Ako smo se u načelnoj raspravi složili da je budžet najznačajniji pravni akt i ako smo se složili da ovaj budžet ima u istoriji Srbije najmanji deficit od 0,6%. Ako je stepen zaduženosti najmanji u istoriji poslednjih desetak godina, onda sve to moramo da dovedemo u kontekst da takav budžet u stvari jeste rezultat jednog krovnog zakona u fiskalnom poretku Republike Srbije, a taj krovni zakon je Zakon o budžetskom sistemu Republike Srbije.

Zakonom o budžetskom sistemu Republike Srbije gde ja ulažem amandman u stvari definiše se priprema, donošenje, izvršenje budžeta Republike Srbije, to je ovaj budžet o kome govorimo već nekoliko dana i koji daje fantastične rezultate u vezi fiskalne politike, definiše se Fiskalni savet Republike Srbije kao nezavisna institucija koja pomaže, kako Skupštini Republike Srbije, tako i Vladi Republike Srbije da taj budžet izgleda što bolje i definišu se vanbudžetski fondovi koji treba da omoguće što efikasnije funkcionisanje države Srbije.

Kada pogledate šta mi hoćemo da promenimo. U stvari mi menjamo i govorimo o članu 2. Zakona o budžetskom sistemu koji se direktno odnosi na član 27e gde se definišu budžetska pravila, budžetska strategija i budžetski principi. Znači, ceo taj kontekst Zakona o budžetu, lokalnih zakona, Zakona o budžetskom sistemu koji je krovni doprinosi da država Srbija u svojoj fiskalnoj politici koja se definiše iz Republike Srbije, funkcioniše savršeno dobro, a najbolji dokaz za to svakako jeste fiskalni deficit od 0,6%.

Ovakvim amandmanima i ovakvom, pre svega, budžetskom politikom, fiskalnom politikom, mi ostvarujemo cilj, a to je stabilna, jaka i razvijena Srbija, a bez fiskalne politike Zakona o budžetskom sistemu koji ovako definisan u skladu sa evropskim zakonima, naravno da nema promena.

Gospodine Marinkoviću, imate povredu Poslovnika od predsednika odborničke grupe SNS.

Dame i gospodo, gospodo ministri, budžet je najznačajniji pravni akt koji se donosi u jednoj fiskalnoj godini. Budžetom se određuje sve, i zdravlje, i obrazovanje, i natalitet, i ekonomija. Budžet je suštinski u zemljama koje imaju ovakvo fiskalno uređenje suština ekonomskog poretka.

Gospodo ministri, kada dođe rasprava o budžetu u Republici Srbiji, uvek je ta diskusija drugačija, specifična u odnosu na normalne diskusije. Govorimo o problemima koji postoje, o funkcionisanju, o svemu drugom, ali o budžetu teško.

Danas kada slušate poslanike iz druge političke opcije, koji ne pripadaju vladajućim političkim strankama, u stvari čujete kao da je vreme 2009, 2008, 2014…

(Dušan Pavlović: Pa i jeste.)

Jeste, i to mi kaže profesor koji ne zna da se BDP računa na nivou jedne godine. Mogu da vam dam savet. Sledeći put kada računate BDP uzmite 2016. u kojoj je bio do 2,8, 2015. do 0,8, ali onda uzmite da bi vam podaci bili još gori, jer jedino o tome možete da pričate, vreme iz Prvog svetskog rata, pa spojite sa tim, pa uzmite Drugi svetski rat, pa spojite sa tim, i onda kada imate hiljade stranica materijala u kome kao profesor morate da komentarišete ekonomsku teoriju i principe koji postoje, govorite o tome, jer o drugome nemate šta da pričate.

Takvi koji su nas vodili prethodnih godina doveli su nas 2014. u budžetski deficit od 6,6%, stopa nezaposlenosti 25%, država bila na ivici nelikvidnosti i onda smo sklopili ugovor sa MMF-om. Kada kažem mi, ja mislim na Vladu Republike Srbije u kojoj je SNS dominantna stranka. Primarno mislim na predsednika države, odnosno bivšeg predsednika Vlade Aleksandra Vučića i guvernera Narodne banke. Mi iz SNS smo učinili da budžet Republike Srbije, odnosno monetarna i fiskalna politika u Srbiji postane monotona. Praktično, da kažem srpski, mi smo učinili da fiskalna politika i monetarna politika u Srbiji postanu dosadne.

Znači, ako imate i ako niste za pet godina pogledali rast evra ili bilo koje druge valute, niste ništa propustili. Posle pet godina stanje na valuti je isto. Imamo stabilnu monetarnu politiku, ona se nije promenila. Šta je suština monetarne politike, nego stabilnost i izvesnost. Budžet za 2016, 2017. godinu je početak priče kada fiskalnu politiku činimo potpuno dosadnom.

Kada raspravljamo o budžetu, to profesor mora da zna, a nije govorio o tome, raspravljamo o tri ključne stvari. Raspravljamo o deficitu, raspravljamo o stepenu zaduženosti koji utiče na rast i razvoj ekonomije, odnosno na BDP, da li je tako? Kada pogledate koliki je naš deficit, 2014. godine bio je 6,6%. U program sa MMF-om ušli smo sa idejom da kraj 2017. godine dočekamo sa deficitom od 2,8%. To je bio neverovatan pomak, bili bismo u granici Mastrihta koji je 3% za zemlje koje imaju zaduženost ispod 60%. Znači, 2,8% san, danas pričamo i u 2018. godini ulazimo sa deficitom od 0,6%.

Da li znate šta je 0,6% u istoriji budžeta Republike Srbije? Da li neko može da se seti budžeta koji je bio na 0,6%, a svi mi i vi iz opozicije znamo da je suficit u 2017. godini 0,6%, još neverovatnije, na opštoj državi 0,7%. Znači, nećemo imati deficit 2018. godine. O tome se priča kada se priča o budžetu Republike Srbije.

Kada se priča o budžetu Republike Srbije, bez obzira da li ste vlast ili opozicija, a profesor ste koji predaje ekonomiju, pričate o zaduženju Republike Srbije i onda greše, naravno, zato što ne razumeju, mislim da razumeju, ali neće o tome da pričaju, govore o apsolutnim iznosima zaduženja.

Gospodine profesore, recite mi jednu ekonomsku teoriju koja govori o makroekonomskim stabilnostima, koja govori o apsolutnim zaduženjima? Postoje dva kriterijuma. Prvi kriterijum je stepen zaduženosti u odnosu na rast BDP ili društvenog proizvoda. Drugi, stepen zaduženosti u odnosu na iznos. Kada to pogledate, mi smo 2015. godine sanjali san da možemo da imamo zaduženost, kako je rekao MMF, krajem 2017. godine negde ispod 70%.

Godinu 2017. završavamo sa zaduženošću od 62,8%. Ako ste čitali budžet, to možete vrlo jasno da nađete u podacima koji kažu da će BDP u Srbiji 2018. godine po projekciji iznositi 4.758 milijardi. Na stranici 38, ukupna zaduženost će biti 2.800 milijardi. Kada to podelite, to je 60,38% spoljnog duga, javnog duga, kako god hoćete.

