Poštovana predsedavajuća, to je tačno, da građani žive u ovoj zemlji, žive posledice nekih prethodnih zloupotreba i nekih prethodnih nesposobnih vlada i neodgovornih vlada, koje su u vreme kada je privredni rast bio mnogo veći, kada nije bilo ekonomske krize, trošili pare ne zna se na šta, te, tako, građani od toga nikakve koristi nisu imali, nikakav infrastrukturni projekat nije urađen, nije uloženo ni u jednu novu firmu. Dakle, građani žive posledice i te vlade i to je tačno.
Ali, građani žive i glasaju. I, kao što vidimo, ne glasaju za tu vladu koja je u najbolje vreme uradila najgore poteze, glasaju za ovu vladu koja i u teškim vremenima traži da uradi najbolje što je moguće za građane.
Ako već govorimo o poluargumentima i poluistinama, onda to doživljavam kao da ste vi to rekli samokritički. Zato što sve što ste rekli jeste poluargument, poluistina, polučinjenica. Hvala. (Aplauz)

Poštovane kolege, naravno, zadovoljstvo je kada se vratimo na ono što jeste tema ovog zakona, ali moram da kažem u čemu se suštinski razlikujemo. Prvo, niko ne pokušava da degradira nijednu instituciju, naročito ne mi, ne instituciju protiv koje ste vi bili, odnosno niste hteli da glasate za njega, a mi smo glasali i izabrali ga, dali mu punu podršku i, u dobroj veri, radili sve kako bismo od te institucije napravili kredibilnu instituciju i to radimo i ubuduće.
Ali, radi se o tome da, po našem dubokom uverenju, niko nema sertifikat da je nosilac apsolutne istine, pa tako nijedna od institucija. Dakle, možemo i imamo pravo da polemišemo o pitanjima koja su od izuzetne važnosti za građane Srbije. Mislim da time ne narušavamo integritet nijedne institucije. Pre svega, nemojte zaboraviti, jedna od najvažnijih institucija je upravo ovaj parlament i ovaj parlament je kredibilan i pozvan da raspravlja o temama kao što su privatnost, ljudska prava i zaštita građana od bilo kakve zloupotrebe bilo koje institucije.
I, u tom smislu, svako onaj ko pokušava ovo da pretvori u sukob sa Zaštitnikom građana, zapravo, čini lošu uslugu i ovoj instituciji, ali i instituciji Zaštitnika građana.
Dakle, ne radi se o tome, radi se o tome da je nama, verujem da je i Zaštitniku građana, stalo do činjenica i do najboljih rešenja koja će omogućiti da u ovoj zemlji, sa jedne strane, državni organi i institucije mogu da rade svoj posao u interesu građana Srbije, kako bi ih zaštitili od kriminala i obezbedili njihovu bezbednost, a, sa druge strane, kako bismo onemogućili da bilo ko na bilo koji način zloupotrebom, kršenjem zakona narušava privatnost ili onemogućava građane da uživaju svoje pune građanske i ljudske slobode. O tome je ovde reč.
Upravo zbog toga smatramo, i zaista sve ide u prilog onome što tvrdimo, da ovaj zakon nije zakon kojim se definišu nadležnosti institucija koje se bave bezbednošću, da postoje zakoni koji su to definisali, da ovaj zakon ni jednom svojom odredbom ne suspenduje odredbe tih zakona.
Između ostalog, u Zakoniku o krivičnom postupku nedvosmisleno je utvrđena procedura i nedvosmisleno je utvrđena obaveza operatera da na zahtev Agencije daju informacije koje su im potrebne.
Šta je za to potrebno, koja procedura? To je definisano drugim zakonima. I ne radi se o tome da mi smatramo da smo mi sada nekakvi branioci Bezbednosno informativne agencije, ono što sada uporno neko pokušava da pretvori. Mi samo hoćemo da kažemo – ovo nije zakon o Bezbednosno informativnoj agenciji, ovo nije zakon o bezbednosnim agencijama, ovo nije Zakon o krivičnom postupku. Dakle, ovo je zakon o elektronskim komunikacijama. On, na osnovu drugih zakona, samo definiše obaveze u ovim tačkama. Dakle, u drugim tačkama on govori o sasvim drugim stvarima. Ali, u ovim tačkama, on samo definiše obaveze operatera u skladu sa drugim zakonima koji su već te obaveze definisali.
Prema tome, ovim zakonom mi ne možemo definisati obavezu onih čije smo nadležnosti, odgovornost i obavezu utvrdili matičnim zakonima. Ne mogu da verujem da toliko, baš, ne možemo da se razumemo, i ne mogu da verujem da je, zaista, sve to jako dobra namera i briga za ljudska prava i slobode građana, i nepovredivost podataka, a da nije u pitanju nešto drugo.
