Želim samo da kažem da je izbor zamenika sekretara vrlo važan, između ostalog i zbog toga da bi se do kraja uspostavila kontrola trošenja sredstava građana Srbije u ovoj skupštini. Mi smo, od kada smo preuzeli odgovornost u ovoj skupštini, u velikoj meri završili taj posao, kako se nikada ne bi moglo desiti da neko, kao što je narodni poslanik Nemanja Šarović, zloupotrebljavajući Skupštinu, podigao 27.000 evra za putne troškove kao da je svaki dan putovao iz Leskovca, a svi znamo da je on građanin opštine Stari grad.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi predstavnici Državnog veća tužilaca i Visokog saveta sudstva, te optužbe na račun stranaka i to strančarenje nisu tema i ne želim time da se bavim.
Ono što je za nas ovde važno jeste da mi imamo ovlašćene predlagače i da, u skladu sa tim, ovlašćeni predlagač jeste taj koji utvrđuje kriterijume, na osnovu tih kriterijuma rangira i onda dostavlja Skupštini, koja samo na osnovu tih predloga bira kandidate. Dakle, u tom smislu, mislim da ne stoje te primedbe da mi ovde ne vodimo postupak. Mi nismo ni nadležni da vodimo ceo postupak kandidovanja kandidata, zato što postoje nadležne institucije koje to rade. Nama je tema ovde danas izbor kandidata koje su ovlašćene institucije predložile.
Takođe, ovde se pominjala reč "reizbor". Reforma pravosudnog sistema ne poznaje reizbor. Dakle, radi se o izboru. Samim tim procedura jeste drugačija, samim tim ne postoji ni obrazloženje onima koji nisu izabrani, odnosno niko nije ni suspendovan, niti je razrešen. Dakle, ovde je postojao postupak na koji su se javljali i na osnovu tog postupka bili birani nosioci sudskih i tužilačkih funkcija.
S kim je Šarić bio na vlasti? Želim da vam kažem samo da u akciji ''Sablja'' 2003. godine Šarić ne postoji. Od 2004. godine pa do 2000. godine pogledajte ko je bio na vlasti, možda ćete tamo naći odgovor. Hvala.

Nemamo mi ništa ni sa kim da se dogovaramo. Ono što mi radimo jeste da stvorimo institucije koje će biti u stanju da se izbore sa organizovanim kriminalom, korupcijom i svakom vrstom kriminala. I upravo na tome radimo.
Ovo što radimo danas jeste nastavak tog procesa i verujem da će rezultati tog procesa biti uspešni i da će tada svi oni koji pokušavaju da predstave ovaj napor da se izvrši reforma jednog sistema koji ne funkcioniše...
Da li je mogao da se uradi ranije? Možda. Demokratska stranka nije na vlasti od 2004. do 2008. godine. Od onog trenutka kada smo došli u poziciju da donosimo odluku mi smo doneli odluku da ćemo reformom ovog sistema omogućiti da se država bori protiv svakog oblika kriminala.
Ne iznenađuje me kada se neko podsmeva zbog toga što postoji neko ko želi permanentno da se obrazuje, jer onaj ko se podsmeva intimnosti sa higijenom i potrebi da se kupa, taj se verovatno podsmeva i potrebi da se kroz ceo život obrazuje. Hvala.

Poštovani gospodine predsedniče, gospodine predsedniče Vlade, članovi Vlade, uvažena predsednice Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, danas razgovaramo o jednoj temi koja je važna ne samo za ovu vladu, već je bila važna za vlade koje su prethodile i mislim da će ova tema nažalost ostati kao važna tema možda i za neke buduće generacije.
Ova tema je važna zbog toga što su decenije, pa čak i više od veka ovo bilo pitanje na koje očigledno Srbija kroz mnoge decenije nije nalazila adekvatan odgovor.
Ono sa čim se suočila ova vlada jeste bio užasno skučen prostor nakon svih neuspelih politika.
U tom skučenom prostoru mogli smo da biramo između fatalističkih odluka, kakve su ranije donošene, i da se opredelimo za Kosovo ili smrt, ili smo mogli da uvažimo interese građana Srbije koji su rekli – ne, mi hoćemo da ova vlada zastupa interese Srbije vezano za KiM, ali hoćemo takođe da zastupa interese građana kada je u pitanju njena evropska perspektiva.
Ovde se postavljalo pitanje legitimnosti politike koja je vođena u poslednje dve godine. Legitimnost te politike nedvosmisleno proizilazi iz Ustava RS, rezolucija koja je ova skupština donosila, kao i ekspozea Vlade u kome je nedvosmisleno utvrđeno da će Vlada nastaviti borbu za teritorijalni integritet i nastaviti borbu diplomatskim, pravnim i političkim sredstvima.
Kada je ova vlada birana, mi smo je birali između ostalog i zbog toga što su građani nas izabrali na platformi koja je rekla – nećemo odustati od borbe za KiM, ali isto tako nećemo odustati od naših evropskih integracija, jer to natpolovična većina građana Srbije prepoznaje kao sopstveni interes.
Kada je Vlada povlačila poteze pre svega je imala obavezujuće odredbe i naših rezolucija, i Ustav RS i onoga što je prilikom svog izbora ovde pred narodnim poslanicima položila kao program za koji će se zalagati. Tada se postavilo pitanje – koja sredstva možemo da biramo u toj borbi?
Nema nikakvog spora da sada zaista niko u ovoj skupštini, a verujem ni među građanima Srbije, apsolutno ne dovodi u pitanje opredeljenje za sredstva koja podrazumevaju međunarodno pravo, međunarodnu diplomatiju i politička sredstva. Dakle, niko više neće pomisliti, čini mi se i za ubuduće, da treba primeniti neka sredstva koja su bila primenjivana i koja su nažalost donela poražavajuće rezultate, ne samo po KiM, već i po građane Srbije.
Kada smo izabrali mirna i diplomatska sredstva, tada se postavilo pitanje – koje oruđe ćemo upotrebiti u konkretnom slučaju? Od svega što je moglo da se čuje i u ovoj današnjoj raspravi i u svim raspravama do sada, postojale su očigledno samo dve mogućnosti.
Jedna od njih jeste da tužimo neke zemlje koje su priznale jednostrano proglašeno nezavisnost KiM, a drugo sredstvo je bilo da se obratimo međunarodnim institucijama kako bi, tražeći zaštitu međunarodnog prava i međunarodnog pravnog poretka, našli prostor za nastavak sopstvene diplomatske i političke borbe.
Argumentacija koja se poteže kada je u pitanju tužba protiv nekih zemalja ima niz slabosti. Jedna od tih slabosti jeste da to Srbiju stavlja u konfrontirajući položaj sa zemljama u svom okruženju, u EU, zemljama sveta. Konfrontirajući položaj Srbiju je u nekim ranijim periodima doveo do katastrofalnih rezultata.
Posledice konfrontacije sa pojedinim zemljama, međunarodnim institucijama, sa zemljama sveta, Srbiju je doveo do tragičnih godina teške izolacije i na kraju krajeva do bombardovanja 1999. godine, i konačno do onoga što jeste jedino uporište svake naše politike, a to je Rezolucija 1244.
