Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7579">Ivan Andrić</a>

Ivan Andrić

Liberalno demokratska partija

Govori

Teško je govoriti o ovom predlogu poslovnika zato što je jako teško ili skoro nemoguće videti jasnu viziju onoga kako je vladajuća većina zamislila da ova skupština u budućnosti funkcioniše.
Inače, naša poslanička grupa nema neko mišljenje, kada se govori o poslovniku, da je reč o nekakvom istorijskom aktu koji treba ne znam šta da reši. Iskustvo od 2000. do danas nas uči da manje ili više svaka vladajuća većina poslovnik prilagodi sebi. Mislim da ga u tom smislu i treba komentarisati i da u njemu treba naći neke osnovne pravce kako vladajuća većina zamišlja da Skupština Srbije treba da funkcioniše.
Upravo, ako tako gledamo ovaj poslovnik, jasno je da je nemoguće za bilo koju opozicionu partiju da se složi sa ovakvim predlozima. Prvo, oko onoga što je rekao predstavnik predlagača, oko te tri uloge koje Skupština ima i tri grane vlasti, stvarno ne mogu da nađem nijednu odredbu poslovnika koja na bilo koji način omogućava kontrolnu ulogu parlamenta ili na bilo koji način uvažava principe neke osnovne demokratije u kojoj se uvažava mišljenje opozicije, tj. manjine. Ne vidim način na koji će Skupština ubrzati svoj rad i doprineti da kvaliteti zakona koji se usvajaju budu bolji.
Mislim da je ovaj poslovnik prilično rezultat jedne situacije koja više od bilo svega pokazuje koliko je inertna vladajuća koalicija i koliko je vreme u kome mi živimo danas drugačije od onoga kako ga vladajuća koalicija vidi.
Mislim da je ovaj poslovnik samo legitimizovao težnju od prošle godine, ako se ne varam, kojom se želelo ubrzanje rada parlamenta. Tada su učinjeni neki koraci, danas su oni nastavljeni, ali stvarno ne mislim da Skupština Srbije ima bilo kakav problem sa brzinom kojom donosi zakone. Nije mi jasna ta težnja onda da se takav neki proces još više ubrza.
Skupština Srbije je prošle godine usvojila 400 zakona, ove godine stotinak. Nema nikakvih razloga da mi dalje u ovom trenutku taj proces ubrzavamo. Skupština Srbije je najefikasnija institucija u državi, najtransparentnija i to ne govori dobro o Skupštini Srbije. To govori upravo mnogo loše o svim ostalim institucijama u našem društvu.
Međutim, ono što je do sada bila zamerka, kako predstavnika opozicije, tako, na primer, i u nekoliko poslednjih izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije na putu ka EU, ti nedostaci nisu otklonjeni i ovaj poslovnik im se na izvestan način uopšte ne obraća, čak sklanja glavu od njih.
Reći ću vam da su osnovne zamerke, to je vrlo lako proveriti, svako od vas to može da uradi i hiljadu puta smo o tome govorili na sednici Skupštine, javnost u radu i donošenje zakona po hitnom postupku. Namera da se takva zamerka uputi nije da se ukine hitan postupak i izmisli neki drugi, sada se zove skraćeni, već je upravo težnja te primedbe bila da se na neki način omogući transparentnija ili javnija rasprava o svakom predlogu zakona, da se onemogući da nama zakoni stižu u petak uveče, a da ih u ponedeljak imamo na dnevnom redu, da se oni usvajaju po hitnom postupku, bez obzira što stupaju na snagu za dve ili tri godine, dakle, da se javna rasprava izbegava.
Prošle nedelje je ovde bio jedan ministar, govorim o ministru Duliću, koji je rekao da je Ministarstvo za prostorno planiranje namerno izbeglo javnu raspravu zato što bi u toj javnoj raspravi došlo do komplikovanja i svako bi imao neke sugestije da izrekne. Dakle, upravo ono što je i svrha javne rasprave.
Dolazimo naravno do pitanja odgovornosti. Slažem se s nekim od kolega koji su govorili ranije da glasanje o ovom poslovniku će definisati ponovo ko je vlast, a ko je opozicija u ovoj skupštini, ali neki boljitak neće doneti.
Međutim, i to bi bilo dovoljno da je reč o jednoj običnoj promeni poslovnika i mi prosto ne bi imali više šta da dodamo. Opet dolazi u pitanje i u prvi plan izbija, ne znam kako bih to nazvao, ali nemam drugu ideju pošto ne verujem da je vladajuća koalicija antievropska, to prosto odbijam da poverujem, mada me vreme svaki dan sve više demantuje, koja je želja ili koja namera stoji iza toga da ova država krši ugovore koje proglašava ujedno svojim najvećim uspesima?
Na koji način je moguće da se jedan skupštinski odbor proglasi odborom koji će pratiti sprovođenje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju? Da li neko od onih ljudi koji su pisali ovaj poslovnik je pročitao SSP, da li znate šta znači prvo formiranje odbora, tela Skupštine Srbije, zajedničkog tela sa Skupštinom ili Parlamentom EU koji treba da omogući praćenje procesa evropskih integracija u Srbiji u smislu donošenja, ali i implementacije zakona?
Potpuno je nemoguće da se ta nadležnost doda postojećem Odboru za evropske integracije. Taj odbor se sastoji, probaću da vam ponovim, između predstavnika ili poslanika naše Skupštine i poslanika Skupštine Evropskog parlamenta, na isti način postoji i Vladin mešoviti odbor, između Vlade i Evropske komisije, ta dva odbora najmanje dva puta godišnje, a uvek po potrebi, raspravljaju o pitanjima. Dakle, to je zajednički odbor, mešoviti odbor ove Skupštine i Skupštine EU, odnosno Parlamenta EU.
Po našem mišljenju i predlogu koji smo vam dali još pre godinu i po dana, u ime Skupštine Srbije u tom odboru moraju sedeti šefovi poslaničkih grupa. Na taj način se daje legitimitet tom odboru. Ovako, čak i kao član Odbora za evropske integracije, prosto mislim da se time sužava kvalitet jednog odbora, to je Odbor za praćenje, sprovođenje sporazuma.
S druge strane, uzima se vreme članovima Odbora za evropske integracije, koje iovako nedostaje u dnevnom poslu koji obavljaju, kao daleko najaktivnijem, možda posle Odbora za spoljnu politiku, najaktivnijem odboru u ovoj Skupštini, koji jedini radi uvažavajući principe i postojanje i stavove svih stranaka u ovoj Skupštini, dakle, uz punu saglasnost svih.
Nekoliko je krupnih zamerki, ali najveća zamerka dolazi do te hitnosti i do tog skraćenog postupka. Nabrojali ste u ovom predlogu koji imate u kojim slučajevima može doći do skraćenog postupka. Negde to može da bude opravdano, kada je reč o međunarodnim ugovorima, ali to prosto nije posledica realnog stanja.
U ovoj Skupštini se ne koristi sve vreme kada se govori o ratifikaciji ugovora. To nije realan problem, zašto ste taj problem rešavali? Što se tiče skraćenog postupka, ko odlučuje o tome koji je zakon evropski? Odlučuje predlagač koji napiše na papiru, koji daje zakon u Skupštinu i kaže da je taj zakon evropski, i to je jačanje kontrolne uloge Skupštine.
Prosto, nemam poverenja da će vaši ministri imati dovoljno znanja, stručnosti i želje da se postave prema zakonima tako da samo za one koji jesu evropski traže skraćeni postupak. U ovoj Skupštini šest meseci nije podnet nijedan evropski predlog zakona, prema izveštaju Kancelarije za evropske integracije Vlade Srbije, ne prema našem izveštaju.
Ono čega smo danas bili svedoci, to je da se na svi zakon stavlja odluka hitnosti i da se taj zakon smandrlja u skupštinsku proceduru, da samo prođe vreme i da se zatim posle mesec, dva ili tri, taj zakon menja.
Danas ćemo i to vreme podeliti na skraćeni postupak usvajanja, zatim kada utvrdimo grešku, pošto će se raditi o manjim i sitnim izmenama koje ne ulaze materijalno u zakon, i tada ćemo imati skraćenu proceduru. O čemu ćemo mi raspravljati?
Sećam se kada gledam, ovde ima dosta kolega iz Otpora, podsetiću vas da smo imali jednu akciju, to je jedna od prvih akcija Otpora, kada smo zajedno sa poslanikom, sada vladajuće koalicije, Nenadom Čankom, podneli jedan amandman u tadašnjoj Skupštini Srbije. To je bio amandman o zabrani svega.
Nas četvoro je bilo u Skupštini, mi smo taj amandman podneli, formalni predlagač je bio Nenad Čanak. Tražili smo da se zabrani sve, da se ne zabranjuje onako postepeno, nego odjednom, pa onda da se samo dozvoljava ono za šta vladajuća većina smatra da je dovoljno.
Tako da mislim da bi možda kao nekakav nastavak toga i danas bilo dovoljno od vladajuće koalicije da učini ono što bi zapravo želela, a to je da se zabrani pretres u Skupštini Srbije, da odbori mogu da raspravljaju do pet minuta po zakonu.
Pri čemu, podsetiću vas na još jednu skandaloznu odluku ovde, a to je da se poslanici koji su nezavisni međusobno dogovore, a ako ne mogu da se dogovore o tome ko će govoriti o amandmanu, onda prva tri koja stignu do predsednice Skupštine, lomeći se tamo iz zadnjih klupa, imaju pravo da govore, a onaj četvrti nema pravo da govori, pošto je on spor i ne zaslužuje da dobije vreme da kaže nešto o amandmanu. To je preneto iz ovog poslovnika, ta odredba je preneta, ona nije nova.
