Apsolutno imam prava da podržim amandman.
Ovaj amandman je izuzetno dobar, kao što je i amandman gospodina Zelenovića izuzetno dobar, bez obzira što on nije dobio reč da ponovo podrži amandman gospodina Lapčevića..
Radi se o tome da predlogom amandmana se predlaže da se pomognu najsiromašniji. Zar je važniji onaj ko je tajkun, zar je važniji onaj ko je bogatiji, nego onaj ko je siromašan i koji pokušava da sa jednom ili dve krave uspe da obezbedi egzistenciju za sebe i za članove svoje porodice?
Vraćam se opet na ovu knjigu, koju svako od nas ima, a to je Ustav Republike Srbije, gde je u članu 21. definisana zabrana diskriminacije, da pred Ustavom i zakonom su svi jednaki.
Da li Predlogom zakona sada treba da napravimo da neki budu jednakiji od drugih i upravo da budu jednakiji oni koji su bogatiji? Ili treba da izglasamo takav zakon koji će obezbediti, ako ne favorizovanje onih siromašnijih kojima treba podrška i više, onda bar svi da budu isti.
U tom smislu i podržavam ovaj predlog amandmana i smatram da su i gospodin Lapčević i gospodin Zelenović apsolutno zahvatili problem. Zbog toga apelujem još jednom i na gospodina ministra, a ukoliko ministar ili ministarstvo ne prihvate to, pošto lutamo po pitanju samog naziva da li je nadležno ministarstvo ili ministar – u članu 13. se navodi saglasnost ministarstva, a u članu 15. je ministar taj koji kao inokosni organ ima određena ovlašćenja. Bez obzira na sve to, vi dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, imate mogućnost da u danu za glasanje prihvatite amandman gospodina Lapčevića i pozivam vas da glasamo za taj amandman.

Povređen je član 27. pošto ste dužni da se starate o primeni Poslovnika. Pravo svakog poslanika iz bilo koje poslaničke grupe je da se javlja do isteka vremena poslaničke grupe i nemate pravo i mogućnost da bilo koga ograničite u tome, jedino onog trenutka kada istekne vreme poslaničke grupe tada možete gospodinu Zelenoviću ili bilo kom drugom poslaniku da kažete – žao mi je, nemate više vremena i ne možete po tom osnovu, a repliku vam ne dam zašto što je to diskreciono pravo predsedavajućeg. Sve dotle nemate pravo kao predsedavajući da kažete – po mojoj oceni ili na bilo koji način nemate pravo.
Imajući u vidu da imaju identičan amandman gospodin Lapčević i gospodin Zelenović bez obzira na grešku gde je drugačije zavedeno, nemate razlog da bilo koga ograničite u ostvarivanju prava koja su svima nama narodnim poslanicima i narodnim poslanicama na isti način garantovana. Svaki narodni poslanik i svaka narodna poslanica ima pravo da na isti način ostvaruje prava koja su definisana Zakonom o Narodnoj skupštini, Poslovniku Narodne skupštine i zbog toga vas molim da ukoliko je gospodin Zelenović hteo da da dodatnu argumentaciju zašto treba podržati amandman gospodina Lapčevića ili zašto eventualno treba prihvatiti argumentaciju ministra, pa se predomislio. U svakom slučaju, sve dok se ne završi rasprava po određenom amandmanu ima se pravo da se diskutuje o tom amandmanu koristeći vreme poslaničke grupe.

Pošto ste me zamolili da vam objasnim, vrlo rado ću da vam objasnim gde to stoji. U svakom slučaju, stoji u delu Poslovnika koji definiše pravo svake poslaničke grupe da koristi vreme pored dva minuta koje ima svaki poslanik da koristi po svom amandmanu koji je sam podneo, sve ostalo ulazi u vreme poslaničke grupe. Nigde nema mogućnost restriktivnog tumačenja ove odredbe.
U svakom slučaju, postoji mogućnost u okviru punog vremena. Za to postoji izričita odredba u Poslovniku.

Odustao sam od toga. Samo se potvrdilo da sam u pravu po pitanju primene člana 158. Poslovnika.

