pažljivije pročitaju taj zakon, pa da vide da neka od rešenja koja napadaju tvrdeći da ta rešenja ne postoje u zakonu, da zapravo vrlo precizno postoje u zakonu. Naravno, neću da tvrdim da u ovom zakonu ne postoje nedorečenosti, da ne postoje manjkavosti i da ne postoje čak i rešenja koja ovakva kakva su predložena ostavljaju prostor za arbitrarno tumačenje njegovog sprovođenja. I, u tom smislu, mi ćemo zaista vrlo pažljivo razmotriti sve amandmane i vrlo pažljivo ćemo prihvatiti sve one amandmane koji će otkloniti svaku sumnju u našu jasnu nameru da donesemo zakon kojim ćemo na najbolji mogući način urediti ovu oblast, da usvojimo svaki onaj amandman koji će otkloniti svaku mogućnost da se na različite načine tumači ista norma. Otklonićemo, prihvatanjem amandmana, svaku onu mogućnost koja ostavlja prostor za eventualne zloupotrebe.
Videćemo da li će tad da se pojave na glasanju i glasaju za takav zakon oni koji smatraju da nije dovoljno evropejski, jer bi oni znali da naprave evropejskiji zakon. Videćemo da li će glasati za taj zakon oni koji ga nisu dobro pročitali, pa ga kritikuju, ne znajući zapravo šta u njemu piše. Nadam se da će do dana za glasanje pročitati zakon i videti za koje smo se amandmane opredelili i prihvatiti to da naša politička volja jeste da donesemo zakon kojim ćemo ovu vrlo važnu oblast, s jedne strane, urediti, a, s druge strane, otkloniti koliko god je moguće sve one prostore u kojima se javljala zloupotreba, korupcija itd.
Istovremeno želim još nešto da kažem. Dakle, u toj jednoj opštoj hajci na političke stranke to se polako prenosi i na one koji su spremni da finansiraju političke stranke i tako se automatski stavlja znak jednakosti između fizičkog ili pravnog lica koje želi da pomogne političku stranku i ličnog interesa koji očekuje da će iz toga da dobije. Duboko verujem i mislim da su godine za nama dokazale da postoje ljudi koji iskreno veruju u ideje, ljudi koji veruju da ostvarenje tih ideja donosi dobrobit i njima kao pojedincima, ali i čitavom društvu.
Mislim da je nedopustivo prozivati ljude koji su spremni da daju svoj doprinos takvim idejama i ostvarivanju mogućnosti da se takve ideje ostvare i obeležiti ih kao nekog ko to radi iz ličnog interesa. Naravno da svako u ovoj zemlji ima lični interes. Svako ko izađe na glasanje ima lični interes da živi bolje u normalnoj zemlji u kojoj ga neće voditi oni koji će mu svakodnevno pretiti raznim stvarima ili će ga dovoditi u situaciju da bude ugrožen. Naravno da je to lični interes. Naravno da je lični interes svako ko odluči da bude član političke partije i da svojim angažovanjem, svojim znanjem, veštinama i umećem doprinosi ostvarenju te ideje i opšteg interesa. Ovde se samo postavlja pitanje, da li mi ovim zakonom uspevamo da na prvo mesto stavimo opšti interes. Ako smo mi ovim zakonom uspeli da na pravo mesto stavimo opšti interes, interes svih građana vodeći računa o tome da za ostvarivanje tog opšteg interesa jesu neophodne političke partije, ali da političke partije moraju imati jasno uređen prostor u kome deluju, onda smo mi uspeli u tome.
Verujem da je ovaj zakon ogroman korak u tom pravcu, iako, takođe, verujem da će, kao i drugi zakoni, u svojoj praksi možda ukazati na nešto što nismo sad videli, ali zakoni nisu napisani jednom za svagda i mislim da ih život svaki dan i proverava i traži da se oni menjaju u skladu što život nameće kao potrebu. Hvala vam. (Aplauz)

Pozivam se na član 104, pravo na repliku, s obzirom da su se neke od ovih primedbi odnosile na mene kao ovlašćenog predstavnika…
(Predsedavajuća: Niste spomenuti na uvredljiv način, ali ako imate pomoći da date objašnjenje, izvolite.)