Kako Radna grupa u dve godine nije primetila tu nelogičnost da ne može nikom oduzeti pravo nijednom poslaniku da govori o amandmanu, kako je to moguće? To je direktno kršenje. Pitam vas ko će odlučivati o tome koji je zakon evropski, i vaša bahatost i sila koju primenjujete u Novom Pazaru, Kraljevu, gde god hoćete, neće pomoći da mi kažemo da je ovo evropski poslovnik.
Ovaj poslovnik je zapravo antievropski. On se ne obraća onome što je suština našeg problema, a suština našeg problema danas je uspostavljanje jasnih pravila po kojim bi Skupština mogla da funkcioniše u budućnosti. Intencija vladajuće većine nije ta, intencija vladajuće većine je da ako poslanik koji napusti jednu poslaničku grupu sa moje leve strane podržava vlast, onda mu se ne oduzima mandat. Ako poslanik napusti vladajuću većinu, njemu se mandat oduzima.
Ako je gospodin Šormaz, pošto ne znamo da li on podržava Vladu ili ne podržava, još šeta po poslaničkim grupama, onda ne znamo ni mi kakav je postupak, pa onda čekamo da se odloži. Postoji način, gospodine Ristiću, i to da se uredi. Možete da kažete u Poslovniku da poslanik koji napusti opozicionu partiju zadržava mandat, a poslanik koji napusti partiju vladajuće većine njemu se mandat oduzima. Onda prosto znamo na čemu smo i to je jasno pravilo.
Dakle, nema arbitrarnosti. Mi kažemo – mi smo protiv toga, vi kažete – mi smo za to, to je evropski standard, dođe vaš ministar za zaštitu ljudskih prava, eto to je na primer zanimljiva komponenta.
Može se odbor konstituisati ukoliko je dovoljna samo prosta većina poslaničkih grupa da predloži jednog po jednog poslanika u taj odbor, ili koliko im pripada, i time se odbor može konstituisati. Njegov broj poslanika kada je konstituisan predstavlja i kvorum za odlučivanje.
U čemu je razlika sa Savetom bošnjačke nacionalne manjine, zašto je tamo potrebno 2/3? Oni nisu dovoljno kvalitetni ili tamo nema opstrukcije vaša dva ministra. Vaša namera ovde je bila da sprečite opstrukciju opozicije da se formiraju odbori. A tamo može, tamo je to dobrodošlo, tamo treba 2/3, pa pošto niko nema 2/3 nema ni saveta. Podseća me na jedan bizaran vic.
O tome vam govorim, pravila u ovoj zemlji ne postoje. Da bi nešto bilo pravilo potrebno je da postoji jedno određeno vreme i da se primeni nekoliko puta, i onda mi svi znamo koja su to pravila i u skladu sa tim pravilima se ponašamo. Ne možemo ih menjati kako okolnosti nalažu ili kako one idu na ruku vladajućoj većini.
Drugi, ili možda ključni najveći problem pored te nestabilnosti predstavlja nedostatak javne rasprave. U svim, ili skoro svim parlamentima na svetu postoji nešto što se zove prvo čitanje, drugo čitanje, treće čitanje. To poslanici vladajuće većine znaju bolje od mene.
Zašto ova promena Poslovnika nije iskorišćena da se takva praksa uvede u Skupštinu Srbiji? Da bi objasnili o čemu se radi, tamo se predlog zakona ili nacrt zakona šalje nadležnom odboru, nadležni odbor koji čine predstavnici svih stranaka daje svoje mišljenje, ključno mišljenje predlagač zakona razmatra i vraća drugi nacrt zakona u Skupštinu, koji onda ulazi u redovnu proceduru.
Zašto mi to nemamo? Zato što naši ministri ne znaju koje će zakone predložiti i kada se istroše zakoni koji su napravljeni još u Koštuničino vreme, onda nema ni zakona, onda smenjujemo guvernere, zločine nad jednim narodom, nad drugim narodom i samo otežemo i čekamo da prođe.
Da bi mediji u ovoj zemlji izveštavali samo o našem restoranu, a ne o tome šta radi Čiplić, šta radi Oliver Dulić, šta rade ovi ministri čija imena i ne znamo. Iznenadimo se kada ih vidimo na televiziji posle dve godine. Šta radi Dragin, gde je danas nosio džakove, kome je šta danas obećao?
To je ministar koji je preneo najviše kilograma u istoriji srpske politike. Pre neki dan je prešao i na kombajn, što bi valjda značilo modernizaciju Vlade. Više ne nosi džakove, sada vozi kombajn. U narednom periodu možemo da očekujemo i da poljoprivreda krene tim putem.
Nije politika u tome, politika je u jasnoj viziji. Ako ste hteli da Skupština bude evropskija i da evropski zakoni idu po posebnoj proceduri, morao je onda da se iskoristi taj osnovni postulat demokratije, a to je da se nama, poslanicima, omogući da na izvestan način kontrolišemo da li je neki zakon evropski ili nije.
To je trebalo da bude nadležnost Odbora za evropske integracije ili odbora za praćenje procesa stabilizacije i pridruživanja. To je trebalo da bude nadležnost odbora i kada Oliver Dulić kaže "ukidanje tendera je evropski standard.", onda mu taj odbor kaže "izvini, nije, to nije evropski standard, nešto drugo je. Kada naučiš, vrati se u Skupštinu. Ovo ne može da ide po hitnom postupku."
To je onda kontrolna uloga parlamenta, a ne naša mogućnost da pitamo ministre koji nam onda šalju nakon tri meseca odgovore na pitanja koja nismo postavili. Žao mi je što ovde nemam, dobio sam najsmešniji odgovor. To je odgovor ministra Vuka Jeremića. Iskoristiću u četvrtak svoje pravo da pročitam odgovor i da vas, nadam se, lepo zabavim. Tu ima lepo moje pitanje i odgovor, pa samo da vidimo da li je neko dovoljno pametan u ovoj skupštini da poveže ta dva. Ja nisam.
Jasna procedura oko toga ko utvrđuje da li je neki zakon evropski ili nije, mi smo predložili amandmane, to je set amandmana, set novih članova koji bi u stvarnosti pojačali kontrolnu ulogu parlamenta i uvažili mišljenje opozicije. To su ključne stvari sa kojima ste počeli odbranu ovog Poslovnika. Vi ćete to odbiti, nećete prihvatiti. Reći ćete ne znam šta, ali onda gubite pravo da kažete da je ovaj poslovnik uvažio mišljenje opozicije.
S druge strane, često smo bili svedoci da se biraju potpuno anonimni ljudi za koje niko ne zna za neke funkcije koje su često jako važne. Nekada se opozicija ne slaže sa tim misleći da to što je neko bio pravnik u nekoj privatnoj firmi, a samo zato što je Bošnjak, treba da bude u Ustavnom sudu.
Vladajuća većina misli da je to u redu, pošto jedan bošnjački ministar ima svog sudiju Ustavnog suda, pa mora da ima i drugi, pa sada pošto ne može da nađe kvalitetnog, to je manje važno. Mislimo da sistem ili način, ili mehanizam javnog saslušanja morao da postane obaveza u takvim situacijama. To smo vam predložili.
Šta je problem da odbor izvrši javno slušanje svih kandidata koje Skupština Srbija treba da predloži na neku funkciju? Tako ne bismo bili prinuđeni da u istoj, ne znam da li je to pravna vratolomija, ali sa logične tačke neverovatno je da ćemo mi i smenjivati i birati guvernera u istoj tački. Možda će vladajuća većina izglasati da nije prihvaćena ostavka guvernera. Šta je onda rezultat?
Kao i uvek kada dođe do argumenata postoji ta iluzija da se tom bahatošću može na to odgovoriti, tako da se više neću obraćati predlagaču. U krajnjoj liniji, nije ni važno. Da je bilo sposobnosti da se napravi nešto bolje, verovatno bi se napravilo.
Ono što mislimo, to je da je neophodno, da bi iole sledeći izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije bio pozitivan u delu koji se tiče Skupštine, da nije moguće dalja skraćivati javnu raspravu o zakonima, da se ne sme dozvoliti Vladi da Vlada odlučuje o tome koji je zakon evropski a koji nije, pošto, između ostalog, za tako nešto nije ni sposobna.
Da se mora pojačati kontrolna uloga parlamenta, da se mora pojačati odgovornost parlamenta time što će svi koje parlament bira na neke funkcije morati da prođu javno slušanje u Skupštini Srbije, da će morati da izlože svoj program, želje, namere zašto se za nešto kandiduju, da nam svoje biografije daju na uvid, da ne bude više moguće da se guverner bira na osnovu jedne rečenice – ja, Boris Tadić ili mi, Boris Tadić predlažemo Dejana Šoškića za guvernera, nego prosto mislim da odbor mora održati predraspravu da bi znao da savetuje poslanicima šta da rade.
Tako je i u slučaju Saveta za radio-difuziju, u slučaju sudije Ustavnog suda, Vrhovnog kasacionog suda. Tako je u slučaju svih nezavisnih regulatornih tela koja imamo – Saveta za borbu protiv korupcije. Imamo pitanja za članove tog upravnog odbora koji imaju više funkcija nego svi poslanici zajedno, pojedini od njih. Zašto nisu došli da na to odgovore? Zašto su oni bolji od bilo koga od nas?
Prosto, pogoršavanje transparentnosti a proširenje demokratičnosti bi samo po sebi…
(Predsednik: Vreme. Privedite kraju.)
Oduzmite od poslaničke grupe. Ako se ne varam, to je moguće.
(Predsednik: Vreme. Nije moguće.)
Iskoristio bih vreme predviđeno za pitanje da uputim čestitku vladajućoj koaliciji na izboru Aleksandra Tijanića za generalnog direktora RTS-a i da ujedno postavim pitanje premijeru zašto do sada nije ništa preduzeo za ispitivanje svih mogućih zloupotreba, na koje su pored LDP-a ukazivale i ostale nevladine i ekspertske organizacije, jer ste mu time mu indirektno omogućili da postane ponovo, po treći put, što je takođe nelegalno, direktor RTS-a.

