Opet pozivam na članove 103. i 106. ...

Gospođo predsednice, želim samo da ukažem da ste povredili Poslovnik kada mi niste dali prošli put reč zato što pozivanje na član 103. jeste moje pravo da ukažem vama da ste povredili Poslovnik zbog činjenice da narodnog poslanika koji se lično obraća drugom narodnom poslaniku, što je bio slučaj u prethodnom izlaganju, u izlaganju prethodnog govornika, nakon čega sam se javila, niste izrekli opomenu, što je vaša obaveza. U tom smislu, mislim da zaista jeste povređen Poslovnik, jer narodni poslanici ne mogu jedni drugima da se neposredno obraćaju.

Gospođo predsednice, zamolila bih da učesnike u raspravi upozoravate na to da nije dopušteno vređati i, naravno, nije dopušteno iznositi neistine o bilo kome, pa tako ni o predsedniku Republike.
Dakle, ako neko misli da u ovoj Srbiji građani ne znaju u kom statusu je Kosovo i Metohija, da je pod međunarodnom upravom, da Srbija ne živi kao država na Kosovu i Metohiji, o tome može da se govori zašto nije živela ni u vreme kada su oni koji sada to napominju bili na vlasti, možemo i o tome da raspravljamo.
Želim da kažem da činjenica da je u ovoj skupštini donet Zakon o prenosu nadležnosti i da je time utvrđeno koje su nadležnosti Autonomne Pokrajine Vojvodina vezane između ostalog i za zadužbine i fondacije i da se to zloupotrebljava tako što će se iznositi neistina o tome kakav je zvaničan stav i kakvo je zalaganje svih predstavnika državne vlasti u ovoj zemlji kada je Kosovo i Metohija u pitanju, onda mislim da je to zloupotreba govornice, da je to vređanje i da je to nedopustivo, svaki narodni poslanik koji se na taj način odnosi u ovoj skupštini morao bi biti opomenut.
Dakle, samo molim da svi oni koji uzimaju učešće u ovoj raspravi ne zloupotrebljavaju govornicu, ne zloupotrebljavaju temu za nešto što su njihove tvrdnje koje nemaju nikakvog osnova i koje zapravo predstavljaju najgrublje vređanje i po mom dubokom osećaju nanose suštinski štetu Srbiji i njenim građanima.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, danas pred sobom imamo zakon o zadužbinama i fondacijama. Kada god raspravljamo o nekom zakonskom projektu, vrlo je teško da čovek razume zašto se neki zakon donosi, zbog toga što iz diskusija, ako neko pažljivo prati, zapravo ne može da razume čemu zakon treba da služi.
Nema nikakve sumnje da ovaj zakon niti može niti treba da se bavi popisom zadužbina, rangiranjem vrednosti tih zadužbina, odnosom države prema zadužbinama koje postoje odnosno onome što se zove kulturna istorijska baština, jer je to definisano drugim zakonima, a ne ovim.
Ono što je važno za ovaj zakon jeste činjenica da ovim zakonom država uređuje pravni okvir za jednu važnu oblast koja se zove mogućnost da građani svojim sredstvima, svojim donacijama, daju nešto narodu, državi i građanima. Ono što je važno za svaki zakon, pa tako i za ovaj, jeste – da li država, s jedne strane, podstiče one pojedince ili one institucije ili grupe da daju svoja sredstva i na koji način podstiče, kako bi se novim zadužbinarstvom zapravo stvarala trajna vrednost za buduće generacije.
To je ono što bi trebalo sve poslanike u ovom parlamentu da zanima. Dakle, da li smo mi ovim zakonom omogućili i stvorili jedan širi prostor za sve one koji žele da deo svojih sredstava ostavljaju generacijama koje dolaze?
Izuzetno je važno istaći da po prvi put Srbija ima zakon kojim se definiše da svi oni koji daju svoja sredstva u zadužbine i fondacije bivaju oslobođeni poreza. To nije nešto što ne poznaje praksa u razvijenim demokratskim zemljama, naprotiv, u svim razvijenim demokratskim zemljama jedan od ključnih stimulativnih instrumenata koje država daje onima koji žele da nešto od onoga što im je višak poklone društvu, ili vrate društvu, kako god to hoćemo da kažemo, jeste da budu oslobođeni poreza.
Zato smatram da je ova odredba u zakonu izuzetno značajna i da zapravo pokazuje do koje mere država želi ovim zakonom da otvori prostor za novo zadužbinarstvo.
Istovremeno ono što je važno za nas koji se opredeljujemo da li ćemo podržati ovaj zakon ili nećemo, i šta smatramo važnim u ovom zakonu, jeste činjenica da li se utvrđuju precizni uslovi koji ne destimulišu, s jedne strane, ali s druge strane jasno utvrđuju pravila po kojima mogu da se osnivaju fondacije i zadužbine. Ono što mogu da kažem jeste da je ovaj zakon na prilično precizan način, bez nepotrebnih ograničavajućih i komplikovanih procedura, zapravo propisao pravila po kojima može da se osniva zadužbina ili fondacija.
Istovremeno je utvrdila i ciljeve zbog kojih, s jedne strane, mogu da se osnivaju zadužbine i fondacije, kao i zabranila one ciljeve zbog kojih neće biti dozvoljeno osnivanje fondacija i zadužbina. To pre svega pokazuje da li je država odgovorna u smislu da zaštiti društvo od onih koji bi kroz davanje sredstava zapravo se zalagali za ciljeve koji su društveno neprihvatljivi ili su čak opasni i štetni po društvo.
U tom smislu je takođe ovaj zakon vrlo precizno definisao pod kojim uslovima, dakle, šta ne mogu biti ciljevi u procesu aplikacije, da tako kažem, za osnivanje zadužbine ili fondacije. Istovremeno odgovornost je na onom ko donosi zakon da propiše i način upravljanja.
