Evo šta je bio motiv da predložim amandman, mada sam znao da će otprilike i obrazloženje biti ovakvo kakvo smo čuli i uvažavam da je to obrazloženje koje je vezano za većinu primera, a moj amandman je bio upravo vezan za one specifične primer koji mogu da budu analizirani kao primeri lošeg postupanja, pa da to negde imate u vidu.
Recimo, primer iz Užica. Imali smo FK „Sloboda“ koji je igrao prvu ligu, napravili smo lep stadion, najlepši stadion u zapadnoj Srbiji, u to vreme možda i u Srbiji, da bismo pratili sportske rezultate u fudbalu. U to vreme kada smo napravili taj sportski kompleks selektor reprezentacije je bio gospodin Antić, kapiten reprezentacije je bio Vidić iz Užica, imali smo sjajnu atmosferu da napravimo te uslove, sportske uslove da bi se „Sloboda“ podržala i da bi igrali ne samo prvu ligu, nego i evropska takmičenja.
Posle dve godine od završetka tog objekta desilo se da je promenjena vlast u gradu Užicu, došao je drugi gradonačelnik, posle i treći i ljudi su procenili u datom trenutku da je najbolje da se ugasi sportski klub „Sloboda“ zbog toga što su oni ispali iz prve u drugu ligu i zbog toga što je, ne znam ni ja, dugovi su veliki, problem u funkcionisanju, privrednici odustali od finansiranja, politika više ne sme da se meša u sport. Oni su procenili da je to preveliki zalogaj za njih.
Znate li koja je preporuka na skupštini tog FK bila u momentu kada imate prekretnicu u funkcionisanju da li će da nastave u drugoj ligi ili neki drugi model? Preporuka politike u gradu Užicu je bila da se taj FK ugasi, odnosno da krene od zone, od beton lige.
Zbog toga govorim da upravo imate momente i situacije kada neki ljudi hoće prosto da idu nekim drugim pravcem, nekim drugim konceptom, a to onda potpuno urušava i funkcionisanje i sve ono što je bilo i prošlost i budućnost. Na to se odnosilo ovo na šta sam hteo da ukažem. Hvala.

Poštovani ministre sa saradnicima, mi smo kroz sve amandmane koje smo podneli u čitavom ovom predlogu zakona ukazivali na to da je jako važno da postoji ta sinergija između ministra, odnosno ministarstva i sportskih organizacija, granskih saveza, lokalnih itd, i smatrali smo uvek da saglasnosti na određene procedure moraju da daju predstavnici ministarstva.
U ovom slučaju, u stavu 3. se kaže: „Na samostalno obavljanje sportske delatnosti primenjuju se propisi kojima se uređuje preduzetništvo, ako ovim zakonom nije drugačije određeno. Ministar propisuje bliže uslove iz stava 2. ovog člana“. Upravo kako bi smo, čini mi se, iskoristili tu šansu, vi ste u odgovoru koji ste dali u obrazloženju rekli da je to gotovo nemoguće da se od 132 granska saveza sada svi uključe pa da vam daju svoje predloge i sugestije, na osnovu kojih ćete vi propisivati uslove. Mi smo smatrali da je upravo cilj da se podigne taj nivo i da od 20 granskih saveza koji trenutno funkcionišu, hajde da kažemo, pod kontrolom, sa jednim dobrim partijskim odnosom, da se taj broj i nivo podiže.
Ako biste iskoristili ovaj naš amandman, došli bismo u situaciju da to bude jedna vrsta obaveze i da svi granski sindikati daju svoje primedbe, daju svoje predloge, a da vi kao ministarstvo to usvajate ili dajete saglasnosti na njih.
U slučaju da je to nemoguće za svih 132, onda ćemo da kažemo da svi oni koji predaju do nekog trenutka, dobiće saglasnost, a oni koji to ne mogu da rade u nekom periodu, ili da dobijaju dodatne rokove ili druga vrsta ograničenih obaveza, kako bi se njihov stepen uključenosti u ovaj zakon povećao. Hvala vam.

Poštovani ministre, mislim da je ovo jedan od ključnih amandmana, odnosno ključnih članova zakona koje smo želeli da promenimo i zaista bih zamolio vas za pažnju i tražio bih odgovor zbog čega nije ovaj amandman prihvaćen.
Naime, ovde se kaže da je opšti interes u oblasti sporta državni opšti interes, pa su navedeni razlozi tačke i 14 tačka kaže da je – opšti interes države delatnost i program i organizacije u oblasti sporta čiji je osnivač Republika Srbija.
Mi smo dodali da u nastavku da su to jedinice, da je to AP Vojvodina jedinica lokalne samouprave i insistiramo na tome da je ova terminologija jako važna kako bi se radilo na tome da se ostvari ovaj prvi cilj, koji imamo kao planiran cilj u Predlogu zakona, a to je povećanje i obuhvata građana Srbije koji se bave fizičkim aktivnostima.
Ako bismo izostavili ovu terminologiju, odnosno ako bi prošao predlog kako biste vi rekli onda je gotovo da ne postoje članovi zakona koji daju jedinicama lokalne uprave mogućnost ili obavezu da se u nekom trenutku uključuju. Ja vam tvrdim da bez jedinice lokalne uprave i bez lokalnih sportskih saveza nećete ostvariti, odnosno nećemo svi kao društvo ostvariti ovaj prvi cilj, a to je da uključimo građane bavljenjem sportom i da se na neki način rešavaju i zdravstveni problemi i svi oni problemi koje ste imali ili koje smo analizirali u obrazloženju zakona zbog čega zakon i usvajamo.
Mislim da su primeri negativne prakse koji su u poslednjih nekoliko godina prisutni u Srbiji, to ne mislim samo na politiku, pa od izbora do izbora i sada su primeri bili bolji ranije, a sada su lošiji u nekom periodu, mislim da svi negativni primeri prakse koji su zaista očigledni u Srbiji treba da nam daju signale kako da se u stvari ovo pitanje rešava.