Istina je da i taj akt nije nedvosmislen. Istina je, kao što u ovom parlamentu neki tvrde da je 1999. godine tom rezolucijom Srbija izgubila Kosovo, da tako misle i neke zemlje u svetu. S druge strane, u pravu smo i mi koji smatramo da je to jedini međunarodno-pravni okvir koji nam daje mogućnost da se borimo za očuvanje teritorijalnog integriteta.
Ideja da se tuže druge zemlje u velikoj meri ugrozila bi i naš drugi strateški cilj. Bez obzira što ovde postoje oni koji smatraju da Srbija treba da se okrene nekim drugim zemljama, dalekim destinacijama, da traži savetnike na nekim drugim kontinentima, ne samo zato što građani Srbije veruju i misle da je EU prirodno okruženje za Srbiju i da ne samo da je to prirodno okruženje, već da je to interes i potreba građana Srbije, tužba bi nas dovela u ogroman rizik da ugrozimo tu težnju građana Srbije.
Dovela bi nas u rizik da Srbiju okrenemo od jedinog puta koji podrazumeva ne samo ekonomski interes i bolji život za građane, već pre svega transformaciju našeg društva, koja podrazumeva da ćemo iz jedne pravno neuređene zemlje, iz jednog vremena diktature, jednopartijskog sistema, urediti zemlju kao demokratsku, u kojoj će vladavina prava biti ono na čemu se temelje sve vrednosti društva, u zemlju u kojoj ćemo poštovati ljudska prava i tu se sada otvara posebno pitanje kada se radi o KiM. Pitanje ljudskih prava građana koji žive na KiM jeste pitanje kojim se ova vlada bavi i verujem da mora da intenzivira svoj rad.
Želim da kažem da kada se razmišlja o tome da li smo imali neki drugi potez, da li smo imali neku jaču argumentaciju, da li smo mogli da povučemo neki potez koji bi lošu poziciju iz koje smo ulazili u ovu borbu mogao da popravi, osim što nismo čuli ni od koga da postoji taj dobar potez, mi od svih onih sa kojima je ova vlada razgovarala nismo čuli da postoji bolji potez.
Zato mislim da je za nas od posebne važnosti da danas pokažemo nekoliko stvari. Dakle, da pokažemo da u ovoj skupštini postoji svest i odgovornost da borba za Kosovo nije laka i da ta borba neće trajati ni samo ovu godinu, možda ni samo sledeću godinu, da kada kažemo kontinuitet borbe, onda pre svega mislimo na Ustav i na to na šta nas obavezuje Ustav.
Dakle, mi možemo menjati taktike i sredstva u toj borbi, ali kada kažemo ono što je kontinuitet ove borbe, onda to znači da Srbija ne može da prestane da se bori za teritorijalni integritet i ne može da odustane od svojih legitimnih prava koja ima na Kosovu i Metohiji.
Pozivam sve narodne poslanike, bez obzira na kritiku koju imaju potrebu, nekad imaju možda i argumentaciju, da upute Vladi Republike Srbije, da pokažemo svest da znamo šta ova današnja sednica Skupštine znači, da znamo da Vlada Srbije, ukoliko ima nedvosmislenu podršku parlamenta, ima bolju poziciju u daljim naporima da očuva ustavni poredak. Ukoliko ima podršku većine, ne samo parlamentarne većine, već i opozicionih stranaka, da će tada njena argumentacija biti jača pred međunarodnim institucija.
Zato vas još jednom pozivam, ne postoji ništa u ovoj odluci što nije prihvatljivo, ova odluka obavezuje Vladu i obavezuje nas na poštovanje Ustava, ova odluka daje podršku Vladi da nastavi borbu za teritorijalni integritet pred međunarodnim institucijama i zaista molim sve narodne poslanike da se u danu za glasanje opredele za podršku ovoj odluci, jer će time jedino i istinski pokazati da im Kosovo i Metohija nije samo politička tema na kojoj žele da dobiju neki politički poen.

Poštovana predsedavajuća, uvažena gospođo ministarka, ovaj amandman iako bi po sadržini mogao da bude amandman o kome bi moglo da se razgovara i da se eventualno razmotri mogućnost da se prihvati, mi imamo jednu suštinsku prepreku dakle, nemoguće je amandmanom intervenisati na članove zakona koji izmenama zakona nisu obuhvaćeni.
Dakle, to je zaista suštinski problem i uobičajeno je bilo da Zakonodavni odbor takve amandmane odbacuje, jer oni zadiru u onaj deo zakona koji ovim izmenama nije obuhvaćen.
Inače, apsolutno se ne slažem sa onima koji misle da je zakon labav, da je zakon ovim izmenama još više olabavljen i da mi na taj način zapravo napor koji država i društvo ulaže u borbu protiv korupcije potpuno slabimo.
Naprotiv, moje duboko uverenje da je ovaj zakon previše rigidan, dakle, da je ovaj zakon previše strog, da je on stroži od onoga što jesu demokratski evropski standardi.
Dakle, borba protiv korupcije jeste namera društva da se izbori sa pojavama do kojih dolazi i kada neko vršeći javnu funkciju, zloupotrebljavajući tu javnu funkciju, stiče neosnovano on ili omogućuje nekom drugom da stiče nekakvu korist, ne mora uvek biti imovinska korist, i na taj način nanosi štetu građanima u čije ime treba da obavlja te funkcije.
Društvo se bori, između ostalog, i tako što definiše posebnim zakonima šta jeste situacija koju ne prihvata kako bi onemogućila poziciju u kojoj može da dođe do korupcije. Jedan od načina je da stvara takođe nezavisno državno telo, koje će biti nezavisno od Vlade i samim tim imati punu samostalnost da sprovodeći zakon ozbiljnije se bori protiv ove zaista ozbiljne društvene bolesti.
Naravno da je sredstvo društvu u toj borbi i zakoni i kazne. Dakle, radi se o tome da su mnoga od tih dela u kojima se nađe nosilac javne funkcije krivično delo i da on za to snosi posledice na osnovu zakona po kome se kažnjavaju takva krivična dela.
Činjenica je, takođe, da smo mi doneli još jedan zakon koji je izuzetno bitan, a to je Zakon o oduzimanju imovine stečene kriminalom.
Mi imamo već konkretan primer da je bivšem direktoru "Beogradskih elektrana" oduzeta imovina stečena zloupotrebom, zapravo u obavljanju funkcija koje je obavljao i na taj način stekao bogatstvo. Dakle, ovo nije jedini način na koji se društvo bori i ono što moram da kažem jeste da je Srbija do sada pokazala da je spremna da gradi sistem i institucije iz zakonskih rešenja koje će stvoriti uslove da se društvo bori protiv korupcije.
Dolazimo do toga šta ovaj zakon u stvari jeste i šta Agencije jeste? Agencija jeste, dakle, Agencija se bavi, na osnovu zakona kojim mi to definišemo, onim slučajevima u kojima društvo kaže: da bih se obezbedio od moguće korupcije ja ću da stvorim nekakve instrumente kojima ću onemogućiti nosioce javne funkcije da on dođe u situaciju uopšte da uđe u koruptivan odnos, i onda sredstvo u toj borbi, između ostalog, jeste i pozicija funkcionera koja se zove sukob interesa.
