Uvažena ministarko, još jedan od ovih kako vi kažete, populističkih amandmana, gde sam predložio da zaposleni ima pravo na naknadu plate za vreme odsustvovanja sa rada, zbog privremene sprečenosti za rad, do 60 dana za razliku od vas koji ste predložili da to bude 30 dana. Za mene je to pitanje pokušaj da se borimo za neke ljudi koji imaju možda šansu da na nekim svojim radnim mestima dobiju neke bolje uslove i benefite.
Smatram da imajući u vidu koliko su ljudi ugroženi zbog pogubne politike štednje koja se promoviše na način da se građanima i njihovim porodicama zavuče ruka u džep i da svakog meseca imaju umanjene prihode 20, 30 ili 40 hiljada i da su ljudi u obavezi da se na neki način snalaze i da im se sa uskraćivanjem ovih prava na neki način umanjuje i ta mogućnost i šansa da stvaraju za svoje porodice.
U ovom slučaju smatrao sam da je potpuno u redu, da ako je to opravdana sprečenost da to bude na 60 dana i zamolio bih još jednom vas i vaše saradnike da o ovom predlogu razmislite. Hvala.

Gospodine predsedavajući, u članu 28. govori se o ostvarivanju prava zaposlenog koji je neraspoređen u skladu sa zakonom, koji ima pravo na naknadu od 65% osnovne plate za mesec, a mi smo predložili da to bude 100% imajući u obzir razna iskustva koja su ljudi preživeli u prethodnom periodu kada su vrlo neopravdano pod plaštom zakona dobijali otkaze, ostajali bez posla, kada im je umanjivana zarada, kada su premešteni na neka druga radna mesta i smatrali smo da je ovo razlog zbog čega treba zaštititi ljude.
Iskustva koja smo imali u prethodne četiri godine govore upravo o tome da je ovo jedan sporan član i da ljudi kroz ovo mogu da dobiju određenu nadoknadu koju zaslužuju.
Što se tiče izjave od pre nekoliko minuta gospođe ministarke da se zbog ovakvih stavova poslanika opozicije umanjuje dostojanstvo ljudi u čije ime govorimo, hoću da kažem da upravo naš pokušaj i naša borba da se borimo za dostojanstvo ovde u parlamentu tih ljudi koji su obespravljeni i da ukažemo na sve to loše što se dešavalo u prethodnom periodu i da ukažemo na to da je upravo ovaj zakon poguban i štetan i da će posledice ovog zakona biti i dodatno smanjenje zarada u narednom periodu i da će ljudi koji su obuhvaćeni ovim zakonom tek videti sve negativne posledice i da će pored svih smanjenja koja su imali u prethodnih četiri godine u narednom periodu imati dodatna smanjenja.
Vaš poguban pristup da se upravo zavlačeći ruke u džepove građana Srbije navodno štedi i prave velike reforme i vraćaju dugovi je takođe poguban. Umesto proizvodnje, umesto razvoja vi ste izabrali model koji je propast za porodicu i za ljude u Srbiji.

Uvažena ministarko, za razliku od mnogih drugih članova koje ste nazvali raznim imenima, ne mogu da se složim sa tim terminima koje ste koristili, ovaj član se odnosi na ovu slovnu ispravku. Da ne ulazimo u tu analizu koliko su neprimereni bili termini i zašto niste komentarisali te članove, ali smatram da treba da razmislite o tome da smo predložili ovu jezički izmenu, umesto termina: „shodnom“ da to bude: „shodno“ i da to daleko bolje stoji u ovoj formulaciji. Znači: „Zaposleni koji je, u skladu sa zakonom, udaljen sa rada ima pravo na naknadu plate shodno primenom opštih propisa o radu.“ Eto, to je to. Hvala.

Član 32. se odnosi na pravo nadoknade troškova za prevoz za dolazak na rad i odlazak sa posla i u drugom stavu koji smo predložili da se briše i u trećem stavu, ono što nama jeste sporno, to je ova formulacija koja kaže – Do uvećanja visine naknade za prevoz u slučaju promena mesta stanovanja zaposlenog nakon zasnivanja radnog odnosa dolazi uz saglasnost poslodavca.
Imajući u vidu, osim ako ta promena nije nastala iz raznih okolnosti. Imajući u vidu da je u poslednjih nekoliko godina upravo zahvaljujući postavljanju veoma loših partijskih kadrova od strane SNS došlo do jedne vrste revanšizma prema ljudima i da su u velikom broju zaposleni bili izloženi raznim procedurama i procesima koji nisu bili. Da su ljudi bili izloženi raznim pritiscima, raznim procesima koji su uslovili njihov veoma loš položaj u ustanovama i preduzećima u kojima su radili, smatramo da je nedopustivo da od poslodavca zavisi i saglasnost za ostvarivanje prava za dolazak i odlazak na posao. To mora da bude precizirano pravilnicima o prevozu i to ne može da bude volja pojedinca ili u ovom slučaju poslodavca bez obzira o kome se radi.
Gospodine predsedavajući, mislim da je zaista neophodno da se umešate i da gospodinu Martinoviću izreknete opomenu za ovo dobacivanje. I ako smo nervozni što se ovako dugo radi, i ako je pala koncentracija mislim da je vaša obaveza da opomenete gospodina Martinovića i da mu kažete da nije u redu da dobacuje sve vreme. Hvala vam.

