Uvaženi gospodine predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, za Demokratsku stranku je ovo izuzetno važan zakon. Sa jedne strane, sa stanovišta ustavno-pravne potrebe da se reguliše ova važna oblast, a sa druge strane, zbog političke važnosti onoga što predstavlja međunarodni položaj i spoljna politika zemlje. Sa tog stanovišta mi analiziramo i razloge za donošenje ovog zakona, kao i njegov sadržaj.
Ono što je potrebno naglasiti jeste da je donošenjem novog Ustava i Zakona o ministarstvima, kao i prestankom postojanja državne zajednice Srbija i Crna Gora, Srbija preuzela obavezu i, može se reći, dobila šansu da uređuje samostalno svoju spoljnu politiku.
Želim samo da naglasim da za nas ova rasprava nije rasprava o strategiji i ciljevima spoljne politike, jer to prosto nije predmet ovog zakona o kojem mi danas razgovaramo. Mi danas razgovaramo o zakonu kojim se uređuje deo državne uprave koji je ovlašćen za organizaciju i sprovođenje politike koju utvrđuje Vlada u oblasti spoljne politike.
Želela bih samo da napomenem da je važnost uspostavljanja institucija koje će biti u mogućnosti da sprovode spoljnu politiku od posebne važnosti kada živimo u vremenu i okolnostima u kojima je skoro svako pitanje unutrašnje politike i unutrašnjeg razvoja vezano za međunarodni položaj zemlje i za međunarodne odnose.
Nikada kao sada sudbina jedne zemlje nije u toj meri zavisila od njenog međunarodnog položaja i njene sposobnosti da se integriše u svetske tokove i da ostvaruje dobre odnose sa drugim zemljama i sa drugim međunarodnim organizacijama.
Skoro sva pitanja su povezana sa sposobnošću zemlje da vodi dobru spoljnu politiku, pa i pitanje ekonomskog položaja građana, pitanje njihovog ekonomskog prosperiteta, posebno je povezano za sposobnošću zemlje da vodeći dobru međunarodnu politiku ostvari dobre veze sa zemljama i na taj način omogući svojim građanima bolji i kvalitetniji život.
Ono što je za nas bilo važno jeste da sa stanovišta ustavnih nadležnosti na neki način sagledamo da li ovaj zakon definiše sve ustavne nadležnosti posebnog državnog organa i da li postoje neke nadležnosti koje pripadaju nekom drugom državnom organu i u tom smislu postoji izvestan sukob u okviru ovog zakona. Mi zaista nismo našli da ovaj zakon na bilo koji način narušava ustavno određenje pozicije ovog državnog organa.
Ovde su stavljene primedbe na to da ovaj zakon nije regulisao nadležnosti drugih izvršnih organa u spoljnoj politici, ali po našem dubokom ubeđenju, ovaj zakon ne bi ni smeo da reguliše nadležnost drugih organa, posebno ne nadležnost predsednika Republike koji svoje nadležnosti, vezano za spoljnu politiku, crpi iz Ustava i iz Zakona o predsedniku Republike.
Ono što je za nas takođe bilo važno jeste da sagledamo da li postoje, pošto je bilo takvih primedaba, prevelika ovlašćenja ministra. Analizirajući ono što su najvažnije nadležnosti Ministarstva, dakle, svugde... Specijalne misije, osnivanje, zadaci specijalnih misija, to uređuje Vlada, na predlog ministra. Na inicijativu ministra, Vlada utvrđuje predlog o postavljenju stalnih šefova diplomatskih misija, ambasadora itd. Na predlog ministra, Vlada postavlja i razrešava generalnog konzula. Vlada, na predlog ministra i uz saglasnost države prijema, može za počasnog konzula postaviti lice... Otvaranje i zatvaranje predstavništava takođe je u nadležnosti Vlade, dakle, na predlog ministra Vlada donosi odluku o otvaranju i zatvaranju diplomatsko-konzularnih predstavništava. Takođe, odlučivanje o otvaranju i zatvaranju informativnih centara - na predlog ministra Vlada donosi odluku. Davanje saglasnosti za otvaranje predstavništava u Republici Srbiji, što je važno pitanje - na predlog ministra Vlada odlučuje o davanju saglasnosti. Kada je u pitanju imovina: "O pribavljanju, prodaji, davanju u zakup zemljišta, zgrada i poslovnih prostorija, kao i o kupovini stanova koji se koriste za potrebe diplomatsko-konzularnih predstavništava, na osnovu odluke Vlade... ".