Dakle, kada se funkcioner može naći u sukobu interesa, to je ovim zakonom definisano. Sukob interesa jeste sukob između javnog i privatnog interesa, dakle, kada neko obavljajući javnu funkciju stvori mogućnost sebi ili nekom drugom da ostvari nekakav interes.
Pozicija sukoba interesa može biti vrlo specifična i različita i ona se zaista uvek ne odnosi na sticanje bogatstva. Navešću samo jedan primer. U Engleskoj je bila široka debata o tome da li je jedan ministar koji treba da donese zakon o drogama, o tome da li neke droge treba da budu slobodne na tržištu ili ne, u sukobu interesa zbog činjenice da je njegovo dete narkoman.
Dakle, da li će on, zbog činjenice da ima ličnu situaciju u kojoj neće biti objektivan, učestvovati u donošenju zakona koji može da bude pristrasan na jednu ili na drugu stranu.
Ono što ovde nas zanima kada je korupcija u pitanju jeste da li se nosilac javne funkcije ili funkcioner, kako se to ovde zove, nalazi u poziciji u kojoj će, obavljajući jednu javnu funkciju i obavljajući drugu javnu funkciju, naći se u sukobu javnog i privatnog interesa, a ne javnog i javnog interesa.
Mislim da je jako važno razumeti da, ako govorimo o dva javna interesa, obavljanja funkcije za dva javna interesa, onda ne može da se govori o sukobu interesa.
Sada dolazimo do drugog instrumenta koji društvo može da primeni kako bi omogućilo sebi da se bori protiv korupcije, a to je razdvajanje funkcija.
Ovim zakonom su definisane nespojive funkcije. Dakle, šta ne može da se radi istovremeno kao dve funkcije, kako ne bi dolazilo, kao što je ovde istaknuto, do koncentracije vlasti koja, naravno, za posledicu može da ima zloupotrebu i istovremeno može da onemogući vršenje funkcija organa koji će kontrolisati organ koji mu je podređen?
Ne slažem se s tim da smo mi ovim izmenama zakona na bilo koji način Agenciji, koju smo formirali da obavlja posao sprovođenja ovog zakona, uzeli bilo kakvo sredstvo u toj borbi ili bilo kakvu alatku koja joj je data. Naprotiv, mislim da je ovaj zakon malo precizirao neke situacije u kojima se ispostavilo da zbog toga što zakon nije bio dovoljno precizan i jasan, postojao je problem u njegovoj primeni, da smo čak u nekim stvarima dali veće nadležnosti Agenciji i na neki način ojačali samu poziciju Agencije.
Da li je najveći problem to što se ovim zakonom definiše prostor u kome neko može da obavlja više od jedne funkcije? Po mom dubokom uverenju, ukoliko obavljanje te dve funkcije ne spada u onaj korpus nespojivih funkcija, gde mora da se sledi strogo podela vlasti, mislim da naš problem nije suštinski u tome da li neko obavlja još jednu javnu funkciju ili još dve javne funkcije.
Ono sa čim ću se saglasiti, to je i prošli put bilo navedeno, jeste gde je mogući prostor korupcije. Naša javna preduzeća, u ovakvoj poziciji u kakvoj sada jesu, zaista jesu prostor u kome može da se dešava nešto što je na štetu građana, odnosno nešto što može da nanosi štetu građanima. To jeste sada posebno pitanje, jeste pitanje koje treba otvoriti i za koje treba tražiti sistemska rešenja.
Ovim zakonom jeste definisana i nespojivost funkcija upravljanja javnim preduzećima i nekih drugih funkcija. Možda to nije dovoljno definisano, ali dogod država jeste vlasnik preduzeća i ima obavezu da u njih šalje svoje predstavnike da upravljaju tim preduzećima, dotle mi možemo da govorimo o prostoru u kome nema možda dovoljno kontrole i u kom može da dolazi do zloupotreba.
Mislim da je ovaj zakon to, sa stanovišta sadašnje pozicije javnih preduzeća, dovoljno dobro definisao, ali da je istina da poziciju javnih preduzeća treba sistemski rešiti. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da postoji tu suštinsko nerazumevanje. Dakle, ono o čemu mi danas raspravljamo i na šta podnosimo amandmane zove se zakon o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, dakle ne zove se zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije.
Ono što jeste predmet naše rasprave jeste zakon o izmeni. Naravno da je svaki poslanik vlastan i svaka poslanička grupa da podnese i nov zakon, i da podnese predlog o izmenama i članova koji nisu obuhvaćeni ovim predlogom zakona.
Ovo se zove zakon i ono na šta mi možemo amandmanima da reagujemo jeste zakon. Dakle, oni članovi zakona koji postoje u ovom predlogu, to je ono na šta mi možemo.
Nažalost, to je tako jer kada bi bilo drugačije onda mi zapravo ne bismo imali nikakva pravila, onda bismo mi napravili potpuni haos od ovog parlamenta.
Niko nijednom narodnom poslaniku ne onemogućava da podnese predlog zakona o izmenama i dopunama zakona svakog zakona koji postoji i da tim zakonom obuhvati svaki član zakona za koji smatra da treba da se menja ili treba da se dopunjuje.
Ono na šta mi zaista jedino možemo da podnosimo amandmane jeste predlog zakona koji ima ovoliko članova i samo ove članove koji ovde postoje. To nije nikakvo dodvoravanje vladi niti ponižavajući odnos prema vladi.
To je jednostavno pravilo koje postoji u svim parlamentima. Dakle, ni u jednom parlamentu, kad je na dnevnom redu izmena nekog zakona, ne može da se amandmanom reaguje na članove zakona koji se novim predlogom zakona ne menjaju. To je prosto pravilo.
(Zoran Ostojić: Samo dopuna.)

Poštovani predsedavajući, uvažena gospođo ministarka, zadivljujuća je sposobnost i lakoća sa kojom se računa na amneziju i na zaborav.
Danas ovde kukaju i jadikuju što će možda ovim zakonom biti omogućeno da, u skladu sa Ustavom, neko obavlja više od jedne javne funkcije i to rade upravo oni koji su u vreme kada su bili na vlasti po jednom čoveku imali više funkcija nego što svih 250 poslanika imaju zajedno.
Dakle, ako govorimo o tome da li se vraća vreme nahija ili se ne vraća vreme nahija, opet bih podsetila na vreme u kome su, dok su vršili vlast, zaista sprovodili zakon - ko je jači, taj je u pravu.
Sada ne želim da se vraćam unazad i da nabrajam sve silne primere koji su bili plaćani i životima. Ono što hoću da kažem jeste da cilj ovog zakona nije sprovođenje nekakvog nepostojećeg u međunarodnim standardima principa – jedan čovek, jedna funkcija. To ne postoji nigde kao standard koji se primenjuje u temelju neophodnom za izgradnju demokratskog društva.
Kada se društvo odluči da se bori protiv korupcije, onda ono traži i instrumente. Jedan od instrumenata može biti i da se smanjenjem broja funkcija onemogući koncentracija vlasti i moći. To može biti sredstvo i to u nekim zemljama jeste, jače ili manje izraženo, sredstvo u borbi protiv korupcije.
