Želela bih da kažem, mislim da nije pošteno prebacivati da DS i vladajuća većina, koje su izglasale i Rezoluciju o osudi zločina u Srebrenici i Rezoluciju o osudi zločina počinjenih nad pripadnicima srpskog naroda, prave razliku među žrtvama. Prosto, to niti je tačno, niti je pošteno. Vladajuća većina... U tome možda i jeste razlika između nas i nekih, ne želim da se bilo ko prepozna, što mi mislimo da je svaki zločin za osudu, da svaki zločinac treba da odgovara, da svaka žrtva treba da ima satisfakciju i da nikakve razlike po nacionalnoj ili bilo kakvoj drugoj pripadnosti ne treba da bude, ni među žrtvama, ni među zločincima. To je ono za šta se zaista duboko i suštinski zalažemo.
Pominjete period kada je postojao veći stepen saglasnosti, kada je Demokratska stranka bila opozicija a kada je druga koalicija bila na vlasti. Podsećam vas samo da je Demokratska stranka oduvek tvrdila da ukoliko se donose zakoni koji ostvaruju osnovne interese i ciljeve ove zemlje i njenih građana, mi ćemo za njih glasati, bili na vlasti ili u opoziciji. Mi nikada nismo bili neprijateljski raspoloženi, ni kada smo bili opozicija – prema vlasti, niti kada smo vlast – prema opoziciji. Što se nas tiče, svako ko veruje u vrednosti i ciljeve za koje mi verujemo da jesu ciljevi koji su važni za ovu zemlju uvek je, naravno, sagovornik i uvek je neko sa kim treba razgovarati i raditi na ostvarenju zajedničkih ciljeva.
Mi nismo promenili svoje ciljeve. Mi nismo. Mi smo nastavili putem kojim smo išli i onda kada smo podržavali Vladu Vojislava Koštunice zato što je Vlada Vojislava Koštunice išla tim putem. Mi smo nastavili da sledimo put koji ima osnovne prioritete, ne želim da ih sada sto puta ponavljam, znamo koji su to prioriteti.
Ako kažemo da Demokratska stranka ima viziju, mi ovde svakog dana slušamo da svaka stranka ima svoju viziju, ciljeve, vrednosti itd. i ne znam šta to koga vređa, ne znam zašto se neko oseća pogođenim ako DS kaže da ima svoju viziju i da vidi svoju misiju u tome da ostvari neke ciljeve za koje duboko verujemo da su u najboljem interesu građana Srbije i Republike Srbije. Mi ne negiramo ničije pravo da ima svoje političke ciljeve, svoje vizije, čak i onda kada su oni duboko u suprotnosti sa onim u šta mi verujemo.

Kada neko promeni stav prema osnovnom pitanju onda nije kriv onaj koji nastavi tim putem, i zato se ne mogu naći na tom putu, nego onaj koji je promenio stav. Prosto, tu nema šta više da se doda.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, danas pred sobom imamo zakon o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika. U ime 109 narodnih poslanika koji su potpisali ovaj predlog zakona ovlašćena sam da kažem nekoliko reči i obrazložim, prvo, razloge zbog kojih donosimo ovaj zakon i, pod dva, razloge za rešenja koja se ovim zakonom predviđaju.
Znamo da je Zakon o izboru narodnih poslanika donet još po Ustavu iz 1990. godine. Godine 2000. je donet zakon; 2004. godine je zakon menjan; Ustav Republike Srbije je usvojen 2006. godine. Dakle, pre svega, nastala je potreba da se ovaj zakon uskladi sa odredbama Ustava, i to je jedan od razloga zbog kojih ovaj zakon donosimo. Istovremeno, ustavna materija definisala je mnoga pitanja na drugačiji način u odnosu na Ustav iz 1990. godine, na osnovu kog je donet Zakon o izboru narodnih poslanika, i donela nove institute koje je bilo neophodno definisati preciznije zakonom.
Mi, naravno, želimo da istaknemo da se zalažemo za to da Srbija što pre postane punopravna članica Evropske unije. Zalažemo se za to da Srbija svoj pravni i politički sistem uskladi sa standardima modernih i razvijenih zemalja Evrope. Naravno, zalažemo se za to da razvijamo naš politički i demokratski sistem u skladu sa najboljim uzorima koje vidimo među zemljama razvijene Evrope.
Ono što smo hteli ovim zakonom da učinimo jeste, pre svega, da pođemo od osnovnih ustavnih principa. Ako mi dozvolite, ja ću ih parafrazirati: suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika i da nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana; vladavina prava je osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima i pored ostalog se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima; jemči se i priznaje uloga političkih stranaka u demokratskom oblikovanju političke volje građana; političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi; Narodna skupština je najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne funkcije.
Istovremeno, razmatrajući moguća rešenja mi smo…
(Predsednik: Gospodine Krasiću, zamolila bih da ne ometate gospođu Kolundžiju.)
