…evo, poslednja rečenica, Pred samim sudom najveći broj glasova od kolega sudija, ni od koga drugog osim kolega sudija da bude kandidat.

Zahvaljujem se i još jednom ističem da ćemo podržati sve zakonske predloge koji su predloženi. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Mislim da bi ovde mogli da prilično uprostimo u pravnoj terminologiji celu priču, jer bi se zaista ovim amandmanom uvelo preterano normiranje. Ja podržavam motiv predlagača amandmana da se precizira ili da se bolje definiše ili da se, hajde da kažemo, terminološki unapredi jedan član, jedna odredba.
Moram da skrenem pažnju, kada je u pitanju saglasnost roditelja, ministar je već naglasio, imamo situacije u praksi koje se dešavaju da roditelj kome je povereno dete na vršenje roditeljskog prava, prilikom odlaska van granica države, mora da traži saglasnost drugog roditelja.
Porodični zakon tu daje određena rešenja koja su vezana za načine kako taj drugi roditelj daje tu saglasnost. U ovom slučaju, ako bi se nova definicija „oba roditelja“ uvela ne bi se ništa promenilo, ne bi ništa novo dobili. Faktički mi već imamo u Porodičnom zakonu sistematizovan način kako se daje saglasnost i na koji način se daje saglasnost za određene statusne stvari i statusna pitanja, koja se odnose na maloletno dete.
Prema tome, verovatno ste i konsultovali struku kada ste definisali ovaj član i mislim da je u potpunosti upodobljen sa odredbama Porodičnog zakona. Podzakonskim aktima se ova materija ne može regulisati. Može samo da dođe, elementarno, do izmena i dopuna Porodičnog zakona i na taj način da se to bolje definiše.
Međutim, sve dok se Porodični zakon ne promeni, ova norma mora da ostane ovakva kakva jeste, jer bi bila u koliziji sa odredbama Porodičnog zakona i na taj način bi stvorili određeni stepen pravne nesigurnosti.
Zahvaljujem se. U svakom slučaju, podržavam motivaciju predlagača za jedan ovakav amandman, ali podvlačim, ništa se ne doprinosi, ništa se novo ne dešava, ostajemo otprilike negde na istom. Hvala.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Mi smo već sada ušli u korpus pravnih pitanja, klasično pravnih pitanja. Moram da skrenem pažnju da se ovde otprilike kuca na pogrešna vrata. Ajmo mi prvo da probamo da izmenimo odredbe Porodičnog zakona, da ih učinimo što preciznijim, pa ćemo posle lako doći do toga da i Zakon o sportu koji se odnosi upravo na ovakve situacije prilagodimo Porodičnom zakonu.
Drugačije ne možemo, jer drage kolege narodni poslanici jednostavno je, ukoliko je maloletno dete povereno na isključivo vršenje roditeljskog prava jednom roditelju, tu nemamo problem. Isključivo vršenje roditeljskog prava podrazumeva da nema potrebe da se traži saglasnost drugog roditelja. Ali, ovim amandmanom ako bi rekli da nema potrebe da se traži saglasnost drugog roditelja kad već dete živi kod jednog roditelja, imamo takve situacije u sudskoj praksi. Imamo situacije i kod zajedničkog starateljstva, iako je starateljstvo zajedničko određuje se kod koga će dete da boravi, ali opet je potrebna saglasnost drugog roditelja, ona ne može da se izbegne.
Imamo situacije daleko drastičnije, kada je jedan od roditelja izvršio krivično delo, pa se nalazi u bekstvu, pa ga je nemoguće pronaći. Imamo situacije, kao što su ovde kolege predlagači amandmana naveli, nalazi se u inostranstvu. Da, moguće je eventualno pokušati preko ambasade dobiti saglasnost, ali ne i uvek.
Zato je neophodno intervenisati u odredbama Porodičnog zakona, pa onda ovu materiju jasno definisati i onda ne bi imali ove probleme. Ako bi ovaj amandman uneli, implementirali u zakon, došli bi u koliziju sa odredbama Porodičnog zakona, i onda već imamo jedan ozbiljan problem.
