Mislim da ta transparentnost na koju ste obratili pažnju jeste važna, ali da je u samom Predlogu ovog zakona propuštena šansa i prilika da se ozbiljnije poradi na ovom pitanju i da se… (Isključen mikrofon.)

U članu 2. mi smo predložili da se u tački 6. gde se kaže – može osnivati, zamenjuje rečima – osniva. Znači, jedna od kozmetičkih promena koje se ovde predlažu u zakonu vezane su za ovaj član 2. koji je nedovoljno dobro tretiran. Ja mislim da je formulacija koju smo mi predložili daleko bolja nego što ste vi predložili. Prihvatamo da imate neke druge planove i žao mi je što niste ovaj amandman usvojili.

Poštovani ministre, član 11. govori o procedurama izdavanja saglasnosti i rada institucija ako se sklapa ugovor o javnom partnerstvu i privatnom partnerstvu na lokalnom nivou, na nivou pokrajine i kaže se da predavanja svog mišljenja, znači, obavezno komisije za javno i privatno partnerstvo obavezno je prethodno pribavljanje mišljenja ministarstva nadležnog za poslove finansija.

Imajući u vidu da ste vi posebno važnih ciljeva naveli transparentnost u sprovođenju ovih procedura, ja smatram, odnosno moje kolege iz poslaničkog kluba DS da je ovde potrebno izmeniti redosled davanja saglasnosti i da je pre davanja saglasnosti Ministarstva finansija potrebno upravo da ta komisija predloži određene korake i rešenja, a da Ministarstvo finansija daje saglasnost na te procedure. Ta hijerarhija mi je logičnija s obzirom da ako hoćemo da povećamo broj lokalnih uprava koje će ući u ove proces, broj institucija koje će potpisivati ugovore o privatnom i javnom partnerstvu daleko je bolje i lakše da komisija da prvo predloge, a da onda Ministarstvo finansija daje saglasnost na te procedure nego da to bude obrnuto i da oni koji su radili na tim poslovima dobijaju mišljenje Ministarstva finansija koji je u stvari trebalo da ima tu neku korektivnu ili savetodavnu ulogu i funkciju u ovim poslovima. Hvala vam.

Uvaženi ministre, slična je situacija i u ovom članu 12. i ja zaista mislim da je velika šansa države i društva i naših institucija, da se na ovom nivou, kroz ovaj koncept, udružuju i sa se reše mnogi problemi i mislim da je ispravan taj pristup da se i rešenje nekih finansijskih problema koji postoje, prezaduženost lokalnih uprava i tako dalje, reši kroz ovaj koncept.

Ja sam potpuno siguran, vi ste govorili dosta o tome da imate problema na lokalnom nivou i da, kako ste rekli u načelnoj raspravi, morate da postoji znanje na lokalnom nivou, republičkom nivou,to je proces koji u ovom slučaju mora da se na neki način intenzivira, i to je potpuno jasno.

Ja mislim da je važna uloga Ministarstva finansija, odnosno države, da se određeni procesi sprovode, ali takođe sam potpuno siguran ako to bude obrnut proces, odnosno da lokalne uprave, regionalne institucije itd, mogu da se udružuju i da predlažu određene modele na koje će davati Ministarstvo finansija saglasnost, da ćemo neke procedure ubrzati.

Ja mislim da je loše da se takođe prepusti da lokalne uprave u tim privatnim i javnim partnerstvima prepuštaju monopol, to smo danas govorili o Zakonu o preduzećima, i da će građani sigurno biti izloženi velikim troškovima i rizicima ako se dozvoli da pitanje komunalnog otpada u narednom periodu bude rešavano tamo na tržišnim uslovima i da se onaj partner koji uđe u taj posao na neki način obezbedi kroz velike cene skladištenja i deponovanja smeća da takve stvari koristi i da tu Ministarstvo finansija mora ograničiti neke limite.

Mi u Užicu, kroz primer deponije Duboko, gde smo radili projekat zajedno sa Čačkom i sa ostalim opštinama, imamo cenu koja je sa kreditnim zaduženjem i otplatama rata kredita 28 evra za odlaganje …

A imate slučaj i gde je ušao privatni partner, gde je ta cena i preko 40 evra i to mislim da treba da budu te situacije kada Ministarstvo seče stvari i zabranjuje takve … (isključen mikrofon)

Poštovani ministre, suštinski, još jedan predlog da se umesto formulacije i mišljenje Ministarstva, nadležno za poslove finansija, razmisle da to bude saglasnost Ministarstva i zašto su ovi motivi i zašto mislim da je to dobro. U nekom iskustvu koje smo imali, recimo na izgradnji i u privatnom i javnom partnerstvu gasovoda, Užice, kroz grad, nekoliko lokalnih vlasti, je radilo na tom poslu još od 1999. godine, 2000. godine i učešće je bilo Republike, i privatnih partnera, i firmi kao što je Valjaonica aluminijuma i bakra, Srbijagas, ali je uspostavljeno to privatno javno partnerstvo između grada Užica i firme „Jedinstvo“. Znači, posao je rađen više godina, ali došli smo u razne probleme tokom realizacije tog posla i bilo je dosta iskušenja i naišla je kriza, naišli su problemi i dolazimo u situaciju da je lokalna uprava vrlo lako, a mnoge lokalne uprave jesu pravile probleme, grešile, zaustavile projekte i moglo je doći do situacije da taj posao bude zaustavljen.

