Tek sada se može nešto uraditi.
Isteklo je dva minuta.
Gospodine Jovanoviću, pozvali ste se član 104, a član 104. govori o pravu na repliku, a o korišćenju, vi ste vrstan pravnik i znate stav 3. član 104, prava iz stava 1. i 2. ovog člana odlučuje predsednik Narodne skupštine, odnosno predsedavajući. Niste tražili pravo na repliku, već ste ukazali na povredu Poslovnika.
Pošto ste to zloupotrebili, iskoristiću član 103. stav 8. i oduzeću ovo vreme koje ste iskoristili kao pravo na repliku od vremena poslaničke grupe.
Žao mi je, ali to moram da uradim, jer ne mogu da imam dvostruke aršine prema poslanicima pozicije i poslanicima opozicije.
Gospodine Jovanoviću, nemate osnova na repliku, jer je gospodin Jovanović ukazao na povredu Poslovnika, a na povredu Poslovnika nemate repliku.
(Čedomir Jovanović, s mesta: Nisam se javio za repliku.)
U sistemu ste. Koji je osnov javljanja?
(Čedomir Jovanović, s mesta: Da li mogu da kažem?)
Naravno.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Rečeno je od govornika sa moje desne strane da između ostalog poslanička grupa SPS i SPS unižava ovaj parlament. Samo postavljam pitanje tom govorniku – čime? Da li je to ovim današnjim posvećenim radom po tačkama dnevnog reda koje su izuzetno značajne i gde moramo usvojiti jedan veoma značajan set zakona. Da li je to zbog toga što ćemo raditi po 1.400 amandmana koji nisam siguran da li su dovoljno smisleni ili besmisleni ili smisleni, ali su uglavnom preko 90% od strane opozicije.
Da li je uopšte pošteno i moralno govoriti o čoveku koji je bio ministar energetike, a govornik koji o njemu priča čak i ne zna tog čoveka, pa je sramota o njemu na taj način govoriti. Pitao bih da li vam je poznato ko je pre tog ministra bio ministar energetike? Da li vam je poznato ko je bio 2000. godine ministar energetike? Da li vam je poznato ko je vodio to ministarstvo i ko je vodio ministarstvo koje je donelo i predložilo Zakon o privatizaciji koji je generisao privredno groblje u kome živi današnja Srbija? Da li vam je to poznato? Da li vam je poznato da SPS vama DS dala bocu kiseonika da od 2008. do 2012. godine ostanete u političkom životu? Da li vam je to poznato? Ako vam je to poznato onda je najmanje pošteno i moralno da govorite o SPS na ovaj način.
Molim vas, predsedavajući, nisam reklamirao Poslovnik iako sam mogao da ubuduće ovakve političke diskusije sankcionišete. Hvala.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Socijalistička partija Srbije je prošla brojna iskušenja i izazove kao jedna od najstarijih partija na političkoj sceni Srbije, katarze i mnogo štošta drugo i ostala je na svojim nogama i danas je tu gde jeste za razliku od DS koja je tamo gde jeste.
Što se tiče našeg perioda, kakav je bio takav je bio, moram samo da vam skrenem pažnju na jednu činjenicu koju vi ne možete da dovedete u sumnju. Socijalistička partija Srbije 2008. godine je imala pravo izbora i u tom izboru se opredelila da spasi vas. To je učinila nažalost. Nažalost, danas kad se posmatra iz ovog ugla, sa aspekta pozicije u kojoj se nalazi SPS svesna da je pogrešila, ali isto tako je svesna da u vlasti opstaje tamo gde joj je mesto i gde će evropski put zahvaljujući i doprinosu SPS biti brži. Hvala.
(Goran Ćirić, s mesta: Replika.)

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Ovde se, kada se uopšte govori o ovom amandmanu, moramo pozvati na ostale procesne zakone. Ako se ovaj zakon primenjuje, shodno primeni odredaba Zakona o upravnom postupku koji je takođe procesni zakon, onda moramo imati u vidu i one zakone koji su takođe procesnog karaktera, kao što je Zakonik o krivičnom postupku ili Zakon o parničnom postupku.
Predlagač amandmana smatra da nema potrebe da se donosi rešenje kojim se postupak obustavlja, ukoliko podnosilac prijave odustane od prijave. Ja moram da podsetim da shodno odredbama Zakonika o krivičnom postupku, ukoliko tužilac odustane od krivičnog gonjenja, donosi se rešenje o obustavi krivičnog postupka.
Zbog čega bi onda ovde uopšte dali mogućnost da se drugačije postupa kada se radi o procesnoj odluci, o procesnom rešenju? I po Zakonu o parničnom postupku u slučaju povlačenja tužbe ili odricanja od tužbenog zahteva takođe se donosi adekvatno rešenje, kojim se postupak okonča u procesnom smislu. Dakle, nema razloga da shodno odredbama tih procesnih zakona u ovoj situaciji normiramo drugačija procesna rešenja, jer su ona u principu univerzalnog karaktera. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se, predsednice.
Amandman bi imao smisao kada ne bi bio u suprotnosti sa odredbama Zakona o lokalnoj samoupravi. Naime, članom 46. u stavu 5. Zakona o lokalnoj samoupravi nedvosmisleno jasno stoji šta je to nadležnost opštinskog, odnosno gradskog veća, a ta nadležnost podrazumeva da u upravnom postupku u drugom stepenu rešava po žalbama građana, organa, institucija i tela koje je pod nadležnošću opštinskog ili gradskog veća. Šta to znači? To znači da ni u kom slučaju ovde ne može u drugom stepenu odlučivati Ministarstvo, jer bi onda došlo do direktne povrede odredaba Zakona o lokalnoj samoupravi. Onda bi morali da menjamo član 46. Zakona o lokalnoj samoupravi, da na drugačiji način regulišemo nadležnost opštinskog, odnosno gradskog veća, pa tek onda da ustrojimo mogućnost da to bude Ministarstvo ili neko drugi. Treba pročitati Zakon o lokalnoj samoupravi i onda će biti jasno.

