Poštovano predsedništvo, poštovana ministarko, dame i gospodo poslanici, ako nije najvažnija, ovo je sigurno jedan od najvažnijih tema kojom ova skupština može da se bavi. Pored toga što je to najvažnija tema i puno je kontroverzi koje prate sprovođenje ovog zakona, mi smo prinuđeni ili da kažem da je to jedan u nizu zakona koji samo posle nekoliko meseci primene ova skupština menja.
Nadam se da je ovaj zakon usaglašen, s obzirom da je bio kao predlog tačke dnevnog reda na prošloj sednici, ako se ne varam, nadam se da je sada usaglašen sa mišljenjem Agencije za borbu protiv korupcije i to je dovoljno reći o ovom zakonu.
Ono što je suština i što treba reći, to je da ovaj zakon neće omogućiti da se u Srbiji iskoreni korupcija. On može da bude kao nekakva tačka ili nekakav kraj te borbe protiv korupcije u jednom civilizovanom društvu i kao takav imao bi mnogo širi smisao nego što ga ima u Srbiji danas.
Srbija je zemlja u kojoj postoji između 600 i 700 javnih preduzeća. To su preduzeća koja su formalno u vlasništvu državi, suštinski u vlasništvu političkih stranaka koje se nalaze na raznim nivoima vlasti. Tih 600 ili 700 javnih preduzeća ima 600 ili 700 direktora, 600 ili 700 zamenika direktora, 600 ili 700 puta tri ili četiri direktora sektora, puta 10 najmanje, nekada i više, članova upravnih odbora, koji se menjaju kako se promeni ili kako se završi nekakav izborni ciklus.
To sve zajedno daje jednu armiju od nekoliko hiljada ljudi. To nije stanje za koje je odgovorna ova vlada. To je stanje zatečeno 2000. godine. Sećam se da je dolaskom DOS-a na vlast bilo potrebno naći 11 hiljada ljudi koji bi preuzeli razne funkcije u zemlji, uključujući i javna preduzeća. To je suština. Postojanje tih preduzeća je suština i osnov svake korupcije u ovoj zemlji. Korupcija minimalno se nalazi u ovoj skupštini, jednim većim delom u Vladi, ali to je ipak suviše mali broj ljudi.
Suština korupcije u ovoj zemlji su hiljade ili desetine hiljada javnih nabavki koje se u ovih 700 ili 600 javnih preduzeća održavaju u manje više svakom danu u godinu dana. Ne postoji Agencija za borbu protiv korupcije, ne postoji Državna revizorska institucija koja može taj problem da reši kontrolom tog kvaziposlovanja.
Te ljude u velikoj većini slučajeva ništa, osim članstva u političkoj partiji, ne kandiduje da budu na bilo kom od tih mesta, ni jedna jedina stvar. Oni da su mogli, oni bi sami imali svoja preduzeća ili firme, kompanije u kojima bi obavljali te funkcije.
Pošto to nisu uspeli da urade, kako da kažem, zahvaljujući svojoj sposobnosti, oni su se članstvom u političkoj partiji našli na nekom položaju koji im danas to omogućava da odlučuju o milionima dinara građana ove zemlje. Zato kažemo, i sigurni smo u to, da je jedino nastavak procesa privatizacije i izlazak države iz svih mogućih javnih preduzeća, koliko je to standard u bilo kojoj drugoj civilizovanoj državi, jedini zdrav osnov za borbu protiv korupcije.
Znači, razvlašćivanje države je osnovna stvar u borbi protiv korupcije. Ako ovome dodamo još broj ministarstava, broj državnih sekretara, broj ljudi koji dolaze kada se promeni vlast na republičkom nivou, na lokalnim nivoima, u organe vlasti, prosto dolazimo do toga da ova agencija stvarno ima više nego simboličnu ulogu.
U političkom smislu, ona suštinski na izvestan način i ometa borbu protiv korupcije, skrećući pažnju sa suštinskih problema ovog društva na par pojedinaca koji imaju duple funkcije i koji, želeći to ili ne i podržavajući javno ovaj zakon glasanjem, kao što smo čuli gospodina u fudbalskom dresu malopre, ali im ne pada na pamet svojim ponašanjem da taj zakon i poštuju.
To je u ovoj zemlji dovoljno, reći javno da ste za nešto, da podržavate nešto, a onda izaći iz ove sale, baš vas briga, doći u polo majici kratkih rukava, izvređati sve nas, održati nam lekciju ovde i na kraju reći da podržavate zakon, ali da vam ne pada napamet da postupate po njemu, pošto se vi ne osećate da ste državni funkcioner.