Nema veze, ne smeta mi, govori o njemu, ne o meni.
Ono što je bio orijentir narodnim poslanicima koji su preuzeli inicijativu da pristupe izradi ovog zakona s jedne strane jeste bio Akcioni plan Vlade Republike Srbije, kojim je Vlada Republike Srbije predvidela da do juna ove godine između ostalih zakonodavnih aktivnosti ima i onu koja obuhvata donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika. Ceneći da za donošenje i sprovođenje ovog zakona nisu potrebna dodatna sredstva narodni poslanici su odlučili da oni budu nosioci inicijative za donošenje ovog zakona.
Ne želim sada da ponavljam, svi narodni poslanici znaju, a mislim da i javnost dovoljno zna o tome, ovde je na inicijativu predsednice Skupštine bila formirana jedna radna grupa. Osim poslanika vladajuće većine, mi smo želeli da u ovaj posao uključimo i druge predstavnike političkih partija i poslaničkih grupa koje predstavljaju opoziciju, sa namerom da probamo da dođemo do rešenja oko kojih bismo mogli svi da se usaglasimo, naravno, nemajući iluziju da je moguće postići opšti konsenzus.
Ono oko čega smo se usaglasili jeste da u predizbornoj godini ne treba menjati pravila izborne utakmice i da intervencije koje treba vršiti na ovom zakonu treba da budu samo one intervencije koje se tiču usklađivanja sa Ustavom i postizanja onih standarda koji jesu u skladu sa Ustavom, s jedne strane, ali jesu i standardi EU. To je bilo i naše polazište, ali i one međe koje su bile okvir za ono što smo želeli da uradimo.
Naravno da nisu sporne one odredbe koje strogo primenjuju Ustav Republike Srbije, odnosno usklađuju odredbe ovog zakona sa Ustavom Republike Srbije. Zbog toga ću više pažnje posvetiti onim odredbama, a to se pre svega tiče dva člana u ovom zakonu kojima se menja Zakon o izboru narodnih poslanika, kojima se definiše način na koji može prestati mandat pre isteka vremena na koje je izabran i, s druge strane, na koji način i po kojim kriterijumima se nakon obavljenih izbora dodeljuju mandati narodnim poslanicima.
Upravo ove dve teme su izazvale najviše polemike i bile predmet najžešćih kritika u Srbiji. Mnoge nevladine organizacije koje se bave izbornim zakonodavstvom, demokratskim principima imale su primedbe na način na koji je do sada zakon regulisao ova dva pitanja. Istovremeno, Ustavni sud Republike Srbije je u dva navrata raspravljao o ovim pitanjima.
Odluka Ustavnog suda vezana je za, kolokvijalno nazvano, blanko ostavke, koje nisu bile utemeljene u pravnom sistemu, ali su bile deo političke prakse. Dakle, blanko ostavke je sud ocenio kao neustavne, smatrajući da ako je nosilac suvereniteta građanin i ako on svoj glas daje predstavniku naroda, onda ne može neko treći da u ime narodnog poslanika koji je dobio poverenje građana odlučuje o tome da li će neko biti poslanik ili neće.
Druga stvar je pitanje redosleda po kojem se dodeljuju mandati. Tu postoji osnovni princip da ako su izbori neposredni, onda su stranke neko ko kreira političku volju građana, ko nudi građanima svoje izborne programe, ali nudi i kandidate, da je obaveza političkih stranaka da građani znaju ne samo koja će lista dobiti najveći broj glasova, već koji će kandidati na osnovu broja glasova predstavljati tu političku partiju u parlamentu Srbije. To je samo značilo da postoji jedan jedini način u sistemu koji ima Srbija, dakle, mi imamo proporcionalni sistem i Srbija je jedna izborna jedinica, i da je to moguće uraditi tako što će mandati biti dodeljivani na osnovu redosleda na listi koju stranke koje učestvuju na izborima nude građanima.
Polazeći upravo od toga kako je Ustav definisao ova pitanja predložili smo da narodni poslanik samo lično može podneti ostavku i niko drugi u njegovo ime ne može raspolagati njegovim mandatom i ne može podnositi ostavku. Istovremeno, predložili smo rešenje po kojem stranke utvrđuju liste, ali nakon obavljenog glasanja i nakon izbora, a mandati se dodeljuju po redosledu na tim listama.
Naravno da su sva ova rešenja izložena napadima i s jedne i s druge strane. Neki smatraju da ova rešenja nisu dovoljno čvrsta garancija da neće biti naknadnog upliva stranaka u proces koji je obavljen nakon izbora. Drugi tvrde da ova rešenja (u praksi možda ima argumenata za to) u velikoj meri mogu da prave problem prilikom vođenja kampanje, što se tiče motivacije pojedinaca, ali i građana da izađu da glasaju. Jer, ukoliko se zna da će na osnovu broja glasova kandidati biti određeni strogo po listi, to može da bude faktor koji će kandidate na listama političkih stranaka demotivisati da se ozbiljno angažuju u kampanji i možda će čak građane koji podržavaju tu političku stranku demotivisati da izađu i glasaju jer će pretpostaviti da njihov kandidat, ukoliko je pozicioniran nisko na listi, neće biti izabran.