Hvala vam.
Mislim da će biti konstruktivno ovo što ću reći i da sam potpuno razumeo argumente o kojima je gospodin Babić govorio. Uvažavam u velikoj meri to što je argumentacija i naravno da nikada ne bih dozvolio, ne samo kao privatno lice, nego i kao neki poslodavac da imate takve primere, gde vam neko donese ličnu kartu i kaže – sada živim tu i tu, idemo sa troškovima prevoza.
Međutim, ovde se radi o sistemskom rešenju. Nije, verovatno, gospodin Babić čuo kada sam rekao da je nedopustivo da se na pojedincu, bez obzira o kom se poslodavcu radi, ostavi pravo i obaveza da se možda i kroz zloupotrebe neko kažnjava, zato što je tom poslodavcu to tako palo na pamet. Znači, ovakve stvari se rešavaju pravilnicima, između ostalog, Pravilnikom o prevozu, a kao argument možete da kažete, jer imate mnogo stručnjaka koji treba da dođu iz Čačka, Užica, po nekom osnovu, gde će to biti potpuno opravdani razlog plaćanja prevoza sa druge strane.
Ali, imate i primer koji mi je bio u glavi kada sam podnosio ovaj amandman, gde direktor jedne ustanove, u momentu kada zaposlena radnica traži da joj se za poslove koje je radila, nastavi radni odnos, ali da mora da se preseli u jedno selo pored grada, da se nadoknadi trošak prevoza, a on kaže, pa tvoja plata je 22.000 i nas taj prevoz sada košta 14 ili 15.000, i ne dobije saglasnost, ta žena treba da radi za pet ili šest hiljada mesečno, ona ostane bez posla, a on iskoristi tu situaciju da dovede na to radno mesto po partijskoj liniji koleginicu koja je nastavila da radi.
To su neke stvari koje se ne smeju prepustiti slobodnoj proceni i saglasnosti poslodavca, zbog toga što smatram da je to stvar koja se rešava Poslovnikom ili pravilnicima o radu.

Mislim da smo se mi jako dobro razumeli oko ovog predloga amandmana i mislim da je bilo korektno od strane gospodina Babića da je prihvatio to moje obrazloženje, jer ono jeste argumentovano i ima jednu drugu dimenziju o kojoj se ovde nije govorilo, a bilo je kao povod ili motiv da podnesem ovaj amandman.

S obzirom da je bilo mnogo uvreda koje su ovde izrečene, pa se ovde maše rukom prema nama, nas nekolicini koja ovde sedi, mi smo vrlo raspoloženi gospodine predsedavajući, kao što to može da se vidi da večeras razgovaramo, da pričamo o ovoj temi.

Vrlo nam je važno da 500 hiljada ljudi koji slušaju ovu raspravu u stvari vide da nema kraja vašem pokušaju da ih osiromašite, da nema kraja vašem pokušaju da lekarima, profesorima, ljudima koji su zaposleni u obrazovanju, itd, i dalje umanjujete plate.

I naš pokušaj da ovde se borimo za te ljude i da kažemo koliko je to pogubno da u nekoliko dana pre raspisivanje izbora na ovakav način bez imalo kritičkog stava razgovaramo, vašeg kritičkog stava, razgovaramo o ovoj temi, iako ste svesni da ovaj zakon ne donosi neka bolja rešenja, da ovaj zakon i dalje umanjuje mogućnosti i šanse ljudi za razvoj, da ovaj zakon i dalje zadire u budžete porodica i da će dovesti do bankrota mnogih porodica u Srbiji, vi slepo pristajete na to da se u jedan sat u noć na ovakav način razgovara o ovom zakonu, da pričate o nekim temama koje veze nemaju sa amandmanom i sa ovim predlogom zakona i da vam to bude izgovor, jer ste svesni da ovaj zakon nije dobar, ali morate da slušate. To je vaš problem sve vreme. Hvala.