Mi ovde ne raspravljamo o Zakonu o deakumulaciji ili o sprovođenju principu – jedan čovek, jedna funkcija, mi ovde govorimo o Zakonu o Agenciji za borbu protiv korupcije. Naravno, legitimno raspravljamo i o tom mogućem instrumentu kojim možemo da se poslužimo kako bi se borili protiv korupcije. Ono što definitivno ne postoji nikakav dokaz da je više od jedne funkcije jednako mogućnost za korupciju. To nigde nije dokazano.
Dakle, postoji princip koji se dosledno sprovodi na osnovu principa podele vlasti, a to je da postoje nespojive funkcije. Ovaj zakon dosledno sprovodi princip nespojivosti funkcija. Istovremeno, nespojivost funkcija ne znači automatski da jedan nosilac jedne javne funkcije ne može da obavlja ni jednu drugu javnu funkciju i da to na bilo koji način dovodi u koruptivan položaj ili da ga na bilo koji način dovodi u sukob interesa.
Da ne bi sada opet građani mislili da se ovde radi o nečemu o čemu se ne radi, oni koji kažu da je ovo vraćanje unazad, mogu da kažem da je ova Vlada i ova parlamentarna većina, koja je odlučila po prvi put u istoriji Srbije da zakonom i izgradnjom institucija ograniči sopstvenu vlast i da kontrolu nad sopstvenim radom prepusti nezavisnim državnim institucijama, jeste vlada koja zaslužuje u svakom smislu pohvale i to dokazuju oni koji, zahvaljujući našoj nameri da se uključimo u Evropu, ocenjuju ono što radimo, te tako svi ovi zakoni jesu ocenjeni najvišim ocenama.
Ono što mislim da nije korektno jeste princip po kome ne postoji jednak aršin i jednak kriterijum. Ovde smo čuli da zbog činjenice da se jednoj nezavisno instituciji, i osobi koja je na čelu te nezavisne institucije, i ekonomskom nezavisnošću želi dati veći stepen samostalnosti, u ovom slučaju konkretno tretira, ne želim da ponovim sve ružne reči koje su upotrebljene, ali da se u suštini tretira kao pokušaj da se izvrši korupcija prema toj osobi.
Želim da vas podsetim da kada smo nekim drugim nosiocima visokih ovlašćenja na čelu nezavisnih državnih institucija povećavali plate, možda zato što oni nisu bili članovi ili su bili članovi stranaka koje su bile u to vreme na vlasti, pa su onda svi smatrali da je u redu da oni imaju tako visoke plate i da to nije pokušaj da ih korumpiramo.
Sada kada oni nisu u poziciji da odlučuju i da odlučuju ko će biti na čelu te nezavisne državne institucije, onda to, zaista sasvim neprimereno i nedopustivo štetno, tretiraju kao pokušaj da neko bude korumpiran. Da li želite da vas podsetim koliko smo odredili da imaju primanja nosioci, odnosno rukovodioci nezavisne npr. Državne revizorske institucije, da ima više nego što je predviđeno da ima neko ko je direktor Agencije za borbu protiv korupcije?
Ako neko misli da nezavisni državni revizor treba da bude finansijski samostalan, kako ne bi bio podložan korupciji, a da direktor Agencije za borbu protiv korupcije ne treba da bude samostalan i dovoljno stabilan u svojoj poziciji, kako bi bio otporan na moguće pritiske, onda očigledno ne razume da Agencija za borbu protiv korupcije jeste izuzetno važna državna institucija, jeste izuzetno važno da se stvori mehanizam u kome će ta institucija biti u potpunosti nezavisna, oslobođena svakog mogućeg uticaja i pritisaka.
Mislim da to prosto nije fer. Dakle, ajte da imamo isti kriterijum. Ako je ekonomska kriza, ajte onda da svi imaju male plate, ali ako za jedne nije ekonomska kriza, onda mislim da, vrednujući važnost institucije, ne smemo, u pokušaju da se dobije nekakav politički poen, zloupotrebljavati i degradirati jednu instituciju za koju sam sigurna da je od ogromne društvene važnosti.
Sigurna sam takođe da neki, bez obzira na to što im kada su bili na vlasti nije padalo na pamet da donose zakone kojim bi ograničili sopstvenu vlast, sada svejedno misle da je dobro da to ova vlast uradi, jer sam sigurna da su svesni toga da oni za to nisu imali hrabrosti, nisu imali odlučnosti, nisu imali želje da se odreknu privilegija koje je takva pozicija donosila.

Gospodine predsedavajući, sigurno se s razlogom prepoznaju oni kojima, kada bacimo pogled u prošlost, vidimo činjenice koje ne idu njima u prilog. To nisam kriva ni ja, niti su krive činjenice.
Ono što jeste uvek povod da se vraćam u prošlost, iako to zaista ne bih radila, jeste što neko za jedan civilizacijski iskorak koji pravimo, pokušavajući da zakonom i institucijama koje gradimo stvorimo branu korupciji, neko naziva vraćanjem u tursko vreme. Tada provocira i traži da se pokaže da oni iz poimanja turskog vremena neke stvari sebe vide drugačije no što zaista jesu.
Sećam se dobro da je, isto tako, besmislen bio Zakon o bezbednosti u saobraćaju, pa se ispostavilo da taj zakon donosi rezultate koji znače manje žrtava na našim putevima. Isto tako sećam da je bilo tvrdnji da je besmislen Zakon o oduzimanju imovine i da mi to samo zamazujemo oči i da nikada ničija imovina neće biti oduzeta, pa sada govorimo o stotinama miliona evra oduzete imovine stečene kriminalom.
Isto tako se sećam da, kada smo donosili Zakon o državnoj reviziji, da je to takođe bio zakon koji je besmislen, da je to takođe bio zakon kojim smo pokušali da zamaglimo oči, a onda posle toga su svi stali u odbranu državnog revizora i rekli – dobro je, treba ga podržati, treba da nastavi to što radi.
Sećam se, isto tako, da je besmislen bio i Zakon o zaštiti podataka o ličnosti i izbor poverenika za informacije, da su bili silni napadi kako je to partijska volja, truli kompromis, kako niko ništa tu neće da radi i neće uraditi, nego se mi samo dodvoravamo Evropi, pa mi radi Evrope nešto radimo, a zapravo nema volje da radimo.
Danas se ispostavlja da smo uradili dobar posao, da na temeljima tog posla možemo da gradimo zaista istinski demokratsku zemlju. Verujem da će sudbina ovog zakona i Agencije biti slična.
Danas govorite da je zakon besmislen, danas govorite da nemamo političku volju, a verujem da ćete za dve godine podržavati Agenciju, tvrdeći kako je ovaj zakon dobar i kako je omogućio da se Srbija bar malo institucionalno izbori sa korupcijom.

Poštovani predsedavajući, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, zemlja u tranziciji jeste zemlja koja mora da donese mnogo zakona i istovremeno jeste zemlja u kojoj zakone koje donosi mora i da menja u različitim tranzicionim fazama.
Nažalost, Srbija je sa svojom tranzicijom zakasnila. Sve zemlje istočne Evrope su taj posao završile pre nas. Ono što smo izgubili u tim godinama i uz najveći napor ne uspevamo da nadoknadimo u ovim godinama u kojima je Srbija odlučila da će ne samo završiti proces tranzicije, već da će i ostvariti cilj koji jeste interes građana Srbije, a to je da postane punopravna članica EU. U tom smislu, istina je da su neke druge vlade u nekim drugim periodima sporije radile, manje uradile, pokušavajući da ostvare taj cilj.
