Gospođo predsednice, nažalost, moram da ukažem na to da ste možda u trenutku kada niste prekinuli prethodnog govornika povredili Poslovnik, zato što je u prethodnom govoru zaista izneto niz neprihvatljivih uvreda utemeljenih na potpunoj neistini.
Mislim da je u političkoj argumentaciji koja se prethodno vodila provokacija za reakciju gospodina Milivojevića bila takođe neargumentovana optužba, kleveta i iznošenje nekih podataka koji apsolutno nisu utemeljeni na činjenicama. Ako niste tada reagovali pozivajući se na čl. 101. i 104, mislim da ste morali da reagujete u slučaju izlaganja gospođe Vjerice Radete.
Ne želim sada da se vraćam u tu prošlost čije posledice trpimo svi, pa i gospodin Duvnjak, ali ne samo on, i neću da kažem da je saveznik te politike bila vaša politika.
Dakle, najveći saveznik te politike čije posledice mi danas trpimo je bila vaša politika. Posledica je položaj tih ljudi, koji su morali da napuste svoja ognjišta. Nijednom rečju niko nije u tom smislu pravio nejednakost između građana Srbije, ali je ipak nedopustivo da govorite da su oni koji su vodili politiku kao odgovor na vašu politiku, ili politiku sa kojom ste se vi odlično razumeli u to vreme i vodili je zajednički na štetu ljudi, da su to prijatelji Demokratske stranke, najmanje predsednika Borisa Tadića ili bilo koga ko se sve to vreme zalagao i borio za to da se na miran način rešavaju problemi, a ne ratnim huškanjem.

Ovaj amandman ne treba prihvatiti, a obrazloženje je kao i za prethodne amandmane, koji su potpuno identični. Ne radi se o sličnim amandmanima, nego o identičnim; svuda se spominje reč „Vlada“, a dodaju se reči „Republike Srbije“.
Ilustracije radi, koliko bi to bilo besmisleno, u 14 članova Ustava Republike Srbije 108 puta se spominje reč „Vlada“ i nijedanput se ne kaže „Republike Srbije“, što se prosto podrazumeva.
Ceneći smisao ovih amandmana jedino možemo da zaključimo da je zakon dobar i da opozicija nije imala pravu argumentaciju da osporava ovaj zakon, s jedne strane, a s druge strane da su ovi amandmani podneti samo da bi se omogućilo vreme za raspravu, što je legitimno, ali to ni na koji način ne daje smisao amandmanima koji su podneti.

Opet se vraćamo na staru temu. Mislili smo da smo razrešili da je namera ovih amandmana zapravo da se priča o nečemu drugom, a ne zaista opravdanost potrebe da se uz reč „Vlada“ svaki put stavlja „Republike Srbije“.
Dakle, nije tačno da Ustav kaže u prvom članu – Vlada Republike Srbije, pa onda – u daljem tekstu: Vlada. To prosto nije tačno.
Istovremeno, ne stoji činjenica da samim tim što je ovo Ustav Republike Srbije, zbog toga se ni uz „Vlada“ ne stavlja „Republike Srbije“, ni uz Narodnu skupštinu ne ide stalno Republika Srbija, jer ovo jeste zakon Republike Srbije i u mnogim odredbama se ovde govori o carinskom prostoru, području Republike Srbije itd.
Prema tome, po analogiji sa Ustavom, svaki zakon je zakon Republike Srbije i organ Republike Srbije ne zahteva da se uz njega stavlja „Republike Srbije“. Uostalom, Narodna skupština Republike Srbije donosi zakon i samim tim to jeste zakon Republike Srbije, pa je i Vlada koja ima nadležnost po tom zakonu Vlada Republike Srbije. Prosto se podrazumeva.