Pokušao sam i u načelnoj raspravi da pominjanjem grada Užica i primera iz Užica ukažem na to koliko je loše i štetno da se odjednom napravi taj presek u podršci sportskim rezultatima, u podršci izgradnji sportske infrastrukture.Mi smo u nekih četiri godine od 2008/2012. godine završili, i stadion, i atletsku stazu, i arene, i bazen, završili smo ogromne poslove u izgradnji malih sportskih terena, izvršili smo velika ulaganja i što se tiče finansiranja klubova i podrške ne samo budžeta takmičenja sportista i klubova nego animiranjem uopšte gradske javnosti u smislu da se kroz privredne aktivnosti i svake druge vrste aktivnosti podrže oni sportisti koji zaslužuju podršku.
Doživeli smo da posle dve, tri godine nova garnitura ljudi koji su preuzeli rukovodstvo grada napravi ne zapamćen presek što se tiče podrške sporta. Fudbalski klub Sloboda koji se takmičio u prvoj ligi i igrala evropske utakmice je ispala u drugu ligu. Košarkaški klub koji je igrao super ligu je ispao u drugu ligu. Odbojkaški ženski klub koji je bio višestruki prvak države je ispao u drugu ligu. Dešavaju se primeri gde naši istaknutu sportisti moraju da idu da mole razne sponzore, razna osiguravajuća društva, razne banke, razne privrednike da ih podrže u nastojanjima da se održe u nekim takmičenjima.
Svi ti primeri govore koliko je problem u tome da se taj vrhunski sport podrži na lokalnom nivou i bez toga nema rezultata. S druge strane, imate ogromne primere, to sam vam isto u načelnoj raspravi govorio gde projekti kao što su Jedinstvena školska liga, gde smo organizovali takmičenje u školama gde su profesori fizičke kulture za veoma male dnevnice i svoje učešće animirali hiljade mališana koji su imali takmičenje i po školama.
Postavljam pitanje, evo, bili ste na gradskom bazenu u Užicu, o kome smo pričali i u načelnoj raspravi koji je sigurno jedan od najlepših u Srbiji koji ima svoju funkciju prema građanima i koji je primere veličini grada i potrebama i ekonomskim mogućnostima za održavanje, zbog čega se kroz ovakve škole sporta koje bi bile finansirane od lokalne uprave i države ne bi deca grada danas angažovala i zašto oni ne bi imali u vreme zimskog raspusta i zašto oni ne bi imali besplatnu školu plivanja. Zašto mališani ne bi imali u gradu Užicu termine od 12,00 časova recimo do 15,00 časova ili 16,00 časova besplatno dolazili na baze i zašto ne bi danas ponuda škola i grada Užica bila u tom smislu da se desetine i stotine dece koje danas nemaju neke mogućnosti ako nema snega na Zlatiboru usmere u fizičke aktivnosti na bazenu. Na bazeni ima i drugih sadržaja. Sale postoje u gradu koje mogu da se aktiviraju i koje mogu da budu date na besplatno korišćenje deci.
Ako govorimo u tom kontekstu da lokalne uprave imaju veoma važnu ulogu da sve svoje potencijale i kadrovske i stručne i infrastrukturne usmerimo u tom pravcu onda ćemo imati efekte. Da bi se to desilo i da bi većinom, to govorim za neke manje sredine, za neke manje gradove, one kapacitet usmerili u tom pravcu da mi kao društvo ostvarujemo ove ciljeve. Onda ćemo dođi u situaciju da ne mogu direktori škola ili direktori predškolskih ustanova ili direktori sportske hale da sve posmatra kroz tržište i da oni odlučuju o tome kome će da izdaju neke objekte kome neće da izdaju. Problem što finansiranje o kome smo govorili u načelnoj raspravi je jako važan, ali da bi se desilo programsko finansiranje, da bi se uključili ljudi koji imaju znanje, koji imaju energiju, koji hoće nešto da urade morate ovo staviti u strateške ciljeve države.
Morate ove predloge staviti kao prioritet postupanja svih i institucija na lokalnom nivou i državnom i sportskih saveza i organizacija. Ako se to desi, onda po meni imamo šansu. Ako se to ne desi onda ćemo imati velike probleme, odnosno ovaj osnovni i prvi cilj o kome smo govorili po meni neće biti ostvaren. Hvala vam.

Uvaženi ministre, nije mi promaklo, uvek kada sam pisao amandmane, hteo sam da kažem i Pokrajina Vojvodina, ali je iz iskustva iz prethodnih zakona to uvek odbacivano, pa sam smatrao da je to praksa i u ovom slučaju, a slažem se da treba da bude uneto ovde.
Kada sam predlagao ovaj amandman nisam toliko imao u vidu isključivo nadležnosti finansiranja Republike, Pokrajine ili lokalnih uprava, jer se smatra da je to jedna zajednička celina.
Zašto sam kao motiv imao takvo razmišljanje? Tačka 8. i 9. koja je sadržana u ovom članu kaže sledeće, tačka 8. – obezbeđivanje uslova za organizovanje i održavanje školskih i univerzitetskih sportskih takmičenja na nivou Republike Srbije. Znači, školskih i univerzitetskih.
Tačka 9. posebno važna – unapređenje sportske rekreacije, promocija i podsticanje i bavljenje sportom svih građana Republike Srbije, a naročito dece, žena, mladih i osoba sa invaliditetom.
Kada na kraju ovog člana zakona kažete, znači za ostvarivanje od opšteg interesa iz oblasti sporta iz stava 1. ovog člana, obezbeđuju se sredstva iz budžeta Republike Srbije, poštovani gospodine Rističeviću, a onda u nastavku se kaže – sredstva koja se u budžetu Republike Srbije ostvare privređivanjem igara na sreću, u skladu sa zakonom, koriste se za ostvarivanje opšteg interesa iz stava 1. ovog člana.