Poštovani građani Srbije, jedna lepa misao kaže – kad čovek uđe u pogrešan voz, sve su mu stanice pogrešne. Ovaj pogrešan koncept koji se primenjuje u Srbiji već četiri godine, građani su najbolji svedoci, nema kraja. Nije bilo dovoljno to što ste smanjili plate i penzije, što ste smanjili zarade prosvetnim radnicima do 30.000, doktorima 40.000, itd, sada umanjujete i sva druga stečena prava, kao što je pravo na otpremninu. To što nema reakcije ljudi nije razlog da se vi ne zapitate ima li kraja. Oko nas su ljudi koji su u velikim problemima. Oko nas su ljudi koji se svakodnevno bore za egzistenciju i umesto da im pomažete i da im dajete šanse i mogućnosti za napredak i za rad, vi idete obrnuto.
Ovaj član 33, kako ga je gospodin Babić obrazložio, mene stvarno raduje u njegovom izlaganju, što čini mi se ni on sam ne može da veruje u ono što priča, tiče se otpremnina, a ne ovoga što je on pričao, a to su procenti koji se tiču broja zaposlenih.
Gospođo ministarka, za prethodne četiri godine, u podacima koje je gospodin Babić iznosio, drastično se smanjio broj stanovnika u Republici Srbiji, tako da taj odnos od 26% na 17% nije tačan. Tačan broj je 753.000 ljudi koji su bili nezaposleni pre tri godine i 751.000 koja se trenutno sada broji. Ako bismo uzeli u obzir to smanjenje broja stanovnika, onda biste videli koliko je to u stvari veliki problem i koliko su građani Srbije nezaposleni. Hvala.

Član 35. odnosi se na to da zaposleni ima pravo na platu, uvećanu platu, naknadu plate, naknadu troškova i druga primanja za vreme rada u inostranstvu na koji je upućen od strane poslodavca u skladu sa zakonom.
Mislim je formulacija ovog člana logična i ono što je bio moj motiv da se na neki način uključim u definisanje ovog člana jeste upravo ova ne srazmera između predloga i onoga što se trenutno dešava, a po pitanju uvećanja zarada.
Potpuno sam siguran da prvo nije trebalo ovako donositi odluke o primeni raznih odredbi koje se tiču i otpremnine i mnogih drugih stvari, uvećanja plata, troškova prevoza i pri tome ostaje, ali ono što je ovde nesrazmera u odnosu na realnost to je taj problem koji smo otvorili oko uvećanja plata. Zaista mislim da imajući u vidu politiku ove Vlade i ovog ministarstva po potanju zarada i tendencije svakodnevne i svakomesečnog ili svakogodišnjeg umanjenja plata, zarada u javnom sektoru, imajući u vidu i činjenicu da sa ovim predlogom koji će vrlo brzo građani na koži da osete, smanjaju se zarade za oko 10%. Znači, mislim da je bilo dobro da se ovaj termin uvećanja plata prosto izbriše i zbog toga što vređa inteligenciju ljudi i što ne stoji u realnom životu. Hvala.

Član 36. kaže da je rukovodilac organa, organizacije ili drugog organizacionog oblika u javnom sektoru iz člana 1. itd. treba da planira, odnosno mora da planira sredstva u skladu sa okvirima budžetskih ograničenja, i to podvlačim, za tekuću i naredne dve budžetske godine.
Zbog čega smatram da je jako važno podvući ovaj termin „ograničenja“? Građani Srbije treba da znaju da je posle svih ograničenja, posle svih umanjenja, posle svih nipodaštavanja njihovog funkcionisanja i rada, ovo stanje, kako da kažem, ne da će da traje, nego će da se produbi.
Znači, ako se vratimo na neke prethodne članove o kojima smo govorili, gospođo ministarko, onda dolazimo do sledećeg zaključka. Recimo, imamo grad Užice koji se zadužio pre mesec dana sa 200 miliona dinara kako bi se pokrili tekući troškovi likvidnosti i ostalo.
(Zoran Babić, s mesta: Može malo po amandmanu?)
To je po amandmanu.
(Zoran Babić, s mesta: Pa, nije po amandmanu.)
Gospodine Babiću, ako se decidno držimo ovog amandmana, odnosno ovog člana, dolazimo u sledeću situaciju – da građani moraju da znaju da grad Užice mora da se zaduži i sledeće godine za 200 miliona, pa za dve godine ponovo 200 miliona. Znači, ako je to u okviru budžeta koji se planira, odnosno ograničenje je budžeta, hoću da naglasim da lokalne uprave neće imati sredstava u sledećim godinama da planiraju sredstva kao što su to radile ovih godina.
(Zoran Babić, s mesta: Što?)
Pa, upravo zbog toga što su ove godine iznos svojih budžeta planirale tako što su se zadužile, a dolaze do toga da ne mogu više da se zadužuju. O tome se radi.