Na ovome vam iskreno čestitam, a ono što me najviše zbunjuje i plaši jeste političko licemerje kojim ste uspeli da jednog od najvećih neprijatelja Zorana Đinđića ustoličite na mestu direktora RTS-a uprkos svemu što je do sada rekao o nama, o vama, o Zoranu Đinđiću, o Evropi, o svima.

Vaša inertnost, nerad, odbijanje da se bavite time i, na kraju, indirektna podrška koju ste dali, jer ste omogućili Upravnom odboru koji je kontinuitet sa Upravnim odborom Vojislava Koštunice, da ponovo izabere direktora RTS-a, uzdajući se u samu ocenu onoga što je sam o sebi rekao, a to je da je na mestu direktora RTS-a potreban sluga, rob, koji bi za neki stan ili novac učinio usluge vladajućoj koaliciji.

Imajući u vidu kako su prošli vaši prethodnici, koji su takođe ukazali njemu poverenje, iskreno vam želim da prođete isto tako.
Nema ministra, valjda se poveo mojim primerom pa je otišao da čestita izbor Tijanića.
Predložili smo da se proširi postojeći član 2, u kome se nabrajaju ciljevi ovog zakona i gde su razlozi zbog kojih je građevinska industrija u Srbiji doživela toliki pad u proteklih nekoliko godina. Želeli smo da ga proširimo razlogom koji je najistinitiji.
Predložili smo da jedan od osnovnih ciljeva ovog zakona bude i otklanjanje negativnih efekata primene rešenja iz Zakona o planiranju i izgradnji, koje je Ministarstvo podnelo prošle godine.
Sigurni smo da razlozi zbog kojih je građevinska industrija stala nisu samo, iako jesu najvećim delom posledica svetske ekonomske krize, ali da su u mnogo većoj meri posledica jednog neodrživog zakona, za koji samo ministarstvo priznaje, nakon godinu dana bezuspešnog lutanja, da ga je potrebno promeniti.
Možemo da polemišemo da li je kriva administracija za nepoštovanje tog zakona ili je krivo Ministarstvo što je predložilo nešto što administracija ne može da ispuni. U svakom slučaju, jedan od osnovnih razloga je i postojeći loš Zakon o planiranju i izgradnji.
Nadamo se da će vladajuća većina prihvatiti ovaj amandman, baš onako kao što je podržala Aleksandra Tijanića.
Hvala. U ovom članu se prvi put nazire skandal koji će se kasnije razraditi u članu broj 5. Mi smo predložili da se ovaj član briše i dopustite da vam kažem bar pet argumenata, koji bi trebalo da budu dovoljni da bilo ko, ko poštuje demokratiju kao način uređenja, glasa za ovaj amandman.
Prvo, član 3: ''U skladu sa ovim zakonom, Vlada, na predlog nadležnih ministarstava, odnosno nadležnog organa jedinice lokalne samouprave, utvrđuje listu projekata za izgradnju, rekonstrukciju, odnosno adaptaciju, koji se u celosti ili delimično…''
Znači, pored toga što je verovatno nemoguće da se napravi jedinstvena lista na nivou cele Srbije, prosto je neverovatna ambicija da krečenje Doma zdravlja u Surdulici i firma koja će to raditi budu pod nadležnošću Ministarstva u Beogradu. Ovakav vid centralizacije je, pored onoga kada je oduzeta imovina opštinama iz devedeset i neke godine, mislim drugi najveći do sada.
Dalje, onaj deo člana koji ukazuje na potencijalne mogućnosti za korupciju, a koji se u nejasnim terminima u ovom članu pominju, kao ''koja imaju odgovarajuće iskustvo i reference i zapošljavaju značajan broj radnika, odnosno prema svojim tehnološkim kapacitetima…'', a sve to prema kriterijumima koje će Vlada odrediti. Zašto sad nije Vlada odredila? Znači, ostavlja se jedno diskreciono pravo, koje će sigurno ostaviti sumnju u korupciju i arbitrarnost u odlučivanju.
Idemo dalje, na odredbu koja je direktno suprotna Zakonu o javnim nabavkama. To je ova oko toga da mogu da učestvuju samo domaće firme. Kao što znate, u Zakonu o javnim nabavkama postoji prednost koju imaju domaće firme i u skladu sa međunarodnim ugovorima Srbija tu prednost ima u narednih pet godina, pre svega u skladu sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, našom velikom pobedom, koja se desila samo dve-tri nedelje pre nego što je donesena odluka u Vladi da krene da krši taj sporazum. Znači, po tome imamo pravo da zadržavamo određeni procenat prednosti domaćih firmi – 15% u prvoj godini, 10% u drugoj godini, pet u trećoj, ako se ne varam, i tako pet godina.
Ovaj član direktno krši ovu odredbu. To je član koji kaže da samo domaće firme mogu da učestvuju na ovim, ovo nisu tenderi, nego ovim pogodbama koje će se desiti. Naravno da je ovaj član suprotan CEFTA sporazumu i siguran sam da je ovde jako važno i siguran sam da, iako to možda demagoški jako lepo zvuči da mi dozvolimo samo našim firmama da posluju kod nas, verujte – uslediće reakcija.
Kad bi neko zabranio našim firmama da učestvuju, ne mora građevinskim, bilo kojim, u Hrvatskoj, Bosni, Makedoniji, Engleskoj, verujte da bismo i mi zabranili njihovim da dolaze ovde. Ovo uraditi, a ne očekivati reakciju, možda ne u ovom sektoru, ali zašto ne u sektoru poljoprivrede, u sektoru trgovine... Znači, reakcija će sigurno uslediti, tako da i sa te strane ova mera nije adekvatna.
Kao četvrti ili peti razlog je da se ovim, u stvari, uništava konkurencija, zbog koje će građani Srbije imati štetu. To je vrlo jednostavno utvrditi. Evo, pre neki dan je završen tender za ovaj deo auto-puta ka moru, kroz Crnu Goru. Na tom tenderu su učestvovala razna preduzeća. Pobedio je domaći konzorcijum, ako se ne varam (ne znam da li je završen tender), a druga je bila firma koja se zove, ja se ne razumem ali na primer Osijek gradnja, iz čega sam zaključio da je iz Hrvatske. Takav način je omogućio da se postigne najniža cena.
Ukoliko ne postoji konkurencija i zna se unapred da će domaća firma to dogovorom dobiti, novac građana Srbije će otići nenamenski, bez ikakve kontrole. Platićemo više za nešto za šta bi Vlada platila manje. A to nije privatni novac Vlade, to je novac koji ide iz poreza, iz budžeta, iz raznih drugih prihoda. Tako da je ova mera, u stvari, kontra proklamovanim ciljevima ovog zakona. Ova je mera protiv interesa građana Srbije.
Druga stvar, stvarno mi je teško da poverujem. Ako se zabrani firmi iz Finske, ukoliko gradi nešto u Srbiji, ili iz bilo koje druge zemlje, iz Amerike, iz Rusije, jer će ona dovesti hiljade građevinskih radnika u Srbiju iz te zemlje, da oni grade u Srbiji... Naravno da će te firme zaposliti naše ljude, pobogu. Uzeće neke naše podizvođače. Neće niko dovoditi te zidare koji stoje na skelama, i šta smo sve slušali, iz Kine ili ne znam ni ja odakle.
Da li ovo znači da se neće graditi ''kineski most''? ''Kineski most'' će graditi firma iz Kine, to smo svi videli na televiziji. U pretposlednjem članu kažete: ''Realizacija projekata koja je započeta do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastaviće se po odredbama ovog zakona...'' Znači, mi sada kažemo Kini – ne može vaša firma. Ne može da bude ni formalno, nego će samo naše da grade.
Kakve će to posledice imati? Da li to znači da Jugorosgas neće moći da gradi Južni tok (pored Aleksandra Tijanića, naša druga omiljena tema)? Da li to znači da neće moći Rusija da gradi? Šta će da radi NIS kada rekonstruiše objekat? Osnivač te firme je Vlada Srbije. Vidimo na televiziji – gradi američka firma. To je najradikalnije protiv zakona. Znači, Rusi i Amerikanci su se udružili da unište naše zidare, to se desilo na TV-u pre neki dan.
Malo karikiram, ali poenta je u tome da ovo neće dovesti do boljitka. U ekonomskom smislu, svaka težnja autarhičnosti i zatvorenosti je kontraproduktivna. To znaju kolege iz vladajuće koalicije. To se uči na prvoj godini ekonomije, nije to neko ekspertsko znanje.
Ovo nam smanjuje produktivnost, efektivnost domaćih firmi, dovodi do korupcije, do neefikasnosti. I, na kraju, kada te firme budu 1. januara 2012. godine izašle na evropsko tržište, što se nadamo da će biti, kakva će biti njihova sposobnost da se takmiče ako su do tada bili zaštićeni više nego orlovi u Americi? Njihova sposobnost će biti nula. Mi taj period u istoriji imamo iza sebe, kada je privreda bila zatvorena. To nije dovelo do jačanja naših preduzeća, to je dovelo upravo do slabljenja, i to je medveđa usluga.
Naravno, više ćemo govoriti o tome po amandmanu na član 5, ali ovde se prvi put narušava pravni poredak Srbije time što se anulira Zakon o javnim nabavkama u smislu učestvovanja domaćih i stranih preduzeća. Kasnije se taj zakon potpuno suspenduje.
Moram da kažem da sam primetio još jednu stvar. Znam da je ova informacija o bezbednosti jednog opozicionog lidera medijski dosta atraktivna, ali mi je prosto neverovatno da Vlada predlaže ukidanje ili suspenziju Zakona o javnim nabavkama, a da to ne postoji ni u jednom mediju. To je stvarno neverovatno. Ne znam šta je razlog, da li je razlog ''Očistimo Srbiju'', koji je išao pre ovoga kao priprema za ovo, da li je razlog konkurs Aleksandra Tijanića, pa neće čovek dok se ne završi, bolje da ništa ne radi (nije bio svestan količine podrške koju ima od vladajuće koalicije, pa nije hteo da rizikuje).
Znači, prosto je neverovatno. Ovo je rušenje jednog od temelja demokratije i mi to ponavljamo. Ne ulazimo u namere, zato što namere nisu ni važne, na kraju. Izbacivanje javne kontrole iz trošenja novca poreskih obveznika je rušenje temelja demokratije i ovde se to načinje prvi put. Hvala.
Molim vas samo, gospođo predsedavajuća, da kada sledeći put on optuži jednu poslaničku grupu da želi da svi umru koji se bave građevinskom industrijom, nekako skrenete pažnju da se takve stvari ne rade u Skupštini, pošto one kulminiraju na kraju obezbeđenjem. Ali, sada to nije tema.

Gospodine ministre, gledajući lica ovih vaših kolega iz vladajuće koalicije, mislim da ste vi ovim što ste sada rekli potvrdili ono što sam govorio. Sad ja ne znam gde se tačno mi ne razumemo. Ne razumem, da li se mi zalažemo za lesse fer državu? To je stvarno čak mnogo nisko da bih ja sada odgovarao na vaše pitanje. Naravno da ne. Tako nešto ne postoji nigde, ni u tom svetu o kome pričate, već 70 godina.

Ali da vam kažem nešto, kada govorimo o uzrocima svetske ekonomske krize, stvarno mislim da to zaslužuje malo ozbiljniji pristup. Da Srbija treba da radi isto što i SAD, verujte, to je mnogo više smešno nego što bih ja uspeo bilo kakvom šalom sada ovde da kažem. Naša zemlja zavisi od stranih investicija, gospodine Duliću. Ukoliko njih nema, tri do četiri milijarde godišnje, Srbija ne može da ima rast. Ali to kažem ovako samo sa strane, teško mi je da polemišem o tome verovatno isto kao kad bih polemisao s vama o nekom ortopedskom zahvatu.