Zaista smatram da u ovoj situaciji nema potrebe da stvaramo potpuno neujednačene norme između dva zakona i da dva zakona dovodimo u suprotnost, u koliziju. Jednostavno, hajdemo da ovde presečemo priču, da ne vodimo više diskusiju i ne trošimo nepotrebno vreme i energiju na nešto što se odnosi na drugu pravnu materiju koju možemo da regulišemo daleko bolje i izbegnemo sve ovo što ovde predstavlja razlog za našu polemiku. Hvala.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Samo bih sa stanovišta struke, imajući u vidu da se predlagač amandmana pozvao na struku, ukazao na nešto što u principu predstavlja u pravnom smislu reči sinonime. Svojinska ovlašćenja potpadaju pod svojinska prava.
Svojinska ovlašćenja kao atribut prava svojine, koji je apsolutno pravo, podrazumeva ovlašćenje i svakog tog dela svojinskog prava, tako da se svojinska ovlašćenja i svojinska prava apsolutno podudaraju. U ovom pravcu apsolutno ne postoji ni jedan jedini razlog da nam barem sa pravne strane da se vrši korekcija, odnosno izmena imajući u vidu da se svojinsko pravo podrazumeva kao pravo koje apsolutne kategorije, ne postoji veće pravo od toga. Shodno tome, i ovlašćenje iz svojinskog prava podrazumevaju to isto. Dakle, apsolutno nikakve razlike da se ove dve pravne kategorije, ova dva pravna instituta eliminišu, odnosno jedan drugi da eliminišu, oni u stvari proizvode jedno te isto zato nema potrebe da se menja bilo šta. Hvala.

Zahvaljujem se.
Poštovane kolege, narodni poslanici, preduzeće „Prvi partizan“ u Užicu je respektabilno preduzeće, tim pre što je zahvaljujući izuzetno dobrim pravnim i ekonomskim poslovima koje je menadžment, izuzetno uspešan menadžment ovog preduzeća zaključivao, došlo u status preduzeća koje kao izvozno orijentisano preduzeće zaslužuje visoku reputaciju i u međunarodnim krugovima.
Preduzeće „Prvi partizan“ koje je orijentisano na namensku proizvodnju je razvilo u tehnološkom procesu i svakom drugom vidu proizvodnje izuzetno zapažena dostignuća u tehnologiji, procesu proizvodnje oružja, naročito pištoljske municije koja je kako sam rekao orijentisana ka izvozu koji je izuzetno, izuzetno dobro valorizovan kroz tržišta u Americi i zemljama evropske zajednice.
Ono što je u poslovnim poduhvatima preduzeća „Prvi partizan“ planirano i ono što treba stimulisati i afirmativno podržati jeste činjenica da ovo preduzeće radi na razvoju ne samo tehnološkog procesa, već i povećavanju obima proizvodnje koji je, kako sam već rekao, izuzetno zapažen.
U tom pravcu se pojavila ne samo ideja, već se ušlo u koncept koji je zašao u fazu realizacije otvaranja novih postrojenja, odnosno nove fabrike preduzeća „Prvi partizan“, takođe na teritoriji grada Užica i to na periferiji grada Užica, naseljeno mesto - Bela zemlja.
U tom pravcu bi se postigli višestruko pozitivni rezultati, višestruko pozitivne posledice pre svega kroz zapošljavanje novih radnika, gde bi najmanje 200, 300 novih zaposlenih u gradu i na teritoriji Zlatiborskog okruga koji je, kao što je opšte poznata činjenica, privredno prilično zaostao, gde je veliki procenat nezaposlenih, gde je privreda poprilično posrnula. To bi značilo u svakom slučaju, pre svega socijalnom, ekonomskom, egzistencijalnom značajan napredak kako za zlatiborski okrug tako i za grad Užice.
U tom pravcu preduzeće „Prvi partizan“ je pokrenulo niz postupaka pred državnim organima i institucijama od kojih se očekuju odgovarajuća dokumenta, odgovarajuće dozvole i odgovarajuće saglasnosti.
Jedna od najvažnijih u tom smislu jeste zamena zemljišta i regulisanje imovinsko-pravnih odnosa sa javnim preduzećem „Srbijašume“. Zašto? Iz jednostavnog razloga što bi se na taj način, kroz regulisanje svojinskih prava na zemljištu od nekoliko ili možda čak desetinu hektara, postiglo ono što je elementarno, dakle osnovno, a to znači da se može obezbediti neometana infrastruktura, da se može obezbediti prostor i da se na taj način može izvršiti priključivanje na sve ostale infrastrukturne sadržaje koji podrazumevaju preduslov za gradnju bilo čega, a naročito ovako značajnog objekta, da kažem od vitalnog strateškog značaja za državu.