Dakle, o onome što su najvažnija pitanja, pitanja statusa i nadležnosti, odlučuje Vlada, a ne ministar. Logično je da ministar predlaže, jer je on zadužen za organizaciju i rad državnog organa i normalno je da je on taj koji formalno predlaže Vladi, ali za nas je bilo izuzetno važno da je Vlada ta koja donosi te odluke.
Posebne uslove za sticanje i način sticanja i gubitka diplomatskog zvanja, na predlog ministra, takođe propisuje Vlada.
U tom smislu, ono što je bila primedba na Odboru za inostrane poslove, a to je pitanje obaveza diplomatsko-konzularnih predstavništava u punom ostvarivanju funkcije parlamentarne saradnje, mislim da je to nešto što i dalje za nas ostaje kao jedno interesantno pitanje.
Odbor za inostrane poslove smatrao je da diplomatsko-konzularna predstavništva treba da (i da to treba nekako i zakonom navesti) ostvaruju saradnju sa poslanicima koji su u parlamentarnim delegacijama ili parlamentarnim posetama zemalja u kojima su oni diplomatski predstavnici. Mislim da treba da pokušamo da nađemo zajedničko rešenje kako da to uradimo, da to prosto ne bi bilo prepušteno slobodnom tumačenju diplomatsko-konzularnih predstavništava.
Svi poslanici koji su nekada putovali ili imaju kontakte i odlaze u parlamentarne posete, imali su različita iskustva sa našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima. Ovde se ne radi samo o tome da oni ponekad nisu imali osećaj da su to najviši predstavnici najvišeg zakonodavnog tela njihove države i da se na taj način odnose prema njima, već, sa druge strane, nisu shvatali da poslanici ponekad mogu da otvore vrata državi kroz svoje kontakte i svoje posete koje ostvaruju u tim državama.
Dakle, mi smo vrlo često viđali ambasadore mnogih zemalja na međunarodnim skupovima na kojima smo mi bili, a često nismo viđali ambasadore svoje zemlje, što pokazuje da oni slobodno tumače da li to jeste interes države. Ovde se ne radi o potrebi da poslanike neko čuva i dadilja, radi se o tome da je interes države da ostvari što više kontakata u zemlji u kojoj je predstavnik, da otvori što više vrata da bi mogla da ostvaruje, u najboljem smislu, interese države.
Mislim da bi u vezi sa tim trebalo pronaći neko rešenje.
Demokratska stranka će glasati za ovaj zakon. Mislim da je on na vrlo jasan način uredio sva važna pitanja koja se tiču ovog organa uprave. Mislim da ne postoje nikakve opasnosti od prevelikih nadležnosti. Vrlo je jasno definisano da je to nadležnost Vlade, što je, naravno, iz ustavnog ovlašćenja Vlade da ona utvrđuje i sprovodi politiku, pa i spoljnu politiku. U tom smislu, Vlada je nadležna za najvažnija pitanja koja se tiču uređivanja ove oblasti.
Mi ćemo glasati za ovaj zakon. Naravno, pažljivo ćemo proučiti sve amandmane koji su pristigli i prihvatićemo sve one amandmane koji doprinose poboljšanju ovog teksta. Hvala vam.

 Želim da kažem da je DS svojom reakcijom podržala jednu sudbinu i pokušala da kaže da je za nas ovde važno da Skupština svaki put podrži svakog poslanika, bilo od koga da je ugrožen. Dakle, mi nismo aplaudirali nikakvom političkom stavu, mi smo dali podršku u jednoj situaciji u kojoj se našao jedan narodni poslanik. Ja vas molim da to zaista tako i razumete. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, pozivam se na član 103, s molbom narodnim poslanicima da se vratimo na tačku dnevnog reda. Ovu priliku ću iskoristiti, da se ne bih opet javljala.
Mi smo kod amandmana na član 9. zakona o predsedniku Republike, koji je podneo narodni poslanik Čedomir Jovanović. U ime Demokratske stranke želim da kažem da DS neće podržati ovaj amandman. Sa stanovišta pravnog sistema, ovaj amandman je nešto što izlazi izvan i više je od ustavnog određenja i određenja koje poznaje Zakon o sprečavanju sukoba interesa. Dakle, Ustav kaže da je nespojiva funkcija predsednika sa drugom javnom funkcijom i drugim profesionalnim angažovanjem i nigde ne pominje politički angažman kao pretpostavku za nespojivost funkcija.
