Hvala, predsedavajući.
Poslanička grupa SPS će u danu za glasanje podržati set zakona o kome vodimo raspravu. U svakom slučaju, ono što mi se čini trenutno najvažnijim i najaktuelnijim kada su u pitanju četiri predložena zakonska akta, to je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Tako da će u ovoj mojoj diskusiji upravo tom zakonu biti posvećena posebna pažnja.
Nažalost, i u jučerašnjoj, pa i današnjoj raspravi, nismo čuli ono što je suštinski vezano za ovaj zakon. Previše kritika, a malo argumenata koji daju podršku da ovaj zakon može u praktičnom smislu reči da donese veoma pozitivne rezultate. Zašto? Zbog toga što je ovo prvi put da neko ko je predlagač sistematizuje jedan ovakav zakonski akt, odnosno da sistematizuje određena protivpravna ponašanja u smislu prevencije na način kako ste to vi učinili. Zbog toga imate podršku nesumnjivu i zbog toga Poslanička grupa SPS ovaj zakon posmatra kao zakon koji će dati dobre rezultate.
Ono što je jako važno istaći jeste činjenica da ovaj zakon moramo posmatrati prevashodno kao preventivni zakon i da on prevashodno ima smisao prevencije i da mu je cilj prevencija. Ni u kom slučaju represija i ni u kom slučaju inkriminacija nečega što je već predviđeno odredbama Krivičnog zakonika. Dotaći ću se ja i zakona za koje sam trenutno prozvan. Ali, kad sam se fokusirao na ovaj zakon, onda moram istaći nešto što mi se čini jako važno, prevashodno zbog dama, odnosno osoba ženskog pola i u parlamentu i u državi, na kraju krajeva i globalno, ako ćemo pošteno da govorimo.
Iako ovaj zakon ne pravi diskriminaciju i ne pravi razliku između muškog i ženskog pola, logično je da su u fokusu ovog zakona žene, prevashodno zbog toga što imamo jedan potpuno patrijarhalan sistem i razmišljanja i odnosa koji važe
u porodici, gde postoji supremacija – supremacija osobe muškog pola u odnosu na ženu koje je u svakom slučaju u izvesnom diskriminatorskom položaju, imajući u vidu da nema onaj stepen moći koji bi je mogao izjednačiti sa onim koji tu moć manifestuje, nažalost kroz nasilje.
Ovaj zakon ima za cilj da dokaže i pokaže da nasilje u porodici više nije privatna stvar porodice i da nasilje u porodici nije više lična stvar člana porodice. Nasilje u porodici postaje društveni fenomen kojim treba da se bavi država, kojim treba da se bavi društvo i na osnovu kojeg treba da se donesu odgovarajući zakon, upravo ovakav o kome sada diskutujemo.
Zašto prevencija? Prevencija zbog toga što smo imali jednu prazninu koju do sada niko nije popunio, a to je praznina od momenta kada nasilje preti, odnosno praznina kada je nasilje učinjeno i postoji opasnost da će se ponoviti, do momenta kada u procesnopravnom i krivičnopravnom smislu reči stupaju oni koji predstavljaju organe gonjenja i koji nastavljaju procesuiranje učinilaca krivičnih dela. Tu prazninu popunjavamo upravo na način kako je to definisano.
Međutim, ono što mi se čini da bi trebalo ukazati jesu određene nedorečenosti u zakonu, za koje je poslanička grupa SPS podnela amandmane, nadam se da ćete te amandmane pažljivo i brižljivo analizirati i da ćete ih, na kraju krajeva, i usvojiti.
Poći ću od toga što predstavlja sam početak zakona, a što je otprilike negde i cilj zakona, a to je prepoznavanje nasilja ili prepoznavanje nasilnika. Po nama u poslaničkoj grupi SPS, ovo je otprilike i neki najosetljiviji detalj ili najosetljiviji momenat. Zašto? Zbog toga što za prepoznavanje nasilja i nasilnika nije dovoljno samo ono što podrazumeva prijavu, proučavanje prijave ili obaveštenja da je nasilje učinjeno, s jedne strane, i s druge strane, neke fizičke ili psihičke tragove koji nesumnjivo postoje na žrtvi, ali se ne mogu posmatrati kao dovoljni da bi se uopšte moglo govoriti o nasilju u onom pravom smislu reči. Zašto? Pa zbog toga što se moraju ispitati mnoge druge okolnosti i utvrditi mnoge druge činjenice, da li upravo neko lice koje je osumnjičeno zaista nasilnik, da li to lice ima nasilničke namere ili ne, da li od tog lica zaista neposredno preti opasnost da će učiniti nasilje ili se možda greši.
