Dame i gospodo, pred nama imamo 4 zakona, a sva četiri data u hitnoj proceduri. Činjenica je da od stotinak zakona i odluka koje je razmatrala Narodna skupština, preko 80, odnosno 90 posto se razmatra i donosi po hitnoj proceduri. Zbog toga nam se dešava sve ono što piše u predlogu zakona, nije dovoljno dorađeno, pregledano, popravljeno. Dešava nam se da od tehničkih grešaka provlače se od jednog do drugog zakonskog teksta.
Tako bih ja hteo da pitam samo predstavnike Ministarstva, na 19. strani Pregleda odredbi koje se menjaju, odnosno na 41. strani materijala, ukoliko je moguće da nam se kaže da li nakon brisanja člana 390a, ostaje naslov – Ugrožavanje lica pod međunarodnom zaštitom ? U samom tekstu Krivičnog zakonika taj član koji se briše, tiče se ugrožavanja lica pod međunarodnom zaštitom, a nikako zasnivanje robskog odnosa i prevoz lica u robskom odnosu, to se istina i ne briše.
Od tehničkih grešaka pa do grešaka koje su suštinske.
Druga stvar, ostavlja se kao inkriminacija da onaj ko uvredi drugog, može da se kazni, a sa druge strane, ko za drugog iznosi ili pronosi što god neistinito, što može škoditi njegovoj časti i ugledu, ta inkriminacija se briše.
U tom smislu mislim da nismo dosledni jer nema opravdanja da se iz Krivičnog zakonika briše krivično delo klevete iz člana 171. a da se istovremeno ne briše i krivično delo uvrede iz člana 170. Krivičnog zakonika.
Takođe, krivično delo klevete, pretpostavlja iznošenje ili pronošenje neistine, koja može škoditi častu i ugledu oštećenog, što s obzirom da oštećeni ne može uvek ili ne može odmah da sazna za to, nosi veću društvenu opasnost, u smislu razaranja moralnih vrednosti.
Spreman sam da o tome diskutujem, da sa jedne strane ukoliko idemo na brisanje klevete, onda smatram da ni krivično delo uvrede ne može, a možemo da diskutujemo da li treba da ostane ili ne, inkriminacija, naročito u pogledu posledica, po rastakanje moralnih vrednosti.
Osim toga, predviđeno je da jedan deo praktične inkriminacije iz zloupotrebe službenog položaja, člana 359. koji spada u krivična dela protiv službene dužnosti, se sada prebacuje u krivična dela protiv privrede, u drugu grupu, van genusnog određenog krivičnog dela.
Hajde da vidimo i da to bude jasno, jer neki teoretičari kao što je, na primer prof. Petrić i drugi krivičari, zauzimaju stav da ukoliko dolazi do izmene ili proširenja optužbe, ovde konkretno mislim na izmenu optužbe iz člana 341. Zakonika o krivičnom postupku, postavlja se pitanje da li će se raditi o novoj optužnici, ili će se raditi o izmeni postojeće optužnice? Kakve će posledice biti po pitanju rokova za krivično gonjenje ukoliko, u međuvremenu, zbog dugotrajnog vođenja postupka, pitanje nove optužnice, odnosno da li krivično gonjenje po novoj optužnici zastarelo? U tom smislu, treba razjasniti te stvari, jer mislim da je to jako, jako važno da se zna, da ne bi posledice bile onakve kakve ne treba.
Konačno, da se ne bih ponavljao u odnosu na ono što su moji prethodnici ovde govorili, meni posebno jedna stvar nije jasna. Zbog čega ste u ovom drugom predlogu zakona, znači Predlogu zakona o izmenama Zakonika o krivičnom postupku, s jedne strane zaključili da su uočeni brojni nedostaci normativne prirode, koji zahtevaju krupnije intervencije u tekstu Zakonika? To ste napisali u razlozima za donošenje zakona.
Vi predlažete da se, praktično, rok za primenu Zakonika o krivičnom postupku koji je izglasan ranije, pomeri sa 15. januara na 1. oktobar 2013. godine. To je ono što mi apsolutno ne može biti jasno. Da ste rekli da se taj rok pomera za kraj maja, svaka čast, čestitao bih vam na spremnosti da tokom prolećnog redovnog zasedanja, tokom marta, aprila i maja ova narodna skupština u okviru redovnog zasedanja razmatra predlog bilo novog zakonika, bilo izmena i dopuna Zakonika o krivičnom postupku.
Isto, da ste rekli, na primer, 31. decembar, ili 1. decembar, a ne 1. oktobar, i to bi mogao da razumem, da kažete – ne možemo da stignemo tokom prolećnog redovnog zasedanja, razmatraćemo to kada ponovo bude redovno zasedanje, od prvog radnog dana oktobra, pa naredna tri meseca, odnosno narednih 90 dana. U tom smislu i postoji amandman koji sam podneo, da bi se ovakve stvari, koje kažete da su važne, koje kažete da zahtevaju krupnije intervencije u tekstu Zakonika, razmatrali na redovnom zasedanju Narodne skupštine.
Predlog, gde se očigledno ide, da se izmene razmatraju na vanrednom zasedanju, opet ukazuje da će se ići ili postoji bojazan, da će se ići na hitan postupak, da će se ići u razmatranje tokom jula, avgusta, septembra, ili ne znam kada, kada nije redovno zasedanje. U tom smislu, smatra da bi valjalo da svaki zakon, naročito zakon koji se tiče krivično-pravne materije, bude razmatran u rokovima, koji daju priliku svakom narodnom poslaniku da detaljno pročita i da se konsultuje sa svim stručnjacima, odnosno da se takvi zakoni, koji utiču na bezbednost cele države, svakog građanina, urade na način da zadovolji potrebu, da se kvalitetno donese promena svakog propisa.