Što se tiče centralizacije i procene, to je koruptivnost. Neki ljudi će sedeti i donositi nekakve procene sa jednog spiska i odlučivati ko ima prioritet, ko nema, da li ga je poslao SPS, ''Nova Srbija'', Jagodina, ko je gradonačelnik, šta ovaj radi, da li će da glasa za nešto u Skupštini, pa ako sve to ispuni, onda će moći da bude na spisku.

Vi tako birate, gospodine Duliću. Ne vi lično, nego vladajuća koalicija tako bira sudije Ustavnog suda. Tako što ima jedan Sulja, pa mora da ima i Rasim, pa nema veze što je taj radio u privatnoj firmi kao pravnik, to ga ne sprečava da ima ambiciju da bude sudija Ustavnog suda. Znači, tako stvari funkcionišu, bez obzira na to da li mi, ili bilo ko, vama nešto verujemo ili ne verujemo. U ovoj zemlji se to tako radi – ko i koliko ima iz koje stranke, toliko ima firmi, ti će gradonačelnici da dobiju projekte.

Mi nemamo pravo, gospodine Duliću, da kažemo – da li će ovaj projekat da uspe, videćemo. Nažalost, odgovornost je mnogo veća. Proći će vreme, utrošiće se novac. Posledice su ogromne. Mi se ne možemo zadovoljiti time. Mi znamo da ovo neće biti dobro. Tako smo vam rekli i za Zakon o planiranju i izgradnji i šta je danas efekat? Iz jedne greške ulazite u drugu. Znači, treba da očekujemo da uđete u neku treću, pa da se onda, na kraju, svi naslađujemo što nećete ponovo biti ministar. Nas to ne zanima.

Što se tiče elementarne nepogode, mislim da je vaše objašnjenje stvarno skandalozno. Vi ste rekli da se samo na način da domaće firme učestvuju krši Zakon o javnim nabavkama. To je netačno. Znači, primenjuje se pregovarački postupak bez objavljivanja javnog poziva. To je korupcija. Nema tu nikakve poplave, nikakve hitnosti u smislu Zakona o javnim nabavkama.

(Predsedavajuća: Tri minuta. Narodni poslaniče, vreme za repliku je iskorišćeno. Zahvaljujem.)

Ako mogu da završim rečenicu…
Vrlo kratko i najmanje važno. Ja duboko poštujem profesiju ortopeda, to je prvo jako važno, ali duboko sumnjam u to kada se ortoped bavi ekonomijom. I, to je moje pravo.

S druge strane, gospođo Čomić, stvarno, mi da slušamo ovde razloge svetske ekonomske krize i njihovo tumačenje u smislu opravdavanja nečega što ruši temelje demokratije, to je uvreda Skupštine. Ni Amerika, ni Nemačka, ni Engleska, ni Luksemburg, ni Belgija, ni bilo koja civilizovana zemlja nije ukinula javnu kontrolu u procesu trošenja novca građana i to opravdavala svetskom ekonomskom krizom. Nijedna od njih nije rekla – svetska ekonomska kriza je kao poplava, pa ćemo sada da trošimo pare kako nam padne na pamet.

Vi ste upotrebili reči poplava i elementarna nepogoda. Nijedna od tih zemalja nije to uradila. Vi zamenjujete teze. Mi nismo protiv zaštite domaće industrije, ta zaštita već postoji u Zakonu o javnim nabavkama. Ono što nama nije jasno, to je da dve godine niste uradili ništa, a onda ste došli i rekli nam – potrebna je hitnost, brzo, brzo. I zato što je brzo, onda gasimo postupak javne nabavke. E, mi vam kažemo – problem je u vašoj nameri, a ne u Zakonu o javnim nabavkama, pošto ostali mogu da grade po Zakonu o javnim nabavkama i to funkcioniše.

Da li je kontrola potrebna? Naravno. Da li je danas ima? Ima je. Da li hoćete da kažete da država danas ne obnavlja nijednu školu, nijedan dom zdravlja, nijednu bolnicu? Je l' nisu počeli radovi na "Gazeli"? Je l' nisu počeli radovi na auto-putu? Kakve veze ima proces javne nabavke sa tim? Znači, negde je moglo, a negde ne može. E, mi vam kažemo – zato što negde niste mogli, vi ste to centralizovali i napravili procenu da bi, što bi naš narod rekao – mogli da muljate.

Optužujete nas da Zakon o planiranju i izgradnji ne funkcioniše tamo gde sede naši. Tu gde sede naši, sede i vaši i mišljenje je zajedničko. Zakon je loš, a to ste priznali i vi. Za to ste okrivili administraciju. Zadali ste im cilj da svako od njih mora da bude visok četiri metra, pa pošto nije visok, oni su krivi. Je l' se to desilo? A nije bila vaša greška što ste od njih tražili da budu toliko visoki.

Gospodine ministre, vaše odluke nisu odluke iz vremena kada smo zajedno bili u ''Otporu''. One danas imaju ozbiljne posledice. Jedna od posledica je ta, bez obzira što vi to negirate, da je i taj zakon, pored svetske ekonomske krize, uticao na propast građevinske industrije u Srbiji. I, to nije naše izolovano mišljenje. To je mišljenje svakoga ko se bavi time, makar u pet procenata svog vremena.