To ostaje kao političko pitanje, svakako. Dakle, to jeste tema oko koje možemo da se raspravljamo – da li to jeste uslov za ustrojstvo demokratskih institucija ili nije. Imaćemo razne primere iz raznih delova sveta, gde negde, iako taj uslov ne postoji, ne onemogućava suštinu demokratskog društva, a da negde gde postoji, on nije garant za sprečavanje. I zbog toga DS ne podržava ovaj amandman. Hvala vam.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, amandman kojim se predlaže brisanje člana 1. zakona o predsedniku, koji glasi da ''predsednik izražava državno jedinstvo'', za DS je neprihvatljiv iz više razloga.
Argumentacija za ukidanje ovog člana je jedan širok spektar razloga koji su vrlo često potkrepljivani argumentacijom koja, zapravo, jeste usmerena na osporavanje sadašnjeg predsednika Borisa Tadića.
Dakle, ovaj zakon nije zakon o čoveku, već o instituciji. Mislim da argumentacija koja upotrebljava čoveka koji je trenutno predsednik, prosto, nije argumentacija, čak iako nam predstoje predsednički izbori, pa je to eventualno i deo predizborne kampanje.
Za nas nije sporno da u ovom zakonu kao prvi član stoji onaj koji i u svim drugim zakonima iz Ustava crpi nadležnosti predsednika jer ovaj zakon po svojoj koncepciji nije zakon o nadležnostima predsednika, nego o položaju predsednika i on zbog toga ne razrađuje u drugim članovima njegove ustavne nadležnosti koje se razrađuju Ustavom ili i drugim zakonima. Čak ni razlog da se ovaj član ukine nije ozbiljnije argumentovan, osim da nema smisla zato što se ne razrađuje kasnije u zakonu.
S druge strane, ovde se vrlo često mešaju dva pojma, po nama vrlo različita − jedno je političko jedinstvo, a drugo je državno jedinstvo. Dakle, ovde je stalno navođeno da ne može da predstavlja državno jedinstvo neko ko predstavlja neku političku opciju. U tom slučaju nikada ne bismo imali nikoga ko bi bio u stanju da izražava državno jedinstvo jer imamo kandidate političkih partija, i tako se biraju predsednici. Samim tim, onda nikada ne bismo mogli reći da će bilo ko, i u najvećem naporu, uspeti to da izražava. Dakle, radi se o državnom jedinstvu i ono je nešto drugo od političkog jedinstva.
Još nešto. Članom 178. Poslovnika Narodne skupštine vrlo jasno je precizirana procedura kod utvrđivanja prestanka funkcije sudija Ustavnog suda. Ako je od Ustavnog suda i od sudije Vučetića stiglo obaveštenje da je ispunio uslov, on je stigao u Skupštinu pre dve godine, i nije nadležnost predsednika Republike da utvrđuje prestanak te funkcije, te tako ni tužba protiv predsednika Republike, mislim, nema osnova. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Gospodine Todoroviću, da biste vi bili u pravu, morali bismo da idemo redom, pa da vidimo koja je procedura, i u kom trenutku iz te procedure nešto stiže do predsednika Republike.
''Predlog za izbor predsednika i sudija Ustavnog suda i obaveštenje Ustavnog suda o postojanju razloga za prestanak funkcije, odnosno za razrešenje sudije Ustavnog suda, predsednik Narodne skupštine dostavlja narodnim poslanicima.
O ovim predlozima otvara se pretres na sednici Narodne skupštine. Narodna skupština odlučuje o izboru, odnosno o razrešenju ili prestanku funkcije svakog sudije Ustavnog suda...''.
To je postupak koji je prethodno trebalo uraditi, da bi onda sledio sledeći, dakle – kako se izjašnjava, i nakon toga Skupština obaveštava predsednika Republike. Hvala.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, za DS je ovaj amandman neprihvatljiv. Smisao ovog amandmana je da se saradnja sa Visokim komesarijatom za izbeglice UN-a ograniči na organe koji su navedeni u čl. 19, 20. i 21, a pri tom su to Kancelarija za azil, Komisija za azil i Centar za azil.
