Zahvaljujem se predsedavajući.
Za razliku od gospodina Dačića, koji je u to vreme bio premijer, ekspert za stečaj kao ministar se nije bavio svojim poslom, jer da se bavio svojim poslom, mi danas ne bi imali priliku da raspravljamo o nečemu o čemu moramo da raspravljamo.
Raspravljamo o nečemu što je akumulacija problema ne samo generisanih od njega, već generisanih mnogo ranije, od 2001. godine, pa na ovamo. I sad smo izmislili toplu vodu da možemo da rešavamo probleme kroz stečaj, da možemo da rešavamo probleme tako što ćemo oterati hiljade zaposlenih na ulice, ostaviti njihove porodice na ivici egzistencije, razmišljati kako ćemo namiriti poverioce i to sve poverioce, ne samo obične stečajne, već i one razlučne, koji imaju prava na odvojeno namirenje, postaviti pitanje da li će uopšte ostati bilo šta od te stečajne mase da se naplati, zaboravljajući pri tome činjenicu da je i država poverilac „Železare“ i zaboravljajući jednu suštinsku činjenicu, da je ova Vlada RS i u vreme kada je njom predsedavao Ivica Dačić, a danas Aleksandar Vučić, preuzela ogromne terete, neverovatno velike terete sa kojima se bilo koja vlada teško može boriti.
Ovaj način rešavanja problema je način rešavanja koji je jedino moguć i prihvatljiv, prevashodno za zaposlene u „Železari“ a i za privredu Republike Srbije i mi, uveren sam, svi zajedno u vladajućoj koaliciji želimo da se ovakvi zakoni više nikad ne donose, jer je naš cilj da privreda ozdravi, da izađe iz stečajnog statusa, da izađe iz privrednog kolapsa i nećemo imati potrebe da pričamo o ovome o čemu pričamo. Zahvaljujem se.

Zaista mislim posle ovoga da replika više nema smisla zato što je prethodnik sve o sebi sam rekao. Da su Aleksandar Vučić i Ivica Dačić čekali utopijske ideje da se sprovedu, ko zna dokle bi došla „Železara“ i cela privreda Republike Srbije a, na sreću, nisu čekali.
Sve je ovo jedna lepa priča samo se postavlja pitanje odakle pare, ko će to da da toliki novac da bi se povezao svim firmama radni staž, isplatile zarade, itd. Utopijske priče nemaju nikakvog smisla. Umesto zamešateljstava i pokušaja da se pravi razdor između tadašnjeg premijera i prvog potpredsednika trebalo je raditi. Očigledno se u tadašnjem resoru nije radilo.
Neću da komentarišem ove mejlove na koje ukazuje gospodin Rističević, jer ko ih je pisao dobro zna šta je pisao i šta je sadržina tih mejlova i sa kojim ciljem. Na sreću ti mejlovi nisu doveli ni do destabilizacije Vlade, ni do razdora između koalicija. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem.
Molim moje kolege narodne poslanike da ova, uslovno rečeno, završna reč, ne zvuči pretenciozno. Očigledno je da još uvek nije data jasna politička poruka građanima Republike Srbije sa ove sednice, a ta politička poruka sa ove sednice nije ni ono što su rekli narodni poslanici koji predstavljaju političku orijentaciju i grupu iz „Dveri“, nije to ni ono što su rekli poslanici iz DS. Nismo bili dužni da dajemo bilo kakve odgovore, jer smo imali jedan jasan cilj.
Taj cilj podrazumeva da damo autentično tumačenje jednog zakona, i to jedne odredbe zakona. Šta to, poštovani građani Srbije, znači? To znači da smo potvrdili da naši zakoni, konkretno zakon koji smo nedavno usvojili, pruža pravnu sigurnost do sada „Železari“ Srbije, od sada kupcu dobara „Železare“ Srbije, koji će nakon sticanja prava svojine na tim dobrima, ma bili oni objekti, ma bili podzemni vodovi, ili druga dobra, imati pravo službenosti ili, preciznije reći, korišćenja zemljišta da mogu doći do tih dobara, da ta dobra mogu održavati, da ih mogu popravljati i sanirati, što podrazumeva u pravnom smislu reči stvarnu službenost, koja se prenosi. To opet znači da će posle kupca „Železare“ i svaki sledeći kupac tu pravnu sigurnost ostvarivati upravo preko ovog zakona.
I to je bio cilj. Nije bio cilj uvođenje u stečaj. Mi smo stečaj, hvala bogu, izbegli. Nije bio cilj bilo kakva reorganizacija u stečaju, i to smo hvala bogu izbegli. Bio je cilj pronaći strateškog partnera, anulirati sve ono što do sada decenijama nije bilo urađeno, što je decenijama propuštano da bude urađeno, od uvođenja u katastar zemljišta do regulisanja imovinsko-pravnih odnosa. I taj cilj smo ostvarili donošenjem zakona.
Sada pružamo pravnu sigurnost svima onima koji nakon ostvarenja ovog cilja žele da kao strateški partneri Vlade Republike Srbije, države Srbije i u interesu građana Srbije budu vlasnici onoga što bude predmet ugovora o prodaji, što bude predmet prenosa prava svojine i što ude predmet korišćenja zemljišta da bi se ta dobra mogla održavati, eksploatisati i od toga ostvarivati prihod. To je bio cilj i to je veoma jasno sadržano u zakonu i sve ono što podrazumeva odredbe zakona mi nismo ni u kom slučaju povredili. Nismo povredili odredbe Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa. Nismo povredili odredbe Zakona o planiranju i izgradnji, jer smo to isto mogli da rešimo i kroz institut zemljišta za redovnu upotrebu objekata. Našli smo da je ovo rešenje pravno prihvatljivije i na taj način obezbedili ovaj put „Hestilu“, posle „Hestila“, daj bože dugo „Hestilu“, nekom drugom koji će ova prava i ovu pravnu sigurnost ostvariti.
Da li će ova službenost biti upisana u katastar ili neće? To zavisi isključivo od sticaoca i apsolutno je lažna predstava koja je ovde stvarana da se ne upisuje u katastar. Nije tačno. Upisaće se u katastar, ukoliko to sticalac bude hteo, a logično je da će imati interes za tako nešto, jer je u pitanju javna evidencija, u pitanju je transparentnost na koju mnogi ukazuju, cela ova naša struktura poslanika iz našeg parlamenta, i na taj način smo konačno došli do onoga do čega je trebalo doći pre 15, 20, možda 30, 40 godina.
Ja vam se zahvaljujem. Još jednom je veliko zadovoljstvo što poslanička grupa SPS, koja participira u vlasti države, odnosno Vlade Republike Srbije, donosi ovakvo autentično tumačenje. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Poštovani prvi potpredsedniče Vlade RS, uvaženi ministre, uvaženi gospodine Đorđeviću, šef poslaničke grupe SPS je već najavio stav poslaničke grupe SPS kada je u pitanju predlog o kome danas raspravljamo.

Ja ću se u diskusiji direktno obraćati prvom potpredsedniku Vlade RS, imajući u vidu da on ima legitimaciju predlagača, a naravno da ću u svojoj diskusiji uzeti u obzir sve ono što se vezuje za izbor i podršku predlogu za ministra i to novog ministra odbrane RS.

Naime, mi se u zadnje vreme suočavamo sa brojnim bezbednosnim rizicima i na te bezbednosne rizike Vlada RS više neko kvalitetno odgovara. Današnji čin rasprave o predlogu za izbor ministra vojnog predstavlja još jedan dokaz o odgovornosti Vlade RS i doslednosti u sprovođenju proklamovanih ciljeva.

Nesumnjivo je da je jedan od najznačajnih ciljeva povećati kapacitet Vojske RS, povećati ono što podrazumeva potencijal naših oružanih snaga kako bi se izbegli svi bezbednosni rizici.

Nažalost, tih bezbednosnih rizika je danas veoma mnogo, počev od našeg susedstva, počev od teritorije Kosova sa koga u svakom slučaju imajući u vidu turbulencije koje su svakodnevne, imajući u vidu okolnosti koje prate njihov zakonodavni proces, imajući u vidu okolnosti koje prate situaciju koja se vezuje za borbu između opozicije i pozicije, imajući u vidu okolnosti regionalnog karaktera, pre svega okolnosti koje se vezuju za pojave ili pojavne oblike terorizma, onda je sasvim logično da Vlada RS na sve te rizike odgovara nedvosmisleno jasno, a to je da i organi rukovođenja, komandni kadar, pa samim tim i ono što se vezuje za Ministarstvo Vojske mora da bude na najvećem mogućem stepenu i kvaliteta i kvantiteta.