Ono što mi danas imamo na dnevnom redu jeste zakon o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije. Zemlja koja je u tranziciji, zemlja koja je deset godina bila u ratnom okruženju, jeste svakako zemlja u kojoj mnogo toga kada je korupcija u pitanju nije ni približno dobro rešeno kao što je to u zemljama koje imaju duge tradicije demokratskog uređenja svoga društva. Nijedno društvo se nije izborilo u potpunosti sa korupcijom, ali ono što su druga društva uspela da urade jeste da izgrade stabilan sistem u borbi protiv korupcije.
Ono što je svakako vredno pohvale i mislim da se tu završavam svačije pravo da kritikuje ovu vladu i ovu parlamentarnu većinu, jeste činjenica da je ova vlada, ovo ministarstvo i ova ministarka, ova parlamentarna većina donela set antikorupcijskih zakona i zakona kojima je objavila do sada najozbiljniji rat organizovanom kriminalu i korupciji.
Naravno da svaka kritika koja ukazuje na propuste u sistemskom rešavanju tih pitanja jeste nešto što treba ozbiljno razmotriti, ali svaka ona kritika koja se odnosi na pojave koje su se desile pre, na pojave za koje odgovornost snose upravo oni koji danas kritikuju ovu vladu, koja pokušava da stvori jedan organizovan sistem kojim će se društvo boriti protiv korupcije i organizovanog kriminala, jeste zapravo mogući, po meni, pokušaj da se skrene pažnja sa sopstvene odgovornosti za ono što nije činjeno i za zloupotrebe koje su činjene upravo u to vreme.
Kada je ovaj zakon pravljen i kada je ovaj zakon donošen, bila je nedvosmislena politička volja da se na taj način stvori alatka u borbi protiv korupcije. Oni koji su govorili da ova alatka nije dovoljna, sasvim su u pravu. Naravno da ne može jedan zakon i naravno da ne može jedno nezavisno telo, jedan organ da reši sistemski problem korupcije. U tom smislu, ovaj zakon mi posmatramo kao deo pravnog sistema koji se gradi i deo institucija koje se izgrađuju, koje treba da omoguće da se društvo efikasno bori protiv korupcije.
Ono što je suština problema javlja se u komunikaciji između javnosti i onoga što ovaj zakon zapravo treba da definiše. Dakle, mislim da je stvorena potpuno pogrešna slika o tome šta jedan demokratski sistem podrazumeva kada je sukob interesa u pitanju i kada je obavljanje javne funkcije u pitanju. Ono što jeste na neki način rezultat nedovoljno usaglašenih pravnih akata kod nas, moguće ponekad i nedovoljnog razumevanja suštine političkog sistema jednog demokratskog modernog društva, jeste šta to jeste sukob interesa?
Dakle, da li može da postoji sukob javnog i javnog interesa? Da li je nespojivost funkcija isto što i deakumulacija? Dakle, da li postoje u pravnom sistemu nedvosmisleno definisane one funkcije koje su nespojive sa nekim drugim funkcijama i da li u jednom demokratskom političkom sistemu deakumulacija funkcija jeste isto što i sukob interesa? Da li u tom slučaju može da se govori o sukobu interesa­? I da li je to nespojivost funkcija?
Po mom dubokom uverenju i po onome što sam iz teorije čitala, kada je sukob interesa u pitanju, onda se radi pre svega o potrebi društva da spreči sukob javnog i privatnog interesa i da ne postoji sukob javnog i javnog interesa, da postoji samo nespojivost funkcija kao potreba da se jasno izvrši podela vlasti, s jedne strane, a s druge strane, da se naravno društvo zaštiti od prevelike koncentracije moći i zato se vlast deli na grane, na nivoe, kako bi se izbegla prevelika koncentracija moći.
Ono što mi sada imamo kao osnovnu zabunu u javnosti jeste tumačenje po kome je svaka druga funkcija sukob interesa, tumačenje po kojem se funkcijom definiše i nešto što nije funkcija, tumačenje po kojem se kao vlast definiše nešto što nije vlast. Zaista delim uverenje kolege da lokalna samouprava nije vlast i da princip podele vlasti, čak i ako se lokalna samouprava tretira kao vlast, nije da neko ko je na državnom nivou vlasti ne može da vrši nikakvu funkciju u lokalnoj samoupravi.
Dakle, po mom dubokom uverenju, tu ne nastaje prostor za sukob javnog i privatnog interesa, što jeste suština napora da se zakonom i radom Agencije omogući da se društvo odbrani od ličnog interesa koji će, koristeći javnu funkciju, doći do nekakve koristi.
Zato mislim da ova rešenja koja se nude izmenama i dopunama ovog zakona zapravo jesu na neki način otklanjanje onih šumova koji su u ovom zakonu postojali i na neki način davali prostora da se sukob interesa tumači i kao sukob javnog i javnog interesa, da se deakumulacija definiše kao nespojivost funkcija. To su potpuno različite kategorije.
Dakle, društvo može da se opredeli da gradi sistem u kome će vršiti deakumulaciju funkcija, u kome će reći – jedan čovek, jedna funkcija. Može, ali suština demokratskog društva nije da je to osnovni princip na kojem mora da se gradi društvo da bi bilo demokratsko. To nije princip na kome obavezno mora da se gradi društvo kako bi bilo sačuvano od mogućeg sukoba interesa ili korupcije.
Ono što je za nas jako važno jeste činjenica da mi zaista, pre svega, osluškujemo praksu. Po meni je zaista dobro, ukoliko praktična primena zakona ukaže na to da postoje neki šumovi koji otvaraju prostor za arbitrarnost odlučivanja, da je onda bolje menjati zakon, nego ostaviti prostor za to da se zakon tumači od slučaja do slučaja.
Ono što je takođe, po mom dubokom uverenju, važno za izgradnju jednog sistema, jednog društva koje je u tranziciji, jeste da nijedan zakon ne donosimo da bismo destabilizovali društvo. Naprotiv, zakone donosimo kako bismo stvarali stabilno društvo i stabilne institucije i svaki zakon koji za posledicu ima moguću destabilizaciju, po meni zaista zahteva ozbiljnu pažnju i zahteva da se taj zakon u tom smislu menja, kako bi se obezbedila stabilna tranzicija društva.
Jer postoje oni koji misle da se društvo u tranziciji može promeniti tako što će se stvoriti nulto stanje, ukinuti svi propisi koji su važili, svi principi koji su važili do tada i početi sve graditi ispočetka. Nažalost, to nije moguće, jer sve bi se tada srušilo, nastao bi potpuni haos.
Mi možemo društvo da menjamo korak po korak i svaki put kada napravimo ovako veliki iskorak kao što je napravljen donošenjem sistemskih zakona kojima se društvo bori protiv korupcije i sukoba interesa, mislim da mi činimo ogroman korak. I ako moram u nekom trenutku da se vratimo mali korak unazad, milim da je to bolje, ali je bitno da održimo stabilnost u našem društvo.