Gospođe Teodora Vlahovi i Gordana Čomić su zajedno sa mnom podnele amandman na član 15, gde smo predložili da se briše jedna reč i zapeta.
O čemu se radi? U članu 15. u stavu 2. i u stavu 3. predviđeni su uslovi koje je potrebno ispunjavati da bi se imalo pravo na premiju. U stavu 5. predloženog člana je navedeno – ministar bliže propisuje uslove, način i obrazac zahteva za ostvarivanje prava na premiju za mleko.
Postavljam pitanje – što smo bilo šta regulisali u stavu 2. i u stavu 3? Ukoliko ministar ima diskreciono pravo da određuje uslove, onda ne treba da propisujemo uslove u zakonu. Onda treba dati jasno ovlašćenje ministru da Narodna skupština neće da radi ono što treba da radi, da utvrđuje opšte uslove koji se primenjuju "erga omnes", koji se primenjuju za svakog pojedinca u državi, nego daj da damo diskreciono pravo Vladi, ministarstvu ili ministru da odlučuje kako hoće.
Na to sam ukazivao i kada je bilo pitanje budžeta i kada je bilo pitanje budžetskog sistema, da se daju velika diskreciona prava, da Vlada odlučuje na predlog ministra za sve i svašta kako hoće.
Vidite, mi ovde u Narodnoj skupštini od 23. novembra 2012. godine imamo predlog zakona u proceduri kojim je predloženo da Narodna skupština odlučuje o onome što Narodna skupština treba da odlučuje, o uslovima, o kriterijumima, o merilima. To je jedan zakon koji sam predložio upravo imajući u vidu da je tim zakonom o utvrđivanju maksimalne zarade u javnom sektoru rečeno – merila i kriterijume neka utvrđuje Vlada.
Na isti način sam predložio kako je to Vlada uradila i o tome još uvek ne raspravljamo ovde u Narodnoj skupštini. Istu situaciju ćemo imati ukoliko usvojimo nepromenjen član 15. ovog zakona, jer se time definiše da ministar bliže propisuje uslove, način i obrazac zahteva za ostvarivanje prava na premiju za mleko. Što smo pisali sve one uslove u stavu 2. i u stavu 3? Šta ukoliko ti uslovi budu drugačiji od uslova koji su predviđeni u stavu 2. i u stavu 3, zato što se kaže da ministar ima pravo da određuje uslove? Da li su ti uslovi isti, različiti i u kojoj meri mogu da budu različiti?
Upravo zbog toga sam predložio ono što je jedino moguće – hajde da definišemo unapred pravila za sve, a onda da ovlastimo, ono što jeste ovlašćenje Vlade i ministarstva, da primenjuje zakon u praksi. Upravo zbog toga samo obrazloženje zbog čega se odbija naš amandman, amandman gospođe Teodore Vlahović, gospođe Gordane Čomić i moje lično – amandman se ne prihvata iz razloga što, pored uslova koji su utvrđeni Predlogom zakona, gde je precizno regulisano ko ostvaruje pravo na premiju, postoji potreba za propisivanje dodatnih uslova koji bi se odnosili na ostvarivanje prava na premiju za mleko po osnovu kvaliteta. Ovi dodatni uslovi će moći da se definišu o tom potom i zbog toga je neophodno postojanje ovlašćenja ministru da propiše i dodatne uslove.
Nisam siguran da je ovo u redu. Ili, ukoliko je ovo u redu, hajde onda da damo ovlašćenje ministru da radi i da propisuje uslove svuda, a da se mi lepo raziđemo i nema potrebe uopšte da razmatramo ni zakon u načelu, ni amandmane, dovoljna nam je ta opšta odredba. Smatram da, ukoliko donosimo zakon, ukoliko usvajamo zakon, ukoliko propisujemo određene uslove, merila, kriterijume i sve ostalo, treba da se zna unapred koja pravila važe za sve. Nije ista stvar da li će neko uložiti sredstva u proizvodnju ukoliko zna uslove ili ukoliko ti uslovi budu promenjeni. Jedna je stvar, bez obzira da li nećete da prihvatite amandman gospodina Lapčevića i gospodina Zelenovića koji su rekli – hajde da podržimo one siromašne, ali i to je bolje nego da ne znamo koji su uslovi.
Upravo zbog toga smatram da, ukoliko donosimo zakon, mora da postoji određena pravna sigurnost za sve one koji se okreću proizvodnji i koji pokušavaju da organizuju proizvodnju ne bi li svima nama bilo bolje i ne bi li državi konačno bilo bolje i ne bi li konačno bila ostvarena veća proizvodnja.
Konačno, ovo što smo dobili u odgovoru na podneti amandman, koliko sam video, a čitao sam detaljno obrazloženje zakona, ne stoji ni na strani 29, 30. ili 31. celokupnog materijala, odnosno na strani 9, 10. i 11. samog obrazloženja zakona. Ne kaže se i ne obrazlaže se zbog čega treba određeno ovlašćenje dati unapred ministru, pored onoga što ste vi narodni poslanici odlučili da budu uslovi, da bude drugačije regulisano. Hvala.