S druge strane, način na koji posluje preduzeće „Prvi partizan“ i način na koji ovo preduzeće vodi uspešan menadžment je dovelo do mogućnosti da se pospeši i ostali deo privrede, ne samo grada Užica, već i Zlatiborskog okruga.
Ovo je mogućnost i ovo je šansa da se još jedna fabrika, još jedno preduzeće, izuzetno značajno, revitalizuje, da „Prvi partizan“ učestvuje u revitalizaciji tog preduzeća, a to je Valjaonica bakra u Sevojnu. Zašto? Zbog toga što je upravo proizvodni asortiman i proizvodni proces fabrike Valjaonica bakra, usmeren u jednom delu i na ono što je neophodno potrebno u procesu proizvodnje preduzeća „Prvog partizana“.
Na taj način bi se spasilo ono što se trenutno spasiti može, a to je da se iz dugova, iz problema, iz finansijskih problema iz koje postepeno izlazi i ova fabrika, doprinelo upravo na način na koji sam opisao, a to znači da se preduzeću „Prvi partizan“ moraju što pre obezbediti svi potrebni uslovi ili preduslovi za izgradnju fabrike od koje dobrobit očekuje grad Užice, građani Užica, naravno država Srbije, time pre što je kompletan ovaj koncept podržala i Vlada Republike Srbije i Ministarstvo odbrane, ne samo sada već i ranije.
U tom smislu, postavljam pitanje, i završavam, da li se mogu obezbediti sve saglasnosti i sve potrebne dozvole za izgradnju fabrike preduzeća „Prvi partizan“ u Užicu?

Zahvaljujem se predsednice.
Uvaženi ministre sa saradnicima, onako kako je to već najavio i ukazao naš ovlašćeni predstavnik, predstavnik poslaničke grupe SPS, mi ćemo nesumnjivo podržati ovaj zakon i u Danu za glasanje glasati za isti.
Ono što u diskusijama danas se negde jednostavno zapostavilo i nije pomenulo, pored svih dobrih i možda nekih eventualnih pitanja iz samog zakona, o kojima može da diskutuje i gde bi se eventualno mogle neke norme i popraviti, dotaći ću se nečega što danas nije bila previše tema diskusije, a to su mediji u sportu.
Naime, bez prisutnosti sporta u medijima nema adekvatne popularizacije sporta, nema onoga što predstavlja kamen temeljac, nema stimulansa za sportiste, nema duvanja vetra u leđa tamo gde je taj stimulans neophodno potreban, gde se vidi da država ulaže u sport i gde se vidi da sportisti, i priznati i poznati sportisti, zavređuju pažnju svojim izuzetno vrednim rezultatima.
Kada smo na tom polju, onda treba, uvaženi ministre, skrenuti pažnju na ono što smo mi već rekli – šta je kamen temeljac svih sportskih aktivnosti? Upravo školski sport, upravo školski sport koji treba da doživi još veću afirmaciju nego što je do sada. Kako će da doživi afirmaciju ukoliko nije prisutan u medijima? Moram da podsetim da nijedan, osim SOS kanala, nijedan jedini kanal, TV kanal ne prati školski sport. Jedino SOS kanal kroz programsku šemu koja se vezuje za ligu budućih šampiona, „Trojkom protiv droge, ne u dimu, već u timu“, propagira upravo školski sport.
Vi ste, uvaženi ministre, kao dečak kroz SOS kanal bili propraćeni, kasnije postali poznati i priznati sportista. Siguran sam da je to i gospodin Peruničić i svi ostali poznati i priznati sportisti, ali bez prisutnosti medija u sportu i sporta u medijima nema afirmacije sportista. Kroz SOS kanal koji je faktički besplatno sprovodio ove aktivnosti je prošlo preko 100 hiljada sportista, učesnika raznoraznih programskih šema i sportova prisutnih u tim šemama.
