Sada ću ja da pitam koliko imam vremena?
(Predsednik: Kao šef, imate puno vreme, 15 minuta. Ostalo je 75 minuta.)
Želim nešto da kažem. Iz svih ovih diskusija mogu da se saglasim sa onim poslanicima koji su izrekli nekoliko konstatacija. Jedna je – društvo nije sazrelo za reforme, a druga – mentalitetski nismo spremni za reforme.
Dakle, oni koji to tvrde, kada su bili na vlasti nisu bili spremni da preduzmu ni jednu jedinu reformu jer su polazili od zaključka koji su nama ovde predočili. Ono što je obaveza svake vlade, i nas kao vladajuće većine, jeste da preduzimamo i sprovodimo reforme a ne da se izgovaramo na to da mentalitetski nismo spremni za njih.
Ovde su optuživali ovu vladu i nas da neki dugovi u penzionom fondu, želim samo da podsetim, 2001. godine, 23 neisplaćene penzije je zatekla nova vlast. Od tada, do danas, sva ta dugovanja su izmirena i otada do danas svaki penzioner redovno prima na vreme svoju penziju.
Ako već nemaju ništa drugo da nam prigovore, ako ne mogu da priznaju sopstvene propuste i nespremnost da sprovode reforme, onda mislim da bi bilo pošteno prema građanima Srbije da ih ne plaše lažnim podacima, da im ne prete slikama koje nisu tačne i nekakvim prognozama koje se dok je ova vlast i ova vlada sigurno neće ostvariti.
Još jednom pozivam sve oni koji su dobronamerno ukazivali na nedostatke u ovom zakonu još jednom se samo podsete u kojoj meri je ovaj zakon nešto što donosi bolje svim penzionerima, a da zaborave želje koje svi imamo da bude neviđeno dobro, ali nažalost, nemamo sredstava za to. Hvala vam.

Poštovana predsednice, uvažena gospođo ministarka, zaista sada ne razumem, pažljivo pratim sadržaj svakog amandmana i argumentaciju. Ono što mogu da kažem jeste da amandmani kojima se tako paušalno skida ovde - onde, bez ikakve ideje šta to konkretno znači i kakve su posledice. Dakle, raznim državnim institucijama se samo tako odokativno skidaju sredstva, bez da postoji nekakva argumentacija, zašto neko misli da su ta sredstva prevelika upravo na tim stavkama?

Ovo je posebno zanimljivo, pošto onaj ko ne zna šta se radi u ovom amandmanu, pomislio bi da je prethodni govornik tražio povećanje budžeta za naučno-istraživački rad. On je svojim amandmanom tražio smanjenje.

U članu 7. stav 1, tako glasi amandman – iznos od 818 miliona, i već ne znam koja je cifra dalje, smanjuje se na 813 miliona. Sledeći iznos jeste da se smanjuje cifra od 10 miliona na pet miliona, iznos od 18 miliona na 13 miliona. Prosto, samo da ne bi bilo obmanjivanja javnosti, da bi ljudi znali o čemu se ovde zapravo radi.

Predsednik Odbora za nauku, logično bi bilo da se na Odboru skupštinskom zalaže za povećanje budžeta za nauku, a ne za smanjenja budžeta za nauku. Ako se već zalagao za smanjenje budžeta, jer je podneo takav amandman onda nije korektno da ovde sada tvrdi da se on zalagao za povećanje budžeta za nauku i naučno-istraživačko rad. Sadržaj njegovog amandmana dokazuje da se on zalagao za smanjenje ovog budžeta. Hvala.

Ukoliko pretpostavimo da je vaša namera bila takva kao što sada pokušavate da objasnite, onda je ovaj amandman pogrešan. Ako vi samo smanjujete sa pojedinih stavki, pretpostavka je da se ta sredstva upućuju na neke druge stavke koje bi podrazumevale podsticaj mladim naučnicima, naučno-istraživačkim projektima.

Amandman kojim se samo skidaju, smanjuju iznosi u budžetu Ministarstva za nauku, znače samo da onaj koji je podneo taj amandman se zalaže da se u tom budžetu nađe manje para.