Opet želim da ponovim, ono što je za nas ključno jeste Ustav, od toga polazimo i tu se i završava sva intervencija koju smo predložili. Na to nas upućuju odluke Ustavnog suda. Svako ko tvrdi da su ove odluke neustavne, neka pogleda odluke Ustavnog suda i videće da je odluka Ustavnog suda u najvećoj saglasnosti sa rešenjima koja smo ovde ponudili.
Naravno, ukoliko u okviru ove rasprave i rasprave u pojedinostima bude sugestija koje mogu da doprinesu poboljšanju ovog teksta, svakako smo spremni da to pažljivo saslušamo, ali ono što je za nas bitno jeste da se principi na osnovu kojih smo formirali ova rešenja u suštini ne mogu menjati.
Da ne bude da nisam htela da kažem, mi smo se u ovom procesu konsultovali i sa Evropskom komisijom i sa Venecijanskom komisijom, to ne krijemo. Iskreno smo govorili od samog početka tog procesa da ćemo to raditi, smatrajući, ako već radimo jedan posao i želimo da ostvarimo cilj, a taj cilj je između ostalog i sticanje statusa kandidata, da je onda nerazumno taj posao raditi bez konsultacija sa onima čiju kvalifikaciju i ocenu očekujemo na kraju, kao i potvrdu da posao koji radimo jeste u skladu sa onim na šta smo se sami obavezali svojim opredeljenjem da hoćemo da postanemo članica EU. Hvala vam.

Ako je vreme prošlo, mogu i sutra.
(Predsednik: Imamo još dva minuta i da zaključim za danas.)
Vrlo kratko. Teško je sporiti se sa činjenicom da neko tvrdi da su reforme previše spore ili da su površne. Volela bih samo kad bi neko mogao da nam kaže koja je to formula da budu brže i dublje. Dakle, ko je to sa kim to može da se izvede. Sigurna sam da mi koji danas sedimo ovde jesmo spremni da to tako uradimo.
Istovremeno, ako je ovo samo mala intervencija na problemu koji treba suštinskim rezom rezati, onda se postavlja pitanje za mnoge pre nas zašto to nisu uradili – pa i za nas, gospodine Jovanoviću, vas i mene – 2001, 2002. i 2003. godine. Dakle, uvek smo očigledno radili ono što je bilo moguće u okolnostima koje su vrlo često bile najsurovije protiv naše namere da povlačimo duboke rezove. Ako je moguća brzina ova kojom idemo, ako postoji nešto što može da nas ubrza, to svakako treba pozdraviti. Ali, ako postoji negiranje kretanja uopšte zbog toga što brzina nije dovoljna, onda, bojim se, imamo veći problem nego da se krećemo ovako kako se krećemo. Hvala lepo.

Poštovana predsedavajuća, ovo je pitanje upućeno vama. Opet pitam da li je korišćenje prava iz Poslovnika da se postavi pitanje i pravo i mogućnost da se vređa, dakle, da se iznose uvrede na račun drugih država, na račun predsednika država, na račun državnih institucija, na račun same Srbije?
Nema nikakve sumnje da je Srbija teškom mukom nakon 2000. godine povratila međunarodno poštovanje, povratila međunarodni ugled, da je uspela da se predstavi kao demokratska zemlja koja poštuje demokratske vrednosti savremenog sveta.
To što neko misli, ima pravo da misli da je haos, rat, da je nered, nezakonje, da je autokratski sistem bolji sistem, to je njihovo pravo, ali nema pravo, mislim da na to kao predsedavajuća treba da reagujete, da vređa sve one, na kraju krajeva, da vređa građane Srbije koji se na izborima izjašnjavaju za demokratsku, međunarodno uvaženu i priznatu Srbiju, dakle, da nema prava da, koristiće pravo da postavi pitanje, vređa i samu zemlju, sve njene građane. Možda ne vređa 3% onih koji stoje iza ovakvog stava i ovako uvredljivih poruka koje su upućene kome god padne na pamet da upućuju.

Koristiću vreme poslaničke grupe da govorim o amandmanu.
Dakle, apsolutno nije sporno da na različite načine posmatramo koncept pravosudnog sistema i ono što podrazumevamo kao neophodno potrebno da se taj sistem reformiše. Postoje suštinske duboke razlike između nas i to je legitimno.
