Član 27. i pozivam se na član 98. Pozivam predsednicu Narodne skupštine Republike Srbije da proglasimo pauzu...

Hvala. Na početku, rekao bih nekoliko stvari o tome, probaću da se vratim posle ove burne rasprave na temu, kakav je pred nas poslanike stavljen, po drugi put zaredom, izbor. Mi, s jedne strane, ili glasamo za produženje pasoša, ili nam je objašnjeno da glasanjem protiv jedan deo naših građana neće imati putne isprave. Nije neki izbor, složićete se, tako da verujem da će, bez ikakve sumnje, svi prisutni u sali glasati za produženje.
Međutim, po drugi put zaredom ne dobijamo odgovor na nekoliko pitanja.
Prvo pitanje – čija je odgovornost za to što se po drugi put zaredom pasoši, odnosno rok za izdavanje pasoša produžava?
Prema raspravi na Odboru za bezbednost, koliko sam shvatio, našim građanima koji žive u inostranstvu, a koji ne pripadaju nekakvim konzulatima koji imaju sposobnost da sami izdaju pasoše, procedura za dobijanje pasoša traje i do 3 meseca. Po kakvoj logici će rok od godinu dana biti dovoljan da svi naši građani koji žive u inostranstvu to učine, s obzirom na to da je to jedan od razloga koji je naveden u obrazloženju predloga za produženje roka?
Danas vam opet kažemo – ne postoji nikakva, ni teoretska, šansa da svi građani koji žive u inostranstvu zamene svoje pasoše u toku sledeće godine. Imajući to u vidu, moje pitanje je logičko, ali i političko – zbog čega država Srbija ovim drugi put sebi ograničava trajanje tzv. plavih pasoša?
Podsetiću vas da je u seriji tih sastanaka, na kojima je insistirano da se dobije tzv. bela šengenska lista, odnosno vizne olakšice za građane Srbije, nekoliko članova Parlamenta EU, čak, ovde u ovoj skupštini, predložilo da ne postoji rok za izdavanje pasoša. Taj uslov ne dolazi s te strane.
Razumeli smo u prvoj godini produženje pasoša, taj psihološki preduslov, da ukoliko nema roka, građani neće pasoše ni menjati, ali ako je sada ta čuvena kvota od milion pasoša ispunjena, ako pitanje belog šengena više niko ne dovodi u sumnju i u narednih četiri ili pet, deset dana, svi očekujemo da se Srbija stavi na tzv. belu šengensku listu, zbog čega se sada unapred ograničavamo u toku sledeće godine i opet dovodimo sebe u situaciju da u Skupštini Srbije produžavamo rok?
Mislim da takvih razloga više nema ni u jednom segmentu u kome Vlada i ova skupština treba da rade.
Nismo podneli amandman, ostavili smo to vama, ali mislimo da više nijedan razlog ne postoji da plavi pasoši ne važe do svog normalnog isteka, pa kada ljudima budu isticali ti pasoši, oni će ih menjati i tako će se na prirodan način izvršiti zamena pasoša u Srbiji. Mislimo i dalje da postoji šansa da Vlada izmeni Predlog zakona u tom pravcu.
S druge strane, pošto je ovde već bilo reči, ako nije nametnuto od strane ministra ili potpredsednika Vlade, samo se nametnulo pitanje bele šengenske liste. Mislim da vi tu kao ministar unutrašnjih poslova imate razloga da budete zadovoljni, ali kao potpredsednik Vlade nemate uopšte razloga da budete zadovoljni.
Probaću samo u najkraćim crtama da podsetim da s ovom vladom nisu samo biometrijski pasoši bili na toj tzv. mapi puta za oslobađanje građana Srbije od viza. Bilo je tu još nekih stvari i vladajuća većina, u najmanje pet puta, nije mogla da ostvari ono što je želela, zahvaljujući tome što je u Skupštini Srbije veća podrška evropskim integracijama, nego što je to u Vladi Srbije.
Skupština Srbije je uspevala da donese zakone koji su bili tzv. uslov na ''mapi puta''. Podsetiću vas, to je bio Zakon protiv diskriminacije, Zakon o sprečavanju pranja novca i borbi protiv terorizma, to je bila sednica o reformi pravosuđa, na kojoj, takođe, niste imali kvorum, bila je, uslovno da kažem, drama. Ta sednica nije mogla da počne. Sve su to mesta na kojima je upravo LDP pomogao da se to uradi i s te strane nam to ne predstavlja problem. To nam je, uostalom, jedna od svrha postojanja – ubrzanje evropskih integracija, ali, s druge strane, mislim da kao potpredsednik Vlade nemate to pravo da budete zadovoljni.
Reći ću vam još, možda, i suštinsku političku ocenu. Ova tzv. mapa puta na kojoj je Srbija potpisala ugovor s EU, prvi, da kažem, tehnički politički ugovor, koji će doneti konkretnu korist građanima Srbije, taj ugovor je potpisan jako davno i to je prva stvar u kojoj je Srbija morala da dostigne standarde koji već postoje u ostalim zemljama da bi njeni građani mogli da uživaju neka od prava koja već imaju građani EU.
Koliko je muka i problema bilo potrebno da se taj prvi ugovor ostvari sa strane Srbije, koliko je samo afera, slušali smo i danas o tome, moralo da prođe! Prvi rok je bio prošle godine, da vas podsetim. Mi dobijamo sad, ako imamo to u vidu, sa godinu dana zakašnjenja, belu šengensku listu.
S druge strane, možemo da govorimo o desetinama godina zakašnjenja, o uzrocima zbog kojih su građani Srbije imali vize. Šta se sve tu desilo? Danas, sa toliko zakašnjenja, mislim da ova vlada nema pravo to da slavi ni na jedan način. To je prvi i verovatno jedan od najlošijih ugovora, s obzirom na to da podrazumeva samo tehničko usavršavanje sa strane Republike Srbije i ne podrazumeva nikakve promene koje bi duboko ušle u naše društvo.
Dakle, radi se o jednom civilizacijskom dostignuću koje se zove biometrijski pasoš. Neke zemlje to imaju jako dugo. Pitanje koje mi sada možemo da otvorimo ovde, kao poslanici, jeste pitanje savremenosti tih tehnologija danas, osam godina nakon što je ta tehnologija naručena. Ta tehnologija će verovatno uskoro morati da se promeni, ili na neki način osavremeni. Da li ćemo mi opet prolaziti kroz ove cikluse?
Pitanje, konkretno, za MUP, ali mislim da vi na to i kao potpredsednik Vlade morate da odgovorite – zašto je građanima, npr., koji žive u Beču, potrebno tri meseca da dobiju domaći pasoš?
Mislim da ne postoji nijedan razlog. Čak se i u vreme istorije, kada su dokumenta putovala na konjima, brže to moglo uraditi. Dakle, sigurno je da postoje nekakvi odnosi u toj vladi između ministarstava koji direktno utiču na brzinu sprovođenja ove procedure.
Ponavljam još jednom, mi nemamo, kao predstavnici građana, nikakav prostor da izrazimo, čak, ni protest, time što ćemo glasati protiv, pošto je direktna posledica toliko očigledna da niko od nas nema pravo na to. Dakle, biće produžen rok. Mi vas pitamo i molimo da nam odgovorite – zbog čega, uopšte, rok? To nije nijedan uslov, to zavisi samo od nas. Da li vi mislite da će taj rok dovesti do bržeg izdavanja pasoša?
Kažem vam da tehnički postoji problem. Nije više stvar u volji ljudi, sada je stvar u mogućnostima. Ko ima nov pasoš, putovaće za dve ili tri nedelje bez viza, čak, i u mnoge od zemalja u okruženju, ko nema, i dalje će mu trebati viza. Ono što je sigurno, to je da je ova skupština izgubila još jedan dan, izgubiće sigurno još jedan dan sledeće godine, opet na produžavanje ovog istog roka, a u ovom trenutku ne vidimo ikakvu svrhu toga. Niko nije izjavio, možda jeste neko, ali u nekim razgovorima koji nisu bili u javnosti.
Još jednom da ponovim tu političku ocenu da, bez obzira na MUP, Ministarstvo pravde, postoje mnoga ministarstva u ovoj zemlji koja nisu uradila svoj deo posla, na čelu s ministarstvom gospodina Đelića.
Podsetiću vas da je u procesu dobijanja statusa bele šengen liste Ministarstvo za nauku poslednje donelo strategiju koju je bilo dužno da donese prvo, s obzirom na to da je na čelu Ministarstva za nauku potpredsednik Vlade zadužen za evropske integracije. Nemušto je gospodin Đelić odgovarao na takva pitanja, ali to je odnos ove vlade u celini prema tom procesu. Po tome se meri odnos, a ne prema tome što će građani Srbije moći da putuju.
Mi mislimo, za razliku od nekih drugih opozicionih partija, da je jako važno da se do kraja sprovede tzv. mapa puta i da Srbija konačno, u roku koji dolazi, dobije belu šengen listu, ali, takođe, o tome ćemo govoriti na nekoj od narednih tačaka dnevnog reda, mislimo da je potrebno i da država Srbija učini neke stvari, a da bi građani Srbije mogli lakše da otputuju. Na primer, da ukine monopol JAT-a, da se dozvoli lou kost kompanijama da putuju iz Beograda i da na takav način i ta socijalna dimenzija dobije neki svoj smisao, tako da studenti mogu, za cenu jedne takse s Beogradskog aerodroma, da odu u neku od zemalja EU, za isti novac. To je nešto što je, takođe, dužnost ove vlade. Još jedanput, glasaćemo za ovaj predlog. Hvala.