Zahvaljujem se predsednice.
Pre svega institut povraćaj u pređašnje stanje jeste procesno pravni institut. Ovde bih jedino uvažena ministarko zamolio da razmislite, imajući u vidu da procesne posledice vraćanja u pređašnje stanje podrazumevaju da onaj koji je učinio neblagovremenu radnju, a postoje objektivni razlozi koji su ga onemogućili da to blagovremeno učini, da stiče pravo da u određenom roku koji je zakonom propisan tu istu radnju ponovi kako bi svoje pravo u postupku mogao da osnaži.
U konkretnom slučaju treba imati u vidu član 27, a član 27. kaže da je podnosilac prijave dužan da u odgovarajućem roku podnese prijavu. Ako je ne podnese on je faktički došao u prekluziju, jer ne može je sada ponovo podneti ako nema mogućnosti da se izvrši povraćaj u pređašnje stanje.
Molim vas da ako nikako drugačije, pre nego što dođemo u situaciju da glasamo za ovaj zakon, vratimo barem odboru da odbor amandmanom interveniše u odnosu na ovaj član. Hvala.

Zahvaljujem se, predsednice.
Naravno da stoji podrška za zaštitu trećih lica, kada je u pitanju primena procesno-pravnog instituta povraćaj u pređašnje stanje. Ali se postavlja pitanje – kako da se zaštiti podnosilac prijave? U članu 27. stoji da je podnosilac prijave dužan da registru podnese prijavu u roku od 15 dana od dana nastanka promene, odnosno podataka koji su predmet registracije.
Hajde da uzmemo primer koji ne bi trebalo da bude trivijalan, ali može da se desi u faktičkoj nekoj situaciji. Ja sam upravitelj ili upravnik. Nastupi promena. U momentu kada nastupa promena, ja sam zdravstveno onemogućen, na bilo koji način, da preduzimam bilo koju radnju, pa i radnju koja se podrazumeva vezano za član 27. Na kraju krajeva, u Zakonu o parničnom postupku, kada propustim žalbu, ja podnesem uz predlog za vraćanje u pređašnje stanje medicinsku dokumentaciju koja mi opravdava da nisam mogao tu radnju da preduzmem. Zašto to ne bi mogao upravitelj ovde? Nema razloga da polemišemo oko toga, to je zaista nešto što je imperativno u procesno-pravnom smislu. Znači da je podnosilac prijave onda oštećen, jer će da plati kaznu koja neće da bude mala, biće velika, a neće moći da se koristi procesno-pravnim institutom vraćanje u pređašnje stanje, zato što je prekoračio rok od 15 dana bez svoje volje, ili zbog objektivnih okolnosti koje su ga onemogućile da tu prijavu podnese u roku koji je propisan.

Zahvaljujem se.
Predsedavajući, uvažena ministarko sa saradnicima, uvaženi predstavnici Ministarstva spoljnih poslova, poštovane kolege narodni poslanici, bilo bi besmisleno ako se ne bi podržao ovaj set zakona, imajući u vidu da se konačno pokušava uvesti pravna sigurnost gde duže vremena pravne sigurnosti nije bilo i gde pravne zaštite duže vremena nije bilo.
Naravno da najveću pažnju, bez obzira što i ostali zakoni zavređuju tu istu pažnju, kod javnosti privlači Zakon o održavanju stambenih zgrada. U svojoj diskusiji ću se fokusirati na taj zakon i ono što je ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS, naša uvažena koleginica Stefana Miladinović istakla, poslanička grupa SPS će i ovaj i ostali deo zakona, odnosno preostale zakone iz predloženog seta u danu za glasanje podržati.
Međutim, uvažena ministarko, vama bih hteo da ukažem na jedan krajnje dobronameran način, kako sam to do sada uvek činio i u ranijim sazivima, na određene odredbe zakona za koje smatram da mogu biti u koliziji sa nekim drugim zakonima i da zajednički probamo da izbegnemo eventualne nedorečenosti prilikom praktične primene, odnosno probleme u praktičnoj primeni zakona.
Imajući u vidu da svaka opšta norma važi za sve slučajeve, odnosno sve situacije, tako bi i normiranje člana 5. moralo da bude za sve situacije, a nažalost nije. Zašto na ovo ukazujem? U članu 5. u stavu 2. kaže se da sticanjem prava svojine na posebnom delu zgrade, pored ostalog, se stiče i pravo svojine na zemljištu na kome je zgrada izgrađena i na zemljištu za redovnu upotrebu zgrade.
Ako je opšta norma u pitanju, onda nije primenjiva. Zašto nije primenjiva? Zbog toga što se može odnositi samo na situacije kada imamo izvršenu konverziju na toj katastarskoj parceli gde je pravo korišćenja pretvoreno u pravo svojine ili gde se radi o pravu svojine. Ovo nije u svim slučajevima. Imamo i dalje u katastru zastupljene situacije gde su katastarske parcele i dalje sa pravom korišćenja, a zgrade se nalaze na tim istim katastarskim parcelama. Vlasnici stanova kao posebnih delova zgrade ne mogu sticanjem tog posebnog dela steći i pravo susvojine na katastarskoj parceli. Mogu steći pravo sukorišćenjem.