Ono što je bitno istaći jeste činjenica da nažalost, kažem nažalost, sponzori raznoraznih sportova će pre sponzorisati neke sportske kanale koji su inače pod pokroviteljstvom drugih inostranih kuća, nego što će to biti prisutno kod nas, što, nažalost, nije dobro i na čemu treba raditi.
Zbog toga vas podržavam u svemu onome što smo danas i rekli, iskreno i bezrezervno. Sjajno je što je u ovom zakonu implementirano ono što, ponoviću po treći put, predstavlja kamen temeljac – školski sport. Zbog toga vas ne samo podržavamo, nego smatramo da ćete istrajati na ovom konceptu, koji je i te kako značajan.
Naravno da ću sebi dati slobodu, kao što su i neki drugi ovde prisutni narodni poslanici, afirmišući svoj sport. Dolazim iz karate sporta, gde sam prisutan već 36 godina i u ime Karate federacije Srbije moram da vam se zahvalim, i vama i gospodinu Peruničiću, što je Karate federacija Srbije od strane Ministarstva sporta prepoznata kao jedini reprezentativni deo jedne sportske grane, a to je karate. Svi ostali paralelni savezi su sticajem okolnosti, a naročito zahvaljujući odredbama ovog zakona, morali da budu podvedeni pod jednu krovnu granu, a to je Karate federacija. Zašto? Zbog toga što karate sport teži, nadam se da će u tome i uspeti, da jednog dana, uveren sam, uz vašu podršku i uz vašu pomoć, postane olimpijski sport, jer to zaslužuje. Zaslužuje po mnogo čemu – po broju takmičara, po masovnosti, po broju karate klubova koji su registrovani u Sportskom savezu i Ministarstvu sporta i naročito uspesima karatista, pored nesporno najvećih sportskih rezultata koje su u ovoj godini, ne samo u ovoj godini, već niz godina unazad postizali i postigli Novak Đoković, vaterpolisti, odbojkaši itd. Ne treba zaboraviti da se i u ovoj grani sporta, koja je medijski marginalna, postižu i te kako dobri rezultati.
Ne treba zaboraviti da i u ovoj grani sporta koja je medijski marginalna se postižu i te kako dobri rezultati. Dolazim iz grada Užica, koji je danas više puta pominjan od mojih kolega Jovana Markovića i Ivane Stojiljković. Sve ono što je dobro rečeno je. Moram da zamolim, u ime mladih sportista iz grada Užica, u ime sporta koji sam pomenuo, čiji sam pripadnik, u ime svih sportova, da ono što ste postavili kao koncept, a istovremeno i kao cilj, da sport postane besplatan, da zaista skratimo vremenski period do kada će se taj cilj postići i da zaista u pravom smislu reči sport postane besplatan.
Molim vas da imate u vidu i jednu činjenicu koja predstavlja jedan veliki teret, a to je da sportski klubovi, naročito, pod znacima navoda, mali sportski klubovi iz, pod znacima navoda, malih sportova plaćaju velike zakupnine u salama sa kojima raspolažu osnovne, srednje škole, fakulteti itd. To su za klubove kojima su budžeti izuzetno ograničeni velika finansijska sredstva. Školski sport je ranije bio i te kako dobro prepoznat preko Ministarstva sporta i u prethodnom sazivu i u onom ranije, što je dobro i sada jer je saradnja Ministarstva prosvete sa vašim ministarstvom izuzetno dobra i u tom pravcu se školski sport i dalje nastavlja, ali će biti zaokružen u celosti onog trenutka kada se bude napravila i finansijska konstrukcija koja će pomoći tim klubovima, naročito malim, da ni roditelji ni deca ne osete finansijski teret, već da se razvijaju u sportskom duhu, da se razvijaju kao ličnosti i mentalno, postanu sportisti i pravi ljudi. To je cilj. Tom cilju nema prepreka i SPS će taj cilj uvek izdizati na pijedestal.
Pomenuo sam Užice zbog toga što je ovo u Užicu prisutno, zbog toga što, upravo zarad velikih finansijskih tereta i troškova, mali klubovi, mali sportovi, ne mogu da nađu svoje mesto tamo gde treba da ga nađu, da se afirmišu na najbolji mogući način.