Prekršeni su članovi 166, 77, 78, 79. i 27. Čedomir Jovanović je pomenuo taj deo člana 166. koji ste citirali, a to je da, ukoliko nadležni odbori ne dostave izveštaje, predlog zakona može da se razmatra na plenarnoj sednici. To je jedna situacija koja predstavlja nekakvu posebnu situaciju; kada je sve normalno, kada nema nikakvih sumnji, onda ne treba tražiti nikakav razlog da se sednica odloži.
Ali, upravo su vam tri opozicione poslaničke grupe rekle da će uložiti žalbu Ustavnom sudu. To je dilema koju jedino Zakonodavni odbor može da razmotri i razreši na toj sednici, da se vidi ko je u pravu, zatim, ocena zakonitosti predloga.
Da li stvarno mislite da na silu možete ovo da uradite? Kada bismo mi iz opozicije sada prećutali ovo, onda bi Poslovnik mogao da ima samo jedan član, a to je – Vlada donosi i zakone, a svi mi možemo da idemo u čuveni skupštinski restoran.
Ako postoje neka pravila, ta pravila postoje da se poštuju, naročito ako postoji situacija koja je sumnjiva. Tada su naročito ta pravila važna.
Koja je to ideja da se pravila arbitrarno primenjuju, pa ako nešto nije jasno i ako nije u redu, onda nećemo ni da ih primenjujemo, pa će to već neko drugi negde rešiti? Neće to niko nigde rešiti, osim nas. Mi imamo spremnu inicijativu Ustavnom sudu danas i mi čekamo da se ovo usvoji. Isto tako i ostale poslaničke grupe. Mi ne razumemo čemu tolika žurba, a naročito čekamo taj rekordni ponedeljak kada ćemo imati 24 tačke dnevnog reda u objedinjenom pretresu. Hvala.

Poslovnik i replika. Citiraću jedan član Poslovnika – Zakonodavni odbor može da razmatra predlog zakona, drugog propisa i opšteg akta koji je upućen Narodnoj skupštini sa stanovišta njegove usklađenosti sa Ustavom i pravnim sistemom.
Bili ste u pravu, donekle, da će ovaj dinamičan i inspirativan govor ministra Škundrića doneti neko razjašnjenje o ovome, ali je on to samo delimično doneo. Doneo je razjašnjenje u tom smislu da smo mi bili u pravu.
Ovaj predlog je protivzakonit. Da biste sprečili da se to utvrdi, Skupština je organizovala da nema kvoruma na sednici Zakonodavnog odbora. To je scenario koji se desio. To je posle izlaganja gospodina Škundrića, koji je u nekom smislu sada suprotstavljena strana nama, činjenica. Ovaj predlog je protivzakonit. Put za sprovođenje ideje koju ima Vlada Republike Srbije, a to je da strana država koja može da bude vlasnik zemlje jeste Ruska Federacija, jedini put da Vlada to uradi je da promeni Zakon o eksproprijaciji.
Imam drugo pitanje, ili mogu da kažem da imam dva pitanja. Jedno je – stvarno nismo od SPS-a očekivali opet lex specialis. Moram da priznam da sam kao poslanik iznenađen. Dakle, na desetogodišnjicu ili dvanaestogodišnjicu demonstracija iz 1997. godine opet, još jednom lex specialis i opet bez ikakvog prava na bilo kakve korekcije.
S druge strane, gospođo predsednice, pitam vas šta nam predlažete kao predsednica Skupštine, šta sada da uradimo? Zastupamo preko 150.000 ili 200.000 građana, SRS takođe, SNS takođe. Predstavljamo neke građane. Kažemo da je to što radite protivustavno. Postoji odbor na kome se to utvrđuje. Vi kažete – odbor nema kvorum. Ministar kaže da smo mi u pravu, ali mi ćemo ipak nastaviti raspravu. Šta je ideja? Da opet zapalimo Skupštinu?
Koristimo alate koje imamo.
(Predsednik: Vreme.)
Alati su Poslovnik, zakoni i procedura. Ako su nam ti alati onemogućeni i vi ih ignorišete i čitate nam referate spremljene pre dve nedelje, šta treba da uradimo? Molim vas da mi odgovorite i to ćemo i uraditi.

Naravno, pogrešno je interpretirano ono što sam rekao. Pa, naravno.
Gospodine Škundriću, znam da vi možete. Vlada ima i ministarstvo policije i može da uzme i da ogradi i da ne da nikom da priđe; može sad da uđe ova policija što nas ovde kao obezbeđuje i da nas pobije sve. Sve to može, ali to nije po zakonu, znate? Ovo takođe nije po zakonu.
Ne kažemo mi, a vi pogrešno, sada sam siguran - namerno, interpretirate... Mi vam kažemo da upravo na taj način koji ste sada naveli nemate pravo to da uradite, jer je to protivzakonito. Morate da promenite Zakon o eksproprijaciji. Vi ne želite da ga promenite, zato što bi promenom tog zakona i neko drugi mogao da učestvuje u eksproprijaciji.
Zato ovo, gospodine Škundriću, jeste politika. Vi ne date da neko drugi, osim „Jugorosgasa“, u kome radi vaš pomoćnik do pre godinu dana... Taj čovek je već jedanput omogućio da država Srbija propusti rok i da ta firma posle deset godina, prvi put od kada nije u većinskom vlasništvu Srbije, sada ima i prihod, i dobit i sve ima, ima dvadeset miliona, dok je do prošle godine bila gubitaš. Zato to jeste politička priča. Sada želite da date još toj firmi, pošto je malo, da bi onda još neko otišao u „Jugorosgas“.
Zbog toga mi kažemo – to što radite, vi možete sve, oko toga nema nikakve dileme; ako izglasate da je sada noć, biće noć, nije nikakav problem, ali život je negde drugde.
Da bi se ovakve sumnje otklonile, postoji Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije, po kome Zakonodavni odbor treba da utvrdi da li je predlog u skladu sa pravnim sistemom Srbije. Pošto kvoruma nema, nemoguće je napraviti raspravu. Ovo vam ne kaže jedna grupa koja ima različito mišljenje od vas; to vam kaže opozicija u Skupštini.
Ako vi to na silu uradite, što možete, onda ne moramo ni da imamo sednicu, stvarno ne moramo. Ako mi ovde pričamo, a vi kažete – dobro, da, da, da, nema veze, pročitate referat, idemo dalje, samo da prođe pet sati, šta će nam sednica?

Pošto niste dopustili gospodinu Iliću da koristi član 105, ja se javljam po članu 105. Nemate prava da ne može na član 104. da se odnosi to da li je već jedanput upozorena, da li je već jedanput iskorišćen, zato što je u međuvremenu opet govorio neko. Ako je nekome urušeno dostojanstvo... Šta, ako neko opsuje jednom u toku dana, onda može da se psuje do kraja dana, do šest popodne, pošto je taj član iskorišćen i onda više nema veze?
Sada ću vam reći ono što je rekao gospodin Maraš, ili je hteo da kaže. Gospodine Škundriću, plašimo se toga što je ovo samo pola hektara i samo sada, ali je ujedno to jedan od prvih. Znači, možemo da očekujemo, kada se ovaj presedan napravi, da će onda stalno ovako da se radi. Upravo zbog toga ne damo da se ovo desi. To je suština.
Postoji način da se ovo uradi. Postoji zakonit način. Treba sačekati mišljenje Ustavnog suda, kao što nam svi kažu, i onda neće biti nikakve sumnje. Ili je to opcija ili, s druge strane, nećete moći to da uradite. Sve drugo samo narušava svaku ideju i svaku viziju.
Gospođo Dejanović, stvarno, kažem vam ovo sa čime sam počeo – u međuvremenu je govoreno još jedanput i još jedanput je narušeno dostojanstvo Skupštine. Mi po članu 104. imamo pravo da se javimo. Ne možemo zaredom, ali možemo svaki put kada neko od nas govori. Sad, na primer, gospodin Todorović može da se javi i da kaže da sam ja narušio, naravno.

