Po članu 107.

Samo po članu 107. u vezi dostojanstva, zato što ukoliko poštujemo sve poslanike, onda smatram da ako čitamo član 154. ovde, a naročito ukoliko pretendujemo da sa stručne strane objašnjavamo neku stvar, da treba da razjasnimo da pitanje učešća Visokog saveta sudstva u postupku prestanka. Ne radi se o tome u vezi nastupanja zakonom propisanih uslova za prestanak sudijske funkcije, nego se radi o postupku razrešenja iz zakonom propisanih razloga za razrešenje predsednika suda, što isto na određeni način definiše i u tom slučaju može da dođe do prestanka funkcije predsednika.

Ako vi smatrate da to nije, ali smatram da ako dajem objašnjenje, naročito ako dajem objašnjenje o Visokom savetu sudstva, onda treba da budemo precizni.

Po članu 104. O čemu se radi? Gospodin Arsić, kaže da imaju pravo da ga kritikuju oni koji su podnosili zakone, i ja sam podnosio zakone ovde.

Tražio sam reč po članu 104. i upravo zato što se radilo o tome, o predlaganju zakona. Ja sam od poslanika koji je predlagao zakone…

U vezi člana 107. pošto smatram da je jako potrebno da se govori istina. Malo pre se pojavila jedna netačna informacija.

