Poštovani ministre, kao što smo radili za neke druge članove i neke druge amandmane, takođe, mislim da treba da uvažite naša nastojanja i trud koji smo uložili za ovaj amandman i da dođemo zajedno do jednog rešenja. Čini mi se da je u istom pravcu i u istom smislu taj amandman usmeren.
Znači, član 21. ima dva dela. U prvom delu, znači u stavu 2, smatrali smo da je visina osiguranja kod sportista, u slučaju smrtnog ishoda, od 10.000 nelogično mala u odnosu na slučaj trajnog gubitka opšte radne sposobnosti. Predložili smo u ovom amandmanu da se ta suma izjednači, jer mislimo da ima logike i smisla.
Ono što je značajniji deo ovog amandmana jeste stav 5. koji se upravo odnosi na obavezu sportskih organizacija da ugovaraju osiguranje. Ovde u stavu 5. kažete da nacionalni granski sportski savez može utvrditi obavezu itd. za sportske organizacije iz svoje nadležnosti oko sklapanja osiguranja.
Predložili smo da se ti termini zamene, „može utvrditi“, da se kaže „utvrđuje“. Znači, nadležni savez utvrđuje procedure i postupke iz svoje nadležnosti oko osiguranja. Ako bismo iskoristili ovaj amandman, došli bismo do toga da je to zakonska obaveza koja precizira upravo ono što je bio vaš odgovor na amandman gospodina, kolege koji je o tome govorio.
Znači, smatramo da ako bismo išli u ovom pravcu, došli bismo do toga da kontrolišemo način osiguranja, došli bismo do toga da i sportisti i organizacije imaju jednu zajedničku ponudu, a ne da bude svaki pojedinac prepušten sam sebi i da ti iznosi i premija i način osiguranja budu nešto što se dogovara.
U slučaju da se na ovakav način savezi obavežu da utvrđuju ove premije, doći ćemo do jednog sistema koji će biti kontrolisan, koji će biti merljiv i koji će obezbediti da sportisti i sportske organizacije imaju tu mogućnost da budu zaštićeni, samim tim da ne budu prepušteni raznim zloupotrebama u ovom slučaju. Hvala.