Ne vidim zbog čega se gospodin ministar sekira i zbog čega postoji potreba da se bilo kome direktno obraća i zbog čega postoji potreba da se bilo kome izriču kvalifikacije. Držim se u diskusiju predlaganja amandman, govorim o predloženom amandmanu, ni na koji način nisam izricao vrednosti sud o bilo kom pojedincu ovde u Narodnoj skupštini. Ne vidim razlog zbog čega se gospodin ministar iznervirao i mesto jačinom argumenata koristi snagu jačine govora. Upravo zbog toga, pokušavam ovde i gospodina ministra i njegovo ministarstvo da ubedim u potrebu da se na drugi način reguliše materija iz člana 15. Predloga zakona. Zbog čega se sekirate, to mi nije jasno. Dajte odgovor, hoćemo da prihvatimo, nećemo da prihvatimo ili dajte odgovor – ne znamo koji će uslovi biti. Ali, ne vidim zbog čega materija koja treba da bude regulisana u zakonu, treba da bude na diskrecioni način poverena na odlučivanje ministru.
Zar ne znamo ovog trenutka da, ukoliko ministarstvo raspolaže tim znanjima, kakav kvalitet mleka treba da bude? Onog trenutka kada se steknu uslovi da određeni kvalitet mleka bude, postoji mogućnost da se ta ideja primenjuje. Postoji mogućnost i odlaganja primene određene odredbe, ali očigledno ovde ne postoji volja da se unapred definišu ti odnosi, da se unapred definišu uslovi, nego da se da diskreciono pravo. Ovde tražim – dajte uslove za unapred.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Samo da završim misao. Dajte uslove za unapred, da svako ko organizuje proizvodnju mleka zna koji kvalitet mleka treba da ima.

Zahvaljujem se što je praktično ovaj amandman prihvaćen od strane ministra, jer prihvaćeni su drugi amandmani koji su usmereni ka istom, da se podsticaji vezuju ne samo za obradivo poljoprivredno zemljište, nego za obradivo poljoprivredno zemljište koje je ujedno i obrađeno. Znači, posejano i posađeno i to je dobro.
Isti amandman smo podneli na član 18. i na član 19, u pogledu zemljišta, da treba da se radi o obrađenom zemljištu, a ne o onom zemljištu koje se nalazi u parlogu.
Hteo bih da pozdravim to što su praktično prihvaćeni amandmani kojim se briše stav 4. člana 18, člana 19, jer se time i isključuje diskreciono pravo ministra da ministar može ograničiti površinu različitu u odnosu na površinu koja je predviđena u zakonu.
Kada govorimo o članu 18. i 19, samo bih vam ukazao na jednu nedoslednost koja je prisutna, u odnosu na član 15. i na čl. 26. i 27. U članu 18, na koji sam podneo amandman se radi o tome da podsticaj iz stava 1. se ostvaruje za prijavljene i obrađene površine, odgovarajućom kulturom do najviše 100 hektara. Isto to se odnosi i za proizvodno vezane podsticaje. U tom delu podsticaji su vezani do određene veličine proizvodnje, odnosno do određene površine.
Kod proizvodnje mleka i premija za mleko, imamo da su premije vezane za određenu količinu i preko toga. Isto tako, kod tova jagnjadi i kod tova svinja se tov vezuje za najmanje određenu količinu. Nismo dosledni u celom zakonu. Da li se radi o podsticaju onima koji su ekonomski najslabiji ili se radi o podsticaju kao što je kod mleka i kod tova onih koji su bogatiji i koji tove više od deset grla?
U tom smislu očigledno imamo kod podsticaja za biljnu proizvodnju, da vezujemo do određene granične površine, a kod stočarstva i proizvodnje mleka idemo drugačijem principu. Samo ukazujem na određenu nedoslednost u samom zakonu, kao što sam ukazao na neodređene doslednosti po pitanju upotrebljavanja termina – ministarstvo i ministar. U tom smislu bi valjalo da kada budemo jednog dana radili na izmenama i dopunama ovog zakona, da budemo dosledni od početka do kraja.
PREDSEDAVAJUĆA: Na član 18. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Petrović.
Vlada i Odbor za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 18. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Branko Gogić, Slavica Savić i Vladimir Marinković.
Vlada i Odbor za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu prihvatili su amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 18. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Arpad Fremond, Balint Pastor, Laslo Varga i Zoltan Pek.
Vlada i resorni odbor prihvatili su amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Reč ima narodni poslanik Arpad Fremond. Izvolite.