Da pređemo sa Sv. Trifuna ipak na konkretnu temu. Istina, sigurno je da sam na određen način u teškoj situaciji, pošto posle nadahnutog govora mog uvaženog kolege Srđana Milivojevića, koji je po mom mišljenju uznemirio nečistu savest mnogih, dolazim u situaciju da govorim o samoj temi.
Na početku mog govora, hoću prvo da iznesem veliko zadovoljstvo što su sa nama sada ovde u sali gospođa Mirjana Ilić, zamenica predsednice VSS. Zatim, izborni članovi VSS iz reda sudija, gospođa Sonja Vidanović, gospodin Miroljub Tomić. Bio je do skora gospodin Aleksandar Stoiljkovski i još jedan član VSS, a to je ministar pravde i državne uprave i član VSS po položaju, gospodin Nikola Selaković, koji je dobio pravo i obavezu i odgovornost da, upravo, stavove VSS ovde brani, bez obzira što je ujedno i predstavnik izvršne vlasti u državi.
Bojim se da to možda može da stvori na neki način i rezervu, da li je prvi u VSS, osim predsednice VSS, upravo predsednik izvršne vlasti ili zamenica predsednika VSS? Ali, ja bih bio opet slon uverenju da upravo podela dužnosti da ste vi ocenili da će gospodin Nikola Selaković možda bolje i elokventnije braniti stavove VSS.
Istina, činjenica je da, po informacijama kojima raspolažem, a to je da je 11. januara upućen od strane Ministarstva pravde i državne uprave, od strane ministra Nikole Selakovića, Visokom savetu sudstva dopis sa naznakom "vrlo hitno", gde se predlaže da Visoki savet sudstva, shodno odredbi člana 61. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, itd, predlaže da Visoki savet sudstva uputi predlog Narodnoj skupštini kako bi u što kraćem roku stavila van snage Odluku o izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda. To je inicijativa, znači i predlog Visokom savetu sudstva. Visoki savet sudstva je nakon toga doneo Odluku da predloži Narodnoj skupštini odluku o prestanku funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
Ukazujem na te dve razlike zato što je u toku diskusije bilo govora šta je Visoki savet sudstva svojevremeno predložio Narodnoj skupštini, a šta je Narodna skupština odlučila. Tu se sad vraćam na ono što je bio predmet preispitivanja Ustavnog suda. Znači, Ustavni sud je utvrdio da odredba člana 102. stav 5. Zakona o sudijama nije u saglasnosti sa Ustavom. Ta odredba člana 102. stav 5. Zakona o sudijama počela je da se primenjuje 1. januara 2010. godine. Molim sve koji mogu da prate ovo da obrate pažnju na datum. Znači, ta odredba člana 102. stav 5. Zakona o sudijama je počela da se primenjuje 1. januara 2010. godine, a mislim većina od nas ima ispred sebe Odluku o izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda, da je to učinjeno 30. novembra 2009. godine. Znači, 2009. godine nije mogla da se primenjuje odredba koja je počela da se primenjuje 1. januara 2010. godine.
Hajde da budemo logični. Kako može da neko bude izabran na osnovu člana 102. Zakona o sudijama novembra 2009. godine, a tek 1. januara 2010. godine ta odredba počinje da se primenjuje? Pa ko je ovde normalan, a ko nije normalan? Hajde da vidimo na osnovu čega onda odluka Ustavnog suda o oceni neustavnosti odredbe člana 102. može da se odnosi na izbor predsednice Vrhovnog kasacionog suda. Ne može nikako. Normalno je da je ona bila izabrana na osnovu člana 144. stav 1. Ustava i na osnovu zakona koji je regulisao primenu Ustava, a to je član 7. ustavnog zakona koji kaže da izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda i prvi izbor sudija Vrhovnog kasacionog suda izvršiće se najkasnije u roku od 90 dana. Znači, taj ustavni zakon je rekao na koji način će se primeniti ova odredba člana 144. stav 1. Ustava. To je što se tiče izbora gospođe Nate Mesarević na funkciju predsednik Vrhovnog kasacionog suda i mislim da ko hoće da samo uporedi odluku sa važećim tekstom zakona, može da zaključi da u odnosu na izbor gospođe Nate Mesarević, Ustavni sud praktično ako se bavio i ako se nije bavio, to je bespredmetno.
Drugo, nas u pogledu odlučivanja može da vezuje samo izreka odluke Ustavnog suda. Izreka odluke Ustavnog suda je: utvrđuje se da odredbe člana 102. stav 5. Zakona o sudijama nije u saglasnosti sa Ustavom. Kako se izvršava ova odluka? Time što je Ustavni sud rekao da ova odredba nije u skladu sa Ustavom i samim tim je brisana iz pravnog sistema. Tačka, gotovo, izvršena odluka.
Drugo, član 171. stav 2. Ustava kaže: Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja kada je to potrebno. Ustavni sud u izreci nije napisao ništa u pogledu načina izvršenja toga. Znači, očigledno je samo stavio tu odredbu van snage i gotovo.
Postavljam pitanje i zbog toga mi je milo što su predstavnici Visokog saveta sudstva, ne volim nikome da pričam iza leđa, volim da gledam ljude u oči i da im kažem kada smatram da je neka odluka pogrešna. Ne sporim nikoga pojedinačno, nikoga po pitanju ličnosti, nikoga po pitanju struke i svega toga, ali ovde se suprotstavljam vašem mišljenju i vašem predlogu odluke koji je stigao ovde u proceduru pred Narodnu skupštinu. Smatram da taj predlog odluke nije u skladu sa članom 144. Ustava, naročito sa stavom 3. i stavom 4. Naime, predsedniku Vrhovnog kasacionog suda prestaje funkcija pre isteka vremena na koji je izabran na njegov zahtev. To je jedna stvar. Drugo, moguće je na osnovu ili razrešenjem iz zakonom propisanog razloga razrešiti predsednika suda. Postoji za to mogućnost i u stavu 4. su definisane nadležnosti Visokog saveta sudstva u toj proceduri razrešenja, ali kaže da predsedniku Vrhovnog kasacionog suda može da prestane funkcija nastupanjem zakonom propisanih uslova za prestanak sudijske funkcije.
Da bi to svima bilo jasno, pokušavam da pročitam zakon, da ne bude da je neko tumačio ovako ili onako. Koji su razlozi za prestanak sudijske funkcije? U glavi 4. Zakona o sudijama u članu 57. pod naslovom "prestanak sudijske funkcije" i podnaslov "svi razlozi", tu stoje propisani uslovi za prestanak sudijske funkcije: kada sudija navrši radni vek i kada trajno izgubi radnu sposobnost za obavljanje sudijske funkcije. To su ta dva razloga i samo ta dva razloga mogu da budu razlog za prestanak sudijske funkcije. Mi nemamo podatak da je gospođa Nata Mesarević navršila radni vek ili da je trajno izgubila radnu sposobnost za obavljanje sudijske funkcije. To bi mogli da budu razlozi. Nijedan drugi razlog ne može da bude.