U svakom slučaju, ovde se postavlja jedno logično pitanje – da li uopšte Vojska Srbije može da funkcioniše ukoliko svi resursi nisu uključeni u to funkcionisanje? Naravno da ne može. U tom pravcu i Ministarstvo Vojske koje mora dati svoj doprinos daje ga nemerljivo, sada doživljava ono što podrazumeva puni potencijal, a puni potencijal će imati onog trenutka kada, nadam se, odmah posle ove rasprave svi narodni poslanici opredeljeni za borbu, za interese RS budu podržali predlog o kome je danas vođena rasprava i još uvek se vodi rasprava. Ono što je jako značajno istaći jeste činjenica da je Vojska uvek bila uz građane i u mirnodopskim uslovima. Ovde su se čule brojne kritike danas upućene premijeru, onda prvom potpredsedniku Vlade RS. Da su te kritike imale barem malo utemeljenja, činjeničnog i bilo kakvog drugog, pa onda da ih uzmemo u razmatranje. Ovako su te kritike bile na nivou floskula, pokrivene plaštom hipokrizije.

Naime, radi se o tome da se prvo počela pojavljivati jedna veštačka dilema oko toga da li je Srbija pogrešila kada je potpisala, odnosno verifikovala upravo u ovom visokom domu Sporazum koji podrazumeva određene normative koje se vezuju za oružane snage NATO. Ja moram da podsetim i sa pravnom aspekta, takav sporazum danas ima snagu zakona. Dakle, legislativni put Republike Srbije je doživeo ono što treba da doživi, ali to ni u kom slučaju nije narušilo vojnu neutralnost Republike Srbije. Ona je ostala ista i Vlada Republike Srbije je ostala opredeljena ka toj vojnoj neutralnosti, što svakako zaslužuje veliku podršku.

Ono što je pokušano da se učini, da se izvrši jedna vrsta podela među građanima Republike Srbije, tako da jedni budu navodno za jedan blok, drugi za drugi blok, jedni sa simpatijama prema istoku ili Rusiji, a drugi sa simpatijama prema zapadu ili NATO-u, u svakom slučaju predstavlja jednu potpuno veštačku ili izvitoperenu dimenziju razmišljanja. Potpisivanjem sporazuma Republika Srbija se nije priklonila nikom. Republika Srbija je ostala vojno neutralna i takva će ostati. Republika Srbija ima svoje ciljeve, da zahvaljujući svojoj vojnoj neutralnosti ostane politički dominion na teritoriji Balkana.

Šta je ono što je sadržano u sporazumu? Pa, to je ono što je inače sadržano i u međunarodnim dokumentima. Sporazum, podsećanja radi, nije potpisala ni ova Vlada, niti prethodna, nego je potpisala Vlada koja je 2006. godine bila aktuelna Vlada Republike Srbije. Ništa novo nije sadržano u sadašnjem sporazumu u odnosu na tada potpisani sporazum. Postavljaju se pitanja i određenih benefita koje navodno dobijaju pripadnici oružanih snaga NATO.

Podsećanja radi, ne radi se ni o kakvim benefitima, ne radi se o ni o kakvom specifičnom imunitetu, ne radi se o bilo čemu što bi na bilo koji način dovelo Republiku Srbiju u položaj bilo kakvih štetnih posledica, uzrokovanje određenih incidenata ili bilo čega drugog štetnog. Naprotiv, sve ono što podrazumeva zakonski okvir i zakonsku regulativu, da i druge vojne misije imaju mogućnost prolaska preko tuđih teritorija, teritorija zemalja ne samo koje su članice Evropske zajednice ili članice NATO, već i druge zemlje imaju potpuno identične regulative i normative kada je u pitanju ono što je definisano sporazumom koji je ova Skupština potvrdila i na taj način ozakonila.

Na kraju krajeva, ono što se vezuje za pokušaj stvaranja jednog animoziteta prema Vladi Republike Srbije u odnosu na taj sporazum, predstavlja pre svega politikanstvo, predstavlja nešto što bi se moglo podvesti pod politički marketing, naročito u predizbornoj kampanji ili izbornoj kampanji, sa ciljem da se diskredituje Vlada Republike Srbije. Naravno da je to neuspeli pokušaj i na tome će se zadržati, ostaće neuspeli pokušaj.

Ono što želim da istaknem, s obzirom, da su svi pomalo afirmisali sredine iz kojih dolaze, ja sam dužan da zbog građana Užica, prvi potpredsedniče Vlade, što je vama i te kako dobro poznato, ukažem kako je Vojska Republike Srbije reagovala i u mirnodopskim uslovima. Onog trenutka kada je Užice i ceo Zlatiborski okrug doživelo, a pre svega građani Užica doživeli nezapamćenu ekološku katastrofu, kada je došlo do zagađenja najvećeg vodozahvata sa koga se vodom snabdeva čak nekoliko stotina hiljada građana, kada je pretila značajno veća i daleko štetnija posledica po građane tog dela Srbije, Vojska Republike Srbije je pritekla u pomoć.

Čule su se kritike na račun načelnika Generalštaba, čule su se kritike na račun Ministarstva, vojske. Ja moram da kažem da je Vojska Republike Srbije upravo u tim trenucima, kada je bilo najteže građanima Užica, i to na signal rukovodstva grada Užica, priskočila u pomoć, obezbedila vodosnabdevanje i na taj način građanima omogućila normalan život. To je ono što podrazumeva potencijale Vojske Srbije. To je ono što Vojsku Srbije kredibiliše kao nekog bez koga se ne može, niti se ikada moglo. Naročito je dobro što se prema Vojsci Srbije jedan industrijski resurs usmerio na pravi način, a to je namenska proizvodnja u fabrici „Prvi Partizan“ u Užicu, koja se stimuliše i afirmiše još više zahvaljujući uspešnom menadžmentu. Nadama se da će te vi to kao ministar budući, uvaženi gospodine Đorđeviću, još više stimulisati.

Zbog svega što sam istakao, ponoviću stav šefa poslaničke grupe, da će poslanička grupa SPS bezrezervno podržati ovaj predlog koji je Vlada predložila i izglasaće novog ministra vojske. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Bez namere da izazivam bilo kakvu polemiku, ja bih samo zauzeo jedan stav koji se vezuje za osnovne institute iz radnog odnosa, osnovne pravne instituta. Pre svega, bilo koji zaposleni, shodno odredbama Zakona o radu, tako shodno odredbama Zakona o državnim službenicima i nameštenicima, ima sankciju u slučaju neprihvatanja rešenja o raspoređivanju. Šta to znači? To znači da, ukoliko dobije rešenje o raspoređivanju i odbije raspoređivanje, sankcija je prestanak radnog odnosa, odnosno otkaz ugovora o radu. Shodno tome, i premeštaj, kako je definisano u članu 32, podrazumeva faktički istu sankciju.
Ja ne dovodim u sumnju činjenice da li su bile ili nisu bile na pojedinim lokalnim samoupravama, kao takve kakve se ističu, ali nesumnjivo je da je zakonska posledica ona na koju sam sada ukazao da u slučaju ne prihvatanja rasporeda na odgovarajuće radno mesto koje mora da bude u skladu sa stručnom spremom, u skladu sa znanjem i sposobnostima i svemu ostalom što je zakon propisao, automatski izaziva sankciju otkaza ugovora o radu, odnosno prestanka radnog odnosa. To je nešto što je suštinsko pravno objašnjenje, da ne bi ulazili u neke druge polemike koje su savršeno nepotrebne.
Ja sam u načelnoj raspravi, uvažena ministarko, ukazao na nešto što je u kasnijim odredbama ovog zakona moguće da kroz tumačenja jedinica lokalne samouprave izazove određene probleme, ali ne bih sada o tome dok ne dođemo na te odredbe ovog zakonskog predloga. Hvala.