Sada, kako da kažem, pored ovog razvlašćivanja države, za koje stvarno verujemo da je suštinski osnov i tranzicije i eliminisanja korupcije u pravom ili suštinskom smislu, mi mislimo da je postojanje jasnih pravila koja se poštuju - drugi osnov za eliminisanje korupcije.
Ako pogledamo sve što je ova vlada uradila u poslednjih, ne moramo da idemo daleko, nekoliko nedelja, videćemo šta je sve učinjeno da se nikakva pravila u ovoj zemlji ne postave. Rekli smo nekoliko puta da pravila imaju smisla samo ukoliko traju. Ukoliko traju, i svi ih znamo unapred i postupamo prema njima, ona postaju pravila, inače su stvar arbitrarnosti.
Stvar arbitrarnosti, jer se na kraju svede na to, na pravo onoga ili na jači značaj onoga ko ima silu, u našem skupštinskom smislu to je skupštinska većina, vladajuća većina.
Evo vam primera za nepostojanje pravila. To je pitanje mandata. Da li mandati pripadaju poslaniku? Ne pripadaju. Jedan zakon kaže jedno, drugi drugo, Poslovnik kaže jedno, Zakon o Narodnoj skupštini. Mi smo podneli amandman, nije prihvaćen. Prihvaćen je u izmenjenom obliku.
Da li je gospodin Šormaz poslanik ili nije? Tri nedelje to ne zna Skupština. To je nepostojanje jasnih pravila. O tome se govori. To je vrsta korupcije koja je vrlo politička i ona nije za novac. Ona obezbeđuje sigurnost vladajućoj većine, time što vladajuća većina odlučuje o svakom pojedinačnom slučaju mandata poslanika u ovoj skupštini.
Ona direktno obezbeđuje svoj opstanak na vlasti. Ako pogledamo šta je definicija korupcije iz ovog zakona, to je očigledan primer političke korupcije. Dakle, nepostojanje tih pravila je dosta raširen metod, naročito u funkcionisanju ove Vlade.
Podsetiću vas da je ova Vlada, na primer, donela Zakon o planiranju izgradnje. Šta god mi mislili, Vlada je tu tražila da oni koji su već nešto kupili pod određenim uslovima sada plate još nešto, pošto Vlada misli da je tako u redu. Da li se to zove izbegavanje pravila? Ova Skupština je donela prošle nedelje zakon kojim se ukida tender, kao vrsta poslovanja države. O tome ću govoriti još malo kasnije.
Jasna pravila ne postoje, nažalost, ni u ovom zakonu. Pogledajte član 82. Ovaj predlog zakona kaže da ukoliko neko nije podneo, što je po prethodnom predlogu bilo potpuno nemoguće, svoju prijavu da obavlja još neku funkciju do 1. januara, pa do 1. aprila, sada se rok širi na 1. septembar, a onda se daje pravo Agenciji da tumači da li je taj neko u sukobu interesa.
Postavljam vam pitanje – da li Dušan Bajatović u sukobu interesa? Da li je direktor kompanije "Srbijagas" u sukobu interesa? Direktor kompanije, narodni poslanik? Ako pročitate jedanput ovaj zakon, biće vam jasno da jeste. Nas zanima da li je on poslanik ili direktor te kompanije.
Ta kompanija kupuje ostala preduzeća konvertujući svoj dug po Srbiji. Da li to čini u ime političke partije kojoj pripada? Gospodin Bajatović nije radio 40 godina, nemam ništa lično, ali je dobar primer, u "Srbijagasu", pa je najveći srpski stručnjak za gas.
On je potpredsednik jedne od stranaka vladajuće koalicije, koja je kada je došla na vlast on je preuzeo mesto tog direktora. Možemo da pričamo i dalje.
U upravnom odboru NIS-a sede razni ljudi koji nemaju nikakve veze, osim što su kupovali gorivo na pumpi, kao i svi građani Srbije, verovatno. Šta njih kvalifikuje za to?
To su pitanja, gospodo, koja imaju veze sa korupcijom. Da li je nečiji brat ili sestra direktor neke privatne firme ili nekog dućana, to manje ili više utiče, ali to je pitanje koje će doći naknadno.
Ono što nas zanima je – šta daje političkim partijama pravo da predlažu članove upravnih odbora i direktore preduzeća? Čime je to pravo ograničeno i zašto ova vlast sadašnja ne nastavlja proces privatizacije na način na koji je to rađeno 2000. godine, čime bi se država razvlastila tog prava i dala to pravo nekome ko je privatan vlasnik i valjda bi najbolje znao šta će sa tim?