Na kraju, ono što su vam i ostali poručili kao kvalitetno, i ja ću to podržati, jeste uvođenje posebnih mehanizama nadzora ili kontrole kroz inspektorat, odnosno sportske inspektore na nivou lokalnih samouprava. Nadam se da će to zaživeti što pre, iz jednostavnog razloga što se bojim da ova Uredba o ograničavanju zapošljavanja nas neće malo omesti u postavljanju lica koja će što pre morati da počnu da rade svoj posao, a to je da vrše nadzor nad sportskim kolektivima i nad primenama ovog zakona. Zbog svega ovoga, imate našu podršku i želimo vam da nastavite takav pozitivan trend u vašem radu. Hvala.

Zahvaljujem se predsednice.
Uvaženi ministre, prvi potpredsedniče Vlade, kao što je već nagovešteno od strane mojih kolega, a pre svega predsednika poslaničke grupe SPS, nesumnjivo je da ceo set ovih zakona o kojima danas raspravljamo će biti podržan i da će poslanička grupa SPS za iste glasati u danu za glasanje.
Predmet moje diskusije će biti, kao što je to učinio i uvaženi kolega Vanja Vukić, jedan od zakona koji sigurno po jednoj posebnoj težini treba da bude i na poseban način akcentiran. Onako kako ću ga ja predočiti, to će biti više sa formalno-pravnog aspekta, pri čemu moram da istaknem nešto što niko od prisutnih, a naročito građani Republike Srbije neće dovesti u sumnju.
Upravo je ova Vlada Republike Srbije, na čijem je čelu premijer Vučić i vi uvaženi ministre kao prvi potpredsednik Vlade, uspela da uradi nešto što nijedna prethodna vlada nije uspela, a to je da Republika Srbija, upravo preko ovakvog zakona i zakonodavnog procesa u kome mi aktivno učestvujemo, dođemo do toga da imamo situaciju da smo od zemlje koja je bila predmet sankcija, koja je bila meta sankcija, dođemo do zemlje koja ulazi ili prolazi kroz vrata EU i postaje nesumnjivo stalni član EU, sa zakonima koji regulišu, upravo one materije koje se vezuju za određena ograničenja koja ovaj zakon propisuje.
Ovo je uspeh, nesumnjivo nemerljiv uspeh Vlade Republike Srbije, ponoviću, uspeh koji do sada nije učinjen, uspeh koji do sada niko nije mogao da dostigne, barem ne na ovaj način i ne u ovim razmerama.
Zbog čega ovo ističem? Ističem iz dva jednostavna razloga. Prvi razlog je što se, kao što je rečeno u uvodnom izlaganju predlagača prvog potpredsednika Vlade, postiže harmonizacija našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU. Međutim, to nije jedini razlog. Jedan od veoma važnih razloga jeste činjenica da se upravo preko ovakvog zakonskog akta Republika Srbija, pojavljuje kao jedan od nosilaca bezbednosnih aktivnosti u jednom konceptu bezbednosti ne samo Evrope, već i širom sveta.
Mi, aktivno učestvujući, pre svega, preko Vlade Republike Srbije, premijera, ministra spoljnih poslova i samog ministarstva, smo uspeli da dođemo do nečega što odavno nismo imali, a to je da bezbednosne institute, onako kako su definisani međunarodno-pravnim aktima, sistematizujemo u jedan zakon. Sva ova ograničenja upravo imaju taj smisao.
Ako govorimo o nadležnostima, a moramo govoriti o nadležnostima, onda je Vlada dobila jednu od izuzetno značajnih nadležnosti, a ta nadležnost se manifestuje u donošenju odluka o uvođenju ili ukidanju odgovarajućih ograničenja, shodno odgovarajućim međunarodnim pravnim dokumentima, međunarodnim aktima, kao pravnom osnovu za uvođenje takvih ograničenja.
Prema tome, treba zarad građana reći da ovde parlament ima jednu jedinu obavezu da se ovakav zakon izglasa, da se izbegnu političke spekulacije, da se izbegne sve ono što podrazumeva političke intrige ili spletke. Ovaj zakon nije usmeren ni protiv koga, ali je zato usmeren u korist Republike Srbije. Ovaj zakon apsolutno nema nikakve implikacije prema bilo kojoj državi sa kojom Srbija sarađuje, naročito ne prema Rusiji. Ovaj zakon nije preteča bilo čega što može da se podvede pod nekakvo narušavanje nekog našeg međunarodno-pravnog položaja i izuzetno dobro izgrađenog odnosa sa našim međunarodnim partnerima, a tu pre svega mislim i na Rusku Federaciju.