Ono što mislim da je sporno u celoj toj priči jeste da nikada nismo negirali da hoćemo da primenimo standarde modernih, razvijenih demokratskih društava, da hoćemo Srbiju i srpsko društvo da reformišemo po dubini, pre svega u najboljem interesu njenih građana.
Mogu uzori nekome biti i neke druge zemlje i neki drugi autokratski ili ne znam kakvi diktatorski režimi, ali ono što je potreba građana za koju su oni dali svoju podršku na izborima, jeste da se Srbija reformiše u skladu s demokratskim vrednostima i standardima.
Mi nikada nismo krili da usklađujući i reformišući srpsko društvo i sve segmente tog društva sa najvišim standardima koje je moderna civilizacija dostigla, mi želimo takođe da postanemo i deo tog modernog razvijenog sveta, da postanemo deo EU. Ako hoćemo da postanemo deo najrazvijenijeg dela civilizacije, onda mi kažemo – mi hoćemo da primenimo i te standarde. Na to nas niko ne tera. Nema nikakvog diktata, nema nikakvog uslova, mi smo se opredelili da to radimo jer je to u najboljem interesu građana Srbije.
Očigledno da postoji duboka razlika između toga da li država treba sebe da razvlašćuje ili ne treba da razvlašćuje. To su dva potpuno različita koncepta uređenja društva: da li ono što se zove vlast treba da grabi što više vlasti, ili treba društvo što više da preuzima odgovornosti i upravljanja samim sobom u odnosu na neke centre vlasti.
Možda su do pre nekoliko desetina godina neki standardi bili nezamislivi. Bilo je nezamislivo da se društvo bori za ravnopravnost ljudi koji su decenijama i vekovima bili sakriveni negde od očiju javnosti, bili sramota tih istih društava. Mi se danas zalažemo za ravnopravnost svakog čoveka u našem društvu, bez obzira da li pripada bilo kojoj manjinskoj grupi.
Ne krijemo da uzore i modele tražimo tamo gde su ti standardi dali najbolje rezultate. Ako neko pokušava to da nam prigovori i da kaže da mi to skrivamo, bezbroj puta ponavljam – mi smo odlučili da se ugledamo na one koji su pokazali da znaju da su se ti standardi i vrednosti potvrdili kroz praksu i da oni jesu u najboljem interesu građana tih zemalja.
Ako je to naš greh, onda će građani na izborima pokazati da smo mi pogrešili, pa će birati one koji misle da nekakvi diktatorski režimi, nekakvi otuđeni centri moći i vlasti treba i dalje da se drže, da građani ne treba da se pitaju o mnogim stvarima, da ne treba da budu svi ravnopravni, da treba negde da skrivamo invalide, ljude sa posebnim potrebama, ljude manjinske seksualne orijentacije itd.
Mi mislimo da društvo koje želimo da gradimo treba da bude društvo ravnopravnih ljudi, jednakih šansi i društvo u kome će državni centri moći biti stavljeni pod kontrolu javnosti i biti razvlašćeni u onoj meri koja, s jedne strane, neće onemogućiti funkcionisanje društva i države, a s druge strane omogućiće da građani utiču i pitaju se o sopstvenoj sudbini.

Poštovana predsedavajuća, da li je nalog to što mi kažemo – dajte da vidimo koji je standard koji mi želimo da primenimo. Vi to možete da tumačite kao nalog, s tim ne mogu da se sporim. Dakle, mi kažemo – dajte da vidimo koji su to standardi, jer mi transformišemo svoje društvo, menjamo svoje društvo u skladu sa demokratskim standardima i vrednostima i kažemo da hoćemo da vidimo koji su to najbolji standardi koji se primenjuju.
Naravno da nije tačno da sam mogla da izgovorim reč da je to nalog. Ja sam osoba koja duboko veruje u potrebu Srbije da primenjuje standarde koji postoje u razvijenim demokratskim društvima i duboko verujem da ako se ugledamo i tražimo te uzore, onda ih tražimo tamo gde su ti standardi najrazvijeniji. Naravno, ako treba da se konsultujemo s njima, onda se konsultujemo s njima kako da te standarde primenimo.
Dakle, nikako ne mogu biti osoba koja je izgovorila takvu glupost kao što je nalog, jer ovde u Srbiji niko ne radi po nalogu. Mi ovde radimo iz dubokog uverenja da je potreba Srbije da se menja i iz dubokog uverenja da je najbolje da se menja u skladu sa najboljim vrednostima i standardima.
Teško je uopšte sada komentarisati jednu besmislicu kao što je optužba da predsednik Republike na bilo koji način zloupotrebljava Ustav ili da predsednik Republike uspostavlja nekakav režim. To je potpuna besmislica. Srbija je suštinski demokratska zemlja, zemlja koja gradi demokratske institucije. Ne kažem da još uvek nema nedostataka, da još uvek te institucije nisu dovoljno čvrste. Dakle, ne tvrdim da su one dovoljno čvrste i dovoljno stabilne.