Uvaženi ministre, ja sam i ovaj član i sve druge amandmane, kao i načelnu raspravu oko osnovnih ciljeva za glasanje, za podršku ovom zakonu, doživeo kao jednu zajedničku celinu. Potpuno mi je nemoguće, odnosno neostvariva ideja i razmišljanje, da ćete vi samo iz finansiranja budžetom Republike Srbije, odnosno u ovom slučaju od prihoda koji se ostvare kroz igre na sreću, obezbediti sve programe i projekte koji se tiču opšteg interesa za Republiku Srbiju.
Ako je osnovni cilj ili od dva osnovna cilja o kojima smo pričali ovde nešto što je cilj čitavog društva, ja mislim da je nemoguće da se samo sredstvima Republike Srbije, odnosno budžeta Republike Srbije, finansira sve ovo o čemu pričamo.
Ako ne budete uključili i lokalne uprave, ako ovde govorite o školskom sportu, a ne napravite tu vezu sa lokalnim upravama, koje će kao prioritet izdvajanja sredstava za sport, preko sportskih saveza, imati ulaganje u školski sport, u decu, u masovni sport, onda vi imate jedan veliki prazan prostor, jednu rupu koju ne uvažavate kao potencijalnu mogućnost da ove ciljeve ostvarite kroz takvu vrstu ulaganja.
Zbog toga mi je jako važno bilo da ne samo u ovom članu, ja sam ovde naveo ovaj član, ali i u drugim članovima, i izvorne prihode lokalnih uprava koje se odvajaju za sport, ali i druge prihode koji su mogući kao aktiviranje potencijala na lokalnom nivou, usmerite u tom pravcu.
Ako imate mogućnost da od privrede, kroz sponzorstva, kroz finansiranje, ne znam, kao donacije banaka, osiguravajućih društva itd. usmerite taj novac, to možete najlakše da usmerite kroz te programe.
Nemoguće je i školski sport i masovni sport i uključivanje dece i žena i invalidnih lica ostvariti samo preko budžeta. Hvala.

U članu 123. stav1. smo predložili da se posle reči „Međunarodne teniske federacije“ dodaju reči „ili kao članovi sportske organizacije, kluba, osnovane u Republici Srbiji u skladu sa ovim zakonom osvajaju titule klupskih prvaka Evrope ili svetski kup u olimpijskim i paraolimpijskim sportskim disciplinama“.
Znači, ovaj amandman smo podneli posle dosta konsultacija, dosta razgovora sa mnogim sportistima, sa mnogim udruženjima. Ovaj amandman je na neki način iznikao iz njihove potrebe i želi da ukažu na ovaj problem i da na neki način traže vrednovanje svojih rezultata kroz podršku države i priznanje države na svaki način.
Obrazloženje smo dobili za odbijanje ovog amandmana, mada je naš utisak da je trebalo malo više razmisliti o njemu i prihvatiti zahteve ovih ljudi da se amandman usvoji. Hvala.

Poštovani ministre, zaista mi je žao što su službe konstatovale da sam potrošio vreme, ali moramo to da proverimo. Mislim da vremena još sigurno moram da imam.
Veoma važna tema jeste programsko finansiranje. Želeo sam da kažem nekoliko rečenica u tom smislu, kakav bi koncept trebalo tu zauzeti i na šta treba obratiti pažnju. Znači, ovaj član 145. je, po meni, jako važan. Mislim da ste propustili priliku da precizirate što se tiče sportskih objekata ulogu svih činilaca. Pokušao sam kroz ovaj amandman za stav 2. člana 145, koji kaže da sportski objekat, pored prostora namenjenog sportskim aktivnostima, može da ima i prateći prostor, pa se navodi šta je taj prateći prostor. Smatram da treba brisati reč: „može“ i da se time daje jedna obavezujuća forma svima koji planiraju da izgrade sportski objekat ili da ih koriste ili da ih stave u funkciju sportskih takmičenja.
Želim da iskoristim priliku u ovom obraćanju, dobijam puno poruka koje se tiču ove rasprave i puno ljudi koje uvažavam i koji su mnogo uradili za sport, pogotovo u Užicu, jedan od njih je i ovaj prijatelj koji se javio i koji smatra da je propuštena prilika da se kroz ovaj zakon reši pitanje i privatizacije, da je propuštena prilika da se kroz ovaj zakon daje šansa i prilika svim onim ljudima koji bi ulagali u sport da se kroz olakšice u donatorstvu, u porezima i na svaki drugi način pomogne ulaganje i da oni imaju interesa. Kaže otprilike i utisak je svih da se ovde razmatraju neke sporedne teme i da su glavne teme ostale po strani.
Jel mi isteklo vreme?

Poštovani ministre, član 148. govori o sportskim objektima od nacionalnog značaja, ali smatrali smo da ovom prvom stavu treba dodati i društveni značaj utvrđenim aktom Vlade itd.
Vi u drugom stavu kažete koji su to objekti i odnosno koji su uslovi koji dovode do toga da se taj objekat proglasi da može da bude promenjena namena ako se ne koristi za obavljanje delatnosti ako nije u funkciji ostvarivanja sportskih ciljeva itd, itd, ako je u stanju održavanja koji omogućava odgovarajući nivo obavljanja tih aktivnosti itd.
Znači, sa predlog da se doda i termin „društvenog značaja“ smatrali smo da treba ukazati na taj problem zašto samo nacionalni značaj i šta je sa svim drugim objektima, opet napominjem na lokalnom nivou koji su jako važni za čitave regije, za gradove i koji sutra u procesu privatizacije ili na neki drugi način nebrigom lokalnog rukovodstva, opet pominjem primer Užica po ko zna koji put, recimo, da stadion ili bazen na kome ste bili može doći u situaciju da neko sutra proglasi kao nefunkcionalan objekat koji se ne koristi u svrhe za koje je izgrađen i da dođemo u situaciju da neko to prenameni, da neko koristi iz raznih svojih koristi i potreba.