Dakle, istina je da neko dobrovoljno kao lični čin daje nešto društvu na upravljanje, ali i društvo preuzima odgovornost da uredi na zakonit način one procedure koje neće omogućiti zloupotrebe volje onoga ko je osnivao fondaciju ili zadužbinu i, u tom smislu, mislim da, uz neke amandmane koji su podneti i koji mogu da doprinesu jasnijem preciziranju prava upravljanja, je ovaj zakon na dobar način rešio to pitanje.
Ono što je za nas takođe važno jeste da li je ovaj zakon propisao i dovoljan stepen javnosti rada, s jedne strane, pa kao rezultat toga i odgovornost za svaku moguću eventualnu zloupotrebu i, po nama, možemo se uvek sporiti oko toga da li je neka kazna dovoljno velika ili nije dovoljno velika, da li korist može biti veća od kazne koja je propisana i tu sad može da bude nekakvih razlika u viđenju, ali ono što je bitno jeste da je ovaj zakon jasno propisao kaznene odredbe i za svaki pokušaj zloupotrebe.
Ovde je, naravno, bilo diskusija o tome da ovaj zakon narušava teritorijalni integritet Srbije, što zaista smatram vrlo malicioznom, naravno u osnovi krajnje netačnom tvrdnjom. Smatram da je to zaista nedostatak argumenata u kritici samog zakona i da je to pokušaj da se težište ka raspravi o samoj sadržini zakona prebaci na nešto što ovaj zakon niti tretira, niti može da tretira, a to je pitanje teritorijalnog integriteta.
Dakle, radi se o tome da ono što je pominjano ovde kao izuzetno vrednost na Kosovu, izuzetna vrednost na Kosovu i Metohiji ni na koji način država se od toga nije odrekla i u drugim zakonima koji se tiču o zaštiti istorijskih i kulturnih spomenika država je jasno definisala svoj odnos prema toj baštini i jasno je definisala svoje obaveze u očuvanju te baštine, tako da mislim da je zlonamerno pokušavati kroz ovaj zakon optuživati nekoga da činjenicom da je donet Zakon o prenosu nadležnosti Autonomnoj Pokrajini Vojvodina, koja sada ima određene nadležnosti u ovoj oblasti, da je to zapravo priznavanje nezavisnosti Kosova, odricanje Kosova itd.
Ovde se, takođe, postavlja pitanje da li je moguće ovim zakonom propisati ili ograničiti mogućnost onima koji su sredstva stekli na nezakonit način, ili na nepošten način, da svoja sredstva daju u fondacije ili da postaju zadužbinari.
Dakle, pošto postoje drugi zakoni kojima se definiše da sve ono što je stečeno nezakonito potpada pod Krivični zakonik i samim tim, zahvaljujući upravo činjenici da je ovaj parlament usvojio Zakon o oduzimanju imovine stečene nezakonito, da takva imovina biva oduzeta i da u tom smislu ovaj zakon ne može da se bavi onim što se zove provera novca.
Dakle, nadležnost je drugih institucija da utvrđuju na koji način je neko došao do sredstava i nikako ne može biti predmet ovog zakona, i u tom smislu ta primedba po mom dubokom uverenju zaista ne stoji. Ne može se ovim zakonom definisati način sticanja novca koji jeste ili nije zakonit, i utvrđivati da li je novac čist ili ne.
I još samo jednu kratku opasku, dakle, verujem da su savremenici mnogih zadužbinara o svojim zadužbinarima u to vreme mislili da su tajkuni, da su do novca stizali u smutnim ratnim vremenima, da su do novca stizali tako što su koristili neke okolnosti. Mnoge od njih možemo i da nabrojimo. Za mnoge od njih mi znamo kakvu su prethodnu biografiju imali da tako kažem.
Ali, ono što je ovde jedino važno jeste da li je neko radio na zakonit način ili nije radio na zakonit način. Onaj ko nije radio na zakonit način nije predmet ovog zakona, već je predmet Krivičnog zakona i treba da odgovara.
Oni koji su radili na zakonom utvrđen način i nemaju krivične odgovornosti za stečeno bogatstvo, po mom dubokom uverenju, trebalo bi da budu sa stanovišta svih građana Srbije i interesa budućih generacija, trebalo bi da budu oni koji će vratiti svom narodu i svojoj državi tako što će biti neki budući zadužbinari, iako će možda njihovi savremenici misliti da do tog novca nisu baš došli na najbolji mogući način.
Ali, opet ponavljam, način na koji se sticao novac, da li u skladu sa zakonom ili ne, jeste pitanje za druge nadležne organe, ne za Ministarstvo kulture, i jeste pitanje za druge zakone, a ne za Zakon o zadužbinama i fondacijama.
I ono što želim da takođe naglasim da je izuzetno dragoceno što u ovom zakonu stoji odredba da je svim onim zadužbinama koje su bile nacionalizovane nakon 1945. godine zabranjeno raspolagati u smislu otuđenja, opterećenja hipotekama itd, sve dok država ne donese zakon kojim će definisati status nacionalizovane imovine, i smatram to ključno važnim članom ovog zakona, jer na taj način država pokazuje odnos i prema prethodnim zadužbinarima, s jedne strane, i prema zadužbinama koje su iz nekog drugog vremena, a koje je jedna politika oduzimala od onih, kako je rekao moj kolega Stanimirović, dakle u ime naroda oduzeto od naroda.
Zato vas pozivam da glasate za ovaj zakon, jer mislim da zaista, uz neke amandmane za koje verujem zaista da će biti prihvaćeni, on daje neophodan pravni okvir s jedne strane, ali i dovoljan pravni prostor, da se podstakne zadužbinarstvo i davanje sredstava u fondacije s jedne strane, i s druge strane da se zaštiti ono što su neki drugi u nekom drugom vremenu ostavili nama da budemo odgovorni prema tome.