Potrebno je da se da dodatno objašnjenje zato što mislim da je ovde možda i slučajno napravljena zabuna.
Dakle, amandmane možemo razmatrati i bez mišljenja predlagača i to je po Poslovniku. Istovremeno, da li su sve poslaničke grupe dobile mišljenje predlagača, to je sada nešto što treba da se utvrdi. Mogu da kažem da smo dobili mišljenje predlagača.
Istovremeno, ono što je bitno jeste da rasprava o amandmanima ima smisla ukoliko predstavnik predlagača, slušajući onoga ko obrazlaže amandmane, razmotri mogućnost da i pored onih amandmana koje je već prihvatio, prihvati i još neki amandman za koji postoji argumentacija koja potvrđuje da je prihvatanjem tog amandmana zakonski predlog popravljen.
Dakle, kao predstavnika predlagača ovog zakona, u ime narodnih poslanika, prisutna sam u sali i mislim da ono što treba da predstoji jeste rasprava o amandmanima, inače bi rasprava o amandmanima bila potpuno besmislena.

Ovaj amandman je neprihvatljiv zbog toga što, po Zakonu o uređenju sudova, Upravni sud je određen kao nadležan za rešavanje ovih sporova. Ova odredba Predloga izmena i dopuna zakona je usklađena sa Zakonom o uređenju sudova i sa stvarnom nadležnošću sudova koju je taj zakon odredio.

Naravno da smo prilikom izmena i dopuna ovog zakona vodili računa o poštovanju Ustava i poštovanju Zakona o ravnopravnosti i ovim odredbama, ničim nismo prekršili ni Ustav, ni Zakon o ravnopravnosti polova, jer zakon kaže da 30% kandidata mora da bude predstavnika manje zastupljenog pola.
Upravo prethodnica koja govori o tome kako treba kritikovati vladajuću većinu koja nema sluha za politiku jednakih mogućnosti, sedi u partiji u kojoj nema ni 15% žena ovde u parlamentu. Mislim da to u najmanju ruku nije korektno.
Ono što smo mi hteli da uradimo kao dodatni zaštitni mehanizam jeste da zakonom obavežemo da najmanje 30% žena bude na listama, ali da istovremeno, s obzirom na to da se uvodi princip dodeljivanja mandata na osnovu utvrđenog redosleda, da najmanje 25% žena bude u parlamentu. Oko toga su poslanici koji su predložili ovaj zakon imali u početku saglasnost.
Intenzivno radimo na tome da postignemo saglasnost i oko prihvatanja amandmana gospođice Jerkov, kojim bi se utvrdilo da svaka treća na listi bude žena i time omogućili da ne samo imamo 30% kandidatkinja, već da imamo najmanje 30% žena u parlamentu.
Verujem da ćemo u danu za glasanje, svi koji su ovde govorili o tome kako treba da bude više žena, pokazati da smo spremni i da bar nešto uradimo, pa da dođemo na glasanje i da glasamo za ono za šta se navodno zalažemo, iako u onome što radimo neki apsolutno nemaju dokaza da to zaista u praksi i rade.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, razlog zbog kog ne odgovaram na svaki od argumenata koji se iznosi ovde kada se obrazlažu amandmani jeste, između ostalog, zbog toga što je argumentacija koja se iznosi ovde bila osnovna argumentacija i u raspravi u načelu.
Dakle, mi u raspravi u pojedinostima i dalje govorimo o tome da li će izmene i dopune ovog zakona od parlamenta napraviti pijacu, da li će izmene i dopune Zakona o izboru narodnih poslanika obesmisliti ili će, pak, po mom dubokom uverenju, napraviti korak dalje u izgradnji političkog sistema u Srbiji.
I dalje, argumentacija da mi radimo po nalogu, da ovo nije naša volja, da se mi, navodno, ovde stidimo, da smo pognutih glava i takve potpuno besmislene stvari koje ovde čujemo, to je razlog zbog koga ne odgovaram na svaki od tih argumenata, moram priznati ponekad sa jedinom namerom da vređaju druge.