Zahvaljujem se gospodine predsedavajući i kao član Odbora za pravosuđe imajući u vidu da sam učestvovao u radu Odbora prilikom formulisanja i definisanja ovog amandmana, ja izražavam zadovoljstvo prevashodno zbog razumevanja koje je predlagač ispoljio u odnosu na predložene amandmane, tim pre što je inicijativa za podnošenje ovih amandmana potekla od poslaničke grupe SPS i moje uvažene koleginice, poslanice Stefane Miladinović.
Zadovoljstvo je i što je koalicioni partner SNS prihvatila ovakav tekst amandmana sa postojećom sadržinom, na koji način se u značajnoj meri poboljšava kvalitet zakona baš u onom delu u kome je to bilo neophodno potrebno.
Naime, mi smo i u načelnoj raspravi ukazivali na neophodnost da se u zakonu normira ali i sistematizuje nešto što je na žalost tada bilo propušteno, a to je da osim onoga što podrazumeva kabinete kao delove određenih stručnih službi ili pomoćnih službi za operativne poslove koji su u smislu osposobljavanja boljeg funkcionisanja svih rukovodilaca, a to podrazumeva i mesto ili poziciju, odnosno funkciju predsednika Skupštine grada, da smo sada postigli ono što podrazumeva celovitost zakona, jedno celovito rešenje, jedan pristup koji podrazumeva da upravo i predsednik Skupštine grada ima kompletan kabinet koji će obavljati one poslove koji su u granicama i nadležnosti ovlašćenja predsednika Skupštine grada, prevashodno misleći o Beogradu kao gradu koji za to zaslužuje, iziskuje neophodnost da se ova potreba zadovolji, što ste i učinili i za to i veliko zadovoljstvo i veliko hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Uvažena ministarko, u načelnoj raspravi, u ime poslaničke grupe SPS, sam ukazao na nešto što, s jedne strane, ne predstavlja problem našoj poslaničkoj grupi da podrži ovakav predlog zakona kakav jeste, ali u praksi može da izazove određene problema kada su u pitanju praktične primene člana 75. i člana 76. Zašto?
Kadrovski plan u odnosu na Pravilnik kod sistematizacije radnih mesta i tumačenje koje je dalo ministarstvo prema jedinicama lokalnih samouprava izaziva različito tumačenje jedinica lokalnih samouprava.
O čemu se radi? Kadrovski plan pravimo prema prikazu broja radnih mesta, zvanjima, broja zaposleni sa radnim odnosom, i to radnim odnosom na neodređeno vreme. Tu nije ništa sporno. Kadrovski plan kada pravimo nismo sigurni da li će biti doneti neki zakon. U 2016. godini mi smo doneli zakone koji su izrodili nova radna mesta koja se kadrovskim planom nisu mogla definisati.
Konkretno, doneli smo Zakon o sportu koji predviđa radno mesto sportskog inspektora ili inspektora sporta. To u 2015. godini, prilikom formiranja kadrovskog plana za 2016. godinu, ni u kom slučaju nismo mogli da predvidimo. Ovde će jedinice lokalnih samouprava da imaju određene probleme. Zašto? Zbog toga što pravilnike o sistematizaciji radnih mesta prave prema broju radnih mesta koja su postojeća u vreme kada se donosi pravilnik o sistematizaciji radnih mesta.
Šta to opet podrazumeva, uvažena ministarko? Vaše tumačenje koje ste dali jedinicama lokalnih samouprava, ja ovde moram da budem subjektivan i pođem od mog Užica, zato što imamo tamo probleme i zato što kolege i ostali zaposleni u gradskim upravama kažu - hajde kako sada to da rešimo. Šta je problem?
Problem je što se pravilnik o sistematizaciji radnih mesta, na osnovu kadrovskog plana, definiše samo za popunjena radna mesta. Samo za popunjena. Šta ćemo za ona radna mesta koja nisu popunjena? Kako onda njih da definišemo pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta? Šta da radimo u slučaju da imamo radno mesto prosvetnog inspektora na nivou jedinice lokalne samouprave. Ne mora to da bude Užice, može da bude Beograd. Imamo nepopunjeno radno mesto, a ovamo imamo tumačenje da se taj pravilnik o sistematizaciji radnih mesta može definisati samo na popunjena radna mesta. Izazivamo praktičan problem. Taj problem se reflektuje, nije doduše vezan za ovaj zakon, ali ja moram na kraju krajeva da ukažem, i na preduzeća čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave. Tamo gde smo izabrali direktora, oni nisu u sklopu onoga što podrazumeva popunjena radna mesta, oni su na osnovu onoga što je izborni rezultat, da budemo potpuno iskreni i otvoreni, definisao postavljeni na određeni način, odrekli su se i zamrzli svoje funkcije u strankama i sada nisu obuhvaćeni. Tako da se pravilnik o sistematizaciji radnih mesta definiše za sve osim za direktore, onda nam je direktor u nekom vakumu, virtuelno.
Sada da se vratimo na zakon. Isto to imamo sada kada je u pitanju praktična primena ovog zakona. Stručne službe gradskih uprava, Užice ih ima četiri ili pet, Beograd ima i sekretarijate, ima i uprave itd, imamo i nepopunjena i popunjena radna mesta, dolazimo u problem.
Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta vezujemo samo za popunjena radna mesta, ova nepopunjena ne vidim gde su. Možda ćete negirati. Govorim vam da se taj problem pojavljuje u praksi, u praksi. Voleo bih samo da jedno tumačenje koje bude, od ministarstva, na zahtev jedinica lokalnih samouprava poslato, da o ovom problemu daleko analitičnije, daleko brižljivije pristupi tako što će se faktički obuhvatiti svi. Tako da nemamo problem kada definišemo Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta.
Zašto? Za ovo će da odgovara gradsko veće, odgovaraće gradonačelnik. U Užicu se već pojavljuju ti problemi i postavljaju se pitanja, konkretno meni, kao narodnom poslaniku, da li da tražim autentično tumačenje kada su u pitanju odredbe ovog zakona, izvinjavam se, prethodnog zakona, a sada je nešto malo drugačije i, na kraju krajeva, kako da se normira u pravilniku o sistematizaciji radnih mesta ono što podrazumeva faktički popunu, izvinjavam se, ona koja su popunjena i ona koja nisu popunjena.
Da bi bilo potpuno jasno, ja ću navesti samo jedan primer. Ja sam se pozvao na situaciju u gradu Užicu, gde imamo prosvetnog inspektora. Trenutno nemamo popunjeno radno mesto, ono je upražnjeno. Prema tumačenju ministarstva, sva popunjena radna mesta, kao što su građevinski inspektor, ekološki inspektor, saobraćajni inspektor i svi ostali, osim prosvetnog, su definisani pravilnikom na osnovu tumačenja, odnosno mišljenja ministarstva. Sutradan nama taj isti prosvetni inspektor treba, on je neophodan, on će da vrši određene poslove koji podrazumevaju nadzor i kontrolu prosvetnih i obrazovnih ustanova. Kako da ga definišemo?
Molim vas, ne samo zarad Užica, već zarad cele Srbije i svih jedinica lokalnih samouprava, koje će verovatno kroz neko pitanje afirmisati ovaj problem, da taj problem probamo da rešimo adekvatnim mišljenjem, adekvatnim tumačenjem. Pošto nismo podneli bilo kakav amandman, nismo ni smatrali da je potrebno podnositi neke bitne amandmane, da bi jedno zaista razumno i racionalno tumačenje pomoglo u rešenju ovakvih problema. Ja se zahvaljujem.