Verujte da 99% takve vrste funkcionera ne razmišlja o dobrobiti tih preduzeća, zato što to nije prirodno. To nije njihovo, oni su tu na određeno vreme. Oni razmišljaju ili kako da ostvare neki rezultat za to preduzeće kratkoročno, ne vodeći nikakvog računa o dugoročnom interesu, da bi dobili političku promociju za sebe lično ili razmišljaju kako da oštete to preduzeće, da se obogate.
Da li policija ima snage da uhapsi sve njih? Nikada nijedna zemlja na svetu nije tako rešila problem korupcije. Nikada nijedna. Da li ćemo mi biti prva? Dozvolite mi da sumnjam u to.
Imate susednu zemlju koja je imala možda i najveći problem korupcije od svih evropskih zemalja, to je Rumunija. Iz Odbora za evropske integracije susreli smo se sa njima hiljadu puta. Pitali smo ih hiljadu puta. Vrlo je jasno šta je kod njih bio odgovor na korupciju.
Potpuna depolitizacija biznisa ili ekonomije, znači, jaka, brza privatizacija i sa druge strane, izlazak države iz svega iz čega može da izađe i kao treće, jasna pravila. Nikakvo odlučivanje. Dok su pravila jasna, svima je jednostavno da se ponašaju.
Nažalost, mi smo ovo isto govorili i kada se raspravljao i o prethodnom zakonu. Puno je buke dignuto i taj se zakon pretvorio, manje ili više kada gledamo medije, ne u borbu protiv korupcije, nego u lov na veštice.
Sada ako neke medije kontroliše jedna stranka, ona juri ove iz druge stranke. Ako kontroliše vladajuća koalicija, ona juri ove druge. Da li će to u nekoj borbi rešiti problem? Neće. Oni će se dogovoriti, kao što se dogovore svaki put i taj problem će ostati svima nama.
Što se tiče duplih funkcija kao jako važnog pitanja, mogu da razumem argument da su se pravila promenila i da ih je zato trebalo odložiti. Vi ste članovi vladajuće koalicije i imate trećinu poslanika ovde, vi ne možete, ne smete glasati za ovaj zakon i kršiti ga u isto vreme. To nije moguće politički. Možda mislite da je moguće zato što to trenutno prolazi, ali to nije moguće. Nije moguće.
S druge strane, mogli ste da iskoristite još jedan argument, a to je da postoje ministri u Vladi koji po funkciji imaju dve funkcije. Premijer je predsednik Upravnog odbora Fonda za razvoj, ako se ne varam, ministar ekonomije je predsednik Upravnog odbora isto takođe nekog fonda, ministar ekonomije ili potpredsednik Vlade. Ministar Đelić, ili potpredsednik Vlade Đelić je opet deo nečeg drugog.
To jesu slučajevi koji su možda posebni, ali za to nema nikakve realne utemeljenosti. Fond za razvoj bi radio bolje da premijer nije na njegovom mestu. Drugo je vreme bilo kada je Zoran Đinđić bio predsednik tog fonda. To je drugo vreme bilo i tada je to bilo trenutno rešenje, koje je trebalo da služi par meseci dok se ne da autoritet tom fondu. Zašto je danas premijer Mirko Cvetković je direktor tog fonda?
Što se tiče premijera, pa mi smo ovde govorili o njegovom sinu i o zakonu koji je ova Skupština menjala, a u koji je direktno bio umešan njegov sin. Mi nismo rekli da je to tačno. Mi smo rekli ono što smo čuli. Nikada nismo dobili odgovor na to pitanje. Nikada. Umesto toga puni su mediji informacija o ceni kafe u skupštinskom restoranu. Da li će to rešiti problem korupcije? Naravno da neće.
Duple funkcije i način na koji se one rešavaju nas duboko dovode ili nas ubeđuju u mišljenju da promena ovog zakona jedini cilj imaju to kako da obezbede većinu vladajuće koalicije u Pokrajinskoj skupštini u Vojvodini i kako da obezbede da se dva gradonačelnika, koja se istovremeno i poslanici u ovoj Skupštini, ne naljute i kako da se sada ceo taj problem reši sa što manje posledica u vladajućoj koaliciji.