Poštovani ministre, i u načelnoj raspravi, a i o raspravi po amandmanima želeli smo da ukažemo na to da imamo zamerku na tri ključne stvari koje su predložene u Predlogu ovog zakona. Jedna je vezana za finansiranje, druga je vezana za ulogu lokalnih uprava, odnosno lokalnih sportskih saveza i treća je vezano za kadrove, odnosno za određivanje i nomenklature zanimanja i procedura kako se dolazi do zvanja, do kontrole rada kadrova u sportu, itd. Mislim da su ovi članovi 25, 26, 27. i 28. ključni u da amandmani koje smo predložili u tom smislu treba uvažiti, odnosno da treba o njima bar razmisliti ili u nekom drugom koraku ih primeniti.
Što se tiče člana 25. stav 2. koji kaže – sportski stručnjaci su lica koja imaju odgovarajuće više ili visoko obrazovanje u oblasti sporta, odnosno fizičke kulture ili su osposobljena, u skladu sa. Vi onda kažete, odnosno pozivate se na član 26. stav 2, pa onda obrazlažete da će ministar utvrđivati nomenklaturu sportskih zanimanja i zvanja i tipične poslove za utvrđivanje sportskih zanimanja i zvanja i uslove pogledu obrazovanja, odnosno stručne osposobljenosti i stručnog iskustva za sticanje zvanja.
Slažemo se da mora postojati neko ko će te poslove raditi i možda bi, po našem mišljenju, logično bilo da ste u nastavku stava 2. u članu 26. rekli da će to biti na osnovu preporuka ili uputstava ili pravilnika nacionalnih sportskih saveza ili granskih sportskih saveza, to bi negde može imalo smisla, ali u ovoj formulaciji kako je predložena mislim da ne sme da ostane, odnosno da je daleko bolja naša formulacija koja će prihvatiti delimično ovaj stav 2, ali koja će se pozvati na zakon.
Zašto to kažemo? Osetili ste verovatno da u mnogim javnim raspravama u kojima ste učestvovali, pogotovo u Nišu, u raspravi koja je trajala sedam sati, pa u Novom Sadu, u raspravi koja je trajala devet sati, da postoji ogroman broj ljudi, a tu su pre svega bili predstavnici Fakulteta fizičke kulture, profesori i mnogi drugi ljudi koji su ukazivali na to da se ovo pitanje mora regulisati.
Srpski savez profesora fizičkog vaspitanja i sporta je uputio nekoliko amandmana. Između ostalog su posebno zamolili da razgovaramo o ovom članu i o ovom amandmanu. On je donekle usaglašen sa našim predlogom, ali su oni rekli da član 25. stav 2. ovako definisan u daljem tekstu daje pravo osposobljenima da se bave radom sa decom, izjednačava obrazovne kadrove sa osposobljenim, kršeći sve zakone u oblasti obrazovanja. Njihova sugestija, takođe po mom mišljenju, je potpuno opravdana i ima utemeljenje u onom iskustvu koje smo imali u prethodnih više godina, kada je društvo pokušalo na neki način da uvaži sve one sportiste koji su imali određena znanja i iskustva i dobili su priliku da rade sa decom, ali te prilike koje su imali su bile potpuno suprotne od interesa dece.
Primeri zloupotreba koje smo imali u praksi u više godina unazad, u više decenija unazad nas upravo upućuju na to da zvanične institucije ove države, a posebno visokoškolske ustanove moraju imati posebno važnu ili opredeljujuću i odlučujuću ulogu u tome ko će se baviti decom, ko će raditi sa decom, kojim metodama, na kakav način i to mora da ostane prvi i osnovni princip.
Potpuno smo svesni da morate imati i širiji pristup i da ovaj termin „osposobljeni kadrovi, stručnjaci, treneri“ itd, koji rade sa decom mora biti na neki način uvažen, jer to je realnost, to je život, ali nikako ne smeju biti na uštrb onoga što jeste struka, onoga što jeste iskustvo u struci, ono što jeste znanje u struci. Prema tome, mislimo da je jako važno da se u bilo kom postupanju, u ovom slučaju u primeni ovog zakona, mora voditi računa o tome.
Ako budemo uveli princip da svako može da radi sa decom, ako budemo uveli princip, pogotovo u malim sredinama, da se koristi to što je nekada neko bio sportista, pa će sada imati ne znam kakve prilike da uzima novac iz budžeta lokala, da ima svoje klubove, da naplaćuje članarinu kako on hoće, onda ćemo imati i ove efekte koji postoje, a to je da u 15, 16 godina, posle svih trenažnih procesa, priprema kroz koje deca prolaze vi dođete u situaciju da jedno ili dvoje dece iz tog nekog uzrasta ostane fizički zdravo i sposobno da se dalje bavi sportom.
Primeri koje imamo, kada bismo napravili analizu istraživanja koja smo imali u svim sportovima, a posebno je to vezano za vrhunske sportove, videćete da je veoma mali broj dece koja su iz neke selekcije krenula sa velikim trenažnim opterećenjima u 15, 16 godini u prilici da može da se ozbiljno bavi sportom.
To je što se tiče te širine u pristupu, to podržavamo, ali, u svakom slučaju, struka mora da ostane dominantna i oni moraju da kažu svoju zadnju reč u ovom procesu. Hvala.

Ministre, upravo izjava koju ste dali je i meni na neki način bila motiv da razmišljam o ovom amandmanu i o načinu kako u stvari iskoristi sve potencijale koji postoje u visokoškolskim institucijama i sistemu obrazovanja u Srbiji, da se usmeri upravo u tom pravcu i u tom cilju, da svi oni ljudi koji će biti osposobljeni, evo, koristim taj termin koji ste vi koristili, u narednom periodu mogu na adekvatan način da se bave decom i da nemamo sve ove nus pojave ili štetne pojave koje se dešavaju iz iskustva koje imamo iz prethodnih više godina.
Znači, ako imamo osnovu koja je, po meni, takođe loša, da od 132 sportske grane samo 20 sportskih grana je na ovako stručan i sveobuhvatan način zavredelo pažnju, pa možemo da kažemo da tu imamo kontrolu, onda je to upravo razloga sve te potencijale o kojima pričamo usmerimo u tom pravcu da to ne bude tako, odnosno da se povećava taj broj što se tiče obuhvata, što se tiče uticaja struke itd. na sportske grane.
Mislim da je upravo zbog toga, ako sada kažemo da je možda pogrešno što smo predložili u članu 26. da se briše stav 2, bilo nužno i za nas zadovoljavajuće da u nastavku tog stava stoji da će se nomenklatura, uredbe, propisi, pravilnici itd. od strane ministra ili ministarstva propisivati na osnovu stava i mišljenja struke, nacionalnih granskih sportskih saveza, lokalnih saveza itd. To ovde nedostaje. Ovde se, po mom mišljenju, stiče utisak da će ministarstvo, ne mislim da je to vaše ministarstvo ili neko za dve, tri ili pet godina, to raditi na osnovu svoje procene, možda paušalno, ili će prihvatiti stanje koje postoji, što je takođe pogrešno. Ako bismo to negde stavili u ovaj stav 2. člana 26, onda bi to imalo smisla, po meni, imalo bi efekta. Hvala.