Znači, nalazimo se 0,38% od granice mastrikta. Znači da smo zemlja koja ima zaduženost oko 60%. Dakle, imate budžet koji nema deficit, odnosno ima ga na 0,6, EU nam kaže da možemo na 0,9, zaduženost koju imate na nivou od ispod 60%. Šta ne valja u budžetu Republike Srbije? Šta ne valja? Kada je država Srbija imala budžet koji je iz te dve stvari izvukao rast i razvoj i po prvi put u istoriji Srbije kada vam ranije kažu razvojni budžet, investicioni budžet, a nikada niste imali finansijska sredstva za te stvari, kažemo da nije razvojni, ali imamo 128 milijardi, odnosno 174 u GEP-u, 620 u narednim vremenskim periodima. Da li neko zna kada je Srbija iz budžeta, a to je jedan od četiri faktora rasta društvenog proizvoda, investirala 174 milijarde?

Kada danas govorimo o budžetu onda naravno treba da kažemo da smo raspravu o budžetu u skupštinske sale potpuno promenili. Građani Srbije, da li ste čuli da je danas neko u Skupštini Srbije i juče kada je raspravljao o budžetu govorio o procesu privatizacije? Da li smo slušali o procesu privatizacije? Da li smo govorili o privatizacionim prihodima koje je budžet pravio, a pravio nepravdu građanima Srbije? Da li ste slušali o zaduženju?

Mi smo u Skupštini ovim budžetom promenili način rasprave. Da vas podsetim da smo fiskalnu konsolidaciju trebali da završimo sa tri puta 25.000 ljudi zaposlenih otpuštenih iz javnog sektora? Da li smo ih otpustili? Naravno da nismo. To govori o jednoj socijalnoj komponenti ove Vlade.

Lično mislim da je ova Vlada koju čini SNS i njeni koalicioni partneri, SPS, PUPS, da nekoga ne zaboravim, učinila istorijsku misiju i odužila svoj dug prema generacijama koje dolaze. Mi smo u Vladi Srbije na mestu predsednika Vlade, predsednika Države, na mestu poslanika koji podržavaju budžet u fiskalnom i monetarnom smislu učinili boljom nego što smo je nasledili. To je dug koji smo mi odužili, a ne bismo ga oduživali da su generacije neke pre nas isto ovoliko odgovorno, sa znanjem vodili fiskalnu i monetarnu politiku.

Profesore, ja ću da kažem, ovaj budžet potpuno ispunjava uslove ekonomske teorije koji se tiču i dinamičkih i statičkih budžetskih principa i moje lično zadovoljstvo, pa i zadovoljstvo SNS je što se vraćamo na ono što Nemci kažu – crnu nulu, ono što se u ekonomskoj klasičnoj teoriji zove – budžetska ravnoteža i pratimo svetski trend koji vraća ekonomiju i budžet, odnosno fiskalnu politiku na nivo, prevedeno na srpski, kao što sam ga preveo da nam je dosadan, koliko smo zaradili toliko ćemo da potrošimo da bi bili odgovorni prema budućim generacijama.

Kada opozicija govori o penzijama, ja sam srećan jer se vraćaju na 2014. godinu, na zakon koji je donet 2014. godine. Na budžetu 2017. godine pričaju istu priču zato što nemaju drugu.

Dame i gospodo, budžet je u stvari u ekonomiji kakva je naša sve i obrazovanje i putevi i budžet je zdravstvo i budžet je cela naša ekonomija. Kada imate ekonomiju koja raste, kada imate poslanike, Vladu koja ulaže u obrazovanje, puteve nikada više, sem ako se ne bavite malom, prizemnom, ljudsko je to, politikom, kažite to – nećemo da glasamo zato što imamo različit politički stav. Ja to razumem, ali u profesionalnom smislu nemojte da kritikujete budžet jer je to san svih nas pa i vaš, profesore, ako se setite 2008. godine kada smo imali deficite, kada smo imali budžete koje nismo mogli da ostvarimo, kada smo imali akcije od 1.000 evra besplatno i inflaciju i sve drugo. Ovo je san jedne generacije.

Veliko je zadovoljstvo kada ste u Skupštini, kada sanjate i prosto mi je neverovatno da kao ekonomista možete da glasate protiv ovog budžeta. Ja ću naravno glasati za ovakav budžet i SNS će nastaviti da glasa za ovakve i naredne budžete koji govore da Srbija ide pravim tokom.

Gospodine ministre, vi ste ministar za obrazovanje, a mi ovde neprekidno slušamo u stvari zamenu dve teze, gde raspravljamo o obrazovanju, a govorimo o tržištu radne snage. O tržištu radne snage govore nam oni koji su 2012. godine unakazili tržište radne snage dovodeći nas na stopu nezaposlenosti od preko 25%. Ali, suština svih teorija nalazi se u jednoj činjenici, u zameni tržišta radne snage i obrazovanja.

Skupština Srbije ovde se vraća na sistem koji je prevaziđen 1961. godine, jer 1961. smo govorili o radnoj snazi kojom ćemo mi iz države da komandujemo, upravljamo i odlučujemo. Godine 1961, za vreme komunizma, Komunistička partija Jugoslavije izašla je iz varijante socijalističkog upravljanja i dozvolila stranim investicijama da 1967. krenu u investiranje. Kakve ovo veze ima? Moramo da promenimo sistem i da shvatimo da je država, Ministarstvo obrazovanja samo jedan segment na tržištu radne snage. Tržište radne snage je isto kao tržište proizvoda i usluga gde vladaju slobodne konkurencije.

Ako mi hoćemo da isključimo poslodavce, ako mi hoćemo da isključimo privrednu komoru, pa kako mi mislimo da funkcionišemo u savremenom svetu? Kako mislimo da kritikujemo Kinu, Rusiju, zemlje koje u ovom trenutku imaju strašan rast društvenog bruto proizvoda, a da ne govorimo o Nemačkoj, gde je dualno obrazovanje takođe faktor na tržištu radne snage? Prosto, imate komplikovan sistem gde sve što je drugačije, što se menja, što daje rezultate, a ti rezultati se pre svega u obrazovanju na kraju vide na društvenom bruto proizvodu u stepenu nezaposlenosti, ne želi da se prihvati. Ovo je prosta matematika. Ako ovaj zakon bude dobar, mi ćemo imati smanjenje broja nezaposlenih u generacijama koje dolaze. Ako ovaj zakon ne bude loš, mi ćemo definitivno imati loše takve rezultate.

U poslednje tri godine, svi zakoni koje donosimo, a slušamo slična objašnjenja da oni koji su nam 2000. govorili o liberalnom, slobodnom tržištu danas se vraćaju na potpuno državnu ekonomiju. Mi danas imamo rezultate koji su posledica i ovakvih i sličnih zakona koje smo donosili od 2015. godine.

Zato, gospodine ministre, samo napred, dualno obrazovanje je samo jedan deo opšteg sistema obrazovanja i da menjamo, jer kad ne menjamo, kada se zadržavamo, kada pristajemo na stara rešenja, nama društveni bruto proizvod, u krajnjoj instanci, ne raste dovoljno brzo.

Da, naravno da prihvatam odgovornost i prihvatam odgovornost u istom obimu kao kad smo je prihvatali kada smo donosili Zakon o radu.

Kada smo donosili Zakon o radu, u principu ovako slična rasprava je bila gde nam se spočitavalo da će Srbija da nestane, da će da bude jeftine radne snage, da će Srbija da stane i pretilo se sindikatima. Danas imamo, zahvaljujući tom zakonu, između ostalog, o radnoj snazi, nivo nezaposlenosti od 11% i rast BDP i nisku stopu inflacije. To je čista matematika.