Poštovana predsednice, uvažena gospođo ministarka, očigledno je da podnosilac amandmana ne zna šta je svojim amandmanom hteo. Dakle, nema nikakve zabune među onima koji ovaj amandman čitaju tako da je on tražio smanjenje budžeta za naučno-istraživački rad. Dakle, to je potpuno jasno iz amandmana. Žalosno je samo što je to predsednik skupštinskog odbora za nauku.

 Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, predstavnici Ministarstava i Vojske Srbije, poslanička grupa ZES u danu za glasanje glasaće za predloge zakona koje danas imamo na dnevnom redu.
Danas mi raspravljamo o četiri predloga zakona, iako naravno najveću pažnju privlači jedan zakona, a to je zakon koji kolokvijalno možemo nazvati zakon o ukidanju obaveze služenja vojnog roka. Ona jeste suštinski najvažnije pitanje.
Svaki put kad se u Srbiji, posebno u parlamentu, razgovara o nečemu što podrazumeva suštinsku reformu društva, mi uvek dođemo u situaciju da se ovde nađu oni koji kažu, a tradicija, nemojte da menjamo i na nešto smo navikli. Nađu se i oni drugi koji kažu, ne vi to ne radite zbog nas, vi to radite zbog nekog drugog. Nađu se oni treći koji kažu, ne iza svega toga stoji nekakva međunarodna zavera.
U ime poslaničke grupe ZES želim da čestitam Ministarstvu i Vojsci na reformi koja se po svim međunarodnim kriterijumima ocenjuje kao najuspešnija reforma u srpskom društvu, jer smo mi 2000. godine građanima Srbije obećali da ćemo izvršiti korenitu, suštinsku reformu celog srpskog društva.
Ne želim da navodim sve razloge koji su bili obavezujući i zbog kojih je tu reformu trebalo izvršiti. Ne želim da govorim do koje mere je Srbija bila devastirana država 90-tih godina i do koje mere je razoren ceo njen unutrašnji poredak i sistem. Upravo zbog toga mislim da je reforma vojske jedan od ključnih elemenata reforme društva. To jeste i političko pitanje.
To je političko pitanje zbog toga što ne možete reformisati društvo ukoliko jedan segment društva koji je kroz svoju istoriju imao različite uloge i različit odnos prema tom istom društvu, vrlo često bivao otuđeni centar moći, vrlo često je bivao neko ko je nametao volju građanima.
Ako hoćete da gradite demokratsko društvo, onda ne možete taj vrlo važan segment društva da ostavite izvan suštinskih političkih reformi. Zato je pitanje profesionalizacije vojske jedan od elemenata reforme vojske i ukidanjem obaveze služenja vojnog roka zapravo se zaokružuje proces profesionalizacije vojske.
Ovde se, naravno, opet pojavljuju oni koji kažu, koji hoće da tvrde da 18-godišnjak koji dođe sa obukom na dva meseca može bolje da brani državu od profesionalca koji je obučen da primenjuje sve nove tehnologije, koji je obučen da zna šta su vojne strategije, doktrine itd.
Ima naravno i onih koji to hoće da dovedu u vezu sa patriotizmom i sa spremnošću da se na taj način pokaže patriotizam i da se na taj način odgovori, kako to neki ovde kažu, osećanju moralne obaveze. Osećanje moralne obaveze, sada prelazimo na jedan drugi važan aspekt kada je u pitanju reforma sektora odbrane i reforme vojske, to je da je to između ostalog i demokratsko pitanje.
Demokratsko pitanje je zbog toga što vojska ne sme da bude neko ko građaninu nameće pravila po kojima će on morati da odgovori da bi dokazao da jeste patriota i da je spreman da brani vojsku. Samo onaj ko dobrovoljno hoće da učestvuje u tome na najbolji mogući način pokazuje da jeste patriota.
Demokratsko je i zbog toga što sistem bezbednosti definitivno mora, i to je jedan od velikih iskoraka koje je uradilo ovo ministarstvo, da je samo predložilo akta koja ima uspostavljena civilna kontrola nad snagama bezbednosti. Na taj način mi smo izvršili možda najsnažniji preokret od 2000. godine upravo zbog toga što je otuđenost bezbednosnih snaga najveći problem 90-tih godina. Dakle, oni su bili potpuno otuđeni centri moći na koje civilno društvo nije imalo apsolutno nikakvog uticaja.
Istovremeno, naravno, reforma sistema odbrane i vojske jeste i spoljnopolitičko pitanje. Ono je spoljnopolitičko i zbog toga što položaj zemlje, njen kredibilitet, podršku koju ima u svetu, između ostalog, kreiramo i tako što oni koji su spolja čitaju kakve su naše poruke, da li su naše namere jasne, da li mi u svom sistemu odbrane gradimo nešto što će biti deo jedinstvenog sistema odbrane u interesu svih.
Upravo je zbog toga važno da one ocene koje dolaze iz najrelevantnijih međunarodnih činilaca jesu ocene o tome da je ovaj segment našeg društva izvršio i po dubini i po širini reformu koja zaslužuje poštovanje i respekt.
Naravno, kao što je i ministar govorio, jedan od aspekata ove reforme jeste i ekonomski aspekt i tu najbolje govore pokazatelji. Dakle, mislim da tu ne treba da se prepuštamo nekakvim ličnim osećajima, to da li mislimo da je nešto efikasnije li nije efikasnije.
Još jednom želim da kažem da sa posebnim zadovoljstvom možemo da kažemo da smo ovim ne samo zaokružili jedan važan segment profesionalizacije vojske, nego da smo ispunili jedno izborno obećanje koje smo građanima dali 2000. godine, koje je izuzetno važno, zato što su građani to od nas očekivali.