Da li će rešenje svetske ekonomske krize biti suspendovanje javne kontrole u procesu trošenja novca? Neće. Niti ima jednu vezu sa uzrokom svetske ekonomske krize. Arogancija i način na koji se o tome govori, vređanje nas, neće učiniti da vi budete u pravu…
Hvala, gospođo predsedavajuća. Nažalost, moram da kažem da je ovo tužan dan za poslepetooktobarsku Srbiju. Ako ste pomenuli, gospodine ministre, a znamo se jako dugo (ako se ne varam, od 1996. godine), vladu Zorana Đinđića i temelje koje je ona postavila, sa čime možemo da se složimo, moram da vam kažem da je jedan od ključnih temelja bio Zakon o javnim nabavkama.        
Ako je osnovni argument za donošenje ovog zakona briga o ljudima koji rade na skelama, koji su zidari, koji rade u proizvodnji cementa ili svega drugoga, moram da vam kažem da ono što je suština pomoći svim građanima jeste javna kontrola trošenja njihovog novca. To je suština demokratije. I, nažalost, ovo će biti crni dan.
Mogu da govorim, što je rekao moj prethodnik, i kao osoba i kao poslanik. Kao osoba, bio sam šokiran kad sam dobio ovaj zakon kao narodni poslanik. Kratko i jasno, jedina svrha ovog zakona je poništenje, suspenzija Zakona o javnim nabavkama, i kao takav, on je duboko antidemokratski. Svako ko za njega glasa, imaće taj žig na sebi. To vam danas kažem.
Pored toga, ovaj zakon je i antievropski, zato što krši sve ugovore koje je Srbija do danas potpisala sa EU. On će narušiti i ekonomiju Srbije, zato što, ako zabranimo firmama iz regiona ili iz sveta da učestvuju na tržištu u Srbiji, oni će to zabraniti našim firmama u svojim zemljama. Ali to neće biti u građevini, zato što mi tu nismo konkurentni. Odgovor će uslediti u poljoprivredi, u tekstilu. Zbog toga je ovaj zakon duboko i antievropski i antiregionalni.
Prema članu 76. u stavu 4. naše najveće pobede u prošloj godini, ili u ovoj godini, kako god hoćete, to je stupanje na snagu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, naša država se obavezala da svojim, domaćim firmama daje prednost 15% do kraja druge godine primene Sporazuma, 10% do kraja treće godine i 5% do kraja četvrte godine. To je evropski standard. Mi smo dobili u proceduru zakon koji onemogućava firme koje nemaju sedište u Srbiji da učestvuju ovde.
Podsetiću vas da je prošla vlada bila primorana da izmeni cenu putarina, tako da strana i domaća vozila imaju iste uslove za prolazak kroz zemlju. To nije bila odluka koja je doneta lako, ali je bila odluka koja je išla u svrhu evropskih integracija Srbije. Ali da zanemarimo evropske integracije. Tu mi mislimo da treba ići ka Evropi. Očigledno, iz poslednjih nekoliko zakona i stoga što ovde nema vladinih predloga evropskih zakona, jasno je da se pred ovom vladom nalazi zaokret.
Možemo da govorimo o tome da je ovaj zakon, i potpuno stojimo iza toga, duboko koruptivan. Koruptivan je zato što se potpuno eliminiše tržište i uvodi protekcionizam, u kome će sve odluke, od izdavanja dozvole, biranja projekata, biranja firmi, bez ikakve kontrole, vršiti Ministarstvo. To u ovoj zemlji nije bio slučaj čak ni za vreme Slobodana Miloševića. Čak se i tada Vlada dovijala na neke drugačije načine.
Danas imamo potpuno otvoren Predlog zakona, u kome se sve, od početka do kraja, stavlja u ruke Ministarstvu, i jedino što smeta, to ja kao narodni poslanik koji se ne razume puno u građevinu, ali ako je ovde kriza, ako imamo loš Zakon o planiranju i sve što treba da uradimo da izađemo iz krize je da ukinemo javnu kontrolu trošenja novca građana, to nije tačno i taj argument je, u najmanju ruku, licemeran.
Ovaj zakon je, takođe, centralistički. Mnoge kolege su govorile o tome. Sve će se odluke, o krečenju škole u Surdulici ili popravci ve-cea u domu zdravlja bilo gde, donositi u Beogradu. To tako ne može da funkcioniše. Prosto, funkcionisati i neće. Ali, nije to ni namera.
Što se tiče procesa evropskih integracija, ovaj zakon je protiv konkurencije. On je protiv tržišta. On će uneti nestabilnost u ekonomiju. Posledice toga će biti dugoročne, neverovatno loše i danas ne možemo da ih budemo svesni. Predvidivost iz ekonomije se potpuno sklanja. Ono što svi traže u ovoj zemlji je predvidivost, od kursa do bilo čega. Mi donosimo zakon koji radikalno menja jednu industriju. Razlog za to je kriza, ali posledice ili načini na koji će se ta kriza rešiti, u ovom zakonu ne postoje.
Znate li u šta će da se pretvori ovaj zakon? Svaka stranka iz vladajuće koalicije će dobiti određeni procenat da namesti toliko njenih građevinskih firmi na ovaj spisak koji će utvrditi Vlada. Zatim će te firme, u procentima u kojima vladajuće stranke postoje na lokalu, raditi na lokalu i deliti nekakvu dobit.
Nemamo u ovom zakonu čak ni kriterijume po kojima će te firme posao dobijati. Njih će odrediti Vlada. Mi znamo kako Vlada deli. Znamo kako deli sve (od sudija Ustavnog suda, pa pošto ima Sulja jednog, danas ćemo birati jednog Rasimovog, da se ne naljuti), tako ćemo deliti i ovo. Ali posledice će biti mnogo gore.
Jako je teško govoriti detaljno. Podneli smo amandmane. Vi ste, gospodine ministre, rekli da ćete pregledati naše amandmane. Oni su vrlo jednostavni, kažu ''briše se'' na svaki član ovog zakona. Nismo uspeli da nađemo nijednu stvar u ovom zakonu koja bi ovaj zakon unapredila. On je, prosto, sam po sebi skandalozan i rešenje ne nudi, niti se obraća.
Ne možemo koristiti argument krize da bismo rušili osnovne institute demokratskog društva. Osnovni, ili jedan od osnovnih instituta, podjednako važan kao sloboda medija, jeste kontrola novca koju vlast troši, a novac je građana Srbije, od njihovih poreza. I, ako je to jedino što je smetalo danas da se grade objekti, ako država ima volju, onda verujte da je tu problematična namera onog ko hoće da troši novac, a ne sama institucija kontrole tog trošenja. I oko toga se nikada ne možemo složiti.
Danas ćete videti da će mnoge organizacije za zaštitu demokratije reagovati po ovom pitanju. Sa svima njima smo se čuli. Neverica je u pitanju, od mnogih organizacija koje se bave zaštitom demokratije, da je ovako nešto došlo u Skupštinu. I uopšte nije čudno što je izbegnuta javna rasprava, što smo zakon dobili opet za vikend, a treba danas da raspravljamo o njemu. Ono što nas jedino čudi, to je zašto nema Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije. To je, prosto, bilo idealno za spajanje.
Jer, ovo je suština korupcije. Neće korupciju pobediti policija. To je demagogija, kad to neko kaže. Korupciju će pobediti izvlačenje države i pojedinaca iz donošenja odluka bez jasnih pravila. A jasna pravila ne postoje u državi u kojoj se menjaju svaki dan. Na svakoj sednici Skupštine radikalna promena.
Danas, vratiću se na početak, ukidate javne nabavke iz sektora građevine. Tome nema kraja. Sledeće je ukidanje javnih nabavki… Zar u zdravstvu nije kriza? Zar nije kriza u poljoprivredi? Čemu onda i zašto postoje javne nabavke tamo? Je l' tamo nema problema sa zaštitom potrošača?
Kao primer ili razlog za ukidanje toga naveli ste to da postoje ''tender basteri''. Pa to je stvarno strašno. Znači, ako je sud rekao da pretnje novinarki nisu ugrožavanje njene slobode i ako je oslobodio osumnjičene, i svi mislimo da je ta odluka bila pogrešna, pa je l' to dovelo do toga da ukinemo pravosuđe u ovoj zemlji?
Šta nas briga za jedan konkretan slučaj. Rešite ga. Imate policiju. Ako se radi o zloupotrebi, privedite osobu, kaznite je krivično. To nije dozvoljeno ponašanje, da postoji firma koja služi samo za to da se ruše tenderi, a svakako ne može da bude argument za ukidanje javne kontrole trošenja novca građana.
Neće zidare spasti to što će sada Ministarstvo dodeljivati posao. Neće. Imali smo primer ministra Mrkonjića u kampanji "Obnova, razvoj, reforme" 2000. godine. To je nas dovelo na vlast, između ostalog. Koga će ovaj potez dovesti na vlast, to je ono čime treba da se bavite.
Završiću, pošto i moje kolege hoće da govore, svako želi o ovome da govori, naravno, ali da vam kažem, ovaj zakon ima privremeni karakter. Ima privremeni karakter, ali posledice ovog zakona će biti jako dugoročne, kao što su bile posledice loših zakona u vreme 90-ih godina.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite na početku da vas upoznam sa suštinom našeg problema i da vas podsetim na jedan član Poslovnika, za koji sam siguran da se niko od poslanika i ne seća više, a to je član 140. Poslovnika Skupštine, koji kaže, da se, predlog zakona, pripremljen u skladu sa odredbama ovog poslovnika, može uvrstiti u dnevni red u roku ne kraćem od 15 dana i ne dužem od 60 dana.
Pitam vas, koji je zakon koji je Skupština usvojila, ove godine ili prošle godine, bio u skupštinskoj proceduri duže od 15 dana? Tvrdim vam, nijedan! A to da li je nešto evropski standard ili ne, to bismo najlakše znali da ovaj zakon nije došao u proceduru po hitnom postupku, pa da smo svi imali duže od jednog vikenda da se konsultujemo sa nekim i da vidimo da li su njegove odredbe u skladu sa tim ili ne.
Da je postojala radna grupa, to je tačno, ali je verzije zakona koja je predložena drugačija od svih onih na kojima je radna grupa radila i u tome je suština problema. Dakle, ova verzija zakona koja se nalazi pred nama nije ona koju je utvrdila radna grupa. Da Ombudsman, odnosno Zaštitnik građana, dozvolite da tako zovem, ne bi mogao da podnese amandman – taj zakon je dostavljen u proceduru u petak popodne i došao je na dnevni red u ponedeljak.
Pa, kako, onda, da očekujemo da je moguće da se podnese amandman – tako što će ići na Odbor za saobraćaj i veze, pa vladajuća većina neće dati kvorum, koliko puta, jednom, dvaput? Jedino kad je javno mnjenje nateralo vladajuću većinu da kvorum da.
Sada, šta mi imamo? Mi imamo reč BIA, sa jedne strane, i reč nekog ako se zove Zaštitnik građana, sa druge strane. Pa, kako očekujete da se opredelimo? Da se BIA pita ne bi postojao nijedan zakon u ovoj zemlji. Bili bi sa svakim od nas 24 sata dnevno, pošto je to jedini način da spreče trgovinu heroinom, terorizam ili čime se već bave.
I, tako je uvek od kada ta institucija postoji, mi im to ne zameramo, ali to uzimamo u obzir. Kada se već država odlučila da ovim zakonom reguliše nešto što nije tema ovog zakona, tu se sada mešaju dve stvari. Prvo jeste evropski standard i tu se potpuno slažemo, da kompanije koje se bave telekomunikacijom moraju da zadržavaju podatke. To nije sporno. To se radi u svim zemljama Evropske unije.
Dakle, ovde je pitanje načina kako su ti zadržani podaci dostupni službama, policiji i tako dalje? To je pitanje. Na to se odnosi zamerka Zaštitnika građana, funkcije koja se zove Zaštitnik građana. On kaže – mi sumnjamo da se time narušava privatnost. Nismo mogli da reagujemo zato što je zakon bio u proceduri 72 sata pre nego što je došao na dnevni red, a ne između 15 i 60 dana, koliko reguliše naš poslovnik.
Pogledao sam i zašto se ovaj zakon donosi po hitnom postupku. Zakon se donosi po hitnom postupku, neverovatno je, zato što je važno da se ostvari digitalno emitovanje televizijskih signala do 4. aprila 2012. godine. Zbog toga ovaj zakon nije mogao da bude 15 dana u proceduri, nego je morao da bude dva dana u proceduri. Pa, to je stvarno bezobrazluk.
Ako govorimo o evropskom standardu, ovo je suština povrede tog evropskog standarda i to piše u svakom izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije, od 2000. do danas. U svakom izveštaju piše – super je što Skupština radi brzo, ali ne sme raditi brzo na uštrb demokratskih pravila. To je suština.
Svega ovoga ne bi bilo da je taj zakon bio sedam ili deset dana duže u proceduri. Mi bismo se konsultovali, kolege iz opozicije bi se konsultovale, Zaštitnik građana bi podelio te dileme sa, ne znam, Odborom, sa svakim od nas posebno, podneo bi normalno amandman, možda bi neka poslanička grupa podnela amandman, amandman bi bio prihvaćen – da ili ne.
Ovako, šta se uradilo? Jedna institucija, kakva je parlament Srbije, ušla je u otvoreni rat sa Zaštitnikom građana, braneći BIA i objašnjavajući da je to evropski standard. Šta mene briga za BIA? BIA je rekla pre osam godina da ne može da otvori dosijea, da ne može da se usvoji zakon o otvaranju dosijea zato što se plaši dilera u Novom Pazaru.