Zato mislim da glasanjem za ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona mi ni na koji način ne suspendujemo niti ideju, niti stvaranje pravnog okvira, niti institucionalnog okvira za ono što i jeste bila namera kada smo ovaj zakon donosili, a to je organizovana i sistemska borba društva protiv korupcije.
Još jednom želim da naglasim, nije ideja da nosioci javnih funkcija budu izloženi medijskim ili bilo kojim drugim hajkama ili podsmesima, ideja da građani mogu da prate da li je neko, obavljajući javnu funkciju, stekao našto što mu po zakonu ne pripada, da li se neko okoristio javnom funkcijom, a ne da bi taj podatak služio za nekakvu komičnu predstavu o tome da li mi jesmo društvo koje ima previše bogatih ili previše siromašnih, da li je neko zato što je bogat ili zato što nema zaslužio da bude neko ko obavlja javnu funkciju.
Nije to smisao i nije to poenta. Poenta zaista jeste da se niko ko obavlja javnu funkciju ne okoristi na štetu građana i to jeste osnova za svaki zakon koji treba da onemogući takvu stvar.
Dakle, nije razlog da se ovaj zakon donosi, to da neko ko je član školskog odbora ne može da bude odbornik. To je obesmišljavanje same suštine onoga što jeste potreba svakog društva da se podelom, striktnom podelom vlasti, bori protiv prevelike koncentracije vlasti, s jedne strane, i da se sprečavanjem, instrumentima kojima se sprečava mogućnost da javni interes bude žrtva privatnog interesa, da se to svakako spreči.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam danas slušala raspravu i zbog mogućnosti da su građani zaboravili o čemu mi danas raspravljamo, jer iz mnogih diskusija nisu to mogli da zaključe, mi danas raspravljamo o poslovniku o radu Narodne skupštine Republike Srbije.
Ovaj poslovnik nije izraz nekakvog ćefa ili volje vladajuće većine da nešto menja, već ustavna obaveza i obaveza koja je nastala usvajanjem Zakona o Narodnoj skupštini. Mi ovo radimo u najboljoj nameri da poštujemo Ustav, s jedne strane, da poštujemo zakon i, s druge strane, uredimo procedure koje su sastavni deo svake demokratije.
Ne mogu da govorim o onome što se nije ticalo uopšte ove teme. Ne mogu da govorim o onome što su najobičnije laži, zato što polemisati sa lažima pokazuje da ste uopšte spremni da laž prihvatite kao bilo kakvu argumentaciju i zbog toga apsolutno neću da govorim o velikoj količini neistina koje su ovde izrečene vezano za poslovnik, a najčešće nevezano za ovu temu.
Ono što se iz ovih rasprava moglo zaključiti, što mene ostavlja u uverenju da smo mi zapravo napravili odličan poslovnik, jeste činjenica da ako je zaista govoreno o onome što u poslovniku piše, onda primedbe nisu značajne, odnosno jedva da ih ima.
Ako govorimo o onome što su primedbe, a u poslovniku uopšte ne piše, dakle, odnosi se na nešto što ne postoji u poslovniku, onda prosto smatram da to treba vrlo kratko prokomentarisati, samo zbog toga da građani ne steknu utisak da u ovom poslovniku piše nešto što zapravo ne piše, odnosno da je izostavljeno nešto što jeste napisano, a ovde je govoreno o tome kao da to u ovom poslovniku nije definisano.
Dakle, iz većine ovih rasprava mi možemo da zaključimo samo da mnogi zaista nisu pročitali ovaj tekst, da neki koji su ga pročitali nisu ga razumeli, da oni koji su komentarisali sa stanovišta upoređivanja sa Ustavom ne znaju Ustav, da oni koji su ga komentarisali sa stanovišta nekakvih zakonskih rešenja ne poznaju Zakon o Narodnoj skupštini i da ne znaju kako je Zakon o Narodnoj skupštini definisao neka pitanja.
I zato ću uzeti samo jedan primer kao ilustraciju da bih pokazala da zaista ne govorim napamet, nego vrlo konkretno o primedbama koje dokazuju da je to zapravo rezultat nepoznavanja ustavne materije.
Dakle, ovde je prigovoreno zašto predsednik Skupštine ne zastupa Narodnu skupštinu nego predstavlja Narodnu skupštinu, dakle, Ustav, član 104, kaže da predsednik Skupštine predstavlja Narodnu skupštinu. Dakle, to je jedan primer. Takvih primera je bilo ovde jako mnogo.
Mi smo u raspravi koja je prethodila i koja je trajala više od godinu dana, učestvujući u toj raspravi, zapravo radili na jednom poslu koji je imao nekoliko elemenata. Jedan je bio usklađivanje sa Ustavom, drugi je bio usklađivanje sa Zakonom o Narodnoj skupštini i treći je bio kako da ono što smo evidentirali kao eventualne nedostatke u radu i organizaciji Narodne skupštine otklonimo kroz utvrđivanje nekih novih instituta, koji će omogućiti, s jedne strane, da parlament bude efikasan, a sa druge strane da zaista ni na koji način ne ograniči pravo narodnih poslanika.
Ovde je govoreno o tome da se ovaj poslovnik pravi torturom većine i mislim da svako ko iole išta zna o političkom sistemu i parlamentarnoj demokratiji zna da tortura većine ne postoji. Ne postoji nijedan parlament, iako je ovde bilo zagovornika onih koji su smatrali da sve u ovom parlamentu, a naročito poslovnik, treba da donesemo konsenzusom.
Ne postoji nijedan parlament koji i jedan jedini akt u parlamentu donosi konsenzusom. Zato se utvrđuje kvalifikovana većina. Ona je različita u odnosu na važnost pojedinih dokumenata koji se donose, te tako postoji natpolovična većina od ukupnog broja, pa dvotrećinska većina itd. ili prosta većina.
Oni koji govore o tome kako bismo ovde konsenzusom trebalo da odlučujemo zapravo ne razumeju šta je demokratski politički sistem, koji podrazumeva da je parlament organ u koji dolaze predstavnici građana, u kome se pravi parlamentarna većina koja bira Vladu, pa potom i izglasava određenom većinom različite akte.
Radi se o suštinskom nepoznavanju sistema, za koji tvrde da bi trebalo da ga gradimo. Verujem da bi mnoge zemlje koje imaju 300 godina tradicije u izgradnji demokratije već to uvrstile, kada bi to zaista podrazumevalo nekakvu demokratiju ili kada bi to bio uopšte moguć sistem, ali pošto to niko nije uradio na planeti, ko ima parlament, onda pretpostavljam da njihova iskustva govore da to ili nije moguće ili nije suštinski demokratija.
Ono što je ovde navođeno kao nekakav osnovni nedostatak jeste namera parlamentarne većine da onemogući opoziciju da iskazuje svoje mišljenje, da iznosi svoje stavove itd. Niti iz jednog jedinog člana ovog poslovnika ne može da se zaključi da postoji bilo kakva želja ili namera da se onemogući bilo ko u ovom parlamentu da kaže svoje mišljenje.
Ako neko misli da je iskazivanje mišljenja beskrajno iznošenje svega i svačega, bez ikakvog reda, bez obzira na temu, bez obzira na prava drugih poslanika u ovom parlamentu, onda on takođe ne razume način na koji su parlamenti u razvijenim demokratskim sistemima organizovani. Pravila procedure podrazumevaju da su svi poslanici jednaki, da imaju jednaka prava i jednake mogućnosti, ali to ne znači da neko to pravo može da zloupotrebi.