Uvažena ministarko, sa razumevanjem prihvatam ono što ste vi rekli, ali nisam siguran da li ste vi mene dobro razumeli. Ovde se radi isključivo o radnim mestima gde su zasnovani radni odnosi sa zaposlenima na neodređeno vreme. Ako je to u redu i da smo u odnosu na tu činjenicu u konekciji, da me dobro razumete, ja sam postavio praktičan problem koji se već pojavio.
Ako napravimo Pravilnik o sistematizaciji prema sadašnjem stanju stvari, kako ćemo da zaposlim sportskog inspektora? Na osnovu kog Pravilnika? Koji Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta će definisati mogućnost njegovog zaposlenja? Hajde da ne govorim sada o tome da imamo negde ranije u nekom ranijem Pravilniku o sistematizaciji radnih mesta prosvetnog inspektora.
Šta ćemo u slučaju da se pojavi nova zakonska regulativa? Dobićemo novi saziv za tri-četiri meseca, donećemo nova zakonska akta, verovatno iz ove oblasti, tada ćemo možda definisati još neka nova radna mesta. To je sve u 2016. godini, mi smo već doneli kadrovski plan za 2016. u 2015. godini. Kako da definišemo sada ta pitanja? To sam postavi kao praktičan problem.
Jednostavno nemamo ga u zakonu, a on će da se pojavi i molim vas samo za razumevanje u tom pravcu kada se budete određivali prema lokalnim samoupravama i njihovim potrebama. Ništa više od toga. Hvala vam puno.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Uvažena ministarko sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, pre svega želim da istaknem da poslanička grupa SPS zaista nema apsolutno nijedan jedini problem da podrži ovakva zakonski predlog zbog toga što je upravo u ovom zakonskom predlogu sadržano sve ono što podrazumeva afirmaciju i to jednu jako dobru afirmaciju stručnosti, stručnih kapaciteta, profesionalizma, a eliminisanje svega onoga što bi trebalo da bude opterećenje ili nepotreban teret za funkcionisanje lokalnih samouprava, pre svega, naravno, i stručnih službi u organima i službama AP.
Međutim, ono što treba podstaći, a vi ste to i učinili i činite ovim zakonom jeste jedan veliki iskorak ka ozbiljnim reformama kada su u pitanju položajna službenička mesta, tu mislim na rukovodeća mesta, a zatim i ona mesta koja ste taksativno nabrojali, a koja se vezuju za zaposlene u javnom sektoru na nivou jedinica lokalnih samouprava.
Ako ćemo da govorimo iskreno onda bi trebalo da budemo potpuno otvoreni i iskreni prema građanima i da im kažemo da upravo poruka iz ovog parlamenta, upravo poruka nas kao narodnih poslanika, a koji treba pre svega, da kroz diskusiju razmatramo sve ono što je sadržano u ovom zakonu, a kasnije i kroz glasanje da potvrdimo kvalitet ovog zakona, naravno, i verovano uz amandmane koje ćete vi usvojiti, to pretpostavljam, jeste poruka građanima da je ovo jedan zaista veliki iskorak u pravcu profesionalizacije kada su u pitanju sve službe na nivou jedinica lokalnih samouprava, s jedne strane, s druge strane, jedan pokušaj otklona od politizacije ili partokratije, ako ćemo da govorimo onako kako to zaista sada i postoji kao neka vrsta kritike.
Ja zaista tu moram da na samom početku skrenem pažnju da mi se zaista nije svideo jedan komentar koji je u vašem prisustvu nedavno, dakle, pre svega, možda 24 časa ili malo više bio upućen na račun kako gradske vlasti u Užicu, pošto se Užice stalno potenciralo pre neki dan, kao jedan negativan primer da je navodno partokratski došlo do nekog enormnog zapošljavanja u Gradskoj upravi u Užicu, čak sam pomislio da ne dolazim iz tog grada u kome živim.
Međutim, ono što želim da istaknem kao činjenicu, pre svega zbog istine, a naročito zbog građana Užica, to je sledeća činjenica za koju sam siguran da ste vi upoznati. Naime, 2013. godine je pretila opasnost da posao u Gradskoj upravi u Užicu izgubi čak 62 zaposlenih. To bi bio jedan ogroman udarac na funkcionisanje svih službi, na nivou svih uprava, gradskih uprava Grada Užica.
Došlo bi do kolapsa. I te kako dobro znate iako to nije bilo tada u vašem ministarstvu jer je to tada bilo pokriveno od strane Ministarstva pravde i državne uprave gde sam inače svojevremeno bio državni sekretar, bila je borba da se upravo iznalaženjem mogućnosti kako bi se predupredile one odredbe Zakona o budžetskom sistemu sa jedne strane, Uredbe o ograničavanju zapošljavanja sa druge strane nađe mogućnost da ti ljudi ostanu na svojim radnim mestima. Zašto? Zbog toga što su ti ljudi radili više od pet više od šest, godina unazad i to tako što im je stalno produžavan radnopravni status na određeno vreme.
Kako smo iznašli mogućnost? Tako što smo uspeli da kroz jednu legitimnu proceduru, presrećan sam što sam u tome učestvovao i dao svoj doprinos, zajedno sa ministrom Selakovićem i našli mogućnost da ti ljudi ostanu. Među tih 62 zaposlenih nije se gledalo da li su oni iz jedne, druge, ili treće stranke, jer su tu bili zaposleni koji su bili još od 2006, 2007. godine iz DS, DSS, URS i mnogih drugih stranaka, na kraju krajeva iz SPS, ali nije se gledalo partokratski. Nije se gledalo da li je politički orjentisan u levom ili desnom smeru ili na bilo koji drugi način.
Dakle, ono što je apostrofirano kao loše za Užice ja ne mogu prihvatiti kao takvo i želim da istaknem zbog građana Užica, zbog Užičana da je to zaista imalo jedan drugačiji pristup i da je u tom pristupu pitanje rešeno na pravičan i legitiman način.
Ono što je važno za zakon jeste činjenica da je u jednom dugotrajnom procesu izrade ovog zakona sublimirano sve ono što je dolazilo od onih koji treba da se bave ovom materijom. Sublimirano je sve ono od onih koji treba da budu direktno uključeni u izradu ovog zakona, stalna konferencija gradova i opština, određene stručne organizacije, jedinice lokalnih samouprava, predstavnici AP Vojvodine, dakle svi oni koji su imali svoju participaciju u izradi ovakvog zakonskog predloga ili zakonskog akta našli su svoje mesto. Ono što je najvažnije, njihove ideje su na neki način ovde uklopljene i na njihovim idejama su izrađene odgovarajuće odredbe. Na taj način je došlo do formiranja, kako ste to inače uradili i o čemu mi danas uvažena ministarko raspravljamo.
Poslanička grupa SPS podržava još nešto, to je takozvano karijerno napredovanje službenika na nivou jedinica lokalnih samouprava po vrlo jasnim i preciznim kriterijumima. Ono što je najvažnije, po pravičnim kriterijumima. To napredovanje nije adhok napredovanje, niti je stihijsko, niti stvara prostor za bilo kakav voluntarizam. To napredovanje podrazumeva jednu poprilično dobru sistematizovanost koju ste uredili određenim normama ovog zakona, počev od edukacije ili stručnog osposobljavanja. Da budemo iskreni do sada zakon nije poznavao odredbe stručnog osposobljavanja i edukacije kako je to sada ovde normirano, a po meni jako dobro, počev od pripravničkog staža, polaganja stručnog ispita, zamene određenog kvalifikacionog potencijala sa pravosudnim ispitom koji jedini može biti pandam, čak i više od toga u odnosu na određene stručne reference koje su jako važne kako bi se pozicionirali oni koji treba da budu pozicionirani na nekim od nivoa, počev od položajnog nivoa pa naniže i na taj način stekli uslov da rade posao za koji budu postavljeni, izabrani ili imenovani.
Što se tiče načelnika gradskih uprava kao vrha piramide, da ga tako nazovemo, u smislu rukovođenja nemamo problem, njih postavlja i razrešava gradsko veće. Oni su na neki način najodgovorniji za rad svojih gradskih uprava. Naravno da su odgovorni i u pogledu ocenjivanja i praćenja edukacije i stručnog osposobljavanja svih onih koji su u ovom segmentu angažovani, počev od referenata, nižih referenata, savetnika mlađih itd. da ne nabrajam imajući u vidu da su oni vrlo jasno i precizno sistematizovani u ovom zakonu.
Međutim kada govorimo o jedinicama lokalnih samouprava, ovde u zakonu se pojavljuje jedna definicija za koju bih vas zamolio da je sa posebnom pažnjom ocenite na osnovu onoga što ne želim da iznesem kao svoj stav, a to je angažovanje zaposlenih, odnosno ustrojstvo radnopravnog statusa u okviru kabineta gradonačelnika.
Mi u poslaničkoj grupi SPS smatramo da je to dobro rešenje, ali mi se čini da bi bilo nepotpuno ukoliko to isto rešenje ne pojačamo po kvalitetu, zbog toga što bi u toj situaciji isti kapacitet, govorim sada, uvaženi kolega Mogiću, o članu 69. predloženog zakona, jer smatramo da bi isto to trebalo da se vezuje kroz princip analogije ne argumentu ou contraire, nego upravo kroz princip analogije i na kabinet predsednika Skupštine grada.