Zaista ne mogu da verujem, ako postoje zakoni, onda 'ajde da otvorimo temu da li će ti zakoni na najbolji način to regulisati. Mi smo spremni da otvorimo tu temu. Ali, ovo ne može biti matični zakon kojim ćemo definisati nadležnosti institucija čiji je zadatak od posebne važnosti za ovu zemlju, a to je, borba protiv kriminala i borba protiv organizovanog kriminala. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, naravno da poštujemo Ustav i naravno da ćemo poštovati odluku Ustavnog suda, to ni na koji način niko nije sporio. Ono što jedino nije tačno, jeste to, da ukoliko polemišete i iznosite činjenice u svojoj polemici, da to onda neko ima pravo da tumači kao sukob sa drugom institucijom. Dakle, niti DS, niti Poslanički klub ZES, niti ja, lično, koja sam bila u polemici sa Zaštitnikom građana, nisam u sukobu sa Zaštitnikom građana i mislim da nije korektno to definisati na način na koji to nije u skladu sa istinom.
Radi se, naime, o tome da je krenula od strane Poverenika za informacije i Zaštitnika građana jedna prilično oštra kampanja koja je bila usmerena prema Narodnoj skupštini i prema Vladi zbog toga što se mi ne izjašnjavamo, odnosno nismo spremni da prihvatimo amandmane koje je on podneo. Prema tome, tada je nastao spor, jer amandmani nisu podneti. I, ja duboko verujem da neko ko je Zaštitnik građana treba da se drži činjenica i da kaže – pokrenuo sam inicijativu, očekujem od Odbora da će on podneti te amandmane, jer smatram da je to važno zbog tog i tog razloga.
Krenula je jedna salva, upućujem vas, zaista, između ostalog, ovo, opet, nemojte shvatiti kao sukob, samo govorim kako neke stvari krenu, a onda izgledaju kao da su počele s druge strane, a nisu počele s druge strane. Dakle, uopšte, onaj nesporazum niti rasprava sa tim institucijama nije krenula sa naše strane. Ona je krenula na blogovima, krenula je u nekim diskusijama i raspravama u kojima su učestvovali, da sad kažem šta oni jesu, dakle, oni jesu nezavisna državna institucija. I kao i Parlament i kao druge državne institucije odgovorni su, kao i mi, za izgradnju jedinstvenog sistema u kom ćemo voditi računa, s jedne strane, o pravu građana da budu bezbedni i, s druge strane, o pravu građana da niko ne može da zloupotrebi informacije protiv njih.
I oni i mi ovde odgovorni smo da tragamo za najboljim rešenjima kako bismo izmirili te dve stvari. I, ako smo u polemici zbog toga, onda niti oni imaju pravo da kažu da su u sukobu sa nama, jer sa nama nisu, što se nas tiče nisu, a ako oni misle da zato što mi argumentujemo razloge zbog kojih mislimo da nešto od te inicijative nema mesta u ovom zakonu, pa oni to doživljavaju kao sukob, onda za to nismo krivi mi, onda, oni zaista treba da vide šta je za njih sukob.
Otvorena sam čak i da neposredno sa njima razgovaram i da se dogovaramo oko počeka, trajanja i nastavka komunikacije u svakoj sledećoj prilici. Ali, ako neko nas optuži na osnovu podataka koji nisu tačni, onda je moja obaveza da, braneći ovu instituciju, kažem ono što je tačno. To niko, ja sigurno ne, ne može da tumači kao sukob među institucijama. (Aplauz)

Gospođo predsedavajuća, pozivam se na član 101. i 104. i mislim da je trebalo da opomenete prethodnog govornika, zato što je izneo najgrublje neistine, optužujući tako ljude za najstrašnije stvari, koje oni, naravno, nisu počinili.
Dakle, ako mi nismo učinili ništa za one građane koje ste vi svojom politikom, a njih je nekoliko stotina hiljada, pretvorili u izbeglice, onda pitajte njih, a oni vam to na izborima pokazuju.
Ako vi mislite da nismo učinili dovoljno za ovih deset godina za one milijarde opljačkane od građana Srbije, koje sada ova država vraća, kroz staru deviznu štednju i razne piramidalne banke dok ste vi bili u Vladi i imali ministre u Vladi, imali potpredsednika Vlade, onda mi nismo učinili, ili ono što vi mislite da treba za građane činiti jeste da to sve bude na njihovu štetu. Dakle, ako se radi u korist građana, onda to, očigledno, za vas nije naročito uspešan poduhvat.
Ako vi mislite da mi za ovih deset godina nismo uradili ništa da 27 socijalnih davanja koje su dugovale vlade, u kojima ste vi sedeli, vratimo penzionerima, trudnicama, socijalnim slučajevima, onda nismo uradili dovoljno, jer ste vi, zaista, uradili mnogo više – vi ste ih ostavili 27 meseci bez socijalnih davanja.