Poštovana predsedavajuća, postavljam pitanje predsedniku Narodne skupštine, zbog toga što je ovde očigledno došlo do zloupotrebe ovog instituta postavljanja pitanja.

Naime, organizacija sporazuma o kolektivnoj bezbednosti, čija je Skupština održana u Sankt Petersburgu, jeste organizacija koja nikada Srbiji nije uputila nikakav zvaničan dopis, po mojim informacijama, da Srbija na bilo koji način pristupi ovoj organizaciji, i tražim da svi poslanici budu obavešteni o tome. Dakle, kao posmatrač, kao član itd.

Mi nismo član te organizacije, samim tim je nemoguće i nije tačno, niti je korektno predstavljati ovde da postoji nekakav bojkot da delegacija koja je pozvana ide na taj skup. Ne postoji nikakva delegacija, niti upućen poziv koji se odnosio na bilo kakvu delegaciju koja bi predstavljana Skupštinu Srbije na tom skupu.

Radi se o tome da je predsednica na svoje ime dobila poziv da, ukoliko može kao gost, prisustvuje tom skupu.

Kako su poslaničke grupe došle do poziva, da kao predstavnici svojih partija dođu i odu na taj skup, to je pitanje na koje takođe tražim odgovor. Naime, način na koji se sada manipuliše ovom temom, jedini rezultat koji postiže, jeste pokušaj da se vlast u ovoj zemlji dovede u situaciju u kojoj je neprijateljski raspoložena prema Rusiji.