To je bio njihov razlog. Kakve to veze ima? Ovaj zakon nije ni smeo da reguliše ovo! Postoje zakoni o policiji, BIA, o čemu sve. Time se bavi Odbor za bezbednost.
Sada, umesto jednog zakona koji je u 90% ostalih odredbi moderan, normalan zakon, kakav imaju druge zemlje, ovo se zbog bahatosti vladajuće koalicije pretvorilo u raspravu da li nekog prisluškuju ili ne. Kakve to veze ima? Šta će ovaj zakon promeniti?
Pa, svako od nas ovde dobro zna da mogu da prisluškuju koga hoće i kako hoće!
Što se nas tiče, kada neko ima mirnu savest, baš ga briga da li ga prisluškuju ili ne. Suština je da je u odbrani evropskih standarda napadnuta jedna od najdemokratskijih institucija koju ova zemlja ima, a to je Zaštitnik građana. Ukoliko je on loš i nema pravo, pa, smenite ga, nemojte ga vređati javno, nemojte govoriti ono što nije istina. Nije mogao da podnese amandman, nije mogao u toku rada radne grupe da iznosi mišljenje zato što ova verzija nije verzija radne grupe.
Ova verzija je drugačija od one koju je radna grupa imala, podmetnuta u Skupštinu tajno, u petak popodne, u nedelji kada Skupština nije radila, sa očekivanjem od nas da posle vikenda svi dođemo naoružani znanjem o ovim specifičnim oblastima, kao da se 40 godina bavimo time.
I, šta je rezultat svega ovoga? Rezultat je da će ministarka da prisluškuje svakog od nas, iako to sa njom nema nikakve veze, da BIA želi da brani zemlju od terorizma, kao što, verovatno, želi, to ne znam, i rezultat je da smo mi sada u otvorenom ratu i da kažemo Zaštitniku građana – okej, ako ti se, baš, ne sviđa, ovo, što se mi ovako ponašamo, podnesi žalbu Ustavnom sudu. Pa, šta je rezultat toga? Šta ćemo ako Ustavni sud kaže da je on u pravu? Ko će snositi odgovornost za to?
Ovde ulažemo prigovor na to što se svaki zakon, Zakon o Narodnoj banci je usvojen po hitnoj proceduri. Četiri meseca smo ga čekali, onda nismo mogli da sačekamo da bude 15 dana, nego, 'ajde, odmah; tu se malo menjaju ovlašćenja Saveta Narodne banke, malo menjamo guvernera, nije ništa važno, jedna nezavisna institucija.
Druga nezavisna institucija, koja je važna za demokratizaciju našeg društva, Zaštitnik građana – šta on ima da misli, što nije uporedio na vreme? Kad?! Dakle, on je kriv što nije u petak u 12 noću čitao zakon, a nismo mi krivi što ne možemo da sačekamo dve nedelje da zakon stoji ovde, sa obrazloženjem da do 4. aprila 2012. godine mora da se digitalizuje televizija?
Kada je već reč o digitalizaciji televizije, zašto Vlada ne imenuje direktora javnog preduzeća koje će se baviti transmisionom tehnikom? Da li to ima veze sa digitalizacijom televizije? Ima. A, zašto ga Vlada ne imenuje? Kako tu nema hitne procedure? To možda nema direktne veze sa ovim zakonom. Suštinski ima, ima sa drugim tajnim izborom koji teče sve vreme paralelno, pa danas "Blic" saznaje – ima osam kandidata za direktora ''Javnog servisa'', ali ne smeju da kažu ko je, pošto, ne znam ni ja šta će da se desi.
To je sistematsko narušavanje institucija koje se opravdava brzinom, koja jeste važno, ali pitanje je dokle će ta brzina da bude važnija od građenja institucija za koje smo mi glasali. Za Zaštitnika građana mislim da su glasale sve stranke koje sede ovde, ne za njega lično, nego za zakon.
Kako ga podržavamo? Tako što on da jednu izjavu, mi drugu, ovi treću, ovi četvrtu i dovedete svakog od nas u poziciju da biramo između njega i BIA.
Ako moram da biram, znam koga biram, ali da li to znači da sam u pravu? Nisam siguran! Nisam siguran zato što mi kao narodnom poslaniku nije omogućeno da na normalan način vidim proceduru, da učestvujem u proceduri i da znam ko je u pravu i zašto: koji su argumenti BIA, koji su argumenti Zaštitnika građana. Je l' postoji nadležni odbor, je l' mogao da raspravlja o tome, deset dana, 15 dana; ako ima nejasnoća da se vrati zakon, da učestvuje ministarka, radna grupa, da se čuje mišljenje? Ništa se od toga nije desilo, zato što smo žurili da onda ne bismo radili sedam dana, kao i svaki put do sada.
I, to jeste duboko antievropski! Ništa ovo drugo možda i nije važno. Ko živi normalno, taj nema razloga se plaši ni policije ni BIA, ali, ovo jeste duboko antievropski i nema kraja!
Ako će Vlada da određuje kurs, ako neće vladajuća većina slušati Ombudsmana, menjati zakone u toku jednog vikenda, tome kraja nema. To nije ničija namera i to znam, ali namera tu dođe na kraju.
Molim vas, sve ostale predstavnike poslaničkih grupa, da u svojim izlaganjima više vode računa o institucijama, ne samo o ovoj, nego i o instituciji Zaštitnika građana, da se dalje ne sukobljavamo sa njim. Situacija je, sad, takva-kakva je i sumnjam da će se zakon povući iz procedure. Što je najgore, to smo i rekli, ovaj zakon je jako dobar, u delovima koji se ne odnose na ovo, i stvarno je šteta što će ostati obeležen ovim, kako ste rekli, delom javnog mnjenja koga više zanima privatnost ili sloboda, nego hitna procedura, stvarno je šteta, ali mislim da tu odgovornost ne leži ni na kome nego na vladajućoj koaliciji. Hvala. (Aplauz)
Hvala. Mislim da je malo pogrešno tumačenje onoga što sam rekao. Na početku, prvo, da objasnim povredu Poslovnika. Kao što sam tražio objašnjenje, nigde, ne znači, ja ne mogu da polemišem sa vama, to je tačno, ali ne možete ni vi sa mnom.
Nisam tražio da se meni direktno sada odgovori, zato što ne mogu da proverim. Molim vas, ako već imate nameru da mi odgovorite, dajte mi pismeni odgovor, pa ću onda da pogledam, od tih zakona, koliko je zakona o ratifikacijama, i koji je taj zakon, da li je važniji neki ugovor od zakona što stoji po tri meseca ovde, od Zakona o NBS, Zakona o privrednim komorama, Zakona o elektronskim komunikacijama, pa možemo i tako da govorimo.
Ono što je pogrešno u tumačenju onoga što sam rekao, nije u tome suština onoga što sam rekao. Suština onoga što sam rekao jeste da se o zakonima koji su direktno osetljivi i koji su reformski, nisam rekao da Skupština krši proceduru, nego se o njima koristi procedura koja apsolutno ne može da se koristi. Zato što to – da televizija treba da emituje digitalni signal 4. aprila 2012. godine, nema nikakve veze sa zadržanim podacima telekomunikacionih kompanija. To nema nikakve veze. I to jeste kršenje procedure ovde.
Dakle, 2012. godina, možda izgleda blizu iz jednog ugla gledanja, ali sa stanovišta da li je zakon trebao da stoji u proceduri još 10 dana, stvarno ne dolazi tako brzo. A, to bi rešilo probleme koje je ova institucija napravila u komunikaciji i radu sa drugim evropskim institucijama ovog društva. I to je bila suština zašto sam pomenuo hitnu proceduru.
Verovatno ste vi u pravu, kada se ratifikuje neki vojni ugovor, koji Srbija iovako sprovodi već pet godina, onda i nije važno da li je po hitnom postupku ili nije, i da li je taj zakon u redovnom postupku. Pričao sam o vrlo konkretnim reformskim zakonima koji se nalaze.
Hvala. Naš amandman predlaže da se u članu 7. koji objašnjava šta je Republička agencija za elektronske komunikacije, briše deo koji kaže – "agencija posluje u skladu sa propisima o javnim agencijama".
Dakle, već je i u načelnoj raspravi bilo govora o tome. To je faktički jedina suštinska zamerka koju mi imamo na ovaj zakon, pa ću pokušati da objasnim. Po našem mišljenju, ovo unosi jednu dozu zabune, da ova agencija za elektronske komunikacije ne spada u rad javnih agencija, kakve su ostale javne agencije koje formira Vlada, već ona po svojoj suštini predstavlja nezavisno regulatorno telo i kao takva, ona mora da posluje u skladu sa svojim odlukama i statutima, a ne prema Zakonu o javnim agencijama.
Naravno, da bih potvrdio ovu tezu, neke od različitosti su u tome što osnivač ove agencije nije Vlada. Vlada ne imenuje Upravni odbor, već ga predlaže, a bira ga Skupština Srbije. Takođe, Vlada ne postavlja direktora, već to čini posle Upravni odbor i, uopšte, cela ideja koja izvire iz ovoga je jasna i ide u pravcu, pošto sada postoji telo koje, mislim da se zove "Ratel", ako se ne varam, da ubuduće tu svrhu obavlja Agencija za elektronske komunikacije. Ona je u svom radu nezavisna od Vlade i, ni na koji način, ne može da radi kao što radi Vlada.
Kažem da postoji zabuna, zato što u Zakonu o javnim agencijama postoji, to je član 1. stav 2. koji kaže – posebnim zakonom mogu se, shodno svrsi javne agencije, pojedina pitanja položaja agencije, utvrditi drugačije nego ovim zakonom. To je upravo slučaj sa ovim zakonom, ali tolike su te različitosti da je očigledno da se radi, suštinski, o drugačijoj vrsti državnog organa ili organa državne uprave, nego što su to ove ostale agencije koje se nalaze pod direktnom upravom Vlade.
Sada, zašto ovo zvuči kao jedna pravna stvar i više, onako, formalno, suštinski postoji razlika. Naše je mišljenje koje smo izgradili, pre svega, razgovarajući sa ljudima koji rade u kompanijama i firmama koje se bave ovom vrstom delatnosti, da je u ovoj oblasti telekomunikacija brzina donošenja odluka jako važna, mnogo je važnija nego u nekim drugim segmentima našeg društva.
Ovo upravo reguliše način donošenja odluka. Zbog toga mislim da je jako važno. Ukoliko bi ova agencija bila definisana kao samostalna organizacija, odnosno prema Zakonu o državnoj upravi, kao kategorija druge organizacije, tada bi njene odluke bile konačne, a iznad nje, pravo na žalbu bi se moglo ostvariti pred sudom. Onda ta procedura ne bi ometala sprovođenje odluke ili nesprovođenje.
U ovom slučaju, ovde postoji drugi stepen. Nisam toliko siguran da li je Ministarstvo ili opet Agencija u drugom stepenu, ali u svakom slučaju dolazi do otezanja izvršenja odluka koje agencija donosi, ili koje su na korist ili na štetu nekoga ko se ovom oblašću bavi, imajući u vidu da je ovde brzina sprovođenja odluka od suštinskog značaja. Jer, telekomunikacije ako imaju neku osobinu koja ih karakteriše, to je brzina u njihovom razvoju i da bi se izbeglo, za šta smo sigurni da nije bila namera predlagača zakona, da se ta oblast dodatno kompromituje ili, kako da kažem, uspori, onda mislimo da bi i radi slobodnijeg tržišta bilo važno da Agencija bude ipak definisana kao nezavisno regulatorno telo.
Izbacivanjem ovog stava 3. u članu 7. to bi se postiglo. Ostala bi jedna formulacija koja nije toliko srećna, ali bi se dalje nekim izmenama ili redakcijskim promenama moglo doći do savršenog rešenja. Ovo kažem, zato što je ovde u Skupštini bilo dosta problema ili, kako da kažem, dosta govora o raznim aferama. Pomenuću samo jednu, a to je ta, sada već čuvena – "Nuba invest", da je dozvoljeno da se obavlja neka vrsta delatnosti, a kasnije je dozvoljeno i svima drugima. Međutim, svi drugi su izgubili interes da se bave tom delatnošću posle toga što je uradila "Nuba invest".
Tako da mislimo da je vreme u ovoj oblasti od suštinskog značaja i vreme donošenje odluka. Da li će se sada vreme dodatno ograničiti u samom radu Agencije, pa će se i drugostepene odluke donositi brzo i sprovoditi brzo, ili ćete prihvatiti, po našem mišljenju, nešto što je mnogo životnije rešenje, u smislu, da ova agencije ipak bude nezavisno regulatorno telo, a ne agencija same Vlade. To su, prosto, dva koncepta, i u tom smislu ide naš amandman. Kako god da se ta situacija razjasni, mislimo da je dobro. Mislimo da su i u načelnoj raspravi, kolege iz drugih poslaničkih grupa, bez neke razmene mišljenja između nas i njih, došle do istog zaključka.
Ime buni, ime sada kako stoji, znači kao da je reč o javnoj agenciji. Suštinski, to nije javna agencija. To ima vrlo veliki uticaj na život u toj oblasti, dakle, nije stvar samo o formalnoj odluci. Molim vas da prihvatite ovaj amandman. Hvala.
Naše pitanje je upućeno Predsedništvu Skupštine Srbije. LDP je pre dve ili tri nedelje podnela zahtev za održavanje hitne sednice na kojoj bi se raspravljalo o ekonomskoj politici Vlade i o ekonomskim merama za izlazak iz krize. Taj zahtev smo podneli poštujući svaku proceduru koja je Poslovnikom definisana. Do danas nismo dobili odgovor na taj zahtev.