Kad to govorim prevashodno mislim o Gradu Beogradu koji ima svoje specifičnosti, gradu u kome se nalazi trećina stanovnika Republike Srbije, gradu u kome je najveća frekvencija robe i ljudi, gradu u kome su najveći transferi novca kroz cirkulaciju novca, gradu u kome se donose krucijalne odluke za funkcionisanje, ne samo grada već i države, naročito, imajući u vidu činjenicu koja se vezuje za nadležnost predsednika Skupštine Grada Beograda, ali s obzirom da ja nisam iz Beograda, već iz unutrašnjosti, onda bi bila nepravda i prisutan jedan diskriminatorski odnos ukoliko se to isto ne bi odnosilo i na kabinete predsednika skupština, gradova i opština se teritorije cele Republike Srbije.
Znam, uvažena ministarko, da je to na teritoriji cele Republike Srbije nerealno očekivati imajući u vidu status pojedinih lokalnih jedinica samouprava, razvijenih, nerazvijenih, naročito kada su u pitanju opštine, ali da bi izbegli princip koji podrazumeva zabranu diskriminacije, treba u nekom doglednom vremenskom periodu u budućnosti razmisliti da se ovakvo sistemsko rešenje pojavi na nivoima lokalnih samouprava, kada su u pitanju kabineti predsednika skupštine grada.
Jako dobro rešenje, uvažena ministarko, jeste rešenje koje ste postavili u zakonu koje se vezuje za, ne samo stručni potencijal onih koji pretenduju na mesto načelnika gradskih uprava, već i radni staž, koji već moraju imati kao provedeno radno iskustvo da bi mogli da participiraju, odnosno očekuju postavljenje na takav položaj.
Gde se ovde krije, uvažena ministarko sa svojim saradnicima, gde se možda krije problem? Možda se krije problem u tome što imamo sada na snazi Uredbu o ograničavanju zapošljavanja s jedne strane, s druge strane odredbe Zakona o budžetskom sistemu.
Ajmo sad da uzmemo za primer Novi Sad, Užice ili bilo koji grad. Ako ne možemo da trenutno profilišemo kada jer ga nemamo za pojedine uprave, recimo upravu za građevinarstvo i stambeno-komunalne poslove, komunalno-inspekcijske delatnosti ili neku drugu, kako ćemo onda da dođemo do situacije da imamo čoveka koji će steći pet godina radnog iskustva i na osnovu pet godina radnog iskustva participirati u tome da može da bude kandidat koga će gradsko veće oceniti kao najkompetentnijeg, najboljeg za mesto, položajno mesto načelnika gradske uprave?
Sve dok su na snazi ove ograničavajuće odredbe Zakona o budžetskom sistemu i Uredbe o ograničavanju zapošljavanja, to će na pojedinim jedinicama lokalnih samouprava da bude problem.
Možda sam malo precenio kada sam pomenuo Novi Sad koji te kapacitete ima, pa čak i Užice, ali šta ćemo sa Trgovištem, šta ćemo sa Babušnicom, šta ćemo sa Crnom Travom ili bilo kojim malim mestom, gde će to biti jako teško? Trebalo bi sagledati ovaj problem višedimenzionalno jer on zaista u praksi može da izazove određene negativne posledice.
Ono što je takođe važno istaći jeste činjenica da su dobra rešenja u ovom zakonu ona rešenja koja se vezuju za disciplinsku odgovornost, koja, po meni, kao pravniku su postavljena u procesnom smislu reči izuzetno kvalitetno, jer sada po prvi put imamo disciplinsku komisiju.
Ta disciplinska komisija mora da bude sačinjena od ljudi koji imaju stručni potencijal da vode disciplinske postupke s jedne strane, s druge strane aktivno učešće onoga ko je predmet disciplinskog postupka, odnosno onoga protiv koga je pokrenut disciplinski postupak koji sada ima pravo na potpunu odbranu u disciplinskom postupku, ne samo kroz izjašnjenje, već i kroz pismenu odbranu, angažovanje punomoćnika, i sve ono što je inače procesnim zakonima definisano, pre svega, Zakonikom o krivičnom postupku, Zakonom o prekršajima, Zakonom o privrednim prestupima itd, itd. To su dobre norme.
Dalje, ono što je odlično rešenje jeste povlačenje odgovornosti prevashodno disciplinske odgovornosti kada je u pitanju povreda, znači ova nepristrasnosti ili političke neutralnosti, odnosno kada zaposleni na nivou jedinica lokalnih samouprava izražava i zastupa političke ideje.
Imajući u vidu da je cilj ovog zakona se tome suprotstavi, da do toga ne dođe, onda je logično da upravo ovakve povrede, ako bi govorili o krivičnom pravu, mogu biti inkriminacije, predstavljaju razlog za pokretanje postupka čak i prestanak radnog odnosa protiv lica koje se ponaša suprotno ovoj normi predloženog zakona.
Odlično je definisano pitanje evidencije disciplinskih kazni. Dobro je što službeniku na položaju radni odnos ne može prestati pismenim sporazumom, jako dobro rešenje.
Šta smatramo u poslaničkoj grupi SPS kao razlog za pažnju? Član 164. predloženog zakona daje jasne razloge za prestanak potrebe za radom službenika. Ti su razlozi vrlo precizni, vrlo su dobro definisani - kada prestane službe u okviru jedinice lokalnih samouprava, kada prestaje jedinica lokalne samouprave sa svojim pravnim statusom, ali mi u poslaničkoj grupi SPS, kao i bilo koji drugi narodni poslanik ovde koji prezentuje volju građana, ne bi želeo da ovaj član zakona, ova norma bude matrica za otpuštanje velikog broja zaposlenih iz javnog sektora. To niko ne bi u celoj Srbiji želeo.
Zašto? Zbog toga što je upravo javni sektor trenutno na udaru, kako pod pritiskom MMF, tako i pod pritiskom Svetske banke, našeg Fiskalnog saveta, ne nedobronamerno, nego sa određenim sugestijama, sa određenim, čak mogu reći i primedbama koje podrazumevaju da se broj zaposlenih mora radikalno smanjiti. Ako se to čini, ne može se činiti radikalno i ne može se činiti na način kako je to zagovarano, ne može se činiti sečom, ne može se činiti izazivanjem socijalnih nezadovoljstava, ne može se činiti ni u kom slučaju, tako što ćemo stvarati socijalne slučajeve na ulici i ne može se praviti ni u kom slučaju radikalan rez.
Zato, uvažena ministarko, smatramo u poslaničkoj grupi SPS da je dobro što ste već u narednom članu 165. potvrdili da to neće biti matrica po kojoj će se delovati, zato što u slučaju prestanka postojanja jedinice lokalne samouprave ona jedinica lokalne samouprave koja preuzima nadležnosti one koja je ukinuta, će preuzeti i zaposlene, nadamo se, sve zaposlene, nadamo se da neće doći do bilo kakvog vida diskriminacije i nadamo se će doći do izbegavanja bilo kakvog vida štetnih posledica.
Šta je ono što smatramo da treba da ispravite u postojećem zakonu odnosno Predlogu zakona o kome sada, ja lično, želim da dam svoj doprinos u ime moje poslaničke grupe da ga poboljšam? To je odredba člana 152. stav 2. Naime, ukoliko bi utvrđivanje visine štete prouzrokovalo nesrazmerne troškove, visina štete može da se odredi u paušalnom iznosu. To stoji u Predlogu zakona.
Molim vas, uvažena ministarko i gospodine Mogiću, da dobro razmislite da li je ova norma praktično primenjiva i da li će izazvati određene posledice. Ne može se ni u kom slučaju šteta utvrđivati paušalno. Ta norma bi izazvala velike posledice ukoliko bi ostavili diskreciono pravo bilo kome da utvrđuje paušalno kolika je šteta. Šteta može da se utvrđuje isključivo dokazima i to dokazima kojima se potvrđuju nepobitne ili nesporne činjenice ili veštačenjem preko veštaka odgovarajuće struke.
Drugačiji način je pogrešan način utvrđivanja štete. Apsolutno pogrešan i vodi voluntarizmu. I on ne sme da se dozvoli.
Rekli ste – da bi se smanjili troškovi. Čekajte, ako se pokrene spor, ako podnese tužbu onaj koji je navodno štetnik ili koji je uzrokovao štetne posledice, automatski se formiraju troškovi. Ko će da plati te troškove? Opet će da plati lokalna samouprava.
Znači, nije dobar razlog i nije dobar argument smanjenje troškova. Treba naći bolje rešenje, u svakom slučaju.
Ono što u Poslaničkoj grupi SPS želimo da istaknemo, pored podnetih amandmana za koje sam uveren da ćete ih dobro analizirati i oceniti i prihvatiti, jer su neki redakcijske prirode, tehnički i suštinski je ovaj koji se odnosi na kabinet predsednika Skupštine grada, jesu neke odredbe, iskoristiću još 15-ak sekundi koje ću podržati, a to je sledeće: pre svega, da funkcioneri nemaju pravo na uvećanje plate za slučaj prekovremenog rada – odlično rešenje; dalje, da se radni odnos na određene vreme zasniva bez javnog konkursa, kada je to zakonom, inače, predviđeno; i ono što je najbolje rešenje, to je kadrovski plan i pravilnik o sistematizaciji radnih mesta u skladu sa kadrovskim planom.
Gospodine Bečiću, samo još jedna rečenica, molim vas. Kod ovoga povedite i te kako dobro računa. Sa gospodinom Ogićem sa razgovarao. Trenutno se traži od ministarstva da se sistematizacije radnih mesta definišu na popunjenim radnim mestima. Nije dobro, zato što ćemo izgubiti sportske inspektore, prosvetne inspektore, direktore i sve one koje treba da obuhvatimo sistematizacijom. Hvala vam puno.
Imate punu podršku za sve ovo što ste predložili i mi ćemo glasati za ovaj zakon, a što se tiče amandmana, nadamo se da ćete ih usvojiti. Prijatno.