Pošto je očigledno da ovi amandmani nisu imali za cilj da popravljaju zakon, zaista mogu da zaključim da vi smatrate da je ovaj zakon dobar. Namera podnosilaca ovih amandmana je da se u parlamentu otvaraju neke druge teme, koje veze sa ovim zakonom nemaju. Po našem poslovniku to nije legitimno. Mi treba ovde da se držimo teme i mislim da svi oni koji izlaze iz te teme na neki način krše Poslovnik.
Želim da kažem, kada pokušavate, kao mnogo godina ranije, da politički zloupotrebite Kosovo i Metohiju, onda morate da znate da jedina posledica koja iz toga može da izađe jeste nevolja kakvu je Srbija doživela zahvaljujući takvoj politici.
Kosovo i Metohija za nas jeste pitanje očuvanja suvereniteta i državnog integriteta. Što se nas tiče, jedina polazna osnova sa koje, nažalost, moramo da pođemo u tome jeste Rezolucija 1244 i od tog polazišta polazimo u svemu onome što pokušavamo da ostvarimo i da popravimo u borbi za očuvanje teritorijalnog integriteta. Bolju poziciju, nažalost, nemamo. Imali smo je nekad. Neko drugi je tu šansu propustio. Došli smo u jednu tešku poziciju, u kojoj naša mogućnost da utičemo na to jeste mnogo manja nego što je bila ranije.
Neću nikoga da okrivljujem. Ne želim da govorim o tome, ali hoću da kažem da naše evropske integracije jesu prioritet politike Vlade Srbije koju smo mi ovde podržali i izabrali, duboko uvereni da to jeste najbolji interes građana Srbije.
Očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta je takođe prioritet Vlade Republike Srbije, koju smo ovde izabrali i čiju politiku podržavamo i dalje. Smatramo da u izuzetno teškim okolnostima ova vlada na tim poljima postiže mnogo bolje rezultate nego što se dalo očekivati, s obzirom na polazište, odakle je pošla.
Takođe, potpuno smo sigurni, kada je u pitanju politika prema Kosovu i Metohiji, da je politika koju sada ova vlada vodi zaista jedina moguća. Svako ko pokušava da tu politiku vrati na neka vremena iz devedesetih, kada su rezultati te politike bili gubitnički, zapravo ne želi dobro ni građanima na Kosovu i Metohiji, ali ne želi dobro ni Republici Srbiji. Ako je pokušaj da se na toj temi dobije neki politički poen, onda morate da se suočite sa činjenicom da ne prelazite cenzus. Građani razumeju da to nije tema na kojoj se jeftinom politizacijom smeju skupljati politički poeni.

Poštovana predsednice, oni koji nisu dobronamerni prema Republici Srbiji i prema njenom zalaganju za očuvanje teritorijalnog integriteta i istovremeno za ostvarivanje njenog evropskog cilja, vrlo često ponavljaju da te dve teme ne možemo da razdvojimo. Kada se to čuje iz Srbije, kada se iz Srbije ponavlja to da mi treba da spojimo te dve teme po svaku cenu, onda mi možemo opravdano da kažemo – ali, to nije u interesu građana Srbije. Dakle, u interesu građana Srbije jeste da mi te dve teme držimo kao odvojene teme i da nikome u svetu ne dopustimo da nam te dve teme spoji, uslovljavajući nas.
Mi vrlo uspešno vodimo tu priču, te tako pretpostavljam da je greška kada vi kažete da te teme treba spojiti, da to svakako treba da bude povezano ili da mi treba sami da kažemo da se odlučujemo za ovo ili za ono. Mislim da je svaka od tih pozicija vrlo štetna po interese Srbije i po njene građane.
Ono što je za nas važno jeste da evropske integracije jesu politički, bezbednosni, ekonomski, socijalni interes građana Srbije. Duboko smo uvereni da Srbija izvan EU ima neuporedivo manje šanse za rešavanje svakog svog problema, pa i problema teritorijalnog integriteta.
Kamo sreće da je 2007. godine... Zoran Đinđić je 2001. godine govorio da Srbija može 2007. godine da uđe u EU i tada je, po meni zaista politički zlonamerno sa stanovišta interesa građana Srbije, bilo govoreno – kakav vam je to plan, gde je 2007. godina? Podsećam vas da smo mi sada u 2010. godini. Da smo tada ostvarivali taj cilj, da tada nije ubijen premijer, koji je želeo da taj cilj ostvari za Srbiju, danas bismo na drugačiji način govorili i o teritorijalnom integritetu i o Kosovu i Metohiji, u tom sam duboko uverena.
Što brže budemo išli ka EU i što čvršće budemo držali ta dva koloseka odvojena, ne dovodeći ni sebe ni druge u situaciju da nas uslovljavaju ni na jednom od tih koloseka... Dakle, ono što je politika jeste da mi tražimo da nas ne uslovljavaju ni na jednom od tih koloseka, ni na koloseku evropskih integraciju a ni na koloseku očuvanja teritorijalnog integriteta. Dok budemo vodili takvu politiku svim kapacitetima koje ova zemlja ima, verujem da su naše šanse veće. One nisu velike, nisu bile velike 2000. godine, ali verujem da su veće.
Zato mislim, ne sumnjajući nijednog trenutka u najbolju nameru da i vi budete neko ko je podrška tom cilju, ma kako se razlikovali u tome kako vidimo ostvarenje tog cilja, da nije dobro da se odavde čuju glasovi koji pokušavaju ta dva koloseka da smeste u jedan i na taj način Srbiju dovedu u situaciju u kojoj je ucenjena donošenjem odluke kojom, bojim se, može da izgubi i jedan i drugi cilj. Hvala.