Dakle, tražimo od predsednice Skupštine ili Predsedništva da nam odgovori na taj zahtev i ukoliko odbije taj zahtev, za šta smatramo da je velika verovatnoća, s obzirom na to da ćutanje administracije u Srbiji obično znači odbijanje, da nam se objasni zašto je to tako. Skupština nije radila, bilo je dosta vremena kada je ta sednica mogla da se održi. Skupština je bila zatvorena. Zakona nema u proceduri. Vlada kasni sa donošenjem zakona. Dakle, vremena ima.

Koji je, onda, drugi razlog zašto Vlada neće da dođe i da nam kaže kakvi su to planovi Vlade kojim bi se Vlada borila protiv, na primer, poskupljenja ili povećanja cena goriva. A, ako to povećanje cene goriva postoji, kako će se suzbiti inflacija do koje će dovesti to povećanje cene goriva. Ima čitav niz pitanja o kojima poslanici samo spekulišu, a Vlada uporno izbegava da dođe i da pred poslanicima razgovara ili bar da kaže svoj plan.

Mislimo da je svaki plan Vlade sa kojim građani nisu upoznati besmislen. Svaka tajna vrsta rada u ekonomiji samo povećava nestabilnost. Sa tim možete svi da se složite. Najbolji način da Vlada taj plan predstavi javnosti jeste da dođe u Skupštinu, da nam uputi svoj predlog mera nekoliko dana ranije, da mi svi damo svoje sugestije i predloge. LDP je uvek imala predloge koji se tiču izlaska iz krize u kojoj se Srbija nalazi i da zajedno sa Vladom porazgovaramo o tome. Ovako nam ostaje nejasno šta to Vlada krije i zašto u stvari Vlada preuzima na sebe jednu vrstu odgovornosti na koju ni prema Ustavu ni prema zakonu nema pravo? Ona nema pravo da nas dovodi pred svršen čin, da mi na televiziji vidimo koje su mere i da svako od nas tumači te mere na svoj način bez ikakvog objašnjenja.

Podsetiću vas da često i ministri iz te vlade daju suprotne i kontradiktorne izjave o istim merama. Kolege su spomenule tu socijalnu pomoć, koja je, i po našem mišljenju, uvreda za građane Srbije, ali i tu postoji neslaganje – ko će tu pomoć dobiti, zašto, na koji način, šta je to, da li je to regres za godišnji odmor, da li je to socijalna pomoć, da li će je dobiti poslanici? (I ja sam primetio, kolega, da je naša plata u tom nivou.) Da li na taj način Vlada i dalje želi da usmerava bes građana prema Skupštini Srbije.

Mi vam danas kažemo – nama to ne treba. Ako budete doneli tu meru, to je protiv nas, protiv svakog poslanika koji sedi ovde. Čitav niz mera je uporno ignorisanje Vlade da te mere podeli sa nama, sa onima koji su tu Vladu birali ili bar neki koji sede ovde.