Pre svega bih hteo da se zahvalim gospođi Gordani Čomić i gospođi Teodori Vlahović, koje su veoma mnogo vremena potrošile da zajedno samnom izanaliziramo ovaj predlog zakona i da učinimo napor da popravimo i da predložimo čitav niz amandmana. Kamo sreće da su svi ti amandmani usvojeni, bio bi bolji tekst zakona.
Bili smo u prilici da vidimo da čitav niz amandmana koje su i ostale poslaničke grupe i naše kolege narodni poslanici predložili ovde, išli su ka tome da se unapredi tekst zakona i da bude bolje po sve građane Srbije, i po one koji proizvode i po one koji koriste poljoprivredne proizvode. Ukoliko se na adekvatan način stimuliše poljoprivredna proizvodnja, automatski se javlja mogućnost da svi građani bolje zadovolje svoje potrebe.
Konkretno od ovog predloženog amandmana smo predložili da podsticaji iz stava 1. ovog člana – ostvaruju se za prijavljene površine pod odgovarajućom kulturom do najviše sto hektara, i to samo za obradivo poljoprivredno zemljište koje je i obrađeno. Činjenica je da čitav niz narodnih poslanika primetio da u Predlogu zakona nije bilo definisano da li zemljište koje se prijavljuje mora da bude obrađeno, zasejano ili zasađeno, i svi su u istom pravcu intervenisali. Dobro je što su prihvaćeni svi ti amandmani da se popravi tekst zakona. U tom smislu je prihvaćen i naš amandman.
Moram da kažem, naročito kod ovog člana 19, da smo bili u dilemi da li da istim ovim amandmanom napadamo i stav 6. ovog predloženog člana, gde se definiše da ministar bliže propisuje za koju vrstu biljne proizvodnje, koje kulture i pod kojim uslovima se mogu ostvariti proizvodno vezani podsticaji, visina podsticaja, kao i način ostvarivanja prava na proizvodno vezane podsticaje i obrazac zahteva za ostvarivanje tih podsticaja. Za nas nije sporno da ministar treba da se bavi, kada se usvoji zakon, propisivanjem načina ostvarivanja, ili, eventualno, obrasca na osnovu kojeg treba da se ostvaruju podsticaji.
Upravo pitanje određenih uslova, koji treba da se definišu zakonom, to je ono što je kod nas bilo sporno. Ta primedba se vraća i ide iz člana u član. U članu 15. smo isto ukazali, a u članu 15. je bilo predviđeno da ministar bliže propisuje uslove. Ne samo način i obrazac zahteva za ostvarivanje prava na premiju za mleko, nego i uslove. U tom smislu i za ovaj stav 6. smo bili u velikoj dilemi da li amandmanom samo napadamo onaj deo po pitanju da li je nešto i stvarno obrađeno, ili da se ne desi da je nešto u parlogu, nego ovaj drugi deo.
Opet se vraćam na ono što bi trebalo svima nama da bude putokaz, da kada pravimo predlog zakona, a naročito Predlog zakona o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju, to ne treba da važi samo za jednu godinu. To treba ipak da važi u periodu od više godina, da bi svi oni koji organizuju proizvodnju mogli na određeni način da se prema tome rukovode i da znaju koja su pravila igre.
Još jednom ukazujem da postoji u celom tekstu zakona određena nedoslednost, da se negde vezujemo za proizvodnju do određene površine, a da se negde vezujemo za proizvodnju preko određene količine ili određenog broja, na primer, kod tova. U tom smislu, sada gledam gospodina Lapčevića, i apsolutno će mi i dalje ostati nejasno kako to kod, na primer, proizvodno vezanih podsticaja iz ovog člana, iz člana 19. i to iz stava 3, da se to vezuje za odgovarajuću kulturu do najviše sto hektara? To je za ove siromašne i to je u redu. Kod mleka samo bogati imaju pravo, a oni siromašni nemaju.
U tom smislu, pozdravljam to što je prepoznat napor gospođe Teodore Vlahović i gospođe Gordane Čomić, koje su zajedno samnom predložile ovaj amandman i koji je, istina ne od reči do reči usvojen, prihvatanjem amandmana nekih drugih narodnih poslanika.