Ukoliko bi išli na široko tumačenje, van ovih svih razloga koji su u zakonu pobrojani, onda dolazimo u situaciju da ćemo u Srbiji prouzrokovati totalnu pravnu nesigurnost. Šta će to značiti? Osim razloga za razrešenje sudija, ukoliko Narodna skupština odluči, e sad pitanje je na čiji predlog. Očigledno na svačiji predlog, i ovlašćenog i neovlašćenog predlagača. Ukoliko ovakav stav prihvatimo, da su neovlašćeni ovlašćeni, svaki sudija u Subotici, Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu, Beogradu i malim mestima moći će da se donese odluka o prestanku funkcije sudije, jer očigledno da onda to neće biti razlozi za prestanak, kada se navrši radni vek i kada trajno izgubi radnu sposobnost ili kada se steknu uslovi za razrešenje, nego će gospodin Tomić, mislim da je sudija u Kragujevcu, moći odlukom Narodne skupštine da kaže – hajde više da ne bude, a ne da bude razrešen, nego Skupština da donese odluku o prestanku mandata. To je jedan primer. Daleko od toga da se zalažem za tako nešto, ali iznosim samo primer da, ukoliko ovu pravnu praksu probijemo, gotovo je, nema pravne sigurnosti.
Sa druge strane, mislim da bez obzira što smatram da je politički nedopustivo da predstavnici izvršne vlasti budu ti koji predlažu prestanak funkcije. Smatram da je to neprimereno, ali, čak i predlog koji je gospodin Selaković dao Visokom savetu sudstva, koji se razlikuje od Odluke Visokog saveta sudstva, u pogledu stavljanja van snage odluke, imao bi veće logike nego ovo što je stiglo u proceduru pred Narodnu skupštinu.
Istina, takav predlog nije trebao da ide prema Visokom savetu sudstva, nego je trebao da ide od strane njega, ili bilo koga, a verovatno pre od Skupštinskog odbora, a ne od strane predstavnika izvršne vlasti, prema Narodnoj skupštini, a ne putem Visokog saveta sudstva.
Da sam imao proceduralnu mogućnost na odboru kada je gospodin Petar Petrović predložio izveštaj koji će poslati plenumu i kada je pročitao taj izveštaj i kada sam se javio za reč i tražio da diskutujem, kada mi je onemogućeno da kažem zašto taj izveštaj ne valja, tada mi nije dozvoljeno, na odboru. Jednostavno bili su pročitani izveštaji i o tome nije bilo moguće diskutovati.
Upravo zbog toga, sad smo u poziciji da o tome što je trebalo da se završiti na odboru govorimo ovde na plenumu i na određeni način, kod građana pokažemo zašto postoje ogromne zamerke u pogledu Predloga odluke koji je stigao u proceduru pred Narodnu skupštinu i zbog čega će neko tumačiti, ili možda pogrešno protumačiti rad Visokog saveta sudstva. Ne bih hteo to da osporavam, ali na osnovu ovih odluka očigledno je da sama situacija osporava rad Visokog saveta sudstva bar u ovom delu i u ovoj proceduri donošenja ove odluke i predlaganje odluke Narodnoj skupštini.
Na to sam ukazivao i na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Ukoliko se proveri, samo par poslanika me je podržalo kada sam smatrao da ova odluka nije u skladu sa pravnim sistemom. Gospođa Bulajić je bila tu i još par poslanika, ali da su hteli svi da čuju još na odboru ne bi došli u situaciju da se brukamo ovde na plenumu.
Ono što je najgore je što izglasavanjem ove odluke preti opasnost da se obruka Narodna skupština pred građanstvom, jer ovo ne samo što je neustavno nego na određeni način pravi jedan precedent, jedan novi slučaj na koji će mnogi moći da se ugledaju i da kažu - ukoliko je to moglo sa predsednicom Vrhovnog kasacionog suda da kažemo puj pike ne važi više, jer nije više na toj funkciji. Tako isto može bilo ko da kaže – hajde sad da neko ne bude sudija. Ne iz razloga da je učinio krivično delo, ne iz razloga da nije radio kako treba, pa da je razrešen, nego čisto voluntaristički da li to hoćemo ili nećemo.
Upravo zbog toga, sve vas još jednom pozivam da razmislimo o mogućim dugoročnim pravnim posledicama ovakve jedne odluke. Neću pričati o političkim razlozima. Mogu da sumnjam u političku pozadinu ovakvog zahteva za smenom gospođe Nate Mesarović. Mnoge naše kolege su ovde govorile o tome koji su pravi razlozi za smenu gospođe Nate Mesarović. Mnogi su govorili o političkim izjavama koje su date ne samo u političkoj kampanji, mnogi su pričali o ličnim odnosima pojedinih učesnika u ovom postupku, o onim podnosiocima inicijative i nekima koji su se pojavljivali.
Ovog trenutka pokušavam da plenum Narodne skupštine lišim partijskog prepucavanja i nadgornjavanja ko je to hteo, ko je naredbodavac, ko je inicijator, ko je izvođač radova i sve ostalo. Diskusiju svodim samo na to da li ovakva jedna odluka može da bude u skladu sa Ustavom ili duboko nije u skladu sa Ustavom i duboko nije u skladu sa članom 144. stav 3. nastupanje zakonom propisanih uslova za prestanak sudijske funkcije.
Na Odboru za pravosuđe sam molio predstavnike Visokog saveta sudstva da mi daju koji je zakonski razlog od svih razloga koji su kao takvi pobrojani u članu 57. Od tih svih razloga koji su u članu 57. pobrojani koji je taj razlog koji je rukovodio Visoki savet sudstva da predloži ovakvu odluku za koju smatram da ukoliko je Narodna skupština izglasa da ćemo se svi mi stideti.
Nisam dobio odgovor. Istina, dobio sam odgovor pozivajući se na Poslovnik Narodne skupštine koji tretira proceduru Narodne skupštine, a ne zakonski razlog. Pitao sam – gde to piše u Ustavu, gde to piše u ratifikovanom međunarodnom sporazumu, gde to piše u zakonu, izričito? Naročito gde to piše u članu 57. kao svi razlozi za prestanak sudijske funkcije?
Ukoliko nema takvog razloga ne možemo da donesemo ovakvu odluku. Samo vas molim da ukoliko donesemo odluku, ukoliko većina od 250 narodnih poslanika kakva god bila, odluči i ne daj bože prihvati ovakav predlog za prestanak funkcije predsednice Vrhovnog kasacionog suda, da svi budemo svesni posledica koje može da donese ovakva odluka. Još jednom vas molim da bez ostrašćenosti, bez partijske zaslepljenosti ocenimo da li ovakva jedna odluka koja je predložena može da izazove nesagledive posledice po naš pravni i ustavni sistem, ili ne?
Još nije kasno da odustanemo od ovakvog predloga odluke i da se ne izglasa ovaj predlog odluke, da sačuvamo integritet i Visokog saveta sudstva i člana Visokog saveta sudstva koji je ujedno i predstavnik izvršne vlasti, gospodina Selakovića, koji je pravno rečeno predložio korektniju stvar iako se i o tome može diskutovati. U svakom slučaju vas molim da više ne diskutujemo o odluci Ustavnog suda koja je stavila van snage odredbu koja je počela da se primenjuje mesec dana i nešto jače od izbora gospođe Nate Mesarović na funkciju predsednice Vrhovnog kasacionog suda. Još jednom sve vas molim da razmislimo o ovome da se ne bi sutra suočavali sa ukazivanjem na ove greške od onih koji posmatraju sve nas i koji su u prilici da ocene da li ćemo postati ozbiljna država. naopako, da budemo banana država.