Što se tiče prava zemljišta na redovnu upotrebu objekta, ajmo onda i to da razjasnimo. Ministarki je i te kako dobro poznato i mojoj uvaženoj koleginici Aleksandri da je pravo zemljišta za redovnu upotrebu objekta, između ostalog, definisano i odredbama Zakona o planiranju i izgradnji u članu 70, ali i odredbama Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa.
Ako je to tako, a jeste tako, onda dolazimo u sledeću situaciju. Pravo zemljišta za redovnu upotrebu objekta je jedna vrsta tereta. Ako je zgrada izgrađena na tuđem zemljištu i ako je to u skladu sa odredbama Zakona o planiranju i izgradnji, mi smo imali čak i normu po kojoj je pravo zemljišta za redovnu upotrebu objekta vezano za određenu površinu. To je bila minimalna površina za formiranje jedne građevinske parcele. Šta to znači? To znači da je to zemljište ispod objekta ili oko objekta koje služi za redovnu upotrebu. To je teret i ukoliko se nalazi na zemljištu koje je u vlasništvu Republike Srbije, a posebno ukoliko je po odredbama Zakona o javnoj svojini sa Republike Srbije preneto na lokalne samouprave, onda se ne može steći pravo svojine, onda se zadržavamo na pravu korišćenja. Zašto? Zbog toga što imamo problem u katastru cele Srbije, jer je katastarski problem da su i dalje zadržana prava korišćenja na katastarskim parcelama preko 90% zemljišta, možda i više.
Prema tome, ova norma nisam siguran da kao opšta norma može u praktičnoj primeni da prođe, a da ne bude u koliziji sa odredbama Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa i eventualno odredbama Zakona o planiranju i izgradnji.
Šta još podbuđuje jednu dilemu? U članu 9. je normirano da ukoliko je dato pravo da neko na posebnom delu zgrade izgradi, dozida itd, dužan je da u roku od pet godina, ukoliko prvo izgradi, a ukoliko taj rok od pet godina prekorači, da izvrši restituciju, odnosno povraćaj u pređašnje stanje, faktički da poruši sve ono što je izgradio.
Nije sporno da takva jedna vrsta sankcije postoji i ja to zaista iskreno podržavam, ne kao pravnik nego kao građanin, jer smatram da svako mora da snosi posebnu vrstu odgovornosti za nepoštovanje obaveza koje su predviđene zakonom. Zaista tu nema ništa sporno.
Ali, šta ukoliko postoje objektivne okolnosti koje su sprečile da dođe do finalizacije gradnje? Šta ukoliko je stepen izgrađenosti, uvažena koleginice Aleksandra, preko 90%? Po odredbama Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa on je već stekao svojinu. Da li je u toj situaciji, neću reći dozvoljeno jer bih pogrešio ako bih rekao da li je dozvoljeno, dozvoljeno jeste, ali da li je racionalno i ekonomično to isto lice koje je izgradilo građevinu u tom stepenu gradnje – vraćati na nulu, odnosno na početno stanje i reći da je kažnjen tom činjenicom, da nije ispoštovao rok od pet godina i došao je u situaciju da ne može dalje ili, ne daj bože da umre pre isteka roka od pet godina a pravni sledbenici nisu hteli da završe.
Prema tome, ova odredba kao opšta norma takođe bi morala da bude malo više precizirana, da se odnosi na situacije koje bi bile primenjive za svakog građanina, bez obzira u kakvoj se situaciji nalazi kada je ova njegova obaveza u pitanju.
Sledeće što želim da istaknem kao dilemu, uvažena koleginica Aleksandra i te kako dobro zna da je odredbama Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa zajednička svojina propisana kao nedeljiva svojina. Šta to znači? To znači da svaki vid raspolaganja podrazumeva saglasnost svih zajedničara. Dakle, nijedan od zajedničara, bez obzira da li ima tri ili ih ima 50, ne može biti ni u kom slučaju isključen iz davanja saglasnosti za raspolaganje. Na to ukazuje odredba člana 19. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, koja kaže: „Na zajedničkim delovima zgrade i uređajima u zgradi vlasnici posebnih delova zgrade imaju pravo zajedničke nedeljive svojine“. Iskreno rečeno, nisam siguran da u svim odredbama zakona, ako se prate od početka do kraja, je ova imperativna norma zastupljena. Bojim se da nije u svakoj situaciji i bojim se da ostavlja prostor da se upravo ovakav pravni institut negde možda krši.
Osim toga, opet ću se obratiti vama, Aleksandra, vi znate da je i u odredbama Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa predviđeno nešto i članom 15. stav 4. koji kaže: „Za preduzimanje poslova koji prelaze okvir redovnog upravljanja“, pa dalje navodi – otuđenje stvari, i to cele stvari, promena namene stvari, izdavanje stvari, „potrebna je saglasnost svih suvlasnika“, bez obzira na njihove suvlasničke udele. Zašto ovo govorim? Govorim zbog toga što sam, pažljivo čitajući Predlog zakona, našao pojedine delove odredaba koje ste normirali gde, čini mi se, odstupa od ovog obaveznog, imperativnog propisa, da je obavezna saglasnost svih zajedničara ukoliko se radi o zajedničkoj nedeljivoj stvari, što u principu i jeste.
Što se tiče pojedinih procesnih rešenja, ona su u principu dobra, jedino bi mi odgovaralo kao pravniku da je onaj rok od tri dana koji je definisan kao rok za isticanje negde na oglasnu tablu ili bilo gde, kao obaveštenje vlasniku posebnog dela zgrade, da može učestvovati u raspravi na sednici stambene zajednice, da je taj rok ipak osam dana. Zašto? U sudskoj praksi se kaže ovako – ukoliko se Neđo Jovanović ne može na drugi način obavestiti da pristupi sudu, onda se obaveštava tako što se poziv za njega ističe na oglasnoj tabli i taj poziv na oglasnoj tabli stoji osam dana. I to je sasvim primeren i sasvim razuman rok i nema razloga da se od tog roka odvajamo. Osim toga, izostanak tri puta nekoga ko je vlasnik posebnog dela zgrade, gubi mogućnost da njegov glas sačinjava kvorum, nisam siguran da je dobro rešenje.