Poštovani ministre, član 26. stav 2, koji smo predložili da se briše, upravo se tiče ove diskusije koju vodimo. Meni je zaista žao što su možda i predstavnici fakulteta i stručne javnosti, sportske javnosti došli do ovakvih zaključaka. Mislim da je upravo to bio razlog više da se u ovom stavu 2. naglasi ono što ste vi upravo rekli. Ako je vaša želja iskrena, a mislim da jeste, onda je potpuno, po meni, bilo prirodno i normalno da se to i u zakonskom okviru na neki način definiše i da se kroz obaveze svih, pa u ovom slučaju i fakulteta i granskih saveza, na neki način određuje i izmena nomenklature iz 1996. godine i propisa koji su vezani za sve sportske grane o kojima smo malopre pričali.
Prema tome, naš amandman je imao za cilj upravo to da se ili vratimo u okvir zakona i da se pozovemo na to da je zakonska obaveza svih da u ovom procesu učestvuju, a Ministarstvo da daje saglasnost na te procedure, ili da vi kroz ovaj predlog o kome smo malopre pričali dodate ovo o čemu smo razgovarali. Hvala vam.

Poštovani ministre, u članu 27. predložili smo da se u prvom stavu, kada se govori o obavezama, odnosno stručnom radu u sportu i koje su sve nadležnosti i obaveze, u svakom slučaju, na kraju tog stava kada se kaže o sportskim objektima i o sprečavanju dopinga u sportu, o staranju o zdravstvenom stanju sportista itd, doda i ovaj termin: „staranje i osiguranje sportista“ jer mislim da je jako važan deo ovog zakona i razgovor oko osiguranja učesnika u sportu.
Zatim, stav 4. se opet tiče tog stava stručnih ljudi u sportu i kakvi su ljudi u srpskom savezu profesora fizičke kulture i sporta rekli da je ovo u stvari najveći problem ovog zakona. Po njima, član 27. stav 4. je najveći problem u celom zakonu. Isti omogućava licima bez adekvatnog obrazovanja da se bave vaspitno-obrazovnim radom, što je u najmanju ruku nedopustivo. Znači, to je stav onih ljudi koji su takođe učestvovali u javnoj raspravi i zbog toga sam predložio da se u četvrtom stavu, koji kaže: „Stručno-vaspitni rad sa decom mogu obavljati samo sportski stručnjaci koji imaju odgovarajuće više ili visoko obrazovanje u oblasti fizičkog vaspitanja i sporta“ ili su pored osnovne stručne osposobljenosti posebno prošli stručni rad sa decom, u skladu sa članom 26. zakona.
Znači, umesto tog nabrajanja člana 26. o kome smo malopre pričali, da opet kažemo samo – da su prošli obuke ili da su završili obrazovanje u skladu sa zakonom. To je ono što mi predlažemo. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, ukazujem na povredu člana 108.  prvog stava Poslovnika gde kaže da se o redu na sednici Narodne skupštine stara predsednik Narodne skupštine. Moja osnovna primedba u ovom stavu se odnosi upravo na to što niste reagovali kada je gospodin Babić dva minuta a možda i više vikao, galamio, nije se prijavio za reč, pominjao je i razna imena, mene je dovodio u neki kontekst potpuno neprotrebno i ne znam iz kog razloga. Onda ste napravili jednu atmosferu ovde koja je potpuno neprimerena današnjoj raspravi.

Poštovani predsedavajući, ponovo se pozivam na član 108. Poslovnika. Želim da iskoristim priliku, malopre ste mi je uskratili, da kažem da je meni zaista drago da ste vi kao stranka, kao poslanici, kao ljudi izvukli velike pouke iz onoga što se desilo, kako ste to rekli, ministru Gašiću, koji je slučajno izjavio to što je izjavio.
Vaša današnja predstava koju pravite oko toga … (Isključen mikrofon.)