Poštovane koleginice i kolege, podržavam Predlog zakona o državnoj pripadnosti i upisu plovila, kao što i podržavam inicijativu svog kolege Srđana Milivojevića koji se zvanično obratio predsedniku Odbora za prostorno planiranje saobraćaja, infrastrukturu i telekomunikacije Narodne skupštine Republike Srbije.
Naime, pošto predsednik Odbora ovde postavlja pitanje kada se obratio gospodin Milivojević, imam ispred sebe dopis koji je 23. janura u 10,45 sati predata zvanično na pisarnicu Narodne skupštine, gde se traži da Odbor u skladu sa svojim nadležnostima podnese sledeći amandman. Da u članu 14. umesto reči "Beograd" da se unese reč "Stalać" sa obrazloženjem da prihvatanjem pomenutog amandmana doprineće se razvoju Stalaća, Ćićevca i centralne Srbije.
Upravo tu vidim sasvim opravdan zahtev mog kolege, imajući u vidu, da smo ovih dana praktično bombardovani obrazloženjem da treba realizovati jedan strateški projekat na nivou ne samo Srbije, nego u saradnji sa Makedonijom, sa Grčkom u pogledu realizacije kanala kojim bi se spojio Dunava sa Egejskim morem.
Upravo zbog toga i sam amandman na član 14. Predloga zakona ima izuzetno smisla, jer u članu 14. Predloga zakona definisano je koje su luke upisa. Tako za luke upisa za pomorski brod i pomorsku jahtu u Predlogu zakona je precizirano da to bude Beograd. Ukoliko ovaj strateški projekat bez obzira da li ima dovoljno vode i da li smo se angažovali na svim mestima da obezbedimo dovoljno količinu vode, tu ne mislim na dodele, mislim na ozbiljne projekte u smislu obezbeđivanja dovoljnih količina vode za realizaciju takvog jednog kanala.
Ukoliko se pomire zajednički interesi sve tri države koje su na toku tog kanala, Srbija, Makedonija i Grčka, ukoliko se uspe da se 58 prevodnica, koje su stručnjaci UN svojevremeno još 1973. godine predvideli da ukoliko bi se to realizovalo bi bilo potrebno 58 prevodnica, ukoliko se pomire svi zahtevi ekologa na tom celom toku kanala, a nema razloga da sumnjamo u tako nešto, ukoliko nam se sa najvišeg vrha u državi priča i tvrdi da će tako nešto biti realizovano u tom smislu i u tom predlogu zakona je apsolutno opravdano da luka upisa za pomorski brod i pomorsku jahtu bude ne Beograd, nego Stalać.
Stalać je mesto gde se spaja Južna i Zapadna Morava. Mesto koje na određeni način je prisutno u Srbiji stotinama i stotinama godina kao mesto za koje smo svi na određeni način vezani. Ukoliko se radi o projektu izgradnje tri akumulacije na Moravi do Stalaća, to je završeno na generalnom nivou i sada je na reviziji, upravo zato smatram da Stalać treba da bude to mesto gde bi se registrovali svi, kao što je u Beogradu tako, ako to bude plovni put zašto ne bi to Stalaću omogućili. Na određeni način, jedan deo administrativnih poslova i svega toga da se ne radi u Beogradu nego u Stalaću.
U tom smislu, ukoliko smo ubeđeni da ovakav jedan projekat može da se realizuje, hajde da verujemo predsedniku države da može da se realizuje, da verujemo svima onima koji nose odgovorne funkcije u ovoj našoj bicefalnoj vladi, koja nije na bilo koji način stavila rezervu na takav jedan projekat, onda predlažem da se prihvati i amandman koji je moj uvažni kolega Srđan Milivojević podneo, da se u članu 13. u stavu 3, luka upisa za pomorski brod i pomorsku jahtu bude ne Beograd, nego Stalać. Hvala.