Ono što je sigurno dobro, uvažena ministarko, to je dobro da ste predložili jedan zakon koji konačno uvodi princip odgovornosti – odgovornost za naknadu štete, po principu objektivne odgovornosti i koji je do sada uvek bio negde zamagljen i odgovornost za neispunjenje obaveze. I to je nešto što ne može niko normalan, izviniću se svima zbog toga što ovako govorim, a da ne podrži.
Ukoliko dođe do oštećenja fasade, ne daj bože ta fasada kao što se dešavalo u nekim situacijama povredi građanina, ranije smo lutali što se tiče odgovornosti, od lokalne samouprave, gradske uprave, vlasnika stana itd, itd. Zaista, ovaj put imamo ono što je normirano na način kako treba da bude normirano i usaglašeno je sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima.
Ima još dosta toga, ali, da ne bih trošio vreme mojoj uvaženoj koleginici Snežani Paunović, skratiću i samo ću se još osvrnuti na dva detalja, naravno, afirmišući nešto što je jako pozitivno u ovom zakonu. Prvo, što ste zadržali jedan princip koji je i ranije postojao. Naime, stambene zajednice su pravna lica. Kao pravna lica, moraju da i manifestuju svoje delovanje kao pravna lica. Šta to znači? To znači da moraju podnositi završni račun. Podsećanja radi, od 2009. godine, odnosno 2008. godine pa do 2013. godine u Beogradu su upravo stambene zgrade, koje su i tada imale tretman pravnih lica, podnosile završni račun. Kasnije bilans stanja, bilans uspeha ili već šta, ali, u svakom slučaju nešto što je podrazumevalo odgovornost kada je u pitanju finansijsko raspolaganje je bilo regulisano zakonom. Imate maksimalnu i snažnu podršku što ste taj princip zadržali i što ste ga sada vrlo jasno i precizno normirali u zakonu.
Ono što, na neki način, izaziva određenu senzitivnost, određeni senzibilitet pojedinih grupa, mislim na građane Srbije, kada su u pitanju zaštićeni podstanari ili vlasnici stanova, čuli smo pregršt kritika ili ispoljavanja sumnji, bojazni, skepse, itd, itd. Ja ću biti ličan sada, malo da se kao pravnik izdvojim od onoga što mi je obaveza kao člana SPS i predstavnika svoje poslaničke grupe, a to je sledeće – da ste ipak uspeli da tu senzitivnost negde uravnotežite. Jer, s jedne strane, vlasnici stanova su trpeli teret, teret zaštićenog podstanara. S druge strane, zaštićeni podstanar nije kriv što je zaštićeni podstanar. Njega je neko drugi stavio u tu poziciju i dao mu tu legitimaciju. I ni u kom slučaju se ne može tražiti odgovornost ili krivica na jednoj ili na drugoj strani.
Država je nametnula jedan takav koncept, odnosno tadašnji zakonodavac ili neko ko je normirao tada važeće propise i doveo i jedne i druge u neprijatnu situaciju i delikatan položaj. Čini mi se da treba da se izdignemo iznad toga i rešenja koja su u ovom zakonu definisana su dobra rešenja.
Na kraju, u ime Poslaničke grupe SPS, ne uzurpirajući pravo našeg ovlašćenog predstavnika, i kao zamenik šefa poslaničke grupe SPS, kategorički potvrđujem da ćemo zaista sa zadovoljstvom podržati kompletan set zakona koje ste predložili. Hvala vam što ste me saslušali.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Zaista mi nije jasno zbog čega se na nešto što je krajnje iskreno i dobronamerno, što se ukazuje …
(Predsedavajući: Član, kolega Jovanoviću.)
Član 104, rekao sam pre pet minuta da se pozivam na član 104, ali nema veze, nije važno.
(Predsedavajući: To je bilo pre pet minuta, sada se računa ovih 18 sekundi.)
Ja to mogu da kažem i na kraju, predsedavajući. U Poslovniku nigde ne piše da moram to da kažem na početku, ali hajde.
Ponoviću, zaista mi nije jasno zbog čega se politizuje nešto što je najdobronamernije i najiskrenije kada se komentariše zakon. Zbog čega se prikupljaju politički poeni na nečemu na čemu ne treba da se prikupljaju, u odnosu na sve ono što se ovde govori, umesto da se zbližavamo. Umesto da tražimo zajedničke mogućnosti i da poboljšavamo kvalitet zakona, mi se ovde kroz neku vrstu pozorišne predstave nadgornjavamo šta je dobro, šta nije, a naročito ja to sada već prihvatam kao neku vrstu uvrede da sam rekao što nisam rekao. Očekujem čak izvinjenje. Ja sam čak rekao da se izvinjavam i izvinio sam se svima koji bi me pogrešno protumačili i rekao sam samo da niko normalan ne bi prihvatio jedan princip na koji sam ukazao, da je zaista princip takav kakav bi trebalo da bude, normalan princip. Sada se to na neki način izvitoperuje i izopačava, ne razumem zbog čega.