Ako mislite da nismo za ovih deset godina uradili dovoljno da povratimo ugled zemlje, u kojoj dok ste vi bili na vlasti, čak ni Rusija nije bila prijatelj ove zemlje, ni jedna jedina zemlja nije stala u odbranu ove zemlje, a sada je Srbija jedna od najkredibilnijih zemalja, ne samo u ovom regionu, zemlja koja dobija priznanje od svih zemalja sveta za mnoge stvari koje čini u interesu svojih građana, ako vi kažete da mi nismo učinili dovoljno, jer ste vi bili u Vladi koja je ubijala političke protivnike… (Predsedavajuća: Dva minuta.) …a mi sada govorimo o nijansama kontrole.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je sada važno reći nekoliko reči, zbog toga što smo mi, bez obzira o kom članu ovog zakona je bila reč, uvek govorili o jednoj te istoj temi, o tome da, sa jedne strane, postoji potreba da operateri daju na uvid nadležnim organima i službama u borbi protiv kriminala i u ostvarivanju bezbednosti zemlje, podatke i, sa druge strane, o potrebi da se vrši javna kontrola sprovođenja ovog zakona, kao i drugih zakona i sprovođenja rada tih službi, kako ne bi dolazilo do zloupotrebe.
Ovaj amandman, koji je na inicijativu Zaštitnika građana, podneo Odbor Skupštine Republike Srbije za saobraćaj i veze upravo ide u prilog ostvarivanju većeg stepena kontrole sprovođenja odredbi zakona koje se tiču prava određenih organa da dođu do informacija.
Ovim amandmanom nadležnost za nadzor sprovođenja ovih odredbi zakona data je Povereniku za informacije i smatramo da je upravo time, činjenicom da je to nezavisan državni organi, da je u njegovoj nadležnosti i zaštita podataka o ličnosti i dostupnost informacija, pravo građana na dostupne informacije, da je logično da on bude neko ko će vršiti nadzor nad sprovođenjem ovih zakona, kako bi se omogućilo da sve što se radi bude u skladu sa zakonom, sa jedne strane, i da na svaku eventualnu zloupotrebu nezavisan državni organ može da reaguje, kako bismo kao društvo sprečili da obezbeđivanje organima da rade svoj posao u interesu građana istovremeno ne sme da znači bilo kakvu mogućnost zloupotrebe. Hvala.

Poštovana predsedavajuća i uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, evo, priveli smo kraju i raspravu u pojedinostima o zakonu o elektronskim komunikacijama i, nažalost, iz cele naše rasprave u načelu i u pojedinostima ne vidi se uopšte o čemu je ovaj zakon.
Dakle, mi smo se, na moju veliku žalost, bavili onim čime se ovaj zakon ne bavi, a nismo se bavili onim čime se ovaj zakon zaista bavi. Bavi se uslovima i načinom za obavljanje delatnosti iz oblasti elektronskih komunikacija, nadležnostima državnih organa u oblasti elektronskih komunikacija, položajem i radom Republičke agencije, delatnosti elektronske komunikacije po režimu opšteg ovlašćenja, komunikacionih mreža i tako dalje i tako dalje.
Ovaj zakon se bavi jednom izuzetno važnom oblašću u kojoj država ima ogroman interes, građani imaju ogroman interes. To je prostor tehnološkog razvoja i unapređenja mnogih oblasti i zato je izuzetno važan i mogu da kažem da će Poslanička grupa ZES i DS glasati za ovaj zakon, pre svega, zbog toga što on na, zaista, dobar način uređuje ovu važnu oblast. Glasaćemo, između ostalog, i zbog toga što se on ne bavi pitanjima BIA. Ne bavi se prisluškivanjem. Ne bavi se svim onim što je ovde pokušano da bude predstavljeno građanima kao materija ovog zakona.
Dakle, ovaj zakon se bavi uređenjem prostora elektronskih komunikacija, koje, opet, ponoviću, kao i svi drugi tehnološki napreci, sa sobom donose ogromne prednosti, ali i nove izazove i svakako da je izazov za svako društvo kako da napredne tehnologije budu u funkciji građana, a da bude onemogućena zloupotreba koja bi nanosila štetu tim istim građanima. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, zaista ću vrlo kratko. Istina je da je u raspravi o ovom zakonu nastao nesporazum, ali je nastao nesporazum zbog onih koji su krenuli da tvrde da se ovaj zakon bavi onim čime se ne bavi, da je u nadležnosti ovog zakona da reguliše pitanja što ne može biti nadležnost ovog zakona niti ove oblasti. Nesporazum je nastao kada su neki počeli da tvrde da je ovaj zakon o špijuniranju, da je ovaj zakon o neovlašćenom prisluškivanju itd. Tada je nastao nesporazum.
Nije nastao nesporazum zbog toga što je neko pokušao argumentima da dokaže da to nije materija ovog zakona, da se ovaj zakon bavi nečim sasvim drugim.
Nije korektno osuđivati one koji su pokušali da razluče te dve stvari i da kažu – čekajte, hajde da raspravljamo o ovom zakonu.
Ako postoji problem u tome da možda nekim zakonima, kojima se to reguliše, nije na najbolji način regulisana ta oblast i da postoji prostor za zloupotrebe, hajde da razgovaramo o tim zakonima, a to svakako nije ovaj zakon. Zato, sve one diskusije koje su bile napad na one koji uporno vraćaju na tekst zakona i kažu – to u zakonu ne piše i time se zakon ne bavi, napad na njih je bio politički nekorektan, jer su oni predstavljeni kao da oni brane neke institucije koje su omražene, a da napadaju neke institucije koje su miljenici, pravednici i sve jedino najbolje oni znaju.