I tokom načelne rasprave sam ukazao da postoji očigledna kontradiktornost između člana 38. i člana 39. Predloga zakona.
Naime, u članu 38. Predloga zakona stoji da će organ nadležan za imenovanje direktora javnog preduzeća razrešiti direktora pre isteka perioda na koji je imenovan ukoliko u toku trajanja mandata bude pravosnažno osuđen na uslovnu ili bezuslovnu kaznu zatvora.
U članu 39. kaže se isto to, ali da se može razrešiti direktor pre isteka perioda na koji je imenovan ukoliko u toku trajanja mandata bude pravosnažno osuđen na uslovnu ili bezuslovnu kaznu zatvora.
U Predlogu zakona se ni na koji način ne pravi razlika da li je neko izvršio krivično delo umišljano ili nehato. Desilo se da određeni poslanici ukažu na to, da bi trebalo praviti razliku, jer činjenica je da gospodin Kovačević, čini mi se, iz PUPS je jedini u predlogu svojih amandmana različito tretirao da li je krivično delo izvršeno umišljano ili nehato.
Druga stvar, kada biramo direktora postoji mogućnost da kandidat za direktora je pre toga bio pravosnažno osuđen za razna krivična dela, između ostalog i za krivično delo protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom. Moguće je da je bio suđen i za krivična dela protiv Vojske Srbije, protiv izbornih prava, na primer da je ukrao izbore, protiv prava da na osnovu rada, što je nonsens da takav neki bude uopšte u kandidaturi za direktora, protiv intelektualne svojine, protiv imovine, da je neki kandidat za direktora krao i pravosnažno presuđen. Svi takvi mogu da budu kandidati za direktora, a opet, s druge strane, ukoliko u toku trajanja mandata direktora direktor van radnog vremena, vozeći svoj privatan auto slučajno napravi krivično delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, nekog zakači kolima, bez alkohola, bez nekog bahatog ponašanja, obično krivično delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja… Ukoliko nam član 38. ostane ne promenjen, takav direktor mora da bude razrešen. Znači, takav direktor će se razrešiti. Nije ista stvar da li je neko svesno, namerno, umišljano učinio krivično delo i to sam nabrojao koja sva krivična dela ili, s druge strane, ukoliko je došlo do nehatnog izvršenja krivičnog dela.
Sledeća stvar. Promenom našeg krivičnog zakonodavstva, dozvolili smo mogućnost odlaganja krivičnog gonjenja, pa za isto krivično delo postoji mogućnost da neko uopšte ne bude, da kažem krivično osuđen ukoliko za to postoji saglasnost tužilaštva i suda, upravo kod takvih lakših krivičnih dela kao što je ugrožavanje bezbednosti javnog saobraćaja, a isti takav slučaj ukoliko se presudi uslovnom osudom, da u takvoj situaciji direktor bude razrešen.
U tom smislu smatram da ne postoji ravnopravnost svih onih na koje može da se primeni ova odredba člana 38. Zato što se jednobrazno kaže – svi koji su pravosnažno osuđeni na uslovnu ili bezuslovnu kaznu zatvora moraju da budu razrešeni. Bez obzira što teoretski neko može da počini iz nehata krivično delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, da bude uslovno osuđen, a sa druge strane neko u istoj takvoj situaciji da dobije odlaganje, krivično gonjenje i kao takav da bude formalno-pravno neosuđen.
Ukazivao sam i molim vas da još jednom razmislimo, ili bar da notiramo šta je sve potrebno u nekim kasnijim izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima, da uradimo da bi ovo bilo apsolutno korektno. Smatram da kada gledamo ceo Predlog zakona nije dosledno izanalizirano sve što se tiče uopšte krivičnih dela, ko je osuđen ko nije osuđen, koje grupe su obuhvaćene, koje nisu, kod izbora direktora, kod izbora svih organa, kod kandidata i sa druge strane, ovde gde se kaže razrešiće se.
Smatram da je bolja varijanta bila da se zadrži formulacija iz člana 39. da može biti razrešen direktor pre isteka perioda za koji je imenovan, ukoliko u toku trajanja mandata bude pravosnažno osuđen na uslovnu ili bezuslovnu kaznu zatvora. Ukoliko počini krivično delo, za šta možemo svi da se saglasimo, ukoliko ukrade, ukoliko učini krivično delo protiv izvornih prava, ukoliko učini krivično delo protiv prava na osnovu rada, ali i ukoliko učini nehatno krivično delo, npr. protiv bezbednosti javnog saobraćaja, koje svakom vozaču u državi može da se desi, da tu ipak postoji neko diskreciono ovlašćenje. Znači, organu nadležnom za imenovanje direktora da, ili razreši ili ne razreši u zavisnosti od okolnosti slučaja.

