Radi se o čl. 27. i 167. Poslovnika Narodne skupštine. Svojim dopisom od 22. decembra, odmah nakon dobijanja informacije da je zakazana ova sednica, Deseta sednica, dao sam predlog da se dopuni predloženi dnevni red Desete sednice i u dnevni red uvrsti razmatranje Predloga zakona o izmenama Zakona o privrednim komorama. Predložio sam da se ovaj zakon donese po hitnom postupku. Bez obzira da li se Narodna skupština jednog trenutka izjašnjavala o tome da li tada prihvata razmatranje po hitnom postupku, činjenica je da sam prvobitno Predlog zakona, pošto sam na vreme podneo, 21. novembra, kada sam predložio da se normalno radi u redovnoj proceduri, a ne po hitnom postupku, za šta se uvek zalažem da se radi po redovnoj proceduri.
Međutim, kada smo stigli do kraja decembra, prinuđen sam bio, pošto je sednica zakazivana u kraćem roku nego što dozvoljava redovna procedura, prinuđen sam da tražim hitan postupak. Kao što sam tada tražio hitan postupak, tako sam tražio i za sadašnju sednicu, o kojoj sam obavešten 22. i 22. decembra sam dao predlog za dopunu dnevnog reda i da se razmatra po hitnom postupku. Danas je 24. i bez obzira da li se Skupština jednog trenutka izjašnjavala o hitnosti, ono što nije bilo hitno pre nedelju dana, sada jeste hitno jer nam je ostalo još sedam dana do kraja kalendarske godine.
Zbog toga smatram da je informacija predsedavajuće gde se nismo izjašnjavali o pogledu hitnosti i predloga za hitnost, možda jedan broj poslanika ubedila da ne pritisnu taster za, da bi opredelili tačku dnevnog reda. Smatram da je ta tačka i hitna i potrebna da se dopuni dnevni red.

Ne insistiram da se izjasni Narodna skupština o tome. Možete kako hoćete, ipak imate većinu.

Poštovane koleginice i kolege, ja podržavam ovaj amandman. Za taj amandman sam glasao i na Odboru za pravosuđe i ceo Odbor za pravosuđe podržao je taj amandman, upravo zato što je apsolutno u saglasnosti sa onim šta smo izglasavali, naročito kod usvajanja Zakona o amnestiji.
U tom smislu je na istom fonu podnet i amandman narodnog poslanika Ljubana Panića, koji je prihvatio, znači isto i predložio, da nema automatizma po pitanju uslovnog otpusta, već da sud može uslovno otpustiti nekog ko se nalazi na izdržavanju kazne zatvora.
Mislim da u amandmanu gospodina Neđe Jovanovića je u dobrom delu detaljno pobrojano i izanalizirano po pitanju pojedinih krivičnih dela, o kakvoj kazni se radi i o kakvim osudama se radi. Mislim da usvajanjem tog amandmana će se doprineti da Krivični zakonik bolje reguliše ovu materiju i da ne dođe do stimulacije svih potencijalnih izvršilaca ukoliko znaju da po automatizmu će dobiti uslovni otpust. Ukoliko uslovni otpust, praktično, po automatizmu biva primenjen, praktično time dobijamo još jednu amnestiju.
Zbog toga smatram da u pojedinim stvarima treba posebno odmeravati da li ima uslova za uslovni otpust, sve u smislu borbe protiv kriminala i korupcije.

Nemam podatak da su sudovi zloupotrebljavali na bilo koji način svoj položaj oko odlučivanja o uslovnom otpustu.
Iz diskusije gospodina ministra je stavljena rezerva na postupanje sudova, da postoji mogućnost uticaja na sudove kod odlučivanja o uslovnom otpustu.
Ako to zaista postoji, onda me interesuje koliko je postupaka protiv sudija pokrenuto, koliko je krivičnih postupaka protiv takvih sudija pokrenuto?

Ne, govorim u okviru vremena i iznosim argumentaciju zbog čega imam poverenja u pravosuđe. Ukoliko ne postoji poverenje u pravosuđe od strane onih koji imaju više informacija od mene, onda me interesuje da se taj podatak podeli i da vidimo koliko je kod odlučivanja o uslovnom otpustu bilo kršenja zakona, koji su to bili slučajevi? Ne interesuje me personalno, nego da li je pokrenut postupak razrešenja tih sudija, da li su pokrenuti krivični postupci, pošto postoji mogućnost predviđena u članu 360 važećeg Krivičnog zakonika, kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca i njegovog zamenika u pogledu odlučivanja, pa ukoliko to jeste, interesuje me koliko je sudija otišlo iza brave zbog toga što su zloupotrebljavali mogućnost uslovnog otpusta? Hvala.