Hvala, poštovana predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, moram na početku u ime Poslaničke grupe LDP da izrazim najoštriji protest povodom spajanja ili ovakve vrste spajanja tačaka dnevnog reda.
Probaću da dam drugačije argumente od onih koje je kolega prethodno dao. Nama ne smeta ušteda u vremenu. Mi to podržavamo i naravno, mislimo da Skupština treba da radi još efikasnije, ali ne spajanjem tačaka dnevnog reda pri čemu je predlog da se bira član RRA, o čemu ću govoriti, odluka o izboru Saveta Republičke agencije za poštanske usluge, dobro, ovo prestanak sudijskih dužnosti, ali izbor člana prvog sastava Visokog saveta sudstva i izbor člana prvog sastava Državnog veća tužilaca iz reda advokata – taj izbor na ovakav način potpuno ruši ugled tih institucija, potpuno uništava i ovako nepostojeći ugled institucija koje već postoje, a unapred osuđuje na propast i ove institucije koje tek formiramo prvi put.
Jedini zajednički imenitelj za spajanje tih predloga za izbor tih pet ljudi, jeste da su to neki ljudi koje Skupština treba da izabere na neka mesta i ništa drugo. Probao sam da nađem neku drugu stvar koja bi te ljude vezivala, ali nisam uspeo.
Ali ovo što su tačke spojene u jednoj, to je samo jedna stvar. Postoji druga mnogo gora stvar – nijednog od kandidata za bilo koju od ovih funkcija koju danas predlažete niko od narodnih poslanika nije video. Na kakav način će se Skupština o njima izjasniti? Moram da vam kažem da čak i naš poslovnik podrazumeva pravo resornih odbora da organizuju nešto što se zove takozvano javno saslušanje, na kojima bi predstavnicima ili kandidatima po predlozima bila data mogućnost, slično kao ambasadorima, da predstave svoj program i objasne šta hoće da urade i zašto to žele da urade.
Na takav način Skupština bi stekla pravo da te ljude izabere, pri čemu bi ti ljudi imali mnogo veći autoritet.
Nažalost, ovo pokazuje da je reč, manje ili više, o jednoj političkoj trgovini i tu se mogu složiti sa kolegama. Jedini cilj ove rasprave je da se ispuni minimum zakonske obaveze i da se neki ljudi izaberu na neka mesta.
Svi ovde znamo unapred da je to novi izvor skandala i afera u periodu koji dolazi, pošto o tim ljudima ne znamo apsolutno ništa. A očekuje se da izaberemo sada člana prvog sastava Visokog saveta sudstva bez prisustva ministra pravde ili člana prvog saveta Državnog veća tužilaca, takođe, bez prisustva ministra pravde. Ili, člana Republičke radiodifuzne agencije, o čemu ću sada govoriti, bez prisustva ministra informisanja, a samo mesec dana nakon neverovatne bruke i skandala koji je ovu skupštinu tresao, tresao je celu javnost i naterao je prvi put u istoriji Parlamenta 250 poslanika da uđu u salu, i ponovo ista greška.
Verujem, gospođo ministarka, da niste potpuno upoznati sa slučajem RRA, ali dozvolite mi da vas podsetim da ona u ovom trenutku nema dva člana. Tim članovima je mandat istekao 17. februara ove godine, danas je 13. oktobar.
Znači, osam meseci ne postoji ni najmanja naznaka da država želi da tom telu bar povrati deo autoriteta koje to telo ima, a čak i kada dođe u Skupštinu predlog, opet fali jedan. Da li je toliki problem da se izaberu oba nedostajuća člana RRA, pri čemu je to samo jedna površina medijske scena koja je katastrofična, sa čime su se složili svi u ovoj skupštini pre samo dva meseca.
I tada smo svi optuživali razna mafijaška udruženja, zločinačka udruženja koja stoje iza nekih novina, optuživali stranke koje imaju svoje novine i svi smo se bavili time, ali mislim da je danas vreme da popričamo o ulozi države u stvaranju tog haosa.
Dakle, osam meseci bez tela koje je dužno da uredi poslovanje i funkcionisanje elektronskih medija u Srbiji. Pa, šta je onda čudno što je Aleksandar Tijanić direktor ''Televizije Srbije'' i što ucenjuje predsednicu Skupštine slanjem računa od 500 hiljada evra? Ne znam da li je to tačno, pričam o informacijama iz novina, koje su nam jedino dostupne, pošto, osim plenarne sednice, nijedan drugi deo Skupštine ne radi.
Prema tome, trebalo je dati predlog da se član Saveta RRA izabere na način kao 2003. godine. Dakle, oni su svi bili pred Skupštinom. Svaki poslanik Skupštine je imao pravo da im postavi pitanje koje god hoće. Oni su imali pravo da daju svoj neki program na osnovu koga je Skupština odlučivala koga od njih će da izabere. To nije potrebno zbog nas, to je potrebno zbog javnosti. Javnost ima pravo da zna zašto je neka stranka ili poslanička grupa glasala za jednog kandidata, a neka druga za nekog drugog. Ovim je to potpuno izbegnuto, i mi sada očekujemo da to telo koje se na ovakav način bira u Skupštini, ispod tepiha, da ono ima autoritet da se bori sa medijskim haosom koji postoji u zemlji ili sa kompanijama koje toliko kreiraju javno mnjenje.
Verujte da je ovo uzaludan posao. Svejedno je šta će biti rezultat tog glasanja. Neću govoriti o ovim drugim, mislim da je mnogo skandaloznije što isti takav postupak saslušanja nije sproveden u druge dve institucije – Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca. Mislim da je to skandalozno i vreme će potvrditi ovo što govorim, u to nemojte imati nikakve sumnje.
Koja je dalje odgovornost države u stvaranju medijskog haosa? Pored toga što je bilo potrebno predložiti dva, umesto dva opet imamo jednog kandidata, za jednog znamo, reč je o Gordani Suši, za njega ćemo glasati zato što znamo ko je predlagač, to je Nezavisno udruženje novinara Srbije i na osnovu toga smo se opredelili, ali postoje mnoga pitanja na koja nemamo odgovor. Ista ta RRA mislim da je ovog meseca šesti put poslala istraživanje, između ostalog, i Vladi, po kome takozvani ''Republički javni servis'', odnosno RTS ne ispunjava nijednu od 11 funkcija javnog servisa. Blokadom izbora članova Saveta RRA ova vlast održava Tijanića na mestu direktora, uništavanjem autoriteta toj instituciji, sa jedne stranke, i njihovom fizičkom onemogućavanju da rade, sa druge strane.
Podsetiću vas da mandat još dva člana RRA prestaje 17. februara, to je za dva meseca. Jasna je sada tendencija da se do 17. februara sledeće godine ne izabere još jedan član i da se time onemogući rad RRA. To je jedini razlog, nisu u pitanju nikakve tehničke komplikacije što mi danas nismo izabrali dva člana RRA. Ali, bićemo ovde svi mi i u februaru, bićete i vi, pa ćemo o tome govoriti malo više, gospodin Zoran Ostojić će govoriti malo više o RTS-u.
Pre tri ili četiri meseca Zakon o javnom informisanju, koji je na skandalozan način usvojen, uz mnogo amandmana, prvo medijskih udruženja, zatim i dva amandmana LDP, doveo je u pitanje Vladu Srbije. Koliko se sećam, od 2000. godine, to je prvi put da je jedan zakon doveo do tolikog podizanja tenzija u društvu, do sukoba ili deljenja. Sada na isti način Vlada želi da se izabere član RRA. Šta mi drugo da zaključimo iz toga nego da je to u stvari bio nameran potez Vlade? Ne mogu ništa drugo da zaključim.
Ako neko napravi jednu grešku jednom, onda je to razumljivo, ali, ako napravi drugi put, onda, ili nije sposoban da razume o čemu se radi ili to radi namerno. Ne mislim da ste vi nesposobni, da je iko iz te vlade nesposoban, bar gledajući lični interes, znači, ovo radite namerno i nema druge reči?
Postoji čitav niz stvari koje se moraju uraditi da bi se sredila medijska scena, za čije sređivanje su svi, a naročito ministar iz vaše vlade, koji je sticajem okolnosti i iz vaše stranke, koji se založio i složio sa nama ovde u Skupštini Srbije.
Podsetiću vas, usvajanje efikasnog i sprovodivog zakona o sprečavanju medijske koncentracije, značajne izmene i poboljšanje Zakona o radiodifuziji – pa, mi osam meseci kasnimo sa izborom članova Saveta. O kakvim izmenama Zakona o radiodifuziji možemo da govorimo, kada će one doći na dnevni red – 2050. godine, kada i svi građani Srbije dobiju pasoše?!
Izmene Zakona o javnom informisanju i modernizacija pravila o funkcionisanju javnog radiodifuznog sistema i nešto što je mnogo važno, a to je digitalizacija, digitalizacija za koju smo sami sebi dali rok do kraja sledeće godine. Mi kasnimo osam meseci sa izborom člana Saveta RRA, a tu digitalizaciju sprovodi RRA, sa jedne strane, i vaše ministarstvo, sa druge strane.
Dakle, ta RRA, to vam kažem kao ministarki, neće postojati sledeće godine, 17. februara ona prestaje da postoji. Od devet članova ima šest, ako ne dođe jedan ona ne može da donese nikakvu odluku. Nikakvu! Kakva će tada biti pozicija? Pretpostavljam šta ćemo uraditi. Mi ćemo krajem sledeće godine odložiti na 2015. godinu, sa izmenama i dopunama Zakona – broj 2012 menja se u broj 2015, i nikom ništa, opet spojeno sa još nekih 30 tačaka, ko zna čega, ali problemi ostaju.
Najviše od svega što zamera LDP jeste to što danas nije prisutan ministra za kulturu i informisanje. Mi smo imali dogovor koji je postignut ovde u Skupštini, ne ni na kakvim tajnim sastancima, a to je da se napravi ''medijska strategija''. Ta strategija treba da bude napravljena uz prisustvo oba novinarska udruženja, predstavnika medija i predstavnika Ministarstva.
Da bi se zadovoljila javnost formirana je radna grupa za izradu ''medijske strategije''. To je bilo pre mesec i po dana. Mislim da ministar danas nije hteo da dođe ovde zato što je znao da bi morao da odgovori na pitanje šta se dešava sa tom medijskom strategijom posle mesec i po dana. Predlozi te ''strategije'' postoje, to je jako važan dokument iz koga treba da izađu sve promene svih ovih zakona o kojima sam govorio, i jedino na takav način se ta medijska scena želi srediti. U tome smo ponudili našu pomoć. Vaša je stvar da li ćete je prihvatiti ili ne.
Mi vam govorimo samo koji je pravi put. Izbor jednog po jednog člana Republičke radiodifuzne agencije, bez obzira na to, na realne potrebe našeg društva ili na realno stanje u toj radiodifuznoj agenciji – nije sređivanje medijske scene. Nije sređivanje medijske scene!
Dve evropske institucije: Savet Evrope i OEBS daju pomoć državi Srbiji u formulisanju ''medijske strategije'', i daju pomoć u izradi svih ovih zakona. Kakav je odgovor države na to? Prihvata se formiranje tih radnih grupa, a u tu radnu grupu se stavljaju ljudi koji pišu zakone, koji ne mogu da se sprovedu. Razumite nas, to je bila naša greška – lažni profesori sa političkih nauka, ljudi koji se lažno predstavljaju kao profesori sa Fakulteta političkih nauka sede u radnoj grupi.
To je bila naša greška 2001, ali ste i vi svedoci toga. Zašto su oni danas u radnoj grupi?
Ono što Liberalno demokratska partija traži od Vlade to je da ministar za kulturu i informisanje dođe i obrazloži sastav radne grupe koja stvara, prvo, medijsku strategiju, a zatim i sve ove izmene i dopune Zakona, pošto nemamo poverenja u te takozvane stručnjake, koji pišu zakone da bi dobili honorare, a zatim dobijaju honorare od druge strane da bi te iste zakone menjali! A, ako se slučajno ne uključe u proces izmene Zakona onda dižu dreku i ulaze u kampanju ne birajući stranu i ne birajući sredstva, sve, lažno predstavljajući se kao neverovatni eksperti u toj oblasti. To je jedan od osnovnih problema ovakve medijske scene.
Mi od vas tražimo, ako imate odgovor, odlično, da nam kažete, vrlo jasno, spisak zakona koji treba da se donesu? To je jedna stvar. Kada će biti doneta ''medijska strategija'', kada će ti zakoni biti doneti, dokle je Vlada stigla u pisanju tih zakona, kakav je plan?!“ Ali, kao prvo, odgovorite, šta je sa ''medijskom strategijom'', da li su novinarska udruženja pristala da učestvuju?
Mi smo razgovarali sa oba udruženja, nama su rekli da su spremni da pristanu. Šta se desilo nakon toga, da li su ona spremna da učestvuju u izradi ''medijske strategije'' ili će i ta ''medijska strategija'' biti četrdeset sedma tačka dnevnog reda, vezana za Boga pitaj šta, i da ćemo je usvojiti, a zatim mesec dana objašnjavati svima okolo kako smo u stvari imali dobru nameru?! Sada je trenutak da se o tome odluči.
Mi nudimo našu pomoć, to je politička stvar da li ćete prihvatiti ili ne, nije važno, ono što je po našem mišljenju vaša obaveza, jeste da ukoliko želite da budete evropska vlada prihvatite pomoć OEBSA i Saveta Evrope, da izmenite sastav radne grupe, da je zamenite mlađim ljudima, ambicioznijim, koji su spremni da rade ono što u Evropi postoji već stotinama godina, ili bar stotinu, i da, svaki put ili redovno, podnosite izveštaj bar pred Odborom za kulturu dokle se stiglo u formulisanju ovih dokumenata.
Danas ćemo govoriti i o Radio televiziji Srbije, jer svaki izbor člana Republičke radiodifuzne agencije za nas je dobra prilika da govorimo o Aleksandru Tijaniću, i sa te strane smo vam zahvalni što ste taj izbor podelili, što nisu dva člana, nego ćemo opet imati priliku da o njemu govorimo.
Sada mogu samo da najavim da je LDP, zajedno sa još nekim poslaničkim grupama, naručila analizu programa RTS. Tu analizu će predstaviti gospodin Ostojić.
I, molio bih vas da ostanete ovde da biste shvatili koliko je skandalozno stanje u kome živimo. Hvala.