Ono što niko ne može da ospori jeste naša čvrsta rešenost da te institucije gradimo na najboljim uzorima. Nažalost, vi nam ne možete biti uzori, vaša politika ni u jednom jedinom pitanju. Nažalost, kada god vi imate suštinsku primedbu na naš pristup, mi tada shvatamo koliko smo u pravu, jer vaš pristup u proteklom vremenu nam to dokazuje.

Mogu samo da izjavim da je velika sreća što građani Srbije razumeju kakva je to politika i što ta politika ne uživa nikakvu podršku, te tako vi nikada nećete biti u prilici da temeljno menjate društvo, na našu veliku sreću, jer to će značiti da temeljno menjajući društvo nećete imati fiktivna radna mesta, da nećete dovesti do ratova, da nećete dovesti do Kumanovskog sporazuma, gde je Srbija faktički izgubila suverenitet na KiM, gde nećete ratovati sa celim svetom, gde nećete osramotiti srpski narod, tako da ga je ceo svet gledao kao najgori narod na planeti. Dakle, pošto građani  Srbije to jasno razumeju, vi, na sreću, nećete imati  tu priliku.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje će u suštini biti retoričko i postavljam ga Vladi.
Postavljam pitanje – da li je Vlada Republike Srbije promenila svoju politiku, jer znamo da je politika ove vlade, i ne samo ove vlade nego i prethodnih vlada, bila, sve do sada, nadam se da će i ubuduće, da su zločini individualni, dakle da ne postoje države zločinci i da je svaki napor države i Vlade, pa i predsednika Republike, da se izvrši puna individualizacija zločina i da se na taj način skine odgovornost, između ostalog, i sa Srbije, politika i strategija koju ova zemlja vodi i koju vodi takođe i predsednik Republike?
Da li je još uvek ustavno određenje da predsednik Republike predstavlja i zastupa Republiku Srbiju i predstavlja državno jedinstvo Republike Srbije, jer ako je tako, onda je njegovo ustavno ovlašćenje da zastupa zemlju, da zastupa interese njenih građana, i da u tom zastupanju traži rešenja koja su u najboljem interesu građana Republike Srbije.
Da li je još uvek politika ove vlade da priznaje suverenitet drugih zemalja, a da sve sporove vezane za granice, pa i druge sporove, rešava mirnim putem, traženjem kompromisnih rešenja? Jer, ovde smo čuli optužbe da neko krši ustavne odredbe, da neko pravi navodno nekakve tajne dogovore, da neko povlači poteze koji su navodno na štetu građana Srbije.
Mi smo, kada smo glasali za ovu vladu, ovlastili ovu vladu. Građani, kada su birali predsednika Republike, dali su mu poverenje da obavlja svoje ustavne nadležnosti i da vodi politiku u skladu sa onom politikom koju je utvrdila Vlada Republike Srbije, a narodni poslanici u Skupštini Republike Srbije izglasali program Vlade Republike Srbije, u kojoj, ponavljam, suverenitet drugih država priznajemo.
Smatramo da su za zločine odgovorni pojedinci i da oni treba da odgovaraju i da svaki, bilo čiji, pokušaj da optuži državu, a znamo da Srbija ima jednu takvu optužbu i potencijalnu drugu, da je to nanošenje ogromne štete državi Srbiji i građanima Srbije. Zbog toga mislim da svako ko pokušava da primenjuje različite kriterijume zapravo nanosi ogromnu štetu državi Srbiji.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo ovde već navikli da slušamo svakakve gluposti i stvari koje apsolutno nemaju nikakve veze sa činjenicama, ali mislim da je nedopustivo, kada se koristi prilika da se govori o amandmanima, da se iznose neistine koje mogu ozbiljno da plaše građane Srbije.
Dakle, mi smo u ovoj skupštini usvojili zakone kojima je zabranjen uvoz i proizvodnja modifikovane hrane, kojima su utvrđene institucije koje se bave kontrolom svega što se ovde uvozi. Mislim da zaista nije dopustivo da se ovde širi strah i panika među građanima da neko dopušta da se uvozi genetski modifikovana hrana štetna po zdravlje ljudi, jer smo mi vrlo jasno zakonima, izborom institucija i utvrđivanjem strogih pravila onemogućili tako nešto. Zaista mislim da je nedopustivo da se ovakve priče čuju iz parlamenta.

Poštovana gospođo predsednice, upućujem vas na član 107. Poslovnika, koji obavezuje vas, kao predsedavajućeg, da svakom narodnom poslaniku koji se uvredljivo izražava u ovoj skupštini i time vređa dostojanstvo ove institucije, uputite opomenu i da ga onemogućite da to ubuduće čini.