U materijalu koji smo dobili kao zvanični izveštaj Vlade, mišljenje Vlade koje je dato Narodnoj skupštini, koji amandmani su prihvaćeni, a koji nisu prihvaćeni, tu smo dobili obrazloženje zašto moj amandman nije prihvaćen, a to je bilo obrazloženje da su prihvaćeni neki drugi amandmani, odnosno amandman na član 39. ne koji je podnela gospođa ili gospođica Batić, nego poslanička grupa LDP. To je bio razlog zašto nije prihvaćen moj amandman, a ne prihvatanje amandmana gospođice Batić na član 39, koji je i dalje, kako vidim, u proceduri.
U tom smislu, i dalje insistiram, pošto nisam dobio odgovor zbog čega neko ko je nekad izvršio lako krivično delo npr. protiv bezbednosti javnog saobraćaja van radnog vremena, nevezano za posao koji obavlja, zašto bi ga to činilo nedostojnim da obavlja direktorski posao, a sa druge strane, da bi bio izabran direktor, nije isključujuća stvar ni ukoliko je učinio krivično delo protiv imovine. Znači, ukoliko je krao, pravosnažno presuđeno, ukoliko je izvršio razbojništvo, taj ispada da je dostojan da bude direktor, po onome kako ćemo izglasati Predlog zakona ukoliko ne budu bili usvojeni predloženi amandmani.
U svakom slučaju, ogroman broj krivičnih dela ne čini nedostojnim kandidata za direktora. Ponavljam još jednom, ukoliko je pravosnažno osuđen protiv prava po osnovu rada, on može da bude direktor, a očigledno je kršio prava radnika. Ukoliko je izvršio krivično delo protiv zdravlja ljudi, protiv životne sredine, protiv opšte sigurnosti ljudi i imovine, protiv državnih organa, npr. lažno se predstavlja i taj koji se lažno predstavlja ima pravo da bude direktor, protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije i taj koji je pravosnažno osuđen za to ima pravo i po Predlogu zakona ispada da je dostojan da bude kandidat za direktora, a ukoliko nehatno izvrši krivično delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, on mora da bude razrešen.
Da li je to očigledna nelogičnost u Predlogu zakona? Da li ćemo ovakav zakon da pustimo da izađe iz Narodne skupštine? Smejaće nam se narod ukoliko te stvari ne razjasnimo i ne budemo dosledni od početka do kraja ovog zakona.
Ukazivao sam – dajte zakone u redovnu proceduru, dajte da budemo u prilici da svako ko se malo više doznaje u ovu krivično-pravnu materiju, da korektan amandman, korektnu sugestiju. Nije ista stvar ukoliko je neko nehatno nešto uradio i ukoliko je umišljajno uradio. Znači, dostojan je onaj koji je umišljajno krao, a nije dostojan onaj koji je nehatno, slučajno zakačio kolima nekoga i napravio materijalnu štetu i zbog toga je krivično delo.