Znači, sa terminom sa kojim smo ovde predložili uvodimo mogućnost da se i na drugim nivoima određuje značaj objekata, da ti objekti koji su u funkciji građana, u ovom slučaju funkciji sporta ne mogu biti sa promenjenom namenom bez obzira na neku političku pripadnost, bez obzira na neki koncept koji se u nekom trenutku nudio nekoj oblasti, odnosno nekom gradu, opštini ili regiji. Hvala.

Poštovani ministre sa saradnicima, zahvaljujem se na podršci za ovaj amandman. Prepoznao sam i u načelnoj raspravi da je razumevanje sa vaše strane postojalo u obrazloženju motiva za predlaganje ovog amandmana.
Osnovno je u stvari da sam smatrao da Nacionalni savet za sprečavanje negativnih pojava u sportu i savez za sport koji želite da oformite mora da ima i one ljude koji će preventivno raditi na tome da se takve pojave sprečavaju.
Zagovornik sam, kao i mnoge moje kolege, da sa kaznenim merama mogu da se postižu određeni efekti, da treba prepisati, na kraju krajeva, sva pozitivna iskustva koja su vezana za razne države i saveze koji su te kaznene mere upodobili nekim svojim situacijama, ali mislim da bez preventivnog delovanja i bez uključivanja ljudi, a ovde smo predložili da to budu predstavnici ministarstva zaduženog za obrazovanje u nekom narednom periodu, nećemo imati i dugoročno pozitivne efekte u borbi protiv negativnih efekata i scena na našim sportskim događajima.
Ono što je, čini mi se, iza gospodina kolegu Atlagića važno, vidim da odobrava ovo što ja pričam, verovatno zbog toga dobacuje, jeste važno da se na svakom nivou društvo uključi, a posebno u sferi obrazovanja, u to da se kroz razne savete, kroz razne stručne komisije dođe do zajedničkog rešenja. Mislim da pojave koje smo imali u praksi, da vidimo i da svedočimo o njima u poslednjih nekoliko godina na našim stadionima, jesu obaveza za sve da se udružimo u tom pravcu. Mislim da je i ovaj koncept otprilike dobar, ali da je sa podrškom ovih ljudi koji će preventivno raditi na ovim poslovima on i potpuno zaokružen. Hvala vam.

Poštovani ministre, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, na kraju ovog iscrpnog zasedanja, čini mi se jako dobrog, želeli smo da kroz ovaj amandman predložimo i da se smanji taj rok oko usvajanja nacionalne strategije za sport, ali smo u međuvremenu dobili informaciju da je Strategija usvojena do 2018. godine.
Naša dilema je bila da li se iz zakona usvajaju strategije ili se iz strategija usvajaju zakoni? Po našoj logici, bilo bi jako dobro da ovaj zakon, i kroz strategije na lokalnom nivou, strategije saveza, planova itd, bude što pre usvojen. Naravno, potrebno je vreme, ali takođe mislimo da je potrebno to vreme skratiti. Ako hoćemo implementaciju ovog zakona što pre, onda treba udružiti sve i uključiti sve u te procese.
Ja sam i u načelnoj raspravi, i u raspravi o amandmanima, upravo želeo da ukažem na tu potrebu da se napravi ta sinergija između saveza, nacionalnog nivoa, lokalnog nivoa, udruživanja svih i da se ovi poslovi što pre završavaju.
Želim da se na kraju ove diskusije zahvalim i ministru i njegovim saradnicima na uloženom trudu i radu po ovom zakonu, a i u raspravi koja je bila jako korektna, da se takođe predsedavajućem izvinim zbog toga što sam možda uvredio njegove saradnike, vezano za temu oko smanjenja vremena za diskusiju. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege poslanici, pred nama se nalazi, po mom mišljenju, jedan jako važan zakon i na startu hoću da izrazim svoje zadovoljstvo da sam u analizi ovog zakona prepoznao veliki trud i veliki rad koji je uložen od strane ministra i njegovih saradnika, kao i mnogih ljudi koji se bave ovim poslom i ovim zanimanjem u Srbiji. Kada pogledate kako je zakon pripremljen, kada analiziramo kako je obavljena javna rasprava i koliko su uvaženi predlozi struke, možemo da kažemo da načelno imamo podršku za ovakav predlog.
Ako je situacija takva da je ovim zakonom obuhvaćeno funkcionisanje preko 132 sportske grane, da je ovim zakonom obuhvaćeno preko 13.000 sportskih klubova, saveza i udruženja, da je ovim zakonom obuhvaćeno 250.000 sportista koji su članovi raznih sportskih klubova i udruženja, ako je od tih 250.000 sportista preko 1.100 njih koji su sa vrhunskim rezultatima, onda reči ministra u uvodnom obrazlaganju zakona da je osećao veliku odgovornost i veliku obavezu da se sa zakonom izađe na ozbiljan način pred građane Srbije, možemo da podržimo ta nastojanja i da razumemo te njegove reči.
Dalje, analiza koja je usledila i u obrazloženju zakona koja kaže da je preko 18% građana Srbije, odnosno svaki peti građanin Srbije je u statusu gojaznosti, da je preko 40% ljudi sa povećanom hipertenzijom, da je samo 10% građana Srbije u prilici da se jednom nedeljno bavi nekim vidom sporta, onda su to poražavajući rezultati koji treba da budu usmereni u tom pravcu da se problemi rešavaju. Sada moram da izrazim svoje veliko nezadovoljstvo ili žal što u ovim temama i na ovim mestima nismo možda učinili više kako bi se ovaj zakonski predlog unapredio.