Veliko hvala, predsedavajući, za razumevanje koje ste ispoljili. Vrlo ću kratko.
Ne znam da li smo se razumeli, ali, radi se o Skupštini grada Beograda, o Kabinetu predsednika Skupštine grada Beograda. A kada su u pitanju popunjena radna mesta, to je tumačenje vašeg ministarstva, da se sistematizacije prave samo za popunjena radna mesta, a ja sam postavio pitanje, i to je poslednja rečenica, šta ćemo za druga radna mesta gde su direktori, gde su oni koji…
(Kori Udovički, s mesta: Videćemo to da popravimo.)
Hvala.

Zahvaljujem se predsednice.
Mislim da ste trebali po Poslovniku da mi date pravo da ukažem na povredu Poslovnika, pre nego što ste dali pravo na repliku, ali već kada je tako, imam pravo da se pozovem na član 106. stav 1. i da vam ukažem da ste povredili Poslovnik samom činjenicom što ste dozvolili prethodnom govorniku, koji je govorio pre kolege Babića, da zloupotrebi i Poslovnik i zloupotrebi obrazloženje amandmana, jer u obrazloženju amandmana nije bilo ništa u odnosu na amandman, tek u zadnjim sekundama svega onoga što je bila priča vezana za amandman čuli smo navodno obrazloženje zbog čega se traži brisanje određenog člana Predloga zakona.
Mislim da ovaj stepen tolerancije prema narodnom poslaniku koji se iskazuje kako od vas, tako i od ostalih predsedavajućih ne vodi dobrom, jer se na taj način urušava ugled parlamenta, jer se na taj način dozvoljava da se čini propaganda i to jedna vrlo grupa propaganda ili politički marketing stranke koja nema poslaničku grupu u ovom parlamentu. Jer, se na taj način čini nešto što ni u kom slučaju ne sme da se dozvoli nijednoj poslaničkoj grupi, a najmanje onoj poslaničkoj grupi čiji je predstavnik upravo govorio na način kako je govorio.
Stoga vas molim da ubuduće na samom početku povrede člana 106. stav 1. odnosno izlaska iz tačke dnevnog reda, od koje se razmatra, reagujete kako narodni poslanici ne bi bili taoci jednog takvog načina prikazivanja, odnosno objašnjenja amandmana, koji u svakom slučaju ne priliči onome što Poslovnik propisuje. Hvala.