Mislim da je tu presudna uloga države da se upravo kroz davanje saglasnosti i na neki način garantuje i onom ko ulazi kao partner u taj posao, i gradu, da će u određenom trenutku taj posao biti sigurno završavan.

Ako imate samo davanje mišljenja za finansijsku konstrukciju kako se ovde navodi, onda dolazite u situaciju da u određenom trenutku bez podrške države, koja je kroz vid i formu saglasnosti, preuzela određene obaveze i vrlo veliki rizik da takvi slični poslovi budu nezavršeni.

Mi imamo u ovoj situaciji da već tri ili četiri godine grad ne ostvaruje dividendu, posle završenog posla oko izgradnje tehničkih stvari vezano za mrežu, upravo zbog toga što ne postoji završena procedura oko primopredaje tog posla.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, poštovane kolege poslanici i poslanice, zaista mislim da nije primereno da na početku današnje rasprave na ovakav način obeležimo raspravu o amandmanima. Mislim da nije primereno da sa optužbama koje slušamo već četiri godine u javnosti i u ovom parlamentu o kriminalcima, lopovima, o hapšenjima, započnemo ovakvu raspravu. Ako mi je nešto utisak ove Skupštine u prethodne dve godine, to je ta priča o Heterlendu, o optužbama, itd.
Ako u nečemu mogu da se složim sa gospodinom Babićem iz prethodnog izlaganja, to jeste – dokažite već jednom, jednom potvrdite ono što pričate, imate na raspolaganju sve institucije ove države i dajte jednom dokažite ono o čemu govorite. Ne zna se da li je gore to što vi na ovakav način pričate o tom Heterlendu i hiljade ljudi, ne samo iz DS, nego ljudi koji su u prethodnim godinama radili časno i pošteno neke svoje poslove, stavljate u kontekst onoga što je zaista jadno. I ne zna se da li je tužnije to što vi govorite, ili to što su eventualno ti ljudi uradili?
Pokušavate četiri godine da i Demokratsku stranku i Bojana Pajtića bacite u blato i mislite da ćete tako trajati. Mislite da je to rešenje vaših problema.

Nije.

Poštovani predsedavajući, vama zaista postaje praksa da se uvek čudite zbog čega neko iz DS traži pravo na repliku. Ono što je zabrinjavajuće, to je da kako vreme vašeg rada prolazi ovde u parlamentu, to stanje se, čini mi se, pogoršava. Znači, ljudi ovde koriste svaku priliku da na svaki način u vrlo negativnom kontekstu pominju ili gospodina Pajtića ili DS i time se dodvoravaju Aleksandru Vučiću i Vladi. Pokušavaju da ovu priliku koju imaju sada pred izbore na neki način iskoriste kako bi ponovo bili na listi i ne biraju sredstva kako da nekoga ovde unize.
Dakle, vaše ćutanje na to je u redu, ali ono što moram da kažem kolegama poslanicima još jednom, jeste da smo zaista dali puno truda i doprinosa da zajedno sa predstavnicima Ministarstva popravimo ovaj zakon. Vaši pokušaji da u diskusijama taj trud na neki način svedete na ove trivijalne rasprave o politici i o vašem pokušaju da budete na listama je zaista nedopustiv i ne doprinosi ni amandmanima, ni ovom zakonu, ni raspravi u Skupštini. To koliko će građani podržati DS vas izgleda najviše boli. Svaku temu koju pomenemo ovde svodite na to kakva će biti podrška građana DS. Verovatno ste uplašeni zbog toga što znate koliko ste nepravde građanima učinili u prethodne četiri godine smanjujući im plate i penzije, koliko ste građane Srbije doveli na ivicu prosjačkog štapa, koliko ste građane Srbije doveli u brige da ne znaju kako će u narednom periodu da prežive, kako da plate račune za struju, kako da račune koji dolaze...

Radim isto ono što rade i ostali poslanici.