Replika gospodinu Mileniću, jer opet ne mogu da razjasnim šta je bila prava volja Vlade. Da li ono što je u predlogu bilo, u predlogu člana 38. ili u predlogu člana 39.? Da li, ukoliko neko tokom trajanja mandata izvrši krivično delo, da li mora da se razreši i da li može da se razreši?
Smatram da, gledajući celokupno ovaj kontekst zakona, pravilnije je ono što je navedeno u predlogu člana 39. da može da bude razrešen, upravo ukoliko se izvrši krivično delo, koje ima veze sa poslom, koje ima veze s time da ga čini dalje nedostojnim da obavlja funkciju direktora.
Dozvolićete, nikako ne mogu da se složim sa diskusijom gospodina Milenića, da ukoliko se neko nađe na funkciji direktora, da mora ili da treba da koristi službeno vozilo, a naročito službeno vozilo u privatne svrhe. Da li će ženu da vozi na pijacu službenim vozilom? Tu ne mogu da se složim.
Druga stvar, da li direktoru može da se desi da slučajno pozli nekom članu porodice, da mora dete hitno da odvede do lekara i sedne u svoj auto, eventualno, pritisne gas više nego što treba i slučajno napravi saobraćajnu nezgodu i zbog toga mu bude izrečene uslovna osuda, kojom će se utvrditi kazna zatvora koja se neće izvršiti ukoliko ne ponovi takvo krivično delo?
Dozvolićete mislim da, s jedne strane, propisivati kao obavezno da direktor bude razrešen u takvim slučajevima, a sa druge strane, da može kandidat za direktora da bude, i ne samo da bude kandidat za direktora, nego bude izabran ...
(Predsednik: Vreme, gospodine Mikoviću.)
Svi oni koji su izvršili krivična dela, koja ga učine nedostojnim, mislim da nema doslednosti u samom predlogu zakona.

Ukoliko se govori o mom amandmanu, a nemam prava da odgovorim na primedbe, onda ne znam ko ima pravo da odgovori i da brani.
Po difoltu, ukoliko se radi o mom amandmanu, imam prava da ga branim. Diskusija je, tačka dnevnog reda, tada nema problema, koristiću vreme, jer na vama je pravo ili da mi ne date. Na vama je pravo da mi date ili ne date, ali radi se o mom amandmanu.
Znači, ukoliko na bilo koji način želite da me sprečite da argumentujem to, mogu i sa time da se složim. Smatram da ovaj amandman ide u pravcu poboljšanja teksta zakona. Nije ista stvar ukoliko neko umišljeno izvrši krivično delo, ili ukoliko neko nehatno izvrši krivično delo koje nema nikakve veze sa obavljanjem posla direktora.
S druge strane, dozvoljava se mogućnost da neko umišljeno izvrši krivično delo koje se tiče prava po osnovu rada, koje se tiče imovine, koji je uhvaćen sa rukom u tuđem džepu, bude pravosnažno presuđen, taj može da bude direktor, ali mora da se razreši onaj koji je nehatno, zato što je dete vozio na hitnu medicinsku intervenciju, ili učinio krivično delo iz bezbednosti saobraćaja, taj mora da se razreši. To nije pravda.

Juče sam ukazao da je podneti amandman na član 26, koji sam podneo, apsolutno identičan sa amandmanom koji je predložila grupa poslanika LSV. Suštinski je apsolutno isti. Dobio sam objašnjenje da je razlika u jednoj zapeti. Upravo oni koji su obrazlagali da je ta zapeta bitna i da treba da ostane, gospodin Milenić mi je danas dao za pravo da je apsolutno jezički ispravnija moja formulacija, a gospođa - gospođica Jerkov, čiji je amandman usvojen, mi je dala za pravo da je jezički ispravniji moj amandman, a suštinski je isti.
Pravno-tehnička redakcija može da reši to pitanje te zapete, ali očigledno nije postojala volja da identičan amandman, čak bolji amandman bude usvojen, što mislim da je apsolutno neprimereno. O tome se Vlada izjašnjavala i o tome se odbor izjašnjavao. Različit je kriterijum prema jednim i prema drugim. Ta argumentacija govori u prilog da nisu na isti način tretirani amandmani poslanika. Ne znam koji je bio razlog, da li stranačka ili neka druga razlika, ali nisu isto tretirani amandmani pojedinih poslanika. Nevažno je da li je iz jedne ili druge poslaničke grupe. Narodni poslanici sa svojim predlozima nisu ravnopravni, bez obzira odakle, iz koje poslaničke grupe je stigao predlog. Na to sam juče ukazao i danas sam dobio potvrdu da niste principijelni.