Dakle, ovim zakonom se postiže ono što od nas s jedne strane EU traži, s druge strane, što od nas traže međunarodni dokumenti, a s treće, i po meni najvažnije strane i najvažnijeg aspekta, jeste preuzimanje obaveza kako bi se zaštitili interesi Republike Srbije. I tu, uvažena gospodo, građani Republike Srbije, narodni poslanici, mi imamo jedan prilično jasan zakon i sve današnje kritike koje su postavljene na jedan, hajde da kažemo, više nejasan, nedovoljno jasan način, iako imamo podršku čak i od opozicije za ovaj zakon, jednostavno ne stoje.
Moram stoga da podvučemo nekoliko delova iz ovog zakona koji su suštinski. Ako smo već govorili o bezbednosnom konceptu, a moramo da govorimo o bezbednosnom konceptu kao prvorazrednom interesu Republike Srbije, do koga je ova Vlada, Vlada Republike Srbije došla, onda ćemo reći da je uspostavljanje i očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti upravo taj prevashodan interes. Naravno, ni u kom slučaju u sublimaciji tih interesa ne zaostaje ni poštovanje međunarodnog humanitarnog prava, ljudskih prava i osnovnih sloboda, ali i poštovanje drugih međunarodnih obaveza.
U tom smislu, sve one mere ograničenja koje su sistematizovane u ovom zakonu daju puni efekat i ja sam uveren, kao i poslanička grupa SPS, kojoj pripadam, da će u praktičnom smislu upravo taj efekat biti stoprocentan. Zašto? Zbog toga što su vrste međunarodnih mera i ograničenja, nekad smo ih, nažalost, i mi trpeli, češće neopravdano, nego opravdano, ali smo prošli i kroz tu fazu razvoja, evoluirali i došli do ovoga do čega danas dolazimo, odnosno što imamo.
Da li ćemo primenjivati neku od ovih mera, da li će to biti prekid diplomatskih odnosa, da li će to biti potpuni ili delimičan prekid ekonomskih i finansijskih odnosa, prekid saobraćaja, zabrana trgovine, zabrana ulaska na teritoriju Republike Srbije, raspolaganje imovinom koje, zarad građana moramo reći, u ovoj situaciji predstavlja zaista leks specijalis, zbog toga što je po našem Ustavu, zbog toga što je po našem Zakonu o osnovama svojinsko-pravnih odnosa pravo svojine apsolutno i neprikosnoveno pravo, ali kad je u pitanju međunarodni interes i interes Republike Srbije u međunarodnim okvirima, ono se mora ograničiti i ograničava se upravo shodno tim međunarodnim dokumentima.
Kao pravnik moram da se pozovem i na Veliku povelju o slobodama i pravima čoveka i građanina – Magna karta libertatum, koja je sadržana kao osnovni postulat u svim međunarodnim dokumentima, koje su donele i UN i međunarodne organizacije, gde smo i mi potpisivali odgovarajuće i sporazume, ovde ih potvrđivali, odnosno verifikovali, a nakon toga vrlo uspešno primenjivali.
Naravno da sve ono što je sistematizovano u ovom zakonu podrazumeva jako kvalitetna rešenja. Moram da istaknem još jedno od rešenja za koja smatram da ovde predstavljaju razlog da možemo biti sigurni da će se ovaj zakon u praktičnom smislu reči pojaviti kao jako, jako dobar zakon, a to je činjenica da će praćenje ovog zakona biti izvršeno od strane radne grupe koju će formirati Vlada Republike Srbije i koja će biti nadležna da vrši monitoring ili nadzor nad svim onim što ovaj zakon propisuje, sve ono što je u ovom zakonu normirano, da li će biti u praktičnom smislu realizovano ili neće. Mi poslanici SPS smo uvereni da će to zaista tako i biti.