Nema nikakve sumnje da je spoljno-politički prioritet ove Vlade, između ostalog, i razvijanje dobrih odnosa sa Rusijom, te, i pored napora nekih da to ne bude tako i da predstave kao da ova vlast ne želi dobru saradnju sa Rusijom, ta saradnja se odvija na najbolji mogući način, u interesu ove zemlje i građana i jedne i druge zemlje.

Radi se o organizaciji koju čine Rusija i šest bivših članica Sovjetskog Saveza. Nikada ova skupština nije dobila nikakav zvaničan poziv da Skupština odredi delegaciju ili poziv da se odredi prema učešću u tim delegacijama.

Zaista smatram da je nedopustivo da neko, pokušavajući da se obračunava sa partijskim protivnicima, nanosi državi nesagledivu štetu moguću, kvareći odnose Srbije sa izuzetno važnim strateškim partnerom kakav je Rusija.

Mislim da ćemo morati da povedemo, na neki način, ozbiljnu debatu o tome, na koji način se i ovaj institut postavljanja pitanja zloupotrebljava, kako bi se slale poruke koje mogu drastično da kvare poziciju Srbije u međunarodnim odnosima. Smatram da niko, bez obzira na to što pripada bilo kojoj političkoj partiji, ne može da se postavi na način koji će građanima Srbije nanositi štete, samo zato da bi oni našli neku javnu priliku da se obračunavaju sa Vladom i ovom vladajućom većinom.

Poštovana predsedavajuća, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, za Poslaničku grupu ZES neprihvatljiv je amandman kojim se traži brisanje člana 1. zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku. Naime, smatramo da je produženje pritvora u određenim slučajevima nužno i neophodno kako bi se državnim organima dali instrumenti kojima će se na efikasniji način boriti protiv kriminalnog ponašanja, a koji se pre svega, prihvatanjem amandmana, odnose na nasilje.
Ali, ono što je još gore od pokušaja da se podnošenjem ovakvih amandmana državi uskrati mogućnost da se efikasnije bori protiv ovih oblika kriminala jesu neka obrazloženja, koja zapravo predstavljaju opasnu podvalu. Dakle, pokušaji da se izmene ovog zakona predstave kao atak na građane, kao opasnost po građane, kao opasnost po ljudska i građanska prava, kao suženje ljudskih prava, jeste zapravo indirektno podržavanje nasilnika, jer se ovaj zakon i ove odredbe odnose isključivo na one koji su optuženi za krivična dela za koja je najmanja zaprećena kazna pet godina. Dakle, ne radi se o građanima, radi se o počiniocima teških krivičnih dela.
Mislim da je zato zaista nedopustivo da se u obrazlaganju amandmana... Neko može da tvrdi da je osam dana pritvora dovoljno, da je trideset dana pritvora previše itd., ali je nedopustivo građane zbunjivati iznošenjem neistina da se to odnosi na građane. Ne odnosi se na građane, odnosi se one koji čine teška krivična dela.
Ono što bih htela takođe da kažem, osećam obavezu, pre svega, zbog toga što u ovoj skupštini svako misli da može da kaže šta god hoće i da ga skupštinska govornica štiti kada iznosi neistine, kada iznosi laži, klevete, kada optužuje koga god stigne... Želim da zbog građana Srbije kažem da osim što je, naravno, kršenje Poslovnika da se govori o stvari koja nije bila na dnevnom redu, ali osećam obavezu da odgovorim na to – radi se o prijavi o ličnoj tužbi Dragana Todorovića protiv Borisa Tadića.
Dakle, radi se o tome da je Dragan Todorović našao za shodno da tuži predsednika Republike. U redu. Ali, želim još nešto da kažem. Kada bi svi oni koje radikali okleveću za ovom govornicom u javnim nastupima podneli tužbe, onda bi svaki radikal imao stotine privatnih tužbi za klevete i verujem da bi sve te tužbe uglavnom mogle i da se dokažu kao klevete.
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, molim vas da svi poštujemo odredbu člana 106. stava 1. i da dovedete vaše izjave u vezu s temom dnevnog reda, odnosno amandmanima.)
Ukoliko neko misli da time što šalje poruku da su građani ugroženi činjenicom da nadležne državne institucije pokušavaju da se izbore sa organizovanim kriminalom, i to još pokušavaju da definišu kao slabost države, dakle, ako je slabost države da ojača sebe u borbi protiv kriminala, onda razumem zašto je kriminal u nekim godinama kada su ti neki drugi bili na vlasti bio glavna politika.

