Kada kažemo da ovom deklaracijom osuđujemo zločine i osuđujemo zločince, onda zaista ne postoji veština iz koje može da se izvuče zaključak da time preuzimamo krivicu u ime naroda.
Ali, kada neko ko misli da je Srbija sigurna kuća za Ratka Mladića, istovremeno želi da se pokaže kao neko ko razume šta su vrednosti EU, u kojoj je neprikosnovenost života osnovna vrednost, u kojoj je čovek svaki pojedinac temelj svake politike, a ne sredstvo bilo koje politike, onda naravno nije teško razumeti zašto je potrebno ovoliko mnogo reči da bi se zapravo pokušao izbeći odgovoran odnos prema onome što očekuje Srbiju u budućnosti.
Ako neko kaže da je traženje odgovornosti za zločince prihvatanje krivice, onda taj želi da kaže – lakše će biti zločincima, ako je ceo narod kriv. Onda zapravo neko hoće da zaštiti zločince, podmećući ceo narod kao krivca.
Ono što mi ovom deklaracijom želimo da uradimo jeste, ne zato što imamo bilo kakav nalog bilo koga, već imamo jasnu potrebu i odgovornost da kažemo – zločin se desio. Zločin su počinili pojedinci, time što utvrđujemo odgovornost pojedinaca, zapravo želimo da sklonimo svaku sumnju sa celog naroda i svaku sumnju sa države.
Ako ovu deklaraciju ne donesemo danas, onda će ovo pitanje opterećivati i našu decu. Ako danas kažemo – neko je počinio zločin i spremni smo da te zločince izvedemo pred lice pravde, onda ćemo osloboditi buduće generacije ovog tereta koji im je nametnut.
Očigledno je teško sa malo reči pronaći prostor da se, tobož, podrži civilizacijski princip i da je ljudski život neprikosnoven, i da se ne sme deliti po nacionalnom, verskom ili bilo kojem drugom predznaku, onda treba mnogo reči, očigledno, da se izbegne osuda zločina i zločinca. Možda pre svega zbog toga što nije jasno onima kojima bi to trebalo da urade da li su na strani žrtve ili su na strani onog ko je zločin počinio.
Zato je možda jednostavnije reći – ne, mi ne želimo da srpski narod oslobodimo pozicije u koju je talac pojedinaca. Mi želimo da delimo sudbinu ne naroda, već želimo da deli narod sudbinu onih koji su počinili zločin.
Ako želimo da Srbiju gradimo na vrednostima evropskog društva, onda moramo da znamo, pre svega, šta jesu elementarne vrednosti tog društva. Ljudski život jeste elementarna vrednost tog sistema.
Ono što je takođe elementarna vrednost, jeste da se taj ljudski život ne deli prema nacionalnoj, verskoj ili bilo kojoj drugoj pripadnosti, da on nema veću ili manju vrednost u zavisnosti od toga kakav predznak nosi.
Ovde smo optuženi da hoćemo da menjamo svest i tu jedino mogu da se složim. Da, hoćemo da menjamo svest u kojoj je normalno bilo da se u ime nekih nejasnih, mračnih ciljeva atakuje na ljudski život. Hoćemo da menjamo svest u kojoj je neko smatrao da je opravdano negirati zločin. Hoćemo da menjamo svest u kojoj je neko tvrdio ako osudimo zločin i zločinca, onda smo prihvatili krivicu za ceo narod.
Da, hoćemo da menjamo tu svest i hoćemo da Srbija bude ono što ona po potencijalu sopstvenog naroda jeste i ono što se menjalo u svesti tog naroda jeste vrlo često odgovornost neodgovornih političara, koji su, falsifikujući činjenice, pokušavali da zatruju svest sopstvenog naroda.

Želim, kao ovlašćeni predstavnik predlagača, da kažem da te manije veličine u kojoj neko misli da se nešto radi zbog toga da bi mi znali s kim imamo posla zaista pokazuju problem nerazumevanja sopstvene pozicije.
Mi ovo radimo zbog građana Srbije, radimo zbog budućnosti, a to što vi niste spremni da preuzmete odgovornost, kao što ste i u prošlosti pokazivali da niste spremni da preuzmete odgovornost, govori o vama, a ne o nama, koji jesmo spremni da preuzmemo odgovornost.
I kao i predsednik Republike, i ova poslanička većina preduzima korake koji nisu često popularni i mi ponekada radimo ono što građani nisu sigurni da bi podržali, ali mi znamo da to jeste interes i znamo da je ponekad neki potez bolan i težak, ali preuzimamo odgovornost zato što znamo da je to u interesu budućnosti ove zemlje.