Mi smo ovde čuli nedopustivo uvredljive izraze kojima se obraćao članovima Vlade i drugima. Razumem kada neko nema argumente i kada neko nema nikakav program i onda pokušava ličnom diskvalifikacijom da napravi sebi nekakav politički program, ali to je nedopustivo u Skupštini Republike Srbije i nedopustivo je u trenutku kada raspravljamo o rekonstrukciji Vlade i biramo nove članove Vlade.
Dakle, nedopustivo je da neko ko je pokazao da ne postoji ništa u ovoj zemlji i niko u ovoj zemlji koga nije spreman da uvredi, neko ko od paljenja ambasada sada pokušava da stekne zasluge za evropske integracije, zaista još mora mnogo toga da nauči i da prođe, ali ono što nikako ne sme da se dozvoli jeste da ovde vređa bilo koga. Ako ne zna šta je suštinski prigovor ovoj vladi, onda neka ćuti. Ako nema program, onda neka ćuti.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo ministri i kandidati za ministre i potpredsednike, danas raspravljamo, zapravo, danas nam je tema – izbor članova Vlade u rekonstruisanoj Vladi. Kada imamo to na dnevnom redu, onda možemo bar iz nekoliko uglova da priđemo ovoj temi. Jedna je da govorimo o rezultatima, a druga je da govorimo o projekcijama i onim očekivanjima zbog kojih se ovaj posao radi.
Kada se govori o rezultatima, onda sam uvek mišljenja da treba čuti opoziciju jer, kao predstavnik koalicije koja podržava ovu Vladu, znam rezultate ove Vlade, poštujem ono što je Vlada uspela da uradi u okolnostima koje nisu bile lake i smatram da nije u redu da o tim rezultatima mi govorimo.
Mislim da je bitno da opozicija kaže šta je to što nije dobro urađeno, šta je to što bi trebalo uraditi, šta je to što je Vlada propustila da uradi, a morala je, šta je to što je uradila, a nije smela. Nažalost, mi ništa od toga nismo čuli. Sada zaista moram da potpuno drugačije posmatram ono što želim da kažem.
Nisam čula, osim netačnog podatka da je 13% sa evropske agende poslova završeno, dakle, ukupno to je preko 90%, u ovom kvartalu je 13%, ali ukupna evropska agenda je urađena sa preko 90%. Istine radi, mislim da je važno da se to zna.
Ako bih zanemarila potpuno da su ovde iznete paušalne ocene, opšta mesta, kvalifikacije kako ništa ne valja, kako ništa nije urađeno, kako je zemlja u teškom stanju, da pri tom niko nije napravio odnos između onoga od čega se krenulo, kakav je cilj postavljen i kakav je rezultat u ostvarenju tog cilja postavljenog, onda bismo mogli da govorimo realno o tome šta je Vlada htela da uradi, mi joj dali mandat da to uradi i u kakvim okolnostima je trebalo to da postigne i šta je ono što je postigla.
Onda bismo možda imali konstruktivniju raspravu o tome i možda bismo onda mogli da postignemo onaj cilj koji neki pominju, a to je da ova Vlada traži saveznike ne samo među strankama koje je podržavaju, već saveznike i u drugim delovima društva, kako bi vrlo tešku situaciju u kojoj se zemlja nalazi svi zajedno prevazišli na mnogo uspešniji način.
Govoriću pre svega iz ugla nekoga ko podržava ovu Vladu i ko će glasati za novu rekonstruisanu Vladu. Kada se u parlamentu pojavi potreba da se rekonstruiše Vlada, onda to znači bar nekoliko stvari. Prva stvar je da postoji potreba da se učine neke izmene koje će doprineti da ciljeve koje smo postavili ostvarimo što efikasnije.
Onda to takođe znači da u trenutku kada je Vlada birana i kada je postavljala svoje ciljeve, bile su okolnosti drugačije, da se u međuvremenu desilo nešto, pre svega svetska ekonomska kriza, i da je to menjalo i tempo rada i prioritete rada ove Vlade i da to sada pred Vladu postavlja nove zadatke, a to je sanacija posledica ekonomske krize.
Naravno, kada se rekonstruiše Vlada, to isto tako znači da je postojalo nešto u radu te Vlade ili u nekim rešenjima personalnim, što nije omogućavalo da Vlada da svoj pun efekat. Istovremeno, to znači i da je procenjeno da će neki novi ljudi koji uđu u Vladu dati novi podstrek i novu energiju, nove ideje, kako bi se ciljevi koji su zacrtani ostvarili u punoj meri.
Neću da branim Vladu. Mislim da to nije naš posao. O Vladi najbolje govore njeni rezultati. Mislim da svako ko ima dobru nameru i iskrenu želju da učini nešto da Vlada radi bolje, onda će zaista poći od objektivnih činjenica šta jeste urađeno i šta može da se uradi kako bi bilo bolje.