Gospođo predsednice, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, jedino sa čim možemo da se saglasimo jeste da je u osnovi svakog nasilja sticaj društvenih okolnosti. To je tačno. Dakle, nasilje i razmere nasilja jesu nešto što obavezuje svako društvo i njegove institucije da se ozbiljno pozabave njihovim uzrocima, i tu se možemo saglasiti.
Ako neko pokušava da tvrdi da bez obzira na to što je neko imao nesrećno detinjstvo i postao masovni ubica treba imati milosti prema njemu i ne osuđivati ga zasluženom kaznom, onda taj ne razume zašto postoje državne institucije koje štite sve građane od svakog zločinca, bez obzira na to kakvi su socijalni, ekonomski, kulturološki ili drugi uslovi bili koji su ga doveli do toga da postane zločinac i kriminalac. Tako svako ko pokušava da izjednači građanina sa počiniocima zločina zapravo brani zločinca, kako god se verbalno izjašnjavao da to ne radi.
Ono što je istina, ako pođemo od toga da su društvene okolnosti te koje utiču na pojavu i porast nasilja, onda takođe moram da se saglasim – ako je Srbija bila zemlja okružena ratom, ako je Srbija bila pogođena ratom u kojem nije učestvovala, ako je Srbija bila izložena međunarodnim sankcijama, izolacijama, stotinama hiljada izbeglica, desetinama hiljada grobova, piramidalnim bankama koje su opljačkale građane Srbije, to sigurno jesu razlozi koji su doveli do posledica o kojima danas govorimo.
Ako govorimo o tome da za deset godina nismo uspeli da se izborimo sa svim tim posledicama, mogu to da prihvatim. Posledice su bile ogromne. Svako ko misli da sve to može da reši za deset godina ili ne razume društvene procese ili ne razume teškoće koje su postojale u tom vremenu i ekonomsku slabost države…
(Narodni poslanik Zoran Krasić dobacuje sa mesta).
(Predsednik: Da li biste mogli da se malko primirite?)
… onda taj zaista hoće da uradi nešto drugo, hoće da amnestira sopstvenu odgovornost, odnosno sebe od sopstvene odgovornosti za ono što je bio doprinos takvom lošem rezultatu.
Naravno da ćemo mi odgovarati pred građanima Srbije na svakim izborima i naravno da će građani Srbije ocenjivati naš rad, kao što ocenjuju i rad nekih drugih. Kao što građani Srbije kažnjavaju time što uskraćuju glasove onima koji pravdaju mržnju kao temelj svoje politike, koji pravdaju nasilje kao sredstvo za ostvarivanje svoje politike, tako ja verujem da će, bez obzira na to što možda nismo ostvarili sve ciljeve i otklonili sve posledice tragičnih devedesetih godina, građani ceniti da smo uradili ogroman iskorak. Ne želim da govorim o rezultatima tih deset godina. To je pred građanima, da oni kažu kakve smo rezultate postigli, polazeći pre svega od toga sa koje smo tačke krenuli.
Ono što nikako ne može da opravda nasilje jeste činjenica da neko tvrdi da većina građana misli ovo ili ono o jednoj manjinskoj grupi građana. Dakle, ako je neko manjina, čak i kada većina misli da ima pravo da mrzi tu manjinu, država ima obavezu da štiti tu manjinu. Zato postoji država. Svako ko pravda nasilje kao izražavanje različitog mišljenja u odnosu na tu manjinu zapravo pravda one koji misle da neko za iskazivanje svog političkog stava, moralne svesti ili nečeg drugog ima pravo da posegne za nasiljem. Zato postoji institucija države da to spreči.
Još nešto želim da kažem. Vi takođe znate i zašto je jedna jadna podvala pokušaj da se maše nekakvim papirom, vezano za privatnu tužbu Dragana Todorovića protiv predsednika Borisa Tadića. Zato što vi jako dobro znate da protiv radikala postoje mnoge privatne tužbe za klevete, a Administrativni odbor za privatne tužbe za klevete nije nikada oduzimao mandat nikome. Zato je to zaista jadno i dokaz da ne postoji nikakva politika, da ne postoji nikakva strategija, nikakva vizija ove zemlje, da postoji samo jadan pokušaj da se diskvalifikacijom drugih postigne neki, za sada skoro nemogući, poen.