Pozivam se na član 107. Poslovnika, jer govornik na sednici Narodne skupštine je dužan da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine. Tu smatram da je iznošenje istine je dužnost svakog govornika, odnosno ni na koji način, ni u naznakama ne bi trebalo da bude nešto što je neistinito.
Činjenica je da nisam član Odbora za zaštitu životne sredine, kojim je predsedavala gospođa Vojić Marković. Međutim, kao podnosilac amandmana, zajedno sa drugim koleginicama, narodnim poslanicama koje su zajedno sa mnom podnele amandman, otišao sam na sednicu Odbora za zaštitu životne sredine. Otišao sam na sednicu kada je ovde na plenarnoj sednici određena pauza. Bio sam u prilici da vidim glasanje i svu raspravu koja je bila tog trenutka.
Napominjem da kada je određena pauza, nisam iz tih stopa otišao na sednicu Odbora, već sam otišao do male sale gde je bilo javno slušanje, da bi nakon toga otišao na sednicu Odbora za zaštitu životne sredine, i bio u prilici da vidim ono što je predsedavajuća, odnosno predsednica Odbora danas pričala. Bili smo u prilici da učestvujemo u radu, svakome je data mogućnost, a činjenica je da kada sam stigao u salu, nakon toga su redom došli još nekoliko narodnih poslanika i da je kasnije kvorum stigao na 11, 12, 13, koliko je bilo. Ali, u trenutku kada sam ušao u salu, bio je kvorum.