Mislim da je jako dobro da se taj kontinuitet i oseća i ja sam tako i razumeo poruku ministra koji je istakao da su rezultati vrhunskih sportista u prethodne dve godine zaista vredni pažnje i pohvale. Nisam to razumeo kao neku političku poruku, jer bih u tom slučaju bio razočaran, ako bi to bila poruka, zato što znam da ministar ima u vidu da je za jedan vrhunski sportski rezultat potrebno vreme, ogroman rad, kontinuitet i zalaganje i u tom smislu mislim da je hteo da istakne i da je taj zakon, koji je bio 2011. godine, prilično dobar.
Znači, u mojoj diskusiji ću se osvrnuti na dve stvari, za koje mislim da su ključne i koje, na neki način, ukazuju na osnovne ciljeve koje ste vi postavili predlogom ovog zakona, odnosno u njegovoj primeni. Prvi cilj je obuhvat građana Srbije koji u narednom periodu treba da se bave sportom, odnosno fizičkim vaspitanjem. Drugi cilj je da se pomogne i podrži vrhunski sport i ja mislim da u ovom drugom cilju, koji je bio možda i primaran, možemo da kažemo da je zakon napravio određene pomake, da su napravljeni određeni iskoraci. Svesni smo i dalje da će biti jako teško stanje i da će problem finansiranja biti primaran u narednom periodu i da će mnogi klubovi, mnogi sportisti, mnogi savezi, imati sa tim problema, ali da je zakon imao u vidu i što se tiče zdravstvene zaštite, ugovora, odnosa Saveza sa klubovima, pojedinaca sa klubovima, dece, roditelja, itd, da ste imali tu dobru nameru i da će taj drugi cilj koji ste ovde planirali i u narednom periodu biti pod kontrolom, da će imati neki svoj tok i što se tiče nadzora, inspekcija, podrške društva, nacionalnih, granskih, sportskih saveza itd. Očekujemo da će ovi rezultati koji su vrhunski ostvareni u prethodnom periodu ili biti bolji, ili bar na istom nivou.
Međutim, ono što po meni nije urađeno i gde je propuštena velika šansa, mi smo kao Poslanički klub reagovali sa dosta amandmana, preko 20 amandmana smo podneli na Predlog ovog zakona, ja mislim da ćete ih vi vrlo pažljivo pročitati, a mi smo pokušali da u nekim ključnim mestima i na ključnim temama i tačkama damo svoje predloge, kako bismo mogli da računamo da će ovaj prvi cilj, a to je podizanje obuhvata građana koji se bave fizičkim vaspitanjem, vežbanjem, rekreacijom i masovnim sportom, biti ostvaren. Smatram da je propuštena prilika da možda u javnim raspravama, poštovani ministre, pogotovo u Novom Sadu, a rasprava je trajala osam ili devet sati, u Nišu, gde je rasprava trajala sedam sati, rešite možda ove dileme koje su vezane za predlog struke, da uvažite neke predloge i amandmane, pre svega, profesora i ljudi sa fakulteta koji su vrlo ozbiljno, studiozno i profesionalno prišli ovim pitanjima, Oni su vam ukazivali da su članovi zakona 24, 25, 26, 27. prilično diskutabilni, na način i sa predlogom kako je on došao u javnu raspravu.
Znači, u tim članovima se govori o stručnom osposobljavanju, o napredovanju u struci, o akreditaciji, o licencama. Posebno je važna tema bila oko osposobljavanja stručnih lica koji nisu završili visoke i više škole, fakultete, i koji se pojavljuju u ulozi da budu treneri, da budu sa nekom ulogom u procesima treninga sa decom. Smatramo da je jako važno bilo da ispoštujemo te ljude, odnosno sve one predloge koji su išli u tom pravcu da to pitanje mora biti jako precizirano.
Mi smo dali amandmane koji su ukazali na to da nije dobro da ministar i ministarstvo određuje pravilnike, uputstva i da propisuje standarde i norme osposobljavanja ovakvih lica, nego da to bude stvar struke, odnosno da se fakulteti i institucije koje su akreditovane i nadležne za to, zajedno sa granskim, sportskim savezima, isključivo pitaju za takve procedure, procese i njihovo stručno osposobljavanje. Predlog je da Ministarstvo daje saglasnosti na te pravilnike, ali nikako obrnuto i smatramo da je jako važno da sve primere, negativne primere i loše primere prakse uvažite i da taj problem rešavamo.
Smatramo da ako je ključni cilj da se poboljša zdravlje ljudi, da se krene u iskoracima u tom smislu i tom pravcu, da školski sport, masovni sport, rekreacija, bude dominantna u sledećem periodu što se tiče politike države u ovoj oblasti, moramo poći od toga da imamo veliki broj stručnih kadrova, da imamo veliki broj institucija koje se bave ovim poslom, ali koje nisu ni sada bile u prilici da ključno odlučuju, a po ovom Predlogu zakona, bojim se, neće biti ni u buduće.
Druga tema koja je jako važna za ostvarenje ovog prvog cilja, a tiče se povećanja obuhvata građana koji se bave sportom, jeste uloga lokalnih sportskih saveza, klubova i organizacija. Ja sam potpuno svestan, poštovani ministre, da vi zajedno sa predstavnicima Vlade imate veliki problem što na lokalnom nivou imate, kako su to neki ministri govorili, preko 90% gradonačelnika i predsednika opština koji i ne znaju u stvari zbog čega su tu, da oni nisu odgovorili zahtevima svojih poslova i po nekim drugim pitanjima i oblastima, pa se tako dešava i u sportu i imate problem kako da sada i budžete i infrastrukturne projekte i sve druge poslove usmerite u jednom dobrom pravcu, jer nemate saradnike na lokalnom nivou. Ali, to što nemate saradnike na lokalnom nivou trenutno ne treba da znači da vi gubite sistem, odnosno da ne gradite sistem koji će u nekom periodu dati rezultate.