Osim što kršite Poslovnik i ne držite se teme, pokazujete žalosno odsustvo razumevanja za važnost teme. To o čemu vi pričate tema je buduće sednice i o tome ćete imati prilike da pričate tada.
Ako nemate argumenata kojim biste mogli da opravdate svoju poziciju pred onima koji od vas traže da glasate za ovu deklaraciju, kako biste dokazali da jeste ono što im pričate u ambasadama, onda je možda bolje da ne govorite.

Zaista sam očekivala i nadala se da će ova današnja rasprava voditi računa o tome da ne povredi ni živog ni mrtvog, ni naše ni, kako neko drugi voli da kaže, one druge. Verovala sam da ćemo danas ovde govoriti o potrebi da se svaka žrtva izjednači i da se svaki zločin procesuira. Mislim da nije primereno licitirati sa brojem žrtava umanjujući je makar za jedan. I taj jedan jedini broj vređa sve žrtve. Možda tako neko umanjuje i broj naših žrtava za jednu i tako vređa svaku žrtvu.
Ovde se zaista postavlja pitanje koji je broj dovoljno strašan. Mi u ovoj deklaraciji nismo pominjali brojeve. Nismo se bavili brojem žrtava. Nismo hteli da polemišemo sa žrtvama i sa brojem žrtava. Koji je broj dovoljno strašan? Ako nije 8.000, kao što kažete, da li je 4.000 dovoljno strašno, ili 3.000? Zamislite da samo minutom ćutanja odamo poštu svakoj toj žrtvi. Izračunajte koliko dana bismo morali ćutati.
(Slobodan Samardžić, sa mesta: Replika.)

Zaista mislim da nema potrebe da mi se obraća bilo ko lično. Ja sam ovde samo ovlašćena predstavnica grupe narodnih poslanika koji su podneli ovaj tekst deklaracije i nema potrebe da me bilo ko lično proziva, upire prstom u mene ili meni nešto prigovara.
Ako smo kod toga da vam smeta ''bošnjačko stanovništvo'', iz toga mogu da zaključim kako vam smeta samo reč ''stanovništvo'', da vam ne smeta to što su to bili Bošnjaci. Vi tvrdite da nije bilo nijednog deteta. Istovremeno tužilac za ratne zločine Vukčević govori o mnogim žrtvama, između ostalih i o đaku generacije Suadu, sinu Šuhre Malić, koji je takođe ubijen u Srebrenici.
Kada smo kod pranja savesti, ono što mi ovom deklaracijom želimo da uradimo jeste da skinemo odgovornost sa građana Srbije i srpskog naroda, ali svakako nećemo prati savest onih koji su do ovakvih zločina doveli.

Bez obzira šta mislimo o Međunarodnom tribunalu u Hagu, bez obzira šta mislimo o njegovim presudama, mi se ovde ne bavimo time. Mi ovde osuđujemo jedan zločin, izražavamo žaljenje, upućujemo žaljenje žrtvama i njihovim porodicama. Mi ovde gradimo vrednosni odnos prema životu i vrednosni odnos prema politici koja ne sme ljudske živote da uzima u ime ostvarenja nekakvih mračnih, nepoznatih, navodno viših nacionalnih ciljeva.

Za razliku od vas koji gledate očima kojima ste gledali i 90-ih godina, ja ne gledam crno-belim očima. Nažalost, gledam žalosnim očima, zato što mi ovde danas govorimo o izgubljenim životima, zato što govorimo o nedužnim ljudima koji su svojim životima platili politiku koju ste vi vodili. Nažalost, i danas od vas slušamo istu tu politiku, ali na sreću, više nikada nećete biti u prilici da ičijim životom platite tu svoju politiku.