Onaj ko ima nedostatak argumentacije i poseže za uvredom, mislim da zaista najčešće i sve sam sklonija tome, ne zaslužuje nikakav odgovor. Mislim da mu odgovor daju građani na izborima, kao što će odgovor građani na izborima dati i onim strankama koje u parlament uvedu korumpirane ljude koje će neko posle kupiti.
Dakle, građani će dati svoj sud i zato duboko verujem da su ove izmene i dopune Zakona u skladu sa onim što jesu interesi građana, a to je da političke partije, kao nosioci predizbornih aktivnosti i političkih aktivnosti svakako, imaju svoju ključnu aktivnost u organizovanju, sprovođenju, kandidovanju itd.
Po mom dubokom uverenju, mi moramo da tražimo onaj sistem koji će onemogućiti da političke partije postanu gospodari ljudi koje su građani birali, a način na koji je do sada funkcionisala Skupština i tumačenje Ustava po kome su partije vlasnici mandata poslanika, jeste zloupotreba i jeste na neki način izvrgavanje izborne volje građana.
Dakle, Ustav nije rekao da partije imaju mogućnost da raspolažu mandatom, Ustav je rekao da narodni poslanik može, ako narodni poslanik može, onda je potpuno legitimno da se zakonom propišu uslovi koji će omogućiti da narodni poslanik podnošenjem ostavke svoj mandat stavi na raspolaganje stranci sa čije je izborne liste izabran.
Ubuduće, opet ponavljam po ko zna koji put, mi kao svoj politički cilj i program biramo priključenje Srbiji EU, mi hoćemo da uskladimo svoje zakonodavstvo sa nekim standardima, nekim rešenjima koja postoje u najrazvijenijim zemljama Evrope. Nas na to niko ne tera, mi ne radimo po nečijem diktatu, radimo po dubokom ubeđenju da je to u najboljem interesu Srbije i njenih građana.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da zbog Poslovnika, i inače, nema razloga da se jedni drugima obraćamo lično. Ovde govorim u ime 109 narodnih poslanika i ovlašćena sam da obrazložim razloge za donošenje ovog zakona i razloge za ovakva rešenja, tako da ne smatram da je ovo lična polemika sa bilo kojim narodnim poslanikom.
Naravno da verujem da neki znaju dobro teoretičare iz prošlosti, ali pretpostavljam da ne misle da se i teorija, a i stvarnost nisu u međuvremenu menjali. Ako se već pozivaju na Ustav, onda znaju da naš Ustav ne poznaje narod kao nosioca suvereniteta, već poznaje građanina kao nosioca suvereniteta; to je suštinska razlika u odnosu na to što je nešto kao skup, masa ili množina, a ne pojedinac koji ima svoj identitet i može se identifikovati.
Istovremeno, ako je tačno to da je i dalje važeće da mi ovde predstavljamo sve građane, onda takođe mora biti tačno da ne predstavljamo političke partije. Ako predstavljamo sve građane, teško da možemo da tvrdimo da predstavljamo pojedinačne političke partije. Dakle, moramo se opredeliti – ili jedno ili drugo, oba nisu logična.
Ono što ovim zakonom zapravo definišemo nije sprečavanje narodnog poslanika da svoj mandat stavi na raspolaganje stranci ili izbornoj listi sa koje je izabran. Samo definišemo način na koji narodni poslanik sam može podneti ostavku, a ne neko drugi u njegovo ime. Dakle, ne može politička partija da drži u šaci poslanika i da ima njegov mandat u rukama i da ga neko treći u ime narodnog poslanika podnosi.
Kako god da razumemo demokratiju, možemo je razumeti na različite načine, ali ono što je sasvim sigurno to je da ne može biti tačno da DS kao partija pokušava da ukine ili negira partije. To je prosto samo po sebi nelogično i neodrživo.