Moj uvaženi kolega Vukić Vanja je otvorio jedno pitanje koje je isključivo pravne prirode – zašto ovim zakonom nisu obuhvaćene i terorističke organizacije? Nije za to kriv predlagač, niti može za to biti kriv predlagač i predlagač ne može da snosi odgovornost zbog čega teroristička organizacija kao pravni institut nije definisana odgovarajućim međunarodnim aktom, odgovarajućim međunarodnim dokumentom. Ali, zato i kao Vlada Republike Srbije, a i mi koji učestvujemo u zakonodavnom procesu treba da budemo na neki način inicijatori da se međunarodna tela, međunarodne organizacije, pa i UN, kada se budu kreirala nova međunarodna dokumenta, da poseban tretman terorističkim organizacijama ne kao delu neke društvene pojave, ne kao delu neke društvene organizacije, ne kao delu bilo čega, već da to bude jednostavno definisan međunarodno-pravni institut koji podrazumeva odgovarajući pravni tretman, odnosno odgovarajuću regulativu shodno kojoj ćemo se i mi odrediti. Tek tada ćemo imati ono čemu težimo u pravnom smislu reči, a to je celovitost u normiranju, odnosno celovitost jednog zakona.
Mi poslanici SPS ćemo istrajavati na tome, zbog toga što smatramo da je ovaj zakon izuzetno dobar. Biće svakako još kompletniji i kvalitetniji onog trenutka kada i međunarodna dokumenta budu i kvalitetnija i kompletnija, a to će svakako i biti.
Naravno da na samom kraju želim da istaknem činjenicu da upravo zbog ovakvog predloga zakona za koji smatram da treba da bude uzor mnogim drugim sistemskim aktima, mnogim drugim sistemskim zakonima, ne samo što ćemo ga podržati, već izražavamo uverenje da će ova Vlada u istom formatu do 2020. godine nastaviti aktivnosti koje su sada započeti, da će ova Vlada, u uverenju da bude u istom formatu, završiti sve ono što je započela, uspeti da realizuje sve one ciljeve koje je proklamovala, da ćemo 2020. godine ući kroz vrata EU i da ćemo 2020. godine, bez obzira na sve sumnje koje su danas istaknute i bez obzira na sve konfuzije u određenim stavovima koji su izneti, da će ova Vlada dati pečat Srbiji kao stalnom članu EU.
Ja vam se, uvaženi ministre i prvi potpredsedniče Vlade, u ime svih nas u poslaničkoj grupi SPS, zahvaljujem na jednom izuzetno kvalitetnom predlogu zakona koji ćemo kao cela većina sigurno usvojiti u Danu za glasanje. Hvala.

Zahvaljujem se predsednice.
Uvaženi ministre, poštovane kolege narodni poslanici, 10. decembra prošle 2015. godine, postavio sam pitanje Ministarstvu pravde i Vladi Republike Srbije na koje još uvek nisam dobio odgovor, a ročište povodom rehabilitacije Milana Nedića se bliži, koliko sam ja informisan, ono je početkom februara meseca.
Odgovor na pitanje koje je bilo vrlo jasno – kako stati na put reinkarnaciji zla, još uvek nismo dobili.
Ono što SPS traži i sve vreme na toj činjenici istrajava, jeste da je vreme da se sve ono što podrazumeva anticivilizacijske pokrete, što podrazumeva podjarmljivanje, stavljanje u robovski položaj, istrebljivanje naroda i nacija, mora biti osuđeno.
Za razliku od toga mi doživljavamo da se rehabilituje fašizam, da se rehabilituju sva nedela koja su činjena u periodu vlade i to srpske vlade na čijem je čelu bio Milan Nedić.
Kako objasniti mnogima koji su ostavili u svojim precima žrtve? Kako objasniti mnogima da danas dolaze do izražaja anticivilizacijske tekovine kroz, tako ću reći, ne daj Bože ovakve presude.
Zakon o rehabilitaciji nesumnjivo ima mnogo nedorečenosti, mnogo manjkavosti koje se moraju ispraviti.
Kako objasniti Jevrejima, kako objasniti jevrejskoj zajednici, čije su žrtve tokom Drugog svetskog rata, nemerljivo brojne? Kako objasniti da je upravo u vreme od 1941. do 1945. godine, kada su simbol rada te vlade, između ostalog bile i „dušegupke“? Šta su „dušegupke“? Specijalna vozila za prevoz, uglavnom Jevreja, u sanducima koji su bili hermetički zatvoreni, gde su se izduvni gasovi od motora tog vozila direktno ubrizgavali ili emitovali u taj sandučić u kome je bio veliki broj ljudi koji nisu stizali živi do koncentracionog logora u Jajincima?