Gospodine ministre, mislim da tu mladu generaciju, na koju se svi mi danas pozivamo, oni prate verovatno ovo što mi danas radimo, ali mnogo više zanima šta će o njima da misle njihovi poslodavci, oni koji će odlučivati i njihovim platama u 18, 19 ili 15 godina. Šta mi mislimo? Mi stvaramo uslove da njima bude bolje, ali lično, oni će zavisiti od ljudi kod kojih rade, a rade u domaćim i stranim kompanijama. Spočitavaju nam šta će biti kad strani kapital, koji je došao u Srbiju ode. To jeste veliki problem u globalnom svetu, ali da bi otišli, oni su morali da dođu, a da bi došli može, Srbija da zahvali predsedniku Aleksandru Vučiću i vladama u poslednje tri godine, jer je dovela u segmentu, možda neki kažu - jeftine radne snage, ogroman broj stranih investicija, ali je dovela i u visokoj tehnologiji.

Godine 1936. u Srbiji je bila skupa radna snaga, 1946. strašno skupa, 2000. godine, pa to je čudo koliko je bila skupa radna snaga. U Srbiji nikada nije bila radna snaga na nivou cene kolika je bila u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj. Ne idu Srbi danas za Grčku da rade, ne idu ni u Španiju, ne idu ni u Bugarsku, ni u Rumuniju. Danas je specifična situacija gde imate nekoliko zemalja koje privlače radnu snagu. To je suština funkcionisanja.

Kada tržište rada u Srbiji bude takvo da ponuda manja od tražnje, a tražnja može da bude veća samo ako imate strane investicije i domaće, onda će i cena radne snage biti veća. Sve drugo, pa i vaš zakon koji podrazumeva da moramo da se uskladimo sa novim trendovima je potpuna demagogija koja nas vodi ponovo i vraća u sistem u kome ćemo da objašnjavamo da kada imamo 400.000 nezaposlenih, to je dobro za nešto, da kad imate rast od 2%, inflacije od 5%, to je nešto. Srbija ima šansu da bude drugačija zemlja, drugačija od onoga što pamtimo. Srbija mora da bude kao sve normalne evropske zemlje, da bi mi živeli i imali životni standard kao one.

Dakle, zašto ja ne mogu da glasam za ovaj amandman, zato što ovaj amandman u stvari matematički nije tačan i mi se pozivamo na narodnog poslanika koji nam objašnjava da je to sve tačno, a u stvari matematički nije tačno, zato što imate 560 hiljada, njegova terminologija i njegovo objašnjenje, 560 hiljada učenika u osnovnoj školi, po 12 hiljada komplet, 240, 260 po 14 hiljada, to je 84 miliona evra, 84 miliona evra nije 20 miliona evra. Ako koristite argument da podelite sa 4, možete da koristite i argument da podelite sa 40, pa bi to bilo 2 miliona evra na nivou od godinu dana. Fiskalna godina ne traje četiri godine.

Ako bi mi usvojili ovaj amandman, to bi podrazumevalo fiskalni trošak ovog trenutka, ove godine. On bi iznosio 86 miliona evra. Zato ne mogu da prihvatim ovaj amandman konkretno, ali naravno da mogu da prihvatim ideju da generalno školstvo u Srbiji treba da bude besplatno. Šta to podrazumeva? Da kada dostignemo ekonomski nivo, da možemo kao država da finansiramo obrazovanje, udžbenike, hranu. To je stvar za koju se zalažemo svi i to je socijalna kategorija kojoj treba da težimo

svi. Obrazovanje u Srbiji treba da bude besplatno, bez obzira na socijalni status koji imaju roditelji u državi. Pre svega, zato što na taj način dajemo istu poruku i socijalnu, da ne razdvajamo decu i da Srbija treba da bude jedinstvena.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Komlenski, mislim da vi tražite nešto uzaludno. To što vi tražite to je nemoguće. Bez obzira koja tačka dnevnog reda dođe na raspravu mi slušamo o dve, tri teme koje se vrte neprekidno u krug. Tako da ćemo i ubuduće slušati istu priču sa ove suprotne strane.

Da podsetim da je danas na dnevnom redu jedna od stvari o kojoj glasamo izbor Fiskalnog saveta. Mislim da kada dana biramo Fiskalni savet, mi u stvari šaljemo trojaku poruku. Ta poruka je vrlo jednostavna. Prva se tiče funkcionisanja, odnosno ekonomske politike koju država Srbija treba da vodi. Druga stvar je razvoj institucija, odnosno napredak u funkcionisanju Fiskalnog saveta i treći je sam izbor Fiskalnog saveta.

Kada danas biramo Fiskalni savet u stvari mi kao država šaljemo poruku koju ekonomsku politiku hoćemo da vodimo. Mi se zalažemo u ime SNS sa ove strane vladajuće opozicije za čistu tržišnu ekonomiju koja podrazumeva potpunu slobodu kako na tržištu rada, tako na tržištu usluga proizvoda, kako na tržištu kapitala. Ovo nije tema koja je bitna za nacije, za parlamente koji nisu imali tu sreću da se nalaze u jednom sistemu u kome smo se mi nalazili, ali ovo je strašno bitno da se kaže, da se Srbija zalaže u ekonomskoj politici za poštovanje jasnih ekonomskih principa. Zašto je bitno? Zato što danas u Srbiji, pa i u ovoj Skupštini imate praktično reviziju ekonomske istorije. Mi danas možemo da čujemo nešto što davna prošlost. Mi danas, polemišući u Skupštini možemo da čujemo kako izgledaju omiljena tema subvencije stranim investicijama. I, ne možemo mi da se dogovorimo, čujemo, građani Srbije ne mogu da shvate da šaljemo istu poruku, niti ćemo je ikada slati. Zašto? Zato što različito čitamo podatke.

Ako uzmete izveštaj o budžetu Republike Srbije za 2017. godinu, prvih šest meseci, na strani subvencija imate 36 milijardi, odnosno 6,9% budžeta, ali to nisu subvencije koje se daju stranim investicijama.

Za subvencije u privredi daje se 3 milijarde 339 procenata ili samo 0,6% ukupnih rashoda odnosno nešto manje od 0,6% ukupnih prihoda.

Onda, imate subvencije poljoprivredi koje su četiri puta veće, subvencije železnici koje su tri puta veće i kada raspravljamo danas i kada slušamo kritike za subvencije koje dajemo preduzećima da bi opstala i da bi investirala, mi slušamo jednu priču koja se tiče 0,6% budžeta i nema lepše slike.

Građani Srbije treba da znaju u vezi subvencija umesto one koje smo danas i ovih dana mogli da čujemo, kada čujemo da jedna strana evropska zemlja hoće da finansira prelazak jednog modela u svoju zemlju i da to košta nekoliko stotina miliona evra, onda se postavlja pitanje - čemu su različiti principi u funkcionisanju? Kako oni u EU imaju pravo da finansiraju proizvođača koji treba da ode od nas i to nije problem, a jeste problem kada mi to radimo?

To su besmislene teme. To je razlika koju mi iz SNS šaljemo i potpuno se slažem da ova ekonomska demagogija vrlo često nailazi na plodno tle u stranim zemljama. Zašto? Zato što danas imate u svetu problem koji se tiče protekcionizma. Vodeće ekonomske zemlje koji su bile dominantne u liberalnoj ekonomiji danas se zalažu za protekcionizam.

Samo pre dva dana mogli smo da čujemo da je predsednik parlamenta Kine rekao da se Kina zalaže za slobodnu ekonomiju, za slobodno tržište i da je protiv bilo kakvih subvencija, a ovi koji ne razumeju to, naravno da nikada neće da shvate šta oni znaju o ekonomiji.