Ako se već upoređujemo sa iskustvima nekih drugih i ako kažemo da u engleskom parlamentu postoji tzv. „bič“, morate takođe reći da u engleskom parlamentu niko treći u ime poslanika ne može podneti ostavku. Dakle, bez obzira na to što postoji onaj ko disciplinuje poslanike da se ponašaju u skladu sa politikom ili programom stranke, ili kako god hoćete, nema mogućnosti da neko u ime poslanika podnese ostavku. Dakle, samo se o tome ovde radi, da ne bi bilo neke zabune.
Još jedno pitanje: ko kompromituje poslaničku funkciju i ko kompromituje instituciju poslanika? Da li se kompromituje institucija poslanika i time što se tvrdi kako je parlament buvlja pijaca? Ja mislim – da. I da li se kompromituje stalnim ponavljanjem priče da će ako neko bezgrešan u centrali ne kontroliše te korumpirane, bedne, jadne poslanike, oni biti samo roba na pijaci za prodaju? Mislim da to devalvira funkciju narodnog poslanika i da svako ko tako nešto izgovori vređa i sebe samog, ako iole veruje da je častan, pošten, da je ovde zato što veruje u nešto i zato što hoće da ostvari neku ideju za koju veruje da je u interesu građana u čije ime to govori.
Ako neko misli da postoji instrument kojim će se sprečiti da korumpiran čovek ostane korumpiran, onda mislim da je jedini način da postoji zakon koji to kažnjava. Dakle, ne postoji način da neko bude korumpiran, a da ne podleže zakonu. Onda treba postaviti pitanje da li treba da menjamo odredbe o imunitetu i da sklonimo mogućnost da se onaj ko je kršio zakon i bio korumpiran skriva iza imuniteta? Ako automatski bude izložen sudskom progonu, možemo da kažemo da je to najbolja zaštita.
Ako neko hoće da kaže da negde u partijskoj centrali postoji neko ko će sprečiti korupciju tako što će u ime narodnog poslanika podnositi ostavku, onda mislim da se ne razumemo. Mislim da to nikako ne može biti rešenje, jer korupcija se ne leči tako što ćemo tvrditi da neko nije sklon korupciji i automatski mu verovati jer je on negde u nekoj centrali, a svi drugi koji sede ovde u parlamentu, koji su došli u parlament zato što su dobili podršku građana Srbije potencijalno su sumnjivi i možda već unapred korumpirani, pa će se, ako ih neko u centrali ne drži na kratkom lancu, prodati za male, velike pare, zavisi kako ko sebe ceni. Tvrdim da stranke koje su ozbiljne i koje veruju u ideje i koje imaju ljude koji veruju u ideje... Nema para kojima te ljude možete kupiti u ovom parlamentu. Zato mislimo da je narodni poslanik taj koji jedino može podneti ostavku, niko drugi u njegovo ime. Ako je stranka pogrešila i poslala pogrešnog, kazniće je birači.

Bojim se da uvek kada nemate jake argumente vi potegnete malo uvrede, ali to je vaš problem, a ne moj.
To što ste mladi ne znači da ste u stanju da razumete promene u svetu u kojem živite i da prihvatite da su se neke teorije i neke praktične stvari u životu promenile i odmakle od onoga što vi sada ovde govorite.
Kada se kaže da je građanin nosilac suvereniteta, u savremenoj teoriji to nije narod. Postoji suštinska razlika između određenja države kao građanske države, gde se suverenitet pripisuje građaninu kao jedinki, a ne zbiru. Postoji velika razlika i tu razliku tako razumem.
Ono što želim da kažem jeste da ne tvrdim da je ono što mi predlažemo nekakav idealan model, da smo mi tu sada uspeli da razrešimo sve probleme. Naročito ne tvrdim da smo sada rešili osnovne probleme koje i inače ovo društvo ima u svom demokratskom razvoju. Uopšte to ne tvrdim, niti sam ijednog trenutka to tvrdila. Mislim da je neke probleme koji su uočeni potrebno rešavati i u ovoj fazi kako bismo u nekom sledećem trenutku, menjajući kompletan izborni sistem i pravila izborne utakmice, postavili sistem koji je bolji od ovoga. Samo se o tome radi.