Samo da završim misao.
Ne vidim odakle pravo bilo kom pojedincu, pa i ministru, da komentariše rad Odbora Narodne skupštine.

Vidite, smatram da ste povredili član 27. koji se stara o poštovanju Poslovnika. Trenutno se vodi rasprava o amandmanu koji sam, između ostalih, i ja podneo. Taj amandman smo podneli gospođa Teodora Vlahović, gospođa Gordana Čomić i ja. Na taj amandman je govorio gospodin Atlagić i, koliko vidim, nije podržao taj amandman, objašnjavajući i dajući određenu argumentaciju. Ja pretpostavljam da on nije otišao van teme, jer biste ga sigurno opomenuli. Pošto ga niste opomenuli, on je znači govorio o mom amandmanu i zbog toga smatram da imam pravo da obrazložim zašto ovaj amandman treba da se glasa.
Diskusija gospođe Gordane Čomić očigledno nije bila dovoljna da ubedi gospodina Atlagića i zbog toga ja insistiram na pravu da repliciram i da objasnim zašto ovaj amandman treba da prođe. Znači, trenutno se raspravlja o našem amandmanu. Dozvolite mi da ubedim gospodina Atlagića, jer očigledno pogrešno tumači ono što smo mi amandmanom predložili. Mi nigde nismo pomenuli Fond za zaštitu životne sredine.

Vidite, član 27. sada ste prekršili jer kada se radi o mom amandmanu, odnosno o našem zajedničkom amandmanu, vi meni ne date repliku, a gospođi Rakonjac dajete repliku, ne od vremena poslaničke grupe, nego joj dajete repliku. Da li je to isti odnos prema narodnim poslanicima? Smatram da nije.

Iako gospodinu Kariću verovatno niste dali reč, bez obzira što je on prozivan, javljam se povodom mog amandmana, odnosno našeg zajedničkog amandmana i slažem se sa ministarkom. Nema vremena.
Nema vremena. Ovaj zakon mora po hitnom postupku da dođe u proceduru. Nemamo ni sedam dana, inače će propasti. Sve će propasti. Kada damo predlog da se rok koji je predviđen do 1. januara 2015. godine vrati i da bude 1. januar 2014. godine, e to ne može da se prihvati. Tu sad meni nije jasno šta je prava istina, da li stvarno kada ministarka kaže da je problem sporost, da je sve sporije nego što treba, imam beleške, imam tačno šta je govorila.
S druge strane, kada predložimo da se to što je 1. januara 2015. godine se pomeri za 1. januar 2014. godine, da ono što je predviđeno podzakonski akti, strategije, zaštite vazduha 31. decembra 2015. godine. Nemamo sedam dana za redovnu proceduru, zakon po hitnom postupku da bi podzakonski akti stigli praktično do početka 2016. godine.
Za ove druge podzakonske akte predložio sam, hajde da ne bude šest meseci neka bude do 1. septembra, da sačekamo da prođe godišnji odmor. Ali, ne mogu da se složim da granične vrednosti i ostalo, da treba godinu dana da se smislimo šta treba da stoji u takvim aktima. Imam ja takvu situaciju konkretno i iskustveno u Pančevu da kada država nije svoje uradila na vreme, da sam kao tadašnji gradonačelnik uradio ono što je bilo državna nadležnost i to u roku manjem od šest meseci koliko je država tada imala pravo.