Da li je moguće da se stalo iza tog predloga zato što je lakše sudovima, manje imaju posla? U svakom konkretnom slučaju sud treba da meri da li treba ili ne treba uslovni otpust. To jeste veća obaveza pred pravosudnim organima, ali mislim da je to bolja primena zakona i bolja individualizacija u svakom konkretnom slučaju. To smo učili od pravnog fakulteta, preko prakse, preko pravosudnog ispita, da svaki put kada je moguće nešto izvršiti individualizacijom, kod odmeravanja kazni, kod odlučivanja o pravima, hajde da svaki put koliko je moguće da se izvrši individualizacija da se to uradi. To su razlozi zašto mislimo da ne treba paušalno, procentualno odlučivati, jer onda imamo samo jednu vrstu amnestije gde nema odlučivanja, nema presuđenja, nego samo računice. Gospodine ministre, da objasnim samo, imamo Zakon o amnestiji, gde imamo potrebu, znači, tu se radi samo o računici, a dolazimo u situaciju da određeni sudovi daju tumačenja kako treba primenjivati Zakon o amnestiji i protivno, npr. članu 3. koji reguliše amnestiju na jedinstvenu kaznu, dolazi se do licitiranja nečega.
Svojevremeno, po pitanju Zakona o amnestiji, na Odboru za pravosuđe sam isticao da može da se desi situacija da kazna sa 20 meseci ode na dve meseca. Imamo konkretan slučaj gde se to desilo. Sada apelacije daju drugačije tumačenje, bože moj, nije pravedno. Nema nije pravedno. Ako zakon to kaže, zakon mora da se primeni, makar bio i naopak. Upravo zbog toga smatram da je ovo prilika da se odlučuje i individualizuje svaki put posebno.

Mislim da imam pravo po Poslovniku. Ako je to vaša milost neću da uzmem reč. Onda u redu.
Prvo, bez obzira što nemam pravo da kada neko moju diskusiju oceni kao jalovu ili bilo čiju diskusiju oceni kao jalovu, vi kažete da nema pravo na repliku. Nema problema. Ali smatram da ova diskusija ne može da bude jalova, zato što razgovaramo o strateški važnim stvarima za državu. Na koji način ćemo se zaštiti od kriminala, od korupcije, od svih onih štetnih ponašanja koja ugrožavaju svakog građanina države? Nazvati tako nešto jalovo i od starne predsednika Skupštine onemogućiti da se na to odgovori u okviru replike, u okviru prava na korišćenje člana 104. Poslovnika. Mislim da je to neprimereno. U svakom slučaju smatram da na to mora da se reaguje, jer svaka ova diskusija, ako već sedimo ovde, a sedimo od jutros, sada je pola devet, mislim da je to neprimereno.
Druga stvar pomenuto je pitanje uvođenja otežavajuće okolnosti mržnje. Imamo situaciju da u članu 54. postojećeg Krivičnog zakonika su definisane i pobude iz kojih je delo učinjeno. Znači, ukoliko ga čitamo kako treba i kako glasi, i mržnja iz svih tih razloga što su sada posebno pobrojani, jeste obuhvaćeno i jeste da sud mora da ceni. Druga je stvar da li smo hteli još nešto da potenciramo, ali onda očigledno cenimo da sudovi ne primenjuju Krivični zakonik koji piše jasno onako kako treba. Ja ga čitam onako kako treba i bez obzira što je ovo dobro podvući još jednom, to već piše u Krivičnom zakoniku.

