U pogledu gospodina ministra, pozvao sam se na član 107. u vezi povrede Poslovnika, u vezi diskusije koleginice povreda člana 106, a mogu i da repliciram ... Pre svega bih ukazao na povredu Poslovnika.

Dobro.
Govornik može govoriti samo o tački dnevnog reda. To je jedno. Drugo je pitanje samog dostojanstva Narodne skupštine, jer upravo sam bio jedan od glavnih zagovornika zašto treba prihvatiti amandman Skupštine AP Vojvodine i amandmane koji idu u tom pravcu.
Gospodin ministar se izjasnio da nešto nije logično. U svakom slučaju, ukoliko nije logično da se akciza deli na način kako je predložila Skupština AP Vojvodine, pitanje je da li se 5% iz budžeta pokrajine ...

Ne, javio sam se po amandmanu koji sam ja podneo pre nego što ste prešli na sledeći amandman.

Sad mi, molim vas, objasnite kako možete da meni ne date da obrazlažem u okviru vremena poslaničke grupe?

To nije tačno. Hajte, pitajte zamenika sekretara, generalnog sekretara, da li mogu da govorim? Ali, ako mi ne date, u redu, ali onda da znamo da ponovo je siledžijstvo.

Ako je to vaša milost da mi date, odričem se prava. Ako je to pravo poslovničko, hoću da govorim.

Znači imam pravo po Poslovniku? Znači, da se konstatuje ipak da znamo Poslovnik kako treba. Molim vas sada da mi vratite vreme na nulu, jer tek sam sad dobio reč.

Zahvaljujem se na ljubaznosti.
Predloženim amandmanom mi smo predložili da se u članu 6. Predloga zakona brišu – namenski, nenamenski transferi jedinicama lokalne samouprave na teritoriji AP Vojvodine u skladu sa Zakonom o finansiranju lokalne samouprave.
Amandman ide samo ka usklađivanju sa Ustavom. To sam isticao i do sada, ali mislim da moram još jednom da poslovi jedinice lokalne samouprave finansiraju se iz izvornih prihoda jedinica lokalne samouprave i budžeta Republike Srbije, a mogu iz budžeta AP samo kada je AP poverila jedinicama lokalne samouprave obavljanje poslova iz svoje nadležnosti, ne iz nadležnosti Republike Srbije, iz svoje nadležnosti. U tom smislu je Predlog zakona usklađivanje sa Ustavom.