Suštinski fiskalna politika, odnosno Fiskalni savet definiše kako želimo da funkcionišemo, kakvu ekonomsku politiku želimo da vodimo.

Druga bitna stvar jeste kada biramo Fiskalni savet, mi u stvari želimo da nastavimo funkcionisanje jedne fiskalne institucije koja je bitna. To nije institucija koja dugo vremena funkcioniše u Srbiji, ali jeste svakako institucija koja je značajna za fiskalni poredak.

Kada govorimo o Fiskalnom savetu, nesporno je da Fiskalni savet nikada nije vodio računa, odnosno da on ne određuje funkcionisanje makroekonomskih parametara. On je suštinski tu da pomogne dvema ključnim institucijama, pre svega Vladi Republike Srbije, koja je zadužena za makroekonomske parametre, odnosno Ministarstvo finansija za fiskalne parametre i Narodnoj banci za monetarne parametre. Fiskalni savet je tu da daje savete.

Kada danas govorimo o makroekonomskim parametrima onda treba da se zahvalimo Vladi Republike Srbije i bivšem predsedniku Aleksandru Vučiću, zato što Srbija predstavlja praktično ekonomski izuzetak koja je ostvarila neverovatne makroekonomske parametre.

Fiskalna politika koja je u domenu Ministarstva finansija svakako je najbolje ocenjena fiskalna politika od strane MMF u istoriji Srbije.

Šta reći o Narodnoj banci Republike Srbije, koja ima stopu inflacije od 1,6%, a rast strane valute od 0,6% u poslednjih tri godine?

To su sve parametri koji dovoljno govore i jasno ukazuju da fiskalna monetarna politika odnosno makroekonomski parametri, a Fiskalni savet je samo deo te ekonomske politike, predstavlja značajan pomak u odnosu na ono što smo imali u prethodnom vremenskom periodu.

Naravno da danas biramo ljude od krvi i mesa. Kada biramo članove Fiskalnog saveta, u stvari biramo Pavla Petrovića za predsednika Fiskalnog saveta i ne postoji danas u ekonomskoj stručnoj javnosti, ne postoji u političkoj javnosti, gotovo niko, pa ni u Skupštini Srbije, ko će polemisati sa imenom predsednika Fiskalnog saveta.

Predsednik Fiskalnog saveta je čovek od ogromnog ekonomskog ugleda i zajedno sa ministrom Vujovićem, verovatno živa ekonomska legenda i čast je biti deo i slušati ponekad i u Skupštini Srbije i na Odboru za budžet.

Ključno je da shvatimo da ekonomija Srbije mora da ide napred. Da bi išla napred mora da postoje institucije.

Jedna od institucija koja doprinosi drugačije izgledaju jeste i Fiskalni savet, ali jeste svakako i DRI čiji predsednik sedi ovde. Državna revizorska institucija, Fiskalni savet, Ministarstvo finansija, Narodna banka i Vlada Srbije menjaju ekonomski poredak Srbije i to izgleda drugačije, svako iz svog ugla.

Naravno da su različite uloge ali je rezultat savršeno dobar i savršeno jasan. Prosto, danas i kada sutra budemo glasali za Fiskalni savet, glasamo za drugačiji ekonomski poredak koji nekako menjamo i koji daje rezultate od 2015. godine. Suviše je teško i nije u redu da vraćamo u Srbiju na taj način, da šaljemo vrlo često populističke ekonomske poruke koje su Srbiju koštale strašno puno od 1946. Zato je veliko zadovoljstvo kada praktično možete da podržite u širem smislu tim, a u konkretnom slučaju sutra predsednika Fiskalnog saveta Pavla Petrovića.

Dame i gospodo, poštovana premijerka, okruženje u kome danas živimo, odnosno početak 21. veka je kompleksna stvar danas u svetu. Meni se čini da ga najbolje oslikava Toni DŽad u svojoj knjizi „Teška zemlja“ koji u dve rečenice kaže suštinu problema. Neregulisani kapitalizam sam po sebi je neprijatelj. Pre ili kasnije on se mora suočiti, a pritisnuti sopstvenom neodgovornošću sa potrebom da ga država spasi. U takvim uslovima mi danas biramo Vladu Republike Srbije.

Vladu Republike Srbije koja u svom okruženju treba da promeni osnovne stvari. Danas u svetu nemate laka ekonomska rešenja. Danas nemate rešenja koja su uobičajena. Danas je vreme evolutivnih rešenja, vrlo često i revolucionarnih. Danas kada biramo predsednika Vlade Republike Srbije mi ga u stvari biramo sa jednim istim ciljem, sa istom vizijom i misijom da Srbiji bude bolje. Ta vizija i misija u Srbiji traje već 100 godina. Nema ni jednog predsednika Vlade, nema ni jednog kandidata za ministra i nema ni jednog narodnog poslanika koji ne glasa i ne veruje tom cilju.

Uspešan predsednik Vlade ne nastaje onog trenutka kada se bira. Uspešan predsednik Vlade nastaje na osnovu rezultata. Kada nas u Srbiji pitate – ko je uspešan predsednik Vlade, do skora mi smo se uvek sećali Nikole Pašića. Ekonomski rezultati su suština jednog uspešnog premijera jedne uspešne Vlade. obrazovanje, kultura, zdravstvo, vojska, sve se to bazira na ekonomiji. Kada imate rast i razvoj ekonomije, imate rast i razvoj društva.

Srbija posle desetine godina, bolje reći posle jednog veka ima tu sreću da ima ključne makroekonomske parametre dobre i to je zasluga pre svega jednog čoveka, predsednika Vlade Aleksandra Vučića koji je imao viziju, koji je imao misiju da Srbija izgleda drugačije.

Vlada Republike Srbije, parlament Srbije bili su tu samo da ga prate. Danas kada slušamo raspravu u parlamentu Srbije, vrlo često od opozicije čujemo teatralna objašnjenja, jer kako drugačije shvatiti da društveni bruto proizvod u Srbiji sa 1,8 raste na 2,8 2016. godine, kažemo i biće 3% 2017. godine.

Kada imate stopu inflacije oko 1,6% na nivou EU, kada vam je stopa zaposlenosti 46,7%, a stopa nezaposlenosti 13%, o čemu mi danas da pričamo? To su suviše jaki argumenti i za nas narodne poslanike i za Vladu, ne danas u raspravi, nego za generacije posle nas. Niko danas u raspravi nije govorio o ceni valute koja je u prethodne tri godine porasla 6%. Niko se od opozicionih poslanika nije setio propalih privatizacija, privatizacija, otpuštanja.

Dame i gospodo, Aleksandar Vučić, Srpska napredna stranka, Vlada koju je on vodio, pomerili su raspravu u Skupštini Republike Srbije o temama kod izbora mandatara, više nema tih tema. Gospođo premijerka, preuzimate Vladu Republike Srbije sa suficitom od 1,2% na nivou opšte države. Prethodni premijer je podnosio svoj ekspoze kada je deficit bio 6,6%. To je uobičajen deficit, 2012. godine je bio 6,8%. Rast izvoza je 37,4%, odnosno investicije 10% u odnosu na 2014. godinu. Pokrivenost izvoza uvozom je 77,4%, a ranijih godina je bio oko 40%.

Govore ovde o dugu Republike Srbije i kažu da je dug preko 70%. Bio je. Dug Republike Srbije u odnosu na društveni bruto proizvod je 66,8%. Neverovatan pad u poslednjim mesecima i to nas vrlo brzo približava 60% Mastrihta kada ćemo moći da imamo 0,9% deficita sasvim normalno kao i evropske zemlje.