Želim samo da kažem da ako ovom deklaracijom kažemo da su zločin počinili pojedinci i da tražimo i dajemo punu podršku državnim organima da oni budu procesuirani, onda, u najmanju ruku, nije pošteno prema sopstvenim građanima, građanima Srbije, obmanjivati ih time što se tvrdi da na taj način srpski narod postaje krivac. Naprotiv, onaj ko hoće da iza srpskog naroda sakrije počinioce tih zločina, zapravo, direktno tovari na srpski narod odgovornost za ono što se desilo.
Mi možemo da razumemo zašto to neki rade. Zato što na taj način pravdaju svoju politiku koju su vodili i koja je odgovorna za ono što se dešavalo tih godina. Dakle, ako bi kriv bio srpski narod, ako bismo izostavili Ratka Mladića, onda nisu odgovorni ni oni koji su vodili politiku i koji su izazivali sukobe, sejali mržnju i netrpeljivost među narode na prostorima bivše Jugoslavije.
Mislim da, ako već nema druge argumentacije, argumentacija da je insistiranje na tome da je zločin individualan i da narod nije kriv ne može da bude argument protiv ove deklaracije.
(Predsednik: Zvono.)
Istovremeno, ja zaista razumem da je neophodno strašno puno reči, u kojima ima svih mogućih tema, kako bi se izbegao odgovor na jednostavno pitanje.
Da li razumete šta znači evropska vrednost u kojoj je ljudski život neprikosnoven i gde nema pitanja da li je on manje ili više vredan, u zavisnosti od toga koji nacionalni ili verski predznak nosi?
Dakle, nije dovoljno staviti evropski bedž i tvrditi da razumete šta je Evropa i preporučivati se da u Evropu vodite Srbiju, koju obmanjujete, jer ne razumete šta je suština onih vrednosti za koje se morate zalagati, kako biste zaista gradili društvo koje jeste evropsko. Hiljadu izgovora ste pronašli, između ostalog, optužujući sve nas da nemamo saosećanje za žrtve sopstvenog naroda.
Osim što je netačno, osim što je krajnje licemerno, mislim da je to krajnje nepristojno. Govorite ovde ljudima čije porodice su takođe imale žrtve u ovim ratovima, koje znaju šta se dešavalo na prostorima bivše Jugoslavije, koji imaju u svojim porodicama gubitke i ni na koji način ne žele da se te žrtve zaborave. Naprotiv, upravo pokazujući spremnost da osudimo žrtve drugih, mi tražim pravo da ti počinioci zločina prema nama, takođe, odgovaraju.
Iz svega što je rečeno u ovoj poslednjoj diskusiji, potpuno jasno proizilazi jedna jedina računica. Nas optužuju da preduzimamo korake. Mi znamo da taj korak nije popularan i da on možda nosi rizik popularnosti kod građana, ali je licemerno tvrditi kako mi to radimo iz koristi, a oni koji to rade samo prebrojavajući potencijalne glasove, tobože, to rade iz ljubavi prema sopstvenom narodu.
Ono što je opasno i nedopustivo, jeste podmetanje teze da se usvajanjem ove deklaracije, zapravo, vrši atak na Republiku Srpsku. Širenje te vrste straha i nesigurnosti pokazuje samo krajnju neodgovornost. Samo snažna Srbija, međunarodno priznata, Srbija koja uživa ugled, Srbija koja ima kredibilitet kao istinski demokratska zemlja, koja je izgradila evropske vrednosti unutar sopstvenog društva, može da brani interese Srba ma gde oni živeli i može da brani interese Republike Srpske. Ponižena Srbija, obespravljena Srbija, Srbija koja se skriva ili koja je spremna da podmeće kukavičje jaje tuđeg zločina u krilo srpskog naroda, ne može braniti ni svoje interese, ni interese Republike Srpske, niti građana Srbije.
(Aplauz poslanika DS-a)

Tačno je da ste pominjali EU i tvrdili kako Srbija treba da bude rupa na zlatnom evropskom tepihu. Tačno je.
Zaista, ne želim da ovo bude bilo kakva lična rasprava. Ovde se ne radi o tome da s bilo kim lično polemišem. Mislim da nije korektan način na koji vi mene, kao ovlašćenog predstavnika, napadate u argumentaciji koja je očigledna slaba, pa me zbog toga napadate na način koji je neprimeren.
Ono što niko razuman ne može da ne razume jeste da, ako priznate da se zločin desio i kažete – žao nam je žrtava tog zločina, ako kažete – taj zločin su počinili neki pojedinci i pružićemo svu podršku državnim organima koji će procesuirati počinioce tih zločina, onda je valjda jasno da na taj način pokazujete nedvosmisleno da to nema veze sa državom, da odgovornost nema veze sa državom, a najmanje sa celim narodom. Samo ako zločince skrivamo iza celog naroda, onda prebacujemo krivicu s pojedinačnih zločinaca na ceo narod.
Ono što ne želimo da se desi jeste da ceo narod i buduće generacije ovog naroda nose taj teški teret potencijalne krivice zbog nečega što su uradili neki pojedinci.
Možemo da se razlikujemo u tome da li uopšte treba nekome da se izvinjavamo ili ne. Postoje ljudi koji smatraju da reč "izvini" ne postoji. Postoje ljudi koji ne osećaju patnju drugoga. Postoje oni koji nisu spremni da priznaju da im je žao zbog toga što se desilo nešto strašno. Takvi ljudi postoje. Mi s njima ne možemo da polemišemo, ali narod, građani ove Srbije nisu takvi.
Dakle, narod ove zemlje je uvek pokazivao da je spreman da kaže "žao mi je", da je spreman da se izvini, da je spreman da pruži ruku čak i neprijatelju i da mu pruži podršku i zato je pitanje odgovornosti predstavnika tog naroda da tu osobinu naroda ne pogaze time što će negirati da taj narod jeste takav, bez obzira na to što su neki godinama pokušavali da ga obmanjuju, da mu iskrivljuju sliku stvarnosti, da sakrivaju ono što se desilo, tvrdeći da se nije desilo, ili, ako se desilo, da se desilo zato što se nešto drugo prethodno desilo.
Dakle, ako vi ovde predstavljate, a ja to ne verujem, one građane koji su neosetljivi na tuđu patnju, imate pravo da zastupate takav stav. Ako ovde predstavljate one koji misle da jedan zločin ne treba osuditi, bez obzira na to što su žrtve neki pripadnici drugih naroda, to je vaše pravo, mi o tome ne možemo ni da polemišemo, ali ne možete optuživati one koji smatraju da je odgovornost pojedinaca skidanje odgovornosti sa čitavog naroda.