Dakle, činjenica da je Srbija članica UN-a i da iz tog članstva proizilazi obaveza saradnje sa Visokim komesarijatom za izbeglice u svim oblastima, tj. da su svi državni organi u obavezi da sarađuju sa Visokim komesarijatom, jedan je od razloga zbog kog ovaj amandman za nas nije prihvatljiv.
Drugi razlog je što se, kada je u pitanju azil, ne može azil i sva pitanja koja su vezana za azilante svesti samo na organe koji su navedeni u ova tri člana. Dakle, mnoga ministarstva su, takođe, uključena kasnije. Mnoga ministarstva donose podzakonske akte kojima regulišu pitanja koja su vezana za azilante, Ministarstvo za socijalni rad, Ministarstvo za zdravlje, apsolutno. Time se isključuje mogućnost da se drugi nadležni držani organi koji imaju obaveze vezane za azil isključuju iz saradnje sa Visokim komesarijatom za izbeglice. Zato je ovaj amandman za nas neprihvatljiv. Hvala.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po Poslovniku, članovi 101. i 103, mislim da nema potrebe da ih citiram. Dakle, ovde se postavlja ključno pitanje - zašto radikali ovo rade? Oni znaju da Skupština ovo pitanje niti rešava, niti može, niti treba da reši. Pod dva, oni znaju da to nije tema dnevnog reda. Pod tri, oni znaju da je od izuzetne važnosti da ova Skupština donese zakon o Ustavnom sudu i usvoji predlog za sudije Ustavnog suda, da se formira Ustavni sud. Ostaje samo jedan jedini mogući zaključak. Radikali ne žele da ova skupština donese taj zakon i radikali pokušavaju da spreče da ova skupština izabere Ustavni sud. Dakle, mi ćemo postaviti javno pitanje - koji je interes radikala da to rade?

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici,  naravno da smo imali velike dileme kada smo pristupili ovom poslu predlaganja i izbora sudija Ustavnog suda, s obzirom na činjenicu da nije jasno definisana procedure po kojoj Narodna skupština utvrđuje listu od deset kandidata na osnovu koje predsednik Republike bira pet. Dakle, tada smo pošli od iskrene namere da uključimo sve poslaničke grupe, kako bi se upravo izbegla sumnja u to da se radi o partijskim kandidatima, jer naš interes i, verujem, interes svih ovde u sali jeste da to... Naravno, i po Ustavu je zabranjeno da oni budu članovi partija, ali oni će da budu partijski u smislu da su bliži ili dalji u odnosu na neke druge partije.
Pokušali smo da izgradimo zajedničke kriterijume po kojima bismo se o svakom predloženom kandidatu, bilo od koga da stigne, izjašnjavali svi zajedno i pokušavali da utvrdimo one koji su nesporni. Ispostavilo se da nismo u stanju da to uradimo. Tada se postavilo pitanje, po kom ključu ko ima pravo na koliko. Ispostavilo se, kao konačno rešenje, da jedino na način u kome postoji nekakav ključ za predlaganje mi možemo da dođemo do zajedničke liste.
Mi smo i tada rekli - i to je bolje nego da stranke vladajuće koalicije, odnosno vladajuća koalicija predloži kandidate, međusobno dogovori i iščisti tu listu i tu listu ponudi Skupštini Republike Srbije. Smatrali smo da je ipak bolje da poslanički klubovi učestvuju u ovom procesu, kako bismo makar napravili jedan mali iskorak ka instituciji koja neće biti stranačka i neće biti nametana većinom. Neke stranke nisu prihvatile da učestvuju u tom poslu - SRS, LDP nisu prihvatili, i mi to poštujemo. Dakle, mi na to nemamo nikakav prigovor. Oni koji su želeli da učestvuju u ovom našem zajedničkom projektu predložili su kandidate. To je odgovor na prvo pitanje kako se došlo do ovakve liste.
Činjenica je da poslaničke grupe predlažu kandidate i, naravno, uvek može da se postavi pitanje da li su to partijski bliži ili nisu bliži, ali dok je god tako ta sumnja će ostati. Nama ostaje da verujemo da oni neće biti partijski ljudi, nego će zaista raditi po Ustavu i zakonu i profesionalnom znanju.