U ime poslanika koji podržavaju ovu Vladu i građana koji su nama dali mandat da izaberemo ovu Vladu sa ovim ciljevima, želim da govorim pre svega o tome koji su razlozi zbog kojih mi podržavamo ovu Vladu.
Mi ovu Vladu podržavamo zbog politike koju ona vodi, iako, naravno, od strane opozicije mi dobijamo sasvim suprotne, ali i međusobno oprečne poruke, da ono što treba menjati jeste politika, odnosno ciljevi ove Vlade. Mi ovu Vladu podržavamo upravo zbog toga što je politika koju je ona uspostavila i ciljeve koje je definisala i za koje smo glasali prilikom izbora Vlade, ona istrajava na njihovom ostvarenju.
Ono što je za nas zaista najvažniji cilj i on mi je i cilj i sredstvo istovremeno, jesu evropske integracije Srbije. Nema nikakvog spora da je politika koja je utemeljena na ostvarenju tog cilja suština onoga zašta se zalažemo, ne samo zbog toga što mi želimo da Srbija postane članica EU, već zato što mi razumemo da će na putu ka punopravnom članstvu u EU Srbija da se transformiše kao društvo u jedno demokratsko, ekonomski razvijeno i uređeno društvo, moderno društvo i mnogo, mnogo snažnije društvo, sa stanovišta njenih institucija.
Legitimno je da se ova politika i ovaj strateški cilj osporavaju. Mislim da ne treba ni polemisati s onima koji osporavaju taj cilj. Problem je samo što alternativa koju nude nije nikakva čak ni uteha za jedan veliki istorijski projekat kakav je EU.
Ima onih koji misle da u EU ne idemo dovoljno brzo. Mogla bih da se saglasim s njima i da kažem – ako hoćete da pomognete, svaka pomoć da se ubrza taj proces uvek je dobrodošla i ne znam da smo ikad odbili tu pomoć.
Ali, mislim da nije pomoć ako nas udarate po nogama i mi padamo, pokušavajući da ostvarimo taj cilj, a oni koji nas udaraju kažu – mi vas udaramo zato što hoćemo da idete brže. Dakle, na taj način teško možemo da napravimo suštinsko savezništvo u ostvarenju tog cilja.
Neki drugi, pak, koji kažu da ne idete dovoljno brzo i koji su do juče bili okovi i bukagije na evropskim nogama Srbije, sada kažu – ne idete dovoljno brzo, mi ćemo to mnogo brže od vas.
Istina, mi ćemo i da radimo neke stvari koje su daleko od onoga što Evropa prepoznaje kao evropske standarde, nećemo se odreći svoje prošlosti duge 20 godina, nećemo se odreći onoga što smo govorili i onoga što smo radili drugima nažao, ali, evo, mi ćemo sada da budemo od vas brži.
Ali, sa druge strane, nikada ne pokažu ni trunčicu spremnosti da bilo koji posao koji jeste u interesu ostvarenja tog cilja urade zajedno s nama. A mi nikada nismo bili prepreka da to urade zajedno s nama. Dakle, ni jedan jedini put, ništa što smo radili, pokušavajući da ubrzamo put Srbije ka EU, oni nisu pomogli ničim, ni rečju niti bilo kakvim delom.
Naravno, svi ostali ciljevi koje je Vlada postavila još prilikom izbora, a koje je ovaj put potvrdila, jesu oni ciljevi zbog kojih mi i ovog puta glasamo za ovu rekonstruisanu Vladu. Ali, ono što očekujem je sledeće.
Mi očekujemo da ova vlada pokaže jedinstvo. Jer, ova vlada je kolektivan organ, odgovoran Skupštini i građanima Republike Srbije. Ova vlada nije i ne može biti zbir partija, pojedinaca, poslaničkih grupa itd. Ova vlada je organ koji je Narodna skupština izabrala da ostvari ciljeve za koje smo ovde, oni koji su podržali ovu vladu, zajedno glasali.
Ono što očekujemo od ove vlade jeste da pokaže punu odgovornost prema neminovnim žrtvama tranzicije. Dakle, Srbija jeste društvo u tranziciji i istina je da mnogi problemi koje ova vlada treba da reši niti je ona napravila, niti je bila u mogućnosti da ih reši. Mnogi od tih problema nastajali su decenijama.
Dakle, da izaberem samo jedan jedini primer – ako je ova vlada morala da rešava pitanje uplaćivanja penzija za ljude za koje 20 godina nisu uplaćivane penzije, onda se ne može reći da ova vlada može biti odgovorna za to.
Ali, ono što svakako očekujemo jeste da pokaže strategiju u pomoći onima koji su žrtve tranzicije. Jer, žrtve tranzicije i svih događaja koji nas prate još i pre 1990. godine i tih devedesetih godina, u kojima su te posledice bile najdrastičnije, jesu ogromne i kada neko hoće da upoređuje Srbiju sa nekim drugim zemljama u okruženju, onda ipak mora da uzme u obzir i činjenicu odakle je Srbija 2000. godine krenula kada je odlučila da ide putem ka EU.