Naravno, mnogo je lakše polemisati kada ne morate da se držite činjenica i kada vas one ni na šta ne obavezuju. Onda, sve što kažete, prosto, stoji samo za sebe i vrlo je teško da čovek kaže, čekajte, da se vratimo na činjenice i da vidimo šta jesu činjenice, pa da onda govorim o tome.
Dakle, nikad nisam razumela da je formiranje nezavisnih državnih tela formiranje nekakve institucije nad civilnim institucijama vrhovnog arbitra sudije bez ikakvih kriterijuma. Nezavisno državno telo jeste upravo zbog toga da, kao što je i učinjeno, ukazuje na moguće greške, propuste itd. Mi smo to vrlo ozbiljno shvatili, vrlo ozbiljno razmotrili ono što nam je stiglo kao inicijativa i na osnovu uvida u sve zakone kojima se definiše nadležnost službi, krivični postupak, obaveze državnih organa i njihove nadležnosti, mi smo izvukli zaključak da u jednoj od tih inicijativa, na član 128, nije mesto u ovom zakonu. Naše legitimno pravo je ako Ustavni sud proceni da smo mi pogrešili, mi ćemo tu odluku poštovati. Prema tome, mi nismo time ni dezavuisali, ni degradirali, ni sukobili se, i kakve su već sve reči upotrebljene u odnosu na nezavisne državne institucije. Ništa od toga nismo uradili.
Mi smo vrlo ozbiljno i vrlo temeljno razmatrali ovaj zakon, razmatrali ceo pravni sistem u kom treba da se sprovodi, između ostalog, i ovaj zakon i zaključili da to nije odredba koja treba da stoji u ovom zakonu. I, opet, kažem, Ustavni sud je taj koji će dati konačan sud i mi ćemo, verujem i nezavisne državne institucije, poštovati odluku Ustavnog suda.
Ono što jeste mogla biti tema, ali ne povodom ovog zakona i to opet ponavljam jeste tema – da li u ovoj zemlji postoji dovoljno izgrađen sistem kontrole rada bezbednosnih službi? Da li postoji dovoljno izgrađen sistem koji će onemogućiti zloupotrebu? Dakle, ako vi napadate jedan zakon zato što smatrate da je zloupotreba moguća, onda treba razgovarati o tome kako da se zloupotreba spreči, a ne kako da se jednim zakonom koji nije matični zakon definiše oblast koja ima svoje matične zakone kojima se ta oblast definiše.
Zaista me iskreno raduje što svi oni koji su nas najstrašnije napadali što uopšte formiramo nezavisne državne institucije, koji su nas najstrašnije napadali što biramo te ljude koje smo izabrali sada smatraju da su to institucije neophodne za demokratsko društvo, zaista isto milimo da su one neophodne za demokratsko društvo, da je neophodno da sve institucije daju podršku tim nezavisnim organima i institucijama i mi radimo maksimalno na tome da im damo svu neophodnu podršku i pomoć kako bi se izgradile u ono što treba da budu. Ali, ako neko misli ili sad zloupotrebljava, kako bih rekla, te institucije kako bi napadao političke protivnike, tvrdeći kako su te institucije sada bezgrešni bogovi čija je poslednja, onda dezavuišete instituciju u kojoj sedite.
Dakle, kao parlamentarac ne dopuštam da se time što se gradi jedna institucija dezavuišu sve druge državne institucije, to prosto nije sistem demokratski kakav treba da gradimo. Svaka institucija treba da ima svoj integritet, ali zato, navodnim, podržavanjem pojedinih institucija nije dopuštena, po mom dubokom uverenju, degradacija institucija koje su, takođe, važne u ovom društvu. Još jednom samo želim da kažem – žao mi je što je ne znam čijom namerom, možda i greškom, ova rasprava pretvorena u raspravu o temi koja, zapravo, i nije tema ovog zakona. Hvala. (Aplauz)

Poštovana predsedavajuća, uvažena gospođa ministarka, ono što je ovde važno jeste činjenica da se na vrlo grub način obmanjuje javnost o tome šta je sadržaj ovog zakona. Dakle, neću da komentarišem činjenicu da se podnosilac amandmana javlja o amandmanu koji je prihvaćen i postao sastavni deo zakona, ako koriste vreme svoje poslaničke grupe da obrazlažu ono što smo svi smatrali da treba prihvatiti, onda, to nije naš problem. Ali, ono što jeste problem svih građana ove zemlje, jeste kada se iznose najgrublje neistine o sadržaju ovog zakona.
Dakle, ako se kaže da se ovim zakonom omogućava neovlašćeno prisluškivanje, onda je to zaista ortodoksna neistina. Član 129. ovog zakona kaže – "zabranjeno je zadržavanje podataka koji otkrivaju sadržaj komunikacija". Zabranjeno je! Dakle, molim vas, ili ne razumete, ili imate nameru da obmanete javnost.
Ako se ne može ući u sadržaj komunikacije onda se ne može govoriti o prisluškivanju. Dakle, čak ni kolokvijalno to nije prisluškivanje. Prema tome, ja vas, zaista, molim, ako već govorimo o ovom zakonu, interes svih je da ovaj zakon bude što bolji i da se pažljivo razmotre svi amandmani, da se uzme u obzir činjenica da, s jedne strane, ovim zakonom ne možemo suspendovati odredbe zakona koje utvrđuju na koji način se vrši krivični postupak, s jedne strane, niti odredbe onih zakona koje uređuju način rada službi.