Kada se te dileme uzmu u obzir, da postoji mogućnost da neko ko nije dovoljno stručno edukovan, ko nije specijalizovan, izađe na lice mesta, postupi po prijavi, obiđe porodicu ili porodično domaćinstvo i vidi da je stanje manje-više normalno, vrati se u policijsku stanicu, učinilo se nasilje. Neko je pretučen ili ne daj bože ubijen. Postoje, dakle, dileme na koje je teško dati logičan odgovor. Ali, u svakom slučaju, bez obzira na sve dileme koje opterećuju i one koje će neposredno primenjivati zakon i one koji će postupati po tom zakonu u smislu obaveze da moraju prijavljivati nasilje, po nama u poslaničkoj grupi SPS, najbolje rešenje je da se reaguje odmah i da čak i oni koji možda nisu specijalizovani kao policijski službenici, oni bi morali da reaguju što pre, što hitnije i da postupe na način koji podrazumeva prevashodno zaštitu žrtve od nasilja, a posle toga i davanje podrške žrtvi nasilja.
Ono što ministarko poslanička grupa Socijalističke partije Srbije želi posebno da vam ukaže, jeste činjenica da u predloženom tekstu zakona koji ste nam dali, postoji nešto gde je žrtva nasilja isključena, a mislimo da ne bi trebalo da bude isključena, a to je u pogledu informisanosti, odnosno u pogledu obaveštavanja.
Naime, nigde u ovom zakonu ne stoji da i žrtva nasilja treba da bude obaveštena o svakoj fazi, o svakom momentu, svakom detalju postupka koji se vodi u cilju prevencije od nasilja.
Šta hoću da kažem? Prvo, u naređenju koje izriče nadležni policijski službenik bi bilo sasvim logično da postoje lični podaci o žrtvi nasilja. Uglavnom je to žena. To ovde nema. Definisali smo otprilike neku formu naređenja i rekli šta to treba naređenje da sadrži osim hitnih mera koje se izriču ili kumulativno ili pojedinačno. Zašto nema ličnih podataka o žrtvi nasilja, kada se hitna mera upravo odnosi na žrtvu nasilja?
Drugo, zbog čega žrtva nasilja nije obaveštena dostavljanjem naređenja? Zbog čega žrtva nasilja nije obaveštena dostavljanjem odluke suda koji postupa po predlogu javnog tužioca? Zbog čega žrtva nasilja nije obaveštena i o odluci o žalbi?
Žrtva nasilja mora biti obaveštena o svemu zbog toga što bilo kakvo obaveštenje koje se daje žrtvi nasilja podrazumeva prvo smirivanje žrtve nasilja, to je pod jedan, smanjenje stepena ili intenziteta straha koji nesumnjivo postoji kod žrtve nasilja od nasilnika i treće, pa to je početak oporavka žrtve nasilja. To je neka njena psiho-socijalna stabilizacija. Logično je da onda zaista treba da postoji nešto što podrazumeva obaveštavanje i žrtve nasilja o svakom detalju i o svakoj fazi postupka.
Sledeće, u zakonu je predviđeno da policijski službenici koji reaguju po prijavi mogu čak i sami i na zahtev nadležnog policijskog službenika da izvrše radnju dovođenja potencijalnog učinioca nasilja. Ponavljam sami, ako ostanemo na tome da sami mogu da dovedu potencijalnog učinioca nasilja, otvaramo mogućnost, s jedne strane zloupotreba, s druge strane voluntarizma, s treće strane nestručnosti, pa čak i štetnih posledica.
Zašto ovo govorim? Upravo sam naveo primer, policijski službenik koji nije edukovan, koji nije prošao obuku koja je u zakonu zaista dobro definisana, jer jedan od delova ovog zakona daje posebnu težinu obuci, odnosno specijalizaciji. Onda dolazimo u problem da možda bude doveden neko ko ne treba da bude doveden. Po nama, policijski službenik koji interveniše, koji postupa po prijavi od nasilja bi bio obavezan i to je suština nečega što će biti amandman o kome ćete vi razmatrati, jeste da mogu predložiti nadležnom policijskom službeniku da se dovede potencijalni nasilnik, ali ne sami da ga dovedu i onda da na zahtev tog potencijalnog nasilnika isto lice dovedu. To bi bilo pravo i pravilno rešenje kada je u pitanju postupanje policijskih službenika koji nemaju specijalizaciju, odnosno edukaciju.