  Uvažena ministarko, imajući u vidu da smo više puta ponovili da je zaista nedopustivo da se o ovako važnom zakonu raspravlja na način na koji se raspravlja i da smo ovaj predlog zakona dobili manje od 24 sata u odnosu na zahteve da se pišu amandmani, i da smo došli u situaciju da se u ovako teškoj atmosferi govori o zakonu, smatramo da je nedopustivo, prvo to pristajanje vaše na ovaj izbor, odnosno da se na ovakav način o svemu ovome raspravlja, i da 500 hiljada ljudi koji sa zebnjom očekuju kako će se doneti ovaj zakon vide kako je zaista nemoguća atmosfera u kojoj se radi.
S druge strane nema konstruktivnog pristupa koji bi poboljšao ovaj zakon. Naš pokušaj, da kažem, da se ovaj zakon unapredi, je bio unapred osuđen na propast. Znači, u ovom slučaju mislim da je jako loše da se posle tri ili četiri godine najave ovog zakona i dalje odlaže njegova primena. Mislim da je nedopustivo da se šest meseci ostavlja kao rok za donošenje podzakonskih akata na zakon koji ima 40 članova.
Imajući u vidu očekivanja javnosti Srbije vezano za ovaj zakon, smatrao sam da je dobro da se u paketu izađe sa predlozima i da se ubrza primena ovog zakona.
Takođe, imajući u vidu da će neke odredbe zakona biti primenjene tek 2018. godine, takođe smatramo da je to nedopustivo, i zbog toga smo predložili da se ovaj amandman usvoji, odnosno da se briše ovaj član. Hvala.

Mi smo nekoliko puta u ovoj raspravi naglasili činjenicu da je nedopustivo da se pravi još veća razlika između javnog sektora koji nije obuhvaćen ovim zakonom i između svih onih delatnosti koje su obuhvaćene zakonom, pogotovo onih delatnosti koje su obuhvaćene na loš način ovim zakonom, a tu pre svega mislim na obrazovanje i na zdravstvo, na sve one ljude koji su godinama dali svoj doprinos ili svoju žrtvu da bi se popunio budžet, a na kraju su ostali sa porukom ove Vlade da je to nedovoljno, odnosno da se od njih i dalje očekuje da će im biti smanjene plate.
Znači, smatrali smo da je dobro da se ovaj član briše zbog toga što je nepravda koja se postiže sa ovim zakonom, ovim članom sve veća, da nisu efekti i ciljevi koji su zacrtani sa ovim zakonom ispunjeni da je bilo neophodno da se uzme u obzir potrebe ovih oblasti, ovih delatnosti i onih ljudi koji su doživeli još veću nepravdu sa ovim zakonom. Hvala.

Pa i ovaj član se odnosi na usaglašavanje posebnih zakona i propisa i ono što je za nas sporno to je da u predlogu ovog člana, kao i u čitavom predlogu zakona ne postoji ta jasna vizija i jasan cilj šta se sa ovim zakonom postiže.
Imam utisak da je to usaglašavanje na neki način odloženo, da će i ti podzakonski akti koji se budu donosili biti nastavak tumaranja koje je ova Vlada po ovom pitanju ima.
Mi mislimo da je bilo nedopustivo da se na ovakav način izađe sa ovim predlogom i da se ogroman broj ljudi, hiljada ljudi koji su zaposleni u veoma važnim oblastima ostavi na cedilo, odnosno da se i dalje njihova prava umanjuju, njihove zarade umanjuju i njihove šanse za neko napredovanje umanjuju.
Prema tome, odlaganje na šest meseci ovog zakona dok se tobože ne donesu podzakonski akti, za nas je isto neprihvatljivo, ako se četiri godine najavljuje ovaj zakon. Mislimo da je bilo u redu i da je bilo dovoljno vremena da se urade i podzakonski akti i da se u paketu izađe pred javnost sa celovitim rešenjem.
Takođe, mislimo da je ovaj status policije i dalje nedefinisan i dali smo amandman koji je u nastavku formulacije, a koji je vezan za Vojsku Republike Srbije, odnosi i na policiju, imajući u vidu specifične poslove i okolnosti u kojima oni po nekad funkcionišu i smatrali smo da je dobro da i oni budu predviđeni sa ovim podzakonskim aktima i terminima koji se ovde predviđaju. Hvala.