Kada sam danas govorio ove prilično jednostavne i tačne ekonomske podatke, možda to izgleda suvoparno, možda to izgleda jednostavno, možda to izgleda lako, ali to nije tako. To je rezultat napora i rada, rezultat teških odluka. Da krenemo od odluke o Zakonu o radu. To je pre svega stvar poverenja koje je ovaj parlament i prethodna Vlada imala prema Aleksandru Vučiću.

Kada nas danas hvale i na zapadu i na istoku za ekonomske mere koje sprovodimo, za spoljnu politiku koju vodimo, mi u Srbiji znamo da smo tek počeli, da smo tek počeli da vraćamo Srbiju na mesto koje joj pripada. Srbija je imala tešku svakakvu, pa i ekonomsku prošlost. Ta ekonomska prošlost predstavlja problem u društvenim odnosima. Danas u Srbiji naravno da imate segmente društva koji funkcionišu jedinstveno u Evropi.

Gospođo mandatarka, ja mislim da je vaš ključni problem u narednom vremenskom periodu da kao mlada osoba shvatite da ne postoji prošlost, tj. da postoji, ma koliko ona ekonomska bila, ona nama danas u savremenom svetu nije potrebna, mi je moramo menjati. Društvo, država, ekonomija, ne može više da se vodi, a da se ne poštuju ekonomska pravila, principi i teorija. Srpska rešenja u svim tim oblastima vrlo često davala su srpski loše rezultate.

Ono sa čime ćete se vi suočiti kao mandatar i ključni ekonomski problem jeste kretanje cene kapitala. Ako imate rast stope feda, a Centralna evropska banka će vrlo brzo to morati da prati, to će imati posledice na rast euribora. Mi danas govorimo o problemu koji je izvan Srbije. Znači, imaćemo problem kao i ostale evropske zemlje, kao i ceo svet. Da li vi pamtite kad je to tako bilo? Srbija jeste svet i Srbija ne može da se bori protiv međunarodne globalne konkurencije. Srbija ne treba to da radi. Srbiji je mesto u toj konkurenciji. Sloboda i pravda je ono što je sraslo sa Srbijom. Bez slobode i pravde nema ni rasta i razvoja društva. Mi to treba da pružimo, jer smo vrlo često u prošlosti bili u situaciji da nam je to uskraćivano.

Da se vratim na početak, DŽad kaže – neregulisano društvo, kapitalizam. Neregulisano društvo je ono što vi kao premijer Srbije, Skupštine Srbije i Vlada Srbije ne treba više da vrati u Srbiju. Teško stečeno poverenje, ne u mere Vlade, već u namere Vlade, koje je iskazano na izborima je suština napretka razvoja Srbije.

Gospođo premijerka, čini mi se da imate dovoljno hrabrosti i dovoljno srpskog inata da preuzmete Vladu Republike Srbije, zato što vam mi verujemo, mi smo tu da vas podružimo, zato što verujemo vašem timu od poštenih i ljudi koje uvažavamo, ali pre svega verujemo zato što ste predlog predsednika države Republike Srbije Aleksandra Vučića.

Mi kod ovog amandmana, konkretno ja lično, poštujući obrazloženje koje sam čuo, imam nekoliko tehničkih problema.

Prva stvar koju sam ovde zapisao je hitnost postupka. Ta sredstva se ne nalaze danas trenutno na računu kod Agencije za osiguranje depozita. To su sredstva i tu ste napravili još jednu grešku.

Agencija za osiguranje depozita ne plasira sredstva stranim bankama, ona to radi, u stvari za nju to radi Narodna banka Republike Srbije, koja je komitent, odnosno radi u njihovom interesu, a za račun Agencije. Zato ta sredstva se trenutno nalaze na računu da mi možemo promptno da reagujemo danas, sutra ili prekosutra.

Mi ovim zakonom u stvari stvaramo gep Narodnoj banci, dajemo ovlašćenje za sredstva koja se nalazi, a koja potiče iz Agencije za osiguranje depozita. Mogu u narednom vremenskom periodu da budu plasirana danas, za pet dana, ta sredstva su već plasirana po nekim oročenim uslovima i ne mogu se tako brzo, trenutno povući. Kada kažem trenutno, to znači da se ona mogu povući verovatno za dva, tri dana, ali, danas ništa ne znači. Radi se o sredstvima koja su visoko likvidna i kada kažete da je ovo koncept neoliberalizma, u stvari to je koncept koji funkcioniše u bankarskom sektoru centralnih banaka već 200 godina, 100 godina od kako postoje centralne banke. Nije primarno da ova sredstva budu i da donose prihod, primarno je da ova sredstva budu likvidna.

Ministar Vujović, a i ono što znam da mi je vrlo rekao u raspravi, ova sredstva Narodna banka ne plasira ni u jednoj banci, pa ni stranoj koja postoji na domaćem tržištu. Pre svega, radi se o hartijama od vrednosti tri-četiri zemlje, koje imaju pravo vučnja, i koja su kreditni rejtinzi AA plus, u stranim bankama, verovatno ih ima tri-četiri, koje su visoko profitabilne i likvidne banke, i koje, praktično, nema na domaćem tržištu, a da ih i ima ne bismo ih plasirali.

Suština je, vi jeste u pravu, mi jesmo pomerili u Odboru za budžet ovim zakonom da 25% sredstava budu plasirana u hartije od vrednosti domaćih izvora, ali kratkoročno, zato što ne postoji i neće postojati nijedan drugi mehanizam koji će omogućiti efikasno raspolaganje sredstvima Agencije za osiguranje depozita i Narodne banke, sem plasiranja u najlikvidnija finansijska sredstva stranih država u hartije od vrednosti i stranih banaka.

Vrlo je zanimljivo danas slušati, a i vrlo često, raspravu u srpskom Parlamentu i ono što mogu da kažem da uživam. Uživam, zato što ponekad pomislim da se vratim, sa teorijske i ekonomske tačke gledišta, u 17. vek. Tamo gde je svet bio u 17. veku i ključne ekonomske zemlje, danas se nalazimo mi.

Ovo je rasprava o amandmanu. U 17. veku Sej i Matus su završili raspravu oko teme o kojoj se mi danas raspravljamo. Ono što je zastupao, a ne Sej, nego Matus, je od tada definisano kao monetarno krekovanje, odnosno ekonomski zilotizam. O tome danas mogu da pričam i da navodim potpuno i teže izraze koje je kroz ekonomiju korišćeno.

Šta je problem sa ovim amandmanom? U pravu su kolege kada govore da se ekonomija može podizati i ulaganjem u domaću infrastrukturu. To nije ništa sporno. Ali, ulaganje u domaću infrastrukturu podrazumeva, suštinski, da vi mora da znate koji novac gde ulažete. Srbija danas ima rast društvenog bruto proizvoda od 2,7, osam, 2,7, četiri procenta što govori o uspešnosti ove Vlade. Ali, ovim amandmanom mi menjamo stvari, mešamo stvari. Mi govorimo o tri komponente, o društvenom bruto proizvodu, koji raste i raste, o smanjenju stope nezaposlenosti, koja se smanjuje, i onome što vi grešite, a to je monetarnoj politici. Ne možete da imate rast društvenog bruto proizvoda, smanjenje stope nezaposlenosti, a nestabilnu monetarnu politiku.