Iskreno se nadam da će biti prihvaćen ovaj amandman, jer očigledno Predlog zakona o budžetu u ovom delu koji smo mi napali, praktično amandmanom, je apsolutno nelogično.
Naime, očigledno je da rashodna stavka u budžetu nije realno planirana, čak i na 37. U 37 glava su predviđeni iznosi u ekonomskoj klasifikaciji 416 – nagrade zaposlenima i ostali posebni rashodi, i u kontroli gde je iznos hiljadu. Šta to znači? To znači da je predviđeno da u kabinetu predsednika Vlade nagrade zaposlenima i ostali posebni rashodi za celu 2013. godinu iznose hiljadu dinara, ili za avio službu Vlade, takođe za celu godinu hiljadu dinara, ili za Kancelariju za regulatornu reformu i analizu efekata propisa za nagrade zaposlenima i ostali posebni rashodi hiljadu dinara. Tako na 37 mesta je predviđeno hiljadu dinara, na jedno mesto je predviđeno dve hiljade dinara. Istina, to nismo napadali amandmanom, hajde možda dve hiljade je neka ozbiljnija cifra, pa i da razumem, ali ovih hiljadu dinara je stvarno očigledno predloženo da bi se samo otvorila budžetska stavka.
Istovremeno zaboravlja se na odredbe člana 15. Predloga zakona o budžetu RS za 2013. godinu, kojim je propisano da se u budžetskoj 2013. godini neće vršiti obračun isplata nagrada zaposlenima, kao ni obračun isplata božićnih, godišnjih i drugih vrsta nagrada i bonusa, predviđenih posebnim pojedinačnim kolektivnim ugovorima za direktne i indirektne korisnike sredstava budžeta Republike Srbije, budžeta lokalne vlasti i organizacije za obavezu socijalnog osiguranja. Znači, s jedne strane u članu 15. budžeta kažemo – nema toga, a ipak na mala vrata se otvara budžetska stavka sa po hiljadu dinara.
Moram da ukažem da na novogodišnje, odnosno svetosavske nagrade imaju pravo samo zaposleni u osnovnim i srednjim školama, ustanovama učeničkog i studentskog standarda i visokoškolskim ustanovama, a zaposleni koji učestvuju u pružanju zdravstvene zaštite, na iznos od četiri hiljade dinara.
S obzirom da je iznos od hiljadu dinara na 37 mesta u budžetu nije dovoljan za isplatu jubilarnih i nekih drugih nagrada, nego samo prolaz da se koristeći zakonska mogućnost izvrši preusmeravanje budžeta, znači, sredstava budžeta do 5% aproprijacije po odredbi člana 61. Zakona o budžetskom sistemu u toku godine, i visina ove aproprijacije može da se koriguje do potrebne visine. Znači, na mala vrata otvorena je mogućnost da se za nekog koriguje, za nekog ne koriguje.
Mi smo predložili da se ovaj amandman usvoji, da se sredstva u visini od 37.000 dinara ukupno, što je predloženo, usmere na poziciju tekuće rezerve, pa ako nekome stvarno zatreba za isplate jubilarne nagrade, moći će da se uputi zahtev Vladi za sredstvima, sa obrazloženjem zašto ista nisu u realnom iznosu planirana u budžetu.
Mislim da je ovo mnogo poštenije nego otvarati budžetsku stavku, a onda tokom godine nešto korigovati. To potvrđuje da ono što smo i do sada ukazivali, da postoji pravo Vlade i ministarstava, da praktično odluče o 100,8 milijardi dinara, praktično oni imaju pravo na predlog ministra Vlade, odluči o raspodeli toga.
Nije usvojen moj predlog amandmana, da se krajem kalendarske godine sve interne pozajmice svedu na nulu, nego se dozvoljava da se određene interne pozajmice provlače u narednu kalendarsku godinu. Konačno, ovde se vidi da rashodna strana je očigledno nerealno planirana, ali da se ide ka tome, da se otvore budžetske pozicije da bi tokom godina mogla neka stvar da se koriguje. U tom smislu, smatram da taj deo nije u redu. Ako nešto planiramo, onda treba realno da planiramo.

Ako ste me dobro pratili, gospodine ministre, rekao sam da na novogodišnje, odnosno svetosavske nagrade imaju prava samo zaposleni u osnovnim i srednjim školama, ustanovama učeničkog i studentskog standarda i visokoškolskim ustanovama, i zaposleni koji učestvuju u pružanju zdravstvene zaštite na iznosu od 4.000.  To je nesporno. Rekao sam da oni imaju prava i to jasno.
Drugo, u pogledu jubilarnih, oni koji su samo stekli pravo u 2013. godini. Ali, očigledno je da jubilarne nagrade ne mogu da se sa 1.000 dinara isplate. Znači, po svim ovim glavama, ne postoji mogućnost da se sa 1.000 dinara isplati. Očigledno taj deo nije planiran kako treba.
U tom smislu sam rekao i to je činjenica, da će očigledno biti drugačije trošene pare nego što je u Predlogu zakona u budžetu. Vi sada potvrđujete tu moju tvrdnju, da će biti drugačije trošene pare, očigledno, do 5% aproprijacije.
Zašto je bilo potrebe da se neka cifra koje smo sada svesni da neće biti takva, planira u nerealnom iznosu? Što niste planirali u realnom iznosu? Što oni koji su predlagali, nisu dali pregled kolika će biti ta cifra, a ne tokom godine, opet, u zavisnosti od potrebe da se ta cifra koriguje?
U tom smislu, stavili smo primedbu i predlažemo da ukoliko treba da se koriguje, što tih 37.000 ne ide u tekuću budžetsku rezervu, pa da li tih 37 ili još nešto, ali opet sa stavke tekuće budžetske rezerve, tokom godine ne isplatite tamo gde treba da se isplati, opet, u skladu sa članom 15. Zakona o budžetu?