Prekršeni su čl. 27, 104, 121. i 122.
Član 27 – predsednik Narodne skupštine predsedava, stara se o primeni Poslovnika i o blagovremenom i usklađenom radu radnih tela Skupštine.
S druge strane, koliko god želeli da nas ubedite da je odluka doneta, ona nije doneta. Pošto se predlog odnosi upravo na ovu tačku dnevnog reda, ne možemo nastaviti rad dok se ta odluka ne donese, kakva god bila. Ona može biti pozitivna i negativna prema predlogu, ali je nemoguće da se ne donese, zato što u tom slučaju znači da poslanici opozicije nemaju pravo da predlažu produženje vremena, a to ne piše u Poslovniku. U Poslovniku piše da svaki poslanik ima pravo da predloži produženje vremena za raspravu.
S druge strane, da kažem da je to tehnički razlog, ali politički razlog je mnogo važniji. Svi smo svesni u kakvoj je političkoj atmosferi pokušano da se proguraju izuzetno represivne i antievropske izmene i dopune Zakona o informisanju. Kada se javnost ove zemlje digla, sprečeno je njegovo usvajanje.
Danas smo imali sednicu Odbora, sada član 27, na kojoj je trebalo da se razmatra o Predlogu zakona o informisanju, koji je uključivao amandmane u trenutku kada amandmani nisu bili u Skupštini. Juče smo na televiziji videli da je održana telefonska sednica Vlade, pa je ministar demantovao u toku večeri.
Dakle, radi se o članu 27. i kaže se da se mora koordinisati rad. Stara se o blagovremenom i usklađenom radu radnih tela Narodne skupštine. U jednoj opštoj atmosferi, u kojoj mi ne znamo šta su izmene zakona, koji je cilj tog zakona, u kojoj kao što je Čedomir Jovanović rekao spajate u raspravi tačku koja ide po hitnom postupku i tačku koja ne ide po hitnom postupku, ne znajući...

Rekao sam i za član 104. Dakle, ovakav način suštinskog menjanja Zakona o informisanju vređa dostojanstvo Narodne skupštine i svakoga od nas posebno. Ovo kažem i kao političku ocenu, ali i kao moralnu.
Da vas podsetim, mi smo taj zakon iz vremena Slobodana Miloševića promenili tako što je formirana nezavisna radna grupa, koja nije imala veze ni sa jednom poslaničkom grupom u Skupštini, koja je radila nekoliko meseci na Predlogu zakona, zatim je bila javna rasprava i zatim je taj zakon došao u Skupštinu, da bi mi danas bili prinuđeni silom vladajuće većine da o nečemu što smo dobili u 11.00 sati danas, što suštinski menja taj zakon, bez obzira da li je svako od nas za ili protiv toga, bili prinuđeni bez ikakvog razloga da o tome raspravljamo večeras.
Molim vas, to je kršenje dostojanstva svakog od nas. Šta će nam Skupština ako ne možemo da govorimo o nečemu, a o nečemu ne možemo da govorimo zato što ne znamo šta su te promene? Te promene su, jednu stvar vidimo na Televiziji, bila je Vlada, nije bila Vlada. Drugu stvar vidimo, moramo da zovemo urednike medija da vidimo šta je sinoć bilo sa ministrom na sastanku, da bismo mogli da se opredelimo.
Za to imamo manje od dva radna sata. Taj način menjanja suštinskog zakona za demokratiju u Srbiji vređa dostojanstvo svakog narodnog poslanika. Zakon o javnom informisanju je suštinski zakon za demokratiju jedne zemlje. Vi možete sve, možete, naravno vas 130, da li je Jojić tu ili nije, 131, možete sve. Samo vam kažem da je naše dostojanstvo povređeno zato što se ovaj zakon menja na silu i molim Narodnu skupštinu da se o tome izjasni u danu za glasanje.