Kako nemate zlatno bankarsko pravilo, odnosno zlatno pravilo u moneti, vi mora da imate devizne rezerve. Znači, teorija, praksa, mora da imate u centralnoj banci, Narodnoj banci, devizne rezerve, kao i primarnu emisiju koju jasno definišete. Ovo je sve povezano zato što Narodna banka, da pojasnim nekim narodnim poslanicima, Narodna banka je komintent Agencije za depozite, pa ona raspravlja i koristi sredstva Agencije za depozite na isti način kako koristi i sredstva koja služe za devizne rezerve.

Idemo dalje. Morate da vodite računa kako ih plasirate. Ako ih plasirate na pogrešan način, vi možete da izazovete inflaciju, odnosno izazivate sigurno inflaciju. Kada izazovete inflaciju onda se gubi svaki smisao monetarne, slobodne i tržišne ekonomije. Uživam danas ovde slušajući loše stvari o liberalizmu. U suštini to je pogrešan prevod. Liberalizam se prevodi kao sloboda u ekonomiji i on je krenuo od slobode ljudskih prava i slobode ekonomije. Sve je povezano sa amandmanom.

Ako prihvatimo ovaj amandman i dovodimo u situaciju Narodnu banku da depozit Agencije za osiguranje plasira pogrešno, samim tim ćemo imati inflaciju dugoročnu. Ali, danas i Narodna skupština Republike Srbije, i druge skupštine i ekonomski teoretičari, nalaze se, mogu da kažem, pretenciozno u istorijski jedinstvenoj situaciji. Nikada u istoriji se nije desila situacija da kamate koje su prihod na plasirani kapital, odnosno novčana sredstva, budu negativne. Da li neko zna, od nastanka ljudske civilizacije, ekonomske teorije, da je kamate na plasirana sredstva bila negativna? Nije. Da li će se to ponovo desiti? Verovatno posle jednog kraćeg vremenskog perioda koji traje, prestaće da se dešava.

Mi danas imamo problem sa euro zonom. Da podsetim, znam da narodni poslanici to znaju, 2008. godine euribor, odnosno Evropska centralna banka je imala kamatnu stopu na 5,5, 5,4, 5,25, na 6,3 i jedan mesec. Godine 2015. euribor je, na mesečnom nivou, ušao u minus u januaru mesecu. U decembru mesecu 2015. godine euribor je ušao šestomesečni minus. Imate negativne kamatne stope, sad pa nikad. Dolar izlazi iz toga zahvaljujući kamatnoj stopi Feda, koji podiže to.

Centralna evropska banka verovatno će podići referentnu kamatnu stopu sa nula, u koji je ušla 2016. godine, pratiće euribor koji će ići u plus. Tog trenutka nećemo imati problem. Kada pišemo, vraćam se na amandman, zakon mi kažemo – dok traju ovakvi uslovi koji su izuzetni, neverovatni, nemogući, da plasirate svoja sredstva, za ta sredstva ne ostvarujete kamatu, već plaćate za plasiranje svojih sredstava. Ali, istovremeno to podrazumeva da Narodna banka mora da poštuje pravila iz 17, 18, 19. i 20. veka, koje su nastale kao posledica činjenja, nečinjenja, raznih centralnih banaka, gde ste na kraju ako niste tad poštovali pravila imali inflaciju koja se završavala u rasturanju ekonomskog poretka i gašenju sloboda. Bez ekonomskih sloboda i pravo na slobodu u ekonomiji, nemate pravo. Velike zemlje imaju pravo da ne poštuju ekonomska pravila, odnosno imaju pravo, ali posledice stižu decenijama unazad ili unapred, kako god.

Male zemlje, kao što je Srbija, nema pravo da ne poštuje ekonomska pravila, jer kad ih ne poštuje posledice stižu vrlo brzo, transparentno i onda imate posledice po funkcionisanje društva. Ma koliko to izgledalo da ne treba politički podržavati, uvek ću da budem za slobodnu ekonomiju. Bez slobodne ekonomije nema ni ljudskih sloboda. Slobodna ekonomija je suština funkcionisanja društva, ako nemate slobodnu ekonomiju, a recite mi, koji je model drugi koji postoji u ekonomiji i u društvu.

(Boško Obradović: Replika.)

Po amandmanu.

Po amandmanu, naravno da nije tema fiskalna konsolidacija, ali pošto je danas široka tema, onda svakako treba nastaviti. Meni je lično kao nekome ko je 2014. i 2015. godine u ovom parlamentu, u Odboru za budžet, zabolelo poređenje sa nekim reformama koje su bile prethodno. Zašto? Zato što reforme koje su krenule 2015. godine, a koje su trebale da se završe u decembru 2017. godine, danas smo mi još u njima, pokazale su i matematički dokazale i pokazale bolje ekonomske rezultate koje su posledica odluka koja je donosila Vlada, a podržavala Skupština Republike Srbije.

Mi smo u fiskalnu konsolidaciju krenuli iz dva ključna razloga, zato što nam je javni dug bio prevelik i zato što nam je deficit bio na 6,5%, da podsetim one koji nas porede sa Milkom Planinc i što nam je BDP 2014. godine bio minus 1%.

Dalje, 2017. godine, danas, nalazimo se na rastu BDP, koji je 2016. godine bio 2,74%. Devizne rezerve su nam porasle, a spoljni dug nam je na 23,9 milijardi.

Znači, fiskalna konsolidacija je dala rezultate. Da li se to nekome sviđa, da li neko misli da može drugačije, odlično, super, ali ono što radi Vlada Republike Srbije, ekonomski zakoni koji se donose, koje Skupština prihvata od strane Vlade, mogu nekome da se sviđaju ili ne sviđaju.

Ali, matematički, vi imate jasne pokazatelje koji govore, da makroekonomski parametri Srbije rastu. Ako imate 2014. godine minus 1% BDP, 0,8, 2,8%, preko 3%, Svetska banka, MMF, ako imate deficit koji je bio 6,5%, trebalo je u decembru mesecu 2017. godine po završetku fiskalne konsolidacije da budemo na 2,9%, da bi ispunili uslove mastrihta, danas smo na 1%, malo više od toga.

Šta ne valja u merama Vlade Republike Srbije? Mi naravno da politički možemo da se osporavamo, možemo uvek da nalazimo nove različite teme, ali u makroekonomskim parametrima smo tu gde jesmo i ne bih naravno da podsećam da pored dva, imamo inflaciju koja je kao u zoni evra.

Kada je to u Srbiji bilo? Kada je inflacija bila na nivou evropske zajednice? Kada je rast BDP, i u pravu je tu gospodin Arsić kada kaže, nikada se nije desilo da se po završetku programa, a mi ga još nismo završili, mi ga završavamo 2017. godine, jedna zemlja beleži rast BDP i smanjenje nivoa nezaposlenosti.

U redu, ne vidimo, nije ni bitno, neki vide, neki ne vide, a bitno je da, kada donosimo teške odluke, građani Srbije nama veruju, a to pokažu rezultati izbora.

Samo kratko.

Na Odboru za budžet, mislim da smo se dogovorili i konstatovali svi koji smo bili tamo prisutni, da je ključni element postojanja negativne kamatne stope onog trenutka kada nemate negativnu kamatnu stopu, onda nemate izuzetne uslove da plasirate finansijska sredstva u visini prethodnog amandmana do jedne četvrtine u hartiji od vrednosti koji izdaje Narodna banka Republike Srbije i koje su obveznice Republike Srbije, do jedne četvrtine.