Niko ovde nije tvrdio da smo sada dali rešenje za sve probleme. Ovde su samo neki problemi koji su evidentirani i koji su zaista problemi. Ako hoćete, oni nama jesu problem i u sprovođenju, jer mi u dve i po godine blanko ostavke ne prihvatamo kao instrument, pa možete reći da kršimo Ustav. Ako tvrdite da je ovaj zakon neustavan, onda je odluka da se ne prihvate blanko ostavke takođe neustavna. To što vaše bivše kolege sede u ovom parlamentu nije naša greška, nego vaša.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je važno da ne ostane pogrešan utisak da neko od ovih rešenja jeste u suprotnosti sa Ustavom.
Želim samo da podsetim na odluku Ustavnog suda koja je objavljena u „Službenom glasniku“ br. 28/11. Osnovni tekst ove odluke na snazi je od 26. aprila 2011. godine i primenjuje se od 26. aprila 2011. godine.
Dakle, u ovoj odluci između ostalog stoji da Ustavni sud smatra da se iz opšteg prava građana da kandiduju i neposredno biraju poslanike po sistemu zatvorenih izbornih lista, kao i iz minimalnih demokratskih zahteva koji su neophodni za postojanje doista slobodnih i neposrednih izbora, može izvesti pravo određenog broja birača da podrži izbornu listu, ali i pravilo da se pri dodeljivanju pojedinačnih predstavničkih mandata poštuje redosled poimenično navedenih kandidata u izbornom predlogu, odnosno da se mandati dodeljuju prema rangu koji kandidati zauzimaju na izbornoj listi. Time što nije u obavezi da poštuje redosled kandidata na izbornoj listi politička stranka suštinski vrši izbor narodnih poslanika gospodareći poslaničkim mandatima koji su pripali toj listi.
Na ovaj način, po oceni Ustavnog suda, ne samo da se ruši sam princip neposrednih izbora, već se obesmišljava ideja reprezentacije naroda, odnosno građana. Neposredni izbori sa srazmernom raspodelom predstavničkih mandata nemaju samo za cilj opredeljivanje birača za određeni politički program ili njihovo okupljanje oko jedne političke ideje. Kada svojim potpisom prihvate jednu izbornu listu birači u isto vreme daju podršku, svoj glas za personalni sastav te liste, od koje očekuju da će u Narodnoj skupštini dosledno sprovoditi program iza koga stoji. Ni za Ustavni sud ne postoji sumnja da je personalizovanost izbora daleko slabije izražena u proporcionalnom sistemu sa zatvorenim izbornim listama, nego što je to slučaj kod većinskih izbora.
Dakle, dobijanje pojedinačnih mandata po redosledu na izbornoj listi je demokratsko dostignuće, po mišljenju Ustavnog suda Republike Srbije. Hvala vam.

Dopuštam da jedan narodni poslanik drugim narodnim poslanicima kaže – svako, ali mislim da nije u redu da se to odnosi i na sudije Ustavnog suda.
Ovde sam pročitala odluku Ustavnog suda. Ako je Ustavni sud mišljenja da su odredbe zakona koje sada menjamo bile u suprotnosti sa Ustavom i da je neophodno, da bi bile u skladu sa Ustavom, menjati ih na način koji sada predlažemo, onda smatram da je u redu ako se pozivamo na odluku Ustavnog suda i kažemo da je osnova za ono što danas radimo, između ostalog, bilo i mišljenje Ustavnog suda. Hvala vam.

Poštovana predsednice, želim samo da kažem da je vrlo teško polemisati ako neko kaže – nije vam argument to što navodite da je Zakon donet 2000. godine, a u međuvremenu je promenjen Ustav 2006, pa zašto morate menjati Zakon? Istovremeno se kaže – ako je Ustav donet 2006. godine, zašto ga niste promenili 2007. godine? Dakle, ne znam kako da odgovorim na ta pitanja koja sama po sebi isključuju jedno drugo.