Ako je u pitanju mogućnost da se prikupe politički poeni, nemam ništa protiv, neka građani procenjuju da li se na taj način mogu i treba prikupljati politički poeni. Mi u poslaničkoj grupi SPS sigurno ih nikada tako i na taj način nećemo prikupljati, ali ćemo zato ukazivati uvek ovako kao što sam to sada učinio, kao što je to činila moja uvažena koleginica Stefana Miladinović, kao što će to učiniti moja uvažena koleginica Snežana Paunović, dakle argumentovano i stručno, onoliko koliko znamo i umemo. Ono što ne znamo i ne umemo nećemo ni isticati. Mislim da je to krajnje korektno i pošteno. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Malo me je iznenadila malo veća tolerancija koju ste ispoljili sada i pozivam se na član 106. stav 1. Poslovnika jer, uz uvažavanje da se može prihvatiti i širi kontekst teme o kojoj diskutujemo, ipak je ovde kompletna diskusija mog prethodnika bila apsolutno van teme. Ja moram da podsetim da mi raspravljamo o kadrovskim rešenjima, da raspravljamo o kandidatima za sudije Ustavnog suda, s jedne strane, da raspravljamo o Predlogu odluke o izboru člana Visokog saveta sudstva, sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju, prestanku funkcije predsednika Privrednog suda u Beogradu, Predlogu odluke o prestanku funkcije predsednika Osnovnog suda u Kruševcu itd.
Prethodni govornik se nije dotakao ni jedne od ovih tačaka koje su na dnevnom redu, a postavljena su pitanja ovde ovlašćenom predlagaču za ova kadrovska rešenja. Ja vas molim, predsedavajući, da taj stepen tolerancije koji ste ispoljili eliminišete, jer smo potrošili veliko vreme za jednu debatu koja može da bude predmet neke druge rasprave i na nekom drugom mestu ili možda na ovom mestu, ali po tački koja će biti na dnevnom redu, a ne onako kako je to ovde rečeno.
Pre toga smo imali jedan sasvim drugačiji pristup od istog govornika koji je osporio jedno potpuno legitimno pravo gospodinu Martinoviću, kao ovlašćenom predlagaču, a onda je iskočio iz teme u celini. Ja vas molim da ubuduće barem u ovom delu se Poslovnik ne krši, iako neko želi da sa jednog daleko drugačijeg ugla posmatranja i u širem kontekstu analizira neke činjenice koje apsolutno nisu na dnevnom redu. Ja vam se zahvaljujem.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Danas kada raspravljamo o jednoj izuzetnoj značajnoj temi ulazimo u osporavanja a naročito dela opozicije kada su u pitanju kadrovska rešenja na potpuno ne argumentovan način.
Ovde se osporava nešto što ne može biti predmet osporavanja. Zašto? Zbog toga što se izbor sudija po svim tačkama dnevnog reda o kojima mi raspravljamo, kako za Ustavni sud, tako i za sudove opšte nadležnosti, vodi po zakonom propisanom postupku. Da li se taj zakonski postupak nekome sviđa ili ne sviđa? Da li ga treba menjati ili ne treba? To ne može da bude tačka dnevnog reda i ne može da bude predmet raspravljanja.
Mi imao proceduru koja je propisana. Ona može iz nečijeg ugla posmatranja da se smatra manjkavom. Može čak i da bude osporavana, ali je ona propisana kako Ustavom tako i Zakonom o Ustavnom sudu, naročito odredbama Zakona o Visokom savetu sudstva i ostalim procesno, pravnim i materijalno-pravnim propisima koji se odnose na ovu materiju.
Ovde se osporavalo i nešto što po mom dubokom ubeđenju ne može takođe biti predmet osporavanja, a to je legitimacija ovlašćenog predlagača. Ja ću se fokusirati na ono što podrazumeva kandidature, odnosno predloge za sudije Ustavnog suda.
Čuli smo ovde određene komentare da Ustavni sud nije najviša sudska instanca. Može i tako da se protumači, ali u svakom slučaju, u nekom figurativnom smislu reči, Ustavni sud je vrh piramide srpskog pravosuđa. Zašto? Pa, zbog toga što on donosi odluke po ustavnim žalbama i na odluke, odnosno protiv odluka čak i Vrhovnog kasacionog suda, koji je sud najviše sudske instance kada su u pitanju sudovi opšte nadležnosti.
Ako je tako, a tako je, onda moramo da ovoj materiji pristupimo krajnje ozbiljno i krajnje odgovorno, zbog toga što u Ustavnom sudu moraju biti izabrani, odnosno imenovani oni koji su najbolji i koji na naše poverenje mogu odgovoriti stručnošću, profesionalnošću, posvećenim i odgovornim radom.
Ovde je takođe bilo osporavanja u pogledu toga koji su to kriterijumi za imenovanje, odnosno izbor sudija Ustavnog suda. U Ustavu Republike Srbije ti su kriterijumi postavljeni sa dva aspekta. Jedan aspekt su godine života, drugi aspekt su godine radnog staža, odnosno bolje reći radnog iskustva.
Da li je to dovoljno ili nije dovoljno, to opet ne može da bude predmet današnje rasprave, zbog toga što mi govorimo o kandidatima. Svako onaj ko ima 40 godina života, odnosno više od 40 godina života i najmanje 15 godina iskustva u pravnoj struci može da bude kandidovan. Gde je tu onda predlagač pogrešio? Nije nigde. Ovde imamo dva zakonom ovlašćena predlagača, jedan je predsednik Republike, drugi je parlament, i opet sa ispravnom legitimacijom predlagača.
Što se tiče kriterijuma, kada govorimo o istaknutim pravnicima, onda je valjda logično da pod tim kriterijumima treba da se podrazumeva ono što je neophodno potrebno da bi se neko uopšte kandidovao, odnosno kvalifikovao za jednu tako visoku sudijsku funkciju. A kada govorimo šta je to istaknuti pravnik, to je onaj koji ima nesumnjivu dostojnost, nesumnjive stručne reference, dakle, visok stepen profesionalnosti, moralnost i bukvalno da ga kvalifikuju njegovi rezultati rada, i to rezultati rada u minulom periodu.