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, meni će biti jako teško da sada napravim nagli prelaz sa ove predstave koja je bila na ovo što je o amandmanima važno da se kaže, ali ću uložiti napor i da primetnu nervozu usmerimo u jednom dobrom pravcu. Mislim da je to dobro za sve nas.
Što se tiče člana 29, poštovani ministre, stava 5. ne znam zbog čega niste prihvatili ovaj deo amandmana. On jeste vezan za jezičku grešku ili tehničku, kako god, ali ovde se kaže - postupak za izdavanje odobrenja za obavljanje poslova stručnog osposobljavanja pokreće se zahtevom koji je, vi kažete, podnosi ministarstvo. Ja smatram da treba da stoji – koji se podnosi ministarstvu.
Drugo, ono što je važnije, taj stav 6. koji kaže da o zahtevu za izdavanje odobrenja, na osnovu utvrđene ispunjenosti uslova itd. odlučuje ministarstvo rešenjem u roku od dva meseca od dana podnošenja zahteva.
Ja sam smatrao, a to mislim i za druge zakone, predloge, da se mora ograničiti vreme odgovora administracije iz raznih razloga, da to vreme mora biti efikasno primereno i preciznije je reći da se u ovom slučaju taj rok odnosi na 30 dana. Mislim da postoji dosta službi, dosta ljudi u ministarstvu, da postoji veliki sistem koji na neki način, slažem se da je i to diskutabilno, ali koji mora da bude posvećen rešavanju pitanja sportista, sportskih radnika, problema u struci i da je nedopustivo da neko podnese zahtev i da čeka dva meseca na odgovor, pa onda imate rešenja, prigovore, pa žalbe i to onda može da traje u nedogled.
Ako biste prihvatili ovaj amandman, onda bi on bio pre svega u interesu struke i sportista. Hvala.

Poštovani ministre, kao i za sve druge amandmane koje smo podnosili kao i za načelnu raspravu, imali smo za cilj da predložene izmene ovog Predloga zakona imaju smisla i da neke nepravilnosti otklone. Jasna nam je namera koju ste imali kroz definisanje uslova ko ne može da bude član uprave sportske organizacije, šta ste sve želeli.
U ovoj prvoj tački drugog stava se kaže da ne mogu biti članovi uprave sportske organizacije osnivači, vlasnici udela ili akcija, zastupnici, likvidacioni upravnici, zaposleni ili članovi sportske organizacije i koji se takmiče u istom rangu takmičenja.
Uočili smo da je ovde problem ako zaposlene ili članove sportske organizacije ili neke druge organizacije izdvojimo iz ovog dela i predložili smo da se taj deo briše, pre svega smo tu mislili na zaposlene. Ako je neko bio u nekom udruženju, u sportskom klubu, u drugom ili trećem rangu kao član upravnog odbora imao je neke zasluge, imao je neke doprinose, imao je neke pomake u svom delovanju u tom klubu i vremenom je došao u priliku da se zaposli u nekoj drugoj sportskoj organizaciji po nekom drugom osnovu.
Sada mogu da vam navodim niz primera koji su se desili, recimo u Užicu, u okruženju gde je čovek koji je bio u upravnom odboru ili je bio deo jednog fudbalskog kluba ili nekog drugog kluba, vremenom postao član jedne partije, pa je onda došao u priliku da bude zaposlen u nekom drugom klubu, u ovom slučaju po političkoj liniji, što je čest slučaj, ali ima i nekih drugih razloga.
Mislim da je diskreditacija tih ljudi, ako po tom osnovu što su zaposleni u nekom drugom klubu mogu da budu eliminisani ih članstva. Znači, u ovom slučaju mislim da treba razmisliti i o tome da se zaposleni izuzmu iz ove odredbe i da to ne bude pravilo. Hvala.