Dakle, ovim zakonom to ne možemo raditi. Ako zakonom kojim se definiše vođenje krivičnog postupka ili istražnih radnji i zakonima kojima se definiše rad službi i organa daje nadležnost organima da od operatera traže informaciju o tome, što se može kolokvijalno nazvati listing, sa kim je vođena komunikacija i pri tom zakon izričito zabranjuje ulazak u sadržaj, znači, zabranjuje prisluškivanje, onda, hajde da vidimo da li neko smatra da bi zakone kojima se regulišu te oblasti trebalo menjati, pre svega, imajući na umu potrebu društva da se zaštiti od zloupotrebe.
S jedne strane, mi ovde, zaista, imamo potrebu da se društvo na zakonom uređen način bori protiv svih oblika kriminala, i potrebu da nadležnim organima damo nadležnosti i oruđa, da tako kažem, da se protiv kriminala bore. Istovremeno, mi, zaista, smatramo da tema kontrole rada službi i civilnih kontroli svih bezbednosnih struktura jeste tema koju nikada ne treba zatvoriti i uvek treba tragati za rešenjima koji će omogućiti da se onemogući zloupotreba prava. Hvala. (Aplauz)

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što se neko zabrine za DS možda bi mogao da pročita zakon koji komentariše i odredbe i da pokuša, ako ne razume, da se konsultuje sa onima koji mogu da mu objasne.
Dakle, u ovom zakonu se ne definiše prisluškivanje. U ovom zakonu je izričito zabranjeno prisluškivanje, bez procedure koja je utvrđena drugim zakonom, a koja podrazumeva saglasnost suda.
Ako neko tvrdi da sada svaki građanin može biti prisluškivan na osnovu ovog zakona, onda zaista najgrublje obmanjuje javnost i to je nedopustivo. Neko može da smatra da ova odredba nije dovoljno dobra ili da ovaj zakon nije dovoljno dobar, da bi trebalo pooštriti kontrolu, ali ne može da tvrdi da se zakonom definiše i omogućava nešto što nije tačno.
Prema tome, niko neovlašćeno ne može da prisluškuje nijednog građanina, ukoliko to radi, krši sve zakone, pa i ovaj zakon. Mislim da, zaista, nije dopustivo u raspravi koristiti nešto što su najobičnije neistine.
Ako govorimo o sadržaju ovog zakona, onda možemo da polemišemo da li postoji potreba da se pojača kontrola sprovođenja ove odredbe zakona, kome da se da ta nadležnost, itd. Da samo podsetim, Odbor za saobraćaj i veze, na inicijativu Zaštitnika građana, podneo je amandman kojim Povereniku za informacije daje nadležnost da kontroliše i vrši nadzor nad sprovođenjem odredbi ovog zakona. Pošto smo smatrali, a to je i Ombudsman, takođe, smatrao, da to jeste način na koji se može vršiti kontrola nad sprovođenjem ovog zakona, mi smo smatrali da onda Odbor treba da podnese takav amandman, što se i desilo.
Istovremeno želim da kažem da neko ko smatra da nama nije mesto u Evropi ne treba da brine o tome da li Demokratska stranka dovoljno vodi računa o evropskim kriterijumima. Dakle, ako bi neko sada govorio sa stanovišta evropskih standarda, onda bi morao ipak da zna da postoji direktiva Evropskog parlamenta iz 2002. godine koja nedvosmisleno, uzimajući, s jedne strane, potrebu odbrane, bezbednosti, sigurnosti, borbe protiv trafikinga, organizovanog kriminala i korupcije, daje nadležnost upravo ovakvu kakva je definisana ovim zakonom. Ovo je apsolutno u skladu sa evropskom direktivom, koju primenjuju i druge zemlje.
Prema tome, nemojte da zbunjujete ljude tvrdeći da mi ne vodimo računa o tome šta je evropski standard ili ne. Strogo vodimo računa o tome šta je evropski standard, posebno kada su ljudska prava u pitanju.
Istovremeno, želela bih da vas podsetim da ste kao član jedne druge vladajuće većine, takođe, odbijali predloge Ombudsmana, pa tada niste tvrdili da je on nepogrešiv i da ako on nešto kaže, onda mi to moramo da prihvatimo a da prethodno ne razmišljamo o tome. Tada to niste tvrdili. Sada, pošto niste u vladajućoj većini, sada bi on trebalo da vam bude krunski argument da nešto treba uraditi. Postoji Ustavni sud. Za nas je to nadležna institucija i ako Ustavni sud kaže da ova odredba nije u skladu sa Ustavom, mi ćemo je poštovati. Ali, očekujte da će poštovati i onaj ko tvrdi da ovo nije neustavno.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege, na neki čudan način i mislim da za to odgovornost ne leži samo u ovoj skupštini, rasprava o ovom zakonu se prenela na teren koji apsolutno ne definiše ovaj zakon.