Na primeru Užica ću vam samo reći da smo od 2008. do 2012. godine, upravo sa željom da mladi ljudi imaju ponudu, sa željom da mladi ljudi imaju šansu da se bave sportom, da napreduju u svakom smislu, uložili ogroman trud i novac da završavamo sportske objekte i da se, recimo, završi bazen. Vi ste bili na bazenu, na moju veliku radost, na veliku radost građana Užica, tamo su bile pripreme pred svetsko prvenstvo u Rusiji reprezentacije Srbije, i vi ste, selektor i mnogi drugi ljudi rekli kako je to jedan od najlepših bazena koji postoji u državi. Vidite, mi smo taj bazen radili posle 40 godina zahteva građana Užica da se napravi takav objekat i doživeli smo da sa promenom vlasti, politička struktura koja je došla potpuno zloupotrebi taj koncept, taj objekat i da se on 10 meseci drži zaključan. Znači, roditelji su bili prinuđeni da i dalje decu na treninge vode na Zlatibor. Tamo je primljeno preko 20 ljudi koji su 10 meseci primali plate, a objekat je bio van upotrebe. Za tih 10 meseci napravljeno je 50 miliona troškova za plate i za održavanje.
Sada imate situaciju da ti ljudi koji su na takav način raspolagali tim objektom, treba dalje da ga unapređuju, da ga stave u funkciju građana. Oni prosto ne razumeju šta je njihova uloga, šta je uloga bazena i kakva treba da bude funkcija tog objekta.
Slično je bilo i sa stadionom. U vreme dok smo pravili stadion, Sloboda je igrala prvu ligu, igrali smo evropske utakmice, sada je to druga liga. Što se tiče košarke, igrali smo prvu ligu, ligaška finala u prvoj ligi, sada je to druga liga. Odbojka takođe. I mnoge druge stvari i mnogi drugi sportovi.
Onda imate situaciju da ono što je uloženo, a ogroman novac je uložen u infrastrukturu sada, prosto nema funkciju i kaže – pa ovo ste bespotrebno radili. Sada, znam, da je vama teško, da kada dođete i razgovarate sa tim ljudima, pričate o viziji i o tome kako to što smo napravili u infrastrukturi treba da bude u korist građana i da se spusti na nivo školskog sporta, rekreacije, masovnog sporta i da bude u funkciji ljudi i zdravlja. Imate mnogo takvih primera.
Ali, to ne treba, opet kažem, da bude razlog da vi ne donesete zakon koji će u narednom periodu sistemski da rešava određene probleme i da to što je urađeno bude u stvari osnova na kojoj će svi i dalje da funkcionišu, napreduju i da se ovaj prvi i osnovni, po meni, i osnovni cilj koji imate i ostvari.
Znači, smatram da je uloga lokalnih uprava i u budžetu, odnosno programskom budžetiranju i u izgradnji infrastrukture i u svakom drugom smislu, i kroz ulogu lokalnih sportskih saveza ovde zanemarena u zakonu, odnosno da na njoj treba posebno raditi, jer to jeste šansa da u narednom periodu vi dođete do toga da podižete obuhvat, o kome mi ovde zapravo i pričamo.
Takođe sam mišljenja da je, ako pričamo o tom lokalnom nivou, izuzetno važno da se pored stručnih kadrova i ljudi koji su završavali fakultete poveže i ta vaša želja za budžetskim finansiranjem i programskim finansiranjem u smislu da država mora kroz svoj koncept, a ovo jeste koncept ostvarivanja prvog cilja, primaran zadatak, da se nametne na svakom nivou, pa i na lokalnom nivou.
Ako to budete povezali i ako to budemo uvezali u jednu zajedničku priču, jedan zajednički cilj, sa recimo idejom da lokalni budžeti u raspisivanju programa za sledeću godinu kao prioritet stave, recimo, školski sport i takmičenja i angažovanja što više dece.
Ako tako budete radili onda ćete izvući mnogo ideja iz onih ljudi koji danas nisu zaposleni u struci. Onda ćete dati šansu svim ljudima koji hoće da se bave ovim aktivnostima da kroz neku zaradu daju programe.
U Užicu smo radili nekoliko veoma lepih projekata. Jedan od njih je bio 2011. godine - jedinstvena školska liga, sa ciljem da se, recimo, u rukometu, pa onda u košarci, organizuju takmičenja kroz sve škole, gde će raditi profesori sa decom, gde će oni imati sekcije, trenažne procese i na kraju u drugom polugodištu takmičenja kroz utakmice. Za veoma mali novac smo podigli takvu energiju i aktivnost u gradu da je hiljade mališana učestvovalo u tom projektu. Jedva su čekali sledeću godinu. Oni su sami nalazili sponzore za prevoz, za majice, za dresove, za sendviče, za mnoge druge stvari. To je posle nekog vremena zaustavljeno, kao i mnoge druge stvari. Ovo vam govorim kao ideju.
Ako pričamo o podizanju kvaliteta školskog sporta, takođe kao ideja je osnivanje školskih sportskih saveza sa osnivanjem školskih liga, školskih klubova i to bi u tom smislu bio značajan iskorak da se u narednom periodu angažuju svi oni ljudi koji nemaju posla, a imaju dobre projekte i ideje.
Moram malo da povežem ovo što se tiče članarine, mislim da su vas tu pogrešno podržale ostale kolege. Mislim da nije dobar ovaj iznos. Treba ga ograničiti, ali mislim da nije dobar predlog da se 10% od prosečne plate uvede kao princip za sve i obaveza za sve, jer onda imamo problem.
Recimo, u Užicu imate posle otvaranja bazena nekoliko plivačkih klubova. Plivački klubovi nemaju podršku iz budžeta jer su to tek osnovani klubovi, a tek treba da rade. Veliko je interesovanje dece. Oni moraju da sklope ugovor o zakupu plivačkih staza sa bazenom i nemoguće je da od članarine dece od tri, četiri hiljade oni svoje neke aktivnosti finansiraju.