Krenula je sa nivoa koji ne može da se poredi ni sa jednom jedinom drugom zemljom. Dakle, bila je potpuno devastirana, spržena zemlja. Ako sada hoćemo da kažemo šta su rezultati vlada od 2000. godine naovamo, onda ipak treba poći od tog nivoa sa kog su te vlade polazile.
Shodno tome, ova vlada je došla na određeni nivo problema. Priznavali mi to ili ne, može neko da negira da se ekonomska kriza nije desila, ali činjenica je da se ona zaista desila. Može neko da kaže – ekonomska kriza nije izazvala baš takve posledice, ali činjenica je da jeste izazvala baš takve posledice. Možemo da govorimo o tome da li su baš sve mere preduzete da bi se posledice ekonomske krize na najbezbolniji način prevazišle.
Dalje očekujemo od Vlade da kao jedinstven tim, uključujući sve važne činioce društva, pronađe najbolja rešenja za sve probleme sa kojima se ova zemlja suočava. Ti problemi nisu jednostavni i ono što može da se kaže jeste da najveće priznanje ova vlada zaslužuje zato što je u najtežem periodu teške ekonomske krize uspela da očuva makroekonomsku stabilnost, da sačuva zemlju od potresa kakve su doživele neke druge zemlje koje su bile u boljoj startnoj poziciji od nas, uspela je da izvrši suštinske reforme u mnogim oblastima i da da odlične rezultate koje nam ceo svet priznaje.
Dakle, u ovoj zemlji je najtragičnije uvek bilo, po meni, kada nam svet prizna uspeh, a mi ovde poništavamo to i kažemo da ništa nismo uradili i ništa nismo zaslužili i da ničemu ne vredimo.
Svi oni koji tvrde da reforme koje su urađene u oblastima kao što je, na primer, odbrana, da te reforme ne zaslužuju priznanje kao reforme koje imaju izrazito priznanje svih koji su relevantni da to ocenjuju, kao i u nekim drugim oblastima i zato mislim da je ono što je važno – rado bi slušali one koji ne podržavaju ovu vladu kada bi zaista davali neke predloge. Rado bismo slušali njih kada bi zaista ukazivali na neke greške. Uvrede, diskvalifikacije, poništavanje svega, zaista ne zaslužuje ozbiljan odgovor. Hvala.

Zaista ne znam zašto ste se vi prepoznali i zašto ste tako žučno reagovali. Odala sam priznanje svima onima koji su pomagali u obavljanju poslova, posebno kada su u pitanju reformski procesi. Ali, ne možete osporiti da ta vaša borba ponekada ubija onog ko je nosi.
Dakle, morate voditi računa o tome da ste ponekad žešći protivnik onog ko nosi reforme i evropske integracije, nego što ste neko ko u tim reformama pomaže.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo, zaista nisam mislila da će ovako da krene. Kada kažem da mi jesmo nosioci tog projekta, imamo odgovornost, to je projekat na kom smo dobili izbore, čije smo ciljeve utvrdili kao ciljeve ove vlade i na kojima radimo. U tom smislu sam to rekla, ne isključujući nikoga drugog iz toga da je takođe nosilac tog istog projekta.
Dakle, samo sa stanovišta odgovornosti, kao nekoga ko je preuzeo odgovornost da radi na ostvarenju tog projekta. Mislim da ne bi nikoga trebalo da vređa kada nešto tako kažem, pošto je to prosto činjenica.
Naravno, podrazumeva se da je uključivanje svih potencijala i snaga koje mogu doprineti ostvarenju tog cilja nešto što je pretpostavka i naša očekivanja za ovu vladu.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se na osnovu člana 104. i zaista sam zgrožena i verujem da je svako pristojan u ovoj zemlji zgrožen načinom na koji se narodni poslanik Tomislav Nikolić obraćao koleginici narodnoj poslanici Smiljani.
Dakle, mislim da je nedopustivo da se na takav način obraća jedan narodni poslanik drugom narodnom poslaniku. Ne znam šta je ta gromada ljudska ostavila kao trag za sobom, ali ono po čemu ga pamtimo svakako nije dobro i mislim da nema ni jedno jedino pravo iz sopstvenog iskustva i iz sopstvene zasluge da drži bilo kome lekcije i da diskvalifikuje bilo koga.
I taj što je juče naučio da čita i svaki dan deli s nama sve što je pročitao tog dana, mislim da zaista ne zaslužuje da bez opomene prođe na ovakav način, na koji on sebi dozvoljava da se obraća drugim narodnim poslanicima, i kandidatima ili ministrima u Vladi. Dakle, njegove diskvalifikacije, da neko zato što je ove ili one profesije, šta će moći da uradi. Sreća da je Srbija živa, pa joj ne treba grobar.