Samo da pojasnim, gospodin je u pravu kada govori da smo doneli amandman za visinu da bude do jedne četvrtine, zato što smatramo da to ima veze sa ročnošću, pre svega, naših dugova, naših obaveza koje imamo, osiguranja koje postoji.

Pretpostavljamo, da je veliki deo novca u našem bankarskom sistemu, ustvari, u evrima. Jedan deo i u dinarima, jedan deo je u dolarima. Mi nemamo problem sa finansijskim sredstvima, koje plasiramo po osnovu osiguranja preko Narodne banke u dinarima, jer ih plasiramo u hartije u vrednosti, po 5, 6 u dinarskoj vrednosti, odnosno 2% se one prodaju kad su u evrima.

Imamo problem sa evrima koje plasiramo izvan granica Srbije i zato smatramo da je ta jedna četvrtina dovoljan razlog da sačuvamo kapital, a istovremeno ne dolazimo u zonu rizika da nam sredstva koja su, po osnovu osiguranja depozita, iz Narodne banke plasirana, dođu u problem likvidnosti.

Znači, nikako ne želimo da ugrozimo primarnu funkciju osiguranja depozita, a to je likvidnost i zato smanjujemo, manje-više ovaj iznos na jednu četvrtinu. Niste razumeli.

Imamo prilično jednostavnu promenu za svakoga ko želi da čuje, ali moramo da krenemo, gospođo narodna poslanice, od člana 8. Zakona o osiguranju depozita, koji kaže, citiram šta kaže u članu 8. – dinarska sredstva, znači imate dinarska sredstva i devizna sredstva u Agenciji za osiguranje depozita, u članu 8. se kaže da dinarska sredstva možete već sad po starom zakonu da ulažete u državne hartije od vrednosti koje izdaje Republika Srbija. Problem nastaje u deviznim finansijskim sredstvima. Devizna sredstva su u problemu i zato donosimo zakon, zato što imate negativnu kamatnu stopu.

Kolega kaže da se radi o kamati koju plaćamo. Jeste, u pravu je, to su sredstva koja nismo imali u Fondu za osiguranje, pa smo povukli kreditna sredstva i zato kao država iz budžeta plaćamo kamatu. Ali, nije u tome problem, to ne rešavamo, nego rešavamo negativnu kamatnu stopu, jer Agencija za osiguranje depozita preko Narodne banke mora da ta sredstva plasira, kao i sva sredstva Narodne banke, u druge banke koje imaju negativnu kamatnu stopu.

Dakle, onda se vraćamo, kažete - rok. Rok nije promenjen. On nastaje onog trenutka kada krene negativna kamatna stopa i to vam kaže u zakonu i ništa se ne menja, traje za period negativne kamatne stope. Rok imate od trenutka negativne kamatne stope do kraja negativne kamatne stope, što je izuzetak, nikad se nije desilo ranije u istoriji.

Što se tiče visine sredstava koja se koristi i koju menjamo, mi u primarnom zakonu nikada nismo rekli visina sredstava, nego smo ostavili mogućnost Narodnoj banci, odnosno Agenciji za osiguranje depozita da može jedan deo, u stvari, da može devizna sredstva, ne kažemo koliko, nismo rekli 100%, 50%, pa amandmanom menjamo na 25, nego smo rekli da može deo deviznih sredstava iz Fonda za osiguranje da preko Narodne banke plasira.

Mi u Odboru smo smatrali da moramo da sačuvamo likvidnost i da je bolje da definišemo da maksimalni iznos tog plasmana bude 25% i da nije bilo amandmana, ko kaže da bi bilo više od 15, 20, 100%? Prosto, nije bila ostavljena mogućnost. Mi smo u smislu očuvanja likvidnosti samo preciznije definisali stvari.

Ne bih se ja tako lako upuštao sa Odborom za budžet i njegovim amandmanima. Ipak tamo sede ljudi koji možda malo bolje razumeju, ne bih hteo da budem pretenciozan, od drugih odbornika, jer su po vokaciji tamo, u ekonomiji su. Tamo je i ministar Vujović, tamo su ljudi koji su i iz vaše stranke u tom Odboru. Nismo imali glasove koji su nam rekli da ovi amandmani koje predlaže Odbor za budžet nisu korektni.

Veliko je zadovoljstvo u Skupštini, a još lepše izgleda kada neki narodni poslanici pokorisno primećuju da ne razumeju ovo što pričam, i to ne mislim na poslednjeg narodnog poslanika. Kada si u pokorisnoj varijanti da ne shvatiš, onda dođemo do tog zaključka.

Mogu da se složim sa vašim prethodnim izlaganjem i manje-više se slažemo, ali je problem u jednoj stvari. U Predlogu zakona nigde ne stoji da Narodna banka treba da plasira 100% deviznih sredstava. To je samo razlika između mog i vašeg čitanja zakona. Nigde ne vidim, niti piše da Narodna banka treba da plasira 100% deviznih sredstava Agenciji za osiguranje depozita. Možda je to moglo da bude, možda je u percepciji trebalo da bude, ali definitivno to u Predlogu zakona ne stoji.

Odbor za budžet, analizirajući, razmišljajući o finansijskoj situaciji, o finansijskim sredstvima koja se plasiraju kaže da bi bilo bolje da imamo limit koji je na 25% sredstava. Možda ga nikada nećemo iskoristiti, možda nikada nećemo plasirati sredstva, ali hajde ako donosimo predlog zakona, koji je za kratak vremenski period, dok traju negativne kamatne stope, da imamo i taj mehanizam zaštite likvidnosti, upravo zbog toga da bi sklonili od sebe pažnju.

Vaše sugestije da ova sredstva treba da se koriste za pokriće deviznih obaveza koje je Narodna banka Srbije ili bilo šta drugo. Potpuno čist, korektan zakon koji kaže – ima vreme ograničenja, maksimalni iznos likvidnih sredstava koja će biti tu, samo je različito shvatanje, čitanje. Smatramo da u predlogu osnovnog teksta ne stoji 100% sredstava, vi kažete da ste tako shvatili, u redu je.

Dame i gospodo, poštovani ministre, danas na dnevnom redu su četiri zakona. Ta četiri zakona u stvari mogu da se podele u dva seta. Dva zakona se tiču Agencije za osiguranje depozita i dva zakona se tiču kreditnih linija za funkcionisanje preduzeća koja se nalaze u vlasništvu Republike Srbije.

Iako se čini da ovi zakoni su prilično različiti, i jeste tačno. Dva zakona se nalaze u delu koji se tiče finansijskog sektora, odnosno funkcionisanja banaka, odnosno osiguranja depozita i dva se nalaze u delu privrede. Suštinski, ova dva zakona, ova četiri zakona, ova dva seta zakona imaju jednu osnovu. Radi se o promenama koje su, pre svega, nastale u finansijskom sektoru. U finansijskoj sferi se nalazi osnova zašto donosimo ova četiri zakona. Iako se čini da su različiti, njihova osnova nalazi se u različitim kamatnim stopama.

Agencija za osiguranje depozita je agencija koja prikuplja finansijska sredstva i, po članu 8. Zakona o agencijama, ona kaže da finansijska sredstva koja se nalaze u dinarskoj vrednosti moraju da budu usmerena, odnosno da treba da budu usmerene na hartije od vrednosti koje štampa Narodna banka odnosno Republika Srbija, ali se ne govori o deviznim sredstvima.