Demokratska stranka je, s obzirom na zainteresovanost drugih poslaničkih grupa da učestvuju u predlaganju kandidata, dala šansu da te poslaničke grupe učestvuju. To su poslaničke grupe manjina. Prosto, mi smo dali mogućnost, kao što smo i do sada svoje mesto u delegacijama ustupali manjim poslaničkim grupama, kao što smo svoje mesto za potpredsednika, stranka ustupila manjim poslaničkim grupama. To je prosto pitanje međusobnog odnosa u odnosu na druge poslaničke grupe i mi želimo da damo šansu da i drugi učestvuju u predlaganju.
Zbog toga nismo učestvovali u predlaganju liste koju je formirala Skupština, što ne znači da nećemo glasati za sve kandidate koje su predložile sve ostale poslaničke grupe. Dakle, radi se o tome. Zašto mislite da mi nemamo legitimno pravo da smatramo da neki od kandidata koje su predložile druge poslaničke grupe treba da dobiju šansu da budu izabrane kao sudije Ustavnog suda? Mi mislimo da to treba uraditi. Dakle, u ovom ograničenom prostoru izgradnje jednog nepartijskog sistema ovo je bio način, sa svim nedostacima koje je pokazao.

Izvinjavam se, zaboravila sam da završim gledajući na sat i opterećena time da sam prekoračila vreme malo sam skratila. Dakle, ono što je bila namera, zajednička, jeste da sve poslaničke grupe koje su učestvovale u predlaganju zaista imaju šansu da neki od tih predloga budu izabrani od strane predsednika. Dakle, ovde se radi o onih pet koji će biti izabrani.
Pet predloga, dakle, da ne zaključujemo unapred ko će biti izabran, ono što je činjenica i nema nikakvog skrivanja, pet kandidata za koje vi postavljate pitanje koja poslanička grupa ih je predložila predložila je poslanička grupa Demokratska stranka Srbije - Nova Srbija - dr Vojislav Koštunica. Razlozi zbog kojih ne piše... Možda je zapravo najveći problem što uopšte pored bilo kog kandidata piše koja poslanička grupa ga je predložila, jer je naša ideja bila da to budu zajednički kandidati. Srećnije bi rešenje bilo možda da nije pisalo ni pored jednog imena koja poslanička grupa ga je predložila, jer bismo mi na taj način izbegli zapravo ovo, kako da kažem, predstavljanje kao da se tu radi o partijskim ljudima i partijskim kandidatima. Mi smo želeli to da izbegnemo.
Razlog zbog kojih predlagači ovih pet predloga nisu stavili je upravo taj, da se ne pravi dodatna, možda i nasilna predstava o tome da se radi o partijskim ljudima. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, zaista se izvinjavam, prihvatam da je termin neadekvatan. Radi se samo o osnovnoj činjenici da se sve što u Skupštini imamo kao izborna mesta ili kao zastupljenost vodi na osnovu proporcija zastupljenosti u Skupštini. Po tim proporcijama mnoge manje poslaničke grupe nemaju šansu da uđu u neke organe ili da imaju predstavnike u nekim delegacijama ili drugim oblicima organizovanja koje Skupština ima, i tada smo mi zaista uvek činili napor da tu proporciju koja dovodi do neravnopravnog položaja poslaničkih grupa koje imaju manje poslanika pokušamo da ublažimo. Samo u tom smislu sam to rekla i prihvatam da sam izraz nije najsrećniji. Hvala vam.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, zaista apelujem na sve: ovde nisu tema narodni poslanici, ovde su tema kandidati za sudije Ustavnog suda. Mislim da u stavu gospodina Mehe nije bilo ničeg upućenog nijednom poslaniku, već je bilo reči o kandidatu. Što se tiče Demokratske stranke, mi uvažavamo njihov stav da je taj kandidat neprihvatljiv. U tom smislu imaju za svoj stav našu podršku. Demokratska stranka, poštujući proceduru u kojoj smo učestvovali od početka do kraja, tražeći način da dođemo do liste kandidata za sudije Ustavnog suda u kojoj će učestvovati najveći broj poslaničkih grupa u ovoj skupštini, glasaće za ovu listu.