Neko je ovde rekao da broj članova ovog poslovnika pokazuje kako je on prenormiran i kako u odnosu na Ustav ima više članova. Ne želim to da komentarišem, jer bi to podrazumevalo da treba da se polemiše elementarno razumevanje nekih stvari. Ako imate najviši akt kojim se utvrđuju principi, osnovna načela, a sa druge strane imate akt kojim utvrđujete procedure, i to procedure koje se tiču mnogih oblasti i mnogih tema, onda mislim da je ovakvo poređenje u najmanju ruku nedostatak argumenata da se zaista kritikuje ovaj tekst.
Koliko kritike nisu ozbiljne dokazuje još jedan primer. Ovde je iznet stav da Odbor za KiM sadrži samo dva stava i da ako je to već tako malo, onda bolje da nije bilo ni ta dva stava i da nije bilo ni tog odbora. Ti isti su doneli poslovnik koji je sada važeći. Odbor za KiM definisan je jednim stavom.
Nije bitno da li je jedan ili dva stava. Po našem dubokom uverenju, mi smo Odboru za KiM dali nadležnost da ono što je jako važno, a što do sada nije bilo definisano, da on donosi akte, da predlaže Skupštini akte koji su vezani za ono što su pitanja, problemi i status vezano za KiM. U tom smislu, mislim da smo poboljšali prethodni tekst ovog poslovnika.
Ovde je bilo priče o tome da Skupština donošenjem mnogo zakona devalvira sopstvenu ulogu. To je takođe vrlo teško komentarisati. Mi smo zemlja u tranziciji, zemlja koja čitav sistem mora da menja i mora da ga uskladi sa onim sistemom vrednosti i sistemom političkim, pravnim, ekonomskim itd, na koji se ugledamo i koji želimo da uskladimo sa EU, i to podrazumeva da je zakonodavna aktivnost ovog parlamenta enormno velika u odnosu na zemlje koje su već većinu svojih zakona uskladile sa evropskim zakonodavstvom.
Takođe je postavljeno pitanje da se mi udaljavamo od EU, odnosno to je bila nekakva tvrdnja da se udaljavamo od EU. Ovaj poslovnik je rađen u saradnji sa evropskim institucijama i predstavnicima evropskih institucija.
Dakle, mnogi od tih sugestija koje su primenjene u drugim parlamentima radna grupa koja je radila na ovom poslovniku je usvojila i po njihovoj oceni, ovaj parlament zadovoljava ono što su pravila procedure koja inače važe u drugim parlamentima. Dakle, svaki parlament to uređuje na svoj način, ali ono što jeste bitno, jeste da princip efikasnosti ne uskraćuje mogućnost da se u parlamentu vodi ozbiljna rasprava. U tom smislu, mi smo težište budućih rasprava prebacili na odbore. Mi smatramo da odbori treba da dobiju posebnu važnost i da rasprave u odborima treba da budu težište onoga što se dešava ovde, da je plenum samo kako bi se sučelila mišljenja i kako bismo, da kažem, u toj završnici rasprave koja se vodi o nekom aktu, videli gde se ko nalazi u odnosu na taj akt.
Na komentare da se mi udaljavamo od EU i da mi srozavamo demokratiju, želim samo da kažem da ova parlamentarna većina, ova skupština, zahvaljujući svom radu, postala je, po oceni evropskih institucija, najozbiljniji partner u Srbiji u procesu evropskih integracija. Ona je dobila sve najbolje ocene. Mi smo, zahvaljujući, između ostalog, radu ove vlade i radu ovog parlamenta, doveli građane Srbije do bezviznog režima, mi smo omogućili i doveli do toga da se Prelazni sporazum ratifikuje, mi verujemo da ćemo dovesti do kandidature Srbiju i da ćemo dovesti Srbiju do punopravnog članstva u EU.
Svako onaj ko je tobož zabrinut za evropske integracije, a pri tom sve radi kako Srbija nikada ne bi postala članica EU, prosto mislim da vodi jednu licemernu politiku što, na kraju krajeva, građani izgleda odlično prepoznaju i oni na svakim ponovljenim izborima jednostavno ne dobijaju podršku građana.
Dakle, želim da kažem da smo očigledno napravili dobar poslovnik zato što nema ozbiljnih suštinskih primedbi na ono što ovaj poslovnik definiše. Ako neko ima primedbi na žetvu itd, možemo i o tome da raspravljamo, ali to nije tema o kojoj treba da raspravljamo sada i koju bismo trebali da uzmemo u obzir prilikom usvajanja ovog akta.
Još jednom želim da ponovim, ne postoji nijedan parlament koji ne donosi odluke većinom i pokušaj da se građanima ubaci ta potpuno pogrešna teza o tome da postoji nekakvo nasilje kada kvalifikovana većina donosi odluke jeste, zapravo, nemoć da se stvarnim argumentima kritikuje ili bar ozbiljnije uključi u napore da se ovaj posao uradi bolje.

Poštovana predsedavajuća, opet imamo nekoliko tema. Svaki put kada treba Skupština da se izjasni o nekim kandidatima koje predlaže neki drugi ovlašćeni predlagač, mi se uvek suočavamo sa pitanjem da li su procedure dovoljno jasne i da li obezbeđuju najbolji kvalitet. I onda često napadamo rezultat tih procedura, ne postavljajući možda pravo pitanje – da li treba razmišljati o promenama procedura, koje će možda omogućiti da ovakve dileme nema ili da bar budu manje.
Svaki put kad smo birali u Skupštini neke kandidate, mi smo se suočavali sa istim kvalifikacijama. Dakle, ako bismo sad bili pošteni pa uzeli stenograme, kada smo birali državnog revizora, birali Poverenika za informacije, kad smo birali Zaštitnika građana, iste su kvalifikacije bile – oni su nekvalifikovani, njihove biografije ne potvrđuju da će oni raditi dobro taj svoj posao, oni su politički kompromis, oni su popuštanje pred nečijim zahtevima, oni su ustupak itd.
Na sreću, u većini tih institucija i u većini tih izbora, ispostavilo se da oni koji su tako tvrdili nisu u pravu. Dakle, da su ti ljudi, maksimalno angažujući sav potencijal i podršku koju im daje i Skupština i druge državne institucije, gradili institucije na čije čelo smo ih mi birali, da su vrlo često dobijali pohvale u trenucima kada je bilo vrlo osetljivo pitanje i osetljiv trenutak i kada su oni dokazivali da su, pre svega, samostalni u obavljanju svojih dužnosti, s jedne strane, i s druge strane, da su posvećeni obavljanju poslova za koje su ovde izabrani.
Napadati predlagača uvek je najjednostavnije. Dakle, najjednostavnije je napadati onoga ko predlaže i na taj način diskvalifikovati ovlašćenog predlagača. Ali, onda se zaista postavlja pitanje da li predsednik Republike, koji je izabran neposredno, voljom građana Republike Srbije, i zaista predstavlja legitimnu volju građana, jeste neko čije pravo da kandiduje sudije Ustavnog suda treba dovoditi u pitanje na način na koji je to ovde činjeno. Zaista mislim da ne.