Sledeće što je jako važno kada govorimo o ovom zakonu, jeste da bi trebalo da analizirate posebno zbog čega viši tužilac izjavljuje žalbe, a ne osnovni tužilac? Viši tužilac nije stranka u postupku. Osnovni tužilac odlučuje o tome da li će podneti predlog za produženje hitne mere. Višeg tužioca tu nema. Mislim da bi u tom pravcu trebalo izmeniti i prihvatiti i tu našu sugestiju u pogledu poboljšanja kvaliteta ovog zakona.
Na kraju, dve stvari koje su takođe bitne u pogledu ovog zakona. Prva, jeste da su rokovi koje ste predvideli za postupanje veoma kratki. Nisam siguran i mi u poslaničkoj grupi Socijalističke partije Srbije, da li se uopšte u tim rokovima može bilo šta uraditi. Definisano je da osnovni javni tužilac je dužan da u roku od 24 časa od dana uručenja naređenju ili od momenta, ili od minuta, od časa, uručenja naređenja potencijalnom nasilniku mora odlučiti o predlogu za produženje hitne mere, samo 24 časa. Za tih 24 časa nadležan tužilac bi morao da prikupi podatke, morao bi da prikupi određene stručne ocene i procene. Morao bi da dođe do nekih drugih činjenica koje bi mu bile dovoljne da konačno odluči o predlogu za produženje hitne mere.
Da li to može u roku od 24 časa da uradi? Nisam siguran. Da li može sud da u roku od 24 časa donese odluku koja se vezuje za produženje hitne mere, a da opet sve ovo prethodno pribavi i utvrdi činjenice, brižljivo ih analizira, itd? Opet nisam siguran da je to moguće u tako kratkom roku. Ovi rokovi mi se čine neadekvatnim rokovima za postupanje za sve one koji su definisani kao učesnici u postupku, bez obzira da li je u pitanju tužilac ili sudija. Dvadeset četiri časa je jako, jako mali rok.
U zakonu nisu predviđene ni kazne ili sankcije koje se odnose na one koji su svi drugi osim onih koji ne prijavljuju nasilje ili opasnost od nasilja. Mi u poslaničkoj grupi Socijalističke partije Srbije smatramo da je to neophodno potrebno i da se ne možemo osloniti samo na to da će protiv nekoga biti pokrenut disciplinski postupak, bez obzira da li je u pitanju sudija, tužilac, da li je u pitanju direktor Centra za socijalni rad ili bilo ko drugi. Mora postojati odgovornost i mora postojati zaprećena kazna za nepostupanje po obavezama iz zakona.
Mi smo shodno primenom Zakona o prekršajima predložili amandmanom da se te kazne uvedu i da je to zaista jedno dobro rešenje u smislu da će novčanim kaznama biti kažnjeni svi oni koji ne postupaju po obavezama koje su ovde navedene.
Kada su u pitanju odredbe Krivičnog zakonika, odnosno izmene i dopune Krivičnog zakonika, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije daje punu podršku uvođenju novih krivičnih dela, dekriminalizaciji pojedinih krivičnih dela, naročito novih krivičnih dela kada je u pitanju privreda.
Zaista u tom smislu intervencija je bila neophodna i u tom smislu je vrlo uspešno predloženo da se normiraju određena krivična dela koja su bila potrebna značajno ranije, da se ne lažemo, zloupotreba u privatizaciji je krivično delo koje je trebalo uvesti još 2001. godine, kada je donet skandalozan Zakon o privatizaciji koji je uništio privredu Srbije, kada je došlo do otuđenja u bescenje imovine subjekata privatizacije, kada se najveći kriminal u tom periodu od deset, možda malo i više godina sprovodio i tek se sada reaguje. Ali, dobro je da se reaguje i dobro je da je predlagač predvideo i ovaj vid inkriminacije, odnosno krivičnog dela.
Vi ste juče na uvodnom izlaganju dali jedno obrazloženje jednog novog krivičnog dela, a to je krivično delo proganjanja. Očigledno je da je predlagač učinio zaista veliki napor da ovo krivično delo pojasni u smislu njegove kvalifikacije.
Međutim, ovde moramo da skrenemo pažnju na jednu činjenicu za koju nisam siguran da će u praksi da izazove dobar rezultat, odnosno da ne izazovemo neujednačenu sudsku praksu. Zašto ovo govorim?