Poštovana predsednice, uvažene kolege narodni poslanici, nikada ne govorim nikome lično. Govorim o politici koja u sebi sadrži mržnju, netrpeljivost, ksenofobiju i time je poziv na nasilje. Svako ko se prepozna u takvoj politici verovatno se sa razlogom prepoznaje. Nisam odgovorna za to što onaj ko skoči na to kada govorimo da postoji politika koja je dovela do nesreća, ratova, stradanja, ubistava, da je ta politika odgovorna, naravno, ponekad i pojedinci... Ako se neko prepozna u tome, zaista ne snosim odgovornost za to. Nikome lično ništa nisam rekla. Samo smatram da i dan-danas svaka politika koja u sebi nosi netrpeljivost, svaka politika koja u sebi nosi mržnju, svaka politika koja pravda nasilje jeste politika koja poziva na nasilje i snosi odgovornost za posledice.
Na svakom od nas je da izmeri svaku reč, da vodi računa o svakoj poruci koju šalje, zbog toga što smo mi neko u koga oni gledaju i ako ovde postoji jezik mržnje, onda se on prenosi i među građane. Ako ovde postoji netrpeljivost umesto argumentacije, onda se netrpeljivost prenosi među građane. Ako ovde izgleda kao da se političari mrze, a nemaju argument za politiku koju hoće da zastupaju, onda se ta mržnja prenosi na građane. Svako je odgovoran za svaku reč koju izgovori. Hvala.

Htela sam da repliciram, jer mislim da je nedopustiv način na koji se neki važni događaji interpretiraju. Dakle, svako ko misli da odgovoran političar treba da sedi u svojoj sobi, ljut na ceo svet i da ne komunicira ni sa kim kako bi pokušao da reši problem, ne razume šta je politika. Dakle, odgovoran političar traži rešenje za situaciju u kojoj se zemlja nalazi, traži način da se izađe iz teških okolnosti u kojima zemlja jeste u nekom trenutku. Pokušaj da se optuže oni koji komuniciraju sa svima koji bi mogli da rešavaju tu situaciju pokazuje samo da ne razumeju šta je odgovoran političar.

Gospođo predsednice, javljam se i reklamiram povredu Poslovnika. Mislim da ste bili u obavezi, prema članu 104, da izreknete opomenu prethodnom govorniku, jer osim što je izneo notorne neistine, on je izneo potpuno neosnovane optužbe koga god je stigao, dakle neću ni da idem redom.
Ono što je takođe važno i što je nedopustivo jeste to da je on ovde govorio jezikom mržnje. On je ovde opravdavao nasilnike. Samo naivan čovek može da misli da ako neko izjavi da je namerno doveo trudnicu, znajući šta će se desiti... Onda to znači da opravdava nasilnike, da opravdava one koji su krenuli fizičkom agresijom na bilo koga u ovoj zemlji. U tom smislu mislim da je to, prema našem poslovniku, nedopustivo, da ste u obavezi da mu izreknete opomenu.
Jedino sa čim mogu da se složim jeste da od 2000. godine nismo uradili jednu stvar – nismo lustrirali one koji su jezikom mržnje govorili deset godina pre toga, one koji su na mržnju pozivali sve druge, one koji su na nasilje pozivali sve druge. Jer, da smo lustrirali, prvo, danas ne bi bili u parlamentu, drugo, ne bi mogli iz ove institucije da opravdavaju nasilje.

Činjenica je da svako ko pogrešno razume prethodnog govornika ima opravdanje u tome što i on vrlo često ne razume ono što govori i ono što stvarno misli i ono što bi hteo da bude u odnosu na ono što jeste. U tom smislu prihvatam da sam možda pogrešno razumela to što on pogrešno pokušava da objasni sebe izmenjenog i drugačijeg.
Ono što želim da kažem jeste: da smo lustrirali one koji su pozivali na mržnju, koji su pretili zarđalim kašikama, koji su pretili pištoljima studentima, taksistima, svakom ko je drugačije mislio, onima koji su tvrdili – pa šta ako je ubijen Ćuruvija, onima koji su tvrdili – nije mi žao što je stradao neko zato što je vršio svoj posao, mislim da posebno jedna grupacija sada ne bi bila u ovom parlamentu.
(Tomislav Nikolić: Replika.)