Smatram da su povređeni i član 27. i član 109. Poslovnika Narodne skupštine, jer tokom diskusije gospodina Milivojevića, smatram da prvo ga niste pustili da završi misao, jer cela njegova diskusija se svodila na to da objasni amandman i da traži, vidi, gde će 600 ili milion, ili ovoliki – onoliki iznos koji se predviđa da će se uštedeti, gde će završiti?
Normalno je da je objašnjavao zbog čega razloge podnošenja amandmana. Samo zato što je davao razloge podnošenja amandmana, vi ste njemu izrekli opomenu.
Smatram da, ako na ovaj način se bude dalje nastavilo da se vodi Narodna skupština, da ne idemo uopšte u pravcu demokratskog vođenja rasprave, nego ovo, da ne upotrebim jaku reč, praktično, ispada da predsedavajući Skupštine može da diskusije koje ne odgovaraju predsedavajućem, jednostavno prekida.
Ni jednog trenutka, gospodin Milivojević, nije otišao van teme. Smatram da ne može da se voluntaristički tumači član 109, da li jeste i da li nije neko na dnevnom redu. Celokupna argumentacija je bila, zbog čega treba videti gde će da ode tih 600 miliona ili jedan dinar, ili 500 dinara, ili koja cifra? To je suština amandmana i nije ništa otišao van tog amandmana. Nekoliko puta ste ga prekidali.

Smatram da o tome svakako treba da se izjasni Skupština.

Gospodine potpredsedniče, gospodine predsedniče Skupštine AP Vojvodine, dame i gospodo, smatram da podneti amandman ne treba prihvatiti. Činjenica je da svuda u društvu, pa i u ustavu, u praktično svom odlučivanju, je prihvaćeno da kada postoji određena većina, mogu da se donose odluke.
Da li je to prosta većina? Da li je to apsolutna većina? Da li je to čak i kvalifikovana većina? U svakom slučaju, ne traži se konsenzus od nas kada odlučujemo o bilo kom zakonu.
Isto tako, smatram da ukoliko tražimo da u određenoj stvari apsolutno postoji konsenzus mi, ne dovodimo u situaciju, ukoliko…