Za razliku od nekih ovde političkih predstavnika, građani razumeju smisao ove reforme, podržavaju je mnogo više nego što njihovi politički predstavnici ovde to mogu da razumeju, i građani sa puno poverenja koje iskazuju upravo time kakav je odziv u vojne škole i na vojne akademije, pa i odziv za pristupanje vojsci, pokazuju da je poverenje u ovu instituciju u velikoj meri podignuto.
Između ostalog, podignuto je i zbog toga što ova institucija jeste pokazala ogroman kapacitet da se iznutra reformiše, da se uskladi sa modernim standardima, da pokaže da pripada jednom demokratskom društvu u kom ima svoje mesto, u kom zna kakav je odnos institucije i građanina i kakav je odnos institucije i civilnog društva.
Još jednom pozivam sve, bez obzira na to što su uvek skloni da traže razloge za kritiku, iako iz svega što je do sada rečeno nismo videli ni jedan ozbiljan razlog zbog kog za ovaj zakon ne bi glasali svi koji su u ovom parlamentu. Jer ako hoćete da kažete da hoćete da imate nešto što je bolje, onda sigurno to podrazumeva da treba da bude profesionalno. Ako hoćete da kažete da hoćete da imate nešto što je efikasno, onda to opet znači da to mora biti profesionalno.
Amaterizam možda samo u politici negde uspeva, ali u instituciji kakva je vojska, koja je zaista ozbiljna institucija, mislim da je profesionalizam suštinska pretpostavka za uspeh. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, osim naravno što imam na neki način i pritužbu zbog činjenice da je ova tema zloupotrebljena, da se priča o nečemu što nije tema dnevnog reda i da se time zapravo zloupotrebljava vreme koje je na raspolaganju, želim samo da kažem nekoliko stvari koje su bitne, a koje su iz ovih prethodnih izlaganja, gde iz nekih od tih izlaganja zaista teško možete da izvučete šta se htelo reći.
Ali, neke stvari su ovde netačno iznete i istine radi, osećam odgovornost da zbog javnosti i zbog poslanika koji učestvuju u radu odbora i daju maksimalan doprinos radu tih odbora, iznesem ono što jesu činjenice.
Pre svega, ovde smo imali tačku koja se zove Predlog odluke o zameni narodnih poslanika u pojedinim odborima. Član 45. kaže, da na predlog poslaničke grupe Narodna skupština može da donese odluku o prestanku dužnosti i zameni poslanika u nekom odboru. Činjenica je da to tačka dnevnog reda, isključila bi svaku mogućnost da se priča o 99% onoga što smo mi ovde danas slušali.
Isključila bih 100% svaku raspravu, jer nama se sada postavlja sledeće pitanje – svaki član odbora, svaki predsednik odbora iz opozicionih stranaka, pa i stranka koja je sada na ovaj način zloupotrebila ovu temu, izabran je glasovima poslaničke većine, parlamentarne većine.
Ukoliko bi mi sada ovo shvatili kao njihov način razumevanja odgovornosti i rada, onda bi to nas svakako obavezalo da svaki sledeći put ne glasamo ni za jedan jedini njihov predlog.
Želim takođe da kažem da su odbori u ovom mandatu održali 850 sednica, 850. Svaki prigovor i priča o tome da odbori ne rade i da odbori, zbog toga što parlamentarna većina nije zainteresovana za rad tih odbora ne mogu da rade, prosto je neistina.
Takođe je činjenica da poslanici, posebno nekih opozicionih partija, među koje spada i partija koja je sada zloupotrebljavala ove vreme na način na koji je zloupotrebljavala, ne učestvuju u radu većine odbora. To je istina. Pored toga što članovi našeg Poslovnika kažu da su narodni poslanici obavezni da učestvuju u radu odbora i da obavezni da daju kvorum, ali bez obzira što oni nisu, što oni smatraju da je deo njihovog opozicionog rada u tome da ne učestvuju u radu odbora, to neka objašnjavaju građanima koji su ih ovde poslali. Nama ne moraju da objašnjavaju, zato što mi to ne možemo da razumemo.
Dakle, ako imaš priliku da budeš protiv nečega i da se boriš za nekakvu ideju, onda to radiš kroz institucije gde možeš da se boriš za tu ideju. Pošto očigledno ideja nema, niti ima pravog opozicionog stava predlozima koji dolaze, onda je jedini način da se navodno iskaže nekakav stav, da se kaže – neću da dajem kvorum i neću da učestvujem u radu tog odbora, a onaj ko učestvuje taj je izdajnik i taj nije opozicija.
To je sada nešto što oni treba da objašnjavaju. Dakle, svaka poslanička grupa ima pravo da vrši zamene unutar svoje poslaničke grupe. Svaka poslanička grupa može, u slučaju da im poslanik ode, da u radna tela Skupština rasporedi nekog drugog. Osim što je politički besmisleno, mislim da je i krajnje nekorektno prema utrošku energije, vremena i svega drugog na ovaj način zloupotrebljavati jednu temu koja je nesporna i na taj način zapravo pokušavati da se opstruira rad parlamenta.
Ono što ne ide u prilog nikome ko je ovde do sada diskutovao jesu činjenice. Mi ćemo javnosti dostaviti na uvid, pošto je to javni dokument, građani imaju pravo da vide kako se ponašaju poslanici u parlamentu, dostavićemo dokument iz koga će se videti koliko je koji poslanik učestvovao u radu Odbora koji, ponavljam, jesu održali 850 sednica.