Poštovana predsedavajuća, uvažena gospođo ministarka, vrlo kratko ću govoriti. Mi ovde danas menjamo samo dva člana ovog zakona. Jedan se odnosi na krivično, odnosno u kom slučaju može da se izrekne mera pritvora, dakle, za delo za koje je zaprećena kazna do sada je bilo deset godina, sada je pet godina, i koliko može najduže da traje pritvor. Dakle, nije tačno da se ovom odredbom koja se sada menja na ovaj način određuje pritvor kao rok od 30 dana. Dakle, to je samo mogućnost da u nekim posebnim slučajevima pritvor može da traje i 30 dana.
Da li se ovde radi o represiji? Mislim da ove izmene ni na koji način ne pooštravaju kaznenu politiku i da na taj način država ne povećava represivne mere u odnosu na bilo koga. Radi se, po mom dubokom osećaju, i zato će Poslanička grupa Za evropsku Srbiju u danu za glasanje glasati za ovaj zakon, o potrebi da se procesuiranje počinilaca krivičnih dela učini efikasnijim.
U tom smislu, svi oni koji pričaju o deci, o nezadovoljnim građanima koje će ovo pogoditi, o socijalnim teškoćama građana na koje se ovo odnosi zapravo obmanjuju javnost. Ovde se radi o počiniocima krivičnih dela, i to teških krivičnih dela, za koja je zaprećena kazna najmanje pet godina.
Mislim da nije pošteno da bilo ko obmanjuje građane da to ima veze sa bilo kakvim ispoljavanjem nezadovoljstva, protestima itd. Svako ima pravo da izražava svoje mišljenje. Svako ima pravo da protestuje na način koji je zakon predvideo. Dakle, ne radi se o onima koji hoće da iskažu svoje nezadovoljstvo, radi se o onima koji krše zakon i ugrožavaju imovinu, bezbednost i živote ljudi.
Ono što je ključna stvar kada neko hoće da nam ospori to da mi na neki način suspendujemo stečeni stepen ljudskih prava, moram reći da to zvuči prilično besmisleno, jer jedno od osnovnih prava jeste pravo na mir, bezbednost, sigurnost imovine i života. Obaveza je države... Jer, država jedina ima represivne sisteme, odnosno mere kojima može da omogući svakom građaninu da ostvaruje ta elementarna ljudska prava, a to je pravo na svaki oblik bezbednosti, i da istovremeno kažnjava sve one koji na bilo koji način ugrožavaju ovo osnovno ljudsko pravo.
U tom smislu, ove žalopojke nad onima na koje će se ovo odnositi zapravo su, u izvesnoj meri, podrška onima koji čine nasilje, s jedne strane. S druge strane, to jeste na neki način onemogućavanje, odnosno iznošenje političkih stavova koji državu treba da učine manje efikasnom u sprovođenju onoga što joj je osnovna obaveza, a to je da štiti svakog građanina, njegov život i njegovu imovinu. Hvala vam.

Gospodine predsedavajući, pozivam se na član 107. Poslovnika Narodne skupštine i molim vas da, poštujući Poslovnik Narodne skupštine, ne dopustite da se na bilo koju temu vodi debata na način na koji je to učinio maločas moj prethodnik.
Ukoliko neko misli da je dovoljno reći da je protiv nasilja, a onda reći – ovo nasilje je organizovala vlast, ovo nasilje je nastavak petog oktobra itd., pretnje kako je neko došao na vlast nasiljem... Želim da podsetim da je DOS došao na vlast glasovima građana. Vi ste pokušali da poništite tu volju građana. Građani su petog oktobra izašli na ulice i rekli – dosta je, to ne može. Nije dovoljno u jednoj rečenici reći – protiv nasilja sam, a onda podržati sve one koji su spremni da nasiljem ostvare nekakve svoje ciljeve, pa i one koji su nasiljem zaslužili kazne koje treba da odsluže.
Molim vas da, vodeći računa o dostojanstvu ovog doma, vodeći računa o tome da nije dopušten ni govor mržnje, ni indirektno i direktno podržavanje bilo kakvog nasilničkog ponašanja, opominjete one narodne poslanike koji Poslovnik ne poštuju.

Naravno da nisam zadovoljna vašim odgovorom. Nemam ništa protiv toga da ovde jedna gubitnička politika stalno dokazuje zašto je gubitnička. Nemam ništa protiv toga. Potpuno je legitimno njihovo pravo da iznose svoje političke stavove, za koje nemaju nikakvu podršku građana. Nemam nikakav problem sa tim. Imam problem sa činjenicom da se nasilje ne opravdava samo tako što se verbalno kaže – da, podržavam one koji su to činili. Svako opravdavanje nasilja koje se čini jeste takođe podrška i poziv na nasilje. Na to upozoravam. Hvala.