Poštovani poslanici, poštovani ministre, predsedništvo, na početku hvala, gospodine ministre, za prihvaćen drugi amandman, od dva koja imamo. Nekoliko je razloga zašto mislim da bi Ministarstvo trebalo da prihvati ovaj amandman i ne vidim nijedan zašto ga nije prihvatilo. Dobro je što sad imamo priliku da popričamo. Mi smo o ovom amandmanu govorili u raspravi u načelu, ali tada niste bili u sali i nismo stigli da popričamo o tome zašto ovaj amandman nije prihvaćen. Na početku želim da kažem da smo mi ovaj amandman preuzeli od grupe nevladinih organizacija. „Građanske inicijative“, Udruženje FEM su se složili sa amandmanom, kao i sa ovim koji ste prihvatili; složile su se, manje ili više, sve nevladine organizacije sa kojima smo razgovarali.
Članom 26. ovog predloga zakona predviđeno je da registar udruženja vodi Agencija za privredne registre. Našim amandmanom tražimo da taj registar ostane u vašem ministarstvu. Po našem mišljenju, ovo rešenje koje se nalazi u Predlogu zakona, da registar udruženja vodi Agencija za privredne registre, jeste protivustavno, bez obzira na odgovor koji ste dali. Pokušaću to da obrazložim i, odmah da kažem, koristiću vreme poslaničke grupe.
U članu 55. Ustava, kojim je zajamčena sloboda udruživanja, stavom 1. su definisana udruženja prema svom cilju: politička, sindikalna i druga udruženja, u šta spada grupa građana. Stavom 2. definisano je da registar tih udruženja vodi državni organ. U stavu 1. su definisana politička, sindikalna i druga udruženja, a bliže organizovanje je definisano posebnim zakonom. Kao što znamo, u oba slučaja, kada su u pitanju Zakon o političkim strankama i Zakon o sindikalnom organizovanju, registar tih udruženja vode nadležna ministarstva. Iz tog razloga nam nije jasno zašto registar udruženja građana isto ne vodi ministarstvo.
S druge strane, rekli ste da Agencija za privredne registre vodi... Citiraću član 4. Zakona o Agenciji za privredne registre u kome se kaže da Vlada ne može usmeravati rad javne agencije, niti ga usklađivati sa radom organa uprave. To je direktno suprotno odredbi člana 55. Ustava Srbije u kome se kaže da registar vodi državni organ, odnosno organ državne uprave.
Po našem mišljenju i po mišljenju ovih nevladinih organizacija sa kojima smo se konsultovali, reč je o direktnoj protivustavnoj odredbi.
Ako ni to nije dovoljan razlog, pokušaću da dam jedan mnogo važniji, a to je politički razlog. Država je preuzela obavezu pred Savetom Evrope i pred svojim građanima da će štititi ljudska prava i slobodu udruživanja. Država sprovođenje te slobode ne može da poveri nekome nad kim nema kontrolu. To je suština. Zato se ta uredba nalazi u Ustavu. Država mora biti garant, tj. ministarstvo, da će postojati sloboda udruživanja i ne može tu svoju odgovornost prebacivati na nekog drugog.
Takođe, u članu 18. Ustava stoji da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju i da zakon ni u kakvom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava. Dozvolite da vam dam dva primera kako ova odredba direktno utiče na suštinu zajemčenog prava. Prvo, ne postoji osposobljenost Agencije za privredne registre da obavlja ovaj posao. U vođenju tog registra moraju se štititi ili poštovati međunarodni pravni standardi zaštite slobode udruživanja, koji su definisani Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava.
Agencija za privredne registre, pošto se ova pravila ne primenjuju na privredna društva, prosto nije stručno osposobljena i ne zna, niti je njihovo delovanje imalo ikakve veze sa ove dve konvencije, što nama govori da će sada u Agenciji za privredne registre doći do zapošljavanja novih ljudi, koji su stručnjaci iz ovih oblasti. S obzirom na to da ih u ovom trenutku nema, njihovo nepostojanje direktno utiče na suštinu zajemčenog prava, odnosno indirektno osporava ta zajemčena prava.
Drugi primer je mnogo drastičniji. Naveo sam ga i u načelnoj raspravi. To su takse. To je suštinska razlika sa stanovišta udruženja građana. U ovom trenutku vaše ministarstvo kao naknadu za vođenje u registru ima samo tzv. administrativnu taksu, koja se kreće oko 1.500 dinara. Po ovom zakonu, ukoliko Agencija za privredne registre bude vodila taj registar, svako udruženje građana koje u ovom trenutku postoji, prema našoj proceni, biće dužno da u kratkom roku, pošto je dužno po zakonu da prilagodi svoje postojanje ovom zakonu, potroši najmanje između 30.000 i 40.000 dinara. To možda ovako ne izgleda mnogo, ali, verujte, za neki cilj koji nije presudan je jako mnogo.
Taj novac, ili traženje tog novca od udruženja građana, jeste drugi princip na kome se krše zajemčene slobode udruživanja. Možda će neka od njih odustati od svoje delatnosti, jer nemaju 30.000-40.000 dinara ili 400-500 evra. Zašto je to tako? Zato što vaše ministarstvo ne naplaćuje mnoge stvari koje Agencija za privredne registre naplaćuje, kao što su, na primer: taksa za registrovanje (od 2.500 do 10.200 dinara), promena podataka (9.600 dinara), registracija ostalih podataka (5.100 dinara), izdavanje izvoda (1.600 dinara), i na sve to još i administrativna taksa od 1.700 dinara.
Pošto ovaj zakon predviđa da se udruženja građana prilagode ovom zakonu u nekom vremenskom roku, sva udruženja građana će morati da izdvoje ova sredstva, a videćemo na kraju tog procesa koliko njih je bilo u stanju da izdvoji ova sredstva koja, ponavljam, nisu mala.
Na kraju, ako gledamo uporedno pravo, ako gledamo zemlje članice Saveta Evrope, mi nismo uspeli da nađemo nijednu zemlju članicu Saveta Evrope u kojoj se na sličan način vodi registar. Taj registar, koliko smo mi uspeli da istražimo, vodi uglavnom sud, nadležno ministarstvo ili neki organ državne uprave, negde je to čak i na lokalnom nivou. Ovaj primer nije preuzet iz neke uporedne prakse.
Što se tiče vašeg obrazloženja za odbijanje amandmana, izdvojio bih nekoliko stvari ili teza koje ste naveli. Prvo, stvarno ne verujem da ste ovo vi pisali, neverovatna je teza – imajući u vidu da zakon omogućava udruženju da može neposredno, radi ostvarivanja statutarnih ciljeva, obavljati privrednu ili drugu delatnost kojom se stiče dobit, logično je da registar vodi Agencija za privredne registre.
Jeste da zakon predviđa, ali to je sporedna aktivnost svakog udruženja. Ukoliko se neko osniva da bi ostvarivao dobit, to je privredno društvo i zato i postoji Agencija za privredne registre. I ovaj deo takođe ne razumem – kako registar privrednih subjekata vodi Agencija za privredne registre, kao povereni posao, to je dokaz da poverimo i ovaj posao. Nije to povereni posao Agencije. To je suština njenog postojanja, da vodi registar privrednih subjekata. Povereni posao, možda to jeste neka pravnička formulacija, ali to je suština postojanja te agencije.
Da sada ne bismo dalje dužili, voleo bih da čujem vaš odgovor, imamo još vremena.
Upravo sada, na jednom skupštinskom odboru, što se tiče ovih ušteda koje takođe pominjete, administrativnih strategija, regulatorne reforme itd., možda niste čuli, ali dozvolite da vam skrenem pažnju na jedno od najstarijih udruženja građana u Republici Srbiji. To je tzv. SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja, porodičnog nasilja. Oni su sve do ove godine uspevali kako-tako... Reč je o gomili volontera koji pružaju pomoć svake vrste javljajući se na telefon, ali i primajući stranke. Njihov rad nije bio ugrožen, čak se i devedesetih godina negde nalazila mogućnost da im se pomogne. Oni su imali plaćene prostorije, telefon, a one same su, pošto je uglavnom reč o ženama, volonteri, odnosno volonterke. Sada, prvi put u istoriji, iako su njihovi troškovi predviđeni budžetom, oni ne dobijaju pare i njihova aktivnost je ozbiljno ugrožena.
Dozvolite da iskoristim ovu priliku i da zamolim za vaš uticaj da se ta stvar reši, pošto je reč... Nije važno što su jedno od najstarijih udruženja građana, ali svakako je jedno od najkorisnijih udruženja koja postoje. Molim vas da mi odgovorite na prethodno pitanje, samo sam iskoristio priliku.