Dakle, samo bih zamolila da se vratimo, ukoliko je moguće, na ono što zaista jeste sadržaj ovog zakona, makar, ako se ne slažemo oko toga, koja bi ta rešenja mogla biti. Pre svega, zbog građana treba po hiljaditi put naglasiti – ovo nije zakon koji definiše, ono što se kolokvijalno zove, prisluškivanje. Dakle, ni na koji način se ovim zakonom to ne definiše.
Postoje drugi zakoni koji su usvojeni i ukoliko smatrate da oni nemaju dovoljno instrumenata kontrole, možemo o tome da otvorimo jednu debatu u Skupštini. Može Odbor za bezbednost da pokrene takvu debatu, da vidimo koji su to matični zakoni koji se time bave, koje treba eventualno menjati, kako bismo uspostavili veći stepen kontrole nad radom bezbednosnih službi. Oko toga imate našu punu podršku, da otvorimo raspravu, i da, na najodgovorniji mogući način i vidimo, kako da, sa jedne strane, omogućimo da državni organi nesmetano vode borbu protiv kriminala, a da, sa druge strane, građani budu potpuno mirni da njihova prava neće biti narušena zloupotrebom od strane tih službi.
Ono što želim, takođe, da naglasim, ovde se ne radi o BIA. Uopšte ne znam zašto je BIA predmet naše rasprave? Ovaj zakon se apsolutno ne bavi Bezbednosnom informativnom agencijom. Mi smo doneli zakon koji uređuje način organizovanja, prava, nadležnosti, obaveze itd, BIA i to svakako nije zakon o elektronskim komunikacijama.
U tom smislu, mi ovde ne odlučujemo između BIA i Poverenika, odnosno Zaštitnika građana. Ne biramo između toga, da li je u pravu BIA, jer se ovde ne radi o BIA, ni da li je u pravu Zaštitnik građana, jer se, takođe, ne radi o Zaštitniku građana. Ovde se radi o jednom zakonu kojim se vrlo nedvosmisleno i vrlo korisno definiše jedna jako važna oblast, a to su elektronske komunikacije.
Živimo u 21. veku i nalazimo se kao ljudi pred ogromnom odgovornošću da, sa jedne strane, ovu oblast uredimo tako da omogućimo građanima sve njihove prednosti najnovijih tehnologija, a sa druge strane, da zaštitimo građane od zloupotrebe tih istih najnovijih tehnologija. I ta polemika i ta debata traje i kod onih zemalja koje su još pre 10 ili 15 godina utvrdile ove oblasti i jasno definisane, zato što je pitanje ljudskih prava permanentno pitanje svakog demokratskog društva. Zato što ljudska prava mogu biti ugrožena i novim tehnologijama i razvojem novih institucija, i potrebom društva da uređuje neke druge oblasti.
Dakle, samo želim da naglasim jednu jedinu stvar, ovde ne raspravljamo o prisluškivanju, jer o tome ovaj zakon ne govori. On nije o prisluškivanju. Ovde ne raspravljamo o BIA, jer smo mi zakon kojim smo definisali rad bezbednosno informativnih službi usvojili. Ovde ne raspravljamo, čak, ni o ljudskim pravima, zato što je nedvosmisleno da je zaštita ljudskih prava i građanskih prava tema koja, naravno, može da se dovodi u vezu sa svakim zakonom, pa i sa ovim zakonom.
Ali, ukoliko ničim nije narušen Ustav, ukoliko drugim zakonima jeste definisan način na koji se može obezbeđivati sigurnost i bezbednost, i rad službi i organa koji se time bave, onda mislim da nije pošteno prema građanima koje ovde predstavljamo, da ih uvodimo u tešku zabludu da se ovim zakonom na bilo koji način definiše pitanje prisluškivanja ili da se na bilo koji način radi o nadležnostima bezbednosnih službi. Dakle, prosto, ne radi se o tome. Hvala lepo.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, naime, radi se upravo o tome da mi od 2000. godine, svesni razarajućih posledica koje je jedan režim ostavio u ovom društvu, gradimo jedan sistem koji se zasniva na pravilima koji, s jedne strane, treba da omoguće da svaki građanin ima ono što je njegovo elementarno pravo, to je da bude bezbedan, da bude zaštićen od svakog oblika kriminala i, s druge strane, da svaki građanin zna da postoje ozbiljne institucije koje se grade i čiji je zadatak da kontrolišu rad onih koji rade na bezbednosti građana i za njihov račun.
Neću da dovodim u pitanje da li je u nekim periodima, da li možda i sada ima neovlašćenog prisluškivanja ili neovlašćenog praćenja. Te informacije nemam i ne želim to da komentarišem. Ali, ono što je svakako loše jeste da umesto da zajednički gradimo institucije koje neće imati prostora da zloupotrebljavaju svoja ovlašćenja, mi ovde stvaramo atmosferu u kojoj pokušavamo da stvaramo atmosferu neprijateljstva prema institucijama bez kojih nijedna država u svetu ne može.