Vi ponavljate nešto što niko iz EU još nikad nije izgovorio. S krajnjom zabrinutošću slušam to što se čuje odavde. Navikli smo na to da su poruke o tome koliko smo mi loši uvek gore ovde, nego one poruke koje dobijamo od sveta, i to je dobra okolnost. Oni nas vide objektivnije od naših političkih protivnika, koji svaku crnu tačku žele da pretvore u potpuni mrak u ovoj zemlji.
Na sreću, to građani vide i svaki put kada izađu na izbore ocenjuju to zamračivanje stvarnosti u odnosu na stvarnost kakvu smo nasledili. Ako ćemo da merimo dubinu tame u koju smo ušli 2000. godine, i ovu koju želite da proizvedete, a nije stvarno takva, onda mislim da smo odavno u sunčanom danu u odnosu na tamu iz koje smo izašli 2000. godine.
Vi tvrdite da mi ne možemo da se borimo i za jedno i za drugo. Mogu da uzmem to kao vaš politički program, zato što vi ne želite EU, onda kažete – EU nam ne treba, a izgovor je Kosovo i Metohija. Vi ne želite u EU.
Smatrate da je uvođenje standarda i prihvatanje nekih vrednosti protivno onome što vi zastupate kao svoju politiku, makar to bilo korisno za građane Srbije, ali vi se držite svoje politike i to je legitimno, s tim neću da se sporim.
Ako govorim o tome da ovde ne ispunjavamo standarde i da je to samo nekakva politička volja, a toliko smo ružni, prljavi i zli da ne bismo zaslužili da nas ta Evropa pogleda, moram da vam kažem da ste deo tih standarda koje mere i vi. Ako ima negativnih ocena, deo tih negativnih ocena ide i vama. Nemojte misliti da ste nevini u tome.
Ako mi želimo da izgradimo te standarde, ako radimo sve što je u kapacitetu Srbije da te standarde gradi, onda čak i oni koji misle da put u Evropu nije interes ove zemlje... Jer, tada će biti mnogo manje prostora za demagošku politiku, za politiku nejasnih ciljeva, koja je apstraktna, a građani nepostojeći. Kada dođemo na prag Evrope građanin će biti merilo svake politike, a ne neka apstraktna ideja, kakvih smo bili prepuni u jednoj deceniji i čiju cenu smo platili enormno visoko.
Ako vi smatrate da ne treba da idemo u EU, to je vaše legitimno pravo, ali ono što nije dobro jeste da se ne smatrate nimalo odgovornim za klimu i situaciju, ne samo danas, nego upravo za onu klimu i situaciju u kojoj je Zoran Đinđić platio životom. Mislim da nije pošteno amnestirati se od toga.