Molim vas da prekinemo sada ovu međusobnu raspravu koja je izašla iz okvira onoga što je bila početna tema i usmerila se na napade na poslanike. Molim da se to ne radi, bilo koja tema da je u pitanju, a posebno kada se radi o ljudima. Takođe, kada razgovaramo o ljudima koje kandidujemo, vodimo računa da im ne učinimo ništa nažao, čak i ako mislimo da oni po našim kriterijumima nisu najbolji kandidati ili da ne ispunjavaju nekakve naše uslove. Pošteno je, a inače u ovoj Srbiji nikada nećemo moći naći kandidate ni za jednu jedinu odgovornu funkciju ukoliko ljudi shvate da su zaista izloženi jednoj besprizornoj hajci na njih onog trenutka kada postanu nečiji kandidati. Hvala.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, zaista vas molim da, ako je moguće, lokalne probleme koji su izuzetno važni, oni su važni sa više aspekata, dakle oni su u Mnogom smislu zaista važni problemi, ali da ne pokušavamo da ih rešavamo za ovom skupštinskom govornicom. Dakle, ono što je, takođe, izuzetno važno jeste da pokušamo da se politika što manje meša u neke probleme koji su vezani za neka druga pitanja i za neke druge institucije.
Isto tako, mi zaista verujemo da u neka pitanja država ne samo da ne treba da se meša, bar ne ono što predstavlja državnu silu, već zapravo ne bi smela da se meša.
Dakle, rešenja moramo da tražimo izvan prostora u kome bi država, sa svojom državnom silom, rešavala neka pitanja koja zaista treba da ostanu u jednom potpuno drugom domenu.
Član Poslovnika 103. Želela sam, pre svega, da reagujem na činjenicu da se niko ne skriva u partijama, ovde postoje partije koje imaju predstavnike svih nacionalnih manjina i to zaista ne znači da se neko u okviru tih partija skriva. Naprotiv, mi mislimo da jeste zaista izuzetno važno da svaka partija, koja deluje na političkoj sceni, u svojim redovima ima pripadnike nacionalnih manjina i da pitanja nacionalnih manjina budu temeljna pitanja tih partija.
Dakle, ne mislim da se samo predstavnici stranaka nacionalnih manjina zalažu za pitanja koja su vezana za nacionalne manjine. Mislim da je to problem celog društva i, kao takav, problem svih partija i pitanje svih partija. Ovde zaista u svim partijama u ovom parlamentu su zastupljeni predstavnici nacionalnih manjina. Osetljivost na pitanja nacionalnih manjina je nešto čime se moraju baviti sve partije.
Činjenica je, samo još nešto da kažem, da je postojao poziv da sve poslaničke grupe kandiduju predloge za Ustavni sud i utoliko ste potpuno u pravu.
Dakle, vi ste, koristeći taj dogovor, predložili kandidata kao predstavnika poslaničke grupe manjina. Mi oko toga ništa ne sporimo. Nemamo nikakav problem oko toga da ste vi, zapravo, uradili onako kako smo se mi i dogovorili.
Postoje, naravno, ovde sa raznih strana osporavanja ličnosti kandidata, ne samo jednog, nego po svemu onom što smo do sada čuli, mnogi kandidati su ovde osporavani. To je sada pitanje politički suprotstavljenih viđenja oko toga ko jeste najbolji kandidat, a ko nije.
Ono što je naš zajednički interes je da ti kandidati zaista ne budu partijski kandidati, da oni zaista rade posao u skladu sa Ustavom i zakonom. Hvala.

Gospodine predsedavajući, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, DS će naravno glasati za sva tri zakona. Mi ne pokušavamo nikoga da uverimo da je ovo važnije no što zaista jeste važno. Za nas ovo jeste važno zbog toga što to pokazuje da smo učinili jedan veliki korak ka evropskim integracijama. Niko nije tvrdio da smo stigli pred vrata EU, ali u svakom slučaju stvorili smo pretpostavke da u narednoj fazi ti koraci budu vidljiviji sa stanovišta interesa građana Srbije, odnosno da građani Srbije vide u kojoj meri proces evropskih integracija njima život čini lakšim i jednostavnijim.
Neću sada uopšte posebno da govorim o važnosti evropskih integracija i važnosti brzine kojom bi Srbija trebalo da ide na tom putu, jer o tome je bilo dosta reči. Ono što je ovde, na neki način, osporavano kada je u pitanju Sporazum o viznim olakšicama jeste činjenica da se ovaj sporazum odnosi na ograničen broj ljudi.