Niste me uverili, gospodine ministre. Ukoliko ste se u svemu složili sa mnom, verovatno postoji neki drugi razlog, koji nije za ovu raspravu. Dozvolite da naslutim, ako je predsednik te regulatorne komisije Mlađan Dinkić predložio Agenciju, u kojoj on ima najveći uticaj, dakle, želeo je da proširi svoj uticaj.
Koji su razlozi za takvu želju vreme će pokazati, to nije nešto o čemu mi možemo da govorimo.
Dozvolite samo još nekoliko stvari da vam kažem. Dakle, nije samo problem u taksi, pošto je ona manji deo, ona je 1.700 dinara, problem je u ostalih tridesetak ili četrdeset hiljada za razne stavke koje će morati da plati, znači, ne samo u preregistraciji, pa zavisi kako Agencija bude to tretirala. Kao što ste rekli, Vlada donosi pa je na Vladi i da odluči.
Što se tiče ovog argumenta o efikasnosti i ekonomičnosti, čak se i u ovom obrazloženju odbijanja pominje smanjenje administrativnih troškova poslovanja, ubrzavanje itd. To je stvarno neprihvatljivo kao objašnjenje, ali dozvolite bar nama tu slobodu da to ne prihvatimo. Dakle, vaše ministarstvo već vodi taj registar, postoje ljudi koji taj registar vode. Taj registar bi trebalo još da se proširi, a sada će se voditi u nekoj agenciji, za koju vi, jer vas je ubedio potpredsednik Vlade, verujete da će dobro obavljati taj posao. Verujte da će troškovi biti veći, šta god mi ovde pričali, jer se tamo otvara neko novo odeljenje.
Pomenuo sam samo jedan deo. Ovaj registar nije stvar kao što su sportska društva ili privredna društva, ovde je reč o slobodi udruživanja. Dozvolite još jedanput, niste odgovorili na taj argument koji je suštinski politički. Cela ideja ovih odredaba u Savetu Evrope, kao što, siguran sam, dobro znate, jeste da država garantuje ostvarenje tih ljudskih prava kao što je sloboda udruživanja. To je razlog zbog koga smo podneli ovaj amandman i donekle insistiramo, zato što država mora biti garant toga.
Ova agencija jeste nezavisna od rada Vlade. Naravno da imate uticaj preko tih naknada, veličine itd., ali ona jeste nezavisna, ona nije imenovana od strane Vlade. Tako se na određeni način odričete odgovornosti, što, po našem mišljenju, niste smeli, pogotovo zato što dok ste vi bili ministar, a i od 2000. godine, nije bilo pritužbi na rad tog ministarstva, što se tiče registra o udruženjima. Bilo je pritužbi na nepostojanje zakona, na razne druge stvari, ali to je bila jedna od retkih stvari koje su funkcionisale i na saveznom nivou, kasnije na republičkom, čak i u MUP-u. Nisam čuo da je nekom odbijen zahtev za registraciju od 2000. godine, ili da bilo kakav problem ima. Ostaju nejasni razlozi zbog čega se prebacuje nešto što je dobro radilo. To će vreme pokazati.
Dozvolite da vas na kraju zamolim da omogućite svim ljudima koji bi želeli da se udruže iz ko zna kakvih razloga da ne moraju da plate ove takse koje su sigurno takve da će ih odgovoriti od toga.

Hvala. Na početku hvala što ste prihvatili ova dva amandmana, pri čemu mislim da od 15 amandmana, kao što ste sami istakli, ovaj razjašnjava mnoge stvari.
Na član 6. smo podneli amandman i zato imamo seriju amandmana koje su manje-više istog karaktera. Naš amandman je dvostruk, a odnosi se na poslednji stav ovog člana, gde Vlada bliže propisuje kriterijume za određivanje relevantnog tržišta. Predložili smo da te kriterijume određuje Komisija, odnosno da ih propisuje. Mislimo da je to jako važno.
Obrazloženje koje smo dobili je da je nemoguće da Komisija, kao stručno operativno telo, u isto vreme propisuje određene uslove i da ih sprovodi. Nažalost, mislim da vas, bar od 2000. godine, u nekoliko slučajeva demantuje praksa. Vrlo je moguće, i to je upravo jedna od stvari koje čine ili doprinose nezavisnosti tog tela, odnosno autoritetu koji to telo ima.
Postoji mnogo primera. Ako pričamo o organima uprave, to je Republička radiodifuzna agencija, koja bliže propisuje uslove za dobijanje nacionalne frekvencije ili bilo kakvih drugih dozvola, isto u skladu sa zakonom, ali zatim sprovodi konkurse. Ako pričamo o jednom opštem nivou države, Visoki svet pravosuđa bliže propisuje kriterijume za izbor sudija, pa ih zatim sam bira. Radi se o političkoj odluci.
Rekli smo da je zakon dobar i da on u dobroj meri definiše pravila ponašanja, ali stalno će postojati u javnosti sumnja, manje ili više opravdana, u nezavisnost Komisije. Ukoliko je ideja da Komisija bude nezavisna, videćemo to već prilikom izbora članova Komisije, jer će onda u parlamentu biti organizovana saslušanja članova Komisije, svako će morati neki plan da predloži, biće dosta mesta za javnu raspravu o svakom tom planu i na osnovu toga će biti izabrani. Ili će, u suprotnom slučaju, biti izabrani kao ova Agencija za borbu protiv korupcije, na skandalozan način, uz biografije od po tri rečenice u kojima kaže – predložio me gospodin Tadić. To je bila jedna od biografija, pa mi naslućujemo da je reč o predsedniku Republike.
Ukoliko postoji jasna volja, konkretno kod relevantnog tržišta, mislimo da nema mesta za politiku. Ukoliko bi se to prebacilo na Komisiju, samo stručni razlozi bi bili odlučujući. Svaka vlada, bez ikakve namere da govorimo o vama, svaka vlada je politički organ i ona bi stalno probala da utiče da ta pravila budu malo drugačija. Ne vidimo razlog zašto ne bi definicija svakog relevantnog tržišta bila doneta od strane Komisije.
Drugi deo se odnosi na drugi član, ali smo ga mi stavili u ovaj član zakona da bismo definisali ili razjasnili deo člana 3. O tome smo govorili u načelnoj raspravi. Jasno je da u ovom trenutku moraju da postoje neki monopoli jer su oni takvi, možemo da govorimo o EPS-u, o elektrodistribuciji, ali smo hteli da ubacimo jedna načelni deo, u kome bi postojala obaveza Komisije da na neki način to oroči.
Ako govorimo o trećem delu, vidimo da je ta predložena odredba iz člana 3. zakona standardna formulacija iz osnivačkih ugovora EU. Postoji drugi deo iz tih osnivačkih ugovora, u kome se kaže da će u periodu tranzicije svaka zemlja stremiti tome da osigura konkurentnost i na tim tržištima. I to smo imali, znajući da je nemoguće da neko predvidi rokove, ali prosto kao neku načelnu odredbu koja bi usmeravala rad Komisije i Vlade po tom pitanju.