Ovaj amandman nije prihvatljiv, pre svega, zbog činjenice da je sadržaj tog amandmana predmet materije Poslovnika o radu, a ne zakona o Narodnoj skupštini. Ono što je i do sada bilo pravilo, koje je ova skupština poštovala, jeste da članove stalnih delegacija predlažu poslaničke grupe srazmerno svojoj zastupljenosti u parlamentu i to se uvek poštovalo. Istovremeno, članove ad hok delegacija određuju ili nadležni odbori ili predsednik, odnosno Odbor za inostrane poslove.
Dakle, ovo što ste vi predložili biće materija poslovnika, ali u svakom slučaju postoji razlika koja će i u novom poslovniku biti poštovana, a to je da postoji razlika kako se biraju predstavnici u delegacijama kada su u pitanju stalne delegacije i ad hok delegacije koje vrlo često predstavljaju, zapravo, ili neke od odbora ili predstavljaju parlament u celini. U tom slučaju na drugačiji način se utvrđuje sastav delegacije. Hvala.

Za razliku od teksta zakona koji je pred vama gde ovom opštom odredbom mi samo, zapravo, kažemo da Narodna skupština bira članove, ne ulazeći u to na koji način ih bira, Predlog zakona koji je utvrđen u vreme dok je predsednik radne grupe bio gospodin Rade Obradović je čak imao sledeću odredbu – sastav delegacije, ciljeve i zadatke i posete delegacije Narodne skupštine utvrđuje nadležno radno telo Skupštine.
Dakle, vi ste čak predlogom koji je tada bio i koji smatrate da je bolji od ovog našeg, a sada reklamirate odredbu Poslovnika u kojoj mi nismo išli u zakonu tako precizno da utvrdimo da je za to nadležno radno telo, već, u svakom slučaju, mislimo da u nekim slučajevima to jeste pitanje za poslaničke grupe i sastav koji bi poslaničke grupe predložile na osnovu svoje zastupljenosti, mislim da u najmanju ruku pokazuje ili da niste čitali zakon ili da ono što ste hteli da kažete nema veze sa zakonom. Hvala.

Ne bih vam uzvratila tom ljubaznošću da vam kažem ''dragi'', pošto to nikako ne osećam, ali želim da vas uputim na član 62. Član 62. zakona kaže: ''Sastav stalnih delegacija utvrđuje Narodna skupština...'' Dakle, podrazumeva se da sastav stalnih delegacija na predlog poslaničkih grupa utvrđuje Narodna skupština.

Ako smo mi stekli time što smo dali nadležnost Narodnoj skupštini da donosi odluku u odnosu na to, a vi ste to dali nadležnom odboru, onda neka bude da je to veće stezanje nego na predlog koji ste vi imali, koji je potpisao 21 narodni poslanik DSS.
A, to, ko je nervozan, ponekad je narod imao odlične poslovice kada kaže da oni koji viču "drž'te lopova, drž'te lopova", možda iz nekog razloga imaju potrebu da skreću pažnju sa sebe.
Dakle, mi verujemo u institucije koje odgovorno rade svoj posao, u skladu sa zakonom, i duboko verujemo da će svi oni koji su odgovorni za bilo kakvo kršenje zakona i kriminal odgovarati. Da li je to znak da neko zbog toga hoće da ide na izbore, jer hoće da spreči nadležne institucije koje su rešene da to rade, pa računaju na to da će neka promena vlasti zaustaviti taj proces, to je možda pravo pitanje. (Aplauz.)

Gospodine Šaroviću, vama je verovatno teško da razumete da Skupština ima odgovoran odnos prema trošenju sredstava, jer ste čovek koji je pokazao da je u stanju da na prevaru potroši 2,5 miliona dinara, te tako kada postoji stalna delegacija to ne znači da svi članovi delegacije idu, već Skupština donosi racionalnu odluku koji je to sastav delegacije koji na najbolji način može da predstavlja Skupštinu…
(Predsedavajuća: Izvinite, narodna poslanice, molim narodnog poslanika Momčila Duvnjaka da ne krši Poslovnik i da ne dobacuje nepristojne reči iz poslaničke klupe.)
… i da se, pri tom, vodi računa o trošenju sredstava građana Srbije, o čemu vi nemate zaista nikakav osećaj, a naročito nemate potrebu da o tome razmišljate, jer ste dokazali da su sredstva građana Srbije nešto što smatrate svojom privatnom imovinom. (Aplauz.)