Nisam mogao da se upoznam da li postoji bar u formi nacrta podzakonski akt iz stava 2. Predloga zakona, jer se kaže da će Vlada bliže urediti postupak o privremenoj obustavi iz stava 1. ovog člana. Valjalo bi da nam bude praksa da kad nam stiže predlog zakona u proceduru da, ako nemamo nacrt podzakonskog akta, bar osnovne stvari imamo naznačene ovde.
Druga stvar, ukoliko to postoji, ne vidim zašto to ne bi bilo i u tekstu samog predloga zakona. To su razlozi zbog kojih podržavam podneti amandman.

Drage koleginice i kolege, Zakonodavni odbor Narodne skupštine Republike Srbije na sednici održanoj 30. marta 2010. godine je doneo jedinstvena metodološka pravila za izradu propisa. Ona se odnose na izradu propisa koje donosi Narodna skupština. Pravila koja su utvrđena ovim aktom primenjuju se na izradu zakona, odluka i poslovnika Narodne skupštine i na druga opšta akta koje donosi Narodna skupština.
Zatim, u članu 35. tog akta je definisano da u propisu treba koristiti jedinstvenu terminologiju, odnosno termine sa već utvrđenim značenjem. Kada se izraz u propisu upotrebi u jednom značenju, mora se u istom značenju upotrebljavati u celom tekstu propisa. U propisu se ne mogu koristiti različiti izrazi za isti pojam. Ako treba da se izmeni uobičajeni smisao termina, odnosno izraza u uvodnom delu propisa treba da se označi značenje termina u smislu tog propisa. Treba objasniti značenje tog termina. Kada se u propise uvodi novi termin, odnosno izraz on mora biti u uvodnom delu jasno definisan kako po sadržaju, tako i po obimu.
Zbog čega sam ovo pročitao? Zbog toga što sam ja predloženim amandmanom predložio da se izbriše član 67. Predloga zakona koji upotrebljava termin "raspolaganje imovinom javnog preduzeća veće vrednosti". Od čega veće vrednosti? Od male vrednosti, pa veća, pa onda ide velika, ili ide velika, pa još veća, pa najveća vrednost. Taj termin ne postoji. U obrazloženju zašto je amandman odbijen Vlada je rekla da se amandman ne prihvata iz razloga što je određivanje imovine veće vrednosti predmet zakona kojim se uređuju privredna društva.
Pre nego što sam podneo amandman, tragao sam šta znači imovina veće vrednosti. Nisam našao termin imovina veće vrednosti, naišao sam na termin sticanje i raspolaganje imovinom velike vrednosti. U članu 470. Zakona o privrednim društvima se kaže da ako društvo stiče ili raspolaže imovinom čija je nabavna, prodajna ili tržišna vrednost u momentu donošenja odluke predstavlja 30% više od knjigovodstvene vrednosti ukupne imovine društva iskazane u godišnjem bilansu stanja smatra se da društvo stiče, odnosno raspolaže imovinom velike vrednosti.
Znači, Zakon o privrednim društvima upotrebljava samo izraz: "velika vrednost", a ne upotrebljava ovaj novi termin koji je neodređen. Upravo u tom smislu molim, kada se predlažu zakoni, ukoliko već ne čitamo dobro one druge zakone gde je definisano korišćenje nekog termina, dajte da raspravljamo zakone u redovnoj proceduri, pa da budemo u prilici da objasnimo sve ovo. Žao mi je što, na primer, odbor ukoliko smatra da ovakav tekst treba da egzistira, član 67, i odbor ima mogućnosti i Vlada ima mogućnost, ukoliko smatra da je to potrebno, da definiše da se radi o imovini javnog preduzeća velike vrednosti, ukoliko se o tome radi. Ovaj termin ne zna se šta znači.