Ono o čemu smo mi govorili i na resornom odboru, Odboru za zakonodavstvo i pravosuđe, bilo je upravo u pravcu zbog čega među kandidatima, a ima ih 18, dakle, deset na listi parlamenta i osam na listi koju je predložio predsednik Republike kao ovlašćeni predlagač, nema više zastupljenih kandidata iz unutrašnjosti, odnosno zašto je ogroman broj kandidata upravo iz Beograda.
Poslanička grupa SPS u tom pravcu želi da da svoj doprinos u tom smislu što će istaći još jednu činjenicu, a to je činjenica da među kandidovanim pravnicima, jer nisu sve sudije, mora biti značajno veći broj onih koji su direktno iz sudova, koji polaze iz sudova i dolaze iz sudova. Zašto? Zbog toga što se i pred Ustavnim sudom sprovodi jedan postupak donošenja odluka, naročito po ustavnim žalbama na odluke sudova, gde je potreban poseban i stepen znanja i iskustva upravo i u procesnoj materiji i u materijalno-pravnoj materiji, gde će se utvrđivati povrede određenih prava.
Zato su predlagači, a ima ih više, to su poslaničke grupe koje su dale svoje predloge, uveren sam, dale najbolje predloge. U tom smislu, poslanička grupa SPS je posvećeno i odgovorno upravo u cilju da se doprinese kvalitetu rada Ustavnog suda preko sudija koji će taj sud oličavati, dala kandidata za koga smatra da ispunjava sve ove uslove i da po kvalitetu može da odgovori pozivu sudija Ustavnog suda. Zašto? Zbog toga što je nadležnost Ustavnog suda s jedne strane specifična zbog toga što Ustavni sud, između ostalog, u sklopu svoje nadležnosti rešava i sukob nadležnosti između sudova, državnih organa, rešava neke druge sukobe nadležnosti, ocenjuje ili ispituje zakonitost i ustavnost akata, zakona, opštih akata, organizacija ili institucija kojim su poverena javna ovlašćenja, ali nemojmo zaboraviti jednu činjenicu, jednu činjenicu koju treba građani da znaju, a to je činjenica da je do nedavno Ustavni sud raspravljao o povredi prava koje je elementarno pravo stranke u postupku, a to je povreda prava na suđenja u razumnom roku.
Donošenjem Zakona o povredi prava na suđenje u razumnom roku Ustavni sud je rasterećen ogromnog broja predmeta gde su se upravo ustavne žalbe odnosile na povrede prava na suđenje u razumnom roku. Zašto? Zbog toga što su stranke bile nezadovoljne ne samo u dugogodišnjim, nego i u ne malom broju slučajeva višedecenijskim postupanjem od strane sudova ili postupajućih sudija ili su na drugi način činjene povrede koje upravo ukazuju da je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku, a šta je to imalo za posledicu? Pa, imalo je za posledicu da nakon što je Ustavni sud kao poslednja barijera takve povrede kada je u pitanju domaće pravosuđe stranka imala pravo da inicira postupak pred sudom u Strazburu i da traži naknadu štete u slučaju da se utvrdi povreda takvog prava.
Trenutno je Ustavni sud ostao kada su u pitanju ustavne žalbe nadležan za povredu prava pravičnosti u postupcima o kojima stranka tu povredu trpi. Međutim, ono što mi u poslaničkoj grupi SPS posebno ističemo jeste da se Ustavni sud i do sada, a sigurni smo i od sada, određivao prema takvim povredama na adekvatan način. Da li je nekad od strane javnosti to posmatrano drugačije, da li je javnost to doživljavala kao loš rad Ustavnog suda ili ne, to je ipak neko pitanje koje izlazi iz okvira onoga o čemu mi danas raspravljamo, jer mi moramo imati u vidu činjenicu da je Ustavni sud uvek stao u cilju zaštite povrede prava sloboda Ustavom zagarantovanih i zajemčenih svih tih prava i sloboda i načela i da u tom pravcu su uglavnom većina odluka koje su donete, donete u korist stranke koja je to pravo tražila da joj se zaštiti.
Ovde je bilo dosta komentara oko toga kako to da se sad sprovodi postupak na način kako se sprovodi. Pa, zato što ne može drugačije. Čak je bilo predloga da se ovaj postupak obustavi, što je apsolutno nedopustivo. Mi imamo regulisan postupak koji moramo da ispoštujemo i van toga ne možemo da se krećemo. Šta to znači obustaviti postupak izbora sudija Ustavnog suda? Pa, sada imamo situaciju u kojoj Ustavni sud sačinjava trenutno samo šest sudija jer je za devet sudija prestala funkcija iz određenih razloga, što znači da smo obavezni kao parlament da doprinesemo da se Ustavni sud što pre kompletira i da se Ustavni sud što pre pojavi u funkcionalnom smislu reči, odnosno da može raditi i po zakonu i po Ustavu i donositi odgovarajuće odluke.To je naša obaveza, to je naša dužnost i mi tu obavezu i dužnost moramo ispuniti što pre, i zbog toga se danas i vodi ova rasprava.
Što se tiče ovlašćenih predlagača, tu se apsolutno ništa ne može zameriti. Predsednik Republike je koristeći svoje pravo predložio osam kandidata, od kojih će četiri izabrati Skupština Republike Srbije, tj. mi narodni poslanici. S druge strane, mi ćemo, sigurno je, potvrditi listu od 10 kandidata koje je predložio ovaj parlament, a sa te liste će predsednik Republike, koristeći svoje pravo, imenovati pet sudija Ustavnog suda.