Hvala vam na obrazloženju, ali mislim da smo i vi i ja svesni motiva i sa jedne i sa druge strane zbog čega ste vi predložili ova rešenja, a zbog čega sam ja predložio ovaj amandman. Sagledavajući vaše motive, potpuno mi je jasno šta ste vi ciljali.
Sa druge strane, ja sam sve vreme imao tu potrebu da pokušamo da neke slučajeve koji mogu biti oštećeni sa primenom ovakvim zakonskih rešenja, na neki način eliminišemo. Smatrao sam, ako je već nemoguće da zaposleni budu zaokruženi sa ovim predlogom, da bar na neki način ograničimo koji su to rangovi koji neće doći pod udar zakona.
Znači, mislim da je potpuno besmisleno da ljudi koji se bave neki poslom kao članovi upravnog odbora ili na neki drugi način u klubovima, dođu u situaciju da zbog toga što su zaposleni u nekom drugom izgube jedno ili drugo pravo i da je svaka takva ograničavajuća mogućnost van prve i druge lige loša.

Poštovani ministre, kao čovek koji je takođe radio i koji se bavio sportom i koji sebe vidi u tom zanimanju i oblasti, a takođe i ko je imao dosta, da tako kažem, uvida u to kako funkcionišu državni organi vezano za sve druge oblasti, pa i za sport, slažem se sa ovim mišljenjem da je nužno važno da se izvrši depolitizacija u sportu. Ta depolitizacija je počela, po meni, vrlo uspešno. Godine 2008/2009. stranka koju predstavljam je pokrenula taj proces u veoma teškom periodu, u veoma teškom trenutku i naravno da teško ide da se to uradi preko noći, da to ne može da ide kako svi možda želimo i kako svi očekujemo.
Takođe, mislim da ne treba biti ni rob populizma i ne treba u svakom slučaju apriori odbacivati neka dobra rešenja. Imate sportove koji su u začeću i koji ako ne budu imali i političke i ekonomske i svake druge vrste podrške i pomoći, ne mislim samo na sport, nego i klubove, oni ne mogu da opstanu. Ne mislim da je sada dobro po svaku cenu eliminisati neke ljude koji mogu dobro da donesu tim klubovima ili sportovima, zato što je to sada popularno ili zato što je to tako nametnuto.
Iskustvo koje gospodina Babić ima kada je bio kandidat za predsednika Vaterpolo saveza sa gospodinom Šapićem je jedno dobro iskustvo, koje treba da pokaže da nije dobro da se političar kandiduje za tako odgovornu funkciju sa čovekom koji ima iza sebe takvu karijeru.
Međutim, takođe je iskustvo koje imate u košarci, gde je gospodin Đilas napravio strahovite velike rezultate i veoma zaslužan za sve ono što je postignuto u prethodnih nekoliko godina, ne mislim samo na sportskom delu i na ekonomskom itd, znači sve ono što je učinio da se Košarkaški savez Srbije organizuje na kvalitetan i dobar način je uslovilo da ima i rezultate iza sebe.
Prema tome, ne treba ići u krajnost i mislim da oni ljudi koji su, kao što je to slučaj sa gospodinom Đilasom u ovom slučaju, potvrdili da umeju da rade svoj posao, da umeju da naprave rezultate i koji su, na kraju krajeva, dobili podršku stručne javnosti, odnosno struke, košarkaške struke u ovom slučaju, da vode taj posao, treba da dobiju podršku, bez obzira da li će u nekom trenutku imati neku političku funkciju. Hvala vam.

Gospodine Babiću, upravo sam u svom obraćanju i hteo taj primer da istaknem. Smatram da bilo ko od nas ovde u sali, evo da pođem od sebe, da bi bilo krajnje nepristojno da se kandiduje recimo za predsednika Košarkaškog saveza, a sa druge strane da imate recimo Đorđevića ili Paspalja ili Divca ili ne znam koga, kao u ovom slučaju kada je bio Šapić u tom nadmetanju za predsednika Vaterpolo saveza, to ne može da se poredi. Mislim da svako u ovoj sali deli to moje mišljenje i u tom slučaju čovek treba da se povuče i vaše iskustvo iz tog nadmetanja je jako važno i za sve ostale političke aktere na ovoj političkoj sceni.
Možda smo upravo kroz to nadmetanje i to političko nadgodnjavanje izgubili čoveka koji bi dao možda mnogo veći doprinos na tom mestu nego što ste to vi uradili.
S druge strane, gospodine predsedavajući, kada sam pričao o gospodinu Đilasu i njegovim zaslugama za košarku i za sve ono što je uradio…

Vi ste samnom ušli u polemiku.

Samo da završim, izneo sam svoj stav i mislim da je taj stav bio legitiman.

Vi ste ušli u polemiku samnom i rekli ste nešto što nije istina.