Dakle, postoji ogromna razlika između pristupa u kome mi možemo da razgovaramo o tome da li treba menjati zakone kojima će se omogućiti ozbiljnija kontrola rada svih onih organa i institucija koje su nadležne za bezbednost celog društva i bezbednost svakog građanina pojedinačno ili ćemo mi ovde otvoriti raspravu o tome da li su nam te institucije neprijateljske, da li su one neprijatelj građanima, što mislim da je loše, jer ćemo na taj način, zapravo, sa jedne strane onemogućiti njima da rade svoj posao, a sa druge strane, građani će imati posledicu da zaista neće moći da kažu da žive u zemlji u kojoj institucije štite njihov fizički i svaki drugi integritet.
U tom smislu, opet pozivam na to da se držimo onoga što ovaj zakon jeste, a ne što nije, dakle, ovaj zakon nije zakon o bezbednosnim službama, niti je zakon o prisluškivanju. Naprotiv, ovaj zakon i u članu 126. i u članu 129. izričito zabranjuje po ovom osnovu prisluškivanje. Ako hoćemo da razgovaramo o ovom zakonu onda bi trebalo da vidimo o čemu se, zapravo, ovde radi.
Jedan amandman kojim se traži brisanje nadležnosti Agencije kojom ona može da uređuje posebna pitanja na osnovu zakona podzakonskim aktima, može da bude pitanje za debatu. To smatramo legitimnim pitanjem. Da li kada smo počeli 2000. godine da stvaramo demokratsko društvo, koje podrazumeva da moraju da postoje nezavisna državna regulatorna tela, od kojih je, da podsetim samo, i Zaštitnik građana jedna od tih institucija, dakle, mi smo tada rekli – mora da postoje nezavisna državna regulatorna tela kako bi izvršna vlast bila isključena iz mogućnosti da apsolutno upravlja svim u jednom demokratskom društvu?
Tvrdnje da ne postoje nezavisna tela u drugim državama, prosto, nisu tačne. Kako se ona zovu? Da li su nadležnosti u potpunosti iste kao što su nadležnosti nezavisnih tela koja mi ovde formiramo? To je pitanje, takođe, za debatu, ali da ona ne postoje, to, prosto, nije istina.
Dakle, u svakoj demokratskoj zemlji koja gradi institucije demokratske, s jedne strane, i instrumente kontrole i nezavisnosti društva od izvršne vlasti u pojedinim oblastima, postoje nezavisna regulatorna tela ili nezavisni državni organi. To je poverenik za informacije, to je i zaštitnik ravnopravnosti, itd.
Da li mi sumnjamo da su ove agencije koje stvaramo previše otuđene od bilo koje kontrole? To jeste tema za raspravu. Da li je činjenica da Upravni odbor Agencije bira ova Narodna skupština dovoljna garancija ili je, pak, to pretpostavka za politizaciju? To, takođe, može da bude predmet rasprave, ali vas opet podsećam, mi smo birali i Poverenika za informacije, mi smo birali i Zaštitnika građana. Mi biramo sudije. Mi biramo mnoge institucije u ovoj zemlji, jer je ustrojstvo demokratskog parlamentarnog društva takvo da se smatra da je parlament najviši organ koji ima najveći legitimitet da bira ono što treba da bude nezavisno od izvršne vlasti.
Dakle, možemo da dovedemo u pitanje postavku celog sistema i da kažemo da to nije dobar način. Da vidimo ko bi onda bio, ko bi onda imao veći legitimitet da bira Upravni odbor ove agencije od Narodne skupštine. Postavlja se, takođe, pitanje – ako mi biramo, imamo nadležnosti i pravo da nadziremo njihov rad i da postavimo pitanje njihove odgovornosti za njihov rad. Zakonitost nad radom je data u nadležnost nadležnog ministarstva, ali Narodna skupština, koja bira članove Upravnog odbora, može u svakom trenutku da postavi pitanje da li taj nezavisan državni organ radi svoj posao u skladu sa zakonom koji smo doneli, da li ima zloupotreba i tako dalje, da postavimo pitanje odgovornosti i da tražimo smenu, odnosno ne da tražimo nego da smenimo.
Prema tome, to je sve u nadležnosti Narodne skupštine. Ako mislite da činjenica da u Narodnoj skupštini neka većina, za koju niste srećni što je takva, nego biste voleli da je neka drugačija pa bi ona imala veći legitimitet, donosi takve odluke, nažalost, u demokratskom parlamentarnom sistemu ona većina koja je dobila podršku građana jeste ovlašćena, da tako kažem, da donosi tu vrstu odluka. Možemo da se slažemo ili ne slažemo, ali to jeste osnovno pravilo sistema koji mi gradimo. Hvala vam. (Aplauz)

Birali smo Zaštitnika građana, a vi se zaklinjete danas u njega i to potvrđuje da smo nepristrasno i politički neutralno birali čoveka. Birali smo Poverenika za informacije. Vi se danas zaklinjete u njega, što znači da smo mi nepristrasno i politički neutralno predlagali ljude koji će zaista raditi. To istovremeno znači da nismo vršili nikakav pritisak na njih. Naprotiv, da smo maksimalno podržali nezavisne institucije i dalje ih podržavamo, jer razumemo njihovu ulogu i razumemo važnost onoga što oni rade. Zato verujem da će Narodna skupština, takođe, nepristrasno i politički neutralno birati članove Upravnog odbora Agencije i ukoliko oni ne budu radili dobro posao moći ćemo da postavimo pitanje njihove odgovornosti.