Ako to ograničite onda dolazimo do problema, roditelji bi hteli, roditelji mogu to da plate, ali ćete imati problem ugovaranja između klubova i roditelja po tom osnovu.
Ili u tenisu ili u nekim drugim sportovima koji su pojedinačni. Ako bi tako gledali Novak Đoković, sada ne bi bio reket broj jedan u svetu, nego bi skupljao rekete za druge.
Znači, treba ograničiti, ali treba i pokušati na neki način da se prihvati realnost na terenu i da se omogući neki slobodniji način ugovaranja i pristupa.
Mislim da je, ministre, kada pričamo o propuštenim prilikama u ovom zakonu, propuštena ta šansa da idete sa iskorakom u poslu oko privatizacije klubova. Ako smo svesni da je to veliki problem sporta, veliki problem društva, da je rešenje privatizacije, morali ste da iskoristite ovu priliku, vaš autoritet i rad ovih ljudi na terenu da se izađe sa predlogom da li u okviru ovog zakona, da li u okviru drugog zakona, ali da to bude paket i da to bude u ovom trenutku.
Druga stvar, preciznije i jasnije finansiranje kao drugi ključni problem i sportskih saveza i klubova i pojedinaca.
Treća stvar, dali smo amandmane i na ovu oblast, a to je nasilje na stadionima i pozivam vas da pogledate naš amandman na član zakona 167. jer smatram da pored svih mera koje ste predvideli nije dovoljno posvećena pažnja prevenciji. Predložili smo da predstavnici ministarstva zaduženog za obrazovanje budu u komisijama i savetima koje ćete formirati. Hvala vam.

Poštovani ministre, poštovani saradnici ministra, poštovani kolege poslanici, iskoristiću ovih još nekoliko minuta koji su na raspolaganju poslaničkom klubu DS, da i ministra i sve vas poštovane kolege i uvedemo u problematiku možda amandmana i nekoliko ključnih poruka koje smo hteli da u ovoj raspravi prenesemo i vama i javnosti Srbije. Počeću od ove dileme koja je meni ostala posle izrečene misli i rečenice uvaženog ministra Udovičića, kada je rekao u jednom delu rasprave i kaže – razgovarali smo o onom prvom cilju oko obuhvata građana koji žele da se bave sportom i kako da u narednom periodu sa tih čuvenih 10% građana koji se jednom nedeljno bave fizičkim aktivnostima da taj procenat povećavamo.
Vi ste rekli u jednom trenutku, ako neko ne želi da se bavi sportom onda kako mi da ga nateramo na to, a imamo sa druge strane istraživanja koja govore o tome da je procenat građana EU koji se jednom nedeljno bave fizičkim aktivnostima preko 40% i imamo sa druge strane poražavajuće podatke koji se tiču zdravstvenog statusa građana Srbije i imamo sa druge strane vrlo ohrabrujuće podatke, odnosno uporedne podatke koji govori u prilog tome da je fizička aktivnost zdravlje koji je vezan za građane EU.
Razmišljajući o ovoj rečenici, ja sam potpuno siguran da ste vi svesni tog problema koji imamo, pre svega vezano za finansiranje, o njemu sam govorio u prvom delu obraćanja, gde ćemo ogroman novac opet usmeriti ka vrhunskom sportu, ka nacionalnim granskim savezima, ka vrhunskim klubovima, itd. i imaćemo taj drugi rizik oko obuhvata koji nam uvek stoji kao problem.
Međutim, potpuno sam siguran ako bismo napravili jasan cilj, ako bismo napravili jasan plan, ako bismo ispoštovali ovo što smo govorili u javnim raspravama oko potencijala koji imamo u struci onda bismo došli do zaključka da nije suštinski problem infrastruktura, da imao potencijale i u kadrovima, i u ljudima, i u postojećoj infrastrukturi, naravno uvek treba ulagati, ali da je pitanje iz sistema i pitanje hrabrosti, i pitanje plana kako da u narednom periodu sve te potencijale koje imamo usmerimo u jednom pravcu.
Kroz primera i angažovanja stručnih ljudi koji danas nemaju posao, kroz primera angažovanja njih u oblasti školskog sporta, u oblasti rekreativnog sporta doći ćemo do zaključka da potencijali tu zaista mogu da budu razvijeniji sa veoma malim sredstvima, ali mora mu dati pomoć i podršku tim ljudima koji imaju ideju i koji imaju znanje, potreba postoji i kod roditelja i kod dece i to mora da bude jedan zajednički polan.
Iskustva koja sam imao upravo u gradu Užicu gde smo ogroman novac ulagali u infrastrukturu sa željom da podržimo vrhunski sport, ali i masovni sport, kao reakciju i refleksiju onoga što se dešava na tom nekom vrhunskom nivou je jako važno. Mislim da te projekte i budžetsko finansiranje i projektno finansiranje u narednom periodu možete izvući kao neki primer pozitivne prakse na osnovu koga treba donositi neke planove i donositi neke odluke.
Ono što hoću da vam kažem jeste da još jednom obratite pažnju na naše amandmane. Amandmani koji govore u prilog tome da je potrebno odvojiti one sportove i one oblasti gde ljudi hoće da plate novac za svoju decu u vidu ugovora ili članarine, treba odvojiti od te naše ideje ili naše ideje ili namere da sport bude besplatan. Razmišljajući o tome kako doći do rešenja, znači, imate želju da masovan sport, pogotovo u dečijem uzrastu bude besplatan, razmišljajući o tome kako da dođemo do tih rešenja, dolazimo do zaključaka da to zaista mora da bude prioritet.
Imajući u vidu, da recimo sada, na nivou mlađeg školskog uzrasta, realizacija nastave fizičkog vaspitanja je negde na 30% u odnosu na ono što je propagirani plan i program. Pre svega što ne postoje uslovi za realizaciju nastave, jer ne postoje prostori ili kadrovski ili materijalni u vidu sprava ili rekvizita. Znači, dolazimo do toga da je prosto neophodno u prvom trenutku one planove i programe koji već postoje, koji su obaveza škola, obrazovanja, države i tako dalje, staviti u funkciju na način da se tu ulaže.