Javio bih se prvo po pitanju povrede Poslovnika. Imam prava na dva minuta i mislim da mi to vreme ne računate u vreme poslaničke grupe.
U vezi je člana 104. – ako se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku, koji nije član iste poslaničke grupe, navodeći njegovo ime i prezime i funkciju, odnosno pogrešno protumači njegovo izlaganje, narodni poslanik na koga se izlaganje odnosi, ima prava na repliku. Stav 2. – ako se uvredljivi izrazi odnose na poslaničku grupu, odnosno političku stranku čiji narodni poslanici pripadaju toj poslaničkoj grupi, u ime poslaničke grupe, pravo na repliku ima predsednik poslaničke grupe, ne ovlašćeno lice, ne ovlašćeni predstavnik, nego predsednik poslaničke grupe. Tako bar piše u Poslovniku. Ako ćemo da tumačimo na drugi način, i to je u redu, ali onda da se ovde dogovorimo konsenzusom na plenumu.
U tom smislu, smatram da postoji povreda Poslovnika, time što ste dali pravo na repliku nekom ko nije predsednik poslaničke grupe.

Hoću da diskutujem i da iznesem par činjenica koje treba da nam budu praktično odlučivanje o samom Predlogu zakona.
Činjenica je da je Skupština AP Vojvodine predložila zakon koji treba da doprinese striktnom poštovanju Ustava Republike Srbije. Ustav Republike Srbije u članu 184. stav 4. kaže izričito – budžet AP Vojvodine iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet Republike Srbije, s tim što se tri sedmine od budžeta AP Vojvodine koristi za finansiranje kapitalnih rashoda.
Šta je budžet? Kada gledamo prihodnu stranu, u redu. Kada gledamo rashodno stranu, uredu. Može biti smisla da gledamo ili jedno ili drugo, ali ne možemo da gledamo budžet manje, bilo od prihodne, bilo od rashodne strane.
U tom smislu, Skupština AP Vojvodine je dala Predlog zakona da se kod budžeta AP Vojvodine njegov iznos, odnosno visina utvrđuje, primenjujući kao osnovicu prihode i primanja od prodaje nefinansijske imovine.
Mogao sam do danas pre podne da budem u dilemi da li je ovo u skladu ili nije u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom, međutim, kada su, pre svega, kada je Vlada Republike Srbije dala svoje izjašnjenje, neosporavajući ustavnost samog Predloga zakona, jasno je da je i Vlada dala za pravo, praktično, da je to u skladu sa Ustavom. Istina, Vlada moli poslanike i predlaže Narodnoj skupštini, da ne prihvati Predlog zakona u načelu, ali nije osporena ustavnost Predloga zakona. Znači, Skupština Vojvodine pravilno tumači član 184. Ustava Republike Srbije.
Posebno sam srećan što su i moje kolege narodni poslanici, u okviru Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, jednoglasno podržali da je Predlog zakona koji je predložila Skupština AP Vojvodine apsolutno u saglasnosti sa Ustavom. Nema dileme. Znači, samo u Danu za glasanje da glasamo za Predlog zakona. Hvala.

Ukazao bih na jednu praksu koju je Narodna skupština usvojila, a to je da od odlučivanja u vezi podnetog amandmana, na član 1. ovog predloga zakona, do dozvoljavanja da se podnose amandmani tako što se ide i van okvira samog predloga zakona. Znači, širi obim se amandmanima napada, nego što je sam predlog zakona.
Ovde imamo situaciju da, praktično, postaje sastavni deo predloga zakona i nešto što nije bilo tretirano u samom predlogu zakona. Ponavljam, posle člana 6. dodaje se član 6a koji glasi, znači, ukoliko se dodaje novi član 6a. To se prihvata, a očigledno je da se to prihvata u praksi, znači u odlučivanju odbora. Praktično, ukoliko odbori ne odbace takav amandman dolazimo u situaciju da ovde raspravljamo u plenumu. Mi time otvaramo praksu, novu praksu, da ukoliko se rebalansom budžeta napadnu samo određene tačke daće za pravo svakom poslaniku da da predlog za izmenu celokupnog, na primer, budžeta.
Ukoliko se izmenama i dopunama predlaže samo produženje roka trajanja ili važenja zakona ili stupanja na snagu, usvajanjem ovakve prakse dozvoliće se svakom poslaniku da podnese amandman na ukupan tekst zakona koji možda ima 100 ili 200 članova. Time principijelno narušavamo princip da se predlozima izmena i dopuna amandmani mogu da se odnose samo na to, a ne šire. Mi smo jedinstvenim metodološki pravilima za izradu propisa precizirali da ukoliko se ide na izmenu više od polovine članova da se radi o novom zakonu, a ukoliko je do polovine članova, onda može da se radi o izmenama i dopunama.
Usvajanjem ove prakse moći ćemo da imamo kod svakog predloga zakona o izmenama i dopunama praktično mogućnost da se napada osnovni tekst zakona u svakom članu koji jeste predmet i koji nije predmet ovoga.
Mislim da sam dovoljno jasan. Na to sam ukazivao i kada je plenum odlučivao o amandmanu koji je branio gospodin Ilić, gde je dodavano 24a i molio sam tada, ukoliko se zbog brzine određena greška desila, da nam se to ne dešava i da to ne postane stalna praksa. Ovim praktično uvodimo stalnu praksu da se podnetim amandmanima ide van okvira predloga zakona o izmenama i dopunama nekog osnovnog zakona.