Dakle, mi ovaj zakon menjamo, između ostalog, i zbog toga što ga usklađujemo sa Ustavom koji je donet 2006. godine. Mi ovaj zakon menjamo i zbog toga što želimo da gradimo društvo koje unapređuje zakone, unapređuje politički i pravni život. Bez ikakvog pokušaja da negiramo tu činjenicu, mi ove zakone, i ne samo ove zakone, donosimo i menjamo zato što želimo da ih uskladimo sa onim što jesu opšti standardi koji važe u EU. Bez želje da skrivamo, naprotiv, otvoreno kažemo, mi ove zakone menjamo i donosimo zbog toga što želimo da Srbija postane članica EU, odnosno sada, u ovoj fazi da dobije status kandidata. Dakle, ništa ne skrivamo i ni iza koga se ne skrivamo, vrlo otvoreno govorimo o tome koji su razlozi zbog kojih menjamo ove zakone.
Ostaje jedino kritika, na koju ne morate prihvatiti odgovor, zašto to nismo radili ranije. Radili smo neke druge zakone, po nekakvim prioritetima koji su nam se nametali, i prosto nismo stizali da uradimo sve istovremeno. Hvala.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih, naravno, volela kada bih živela u zemlji u kojoj će moći da se postigne politički konsenzus ili bar šira politička saglasnost oko bilo kog važnog pitanja. Nažalost, ne živimo u toj zemlji. Mislim da, ako sada treba da ustanovljujemo čija je odgovornost za to, niko ne bi bio nevin u tome. Dakle, niko ovde, oni koji se bave politikom, ne bi mogao da kaže – ja nisam uopšte kriv za to što u ovoj zemlji nije moguće ni oko čega postići opštu političku saglasnost.
Ali, postoje i vrlo konkretne stvari koje pokazuju zašto je zaista nemoguće postići političku saglasnost. Ako vi ne želite da živite u zemlji u kojoj će parlament osuditi zločine nad nevinim ljudima u Srebrenici, onda mi ne možemo postići političku saglasnost oko mnogih pitanja, nažalost. Ne osuđujem stav onog ko misli tako, samo kažem da je tada zaista način na koji mi vidimo ovu zemlju u budućnosti takav da je vrlo teško postići politički konsenzus oko najvažnijih društvenih pitanja.
Volela bih, naravno, da ovaj zakon ne izaziva toliko kontroverzi i volela bih kada bi ove izmene Zakona zaista po svom sadržaju bile takve da su jednu idealnu praksu, u kojoj nije bilo korupcije, sada dovele u situaciju da će ove izmene dovesti do pojave korupcije. Mi govorimo o zakonu na osnovu kog vi iznosite primere da je bilo zloupotreba i korupcije, da je bilo trgovine mandatima. Dakle, branite zakon čija je posledica bila korupcija u parlamentu. Ne znam zašto mislite da će izmena zakona koji je dokazao da nije odbranio od korupcije sada značiti da će te korupcije biti. Pa, bilo je i do sada. Ako govorite o tome da je bilo korupcije, kupovine mandata i trgovine mandatima, onda ne vidim razlog zašto se toliko grčevito borite za opstanak zakona po kom se, uz čiju primenu se permanentno dešavala korupcija i trgovina mandatima.
Ne znam da li način na koji poslanik podnosi ostavku može, bilo kojim rešenjem, da zaštiti od korupcije. Mislim da jedini način da se borimo protiv korupcije jeste da ako Zakon o borbi protiv korupcije i Agenciji za borbu protiv korupcije nije dovoljno jasan, nije dovoljno strog, menjamo taj zakon. Jer, korupcija je krivično delo i ne tiče se Zakona o izboru narodnih poslanika, u smislu da li je narodni poslanik slobodan, po Ustavu, kako se kaže, da raspolaže svojim mandatom ili nije slobodan.
Ustav nigde nije rekao da je partija slobodna da raspolaže mandatom narodnog poslanika. Ustav kaže – narodni poslanik je slobodan. Ako je narodni poslanik slobodan, to znači samo da način na koji on svojom voljom podnosi ostavku, u svoje ime, jeste strogo poštovanje Ustava.