Pošto je gospodin ministar, držeći se tačke dnevnog reda obrazlagao svoj stav, odnosno stav Vlade na podneti amandman. Ja sam podneo amandman na član 67. i dobio sam objašnjenje i istina u tom objašnjenju govorilo se i o hrabrosti. Nisam video da se govorilo mnogo o tome da li se prihvata stručan predlog, a bilo je mnogo stručnih predloga u podnetim amandmanima. Između ostalog, pokušali smo maksimalno stručno da objasnimo na koji način treba da se primene jedinstvena metodološka pravila za izradu propisa i na koji način da termini koji su upotrebljeni u Zakonu o privrednim društvima, dosledno budu primenjivani i u ovom predlogu zakona. To je ukazano u amandmanu.
Istina, nisam dobio taj odgovor. Bez obzira što se slažem da treba biti hrabar, mislim da u tekstovima zakona koji dolaze u Skupštinu, znači predloga zakona, a naročito u tekstovima koji izlaze iz ovog visokog doma, iz Narodne skupštine, mora da bude na određeni način respektovana i stručnost. Zbog toga ne vidim zbog čega treba da se plašimo stručnosti svih onih koji su dobronamerno podneli amandmane. Hvala.

Mislim da su svima vama bili dostupni komentari Evropske komisije na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima.
Ne bih hteo da ponavljam ono što je u pisanim materijalima dostavljeno i što je bilo dostupno članovima Odbora za evropske integracije. Ozbiljne su zamerke Evropske komisije u pogledu člana 3. Stav Evropske komisije je da ovaj član nije u potpunosti jasan, pošto se u njemu koristi termin koji se naplaćuje, što podrazumeva određivanje naknade.
Navodi se članom 8. Direktive o pravima, iznajmljivanje i pozajmljivanje, daje se pravo državama članicama da odrede uslove u vezi naknade između izvođača i proizvođača, ali samo u odsustvu sporazuma između korisnika.
Nisam hteo da do detalja obrazlažem sam amandman, ali u svakom slučaju, ukoliko postoje ozbiljne primedbe Evropske komisije, onda u najmanju ruku treba ozbiljno da se pozabavimo time.

Činjenica je da u onome što je Vlada napisala je između ostalog rečeno da mi je zamereno što nisam posebno ukazao na šta se, navodno neusaglašenost odnosi. Opet me raduje što očigledno ministarstvo i Vlada znaju na šta se neusaglašenost odnosi. Znači da je bar u tom delu dovoljno jasan amandman.
Samo ću jednu stvar potencirati, a to je što se tiče autora prava na javno emitovanje i ekskluzivno pravo autora ne može biti predmet rigoroznosti jedinstvene pravedne naknade. Isplata autorima je odvojena, samostalna je isplata i ne bi bila kompatibilna sa evropskim zakonodavstvom i "Akiem", znači tumačenje one citirane odredbe direktive o pravima o iznajmljivanju, pozajmljivanju, nametati bilo kakvu vrstu zakonom propisane podele naplaćenih iznosa između autora izvođača i producenata.
U tom pogledu član 3. je po stavu Evropske komisije je nekompatibilan sa "Akiem". Samo sam u tom delu ukazao da nam se slučajno sutra ne desi da bude zakon vraćen na popravku.

Lepo je šta smo mi rekli. Interesuje me šta je Evropska komisija rekla.