Sada se opet vraćamo na jedno pitanje koje pokazuje kako je ovde, zapravo, neophodno samo kritikovati, zaboravljajući o čemu smo pričali u nekim drugim prilikama. Naime, bezbroj puta nam je opozicija prigovarala na postupak izbora koji nije konkurs. Dakle, podsetiću vas, samo, bezbroj puta kad god smo imali neke izborne procese u ovoj skupštini osnovni prigovor je bio – zašto se to ne bira konkursom, zašto to predlaže nekakav odbor, pa neka većina, pa neki ovi, pa neki oni?
Sada imamo konkurs. Sada to, opet, nije dovoljno. Naravno, ono što je za nas najbitnije jeste da postoje jasni kriterijumi. Možemo da vidimo da li su ti kriterijumi dovoljno jasni i dovoljno strogi ili ne. Ne postoji mogućnost da neko ko ne ispunjava te kriterijume bude izabran.
Ono što jeste tema i o čemu bismo voleli da razgovaramo jeste – da li su ovi kriterijumi jasni i da li su ovi kriterijumi dovoljno strogi da mi na konkursu imamo mogućnost da biramo najbolje? Hvala.

Poštovana predsedavajuća, hajde samo da se držimo onoga što u zakonu piše i kako zakon šta reguliše, da ne tumačimo uopšte.
Dakle, u jednom drugom članu kaže da Vlada u roku od 30 dana od dana isteka roka iz stava 4, ovog člana, utvrđuje predlog kandidata za predsednika, zamenika predsednika i članove Upravnog odbora koji ispunjavaju kriterijume za izbor.
Ovde je uloga Vlada da utvrđuje na osnovu kriterijuma da li je neko ispunio kriterijume ili ne i prosledi to Narodnoj skupštini. Vlada ne utvrđuje predlog u smislu kandidovanja članova, ona samo ima jasnu proceduru, jasne kriterijume i ona kaže – ovi kandidati ispunjavaju uslove, a Narodna skupština hoće ili neće da ih bira.
Samo, istine radi, volela bih da se držimo onoga što zakon piše. Hvala.

Kada nam stigne prvi put spisak sa predlogom kandidata koji ispunjavaju kriterijume, onda se nadam da ćete se, bar, izviniti i reći da niste bili u pravu. Ja ovako tumačim ovu odredbu zakona i očekujem da je to ono što je bila namera predlagača ovog zakona.
Ono što sam želela da kažem jeste, očigledno, da ovde, kao, da neko prikriveno želi da Srbija ide brže u EU, pa onda kaže – ej, ne radite to dovoljno dobro i ne radite to dovoljno brzo, što mene raduje, zato što to samo znači da se politička podrška za evropske integracije Srbije proširuje i to je dobro. Ali konstatacija da mi to ne radimo dovoljno dobro i da EU ima nekakve silne primedbe na ono što radimo demantuje sama EU činjenicom da je upravo sada u toku, odnosno da je otpočeo proces ratifikacije SSP, što samo pokazuje da sve ono što Srbija radi u procesu evropskih integracija doživljava potvrdu onih koji treba da ocenjuju da li to radimo dovoljno dobro i dovoljno brzo, te tako, samo mogu da kažem – ako ste spremni da nam pomognete u ubrzanju procesa evropskih integracija, dobrodošli.
Takođe, mogu da konstatujem da, s obzirom na silne napore da Srbije bude ometena u evropskim integracijama, izražavam zadovoljstvo što taj posao ipak radimo uspešno i verujem da će taj proces u narednom periodu, pored svih problema, biti i ubrzan.
Svaki put kada neko izrazi sumnju u mogućnost da neko zloupotrebi svoje pravo na štetu građana, sklona sam da vrlo pažljivo razgovaramo o tome kako da to sprečimo. Tako bi bilo i ovog puta kada ne bismo govorili ovde o nečemu o čemu, hiljaditi put ponavljam, ovaj zakon ne govori. Ovaj zakon ne govori o prisluškivanju, niti na bilo koji način daje mogućnost da se to radi mimo odredbi zakona koji su to definisali vrlo precizno, što znači samo uz saglasnost suda.
Ni na koji način ne može primena ovog zakona da suspenduje odredbe zakona kojima se to definiše nedvosmisleno i jasno.
I, opet vas molim, u interesu građana Srbije jeste da razgovaramo o tome da li oni mogu biti žrtve zloupotrebe ili ne, ali nećemo nigde otići ako dobar zaključak izvlačimo, slučajno ili namerno, iz pogrešnih činjenica.
Volela bih da pođemo od onoga što jesu činjenice ovog zakona i da onda izvlačimo zaključke kako bismo videli kako da otklonimo svaku moguću opasnost da građani budu žrtve bilo koga. Ali, ako počnemo od pogrešnih pretpostavki, ma kako zaključak bio dobar, nećemo imati rezultat koji je neophodan. Hvala.