Poštovani ministre, poštovane koleginice i kolege poslanici, ovaj član se odnosi na formulaciju osnovnih termina koji su ovde dati u jednini, mi smo smatrali da treba da bude u množini. Znači umesto „sportskom aktivnošću, odnosno sportskom delatnošću“ da zamenimo te reči sa „sportske aktivnosti, odnosno sportskim delatnostima“. Mislim da je dobro što se ovaj amandman prihvatili i da je on usklađen i sa članom 9. i sa još nekoliko članova ovog zakona koji su imali formulaciju koju smo i mi predložili i sa te strane mislim da je to u redu.
Mi smo pokušali i da u načelnoj raspravi i naravno u predlozima amandmana koje smo dali za izmenu Predloga zakona, da ukažemo na nekoliko važnih stvari. Žao mi je što niste možda imali priliku ili niste dovoljno uvideli koliko smo u stvari mi imali želju i koliko smo truda uložili da se ključne teme, a ključne teme u ovom slučaju za nas jesu pitanje finansiranja koje ovde nije do kraja definisano poboljšaju kroz predloge amandmana koje smo dali.
Druga stvar, ključna stvar po nama, ako smo imali prvi i osnovni cilj, a to je da se podigne obuhvat građana Srbije koji se bave fizičkim aktivnostima sa postojećih 10% na ono što jeste norma EU, a to je 40% moralo je više pažnje da se obrati na ulogu lokalnih uprava, lokalnih saveza, na školski sport, na sve one ljude koji danas sa svojom strukom mogu da pokrenu ideje, projekte i ono što je posebno važno, pitanje a o tome ćemo kasnije govoriti, a to je upravo uloga ljudi koji su stručni, osposobljeni i školovani da se bave ovim poslom.
Znači, moralo je u prvom planu da se da akcenat na njihovu ulogu i nadam se da ćete kasnije u obrazloženju amandmana koji se tiču tog segmenta uvažiti neke naše primedbe u raspravi. Hvala.

Uvaženi ministre, imao sam dilemu da li da predložim ovaj amandman. On je u skladu sa ovim o čemu smo pričali u prethodnih nekoliko minuta. Znači, stav 6, takođe je predlog da se ovaj termin „oba roditelja“ briše. Dilema je bila zbog toga što sam bio prisutan na javnoj raspravi kada smo pričali, između ostalog, i o ovoj temi i o ovoj problematici. Zbog svih primera koji su i tada rečeni i na nekim javnim raspravama u Srbiji, želeo sam da kroz ovaj predlog dam neki svoj doprinos da svi ti eventualni problemi koji bi nastali u slučaju da se ne zaključi ugovor zbog nekih razloga što jedan roditelj nije u mogućnosti da to uradi, a isto uvažavajući sve ovo što ste rekli, obrazloženje koje ste dali i usmeno i pismeno, zaista stoji, kao i pozivanje na sve članove Zakona o porodičnom pravu. Imao sam dilemu, ali sam ipak to predložio iz jednog razloga.
Znači, mislim da je dovoljna formulacija i da to u drugim zakonima i o porodičnom pravu, itd, stoji - ako ugovor sa sportistom, koji nema potpunu poslovnu sposobnost, može da se punovažno zaključi samo uz pismenu saglasnost roditelja. Znači, formulacija u kojoj se kaže da su u pitanju roditelji, po meni je dovoljno. Ako biste hteli da izuzmete ili da ukažete da je potrebno drugačije uraditi, onda biste rekli – u saglasnosti jednog roditelja, ali ako se kaže – uz saglasnost roditelja, onda se podrazumeva da su oba roditelja u pitanju i onda biste možda kroz podzakonski akt mogli da precizirate šta to znači ako jedan od roditelja ne može ili nije u mogućnosti da potpiše tu saglasnost. Iz tog razloga sam podneo ovaj amandmana, mada uvažavam i primedbe, odnosno predloge koje ste dali u obrazloženju. Hvala.

Poštovani ministre, mislim da je iz diskusije kolege Jovanovića potvrđeno ono na šta sam hteo da ukažem, a to su zakoni o porodičnom pravu. Ja potpuno uvažavam vaš motiv. Potpuno mi je jasno iz kog ugla ste razmišljali kada ste predlagali ovakvo rešenje. I dalje mislim da je dovoljno dobra formulacija „saglasnost roditelja“.
Moj možda isključivi razlog i motiv zbog čega sam predložio da se brišu „oba“ jesu upravo mnoge situacije gde imate, recimo porodično, nasilje, došlo je do razvoda, došlo je do sukoba u porodici, pa imate situaciju gde je možda tamo neka devojčica, koja živi sa majkom, kroz neki trenažni proces došla do pozicije da ugovori možda životni ugovor u nekom sportu i dođe u situaciju da otac, zbog toga što je ona otišla sa majkom ili što imaju nerešene odnose, kaže - mene to ne zanima i nećete dobiti moju saglasnost. Šta da radimo sa tom decom? To su bili motivi, ali uvažavam da ste o tome razmišljali. Hvala vam.