Opet isto, ali sada mi dozvolite da razvijem raspravu, opet pojedinačno izuzeće od zabrane, a Vlada bliže propisuje sadržinu zahteva iz stava 1. ovog člana. Mislimo da to treba da radi komisija.
Sada dozvolite samo par reči. Osnovni problem u usklađivanju našeg pravnog sistema sa pravnim sistemom Evropske unije je što tamo određene poslove obavlja evropska komisija. Kada prepišemo sve ove delove zakona koji se odnose na pravila ponašanja uvek postoji ta razlika, ako se ne varam, oko toga ko će to da sprovodi kod nas. To je jedini deo zakona koji se faktički razlikuje od ovih direktiva. Otuda se većina naših amandmana odnosi upravo na to.
Da vam kažem nešto, moram da priznam, gospodine ministre, da ste me malopre doveli u malu zabunu, zato što kad kažete da Komisija predlaže a Vlada donosi, to zvuči stvarno logično, međutim, ne piše to u zakonu. U zakonu ne piše da je Komisija jedina nadležna da predlaže ove akte. Nesporno je da postoji nadležnost Komisije u članu, da sada ne tražim, to je 21, ali drugačija je formulacija koju smo imali u zakonima kada se želi propisati nešto kao to što ste vi rekli. Tada bi formulacija bila – Vlada bliže propisuje sadržinu zahteva iz stava 1. ovog člana, na predlog Komisije za zaštitu konkurencije.
Ovo otvara mogućnost da Vlada, prvo, ne donosi akte koje predlaže Komisija; drugo, da donosi akte koji se razlikuju od onih koje Komisija predlaže i treće, da ih menja. Upravo smo o tome govorili. Ako je jedina razlika u tome ko ih kako sprovodi, nama nije jasno zašto se podrazumeva da i u Komisiji postoji mogućnost za nekakvu zloupotrebu, a ne podrazumeva se da ta mogućnost postoji u Vladi. Iz našeg ugla, potpuno je logično da mi više sumnjamo na Vladu, koja je politički organ,…
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
… nego na Komisiju, koja treba da bude neko nezavisno telo koje se sastoji od stručnjaka.
Mi imamo čitav niz amandmana u kojima predlažemo da se Vlada odrekne tih svojih mogućnosti. Ukoliko je ovo što ste vi rekli, tada bi formulacija stvarno bila da Vlada donosi to, na predlog Komisije, i tada biste vi bili u pravu. Ovako nije tako. Ne kažem da vam je to bila namera, ali kažem da postoji mogućnost opstrukcije rada Komisije nedonošenjem njihovih predloga. Pod dva, postoji menjanje i tada će se to rešavati u nekakvim javnim skandalima, koji neće biti na korist niti Komisije, niti Vlade, a naročito ne društva.
Konkretno u ovom članu, isto nam nije jasno zašto Vlada za sebe želi da zadrži... Ili je to bila matrica i sve je tako urađeno. Ovaj član je naročito problematičan zato što ostavlja jednu stvar koja je stvar procene, iz prethodnog člana, člana 11: „... ukoliko doprinose unapređenju proizvodnje i prometa, odnosno podsticanju tehničkog ili ekonomskog napretka“ itd.
Dakle, može da bude reč o nekakvoj analizi koja je stvar procene, koja se može uraditi na jedan ili na drugi način. Vi sada klimate glavom, ali ja prosto kažem da postoji mogućnost, ne optužujem ni za kakvu nameru. Postoji mogućnost.
Naša ideja je bila da se to sve da Komisiji i da se zatim rad te komisije stavi pod lupu javnosti i da ona bude, na neki način, javnim mnjenjem priterana da to radi na način koji je najbolji za društvo. Nismo spremni da prihvatimo objašnjenje da je Komisija jedini predlagač i da će Vlada na ovaj način kontrolisati rad Komisije. Prosto, to na izvestan način degradira rad same komisije.
Ako je sve urađeno ovako, onda je Komisija više nekakav administrativni organ koji treba samo da nadgleda sprovođenje zakona. Mislim da je ideja, koja od početka ovde stoji, da je Komisija to telo ili organ koji vodi zaštitu konkurencije u zemlji.
S obzirom na to da se ne bira na izborima, da nije direktno državni organ, da nisu imenovana lica, time je eleminisana mogućnost konkurencije. Hvala.

Hvala. Nažalost, nema ministra. Mislim da imamo dve jako ozbiljne stvari za koje bi nam bilo potrebno objašnjenje u vezi s ovim zakonom. Mi smo prošli put diskutovali o zakonu o udruženjima i naravno da će LDP podržati Predlog zakona, kao što je to pokušavao da učini do sada pet puta. Nadam se da će ovaj put doći do glasanja o ovom zakonu. Ali, radi se o dve izmene koje nisu bile predmet razgovora ni s ekspertima Saveta Evrope.
Našim članstvom u Savetu Evrope, preuzeli smo izvesne obaveze da poštujemo određene deklaracije koje se tamo usvajaju, a koje se tiču organizovanja nevladinih organizacija, od čega za jednu verujem da je reč o lapsusu i siguran sam da ćete to prihvatiti.
Naime, u članu 13, koji se tiče manjinskih jezika, predviđeno je da se može registrovati nevladina organizacija, odnosno udruženje građana na jeziku nacionalne manjine, ali je onda ograničeno to samo na one nevladine organizacije koje se bave, sada ću citirati, izvinjavam se, da ne bi bilo pogrešno shvaćeno – ako je to predviđeno statutom i ukoliko su ciljevi i ostvarivanje ciljeva usmereni na zaštitu i unapređenje interesa pripadnika nacionalne manjine.
Ne vidimo razlog zašto ne bi neko udruženje građana koje se, na primer, bavi zaštitom lica s invaliditetom, a čija većina članova, ili aktivista su pripadnici neke nacionalne manjine, zašto i takva nevladina organizacija ili udruženje građana ne bi mogli da se registruju po istim uslovima?
Predložili smo jedan amandman, za koji smo sigurni da ćete ga prihvatiti, ukoliko ne, postoji u Parlamentu većina. Ono što, međutim, na neki način unosi sumnju, to je taj član 26. i bilo je reči i jutros, na neki način, o tome. Reč je o Registru, odnosno o državnom organu koji vodi Registar. Mi smo konsultovali nevladine organizacije s kojima imamo dugotrajnu saradnju i, manje ili više, jedina ozbiljna zamerka je ovo. Hteli smo da čujemo objašnjenje, podneli smo amandman. Amandmanom predviđamo da Registar vodi nadležno ministarstvo.
Sada ću pokušati da dam najmanje tri razloga zašto je, po našem mišljenju, nemoguće da ga vodi Agencija za vođenje privrednih registara, a zašto bi bilo logično da ga vodi ministarstvo, kao i do sada. Prvi razlog je taj što je, na izvestan način, ili sigurno, protivustavno da Agencija vodi taj registar.
Probaću da citiram članove 18. i 55. Ustava, mada sam siguran da ih znate. Članom 55. se jemči sloboda političkog, sindikalnog i drugog udruživanja. Stavom 2. predviđeno je da se udruženja osnivaju bez odobrenja, odnosno samo s prijavom, a dalje kaže – uz upis u registar koji vodi državni organ. Ako pogledamo Zakon o javnim agencijama, koji reguliše i rad agencija za privredne registre, član 4. ovog zakona kaže – Vlada ne može usmeravati rad javne agencije, niti ga usklađivati s radom organa uprave. Iz toga je nesumnjivo da agencija nije državni organ.
S obzirom na to da članom 55. nije predviđeno da se ta obaveza državnog organa može delegirati na neko drugo telo, ne vidimo razlog da to sada radi Agencija. Tačno je da se njen rad može proširiti zakonom o Agenciji za privredne registre, ali je u sukobu sa drugim članom zakona. Dakle, Agencija za privredne registre nije državni organ, zato što Vlada ne može usmeravati niti uticati na njen rad.
Dalje, što se tiče praktičnog razloga, na vođenje Registra u kome su registrovana udruženja građana moraju se primenjivati međunarodni standardi zaštite slobode udruživanja koji su propisani, npr, Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i sloboda. S obzirom na to da se ta konvencija u vrlo malom, ali nebitnom delu, ne odnosi na privredne subjekte, sigurni smo da u Agenciji za privredne registre ne postoji osoba koja poseduje znanja neophodna i za ovaj deo Registra.
Na kraju, kao treći razlog, mislimo da ne postoji opasnost za velika udruženja građana, ali za mala je ovo, na izvestan način, ograničenje slobode udruživanja, u smislu naknada koje je potrebno platiti. Tu je osnovna razlika. Dakle, ukoliko to vodi ministarstvo, samo administrativna taksa je potrebna za upis, odnosno za prijavu u Registar. Međutim, ne znam da li znate, siguran sam da znate, Agencija za privredne registre posluje po polukomercijalnom principu.
Dozvolite mi nekoliko podataka da vam kažem. Na primer, za samu registraciju iznosi su od dve hiljade do 10,5 hiljada dinara. Za bilo kakvu promenu podataka, iznosi su i do 9,5 hiljada dinara. Za registraciju, dodavanje nekih podataka – do pet hiljada dinara. Za izdavanje izvoda iz Registra – 1,5 hiljada dinara. Na sve to plaća se administrativna taksa koja se plaća i ministarstvu, ona je 1750 dinara.
Ako se radi o velikim i o tradicionalnim udruženjima građana, to ne bi bio problem, ali za svako manje udruženje građana, koje ima nekakav ad hok cilj ili želju, verujte da će nekoliko stotina evra samo da bi došli u poziciju to da rade predstavljati problem, po našem mišljenju. To je još jedan od razloga zašto ne bi trebalo Agencija za privredne registre, već ministarstvo da vodi taj registar.
Na kraju, rekao sam već, prema našim saznanjima, na ovaj predlog zakona, odnosno na veći deo Predloga zakona stručnjaci Saveta Evrope su dali saglasnost, odnosno učestvovali su u nacrtu zakona. Međutim, ovi delovi su menjani nakon tih konsultacija i, s obzirom na to da ne znamo koji je stav, ali to nije ni važno, činjenica je da ni u jednoj zemlji članici Saveta Evrope agencija za privredne registre ne vodi registar udruženja građana.
S obzirom na to da ne znamo mišljenje eksperata Saveta Evrope, kao i da su same nevladine organizacije protiv ovakvog rešenja, molim vas da uzmete u obzir tu mogućnost, a siguran sam da su realni razlozi s naše strane. Što se svega ostalog tiče, nesumnjiv je doprinos udruženja građana demokratizaciji društva i jedan je od najboljih delova srpskog društva, najprogresivniji, mislim na sva udruženja građana, i sve što ovaj parlament radi mora da radi u smislu osnaživanja i ojačavanja takvih inicijativa, pošto su one neophodne za demokratizaciju naše države. Hvala.

Dobar dan, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, kao što smo rekli na početku, Liberalno-demokratska partija je spremna da podrži ovaj zakon, ali smo rekli i da imamo neke amandmane pa bih iskoristio ovu priliku da uputim te generalne zamerke.