Onda ćete morati da se žalite svim televizijama, koje su očigledno izbacile deo iz onoga što ste govorili, tako su svi mogli da vide da ste rekli ono što sam ja rekla.
Želela bih samo da pročitam tačku 2) deklaracije Narodne skupštine, u kojoj se kaže: "Narodna skupština Republike Srbije pruža punu podršku radu državnih organa zaduženih za procesuiranje ratnih zločina i za uspešno okončanje saradnje sa Međunarodnih krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju, u čemu naročitu važnost ima otkrivanje i hapšenje Ratka Mladića, radi suđenja pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju."
Ako to nije individualizacija zločina, onda ne znam šta je.

Veličina naroda meri se, između ostalog, i njegovim odnosom prema drugima. Veličina jednog naroda meri se njegovim odnosom prema žrtvama koje imaju drugi. Veličina srpskog naroda, bez obzira na to što je brojčano mali narod, nikada nije osporavana upravo zbog takvog odnosa prema drugima. Zato sam sigurna da usvajanje ove deklaracije, zapravo oni koji će glasati za nju, samo potvrđuje tu veličinu naroda kome pripadamo i samo ne izneveravamo ono što je njegova suštinska osobina koja ga čini tako velikim.

Da ne znamo da je danas 2010. godina, ja bih mislila da smo u 90-tim i opet bih strepila od nekih novih ratova i nekih novih sukoba, od novih mržnji i od novih žrtava.
Na sreću, ipak je ovo 2010. godina i ovo što vi sada pričate, kao jedini rezultat ima to što sejete strah kod građana Srbije. Na strahu su se zločini i rodili. Prvo je krenuo strah da je onaj drugi neprijatelj, pa je onda krenuo zločin.
Sada opet vi, pošto ste iscrpli sve neprijatelje sa strane, sada vam ostaju neprijatelji u zemlji, pokušavate građane Srbije da okrenete protiv onih koji smatraju da je zločin nešto što mora da se kazni, da zločinac mora da odgovara, da žrtva zaslužuje poštovanje i pijetet. Jedino ohrabrujuće jeste da je sve manji broj građana koji veruje u to što vi pričate.
(Aplauz poslanika DS.)

Hoće, prvo, profesor Mićunović nešto da kaže.