Samo jednu rečenicu želim da kažem. Kada odbor donese odluku, onda je to legitimna odluka.

Poštovani kolega, dobre volje mi nikada nije nedostajalo što se da zaključiti i po tome što sam na sednici Odbora za pravosuđe prihvatila amandmane poslaničke grupe LDP, poslanika Milisava Petronijevića i Odbora za pravosuđe, koji su u istovetnom tekstu, koji ukazuju upravo na ovu grešku na koju ukazujete i vi.
I svaki znak vaše mudrosti, nije tako često, ali svejedno, ja prihvatim, te sam tako prihvatila vaše amandmane, ali nisam mogla da prihvatim ovaj amandman pošto vi niste svojim amandmanom tražili da se ta reč zameni rečju "kolegijum", jer, naravno, radi se o tome da je umesto reči "kolegijum" ovde "predsedništvo", te su zato prihvaćeni amandmani onih narodnih poslanika koji su na taj način izvršili korekciju u tekstu. (Aplauz.)

Problem u ovom amandmanu nije u tome šta ste vi želeli njime da postignete. Dakle, mi razumemo da je možda u ovom zakonu mogla da stoji i odredba da se predsednik Narodne skupštine bira glasovima većine u odnosu na ukupan broj narodnih poslanika, i to bi bila materija zakona. Ali, pošto vaš amandman samo predlaže da se briše da se sama procedura i postupak uređuje Poslovnikom onda prosto nije bilo moguće prihvatiti ovaj amandman, jer sama procedura izbora jeste nešto što se uređuje Poslovnikom i to mora da stoji.
Ono što ste vi sada ovde izneli kao argumentaciju bilo bi prihvatljivo, a to je pre svega sa koliko glasova se bira predsednik Skupštine, moglo je da se uvrsti u ovaj zakon, ali to, nažalost, nije sadržaj vašeg amandmana.

Poštovane kolege narodni poslanici, u razgovorima sa poslaničkim grupama i šefovima poslaničkih grupa, u raznim periodima, na neki način se iskristalisala ideja o potrebi da se u ovom zakonu definiše jedno kolegijalno kolektivno telo Narodne skupštine, koje bi za cilj imalo koordinaciju rada i saradnju svih parlamentarnih grupa unutar parlamenta, vezano za rad parlamenta, za predstavljanje parlamenta itd.
Ono što je sadržaj vašeg amandmana nije prihvatljivo zato što mislimo da je to materija Poslovnika. Nemamo ništa protiv da se Poslovnikom definiše na koji se način, koliko često itd. kolegijum sastaje i da se Poslovnikom definiše na koji način se ostvaruje rad tog kolektivnog tela. U tom delu, mogu da kažem da je vaše izlaganje korektno.
Ono što smatram da nije korektno jeste da vi sada ironično prebacujete nama koji smo želeli zaista da stvaramo kolegijalni organ i da stvaramo instituciju parlamenta u kome vlast i opozicija neće biti neprijatelji, već, koliko god je to moguće, koliko se razlikovali međusobno saradnici na istom poslu, mislim da kada vi tako govorite, jedino kako to mogu da čitam jeste vaš problem da budete drugi. Vi ne podnosite da neko postoji ko je prvi u odnosu na vas, pa vas tako vređa da postoji predsednik i da predsednik nešto može što vi ne možete, a nažalost, tako je, jer predsednik Skupštine ima ovlašćenja koja drugi narodni poslanici nemaju.
U tom smislu, pokazuje se samo vaš odnos prema poziciji u odnosu na to da postoje zakonom definisani autoriteti, koji su autoriteti zbog toga što im je Ustav i zakon dao nadležnosti koje drugima nije dao.
Neki od nas nemaju problema da to prihvataju i da u skladu sa svojom ulogom rade na najbolji mogući način posao, ali očigledno postoje oni koji nikako ne mogu da podnesu da su drugi ili ne mogu da prežive to što su bili predsednici Parlamenta samo dva dana. (Aplauz.)