Poštovana predsedavajuća, mislim da sam pogrešno protumačena. Rekla sam da nemam ništa protiv ako neko misli da mu je politički stav da ne učestvuje u radu Skupštine i da tako ima opravdanje pred građanima koji su ga birali, to je njihovo legitimno pravo. To pravo apsolutno ne osporavam.
Ono što sam osporavala jeste iznošenje neistina o tome kako odbori rade i kako ova skupština radi. Dakle, odgovornošću parlamentarne većine, odbori su održali 850 sednica. Samo je to važno ovde istaći jer je bilo potpuno neistinitih tvrdnji kako odbori navodno ne rade, kako ne mogu da rade i kako je za to odgovorna parlamentarna većina. Zaslugom parlamentarne većine ova skupština radi i sva njena radna tela rade, a da li je nerad baš politički program, to je vaša stvar.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi predstavnici Vlade, ovaj amandman je neprihvatljiv iz prosto pravno-tehničkih razloga. Dakle, nemoguće je da amandman, koji se odnosi na član koji ne postoji u predlogu zakona o izmeni i dopuni zakona, bude uopšte razmatran kao mogućnost da se prihvati.
Razumem da se možda neki poslanik ne razume u to kako mi ovde možemo da usvajamo ili prihvatamo amandmane i na šta amandmani mogu da se odnose. Amandmani mogu da se odnose na predlog zakona o izmenama i dopunama zakona, a ne na osnovni zakon, na koji se član 6. odnosi i u tom smislu držanje lekcije o tome ko čita, a ko ne čita i ko razume šta i kako tu treba da se radi, mislim da je u najmanju ruku neprimereno, osim što naravno pokazuje i neznanje.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poslanici poslaničke grupe DS razmatrali su sve ove amandmane i jedino što možemo da predložimo, pošto je 50 poslanika SRS-a podnelo 50 amandmana sa predlogom da se u 50 različitih gradova odredi sedište, mi vam predlažemo da se vi dogovorite da odredite jedan grad, da nam to predložite, a mi ćemo onda u danu za glasanje vrlo ozbiljno da razmotrimo taj predlog.
Ovo što sada ovde vidimo jeste zapravo zaista pokušaj da se obesmisli ceo rad, jer ako jedna poslanička grupa predlaže 50 različitih sedišta, onda nikome ne treba objašnjavati o čemu se ovde radi. Niko nije tu od vas predložio s razlogom neki od gradova, već se radi samo o tome da je potreba da se troši ovo vreme.
Što se nas tiče, mi ćemo sedeti dok god vi mislite da treba da iznosite priče koje nemaju nikakvog smisla i iz kojih niko ništa ne može da zaključi, a naročito ne onaj ko bi eventualno trebalo ozbiljno da uzme u obzir amandmane o kojima govorite.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ne bi bilo loše kada bi bilo manje licemerja i malo više poštenja, onda bi građani Srbije mogli da znaju da je ovo navodno zalaganje za pomoć Kraljevčanima neukusno zbog činjenice što je ovaj amandman podnet pre katastrofalnog zemljotresa u Kraljevu. Mislim da je neukusno pokušavati se predstaviti kao neko ko podnošenjem ovog amandmana pre nego što se to desilo pokušava da pomogne Kraljevu.