Zadovoljan sam što je prihvaćena argumentacija kolege Homena i ostalih kolega poslanika zbog čega treba ostaviti u članu 57. postojeći stav 2. Naime, samo bih još jednu stvar približio svima koji gledaju ovaj prenos i koji se bave krivičnim pravom. Sadašnji član 179. Krivičnog zakonika predviđa da ko nad drugim izvrši obljubu ili, s njom izjednačen čin, iskoristi duševno oboljenje, zaostali duševni razvoj, drugu duševnu poremećenost, nemoć ili kakvo drugo stanje tog lica, usled koga ono nije sposobno za otpor, po važećem zakonu zaprećena je kazna od dve do 10 godina. Ukoliko bi se brisao stav 2. člana 57. tom licu bi mogla da se ublaži kazna do šest meseci zatvora. Sada je dve godine, a moglo bi do šest meseci.
Opet da prevedem svima o čemu se radi. Ko izvrši obljubu ili sa njom izjednačen čin sa detetom, kazniće se zatvorom od tri do 12 godina. Ukoliko bi brisali stav 2, onda bi ta kazna od tri godine mogla da se ublaži do jedne godine zatvora. Za silovanje deteta do jedne godine. Ukoliko bi usled tog dela nastupila teška telesna povreda deteta prema kojem je delo izvršeno, ili je delo izvršeno od strane više lica, ili za posledicu ima trudnoću, za sada je zaprećena kazna zatvora od pet do 15 godina. Ovo bi se smanjilo i mogla bi da se izrekne kazna do tri godine zatvora. Ukoliko bi nastupila smrt deteta, sada je zaprećena kazna od najmanje 10 godina, a moglo bi da dođe do smanjenja do sedam godina zatvora. Upravo zbog toga mislim da je argumentacija takva i pretpostavljam da je to ono što je navelo gospodina ministra da prihvati ovaj amandman i čestitam što smo ipak stigli do konsenzusa. Hvala.

Zašto sam se javio? Upravo zato da bih apelovao da se prihvati amandman koji je usaglašen na nivou odbora. Jedan je razlog što zaprećene kazne iz predloženog amandmana u članu 138. osnovnog teksta, odnosno sada člana 13. Predloga zakona, apsolutno su u saglasnosti sa zaprećenim kaznama iz člana 336b osnovnog teksta.
Druga stvar, smatram da treba prihvatiti amandman odbora zato što u predloženim izmenama osnovnog teksta zakona u članu 336b radi se praktično o zaštiti sudija, javnog tužioca, zamenika javnog tužioca i advokata upravo tokom obavljanja posla u vršenju sudijske i tužilačke funkcije ili advokatske službe ukoliko se ometa ili sprečava. Kada glavna pretnja može da dođe i kada se dešava prema sudiji, tužiocu ili advokatu? Često kada završi svoje postupanje u smislu izricanja presude ili održavanja završne reči, kada se zna stav bilo tužioca, advokata ili sudije.
U tom smislu ima argumenata zašto treba prihvatiti amandman odbora u smislu zaštite od pretnje. Pored toga pitanje policijskog službenika smatram da treba posebno postaviti u ovoj situaciji kada su i oni izloženi raznim pretnjama, a takođe smatram da zaprećena kazna do pet godina zatvora za pretnju je apsolutno realna i postiže se svrha generalne prevencije prema svima koji bi tako nešto učinili.
Upravo obuhvat ovih lica koja su obuhvaćena predloženim amandmanom, svakom potencijalnom počiniocu treba da bude ono što će ih odvratiti od činjenja takvog krivičnog dela. Jer, ovog trenutka ukoliko to izglasamo svako će znati da ne može nekažnjeno da se preti svima onima koji su pobrojani. Znači, predsedniku Republike, narodnom poslaniku, predsedniku Vlade, članovima Vlade, sudiji Ustavnog suda, sudiji, javnom tužiocu i zameniku javnog tužioca i advokatu, policijskom službeniku i licu koje obavlja poslove od javnog značaja u oblasti informisanja u vezi sa poslovima koje obavlja. Sve su to lica koja na određeni način treba da predstavljaju branu protiv kriminala i protiv korupcije.
Upravo takva poruka treba svima da do znanja da ne može niko da se igra, sa svima onima koji treba da budu brana prema kriminalu i korupciji. I upravo zbog toga, smatram da apsolutno postoje razlozi da se i ovde kao što smo se opredelili ogromnom većinom na samom Odboru za pravosuđe, mislim da samo jedan član Odbora po zadatku nije glasao za taj predlog, faktički svi su prihvatili argumente do kojih smo stigli u obimnoj, dubinskoj raspravi o tome da li nešto tako treba prihvatiti ili ne.
Upravo zbog toga smatram da, naročito kada se uporedi sa ostalim zaprećenim kaznama, kada gledamo ceo Krivični zakonik da je amandman Odbora odmeren kako treba.