Na početku bih želeo da kažem da smo dosta detaljno upoređivali ovaj zakon sa prethodnim. Napredak je vidan, kada je u pitanju ovaj zakon. Niko od stručnjaka koje smo konsultovali nije imao nijednu reč protiv odredaba zakona koje regulišu buduće poslovanje.

Kao što su rekli gospodin Ostojić i gospodin Jovanović, imamo primedbu, odnosno sumnju kada je u pitanju nešto što bismo nazvali – zatečeno stanje. Ako posmatramo ovaj zakon kao meru koja će se odnositi na buduće poslovne odnose u privredi, moramo da kažemo da, osim ovog dela koji se tiče javnih preduzeća, bitnih zamerki nemamo.

Podneli smo amandman koji će na izvestan način oročiti postojanje ili neophodnost postojanja monopola od strane javnih preduzeća. Prilikom sastavljanja tog amandmana smo konsultovali iskustva i probali smo da ga sastavimo najpre kroz primenu u elektroprivredi, posmatrajući taj primer i način na koji bi se monopol u elektroprivredi mogao rešiti u budućnosti, pošto mislimo da se taj amandman, između ostalog, odnosi najviše na to.

Ono što predstavlja problem, i to nije prvi put kada nam iz Vlade stignu zakoni, jeste pitanje – kako se ta harmonizacija sa EU na kraju dešava u Srbiji? Ako kažemo da se deo zakona odnosi na ono što su u EU direktive Evropske komisije, i da je to u redu, onda dolazimo na onaj teren koji jeste problematičan – kako to u Srbiji može da se sprovede?

Već nekoliko puta smo upozoravali da je opasno da se evropske integracije Srbije porede i zasnivaju jedino na radu ovog parlamenta, zato što su sva iskustva zemalja u tranziciji i onih koje su postale deo EU pokazala da ključni problemi harmonizacije ili usklađivanja nisu u donošenju zakona, već kasnije, u njihovoj implementaciji.

Sama postavka na početku je dijametralno suprotna. Evropska komisija brine o tržištu od 350.000.000 ljudi, sa mnoštvom nacionalnih tržišta. U Srbiji je potpuno suprotno stanje, moram ga definisati kao katastrofalno. Monopoli u Srbiji ugrožavaju svaku vrstu napretka Srbije. Monopoli u Srbiji postoje, oni su tema svuda osim u Skupštini Srbije. U najmanju ruku, smatramo problematičnim način na koji će se država Srbija izboriti sa tim monopolima koristeći ovaj zakon.

Daću jedan primer. Prema postojećem predlogu, svako može da podnese inicijativu Komisiji, koja treba da ispita postojanje nekog monopola. Tako mi tumačimo zakon. Međutim, apsolutno postoji mogućnost da Komisija ne postupi po tom zakonu, odnosno da ga, da se poslužim jednim raširenim izrazom u Srbiji, stavi u fioku.

Naš konkretan predlog je da Komisija, poput nekih drugih institucija, u roku od 15 dana mora izvestiti podnosioca zahteva o ishodu inicijative, mora dati nekako pisano obaveštenje. Po našem mišljenju, to jeste svojevrstan vid pritiska na Komisiju da po tim zahtevima postupa. Kako će postupati, ta odgovornost je na Komisiji.

S druge strane, autoritet tog tela, koje je već postojalo i koje će i dalje postojati, čak u ovom obliku, u narednom periodu je diskutabilan. Sami ste rekli da Komisija ima mogućnost da predloži Vladi određene propise kojima će se omogućiti sprovođenje ovog zakona. Nigde ne postoji obaveza Vlade da te propise usvaja, što je nemoguće. To se mora imati u vidu. Naš je predlog, ako već pravimo jedno telo i na izvestan način podvlačimo crtu, da svi zajedno uložimo napore i damo potreban autoritet tom telu tako što bismo određene stvari prepustili tom telu da radi.

Konkretne primedbe se, pre svega, odnose na član 6 – relevantno tržište. Tu piše da Vlada bliže propisuje kriterijume. Ne vidimo razlog da te kriterijume ne propisuje Komisija. Ono što je naročito opasno, to je član 13 – izuzeće od zabrane po kategorijama sporazuma. Završni stav je takođe da Vlada određuje kategorije sporazuma i bliže propisuje posebne uslove. Po našem mišljenju, i to mora da bude nadležnost Komisije.

Naravno, imamo primedbu na sam rad Komisije. Član 64. kaže, završni stav: „Po zahtevu za davanje odobrenja iz stava 3. ovog člana odlučuje zaključkom predsednik Komisije.“ Zašto se posebna ovlašćenja daju predsedniku Komisije? Ili je to samo tehnički razlog? Pitam zato što u drugim zakonima nismo susretali takvo rešenje. To bi trebalo da se razjasni i da se omogući da bude svima jasno da Komisija donosi odluke na svojim sednicama, pa je normalno da će da potpiše predsednik Komisije, nema ko drugi.

Ono što takođe nedostaje ovom zakonu, o tome je govorio Čedomir Jovanović, to je nova kategorija koju smo mi predložili, koja se zove – bitan deo tržišta. Definiciju smo preuzeli takođe iz EU i ovako smo to nazvali: Bitan deo relevantnog tržišta podrazumeva određeno geografsko područje na kojem se proizvod plasira na tržište i gde su uslovi konkurencije u dovoljnoj meri homogeni za efekat ekonomske snage učesnika čiji se položaj ispituje.

Po našem mišljenju, ako govorimo o monopolu, apsolutno simbol je „Delta“, odnosno „Ce market“, ili kako se već zove taj veliki trgovinski lanac.

Za nas je neprihvatljiva teritorija Srbije. Mislimo da relevantno tržište ne definiše u dovoljnoj meri ovaj deo. Tražimo da se sagleda i jedan manji deo ukupnog tržišta. Nadam se da niko ne očekuje od potrošača da odu iz Beograda da kupe jogurt i hleb u Valjevu. Bitan deo tržišta mora biti neki koji je logičan. Ovo je najbolja definicija koju smo našli. Naravno, spremni smo da razgovaramo o tome.

Pošto nemamo puno vremena, bliže ćemo govoriti o svemu tome kada amandmani dođu na red, ali moram da kažem da je ključna stvar, osnovna sumnja, način na koji će ovaj zakon biti sproveden.

Mislim da se dobra namera iz pisanja zakona vidi, ali pitanje je izbora te komisije ovde u parlamentu. Nas na izvestan način to dosta plaši. Dakle, mi smo imali poslednje iskustvo sa Komisijom za borbu protiv korupcije, kako god se zove. U najmanju ruku, Komisija je izabrana na skandalozan način, a autoritet tih ljudi je takav da niko iz opozicije nije glasao za predstavnike vlasti, niko iz vlasti za predstavnike opozicije. Dakle, u samom startu ta je komisija onemogućena i odmah po izboru te komisije, ako se ne varam, jedan član Komisije je podneo ostavku, to je Sonja Liht, zbog načina na koji je izabrana.

Mislim da glavni posao oko suzbijanja monopola tek predstoji i mislim da je opasno širiti iluziju da će ovaj zakon rešiti nešto. Mislimo da je i do sada bilo osnova da se suzbije monopol, ovde se govorilo o tome, ne u dovoljnoj meri, pre svega, kompanije „Delta“, ali nije postojao politički ili bilo kakav drugi autoritet Komisije da taj monopol suzbije.

Zbog toga mislimo da je ponašanje Vlade Srbije i vladajuće većine u ovom slučaju ključno. Mislim da će život dati odgovor na to. Gospodin Mišković, danas je već jasno, imaće izbor da završi ili kao neuspešni privrednik na kraju, ili kao Bogoljub Karić, čovek koji živi negde u izgnanstvu i niko ne zna gde je, ali mi mislimo da je to loše zbog 20.000 (ili preko 20.000) ljudi koji u toj kompaniji rade. Zbog toga mislimo da je svaka spontanost u suzbijanju toga izuzetno loša.

Zbog toga imamo izuzetna očekivanja, kako od ovog zakona, tako i od njegovog sprovođenja. Sigurno je da će naše, ali verujemo i oči mnogih građana Srbije biti uprte sa pažnjom u rad ove komisije, ali i u podršku koju ta komisija ima od Vlade Srbije. To je suština.

Dakle, na kraju, zakon je dobar. Ukoliko prihvatite naše amandmane, on će, po našem mišljenju, biti bolji. Ali, suštinski rad, ključni, ne prestaje datumom usvajanja ovog zakona, nego na izvestan način tek počinje, a volja mora biti mnogo veća, pošto smo poslednjih meseci bili u stanju da vidimo u svim sredstvima javnog informisanja da su tajkuni (odnosno monopolisti, po ovom zakonu) duboko prodrli u sve sfere ovog društva, pa sigurno i u ovaj parlament. Hvala.