Molim vas da mi ovo ne računate u vreme zato što ću dati objašnjenje. Nadao sam se da predsedavajućem Skupštine ne moram da dam objašnjenje zbog čega.
Znači, izuzetno iz stava 1. ovog člana za sledeće odluke Skupštine Fonda, potrebna je saglasnost oba osnivača. Znači, pričam o konsenzusu kojim se traži saglasnost oba osnivača. Ako sam vam dao objašnjenje i ukoliko sam vas uverio da se držim teme, molim vas da mi to vreme koje sam iskoristio da vama objasnim, ne računate u vreme poslaničke grupe, nego sada na dalje.
Skupština AP Vojvodine je u vrlo kratkom roku, i to za dan, dan i pô, uspela da se sastane i da dâ odgovor na svaki podneti amandman. Bilo je napominjano da na ovaj amandman nije stigao odgovor. Jeste, stigao je odgovor i na taj amandman i to je na drugoj strani materijala pod alinejom 3. Znači, apsolutno i to stoji.
Još jedna stvar, pitanje zbog čega Skupština AP Vojvodine nije mogla da na ovaj amandman dâ odgovor ranije ili na samoj sednici Odbora, po članu 72. Poslovnika, saziv za sednicu Odbora dostavlja se u pisanom obliku članovima Odbora, poslaničkim grupama i Vladi, istaknut na oglasnoj tabli najmanje tri dana pre dana održavanja sednice Odbora. Izuzetno saziv može u kraćem roku.
Ovde sam milion puta govorio i apelovao da zakazujemo sednice Skupštine u nekim malo dužim rokovima, da se omogući adekvatna priprema sednice Odbora i adekvatna sama diskusija na plenumu.
Vraćam se opet na samu suštinu amandmana. Ovde govorim o proceduri u vezi ovog amandmana, u vezi izjašnjenja na ovaj amandman. U svakom slučaju, ukoliko neko ima 78%, a neko 22%, a tih 22% može da praktično onemogući usvajanje poslovnog plana Razvojnog fonda za, na primer, naredni period, šta to znači? To znači mogućnost blokade rada fonda i postavlja se pitanje zaštite interesa onih koji imaju 78% u samom fondu.
Druga stvar, mi ovde pravimo pravila za ubuduće, za čitav niz godina i pravila za sve, za svakog ko će danas, sutra biti u svojstvu osnivača, odnosno u određenom delu vlasnik Razvojnog fonda. Ukoliko ovde narušimo ta pravila, postavlja se pitanje mogućnosti daljeg razvoja principijelnog odnosa prema svima.
Mi smo ovde imali pokušaj da u pogledu toga da kada država ima određeno učešće u nekoj banci, da ima pravo da, na primer, izvrši nacionalizaciju te banke, odnosno da izvrši preuzimanje te banke. Kada smo ukazali da je potrebno da se to graniči samo na kontrolno učešće, tamo gde država ima kontrolno učešće, da to može da bude jedan osnov zašto bi se u takvim situacijama imalo pravo na preuzimanje. To je prihvaćeno, istina, posle određenog napora jednog broja poslanika, pre svega iz opozicije, da se tako nešto uvede. U tom smislu, taj princip koji je tada prihvaćen, zašto da ne prihvatimo i ovde?
U svakom slučaju, ukoliko neko ima 1%, 22% ili 99%, svaki od osnivača apsolutno ima uvid u sve. Ukoliko bilo gde postoji određeni problem u poslovanju ili, ne daj Bože, nešto gore, pa cela država će znati o tome. I Vlada Republike će znati o tome.
Da li Vlada ima mogućnost i drugim instrumentima da reaguje? Normalno da ima mogućnost i drugim instrumentima da reaguje ukoliko je bilo šta, ali nemojte, ukoliko ne postoji potreba da jedan princip koji je prisutan svuda, princip koji je u skladu sa principima koji su prihvaćeni u celoj Evropi, u svim razvijenim zemljama, da taj princip gazimo. Upravo na odbrani tog principa apelujem na predlagača ovog amandmana, pošto postoji dobra volja predlagača zakona u članu 7. i u članu 8. u pogledu izlaska u susret stavovima Vlade, da u pogledu samog ovog člana 3. da se ne insistira na tom amandmanu, jer država ima dovoljno instrumenata da reaguje na sve što se dešava u Razvojnom fondu. Hvala.

U samom članu 4. stoji pod tačkom 7) podsticanje ravnomernog regionalnog razvoja  i činjenica da ovo što je na lep način sugerisano, da se ima u vidu kod usvajanja godišnjeg programa rada razvojnog fonda ili poslovnog plana, znači to je dobra sugestija, ali to je na neki način i obuhvaćeno.
Smatram da od svih amandmana na član 4, da je praktično najkompletniji amandman narodnog poslanika Mome Čolakovića, jer sve ono što je u osnovnom tekstu navedeno, još je doneto podsticanje socijalnog preduzetništva i mislim da su se na taj način zaokružili praktično svi ciljevi koji bi trebalo da se ostvare radom razvojnog fonda AP Vojvodine. U tom smislu ne bih mogao da podržim amandman, bez obzira što razlozi stoje da treba podsticati ravnomerni regionalni razvoj, ne po automatizmu, jer jako je teško da po automatizmu i po procentu određena sredstva budu plasirana ukoliko ne postoje programi za plasiranje sredstava u pojedinim sredinama ili određeni projekti koji treba da se finansiraju.
Suština jeste da dobra namera postoji. Siguran sam da će razvojni fond respektovati te dobre namere kod usvajanja godišnjih programa rada razvojnog fonda.

Gospođo predsedavajuća, nisam siguran da li su svi poslanici dobili mišljenje predlagača zakona o podnetim amandmanima. Vidimo da u sali postoje tri-četiri primerka mišljenja, ali, evo, ja kao narodni poslanik nisam dobio mišljenje predlagača zakona. Postoji mišljenje Odbora, iako je i Odbor nekih 16 amandmana naknadno dostavio, pa ne znam da li se sam predlagač izjasnio i u pogledu tih amandmana.
U svakom slučaju, smatram da je pravo svakog narodnog poslanika, pre nego što počne da raspravlja o podnetim amandmanima, da zna koji amandman je prihvaćen, a koji amandman nije prihvaćen od strane samog predlagača zakona.