Predlogom zakona ostavlja se postojeća inkriminacija krivičnog dela uvrede a predlaže se brisanje krivičnog dela klevete. Smatram da, ukoliko je nešto brisano, moglo je da se briše ili zajedno, ili pre svega, uvreda, pa tek onda kleveta, imajući u vidu društvenu opasnost klevete. Po meni je društvena opasnost klevete veća nego društvena opasnost uvrede.
Uvreda znači da je neko nekog uvredio i ta uvreda se saznaje odmah i protiv nje je moguće na određen način se boriti. Uvreda je praktično slika onog ko je učinio krivično delo uvrede, dok kleveta podrazumeva da se za drugog iznosi ili pronosi što god neistinito što može da stigne do oklevetanog, a i što ne mora odmah da stigne do oklevetanog, u smislu saznanja. Protiv klevete nema adekvatne borbe, jer jako je teško, ukoliko neka neistina krene u javnost, da se to na bilo koji način zaklopi ili objasni da to nije istina.
Postoji mogućnost, istina, u parnici da se postavi imovinski zahtev i da se traži naknada štete za, praktično, učinjeno nešto što čini klevetu, odnosno za iznošenje neistine. Ali, dozvolićete, imamo podatke iz života da se često radi o insolventnim osobama, od kojih oklevetani nema šanse čak ni materijalnu naknadu da ostvari, a još manje da dobije bilo kakvu satisfakciju u pogledu nečega što, s jedne strane može da bude učinjeno putem štampe, radija, TV i sličnih sredstava ili na javnom skupu, ili, ono što je neistina se iznosi i dovede do teških posledica po oštećenog.
To je moguće da nastane. Moguće je da se desi da ne postoji mogućnost bilo kakve materijalne satisfakcije i šta ostaje tom čoveku, koji možda jedino što ima je čast i dostojanstvo, ugled u okruženju u kome živi? Na ovaj način se to briše i taj čovek koji je celog života brinuo o tome da ima čast i ugled, jer mu je to najvažnije u životu, praktično ostaje bez toga.
U tom smislu, bez obzira što i ja znam za određene stavove gde bi možda trebalo preispitivati tu vrstu krivičnog dela, u svakom slučaju smatram da ne treba brisati klevetu ako se ne briše uvreda. Klevetu treba brisati tek nakon brisanja krivičnog dela uvrede. Ovako, smatram da ne postoji opravdanje za tako nešto.
Iz prakse iz susednih zemalja kojima je to bio uslov za učlanjenje u EU, diskutovali smo o tome, Rumunija je nakon učlanjenja u EU vratila i inkriminisala ponovo krivično delo klevete. Hvala.

Vidite, nije ista stvar u pogledu specijalne prevencije ukoliko nekome preti za slučaj da izvrši krivično delo klevete i ukoliko mu preti da bude osuđivano lice, bez obzira, makar i na novčanu kaznu. Onaj ko ima značajna finansijska sredstva, njemu je lako da drugog okleveta i da plati, da pita koliko košta još dalje da te klevećem. Ali, ukoliko stoji da je osuđivano lice, pitanje je da li će i takav da se trgne i da kaže – e, pa neću baš neistinu da pričam. U tom smislu, smatram da postoje određeni razlozi.
Ovde polemišemo o razlozima pro et kontra, za i protiv, da li smo dovoljno zreli da dekriminalizujemo krivično delo klevete. Ovde se ne radi o pravu novinara da iznosi kritike, da neke informacije, do kojih stigne, plasira u sredstvima informisanja i u svakom slučaju onaj ko za druge iznosi i pronosi štogod neistinito, što može škoditi njegovoj časti i ugledu, taj odgovara, a ne onaj ko iznosi čak ni vrednosni sud ili bilo šta drugo. Neistinu za nekog reći, stavite se u tu poziciju neko za bilo koga od vas kaže – on je, ne znam kome drugome stavio ruku u džep i izvukao pare. To je kleveta. Ukoliko smatrate da niko za koga se tako nešto ispriča neće nositi to na sebi kao povredu časti i ugleda i ja ću prihvatiti predlog iz Predloga zakona.
Međutim, ja smatram drugačije. Da ukoliko se tako nešto kaže…
(Predsednik: Vreme, gospodine Mikoviću.)
Od vremena. Samo još jednu rečenicu.
(Predsednik: Nažalost, nemoguće je, ali završite.)
Znači, jedna je stvar kada neko uvredi i kaže – ti si uzeo iz tuđeg džepa pare, pa mu on odgovori, a druga je stvar kada kaže trećem licu i pronosi okolo takvu jednu neistinu. U tom smislu i dalje stojim iza predloga.