Vi ste moj ministar. Ne postoji drugi ministar nadležan za ovu oblast od vas. Upravo mnogi koji prate moj dosadašnji angažman po pitanju rada na zaštiti životne sredine znaju da sam tražio brzinu delanja od mnogih vaših prethodnika.
Upravo zbog toga smatram da ukoliko ste nabrojali ovde ko je podzakonske akte treba da donesete i rekli ste da ćete to uraditi do 31. decembra 2013. godine, a to stoji u predlogu člana 10. gde ja predlažem da se taj rok skrati do 1. septembra 2013. godine, upravo zato da se ubrza ta procedura.
Činjenica je da je kada je 2004. godine donet Zakon o zaštiti životne sredine, kada država svoj deo nije uradila u roku od šest meseci, tadašnji gradonačelnik Pančeva je doneo Pravilnik o epizodnom aerozagađenju, znači emisije, odnosno imisije, znači, koliko je u životnoj sredini prisutno zagađujućih materija, napravio to. Na to, tadašnje ministarstvo nije se izjasnilo, jer tadašnji Zavod za zaštitu zdravlja, odnosno javnog zdravlja nije se izjasnio, ali je na nivou Pančeva to važilo.
Upravo zbog toga smatram da, ukoliko jedna lokalna sredina može da stigne do takvog dokumenta, onda država, Vlada, ministarstvo, svi, još pre imaju resurse da stignu do graničnih vrednosti i da urade podzakonske akte u ranijem roku, a ne da se čeka godinu dana, naročito imajući u vidu da se i kod strategije očekuje pomoć Sektora energetike, koji je isto vaš, i, drugo, Ministarstva saobraćaja. Verujte mi da ministra, koji je poznat da pre roka završava stvari, ako ne možete vi da ga zamolite da uradi pre roka, ja ću zamoliti da uradi pre roka.

Gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo, smatram da je amandman gospođe Teodore Vlahović izuzetno dobar. Između ostalog, to je vidljivo jer na istom fonu, praktično sličan amandman je dala i poslanička grupa koju čine poslanici Arpad Fremond, Balint Pastor, Laslo Varga, Elvira Kovač, Zoltan Pek, upravo smatrajući da je u stavu 2. predloženog člana 13. čitav niz izuzetaka napisan, ali opet nedovoljno.
Dolazimo do toga da stav 2. kaže – organi iz stava 1, a to je da autonomna pokrajina i jedinice lokalne samouprave, gde je opet isti stav kako prema autonomnoj pokrajini, tako i prema jedinici lokalne samouprave, bez obzira na određene nadležnosti koje su definisane Ustavom. Nisam siguran da je čak i to sasvim u redu. Ali, dato je da ti organi ne mogu da utvrđuju mere podrške za sprovođenje poljoprivredne politike koja se odnosi na direktna plaćanja, osim, pa onda kreće nabrajanje gde se i ovim amandmanom i drugim amandmanima praktično dopunjuju ti izuzeci, a u suštini taj drugi stav bi trebalo brisati.
Pozvao bih se na to što nam piše u ovoj knjizi koju svako od nas ima, i to u članu 183. stav 2, da autonomne pokrajine, u skladu sa zakonom, uređuju pitanja od pokrajinskog značaja u oblasti, pa pod tačkom 2. se kaže – poljoprivrede, zatim ide vodoprivrede, šumarstva, lova, ribolova, turizma, ugostiteljstva i svega ostalog. Ali, sam Ustav praktično garantuje autonomnoj pokrajini određena ovlašćenja i nadležnosti, to je predviđeno u članu 183. Ustava, da bi sadašnjim zakonom praktično činili čitav niz ograničenja ili administrativnih komplikacija zašto negde treba tražiti prethodnu saglasnost ministra, tu govorim u vezi stava 5, ili zašto nešto ne mogu da rade, a to piše u stavu 2.
Zajedno sam sa gospođom Čomić podneo amandman gde sam tražio praktično intervenciju u stavu 5. Ali, smatram da je gospođa Teodora Vlahović svojim amandmanom dala kompletnije rešenje i bolje rešenje i rešenje koje je izvorno, na liniji onoga šta piše u članu 183. Ustava, a to je da autonomna pokrajina u skladu sa zakonom uređuje pitanja od pokrajinskog značaja u oblasti poljoprivrede.
U tom smislu, smatram da je i ovaj predlog zakona trebao da ide u tom pravcu, da što više pojednostavimo primenu zakona i da obezbedimo da autonomna pokrajina, naročito autonomna pokrajina, a dobro je i da je jedinice lokalne samouprave ima, ali tu nema distinkcije između jednog i drugog. Pozivam vas dame i gospodo da u danu za glasanje prihvatimo amandman gospođe Teodore, smatram da ide u pravcu doslednijeg poštovanja člana 183. Ustava Republike Srbije.