Procene pokazuju da se Sporazum odnosi bar na dva puta više ljudi nego što danas ima pasoše. Dakle, apsolutno se odnosi na sve one koji imaju pasoše i na mnoge od onih koji nemaju pasoše. U tom smislu mislim da to nije tako mali broj, da ovaj krug ljudi nije ograničen. Znači, po raznim kriterijumima ogroman broj ljudi potpada pod ovaj sporazum, jer se on odnosi i na one ljude koji imaju rodbinu u inostranstvu, koji treba da se leče, koji poslovno sarađuju, studente, učenike, na jedan zaista izrazito širok krug ljudi. To nije isto što i bela šengenska lista i naravno da je naš interes da Srbija dođe na belu šengensku listu gde bi pitanje viza bilo skinuto sa dnevnog reda.
Takođe, ono što je za nas jako važno jeste da je sama procedura izdavanja viza znatno pojednostavljena. Dakle, pitanje količine papira koji su potrebni svedeno je na apsolutni minimum, a istovremeno pitanje rokova za izdavanje viza je značajno smanjeno. Građani sada mogu da računaju na to koliko im je potrebno da bi došli do vize i da je u izuzetnim slučajevima taj rok smanjen čak na tri dana. Ono što je osporavano a, zapravo, ne stoji, jeste činjenica da se ovim sporazumom oslobađaju od plaćanja taksi sve kategorije na koje se odnosi ovaj sporazum, izuzev poslovnih ljudi i onih koji putuju kao diplomatski predstavnici. Dakle, na sve ove druge kategorije, učenike, studente, umetnike itd, odnosi se izuzimanje iz plaćanja takse.
Najviše osporavanja ovde je bilo vezano za Sporazum o readmisiji. Može se reći da su ovde ključne primedbe zašto Srbija na svoju štetu prihvata ovakav jedan sporazum. Moram samo da vas podsetim da zemlje naše građane koji u tim zemljama borave bez zakonskog osnova već i inače vraćaju, da je skoro 20 hiljada ljudi vraćeno i bez ovog sporazuma. Moram da vam kažem da će te zemlje, te građane nama vraćati bez obzira da li mi potpišemo ovaj sporazum ili ga ne potpišemo. To je pravo tih zemalja i one to svoje pravo koriste, kao i što Srbija koristi svoje pravo kada u zemlji ima ljude koji bez pravnog osnova borave u zemlji. Da vas podsetim, Srbija je, takođe, vraćala građane Rumunije i nekih drugih država koji su bez pravnog osnova boravili u ovoj zemlji.
Drugi prigovor je da država nije spremna da te građane primi i da nije obezbedila finansijska sredstva – kao što je obaveza svake države da brine o svim građanima i da u granicama sopstvenih ekonomskih mogućnosti obezbedi egzistenciju drugim građanima, tako je u obavezi i prema ovim građanima. Zato mislim da to nije nekakvo posebno pitanje, to nisu građani posebni u odnosu na inače građane Srbije, oni imaju sva prava kao i drugi građani Srbije i u tom smislu država će se brinuti o njihovom položaju.
Ono što je bila jedna od primedbi, u izvesnoj meri tačka razlike u primedbama, jeste bila primedba da postoji opasnost da se vraćanjem ovih građana narušava nacionalna struktura u pojedinim zemljama i tu ja zaista moram da kažem da je evropski standard, ljudi imaju pravo da biraju gde će da žive. Ovde se eventualno može govoriti o tome da neko strepi da će država svojom organizovanom akcijom namerno narušavati nacionalnu ravnotežu. To sigurno država neće raditi. Dakle, ne postoji nikakav plan, niti strategija u ove države u kojoj bi se to dešavalo i u tom smislu mislim da su te strepnje potpuno neosnovane.
Zaista mislim da je za Srbiju od izuzetne važnosti da se potpišu ova tri sporazuma i opet napominjem to nije korak koji nas je odveo do samih vrata EU, ali je značajan korak nakon koga verujem da će sledeći koraci biti veći i efekti po građane mnogo uočljiviji.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da bi bilo u redu da se malo vratimo unazad i da napravimo nekakav rezime onoga što je bio napor Skupštine, da utvrdi zajedničke predloge 10 kandidata za sudije Ustavnog suda.