Dame i gospodo narodni poslanici, Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama, koji je usvojen 2009. godine, čija je primena odložena do kraja 2012. godine, su određene stvari predviđene, koje nisu urađene u vremenu koje je bilo određeno zakonom.
Naime, propisi koji se donose na osnovu ovlašćenja iz tog zakona, rečeno je u usvojenom Zakonu da će se doneti najkasnije do 31. decembra 2010. godine. Ti propisi, podzakonski akti nisu doneti do 2012. godine. Znači, dve godine se kasni sa donošenjem podzakonskih akata. Osim toga, tim Zakonom je predviđen registar komora koji je poveren Agenciji za privredne registre i početak rada ovog registra, planiran je od 1. januara 2013. godine, usvajanjem podzakonskih akata.
Napominjem, ta podzakonska akta nisu usvojena. Desiće nam se situacija da ukoliko do kraja kalendarske godine, ukoliko se o ovome ne izjasnimo, da ćemo 1. januara biti u situaciji da prvo privredne komore uopšte, ni postojeće ni buduće, neće moći da se registruju kod APR.
Dovešće se u pitanje ovlašćenja koja do sada imaju privredne komore, koje su poverene zakonom, u smislu izdavanja potvrda, uverenja i drugih isprava o bonitetu, poslovno-tehničkoj osposobljenosti ppravnog lica, upisu u registar prevoznika, da se roba ne proizvodi u zemlji, ispunjenosti uslova za vršenje javnog prevoza, referentne liste o poreklu robe, TIR karnetima, i mnogo, sad da ne nabrajam, sve je to u pisanom obliku dostavljeno svima vama.
Predsedniče, molim vas, ako mogu da me saslušaju, kolege i koleginice.

Znači, u svakom slučaju, pošto podzakonska akta nisu do danas doneta, polovina je decembra, da ne bi nastale posledice koje je teško ispraviti, a ja samo napominjem da sam 21. novembra predao Predlog zakona u proceduru, da sam 10. decembra dao dopunu obrazloženja, naročito po pitanju ovih javnih ovlašćenja, i da sam konačno sada predložio dopunu dnevnog reda i da se ovo razmotri po hitnom postupku.
Koincidiram moj predlog sa predlozima još jednog broja narodnih poslanika, koji su svesni svih mogućih negativnih posledica. Ukoliko ne razmotrimo ovu materiju, a ukoliko uvrstimo tu tačku dnevnog reda u dnevni red, postoji mogućnost da svaki narodni poslanik da amandman na Predlog zakona. Ukoliko rokovi na koje treba da se odlože nisu ti, postoji mogućnost, pogotovo postoji mogućnost od strane onih koji čine vlast, da opredele do kada bi eventualno došlo do odlaganja primene zakona o privrednim komorama u ovom delu.
Znači, zbog toga apelujem da podržite moj predlog, da se usvoji dnevni red po hitnom postupku.

Javljam se u vezi članova 27. i 109. Na osnovu člana 27. vi ste dužni da se starate o primeni Poslovnika, a na osnovu člana 109. opomena se izriče narodnom poslaniku koji, i pored upozorenja predsednika Narodne skupštine, govori o pitanju koje nije na dnevnom redu. Iz svega sam zaključio da je očigledno ova opomena po vašem stavu izrečena navodno zato što se poslanik nije držao dnevnog reda. Činjenica je da je i posle vašeg upozorenja ministar Selaković odgovarao upravo na te teme koje su pokrenute od strane poslanika Milivojevića. Cela diskusija gospodina ministra odnosila se na dnevni red, kao što se odnosila i diskusija gospodina Milivojevića na dnevni red. Ništa van dnevnog reda, nego samo u okviru dnevnog reda. Zbog toga smatram da ste povredili i član 27. i član 109. po pitanju izricanja ove opomene.
Pre svega, dužnost je predsedavajućeg Skupštine da se stara o primeni Poslovnika, a ne da na bilo koji način ometa poslanika da se svojim rečima izjašnjava o materiji koja je predmet predloga zakona. Ova materija je predmet samog predloga zakona i član 138. i sve što je bilo u diskusiji gospodina Milivojevića. U tom smislu smatram da ste povredili Poslovnik.

Da.