U stavu 4. člana 13. definiše se da sredstva za sprovođenje poljoprivredne politike i politike ruralnog razvoja iz stava 1. znači, sredstva koja organi autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave mogu da utvrđuju od mera. Znači - obezbeđuje se u budžetu autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave i koriste se u skladu sa programom podrške za sprovođenjem poljoprivredne politike i politike ruralnog razvoja. Znači, definisano je korišćenje, da se koriste u skladu sa programom podrške za sprovođenje poljoprivredne politike i politike ruralnog razvoja.
Sada, u stavu 5. u Predlogu zakona stoji da program ove podrške, znači iz stava 4. ovog člana, donosi nadležni organ autonomne pokrajine, odnosno nadležni organ jedinice lokalne samouprave, što je nesporno uz prethodnu saglasnost ministarstva. Taj deo je sporan, odnosno postavlja se pitanje da li je to potrebno ukoliko se definiše da se sredstva koriste u skladu sa programom podrške za sprovođenjem poljoprivredne politike i politike ruralnog razvoja, ukoliko znamo da član 183. Ustava definiše pravo autonomne pokrajine da uređuje pitanje od pokrajinskog značaja, kao što je poljoprivreda.
Ono što je najvažnije, nigde u Predlogu zakona nijedan rok nije definisan, osim rokova koji su definisani u nekim drugim propisima, ali ne u ovom predlogu zakona.
Upravo zbog toga smatram da je korisno usvojiti ovaj amandman. Istina, amandman gospođe Teodore Vlahović je bio kompletniji, pošto je regulisao i pitanje stava 2. i problem u stavu 5, ali ovog trenutka apelujem da se prihvati amandman na stav 5. i da se jednostavno reči: "uz prethodnu saglasnost ministra" brišu. Time ćemo olakšati situaciju Ministarstvu po pitanju obavljanja posla. S druge strane, omogućićemo nesmetano izvršavanje nadležnosti AP u skladu sa članom 183. Ustava.
Opet moram da kažem da smatram da je ovaj amandman bolji, nego amandman koji je na neki način rezerva ukoliko ovaj amandman ne prihvatite, a to je amandman dr Janka Veselinovića, koji je definisao rok od 15 dana, za koje je dužno Ministarstvo da da prethodnu saglasnost, odnosno da se o tome izjasni.
U svakom slučaju, ukoliko se ne bude prihvatio ni ovaj amandman, ni amandman dr Janka Veselinovića, doći ćemo u situaciju da samo drugi propisi definišu ove rokove, kao što je Zakon o opštem upravnom postupku, a što smatram da nije u redu, bar po pitanju ovako važne materije koja je na neki način regulisana i samim Ustavom. U tom smislu predlažem, bez obzira na određene druge nejasnoće tokom samog teksta zakona, gde se negde pominje ministar, a negde ministarstvo i tu nema doslednosti u pogledu upotrebe izraza, ali u svakom slučaju sad samo po pitanju stava 5. predlažem da se prihvati ovo od strane ministra. Ukoliko ministar ne prihvati, onda vi, dame i gospodo, uvažene koleginice i kolege, u danu za glasanje prihvatite ovaj amandman.