Jesam pravnik i u vezi ovoga sam govorio i na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Činjenica je da je većina u odboru prihvatila da se praktično promeni praksa koja je do sada bila.
Napominjem, ne ulazim u celishodnost uopšte predloženog rešenja, samo tražim da se principijelno poštuje Poslovnik i opšta pravila. Da li je na vreme ili naknadno uočena neka greška ili potreba da se nešto dotera, popravi, ali dajte da to radimo u skladu sa važećim propisima i da to odmah vidimo, da ukoliko je potrebno na neki način intervenisati u članu 21a osnovnog teksta, onda neka to stoji i u Predlogu zakona.
Napominjem, u članu 6. Predloga zakona je predloženo menjanje člana 21. osnovnog teksta zakona. U članu 7. je predloženo menjanje člana 22. osnovnog teksta zakona, ali ni jednim članom Predloga zakona nije predviđeno menjanje člana 21a osnovnog teksta zakona. Mi sada amandmanom odbora imamo menjanje člana 21. osnovnog teksta zakona. To nije bilo u Predlogu zakona, a to je uvedeno.
Znači, ne sporim to, naknadno ste videli grešku, pokušali ste da popravite grešku, ko je kome sugerisao, sve je to u redu, ali mi time što u kratkim rokovima predlažemo zakone ne vidimo gde sve može zamka da nam se sakrije i naknadno vidimo gde je greška.
Govoriću i o članu 10. gde sam na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo predložio, odnosno ukazao na neustavnost člana 10. Predloga zakona, a kasnije moj amandman nije usvojen, ni od strane odbora, ni od strane predlagača zakona. Isti taj amandman, u pogledu toga da se ne sme ukidati ustavna žalba, biva predlagan, usvajan i praktično postaje sastavni deo. U tom smislu, verujte mi, svako od nas ima nameru da popravi svaki zakon. Neko od nas ukazuje na određene greške čim ih vidi, dok je još moglo da se popravi, dok još nije počela načelna rasprava. Upravo zbog toga ne sporim ukoliko ovu praksu usvojimo, ali znajmo da tu praksu onda moramo da preslikamo za svaki predlog zakona.

Jesmo na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo jednoglasno odlučili. Upravo zbog toga sam ovde na plenumu ukazivao na opasnosti dozvoljavanja širih izmena nego što su obuhvaćene samim podnošenjem predloga izmena i dopuna određenog zakona. Taj stav očigledno nije prihvaćen. Ukoliko nije prihvaćen, ja sam apsolutno saglasan sa time da svaki put kada dođe predlog zakona o izmenama i dopunama nekog novog zakona, da menjamo osnovni tekst ukoliko je moguće, a ako ne, hajde da popravljamo u celini. Jeste da će to doprineti da kažem malo široj raspravi ovde u plenumu, ali smatram da je apsolutno legitimno i tako se postaviti. Znači da svaki put kada imamo izmene i dopune jednog ili dva člana, možemo da napadamo 100 do 150 članova osnovnog teksta zakona.
Znači, prihvatio sam većinski stav na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo, ali samo ukazujem ovde na plenumu da ću takođe insistirati da tu praksu primenjujemo i ubuduće.