Ako dalje analiziramo, pa nemoguće je ostaviti pojedincima da li su oni direktori škola ili predsednici sportskih saveza, gradonačelnici nekih gradova i opština da oni odlučuju da li će, recimo jedan bazen, u ovom slučaju Užički bazen u koji je uloženo tri miliona evra, u određenim terminima biti na raspolaganju deci grada besplatno. Znači, potrebno je angažovati stručnjake i reći ovo će biti besplatno, jer deca koja ne mogu da plate, odnosno roditelji koji ne mogu da plate svojoj deci to mora biti besplatan sadržaj.

Poštovani predsedavajući, mislim da su se stekli uslovi, s obzirom da je prethodni govornik rekao u prvom delu svog izlaganja kako je DS zaslužna za sunovrat države i onda je nastavio u nekom kontekstu koji je bio veoma negativan u tom smislu i mislim da nije za čuđenje zašto sam tražio repliku.
Razumem da je prethodni govornik spremio govor juče ili prekjuče i da je imao nameru da se u ovoj raspravi usmeri na neke stvari koje nisu bile tema današnje diskusije. I pored truda da spremite taj govor od juče, trebalo je da se uključite danas u raspravu i da čujete kako smo bili sve vreme usmereni na to da pomognemo i ministru i njegovim saradnicima i svim ljudima koji su dugo radili na ovim poslovima. Vaše nastojanje da se navodno borite za prosvetne radnike…

Kada prethodni govornik uzme da štiti prosvetne radnike u situaciji kada je godinu i po dana ćutao u ovoj Skupštini, kada su istim tim prosvetnim radnicima umanjivane plate, kada su penzionerima umanjivane penzije, kada smo došli u situaciju da danas pričamo upravo na takav način kako da stručni ljudi koji su zaposleni u školama sada sprovedu ovaj zakon, kako da oni koji imaju platu 35.000 i koji rade u osnovnom obrazovanju sada kroz dopunski rad dođu do nekih prihoda, prethodni govornik koji je ćutao na to godinu i po dana sada pokušava da predstavi ovaj sistem, odnosno režim koji je bio ranije kao nešto što je bila šteta za Srbiju.
Ako je ćutao godinu i po dana za sve probleme koje su prosvetni radnici imali, trebao je i večeras da ćuti bar o tome.

Naš pokušaj i predlozi koje smo imali su bili usmereni upravo u tom pravcu kako da stručne ljude, kvalifikovane ljude iz ove oblasti uključimo u sve projekte i procese. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko sa saradnicima, poštovani gosti i poštovani kolege poslanici, ja sam duboko siguran u to da je ovaj član neustavan, i o tome su govorile moje kolege, i još jednom vas pozivam na to da razmislimo svi zajedno koliko je štetno doneti ovakav Predlog zakona, odnosno i ovaj član.
Naime, moj amandman se odnosi na to da ste u članu 3. predvideli da ako jedinice lokalne samouprave ne donese na vreme program itd, kaže - privremeno obustavlja prenos transfernih sredstava iz budžeta Republike Srbije. Moj amandman i predlog je da se u slučaju ako jedinica lokalne samouprave ne donese program, na osnovu predloga ministarstva pokrene postupak utvrđivanje odgovornosti nadležnog lica i izricanja kaznene mere za nedonošenje programa.
Zbog čega sam ovo predložio? Poštovana ministarko, ja mislim da smo u ovoj Skupštini, usvojili možda 10 zakona koji predviđaju mogućnost da se lokalnim upravama ukidaju transferi u slučaju, pa onda, Zakon o prostornom planiranju kaže neke svoje razloge, Zakon o ozakonjenju neke svoje razloge, itd.
Znači, ja sam potpuno siguran i svestan da vi imate veliki problem, o tome i sami ministri govore u ovoj sali, da je 90% predsednika opštine i gradonačelnika u poslednjih tri godine loše radilo svoj posao.
Ako biste vi ukidali transfere lokalnim upravama po modelu kako ste to planirali, štetu od toga bi imali građani lokalnih uprava. Znači, ukidanje transfernih sredstava po nekom osnovu znači da vaspitačice u vrtiću neće dobiti platu.
Pa ako imate nesposobne predsednike opština i gradonačelnike, pokrenite postupak protiv njih, smenite njih, smenite odgovorna lica, ali nemojte da građani određene lokalne uprave trpe posledice njihove nesposobnosti.
Znači, ovaj predlog je krajnje neustavan, na štetu je građana lokalnih uprava i smatram da treba da se prihvati moj amandman.
Vi ste, poštovana ministarko, verovatno imali nameru da nas impresionirate sa ovim podacima koje ste doneli u ovoj tabeli. Verovatno da imamo neki poseban utisak o tome da je ovde sve crveno na ovoj tabeli. Kada smo malo bolje analizirali, videli smo u stvari u čemu je problem. Malo nam je tu i gospodin Arsić pomogao. Kaže gospodin Arsić, da su predsednici opština, verovatno opet ovih od 2012, 2013, 2014. i 2015. godine, znači 150 predsednika opštine i gradonačelnika iz SNS, radili tako što su se, kako on kaže, povezali sa tajkunima i privrednicima i da je njima odgovaralo da ne rade svoj posao i da ovde imamo ovoliko crvenih polja.
Znači gospodo, ovde je izveštaj u kome se govori, analizirao 2012, 2013. 2014. i 2015. godinu, oko zakupa zemljišta na lokalnim nivoima. Ovaj izveštaj direktno govori upravo u prilog ove moje tvrdnje, da ste vi sa ovim članom 3. u stvari planirali da kažnjavate građane lokalnih uprava.