To ne piše ovde, ali su to priče koje mi čujemo. Jedan od tih ljudi je podneo amandman, onda ga je povukao i optužio drugu stranku vladajuće koalicije da mu je ona podmetnula amandman. Stvarno nikada nisam čuo da neko nekom podmetne amandman, ali ako je to tačno, zašto ne kažete o tome. Šormaz je podneo, takođe, takav amandman. Ovaj čovek neutvrđenog statusa već danima. Zakaže se Administrativni odbor, ode Tomislav Nikolić u Hilandar, odloži se Administrativni odbor do daljnjeg.
To su stvari koje sistemski grade korupciju. Policija neka rešava one ljude sa onim citostaticima i ostale sramotne stvari. Policija i pravosuđe, da se ne uvrede, ali to su pojedinačni slučajevi i oni su više krivična dela nego što su predmet korupcije. To su ozbiljna krivična dela.
Korupcija postoji ako mi ne znamo kako se bira direktor doma zdravlja, zašto se bira takav direktor doma zdravlja, direktor bolnice, upravni odbor bolnice, nadzorni odbor. Ko o tome odlučuje? Mi smo preduzeli jedan deo odgovornosti u Beogradu i nijedan funkcioner naše stranke se ne nalazi ni na jednoj funkciji, niti u Gradskoj skupštini, niti u bilo kom javnom preduzeću. Nijedan.
Da li je to imalo neki efekat? Jako mali. Naš politički dogovor i način razgovora sa ostalim partnerima je bio da svi tako postupe. Dok je zavisilo od njihove volje, a ne od moći tih, ne znam kako to da nazovem, grupa koje stoji iza stranaka, to je funkcionisalo, a onda je u jednom trenutku prestalo da bude bitno. Prestalo da bude bitno zbog tog ogromnog broja.
Mi u Beogradu postavljamo direktore pozorišta, upravne odbore pozorišta. Beograd ima u vlasništvu 117 apoteka. Siguran sam da je to jedini grad na svetu koji ima u svom vlasništvu 117 apoteka i šta god uradite tu korupcija će tu postojati. Korupcija će postojati, to je bio predmet, čak i rasprava kada se govorilo o gradskoj vlasti, ali rešenje osim privatizacije toga ne postoji. Kako ćemo mi da rešimo? Ko će da se bavi tim? Ko se od nas uopšte razume u to, u lekove?
Mi smo se kandidovali na izborima da bi sproveli neku političku ideju. Ako ta politička ideja, između ostalog, u sebi nosi borbu protiv korupcije, mi vam sada kažemo da je laž i demagogija da će taj problem rešiti policija i pravosuđe, i vi to dobro znate. To je politički problem i on se rešava procesom tranzicije i završetkom tog procesa.
Kada govorimo o Evropi, nije Evropi ovo uslov zbog Evrope samo. Ovaj zakon bi trebalo da je nama uslov jer se tu radi o trošenju novca ljudi koji za nas glasaju. To su interesi naši. Da vidimo zašto Železnice Srbije žive na subvencijama, ne znam koliko godina unazad, desetina godina, a nikada sporije nisu radile. Zašto "Telekom" kupuje drugi "Telekom" u Republici Srpskoj za 600 i nešto miliona evra, a videćemo za koliko će se prodati sada.
Zato što te odluke donose političari, a oni nemaju interes firme i ljudi koji rade u tim firmama kao prvi. Oni imaju ili političku svoju promociju ili imaju neki interes koji je kažnjiv po zakonu.
Znači, mi naravno podržavamo sve, ukoliko je ovaj tekst usaglašen sa Agencijom za borbu protiv korupcije nemamo, prosto, ako je to zajednički stav nekog nezavisnog tela i Vlade Srbije ili ove većine, to je s naše strane u redu.
Kažemo vam – laž je i demagogija da se u ovoj zemlji vode kampanje lova na veštice protiv pojedinaca, dok u isto vreme zato što su ti neki pojedinci sad u vladajućoj većini nema nikakvih sankcija, nikakvih odluka, delovanje zakona se samo odlaže. Odlaže se, naveo sam nekoliko primera. Rešite, dajte jasne političke odluke. Da li gradonačelnik može da bude poslanik? Tu ima razloga i za i protiv. To svako od nas zna.
U prvom sazivu od 2000. godine 40 gradonačelnika sedeli su u Skupštini kao poslanici. To znači da je ta Skupština bila loša? Ne. Znači, rešite to pitanje kako znate, ali nemojte menjati zakon svakih par meseci zato što želite da obezbedite samo većinu ili bar ne dozvolite da se pitanje korupcije svede na to koliko će ljudi policija uhapsiti, pošto nikada neće uhapsiti sve koji se korupcijom bave i od nje žive. Samo sistemske promene i dalje približavanje EU će taj problem rešiti. Ništa drugo.