Poštovana predsedavajuća, za dijalog je potrebno da postoje ljudi koji pre svega govore istinu. Zato nikada nisam bila u dijalogu ni s kim ko se bavio demagogijom i neistinom, pa tako takođe neistinom da sam bilo kada rekla bilo šta slično od ovoga što ste vi rekli, ali ono što jesam rekla i što je činjenica jeste da je politika devedesetih i vaša politika dovela do toga da Srbi jesu nažalost ostali prepušteni Prištini.

Ne znam u čemu je vaš problem, ali mislim da je obaveza predsedavajućeg da na osnovu Poslovnika opomene da poslanik ne može direktno da se obraća drugom poslaniku.
Dakle, ovde ne polemišem ni s kim lično i ne ulazim ni u kakav dijalog ni s kim lično. Mi ovde raspravljamo o amandmanima na jedan zakon i o tome ko degradira amandmane.
Dakle, ovde se postavlja, pre svega, principijelno pitanje – da li je procena da treba izmeštanjem sedišta nekih državnih institucija ojačati neke lokalne sredine ili ne?
Ako istovremeno ide tvrdnja da je to besmisleno, a onda se podnose amandmani i obrazlažu da to ne treba da bude u tom centru, nego u nekom drugom, onda taj degradira amandmane, koji se tako postavi.
Dakle, ono što je ovde bitno jeste da li je koncept po kome će se izmeštanjem državnih institucija omogućiti nekim lokalnim sredinama da se unese neki život u njih, pogrešan ili ne? O tome možemo da raspravljamo.
Ali, ako neko s jedne strane tvrdi da je koncept pogrešan i da je on politikantstvo, da oni koji će podržati taj koncept jesu neko ko je ucenjen ili nema izlaza itd, onda s druge strane, nema nikakve logike da podnosi amandmane i da ih obrazlaže, i to amandmane kojima traži da to sedište ne da se vrati u Beograd, nego da se premesti u neki drugi, treći, pedeseti grad.
Ponavljam, svi ovi zakoni imaju dva ili tri člana. Na njih je SRS podnela 50 amandmana. Svaki od tih amandmana traži da sedište bude u drugom gradu. Dogovorite se u kom gradu, možda ima argumentacije da ne bude u gradu koji je predložen, nego u nekom od tih 50 koji vi predlažete, ali…
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
Koristim vreme poslaničke grupe.
(Predsedavajuća: Dobili ste pravo na repliku.)
Tražila sam vreme u okviru poslaničkog kluba da govorim o amandmanu.