Dakle, imali smo, ako se ne varam, ali sigurno više od sedam sastanaka sa predsednikom Skupštine, šefovi poslaničkih klubova. Tražili smo neke modalitete, razgovarali čak i o kriterijumima kako da dođemo do nečega što bi bili zajednički kandidati. Kao što i sami znate, nismo uspeli da se dogovorimo oko mnogo stvari. Ono što je ostalo nesporno jeste da poslaničke grupe imaju pravo da predlažu kandidate za sudije Ustavnog suda. Neke poslaničke grupe su odustale. Dakle, nisu želele i to su javno, obavestili su javnost, nedvosmisleno, da ne žele da učestvuju u tome.
Ono što je urađeno jeste da su poslaničke grupe koje su želele da učestvuju u predlaganju kandidata Skupštine Republike Srbije za sudije Ustavnog suda to učinile i to su predlozi koje ovde imate. Ono što se ispostavilo kao očigledna pravna praznina u Poslovniku o radu Skupštine jeste ko je formalni predlagač, ali je zaista potpuno jednako poslanički ispravno ili neispravno da to bude predsednik Skupštine ili Odbor za ustavna pitanja. Dakle, potpun je znak jednakosti između te dve procedure, jer ni za jedno od tih organa Skupštine nije Poslovnikom predviđeno da on predlaže kandidata.
Još nešto da vas podsetim, ovde se postavlja pitanje da se ovim načinom zapravo kandiduju i biraju političke, odnosno partijske sudije, i kao što predlažemo članove Republičke izborne komisije po istom principu, kao što smo predložili Državnu revizorsku instituciju po istom principu jer nemamo utvrđene druge principe i kriterijume kada Skupština treba nekoga da predlaže, dakle, po potpuno istom principu mi smo došli do imena kandidata i to su zajednički kandidati poslaničkih grupa koje su želele da učestvuju u procesu kandidovanja.
Dakle, molim vas, prosto da to imamo kao činjenice i da ne postavljamo ona pitanja na koja već znamo odgovore jer sve poslaničke grupe su u različitim fazama ovog procesa učestvovale, neke su se u nekim fazama ovog procesa isključile iz tog procesa, što je njihovo pravo i naravno, to niko ne osporava.
Zaista vas molim, pošto je već predloženo, da Odbor za ustavna pitanja ima sednicu, da razmotri ove predloge i da prestanemo sa ovim. Hvala vam.

Što se tiče Demokratske stranke, postoje dva razloga zbog kojih je ovaj amandman za nas neprihvatljiv. Jedan je formalno-pravne prirode, a drugi je pitanje sadržine. Dakle, sa stanovišta formalno-pravne prirode, amandman se odnosi ne na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona, što je tema naše rasprave danas, već na tekst osnovnog zakona. Svakako se ne može amandmanom reagovati na tekst osnovnog zakona. To nije moglo ni do sada.
S druge strane, tekst amandmana kaže da se tačka 7) u članu 44. osnovnog zakona briše. U članu 44. se propisuju uslovi, odnosno razlozi zbog kojih se odbija dozvola za osnivanje osiguravajućeg društva. Tačka 7) je jedan od uslova zbog kojih se odbija zahtev za osnivanje osiguravajućeg društva. Amandmanom se traži da se ta tačka 7) briše, a pri tom je obrazloženje za brisanje potreba da se licu čiji je zahtev odbijen odredi minimalni vremenski period za podnošenje novog zakona, ali pod uslovom da postoji isključivo objektivni kriterijumi za dobijanje dozvole.
Dakle, samo obrazloženje se ne rešava ovim amandmanom. Činjenicom da bi se ova tačka 7) brisala, zbog obrazloženje koje je ovde navedeno, ne postiže se onaj razlog koji se u obrazloženju postavlja, sem što se briše jedan od kriterijuma zbog kojih ne može da se izda dozvola za osiguranje. Zbog toga je ovaj amandman za nas neprihvatljiv.
Htela sam samo nešto da kažem. Gospođo Radeta, zaista mislim da nije u redu da za ovom govornicom kažete nešto što nije istina. Dakle, deo vaše izjave mogu da potvrdim, ali vi znate da je uznemirenje izazvalo upravo to što vi pokojnog premijera nazivate kako nazivate. Mislim da nije u redu da sa ove govornice govorite nešto što nije tačno. Hvala.