Dakle, ponoviću pitanje još jednom – zašto te sednice nema? Zašto nam premijer ne odgovori? Zašto predsednica Skupštine odbija i da odgovori na zahtev, ne samo zakaže sednicu? Jasno nam je da nije u njenoj moći, to se toliko puta do sada pokazalo, da ovde dovede premijera i da ga natera da priča o temi dnevnog reda, ali bar mislimo da kao poslanička grupa za koju je glasalo preko 200.000 ljudi ima pravo na odgovor u vezi toga ili možda i to pravo više nema.
Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, slažem se da je reč o jako važnom ili jednom od najvažnijih zakonskih predloga, ili izmene i dopune zakona koje se pred nama nalaze. Probaću da kažem ono što je stav LDP, a probaću da ne govorim o tim kvaziekspertskim jezikom da bi se zamaglilo ono što je suština. Suština je, složićete se, ipak, duboko politička.
Kao što smo videli u raspravi na početku, prethodnog dana, situacija koja je apsolutno odredila tok rasprave je činjenica koju je sam guverner zaboravio da napomene, a to je, moram da vas podsetim, da, ipak, niste guverner, vi ste guverner u ostavci. Moram da kažem da, iako smo imali dubokih neslaganja u prošlosti, i političkih i svakakvih, ono iza čega je nekada stajao DOS a danas LDP to je da smo pokušavali uvek da vas branimo kada je dolazilo do tih sukoba između vas i Vlade. Da li su u tome bili lični razlozi, u to ne mogu da ulazim, niti je to korektno. Ali svakako da je sukoba između vas i Vlade bilo, bar u medijima. Nekada je bilo je sukoba između vas i uvozničkog lobija, nekada između vas i izvozničkog lobija, u zavisnosti od toga kako se vaš dnevni rad odražavao na njihove interese.
I to je obeležilo prošli dan rasprave o vama. A to je, negde, i politički temelj za ono o čemu danas raspravljamo. Dakle, po našem dubokom ubeđenju, ovaj zakon je korak od političke nezavisnosti i samostalnosti Narodne banke. Pokušaću to da obrazložim. Ako se NBS sastoji iz strukture ili stručnjaka koji tamo rade, koju vode guverner i viceguverneri, a od sada i Izvršni odbor, ali se sastoji i od jednog organa koji nije u nekom formalnom ili suštinskom, kako god hoćete, smislu, nije deo NBS, to je Savet Narodne banke. On u političkom smislu služi i za kontrolu samog rada guvernera i Narodne banke u celini, imajući u vidu da ima u nadležnosti finansijski izveštaj, godišnji finansijski planovi za narednu godinu.
Šta je politički potez na koji se odlučila, po mom dubokom ubeđenju, ipak, Vlada, a ne vi? A to je, da se jedno od suštinskih pitanja razdora ili sukoba između Vlade i guvernera, a to je pitanje kursa, uzme Narodnoj banci ili njihovim predstavnicima, što su guverner i viceguverneri i da u nadležnost Savetu Narodne banke, koji jeste političko telo. Savet će se birati u Skupštini, a po onome što čak piše u zakonu, ako se ne varam, formalno članovi Saveta nisu zaposleni u NBS. Postoji formalna odvojenost, ali je jasna suština postojanja Saveta.
Da se govori o političkoj nezavisnosti Saveta mislimo da nije realno i ne treba uopšte ulaziti u to. Sadašnji predsednik Saveta je, koliko vidimo, kandidat za novog guvernera, a on je član i ekonomskog tima premijera Mirka Cvetkovića. On je čak i u formalnom odnosu sa premijerom. Mi sumnjamo da on tamo govori ili iskazuje stavove NBS. Mislimo da je on tamo zato što je profesor na Ekonomskom fakultetu, ako se ne varam. Kao takav, on sedi u Narodnoj banci. Jasna je politička nit. Čovek koji je u ekonomskom timu premijera Cvetkovića je i kandidat za guvernera. Vi ste kao jedan od suštinskih argumenata dali to da je NB pisala i da je ona predlagač zakona, što bi nama poslanicima trebalo da garantuje da NB više vodi računa o svojoj samostalnosti od Vlade.
Suštinski ili iz našeg ugla to je, možda i ovaj zakon, razlog zašto nećete više da obavljate funkciju guvernera. U to neću da ulazim, ali nama guverner u ostavci, neko na koga se ovaj zakon neće odnositi ili nije pristao da radi pod tim uslovima, predlaže zakon pokušavajući da nas ubedi kako je to korak, ne vi, ali poslanici vladajuće većine, ka nezavisnosti NB. Po našem mišljenju i onome što mi uspemo da vidimo u medijima, dakle, stvar je vrlo jednostavna, savet kao političko telo. Guverner koga će predložiti, a zatim, van svake procedure, čega smo ovde često svedoci, izabrati vladajuća većina bez ikakve ozbiljne rasprave, tada će predsednik Republike, odnosno vladajuća većina imati potpunu kontrolu i nad tim segmentom društva, upravo radeći ono što je osnovni problem danas u Evropi i zbog čega će, možda, neke zemlje Evrope u budućnosti biti prinuđene da izađu iz Evro zone radeći upravo to.
Po našem mišljenju, Vlada je imala situaciju, imala je dva puta pred sobom, jedan je, slažemo se sa vama, da je tema kursa, da su uzroci za pad dinara razni ili da kažem raznovrsni, duboki, ali da najviše leže u tome, u samoj strukturi ekonomije Srbije, koja je, ne bih je mogao nazvati nikako drugačije, nego neproizvodna. To je naša struktura. Sada Vlada pošto ima to kao problem i ima situaciju u kojoj kurs dinara pada svakim danom sve više, nije se odlučila da sprovede strukturne reforme i obezbedi da se kurs održi do sledećih izbora na stabilan i ekonomski zdrav način. Ne, Vlada se odlučila, i Boris Tadić, na drugi put. Mi smo imali dosta prilike da to vidimo, Vlada se odlučila da preuzme NB.
Deviznih rezervi ima toliko da se taj kurs, pa makar bio danas i fiksni, održi do sledećih izbora. A, priznaćete da je tema kursa, odnosno nivoa vrednosti dinara, jedna politička tema koja će u izborima imati važnu ulogu.
Dakle, naša procena je da je vlast krenula, kako bi to kolokvijalno rekli, da premosti vreme do sledećih izbora time što neće dozvoliti da tržište kreira kurs dinara, jer vi ste i sami rekli, današnji režim – nije za to potrebno da se menja režim. Novi guverner će imati dovoljno alata da odluči da brani kurs po mnogo većoj ceni, nego onoj na koju ste vi bili spremni. Ta cena i upravo taj uticaj vlasti, koji je po našem mišljenju veoma prekomeran, na Narodnu banku, a nakon ovog zakona, da ne kažem, biće potpun. Vrlo je jednostavno ako gledate. Vlast se sa vama često sporila. Ne ulazim u motive toga, ali osnovna tema tog spora u medijima je bila vrednost dinara. Ta čuvena, kao, psihološka granica od 100, posle koje kad pređe 100 dinara za jedan evro, sve propada, ceo sistem se ruši i tako mesecima unazad.
Jedina ili retka osoba koja je, pored stručne javnosti, branila to nekakvo formiranje vrednosti tog kursa na tržištu to ste bili vi, nikada iz Vlade nije bilo podrške za to. Nakon toga vi dajete ostavku, dolazi novi zakon o Narodnoj banci, koji je, kao, usklađivanje sa Ustavom, bez ikakve javne rasprave. Mi smo komunicirali sa mnogim ekonomistima, oni taj zakon nisu videli, ni mi ga nismo videli.
Dakle, vi ste se sada, ne lično, naravno, nego kao vladajuća većina odlučili da tražite podršku od Narodne skupštine. Kao jedini argument koji smo mi čuli od vladajuće koalicije, to je – pošto je ovaj guverner koji je dao ostavku radio dobro i nije dao Vladi da se meša, prihvatite ove izmene zakona, pa ni sledeći neće dati Vladi da se meša.
Nažalost, mi nismo u poziciji da prema karakteru guvernera verujemo ili ne, ili glasamo ili ne za neki zakon. Znate šta, gospodin Šoškić je i dalje samo neformalni kandidat. Možda kandidat bude neko mnogo lojalniji vladajućoj koaliciji, siguran sam da neće biti nestručniji, čak ni oni nisu dotle došli.
Ono što je suština, to je da kada politika uđe u Narodnu banku na takav način, tu kraja nema. Bez obzira kakve namere bile, te namere su … Mi smo to videli, siguran sam da je Slobodan Milošević kada je naredio prvo štampanje novca bio siguran da čini pravu stvar, ali stomak boli samo prvi put, posle dve-tri godine postaje svejedno. Mi vam upravo ukazujemo na tu situaciju.
Dakle, jasno je da je Vlada shvatila da su najveći problemi u ovom društvu ekonomski; da su ljudi siromašni, gladni, da se prvi put u raspoloženju građana javlja reč ''beda'', nakon desetak godina. Vlada je, takođe, svesna svoje nemoći u ekonomskim reformama ili lenjosti i odlučila se na dva koraka. Jedan korak je prodaja "Telekoma", ubacivanje tog novca nadajući se da će kroz sistem taj novac doprineti nekom trenutnom olakšanju i, odlučila je, da se ne bavi više strukturnim reformama u odbrani kursa, nego će se baviti manipulacijama u odbrani kursa, želeći da samo premosti sledeće izbore, bez obzira na posledice koje će doći kasnije. Nismo čuli nijedan argument koji bi nas uputio da razmišljamo na drugačiji način.
Dakle, ponoviću još jednom, jedina nadležnost oko koje nije bilo reči ranije, ne govorimo o tome da Boris Tadić, predsednik države (ja se izvinjavam) predlaže guvernera, to je ustavno rešenje, mi mislimo da je ono loše zato što ne podrazumeva proces izbora guvernera. Ono ima smisla ukoliko obaveže istog tog predsednika da razgovara, ne znam, od poslaničkih grupa do stručne javnosti.
Danas je formalno završen konkurs za direktora RTS-a. Javnost u Srbiji ne zna da li se neko prijavio ili ne. To su načini na koje se ljudi biraju u ovoj zemlji. Dakle, na isti način će biti izabran i guverner. Doći će se ovde, vladajuća većina će izglasati, gledaće samo da prođe tih pet sati za raspravu. Ukoliko je moguće, spojiće se ta tačka dnevnog reda sa nekom ratifikacijom. To će proći i kraj.
Siguran sam da ko god bio, namere će na početku biti dobre, ali mogućnosti koje se daju vladajućoj većini nisu dobre. Mi smo zbog toga i predložili, odnosno na još jednu stvar bih želeo da ukažem – da se ne radi o duboko promišljenim promenama govori i to da u nadležnostima Izvršnog odbora ove, konkretno, nadležnosti nema. Pominje se politika kursa, koja je druga stvar, ali, ako se u članu koji definiše Savet kaže da Savet donosi odluku na bazi predloga, ako se ne varam, Izvršnog odbora, a uz saglasnost Vlade, zašto se ta nadležnost ne pominje i u nadležnostima Izvršnog odbora? To bi trebalo da je ključno, da je Izvršni odbor obavezan da predlog da o režimu kursa dinara. Toga nema.
Dakle, to nas samo uverava u činjenicu da je to urađeno na brzinu i sa željom da se izbegne javna rasprava o tome, kako u parlamentu, tako i među stručnom javnošću. Mi smo konsultovali mnoge stručnjake i svi nam kažu da za ovo o čemu sam sad govorio postoji mogućnost. Da li je to namera ili ne, mi to ne znamo, naravno, ali dozvolite nam kao opozicija da sumnjamo.
Zbog toga smo i predložili amandman, vrlo kratak, samo da se to izbriše i da ostane onako kako je bilo i ranije, do daljnjeg.
To bi bio korak u građenju dalje nezavisnosti ili samostalnosti Centralne banke, a ne uzimanje toga kao ključnog argumenta u svađi između Vlade i Narodne banke, kao i stavljanje toga u nadležnosti, ipak, političkog tela u okviru Narodne banke Srbije. Hvala.
Poštovana predsednice, za danas imamo dva pitanja. Jedno pitanje vezano je za spoljnu politiku, za evropske integracije…
(Dragan Todorović: Dobacuje mi. Osećam se ugroženo.)
Poštovana predsednice, dame i gospodo poslanici, imamo dva pitanja za danas. Mislimo da su oba pitanja od presudne važnosti za našu budućnost i zbog toga molimo i potpredsednika Vlade, ovde prisutnog, da ukoliko je moguće, a mislim da jeste, pruži odgovor na ta pitanja.
Prvo pitanje vezano je delimično za pitanja spoljne politike evropskih integracija. To je pitanje – koji je plan Srbije za učešće na sastanku ili konferenciji u Sarajevu? Pod kojim uslovima Srbija na tom sastanku učestvuje? Šta je cilj tih razgovora? Ko u ime Srbije učestvuje i ko je definisao platformu za te razgovore i sa kakvim ciljem? Ovo pitanje postavljamo zbog toga što dobijamo oprečne informacije. Koliko vidimo, Ministarstvo spoljnih poslova nije obavešteno o tom sastanku, iz čega zaključujemo da ministar spoljnih poslova pokazuje želju ili nameru da na tom sastanku ne učestvuje ili se ograđuje. Iz kabineta predsednika i ministarstva spoljnih poslova jedne druge zemlje dobijamo informaciju da Srbija na tom sastanku učestvuje. Mi vas podržavamo u tome da Srbija ode na taj sastanak. Mislimo da tako nešto kao što je indirektno priznavanje Kosova ne postoji kao politički proces.
Molimo vas da to ne radite kroz muljanje, nego da prosto izađete pred parlament i da kažete šta je plan. Da li je plan i tema tih razgovora isključenje mobilne telefonije Srbima na Kosovu? Da li je život Srba na Kosovu? Šta je plan? Ili je plan samo da neko ode i da se slika, kao što je bio sastanak sa predsednikom Hrvatske Josipovićem, bez ikakvih unapred pripremljenih ciljeva i razgovora, bez ikakve želje da se bilo šta realno popravi? Očekujemo odgovor na ovo pitanje što je moguće pre, imajući u vidu da je taj sastanak organizovan i da će se održati u narednih nekoliko nedelja.
Drugo pitanje mnogo je važnije za građane Srbije, a tiče se ekonomije. U subotu je gorivo u Srbiji... Srbija je postala rekorder, gorivo u Srbiji je poskupelo i danas je najskuplje u Evropi. Vlada se, s jedne strane, bavi demagogijom tako što je pola njenih ministara navodno protiv tog poskupljenja, a druga polovina to poskupljenje opravdava. Sve se to čini kroz puštanje tekstova u medijima, bez ikakve ozbiljne rasprave.
Mi vas pitamo, gospodine Đeliću, kao potpredsednika Vlade, koji je plan Srbije, koji je plan Vlade Srbije, šta će Vlada Srbije preduzeti idući u susret problemu i rešavajući probleme? Bez obzira na to što građani Srbije imaju jedan od najnižih standarda u Evropi, gorivo plaćaju najskuplje u Evropi; skuplje je nego u Švajcarskoj, kao što smo mogli da vidimo iz medija.
S tim je vezano i pitanje kursa. Ako je domaća valuta izgubila vrednost u odnosu na evro, a evro izubio vrednost u odnosu na druge valute, mi vas pitamo koja je realna depresijacija dinara? Zašto se takve informacije kriju? Prosto nije moguće da dinar depresira u odnosu na evro, da evro isti takav odnos ima prema dolaru, jenu, funti, a da mi ne znamo kako se to odrazilo na, recimo, spoljni dug Srbije. Molim vas da na ovo pitanje dobijemo odgovor, a naročito na pitanja koja se tiču goriva, ekonomije i, naravno, na pitanja o sarajevskoj konferenciji.
Hvala, gospođo predsednice. Kada ste rekli da odaberemo ko će govoriti, Čedomir ili ja, mislio sam da ste time rešili da prekinete ovu raspravu. Ali, s obzirom da je posle toga još bilo govora, moram da kažem ono što sam mislio malopre da kažem.
Što se tiče džipova i tih stvari, moram da podsetim Narodnu skupštinu da je stranka koja sedi pored nas u parlamentu bila na vlasti i imala sva ministarstva sile pet godina i da nikada nije našla nijedan dokaz, iako se svojski trudila da ga nađe, niti bilo kakvu insinuaciju o toj laži koju ponavljaju preko svojih mafijaških medija od 2002. godine - o nekakvim džipovima, o Šilerovoj, o svemu.
Što se tiče toga da li neko ima pravo da govori ili ne, žrtvom se proglašavaju oni za vreme čije vladavine su prostorije LDP dva puta nedeljno paljene. Uništeno nam je 80 prostorija po Srbiji, a nijedan počinilac nije pronađen. To su te "patriote" za čije vreme je privatizovan "C market", za čije vreme je privatizovana Luka Beograd, za čije vreme su došli Šarići i dobili državljanstvo, dok su oni ''širili patriotizam'' i svakome ko drugačije misli palili ili dopuštali da mu bez ikakve kazne budu zaplenjene prostorije i bude proganjan kao zver. Sada se oni osećaju uvređeno zato što neko njihovu očiglednu laž nazove onako kako ona zapravo jeste.
Da, u Deklaraciji Evropskog parlamenta se osuđuju sve žrtve. I naše. Da, izražava se saučešće i našim porodicama. To nije rezolucija protiv Srbije, iako tako želite da je predstavite, i to jeste laž.