Tražila sam zaista da govorim o amandmanu. Dakle, nisam mislila da treba replicirati, već prosto imam pravo da u okviru vremena poslaničkog kluba govorim o amandmanu.
Još jednom ponavljam, ako je koncept pogrešan, onda amandmane degradira onaj ko odgovara na taj koncept, podržavajući koncept, samo uveravajući nas da to što je određen jedan grad nije dobro, već treba odrediti neki od 50 gradova koji predlažete. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege, vrlo je teško pratiti šta neko ovim amandmanima hoće. Dakle, vrlo pažljivo sam analizirala poslednje amandmane i pokušavala da vidim gde je logika koju bismo mogli da sledimo u danu za glasanje, pokušavajući da vidimo šta je to na šta treba obratiti pažnju i kako pažljivo prihvatiti amandmane koji će popraviti zakon.
Ako neko kaže da Fond za razvoj zato što nije dobro procenjivao kreditne rizike, pretpostavljam nije procenjivao bonitete, nije tražio dovoljne garancije za ona preduzeća kojima su davana sredstva, onda se postavlja pitanje – zašto postoji Fond za razvoj, jer to rade banke.
Dakle, Fond za razvoj i ideja Fonda za razvoj jeste da država pomogne, pod boljim uslovima, da se privreda razvija. E sada, dakle ako je to tako, onda je sledeća dilema – zašto neko osporava pravo državi, odnosno zašto amandman čiji je sadržaj da se ospori pravo Fondu za razvoj koji formira država, dakle Fond za razvoj je jednako država, da u slučaju neizmirenja on postaje vlasnik, odnosno ima udeo u vlasništvu.
Zašto je neodgovorno da se država obezbeđuje tako što će, ukoliko neko ne može da plaća kredit, preuzeti deo vlasništva. Dakle, teško je razumeti. Ne mogu da razumem i zato je vrlo teško razmatrati ove amandmane i pokušati učiniti neki napor da se neki amandman koji može da popravi ovaj zakon usvoji.
Ono što je takođe nerazumljivo jeste da privatizacije koje su propale, odnosno da kod preduzeća čije su privatizacije poništene ili propale osporava se pravo državi da pokuša još jednom da održi ta preduzeća, da ih stavi na noge i da idu u proces privatizacije.
Drugo rešenje je da ona potpuno propadnu, da ljudi ostanu bez posla i da se na taj način ta preduzeća ugase. Dakle, ovde zaista se postavlja suštinsko pitanje šta mi zaista procenjujemo kao bolje, ili da li su ovi amandmani u stvari samo negiranje svakog zakonskog rešenja bez zaista ozbiljne namere da se svaki zakon dobro prouči, da se vidi ako je potrebno amandmanima reagovati, kako ti amandmani glase da taj zakon eventualno zaista i poprave.

Poštovana gospođo predsednice, pozivam se na član 103. i 106. Poslovnika, po kojem ste vi obavezni da narodnog poslanika koji se ne drži teme upozorite na to da je prema Poslovniku obavezan da se drži teme. To što narodni poslanik ne zna o čemu priča, to je njegov problem. Ali vaša je obaveza da ga uputite da to što ne zna o čemu priča ipak bude vezano za temu dnevnog reda.
Dakle, ovde može čovek da ispolji sve svoje slabosti, svo svoje neznanje, svu svoju zbrkanost, to je njegova stvar, ali je obaveza predsedavajućeg da svakog poslanika vrati na ono što je dnevni red i niko ne može da priča potpuno izgubljeno u temi, o čemu god mu padne na pamet
Želim još nešto da kažem, dakle, istine radi, zaduženost u vremenu o kome je prethodni poslanik govorio je bila 120%, današnja zaduženost Srbije je 36%, tek toliko da se vidi o kojim vrednosnim parametrima se ovde razgovara, s jedne strane i, s druge strane, napad na gospodina Miodraga Đidića je verovatno nekakvo opsesivno stanje koje ima nekakvu ličnu osnovu.
Ono što je činjenica jeste da je Evropska komisija izrazito pohvalila napredak u reformi carine, da je izrazito pohvalila rezultate koje carina postiže u poslednje vreme i to je jedna od onih ocena, kao i za reformu vojske, za koje je Evropska komisija procenila da je učinjen napredak koji Srbiju svrstava u zemlje koje se mogu porediti sa zemljama Evrope i to je, između ostalog, zasluga gospodina Miodraga Đidića.