Hvala predsedavajući.
Uvažena ministarko sa saradnicima, uvažene kolege poslanici, poštovani građani Srbije, kao što je već istakao ovlašćeni predstavnik PG SPS, uvaženi kolega Milisav Petronijević, PG Socijalističke partije Srbije će nesumnjivo u Danu za glasanje podržati sva tri zakonska akta o kojima danas raspravljamo, imajući u vidu da je ovlašćeni predstavnik izneo i činjenično i pravu pravnu argumentaciju za podršku zakona o platama u javnom sektoru.
Ja se neću doticati tog zakona, tako da će fokus moje diskusije biti usmeren na Zakon o opštem upravnom postupku, kao što smo već i u raspravi, koju smo započeli na resornom odboru, odnosno Odboru za zakonodavstvo i ustavna pitanja, gde smo pokrenuli određene teme koje mogu da zavrede pažnju i na koja u svakom slučaju i građani Republike Srbije očekuju adekvatne odgovore.
Naravno da je ovaj zakon koji ste predložili, uvažena ministarko, jedan dobar zakon. Ne možemo da kažemo ni da je prethodni Zakon o opštem upravnom postupku bio loš, naprotiv. Sadržao je dosta dobrih procesno-pravnih instituta i s obzirom da se radi o zakonu procesno-pravnog karaktera, možemo reći da ovaj zakon sadrži i sada rešenja koja u svakom slučaju kvalitativno čine jedan pomak u odnosu na prethodno važeći i dalje važeći, dok ovaj ne usvojimo, Zakon o opštem upravnom postupku.
Ono što je jako dobro, dobro je što su uvedeni neki novi procesno-pravni instituti, koji će nesumnjivo ovaj Zakon o opštem upravnom postupku učiniti efikasnijim, a samim tim praktično povoljnijim za građane. Zašto? Zbog toga što su građani Srbije, uglavnom suočavajući se sa odredbama Zakona o opštem upravnom postupku, nailazili na određene probleme, pa i negodovanja u pogledu efikasnosti u postupanju organa, govorim o upravnim organima, prevashodno državnim organima. Zatim, dugom vremenskom periodu u kome je trajao i postupak i donošenje odluka, da ne pominjem o tome kako su izdavane građevinske dozvole, gde je takođe primenjivan upravni postupak, kako se postupalo u nekim postupcima koji se vezuju upravo za strateško planiranje i naravno postupci koji su u tom pravcu strankama, na neki način se učinili kao postupci koji nepotrebno dugo traju.
Ono što u svakom slučaju za ovaj Zakon o opštem upravnom postupku možemo reći, kako sam već i napomenuo, da pored jako dobrih procesno-pravnih rešenja, postoje neka rešenja, uvažena ministarko, koja bi mogla, eventualno, uz vašu podršku, naravno i razumevanje za ono što ću istaći u ime poslaničke grupe SPS, da učinimo po kvalitetu još boljim ovaj zakon.
Pre svega, kada govorimo o članovima 9, 17, 18, 25, to je sam početak Zakona o opštem upravnom postupku, nailazimo na rešenja koja su u principu dobra. Međutim, kada govorimo o načelu delotvornosti i ekonomičnosti postupka, uvažena ministarko, tu mi se čini da nedostaje sankcija za nepostupanje upravnog organa, upravo u skladu sa ovim načelom.
Naime, ako državni organ ne postupa efikasno, ukoliko državni organ koji je istovremeno i upravni organ u rokovima koji treba da budu što kraći, ne donosi odluke, ne preduzima određene procesne radnje, onda bi bilo logično da se za to propiše i adekvatna sankcija.
Da li u ovom slučaju zakon sadrži takve odredbe? Ja mislim da ne. Čitanjem, pažljivim čitanjem ovog zakona nisam našao da ovlašćeno lice u ime upravnog organa, ukoliko ne postupa u rokovima, ne postupa efikasno, ažurno, može da pretrpi određenu posledicu.
Naravno da se protiv takvog lica može pokrenuti disciplinski postupak, ali ja bih ukazao vama na rešenje koje je sadržano u odredbama Zakona o parničnom postupku i ukazao bih vam na još jedno rešenje koje sadrži Zakon o povredi prava na suđenje u razumnom roku, koji je upravo ova Skupština donela.
Analogno tim procesnim rešenjima, uvažena ministarko, mogla su ista procesna rešenja da budu sadržana i u odredbama ovog zakona, kako bi se isti učinio što efikasnijim.
Drugo, u članu 17. je rečeno da početak upravnog postupka jeste termin kada je stranka obaveštena o preduzimanju odgovarajućeg upravnog akta. Mi pravnici i te kako dobro znamo da obaveštenje predstavlja jedan dosta širok pojam. Obaveštenje može biti i obaveštenje na oglasnoj tabli. Obaveštenje može da bude i u elektronskoj formi. Obaveštenje može da bude i u sredstvima informisanja, ali ono što je u drugim procesnim zakonima definisano, kao što je Zakon o parničnom postupku, kao što je Zakon o krivičnom postupku, vanparničnom postupku, nije pitanje obaveštenja, nego dostavljanja upravnog akta stranci, a od tog trenutka, od tog dostavljanja započinje upravni postupak.
Dobro je što ste u zakon uveli tzv. garantni akt na osnovu koga se upravni organ obavezuje da će na zahtev stranke doneti i konačan akt ili preduzeti odgovarajuću upravnu radnju i to je dobro rešenje i mi u poslaničkoj grupi SPS isto podržavamo, jer je u interesu građana, jer je u interesu efikasnosti postupka, samim tim u interesu stranke koja u tom postupku učestvuje.
U članu 25. rečeno je da stranci mora biti dato pravo na raskid ugovora, izvinjavam se, dato je organu pravo na raskid ugovora, ali ne i stranci i o tome smo razgovarali na Odboru za zakonodavstvo i ustavna pitanja.
Uvažena ministarko, ovde postoji jedan problem. Ako se pravi ugovor između organa i stranke, to je dobro rešenje, jer se tim ugovorom i stranka i organ obavezuju na određene radnje. Organ da efikasno postupa s jedne strane, stranka sa druge strane da preduzima radnje koje se tim ugovorom propisuju, odnosno koje se stavljaju na teret stranci. To je odlično rešenje, ali posle toga već u članu 25. ste predvideli da pravo na raskid tog ugovora ima samo državni organ ili upravni organ. Nema stranka, stranka ima samo pravo na prigovor. Vi ste pokušali da objasnite resornom odboru da je upravo to rešenje da stranka prigovori i da će zaštititi svoj interes.
Postavlja se drugo pitanje. Načelno, svaki ugovor podrazumeva poštovanje ugovornih strana koje moraju da budu potpuno ravnopravne, potpuno jednake. Tako je sadržano u Zakonu o obligacionim odnosima, tako je sadržano u građanskim zakonicima. Na kraju krajeva, postoji i u Ustavu u članu 21. – načelo zabrane diskriminacije.
Ovde dolazimo u situaciju da je organ uprave na neki način privilegovan u odnosu na stranku. On će da jednostrano raskine ugovor, stranka to ne može da učini, stranka može da izjavi prigovor. Šta se dešava po prigovoru? Šta ukoliko se odbije prigovor? Ugovor ostaje na snazi.
Da li prigovor uvek može da ima za posledicu raskid ugovora? To ostaje pitanje i uvažena koleginica koja je na Odboru za pravosuđe dala odgovor, može na neki način da se tumači kao pravno rešenje, ali se postavlja pitanje da li je celishodno pravno rešenje? Postavlja se pitanje da li postoje neka druga procesna rešenja koja u svakom slučaju mogu da budu više u korist stranke?
Tako da, u svakom slučaju, ovo pitanje na neki način ostaje otvoreno pitanje koje po nama u poslaničkoj grupi SPS može da iziskuje pronalazak nekog adekvatnijeg ili povoljnijeg rešenja.
Takođe, mislimo da bi uvažena ministarko u ovom zakonu trebalo propisati i rokove u kojima organ treba da odluči i po prigovoru i po žalbi, a ne da im ostavljamo diskreciono pravo za odlučivanje. Zašto? Pa i vi ja kao stranka u upravnom postupku očekujemo od upravnog organa efikasnost. Očekujemo brzinu, očekujemo naravno ono što podrazumeva i parametre struke i stručne reference. Da se upravni akt zasnuje na zakonu i na činjeničnoj građi, ali i očekujemo da se to reši što pre.
Ovde nemamo definisane, jasno i precizno definisane rokove u kojima će se odlučiti maksimalno brzo, kako po prigovoru, tako i po žalbi. Ne svuda, ali u ovim pojedinim delovima o kojima ja govorim zaista nisam primetio da taj rok postoji. Recimo, kada se izjavljuje zbog neizvršavanja ugovornih obaveza, članu 25. Zatim, kada se izjavljuje protiv upravne radnje u članu 28, kod pružanja javnih usluga u članu 31.
Takođe, trebalo bi propisati dužnost, a ne diskreciono pravo organa da ustupi predmet drugom organu ukoliko uoči da nije nadležan. Kada se to dešava? Dešava se kada vi ili ja kao građani podnesemo zahtev upravnom organu koji stvarno jeste nadležan, a on u toku postupka utvrdi da je mesno nadležan drugi organ i onda u zakonu stoji da on može da ustupi predmet drugom organu ako je to za stranku efikasnije, brže i praktičnije po njih.
Mi u poslaničkoj grupi SPS postavljamo pitanje – zašto može, zašto ne mora? Odnosno, to može treba pretvoriti u dužnost, a to znači ne može, nego mora dostaviti predmet nadležnom organu koji će, svakako, upravni postupak sprovesti brže, efikasnije i naravno korisnije za stranku koja učestvuje u tom postupku.
Dobro je rešenje, uvažena ministarko, da se u sukobu nadležnosti rešava u jako kratkom roku, to je u interesu stranke. Sasvim je u redu da ste definisali taj rok od 15 dana. Dobro je rešenje da se o izuzeću odlučuje u kratkom roku, to je samo 5 dana. To su neka rešenja koja su stvarno za pohvalu i mi snažno podržavamo ovakva rešenja, ovakve rokove koje ste uveli.
Dobro je rešenje da se zakonom ustroji i pravni saobraćaj između organa i stranke elektronskom poštom. Zašto? Zbog toga što to čini u praktičnom smislu reči daleko bržu komunikaciju. Taj pravni saobraćaj između upravnog organa i stranke je nesumnjivo i brži i praktičniji ako ide elektronskim putem, nesumnjivo. Mi zaista takvo procesno rešenje podržavamo kao jako kvalitetno.
Dobro je rešenje u zakonu koje se odnosi na dostavljanje. Naime, ovakva rešenja koja ste vi predvideli čak ne postoje ni u Zakonu o parničnom postupku, tako da se smatra da je akt uručen stranci ukoliko je proteklo 15 dana od dana kada je neuspeo pokušaj, i to poslednji neuspeo pokušaj uručenja stranci istekao. Dakle, od tog dana, narednih 15 dana kada prođe stranka se smatra obaveštenom i to je jako, jako dobro rešenje i mislim da treba da bude sadržano i u drugim procesnim zakonima, a ne samo u Zakonu o opštem upravnom postupku.
Veoma dobro rešenje je da prilikom primene instituta vraćanja u pređašnje stanje, koje je dozvoljeno i stranci koja je omaškom prekoračila rok, ako nadležni organ primi podnesak u naredna tri dana, smatra se da je taj rok ispunjen, jako dobro rešenje. Zašto? Pa, ja mogu da propustim rok, običan sam građanin, nisam kao što jesam advokat i pravnik, laik sam i onda dođem u situaciju da omaškom prekoračim rok za žalbu. Sada, ukoliko u roku od tri dana tu istu žalbu podnesem i učinim samo verovatnom zbog čega opravdavam zašto tu žalbu nisam podneo na vreme, organ će usvojiti vraćanje u pređašnje stanje i dozvoliti da moja žalba uđe u pravni saobraćaj, da moja žalba bude procesuirana, odnosno da po istoj bude odlučeno i to je jako, jako dobro rešenje, verujte da ne postoji ni u jednom drugom procesnom zakonu.
Dobro je rešenje u dokaznom postupku da stranka, premda je bilo ranije takođe sadržano, malo na drugačiji način, nije dužna da pribavlja dokaze, nije dužna, naročito ne one dokaze koje može da pribavi organ po službenoj dužnosti. Na taj način rasterećujemo stranku. Na taj način pomažemo stranci. I zaista, u tom pravcu stanke mogu da budu jako zadovoljne ovakvim procesnim rešenjem u Zakonu o opštem upravnom postupku.
Naravno da ono što je bilo sadržano i u ranijim odredbama Zakona o opštem upravnom postupku je sadržano i sada, i tu vas pozdravljamo i podržavamo, a to je da uverenja, isprave i sve ono što inače po službenoj dužnosti organi izdaju, stranka nije dužna da dostavlja. Zašto? Jednostavno iz razloga zato što to organ po službenoj dužnosti čini i onda može da se nađe u dokaznom postupku, kao što je dokazni postupak u skladu sa odredbama Zakona o opštem upravnom postupku.
Međutim, ono što mi se čini da treba da imate u vidu jeste jedna činjenica koja se nekako iz ovog zakona nameće kao potreba da se ukaže, a to je u kojoj meri ćemo izbeći korupciju ukoliko odluke i prvostepene, nekada i drugostepene, donosi samo ovlašćeno službeno lice?
Kao advokat u mojoj advokatskoj praksi sam se susretao sa raznim rešenjima, ali ovakvo rešenje mi se čini da nije najbolje za stranku zato što uvek načelnik organa mora da ima i subordinaciju i hijerarhiju u odnosu na ovlašćeno službeno lice koje postupa. Jednostavno, čini mi se da na taj način može da dođe do toga da upravo to ovlašćeno službeno lice ima ili neku dodirnu tačku sa strankom, ili dodirnu tačku, uslovno rečeno, ili pežorativno rečeno, sa protivnom strankom. Ovde već nemamo tu hijerarhiju sa njegovim načelnikom. To bi moglo da se ispituje u nekom disciplinskom postupku ili nekom postupku za utvrđivanje eventualnih propusta u radu ovlašćenog službenog lica, ali u svakom slučaju, čini mi se da službeno lice koje vodi postupak ne bi trebalo istovremeno i da odlučuje u upravnom postupku, ne bi trebalo da potpisuje rešenja, ne bi trebalo da potpisuje upravni akt, upravnu odluku. To mora da učini načelnik organa, zato što je najodgovorniji, zato što mu je to funkcija.
Upravo zbog toga mislimo da bi tu trebalo malo razmisliti kada ovaj zakon praktično stupi na snagu.
Na samom kraju, još jednom želim da istaknem zaista iskrenu podršku jednom dobrom zakonu. Dobra procesna rešenja će omogućiti da ovaj zakon, naravno, osim u ovim delovima u kojima sam stavio određene primedbe, bude jako, jako praktičan i povoljan i kvalitetan kada su u pitanju stranke, građani Republike Srbije, koji više neće morati da trpe određene procesno-pravne nedostatke važećeg zakona i na taj način svoja prava učiniti što efikasnijim i do njih što brže doći.
Ja vam se zahvaljujem. Još jednom ponavljam da ćemo u danu za glasanje glasati za predložene zakone. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Tačno je, moje ime i prezime je pomenuto, što ja neću učiniti, jer ni jedan narodni poslanik, ni u kom slučaju, neće moći devalvirati ili obezvrediti ono što je poslanička grupa SPS preko mene istakla u odnosu na zakon o kome raspravljamo. I dalje smatram da taj zakon zavređuje snažnu podršku, pa i procesno-pravni institut na koji se jedan od govornika pre mene pozvao, a to je ugovor, koji sam ja ovde namerno apostrofirao i sve što sam rekao, uvažena ministarko, išlo je isključivo u pravcu dobronamernih sugestija, kako bi se kvalitet zakona poboljšao, što ja inače, kao narodni poslanik, činim. Da li ćemo mi raspravljati o takvim procesno-pravnim rešenjima u 22 časa, kasnije, ranije, nije bitno, koliko je bitno da u ovakvoj diskusiji, u ovakvoj raspravi iznađemo najbolja rešenja, jer ta najbolja rešenja tražimo u interesu građana, a građani od nas očekuju da donesemo kvalitetne zakone koji su praktično primenjivi.
Nisam siguran da ćemo samo kritikama, bez utemeljenja, naročito činjeničnog utemeljenja, a da ne govorim o pravnom, onaj ko nema struku i stručne reference da govori o pravnim aspektima ovog zakona, onda ne treba ni da govori o ovom zakon, a ja to puno pravo imam i veliko mi je zadovoljstvo što u ime poslaničke grupe SPS to mogu i da učinim.
Uveren sam da ćete uvažena ministarko doprineti, da ne samo ovaj deo javnog sektora, već i pravosuđe doživi jednu afirmaciju koju doživljava javni sektor, jer kako je rekao moj uvaženi kolega Miša Petronijević, minuli rad je ovde mnogo bolje rešen.