Poštovani ministre, dao sam amandman koji se odnosi na stav 5. i mislim da je to jedan od ključnih stavova u ovom zakonu, opet naglašavam da uvažavam vaše razloge koje ste izneli i u javnoj raspravi i ovde kada ste obrazlagali Predlog ovog zakona, kada ste pričali o toj saradnji klubova, prodaji igrača itd.
Malo ću više vremena utrošiti da se izborim za ovaj amandman koji sam predložio, jer mislim da je važan i da jeste u duhu i onoga što ste vi govorili i da mislim da možemo da se usaglasimo da ovaj predlog koji sam dao možda bude bolje rešenje.
Znači, vi kažete u članu 11. stav 5. sledeće – „Sportska organizacija iz koje sportista odlazi ne može da potražuje naknadu za razvoj, odnosno obuku sportiste iz stava 4. ovog člana ukoliko je sportista ili njegov roditelj ili staratelj toj sportskoj organizaciji plaćao članarinu ili naknadu za bavljenje sportskim aktivnostima, sportsku opremu i sportske pripreme“, pa onda ide zapeta i kažete – „odnosno naknada mora biti srazmerno umanjena“.
Mogu da razumem kakva je intencija ovog predloga bila i šta je krajnji cilj bio. Međutim, smatram da ovo tumačenje u praksi znači sledeće. Prvi, početak ovog stava kaže – sportska organizacija ne može potraživati, i tu je po meni sve rečeno.
Moj predlog ide da promenimo kontekst i kažemo da sportska organizacija može potraživati i onda se obrazlaže - ako je bilo ulaganje, ako je bilo članarine, ako je bilo kupovine sportske opreme, plaćanje priprema itd. i iza zapete stoji – s tim da naknada mora biti srazmerno umanjena, a u nastavku dodajemo još jednu rečenicu, koja glasi – da sportska organizacija mora voditi evidenciju ulaganja roditelja ili staratelja.
Znači, ako bi smo u ovom kontekstu posmatrali stvari i dali priliku da desetine malih sportskih klubova i organizacija zbog toga što su imali svoje troškove, entuzijazam, rad itd. dođu u priliku da u određenom trenutku i naplate to što su uložili u tog igrača, odnosno u tog sportistu, umanjenu, naravno, za sve ono što su roditelji tu dali, mislim da postižemo određenu pravdu i da postižemo cilj. Hvala vam.

Uvaženom kolegi Antiću samo odgovor na ovaj amandman, pa i ministru. Ja sam upravo smatrao da je lođe započeti ovaj stav sa negacijom i da ta negacija u stvari sigurno u nekom trenutku stvara problem na relaciji sportska organizacija – roditelj i neko angažovanje tog deteta u nekom trenutku, jer će uvek roditelji smatrati da su oni mnogo više uložili nego što jesu možda u njegov razvoj i zanemariće se ono što je uloga sportskog kluba, trenera i njihov rad.
Takođe sam smatramo da je ključna stvar na tom najnižem uzrastu uvesti kontrolu funkcionisanja tih klubova. Ako pričamo o tome da ćemo povećati broj inspektora u sportu, koji će naravno imati i tu preventivnu ulogu, ali i ulogu da se organizuje na terenu organizacija rada sa decom, onda ćemo doći u situaciju da je normalno da sportski klub, odnosno organizacija ima pravila po kojima će učlaniti dete u sportski klub, naplaćivati članarinu, reći da li roditelji kupuju opremu ili je to stvar kluba. Znači, ti odnosi, po mom mišljenju, moraju da se urede na najnižem mogućem nivou da bismo uveli ozbiljnost.
Ako to povežemo kasnije sa finansiranjem koje nam je ovde sporno, pa povežemo i sa učešćem kadrova koje je takođe sporno, onda ćemo videti da su to dva područja koja su jako važna i na kojima smo mogli da ispravimo neke stvari. Ovako dolazimo do toga da roditelji sa olakim pristupom daju decu u te klubove. Kaže se – plati članarinu na ruke, kupi opremu ovakvu, kupi onakvu. Potpuno je druga stvar ako te stvari uredimo i roditeljima od prvog trenutka pokažemo jednu vrstu ozbiljnosti koja se odnosi prema njihovom detetu na svakom koraku. Onda ćemo imati situaciju da se kaže – ne možete davati članarinu na ruke, nego to mora biti preko uplatnica ili na neki drugi način, ne možete imati osiguranje ovakvo itd. Mislim, to su stvari koje sam hteo da postignemo i sa ovim amandmanom. Hvala.