Ovaj član je praktično poslednji član koji kaže da zakon stupa na snagu osmog dana od objavljivanja u „Službenom glasniku“ i da se podzakonska akta moraju doneti do 1. januara. O tome smo govorili neposredno pred ovaj član.
Ono što je moj utisak i što bi trebalo da kao poruku ovde poručim građanima Srbije i sa ovim zakonom se ne ostvaruju ciljevi o kojima se pričalo tri godine, jer mi smo potpuno sigurni i ubeđeni da će ovaj zakon u primeni imati negativne posledice i efekte na zaposlene u javnom sektoru i da se ovde nepravda produbljuje, a ne rešava, da se ovde nastavlja agonija, pre svega onih ljudi koji su obrazovani i stručni i koji su svojim radom potvrdili da imaju mogućnosti da unaprede svoje institucije i svoje sredine i da su oni šansa za razvoj, ne samo svojih institucija, nego i lokalnih uprava i društva u celini.
Način na koji se ova Vlada odnosi prema tim ljudima je zabrinjavajući i način na koji se ovaj zakon plasira je zabrinjavajući i mislim da su sva ograničenja koja se ovim zakonom predviđaju potpuno nedopustiva, da će ovaj zakon u vrlo brzom vremenskom periodu pokazati kako se nije imao jasan plan, cilj.
Na žalost, nećemo doći u situaciju da se ljudi, koji su zaslužili, nagrade, da se povećavaju zarade i primanja i zbog toga mislim da je propuštena šansa da se u jednom dijalogu, u jednoj ozbiljnoj diskusiji i raspravi, a ne u ovakvim uslovima, ovaj zakon unapredi.
Mi smo kao poslanički klub dali sve što je do nas, da se i u pripremi amandmana i u ovoj načelnoj raspravi, i u ovoj raspravi, na tome radi i utiče, ali nažalost, nismo imali sagovornika u tome. Hvala.

Poštovani ministre, poštovani predsedavajući, član 19. govori o nezavisnom članu nadzornih odbora i meni je potpuno jasan motiv zbog čega ste išli u ovom pravcu, kao i to što ste obrazložili i u načelnoj raspravi i šta ste sve hteli kao ciljeve da ostvarite u predlogu ovog zakona i da su ovi članovi 16,17,18,19, vezani uz upravo za tu, da kažemo, depolitizaciju ovih sistema.
Međutim, ono što smo koleginica i ja predložili jeste da se razmisli o tome, da li je bolja formulacija, da kažemo, da nije funkcioner političke stranke i u ovoj tački 2. gde vi kažete – da ovaj član Nadzornog odbora ne sme da bude član političke stranke. Svesni da ćemo možda otvoriti tu temu na možda jedan interesantan način, predlažemo da se ovome razmisli. Zašto? Zato što ste vi rekli da je iskustvo koje ste imali u donošenju ovog zakona o predlogu ovog zakona, jeste je bilo presudno važno, a ja mislim da iskustvo koje smo svi zajedno imali u prethodnih tri godine u radu, pre svega Nadzornih odbora na lokalnom nivou o kome ste vi govorili i u načelnoj raspravi i treba da bude zabrinjavajuće. Ako ste hteli da na neki način ovog člana nadzornog odbora stavite u nezavisnu poziciju ne bi trebalo da kažete u članu 17. ko su zavisni članovi i mislim ako ste razmišljali o tome da imate iskustvo, gde je 50.000 ljudi u prethodnih tri-četiri godine zaposleno po partijskoj liniji, upravo kroz rad nadzornih odbora ovog karaktera trebalo je ograničiti i neke druge stvari.
Primera radi, trebalo je reći da član uže porodice ili koji je u nadzornom odboru ne može biti zaposlen u sledećih nekoliko godina u tom sistemu i nekim sudnim sistemima. Hoću da kažem da, vreme jel?

Poštovani predsedavajući, sve vreme sedim u ovoj sali i pokušavam da svojim nekim radom i amandmanima koje smo podneli ovde, damo doprinos da se ova rasprava usmeri u dobrom pravcu, i zaista vas pozivam da se, shodno članu 108. stav 1. koji govori o tome da se vi brinete o redu na sednici, zapitate koliko ste vi u stvari, zajedno sa drugim kolegama doprineli toj atmosferi, koliko je gospodin Pavićević izložen tom pritisku da on već nekoliko puta ne može do kraja da iskaže ono što je hteo, da je on sve vreme u problemu, da sa svih strana dobacujete o tome šta je on hteo da kaže, da tumačite njegovu izjavu…

(Narodni poslanici dobacuju.)

Molim?

Evo i sada vidite kako se dobacuje.