Želeo bih da nosioci pravosudnih funkcija imaju taj isti status. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Uvaženi ministre, ja imam razumevanja za ocene amandmana onako kako su dati i sa obrazloženjima u izveštaju koji je Vlada dala, ali ću učiniti još jedan napor da vam skrenem pažnju na možda i neke dodatne činjenice i okolnosti koje bi možda kod vas promenile mišljenje kada je u pitanju amandman koji je predložila poslanička grupa SPS, a koji sam ja potpisao.
Podsećanja radi, u načelnoj raspravi ukazao sam na nešto što ni u kom slučaju ne može da se ignoriše i na činjenice koje ne mogu da se dovode u sumnju. Radi se o preduzećima koja faktički postoje, preduzećima koja u faktičkom smislu reči imaju osnivače, gde se kao osnivači legitimiše više jedinica lokalnih samouprava. Radi se o preduzećima koja, između ostalog, obavljaju delatnosti od opšteg interesa. Radi se o preduzećima koja imaju pravni status javnih preduzeća. Radi se o preduzećima koja u obavljanju svoje delatnosti pokrivaju ogromne površine, i po nekoliko hiljada kvadratnih kilometara. Naveo sam u načelnoj raspravi da jedno preduzeće obavlja delatnost na teritoriji od 5300 kilometara kvadratnih, da pokriva teritoriju čak blizu 10 jedinica lokalnih samouprava.
Međutim, ovo preduzeće nije podvedeno pod zakonsku normu. U obrazloženju koje sam dobio kada je odbije amandman poslaničke grupe SPS, čiji sam ja potpisnik, stoji da je ovo pitanje regulisano drugim zakonom. Nažalost nije, zato što se radi o javnom preduzeću. Mi ćemo posle regionalnih deponija, uvaženi ministre Sertiću, imati nova preduzeća koja će takođe obavljati delatnost od opšteg interesa. Imamo ih već sada. Posle deponija, to su reciklažni centri. Ako Bog da, i Vlada na tome radi, biće i spalionice, biće i termoenergane, biće sve ono što opet potpada pod javni interes i sve ono što se u okviru javnog interesa može vezati za delatnost upravo ovakvih preduzeća.
Ja moram da skrenem pažnju da, imajući u vidu da Zakon o javnim preduzećima ne prepoznaje ova preduzeća, barem ne u smislu njihovog ustrojstva, barem ne u smislu konstituisanja njihovih organa i tela, barem ne u smislu imovinske strukture tih preduzeća, onda imamo problem nedostatka zakonske regulative.
Pravni sistem, pošto sam pravnik, to moram da kažem, ni u kom slučaju ne dozvoljava improvizacije, ne dozvoljava voluntarizam, a ovde voluntarizam postoji iz jednostavnog razloga što oni koji upravljaju ovim preduzećima imaju želju i volju, ali nemaju zakonski okvir pod koji mogu da podvedu način izbora direktora preduzeća, imovinsku strukturu u okviru kapitala preduzeća i svega ostalog što muči ova preduzeća regionalnog karaktera.
Znam da vi imate jedan širi opseg posmatranja, da vam je poznato da nisu samo preduzeća u ovakvom statusu, imamo i javne ustanove koje takođe u okviru svojih delatnosti pokrivaju veliki deo teritorije Republike Srbije. Imamo u Zrenjaninu javnu ustanovu kulturnog tipa, koja pokriva poprilično veliki broj opština. Takođe se postavlja pitanje zakonske regulative.
Mislim da ovakav pristup koji ima Socijalistička partije Srbije i poslanička grupa Socijalističke partije Srbije, kada je u pitanju ovaj deo zakona, podrazumeva samo jedan jedini cilj, da javna preduzeća koja faktički egzistiraju kao regionalna preduzeća negde moraju biti sistematizovana. Po prirodi stvari koje se vezuju za status takvih preduzeća, najlogičnije je da budu sistematizovana u odredbama Zakona o javnim preduzećima, imajući u vidu činjenicu da sva ta preduzeća imaju u svom nazivu prilikom upisa u Agenciji za privredne registre upravo ovakav naziv – javna preduzeća čija je delatnost obavljanje poslova od opšteg interesa.
Moram samo da podsetim da je pravni sistem jedna celina neprotivrečnih normi, međusobno usklađenih, koje u ovoj situaciji moraju da postoje kada se tiče ovakvog osnivanja, ustrojstva i daljeg razvoja javnih preduzeća koja, kako sam naveo, imaju isključivo regionalan karakter. Molim vas da uvažite apel onih koji u tim preduzećima trenutno rukovode, to je njihova upravljačka strukturu, koji su postavili niz pitanja kada su i tražili mišljenja od resornih ministarstava, počev od činjenice kako ustrojiti osnivački akt. Mi smo amandmanima ovde već naveli mogućnost da osnivački akt u toj situaciji mora da bude ugovor i ne može biti ništa drugo, jer ugovor potpisuju svi oni koji participiraju u osnivanju preduzeća, a osnivači su jedinice lokalnih samouprava, najmanje dve. Naravno, ima ih u konkretnom slučaju i više.
Da bi se taj ugovor moga zaključiti, logično je da svaka jedinica lokalne samouprave na nivou odlučivanja skupštine jedinice lokalne uprave, jer je to isključivo u nadležnosti skupštine, donese odluku o osnivanju regionalnog preduzeća i na osnovu odluka skupština jedinica lokalnih samouprava se može doneti, odnosno zaključiti ugovor, u kome će sve potpisnice jedinica lokalnih samouprava definisati pitanje ovakvog načina i statusa preduzeća koja imaju regionalan karakter.
Molim vas da još jednom razmislite o ovom amandmanu, bilo bi mi veliko zadovoljstvo da nam kažete, jer bi to olakšalo upravo onima koji rade u ovim regionalnim preduzećima, da znaju koji je to zakonski okvir ako već u obrazloženju stoji da postoji drugi zakon koji definiše ova pitanja koja sam otvorio, koja je to zakonska procedura u okviru kog zakona i na koji način je definisan.
Mi nismo, kao što znate, imajući u vidu, da smo odgovoran deo Vlade kritizeri zakona u smislu da tražimo da se sve briše. Daleko od toga, naročito imajući u vidu činjenicu da politička atmosfera kada su u pitanju ovi zakoni unazad više od 20 godina na potpuno identičan način definiše određena pitanja i izbore direktora koji se iz političkih struktura postavljaju, sve ono što je bilo kritika postoji unazad prilično dugo. Mi se time nećemo baviti, ali se zato bavimo ovakvim amandmanima koji po dubokom ubeđenju poslaničke grupe su SPS, biću slobodan da kažem i mom lično, mogu samo doprineti poboljšanju kvaliteta zakona. Zahvaljujem se.