Moram da priznam da zastrašujuće zvuči ova diskusija zbog toga što poziva na mržnju, na netrpeljivost, upire prstom u one koji misle drugačije.
Ovde sam ovlašćeni predstavnik predlagača i već sam vas jednom molila, nisam neko ko treba da bude predmet vaše netrpeljivosti, predmet vaše mržnje ili predmet vaše netolerancije. Ovde pokušavam da argumentujem razloge zbog kojih duboko verujem, kao i 114 narodnih poslanika, odnosno i više, oni koji će glasati za ovu deklaraciju, da je interes građana Srbije da ova deklaracija bude usvojena, da građani Srbije time dobijaju, zbog toga što se zauvek skida taj tamni veo koji je pao na narod Srbije zbog toga što su ga neki, skrivajući se iza njegovog imena, na izvestan način opteretili zločinom koji su oni sami učinili.
Ako je od samog početka ideja bila da se donesu dve deklaracije i da se neposredno posle ove deklaracije donese deklaracija o osudi zločina počinjenih nad pripadnicima srpskog naroda, onda ne vidim gde je taj prostor u kojem možete da nas optužite da smo ravnodušni na svoje žrtve, da nemamo nikakvo osećanje za pripadnike sopstvenog naroda i da ovo što radimo radimo bezosećajni u odnosu na žrtve koje su pretrpeli pripadnici našeg narode.
U čemu se ovde razlikujemo? Razlikujemo se u nekoliko suštinskih stvari. Prvo, u tome što zaista duboko verujem, ako pokažete saosećanje prema tuđim žrtvama, da se time izdižete i postajete bolji. Ako osudite žrtve koje je neko počinio drugome, odnosno osudite zločince koji su počinili zločin prema nekom drugom, time pokazujete da imate viši nivo svesti i razumevanja za ono što je ljudsko, ali i za ono što je civilizacijska vrednost.
Ovde govorim o onim ljudima koji duboko veruju da Srbija pokazivanjem prstom na one koji su odgovorni za ovaj zločin skida sumnju sa srpskog naroda i sa svih građana Srbije. Zašto neki među građanima Srbije još uvek ne vide one koji su se distancirali od zločina? Ne vide ih zbog toga što ima onih koji taj zločin negiraju i dalje, ima onih koji ga relativizuju, ima onih koji ga pravdaju i kažu – ali, to je reakcija na ono što je nama učinjeno.
Zato duboko verujemo da je neophodno ovakvim aktom otkloniti svaku, i poslednju, trunčicu krivice sa srpskog naroda. Zaista verujemo u to i mislimo da će građani Srbije biti oslobođeni jednog teškog tereta koji je na njih pao, a za koji nisu krivi. Zaista verujemo da će Republika Srbija time dobiti na kredibilitetu ne samo među sopstvenim građanima, nego među građanima u regionu i u celom svetu, da će taj kredibilitet pomoći i omogućiti Srbiji da se bori za ostvarivanje svojih interesa i interesa građana Srbije.
Možete da se ne slažete sa mnom, ali ono što nemate pravo da radite jeste da optužujete one koji u ovo veruju. Mislim da će vreme najbolje pokazati da smo mi bili u pravu, a ne vi. Ne možete one koji u ovo veruju i koji su spremni da učine ovaj korak... koji sasvim sigurno nije popularan, mnogo je jednostavnije povlačiti popularne poteze. Mnogo je jednostavnije prebrojati one građane koji bi voleli da čuju jednu drugu istinu i uraditi ono što bi oni voleli da čuju, ali smo uvereni da je za Srbiju od presudnog interesa da povuče potez, koji možda nije popularan, ali koji će dugoročno doneti korist ne samo državi Srbiji, nego i građanima Srbije.
Zato vas još jednom molim, ovde nisam ni jednom jedinom rečju želela da polemišem o tome koliko je žrtava, kako su one nastale, da li su one rezultat objašnjenja koja su se ovde čula ili ne. Ovde govorimo da se tamo desio strašan zločin, kažemo – građani Srbije nisu odgovorni za taj zločin. Građani Srbije to pokazuju na najbolji način tako što će njihovi predstavnici u parlamentu reći – za taj zločin odgovorni su pojedinci i mi ćemo osuditi svakoga ko je taj zločin počinio.
Kada govorimo o žrtvama, zaista duboko verujem da je ljudski bol podjednak i da, zaista, nacionalni, verski ili bilo koji drugi predznak ne može da ublaži tu patnju. Onu patnju koju su doživeli ljudi u proteklim ratovima ni na koji način ne razdvajamo. Dakle, ni na jedan jedini način ne umanjujemo i ne vređamo ni jednu jedinu žrtvu. Zato i nećemo da merimo i da odmeravamo broj. Nećemo da tražimo opravdanja. Zato nećemo da kažemo da li se nešto desilo nakon nečeg drugog što se desilo. Mi samo hoćemo da kažemo – svaka žrtva zaslužuje da joj se izrazi poštovanje. Svaki član porodice zaslužuje da mu se upute reči saučešća.
Ako to nismo u stanju da uradimo prema žrtvama drugih, niko nam neće verovati da su nam žrtve jednake. Verujemo da ćemo, ako pokažemo tu vrstu saosećanja za žrtve drugih, steći puno moralno pravo da tada zatražimo isti takav odnos prema žrtvama počinjenim našem narodu.

Znate, mislim da je vrlo ružno pozivati se na Zorana Đinđića i optuživati nas da smo se mi odrekli Zorana Đinđića, zato što je teško zamisliti kako bi Zoran Đinđić danas o ovome razgovarao, ali mi smo sigurni da bi nas on u ovom potezu predvodio. Ono što je Zoran Đinđić tada radio jeste da je bez ikakve rezerve, uz vaš ogroman otpor, izručivao sve one koji su bili osumnjičeni za ratne zločine.