Ono što mi u poslaničkoj grupi SPS smatramo nedopustivim to je danas bio pokušaj dela opozicije da se koristeći imenima i prezimenima taktički doprinosi diskvalifikaciji kandidata koji su predloženi za sudije Ustavnog suda. Zaista je to jedan nemoralan, necivilizovan i licemeran čin koji ničim ne doprinosi da se ovaj postupak sprovede na zakonit način, da bude pravičan i da bude efikasan i kvalitetan.
Zahvaljujem se svim poslanicima koji nisu koristili takvu mogućnost koja je apsolutno neprihvatljiva iz svih razloga koje sam izneo da se govori o imenima i prezimenima. Kredibilitet i profesionalni dignitet ljudi koji su predloženi se ne može dovoditi u sumnju na taj način, jer svako od predloženih kandidata ima svoje stručne reference, svako od predloženih kandidata u svojoj radnoj biografiji ima svoje rezultate i uspehe u radu, bez obzira kojim se poslom bave, bez obzira da li sad posmatrali sa aspekta da li je on profesor državnog fakulteta, odnosno fakulteta na državnom univerzitetu iz oblasti Ustav. Naravno, da bi svi bili zadovoljni kada bi bilo isključivo sve bilo vezano za tu materiju, ali nije, niti može. Zato je i predlog našeg kandidata bio upravo u tom pravcu da kandidat bude iz reda pravosuđa, da bude iz suda i da dolazi iz suda, da ima rezultate rada koji su proverljivi, da ima rezultate rada koji su i te kako značajni i da su ti rezultati rada ostavili trag u pravosudnom sistemu.
Prema tome, mi u poslaničkoj grupi SPS nemamo apsolutno ni jedan jedini razlog da ne doprinesemo i u delu vladajuće koalicije, a i kao zakonom ovlašćeni da možemo predlagati da se libimo tog predloga, jer smatramo da je predlog jako kvalitetan.
Ono što je veoma važno istaći jeste činjenica da teško ko u ovoj Skupštini, barem na način kako je to danas pokušano, može da ospori kvalitet bilo kog kandidata i oni sa liste koje je predložio predsednik Republike, gospodin Tomislav Nikolić, nesumnjivo zavređuju pažnju.
Gospodin Martinović je istakao imena i prezimena ljudi koji nesporno imaju izuzetno visok profesionalni dignitet i zato su njihove radne biografije izuzetno obimne, ali ne što su obimne, nego što je u tim radnim biografijama sadržano ono što podrazumeva njihove rezultate, njihove uspehe u obavljanju posla kojim se bave, kako u oblasti profesure, tako i u oblasti pravosuđa, jer na listi kandidata, koje je predložio gospodin Tomislav Nikolić, imamo i predsednika Privrednog apelacionog suda koji je nesumnjivo jedan od najuspešnijih sudova, generalno posmatrano, u sistemu pravosuđa Republike Srbije. Znači, ničim, apsolutno ničim, ni jednim jedinim argumentom, ni jednom jedinom relevantnom činjenicom se ne može osporavati ono što podrazumeva kvalitet predloga oba predlagača.
Ovde nemamo trećeg predlagača. Nemamo Vrhovni kasacioni sud koji je po Ustavu treći predlagač kandidata za sudije Ustavnog suda, što na kraju krajeva nije moglo, niti imalo potrebe, ali su zato dva predlagača koja su ovlašćena u zakonom propisanoj proceduri iznela predloge i ja sam uveren da će među tim predlozima oni najbolji, oni najkvalitetniji biti sudije Ustavnog suda.
Što se tiče predloga koje je gospodin Tomić u ime VSS izneo, zaista bi bilo krajnje neprimereno da mi sa ove tačke gledišta ocenjujemo i procenjujemo i validnost i kvalitet tih predloga. Uvek sam isticao da VSS svojim odgovornim pristupom, kada je u pitanja izbor nosilaca pravosudnih funkcija, iznalazio najbolja rešenja i u ovom slučaju je tako nešto prisutno i u ovom slučaju, kada razmatramo o toj tački dnevnog reda, postoji puno poverenje u rad VSS i smatram da je ono što je predloženo, kako u odnosu na sudije koje se prvi put biraju na sudijsku funkciju, tako i u odnosu na ostala kadrovska rešenja, dobro i kvalitetno predloženo.
Ovde imamo jednu situaciju, nadam se da neću pogrešiti, gospodine Tomiću, koja je bila nužnost, a to je utvrđivanje prestanka funkcije predsednika Privrednog suda u Beogradu. Zašto? Da to nismo uradili imali bi pravne posledice, kako za Privredni sud u Beogradu, tako i dalje, upravo zbog činjenice da je taj isti predsednik Privrednog suda u Beogradu izabran za sudiju Privrednog apelacionog suda u Beogradu. To je samo jedan dokaz da Privredni apelacioni sud u Beogradu predstavlja sud u koji treba imati poverenja i sud koji je do sada svojim rezultatima rada pokazao da se to poverenje ni u kom slučaju ne može dovoditi u sumnju.
Na kraju, želim samo još jednu činjenicu da istaknem. Danas smo, a i juče, na Odboru za zakonodavstvo i ustavna pitanja konstatovali nešto što treba da ode odavde kao poruka prema građanima, ali poruka koja ne podrazumeva diskvalifikaciju, koja ne podrazumeva da se imenima i prezimenima ljudi, pežorativno rečeno, ispiraju usta, ne podrazumeva da se neko ko ne zna mnogo ni o sudstvu, ni o profesiji koja je u sudstvu zastupljena bavi, kroz intrige, kroz spletkarenja, kroz bilo šta što ne dolikuje Narodnoj skupštini i nama poslanicima koji predstavljamo Narodnu skupštinu i na taj način urušava ugled kandidata koji će, barem neki od njih sigurno, biti sudije Ustavnog suda i sudije sudova opšte nadležnosti.