Prvo postavlja se pitanje što se tiče samog pojma upornog proganjanja. Da li ga treba dodatno definisati? Vi ste dali predlog kada smatrate da postoji obeležje krivičnog dela. Hajde da ga protumačimo. Kako utvrditi da neko nekog prati i to utvrditi da neovlašćeno prati u određenom vremenskom periodu? Koji je to vremenski period? Sedam dana, petnaest dana, mesec, šest meseci, godinu. U zakonu to nemamo. U praksi kako će postupati sudije i tužioci ako se vezuju za određeni vremenski period? Da li će ga široko tumačiti ili će biti restriktivni?
Drugo, da li svako praćenje podrazumeva neovlašćeno praćenje i kako utvrditi da li je ovlašćeno ili neovlašćeno? Ako postoji i drugi razlog koji nema motivaciju protiv pravnog delovanja i nema takve pobude, onda nemamo neovlašćeno praćenje.
Sledeće, obeležja ili bića ovog krivičnog dela uvedeno je nešto što već postoji kao normirano u Krivičnom zakoniku, a to je krivično delo ugrožavanja sigurnosti, pa se tu postavlja jedna slična definicija, a to je pretnja napadom na život, telo i slobodu drugog lica ili njemu bliskog lica.
Dakle, vrlo slična, vrlo približno slična definicija kao što je definicija sa kvalifikacijom krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti.
Kada je u pitanju krivično delo polnog uznemiravanja, skrećemo pažnju na definisani pojam polnog uznemiravanja gubi smisao. Meni se čini da ovde nema narodnog poslanika koji će na neki način dovesti u sumnju ovo što ću da kažem, a to je da smo mi bukvalno bombardovani i verbalnim i neverbalnim ponašanjem koje podrazumeva jednu vrstu gaženja našeg dostojanstva kako ličnog, tako i seksualnog i polnog i svakog drugog, pre svega zadržavanja naše intime i privatnosti i to kroz skaradne spotove sa lascivnim scenama, sa raznoraznim medijskim nastupima koji upravo imaju ovaj karakter verbalnog i neverbalnog ponašanja koji predstavljaju klasičnu vrstu polnog uznemiravanja. Govorim o medijima, govorim o sredstvima informisanja koji upravo na ovaj način čine nešto što se podrazumeva kao protivpravno delovanje. Ako niko od njih krivično ne odgovara, kako onda da odgovara fizičko lice kome se preti na ovaj način?
Ono što je takođe važno istaći jeste i krivično-pravna odgovornost lekara zdravstvene ustanove, jako dobro sistemsko rešenje koji proglasi umrlim živo novorođenče radi promene porodičnog stanja, s tim što mi u poslaničkoj grupi SPS smatramo da bi tu zaprećena kazna od predviđene trebala da bude daleko teža, daleko strožija.
Što se tiče krivičnih dela iz oblasti privrede, moram da istaknem nešto što predstavlja veliko zadovoljstvo cele struke, a to je normiranje krivičnog dela prevare u obavljanju privredne delatnosti. Ovo ne da je dobro rešenje, nego je izuzetno dobro rešenje zbog toga što su prevare i prevarne radnje u najvećoj meri zastupljene upravo u ovoj oblasti, a to je privreda i privredne delatnosti. Zato imate snažnu podršku u tom smislu.
Na kraju bih želeo da istaknem nešto što mi se čini jako važnim, a to je kada su u pitanju krivična dela protiv polnih sloboda, mislim da bi kazne trebale da budu daleko, daleko strožije.
Ono što se ovde nameće kao pitanje neformalno dok diskutujem, da li i zakon koji se odnosi na genocid i Srebrenicu, naravno da se to pitanje postavlja kao pitanje od značaja za državu Srbiju i naravno da je tu i Haški tribunal rekao svoje, i u tom pravcu SPS ne želi da beži ni od kakve odgovornosti za bilo kakva zlodela koja su učinjena, ali isto tako želi da se sva zlodela ravnopravno i potpuno jednako tumače i da budu pod istim aršinom, jednaki pred zakonom, jednaki pred pravnim sistemom, jednaki pred kaznama svih onih koji su zlodela činili, bez obzira kojoj naciji pripadaju, bez obzira kojoj veroispovesti pripadaju.
U svakom slučaju, na kraju želim da istaknem da ovo što ste predložili uživa nesumnjivu podršku, da ćemo glasati za predloženi set zakona i da se nadamo da ćete amandmane koje smo podneli analizirati i da ćete barem neki od amandmana prihvatiti sa jednim jedinim našim motivom, a to je poboljšanje kvaliteta ovog zakona, što je svima nama jedinstven cilj. Hvala vam.