Poštovani gospodine predsedavajući, uvažena gospođo ministarka, uvaženi članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo danas ovde razgovarali o izmenama jednog zakona koje izgledaju kao male izmene, ali su otvorile ogromnu temu. Ako je išta korisno iz ovog današnjeg dana izašlo, to jeste da je jedna važna tema razmatrana, vrlo često, nažalost, partijski obojeno, neobjektivno, ali je svejedno otvorena jedna važna društvena tema.
Slažem se sa svima koji smatraju da izmene zakona neće do kraja rešiti problem nasilja u društvu, ali ono sa čime ne mogu da se saglasim... To jeste kompleksan problem, koji zahteva sveobuhvatnu analizu stanja u društvu, stanja i u drugim oblastima, a ne samo u pravosuđu, policiji i drugim državnim organima, već i u obrazovanju, u politici takođe.
Ono što može da se izvuče kao nekakav zaključak iz ove današnje rasprave, po mom dubokom uverenju, jeste da političari snose odgovornost za sve ono što javno kažu. Dakle, svaki pokušaj da se opravda nasilje jeste poziv nekom drugom na nasilje. Svako ko pokušava da tvrdi da je neko nasilje rezultat socijalnog nezadovoljstva zapravo podstiče nasilje koje za izgovor može uvek potražiti nacionalne ciljeve, velike nacionalne ideje, odbranu tradicionalnih vrednosti itd., ali u samoj suštini ipak ostaje nasilje.
Dakle, nijedan socijalni razlog, nijedna velika nacionalna ideja ne može biti izgovor za nasilje, niti bilo koji nasilnik može biti amnestiran od odgovornosti za nasilje, bez obzira na to kakvu je navodnu ideju imao.
U vezi s tim, pošto je ovde bilo pokušaja da se ovo nasilje, koje na neki način sada raste u Srbiji, opravda navodnim nasiljem koje se dešavalo 2000. godine, želim samo jedno da kažem. Demokratska stranka je uvek smatrala da se vlast dobija i gubi na izborima i jedino smo se za to borili, da izbori budu fer, da se takmičimo svi pod jednakim uslovima i da onaj ko dobije podršku građana ima priliku da sprovodi politiku koju je građanima ponudio kao alternativu. Za to smo se borili i 2000. godine i 1996. godine kada je opozicija pobedila u gradovima Srbije i kada su ti izbori bili poništeni. Mi nikada nismo pozivali na nasilje. Nikada niko nije dobio pravo da na nasilan način ostvaruje bilo koje svoje pravo.
Ako neko ima potrebu da opravda svoju politiku, u čijoj samoj prirodi je bilo nasilje, tako što će optuživati nekog drugog za nasilje, onda mora ipak da se zapita da li time daje argumentaciju svakom sadašnjem i budućem nasilniku da posegne za nasiljem kao sredstvom za ostvarivanje nekog, bilo kakvog cilja. Ne postoji cilj za koji je nasilje dopustivo sredstvo.
Zato ćemo mi u danu za glasanje podržati ove izmene zakona, čvrsto uvereni da ovo jeste jedna od alatki kojima će se državni organi poslužiti kako bi odbranili svakog građanina ove zemlje od svakog nasilnika u ovoj zemlji, imao on za izgovor nacionalne ideje, imao za izgovor socijalni status i socijalne probleme. Mi ne negiramo da postoje socijalni problemi, ali rešenje za njih sigurno nije nasilje. Kao što ne negiramo nikome pravo da se bori za tradicionalne vrednosti, da se zalaže za očuvanje onog što smatra da je vrednost, kulturološka, nacionalna, bilo kakva druga, ali ne sme da posegne za nasilnim sredstvima kako bi to ostvario.
Opet ponavljam, ko god pokuša da opravda sadašnje ili bilo koje buduće nasilje ispravnošću neke ideje ili da, falsifikujući istoriju, ono što se zaista dešavalo 2000. godine i 1996. godine predstavi kao nasilje koje dovodi do današnjeg i budućeg nasilja, ne samo što pokušava da opravda mržnju i nasilje u sopstvenoj politici, već pokušava da stvori društvo u kome će nasilje biti legitimno. Mislim da je odgovornost svakog ko sedi u ovom parlamentu da se bori, bez obzira na različite ideje koje imamo, protiv toga da se bilo koja ideja ostvaruje nasilnim sredstvima. Hvala vam.