Zato se pridružujem svemu onome što je rečeno na Odboru za zakonodavstvo i ustavna pitanja i onome što je od strane ovlašćenog predlagača, čija se opet, kažem, legitimacija ne može dovoditi u sumnju bez obzira koliko to ko osporavao, smatram da je to kvalitetno, dobro rešenje i zbog toga će poslanička grupa SPS u danu za glasanje podržati prevashodno utvrđenje liste koju je predložila predsednica Skupštine Republike Srbije, Maja Gojković, sa 10 kandidata za sudije Ustavnog suda i smatram da ćemo sigurno uspeti da iznađemo najbolja od najboljih rešenja koja se nalaze na listi predloga koje je predložio predsednik Republike, gospodin Tomislav Nikolić. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Logično je da svi mi želimo da pravosuđe bude što efikasnije, pa u smislu tog cilja efikasnosti pravosuđa logično je da i nosioci pravosudnih funkcija imaju adekvatne zarade i logično je da te zarade budu značajno veće nego što su sada. Međutim, ono što moramo da prihvatimo kao činjenicu jeste da je prevashodno ovaj budžet takav kakav jeste i nije moguće intervenisati u budžetu. Moguće je intervenisati u Zakonu o sudijama, moguće je intervenisati u Zakonu o državnim tužiocima. Kada? Kada se steknu finansijski uslovi za jednu takvu intervenciju.
Podsećanja radi, Ministarstvo pravde i državne uprave je pre nekoliko godina učinilo nešto što je jako afirmativno za sudije i tužioce, nažalost, odlukom Ustavnog suda je suspendovano. Šta je to? Sudijama na republičkom nivou, odnosno sudijama republičkog ranga je upravo Zakonom o sudijama priznato pravo da imaju novčanu naknadu za odvojen život. To su bile sudije Vrhovnog kasacionog suda, Privrednog Apelacionog suda, i mislim da je to bio Upravni sud. Sve ostale sudije, nažalost, nisu mogle imati takvu naknadu, zbog čega je i podneta inicijativa Ustavnom sudu, pa je Ustavni sud doneo odluku da se jedna takva odredba smatra neustavnom.
Naravno da je i u tom pravcu poslaničko pitanje SPS bilo postavljeno na taj način, da i u tom pravcu bi trebalo u budućem periodu poraditi na tome da se sve sudije na neki način ravnopravno tretiraju i da imaju ravnopravan status. Međutim, u ovoj situaciji u kakvoj je trenutno i budžet i u kakvoj trenutnoj situaciji se Ministarstvo pravde određuje prema tome, tim pre što je Ministarstvo finansija odvojilo određena sredstva za socijalna davanja, mislim da to trenutno nije moguće. Hvala.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Reklamiram član 107. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Zašto? Konačno se danas vidi da je dostojanstvo Skupštine ugroženo. Prvo na primeru ministra Vujovića, a sada na primeru ministra Antića.
Senzibilitet poslanika ne može da bude ni u kom slučaju osetljiviji od senzibiliteta ministara koji su ovde. Ja sam juče rekao da ministri ne mogu da budu voštane figure, da ih mi posmatramo ovde na odstrel i da kritikujemo neumereno i neprimereno kako bih dezavuisali, odnosno diskvalifikovali njihov rad.
Ako je to cilj, onda ova Skupština ne ide u dobrom pravcu, onda to nisu dobre poruke građanima, onda šaljemo jako loš poruke.
Sa druge strane, niko ne može da ospori pravo ministra da odreaguje. Ministar Antić je činjenično i zaista činjenično i utemeljeno odgovarao na pitanje koje mu je postavljeno i zbog čega se takav pristup ministra, koji se određuje prema pitanju narodnog poslanika, posmatra maliciozno.
Moramo kao narodni poslanici konačno da shvatimo kako ćemo uspostaviti dijalog sa ministrima. Taj dijalog ne može da bude diskvalifikacija, omalovažavanje ni sa jedne ni sa druge strane.
Moramo konačno da uspostavimo rečnik koji je primeren ne samo Skupštini, nego rečnik koji treba da odslikava nas kao prave predstavnike građana koje zaista i treba da predstavljamo.
Ja vas molim da u tom smislu narodni poslanici zaista ubuduće nastave rad i vode jedan korektan dijalog sa ministrima, a ne na način kako je to malopre bilo. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući. Vi ste reagovali, ali ste reagovali kasno. Već je moja prethodnica uradila nešto što je apsolutno nedopustivo, čime je povredila član 106…
(Boško Obradović, s mesta: Koji član Poslovnika?)
…čime je povredila član 106. u vezi člana 27…
(Boško Obradović, s mesta: Koji član?)

To je samo trenutna slika Narodne skupštine, nažalost nedopustiva, nažalost, onakva kakva ne treba da bude pred građanima, ali mi je drago da građani mogu da prepoznaju ko tu sliku stvara.
Ja sam reklamirao vrlo jasno član 106. i molim vas da ubuduće na povrede ili zloupotrebe poslovničkih prava reagujete odmah. Dozvolili ste da narodna poslanica završi kompletnu repliku. Pozvala se na povredu Poslovnika, a replicira ministru, što je apsolutno nedopustivo. Molim vas da ubuduće takve zloupotrebe poslovničkih ovlašćenja sankcionišete odmah, a ne na samom kraju.
Ja, naravno, neću uzurpirati pravo ministra da odgovori na sva pitanja. Hvala.