Ako su narodni poslanici predstavnici građana izabrani sa svojih partijskih lista, onda verujem da veći legitimitet što se tiče neposrednog izbora ima predsednik Republike, koji je zaista neposredno biran od strane građana na izborima. U tom smislu, zaista mislim da je neuputno kritikovati legitimitet predlagača.
Ono što možemo da postavimo kao pitanje jeste – da li postoji kandidat u ovoj zemlji koji bi zadovoljio sve? Sigurna sam da ne postoji. Dakle, apsolutno ne postoji. Ne znam nikoga ko bi mogao da dođe pred ovaj dom i da se ova skupština opet ne podeli na one koji su vladajuća većina i one koji su opozicija. Opozicija bi osporila svakog kandidata, kao što je osporavala do sada svakog kandidata, iako sada nama prigovarate da mi ne poštujemo one koje smo izabrali, a tobože ih poštuju više oni koji su ih tada diskvalifikovali na osnovu nesposobnosti, na osnovu nekompetentnosti, na osnovu toga da nemaju znanje i da nemaju kvalifikacije.
Želim samo da kažem da ćemo izborom jednog od predloženih kandidata, verujem, osim što ćemo upotpuniti instituciju Ustavnog suda i na taj način omogućiti da on radi u punom sastavu i ispuniti time i ustavnu obavezu, da ćemo zaista graditi instituciju. Možda će ona pokazivati slabosti, ali verujem da nijedna institucija ni u jednoj razvijenoj demokratskoj zemlji nije izgrađena ni za pet, ni za deset, ni za 20 godina. Ako imamo dobru volju da gradimo te institucije i ako imamo kontinuitet u tome, dakle ako promena vlasti ne podrazumeva stvaranje diskontinuiteta u tim naporima, onda verujem da ćemo izgraditi kredibilne demokratske institucije. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, kako sam tražila odgovore na pitanje kada je vršena sporna privatizacija Luke Beograd i Večernjih novosti i dobila odgovor na to, nema nikakve sumnje da su te dve privatizacije vršene u vreme manjinske Vlade Vojislava Koštunice.

Postavljam sada pitanje nadležnim istražnim organima i tužilaštvu, na osnovu svih indicija koje se ovih dana pojavljuju u javnosti, na osnovu sada skoro već nespornih činjenica da oko tih privatizacija ima ogromnih znakova pitanja i nejasnoća, a moguće i zloupotreba, postavljam pitanje istražnim organima i tužilaštvu da li su preduzeli odgovarajuće korake kako bi utvrdili punu odgovornost Vlade Vojislava Koštunice i njegovih predstavnika u određenim institucijama u ovim spornim privatizacijama?

Tražim odgovor na pitanje da li to ima veze sa činjenicom da je član DSS-a, odnosno direktni kadar Vojislava Koštunice bio direktor Agencije za privatizaciju, a sada je drugi čovek ''Večernjih novosti'' i kako je to povezano u sklopu cele ove priče o tome da je privatizacija Večernjih novosti zaista urađena pod vrlo problematičnim okolnostima?

Istovremeno, postavljam pitanje vama gospođo predsedavajuća, da li postoje načini da se ova pitanja ne zloupotrebljavaju tako što će se iznositi neistine? Naime, potpuno je jasno da predsednik Republike Boris Tadić niti je mogao, niti ima bilo kakve veze sa ove dve privatizacije. Ako neko misli da je to način da se vodi politička borba, onda pre svega mislim da je to nedopustivo iznošenje neistina, s jedne strane, a sa druge strane mislim da je efekat toga, naravno, u političkoj borbi efekat se meri na izborima i oni pokazuju kakav je efekat političke borbe. Mislim da postoji jedan mnogo opasniji efekat ovakvog načina iznošenja neistina, a to je da se relativizuje odgovornost onih koji su zaista odgovorni za ono što je problematična privatizacija.

Dakle, nema nikakve sumnje da odgovornost, ako je bilo problema u ovim privatizacijama, leži u državnim organima. Tada je to bila manjinska Vlada Vojislava Koštunice i mislim da nije dobro da se pažnja javnosti skreće na neke koji niti su imali veze, niti mogu imati veze sa tim spornim privatizacijama i na taj način zapravo pokušavaju da umanje odgovornost onih koji jesu odgovorni i da skrenu pažnju javnosti sa onih koji zaista snose odgovornost za takve privatizacije.

Poštovana predsedavajuća, uvažena gospođo ministar, poštovane kolege, ako se neko se poziva na političku korektnost onda svakako ne sme ispod toga da iznosi neistine, s jedne strane, i s druge strane, u nedostatku argumenata da pokušava da politički diskvalifikuje onog ko na osnovu činjenica tvrdi zašto ne stoje neke optužbe koje se ovde iznose, zato što, prosto, to u ovom zakonu nije napisano.
A, bojim se da je ovaj način komunikacije, zapravo, pokušaj da se odbrani od očigledno sve bliže istine o umešanosti Vlade čiji su oni bili predstavnici u vreme dok je ta Vlada bila aktuelna i povezanost njihovu sa mnogim krajnje problematičnim ljudima, vezanim za organizovani kriminal, s jedne strane, za korupciju, sa druge strane, pa i za prikrivanje i zataškavanje očigledno onih koji su počinili najteža krivična dela. (Aplauz)

Vlada strah, ali verujem, kada se razotkriju istine o železnicama, o Luci Beograd, onda će građani znati ko im je kriv za taj strah, pa će isto tako znati da oni koji danas građanima poručuju da treba da se plaše i više no što imaju razloga, jer seju neistine, onda će građani, bar, moći mirno da kažu – da, znamo ko je kriv što vlada strah što nema posla, jer su neki: opljačkali, zloupotrebili, pribavili ličnu korist na štetu građana.

Mislim da je najbolji pokazatelj da li neko ispunjava evropske standarde jesu, možda, rešenja zemalja koje jesu članice EU. Pa, ako hoćemo da se ugledamo na neke od onih koje su najbolji uzor, i koji su na najbolji način to rešili, onda možda ne bi bilo loše da znamo kako je to kod njih rešeno.
Na primer, u Engleskoj, na saglasnost ministra, službe mogu da pribavljaju sve podatke i da, ne samo zadržavaju, traže zadržane informacije, već i presreću informacije.
U većini zemalja u okruženju, rešenje je potpuno identično kao kod nas sada. Možda ima dve zemlje kod kojih ni zadržavanje informacije nije dopušteno bez naloga neke nadležne institucije. Radi se o tome, da ako govorimo o evropskim standardima, onda ne možemo da govorimo o tome da postoje nekakvi apstraktni evropski standardi koji će važiti samo za nas, a za sve one zemlje koje su članice EU– ne važe. To nije tačno.
Za nas važe isti standardi koji važe za zemlje članice EU. Prosto, opet nije korektno tvrditi, da mi na ovaj način kršimo evropske standarde, da time udaljavamo Srbiju od EU. Naprotiv, ovim uvodimo i primenjivaćemo evropske standarde koji će biti podržani od strane EU. U to sam potpuno sigurna. I, opet, mislim, da nije korektno govoriti građanima ono što nije tačno.