O ovome sam diskutovao i kada je bio zakon tj. predlog zakona u načelnoj raspravi. U članu 171. osnovnog teksta, kaže – ako iskorišćavanje predmeta zaštite nije nužno za obavljanje delatnosti korisnika, već samo korisno i prijatno, na primeru u slučaju prevoznih sredstava, smeštaju u ugostiteljskim objektima, trgovinskim i zanatskih radnji, tržnih centara, izložbeni prostori i tome slično, itd.
O čemu se radi? Predlogom zakona je predloženo brisanje dve reči: "i zanatskih". Postavljam pitanje na koji način ćemo sutra obezbediti da veliki broj ugostiteljskih objekata ne postane zanatski objekat i samim tim dođe u situaciju neplaćanja određenih naknada koje su po zakonu propisane. Smatram da taj deo nije dovoljno definisan.
Ukazujem na komentare Evropske komisije na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima, jer se kaže da pored toga zakonodavstvo u Srbiji predviđa da su zanatske radnje, odnosno radnje za proizvodnju izuzete od obaveza plaćanja naknada za javno emitovanje muzičkih dela, izvođenje fonograma. Taj termin zanatske radnje, po mišljenju Evropske komisije nije dovoljno jasan i činjenica da definicija obuhvata nezavisne zanatske radnje tj. komercijalni prostor u kome preduzetnik plaća porez na dohodak, paušalni dohodak za proizvodnju ili prodaju izrađenih proizvoda i pružanja usluga tokom proizvodnje.
Evropska komisija smatra da isključivanje određenih preduzeća mora da zavisi isključivo od toga da li se akt javnog emitovanja dešava unutar prostorija ili ne. Prema sudskoj praksi Evropskog suda pravde, ovo treba da se utvrdi na osnovu prakse u slučaju do slučaja. Zbog toga široko, opšte "eks ante", znači unapred i izuzeti jedan broj preduzeća od obaveza plaćanja naknada ne može biti u skladu sa evropskim zakonodavstvom.
U tom delu sam predložio amandman i ukazao da to nije u skladu sa "Akiem". Očigledno je da, bez obzira da li je u prvi mah bio jasan ili nije bio jasan sam amandman, sada sam dao dodatno objašnjenje zašto smatram da nije u saglasnosti sa "Akiem". Da se ne bih dodatno javljao, činjenica je da i kod definisanja svega toga, šta je ugostiteljski objekat, šta je zanatski objekat i sve to, bila je potreba bolje distinkcije i obezbeđivanja države, društva od mogućih zloupotreba ovakvog jednog predloga člana koji je dat u članu 5. Predloga zakona.

 U svakom slučaju, ne radi se ovde o zamerci u odnosu prema obućarskim radnjama, ali ima zanatlija i zanatlija. Ukoliko samo izvršimo analizu kakve sve zanatlije postoje, smatram da je paušalna ocena i zanatske radnje u najmanju ruku neprimerena. U tom smislu, upravo i da bi se sprečila moguća zloupotreba, jer svako može i da se registruje kao zanatska radnja, ukoliko time treba da dobije benefit koji je predviđen ovakvim Predlogom zakona.
Druga stvar, postoji mogućnosti i doregistracije sadašnjih postojećih, npr. između ostalog, ugostiteljskih ili nekih drugih objekata.

U svakom slučaju, dobra je primedba i ukazao sam na svu nedorečenost Predloga zakona ovog predloženog člana. Izloženi prostori ostaju da se plaćaju. U svakom slučaju, taj deo, ukoliko dajemo argumentaciju, hajde da vidimo da li tu treba i koliko treba.

Druga stvar, u drugom stavu člana 171. osnovnog teksta zakona je izričito navedeno, da prilikom određivanja visine paušalne naknade, vodiće se računa o vrsti, načinu iskorišćavanja predmeta zaštite, geografske lokacije sedišta korisnika, vrsti i veličini prostora u kojem se koriste predmeti zaštite, trajanju i obimu iskorišćavanja i cenama usluga korisnika.

U predloženom članu 171a, koji je predmet regulisanja člana 6. Predloga zakona, imamo da samo površina koja se koristi je reper u vezi naknade. Nisam siguran da centar Beograda u odnosu na Žagubicu ili neko mesto pod brdom, u zavisnosti od površine, treba da ima isti tretman. Jer, sredstva koja se ostvaruju na osnovu emitovanja, npr, određene muzike, ne ostvaruje se isti prihod u centru Beograda ili negde na periferiji Srbije.

U tom smislu, mislim da ovaj zakon nije dovoljno sve te razlike i sve to izmerio. Istina, učinjeni su neki napori, u smislu usvajanja amandmana, za one prostore preko 300 kvadratnih metara, odnosno preko 50 kvadratnih metara, u zavisnosti od kategorije, ali o tome kada budemo razgovarali o članu 6. Predloga zakona.

U svakom slučaju, smatram da sve ovo nije dovoljno definisano. Nemam ništa protiv toga da male zanatlije budu oslobođene, ali nemamo mehanizam na koji način njih zaštititi, a sprečiti eventualnu zloupotrebu ove, sa najboljom namerom, predložene odredbe.

Nismo bili dovoljno dobri pravni tehničari da obezbedimo na koji način da se zaštitimo od mogućih zloupotreba.