Problem nastaje onog trenutka kada mi u zakonu definišemo da ta sredstva treba da se koriste na finansijskim tržištima u svetu. Godine 2008. mi ovakav problem sa deviznim sredstvima, odnosno sa osiguranjem depozita nismo imali. Kada je referentna kamatna stopa na šestomesečnom nivou iznosila 5,5% odnosno euribor na tri meseca 5,4%, na mesec dana 5,24%, mi nismo imali problem sa depozitima, odnosno prvoklasnim hartijama od vrednosti koje su se nalazile u stranim bankama, već 2009. godine počinje da se pojavljuje problem zato što referentna kamatna stopa počinje da ubrzano pada. Pik je dostignut 13. oktobra 2008. godine, 2009. već imate referentnu kamatnu stopu u euriboru koja iznosi 1,08 odnosno 0,4.

Godine 2015. u januaru mesecu euribor kreće da ide u minus na mesečnom nivou, a do kraja 2015. šestomesečni euribor je u minusu. Ako poštujete zakon, a morate da ga poštujete, poštujući zakon o agencijama, osiguranju depozita, vi finansijska sredstva koja skupite u deviznom iznosu morate da uložite u takve institucije. To znači da mi od 2015. godine, odnosno Agencija za osiguranje depozita, odnosno Narodna banka, koja je komitent, odnosno ona skuplja finansijska sredstva i za interes Agencije za osiguranje ih plasira, ostvarujemo negativnu kamatnu stopu na finansijska sredstva koja smo skupili po osnovu Agencije za osiguranje depozita.

Ta finansijska sredstva su negativna i mi prosto počinjemo da gubimo. Zato danas ovaj zakon podrazumeva da mi promenimo svoju odluku i da omogućimo Narodnoj banci, odnosno Agenciji za osiguranje depozita da može svoja finansijska sredstva da plasira i na domaćem tržištu, odnosno da kupuje hartije od vrednosti koje štampa Narodna banka odnosno Republika Srbija.

Referentna kamatna stopa u Srbiji je danas 4%. Ono što se čini i što izgleda da su obveznice koje mi izdajemo u 2016. godini, završene sa kamatnom stopom od 2%. Mi u ovom trenutku nećemo da omogućimo i neće doći do gubitka osnovnog kapitala funkcionišući na ovaj način. Ono što je suština, ako pogledate ovaj zakon koji menjamo, mi kažemo da ova mera traje samo do trenutka dok postoji negativna kamata na svetskim finansijskim tržištima. Naš problem danas nije dolar, jer u ovom trenutku, zahvaljujući kamatama FED-a, koje rastu i koje se kreću negde na oko 1%, mi polako izlazimo iz negativne kamatne stope u dolarima, ali ostajemo u negativnim kamatnim stopama u evrima. Pošto se Srbija nalazi u zoni evrozacije, pošto se nastavljamo na EU, praktično nama problem predstavljaju finansijska sredstva u evrima, koji se nalazi u Agenciji za osiguranje depozita.

Kao što imamo problem sa niskim kamatnim stopama, koje su istorijski presedan, odnosno ovo što se sada dešava neće se dešavati više nikada. Taj istovremeni razlog za donošenje odluka ova dva prethodna zakona, predstavlja po meni, ključni razlog za ove dve kreditne linije. Suština, po meni, jeste činjenica da ova dva kredita uzimamo po fiksnoj kamatnoj stopi od 0,8%.

Trenutna inflacija u evrozoni je u poslednja dva meseca otišla 0,2% i sa 1,7 došla je do 1,9%. Centralna banka Evrope je predvidela inflaciju od 2%. Ako uzmete troškove od 0,75 koji su fiksni i 0,25 koji su sredstva koja ne povučemo, mi i sa kamatnom stopom koja je fiksna, se nalazimo ispod zone inflacije.

U ovakvim uslovima, kada su ovakvi istorijski presedani, zaduživanje je potpuno prirodna stvar. Mi danas ovde ne govorimo o EPS-u. Kada govorimo o ovim zakonima, mi govorimo o garancijama koja Vlada Republike Srbije, odnosno Skupština Srbije daje za zaduživanje. Radi se o garancijama koje imaju potpuno utemeljenje u oba zakona.

Ako pogledate član 4. vi ćete videti da smo u drugoj stavci jasno rekli – ako dođe do problema u otplati zajmova, mi ćemo automatski, u suštini, blokirati račune ta dva komunalna javna preduzeća, odnosno mreže Srbije i Elektroprivredu i sa tih računa naplatiti sredstva, koja nisu oni naplatili na osnovu glavnice, kamata i ostalih troškova koji nastaju po osnovu uzimanja ovih kredita.

Praktično, ova dva zaduženja, ove dve kreditne linije su potpuno finansijski neutralne, što se tiče budžeta Republike Srbije. Mi smo i planirali za budžet u 2017. godini, potpuno su obezbedili članom 4. stav 2. da neće biti troška u budžetu Republike Srbije, biće u funkcionisanju javnih preduzeća, ne ulazeći u tehniku i razloge zašto uzimamo ove kredite. Jasno je, svima nama, da su ova dva ključna kredita koja omoguće u svojim segmentima funkcionisanja, bolje funkcionisanje ta dva preduzeća.

Pre svega, u oblasti Elektroprivrede, to podrazumeva da će ljudi u Obrenovcu imati kvalitetnije uslove za život. Ali je značajnija elektromreža. Prebacivanje napona sa 220 na 400 kilovata, predstavlja budućnost funkcionisanja elektromreže Srbije.

Prsten koji se pravi, koji podrazumeva praktično ovim kreditom samo još popunjavanje praznina, koji moraju da se popune, omogući će funkcionisanje elektromreže i celog energetskog sektora budućnosti na potpuno drugačiji način. Potpuno se slažem sa ministrom koji kaže da je EPS jedna velika, teška i komplikovana priča. Ali svi zaboravljaju da je EPS jedna ogromna razvojna šansa i mnogo ljudi danas u Srbiji zaboravlja da kaže da je proizvod koji proizvodi EPS, strašno konkurentan kao retko koji proizvod u Srbiji na tržišnoj utakmici u Evropi u funkciji realizacije funkcionisanja.

EPS će biti težak problem. Biće problem dok funkcioniše, jer je to takav sistem od kako je napravljen, ali pomaci su vidljivi od 2012. kada smo imali naplatu od 80 maksimalno procenata, do 95 u procesu distribucije, u oblasti proizvodnje, u oblasti mreže, sve to ide napred.

Ova četiri zakona, u stvari su zakoni koji pokazuju kako Vlada Srbije reaguje kada ima problem, ako je posledica ne njenog delovanja nego globalnih ekonomskih uslova reaguje da te probleme reši. Kada ima šansu da se zaduži po jeftinim kreditnim uslovima, da iskoristi.

Ono što je privilegija još malo, vi danas imate skuplje kredite u dolarima, jeftinije u evrima. U evrima će vrlo brzo doći do situacije za godinu, godinu i po dana da finansijska sredstva postaju skuplja.

Podsećam vas da inflacija u Evropi raste, kako raste inflacija samim tim raste i pokazatelji koji govore da BDP raste, da raste i smanjuje se stopa nezaposlenosti, nema potrebe za jeftinim novcem. Ovo je vreme kada se treba zaduživati.

Naravno, da Skupština Republike Srbije jeste tu da podrži Vladu Republike Srbije i ovo je primer, ova četiri zakona, odnosno set dva po dva zakona govore kako se brzno, operativno reaguje u cilju, u smislu funkcionisanja i ekonomskog napredovanja Srbije.