Nebrojeno mnogo žrtava iz tog perioda, rodoljuba, patriota, bez obzira kom pokretu su pripadali, ali najviše komunista, su stradali zarad kolaboracionističkog odnosa vlade Milana Nedića sa okupatorom, odnosno fašistima.
Da li ćemo na ovaj način ostaviti negativan trag i izazvati negativne posledice prema svetu, prema svim zemljama čiji su se narodi borili protiv fašizma, u kojima su narodnooslobodilački pokreti imali velike žrtve?
Kako objasniti da ćemo biti, možda jedina zemlja u Evropi, pa čak i svetu, koja rehabilituje one koji su zdušno sarađivali sa fašističkom Nemačkom silom i njenim saradnicima?
Kako nakon, ne daj Bože, donete presude, izvršiti sve ono što podrazumeva ispravljanje grešaka? Da li će se dozvoliti na bilo koji način da se istorijska činjenica, a istorijska činjenica, bez obzira da li istoričari bili u koliziji ili ne oko ličnosti Milana Nedića, svi će se saglasiti u jednom, da je Milan Nedić, bio saradnik Nemačke fašističke sile.
Ta činjenica se ne može dovoditi u sumnju. Nije je niko ni do sada doveo u sumnju, neće je niko ni od sada dovesti u sumnju, ali ta činjenica očigledno još uvek nije probudila svest da se mora stati na put nečemu što može da bude ljaga za državu Srbiju, za srpski narod koji je pre svega slobodarski narod, za sve građane Republike Srbije, bez obzira kojoj narodnosti i nacionalnosti pripadaju, koji su se borili za slobodu, čiji su se preci borili za slobodu, koji slobodu vide kao tekovinu, koji slobodu vide kao veliku vrednost. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Pored ovog obrazloženja koje je izneo uvaženi ministar, ja moram da iznesem i jedno obrazloženje koje je čisto pravne prirode. Ovaj član je u potpunosti upodobljen sa drugim zakonima, pre svega, Zakonom o prekršajima, Krivičnim zakonom, Zakonom o privrednim prestupima. Zašto?
Zbog toga što postoji jedan princip koji se zove princip objektivne odgovornosti, a taj princip objektivne odgovornosti nameće odgovornost pravnog lica za svaku vrstu protivpravne radnje ili štetne radnje koju preduzima lice u okviru tog pravnog, odnosno odgovornog lica.
Mi u Zakonu o prekršajima imamo isto tako odgovorno lice kao pravno lice za sve one protivpravne radnje u kojima se stiču obeležja prekršaja, imamo i u Krivičnom zakoniku, imamo u Zakonu o privrednim prestupima, prema tome, ne treba apsolutno postavljati dilemu da li treba da postoji odgovornost pravnog lica, u svakom slučaju, treba da postoji, jer je ona sistemski rešena i definisana, čak i građanskim zakonima, konkretno Zakonom o obligacionim odnosima i nekim drugim sistemskim aktima. Prema tome, ovaj član 19. je potpuno, potpuno upodobljen sa pravnim sistemom Republike Srbije i ni u kom slučaju ne bi trebalo da se menja. Zahvaljujem.

Hvala predsedavajući.
Uvaženi ministre, naravno i ja ću se pridružiti čestitkama opoziciji, koja konačno shvata kvalitet vladajuće većine i njenih amandmana. To je jedan progres veliki u odnosu na ono što je do sada bilo i zaista opozicija ima jednu edukativnu dimenziju rada koju treba u svakom slučaju poštovati, naročito kroz delovanje uvaženog kolege Pavićevića.
Međutim, ono što se tiče njegovog amandmana se ne može prihvatiti, barem kad se to posmatra čisto pravno. Nijedan jedini procesni zakon, pa i ovaj deo zakona o kome raspravljamo, koji je procesno-pravne prirode, ne može sadržati rok za dostavljanje, imajući u vidu da je dostavljanje u svim procesnim zakonima i u Zakoniku o krivičnom postupku i o Zakonu o parničnom postupku i svim drugim procesnim zakonima, najproblematičniji deo procesnih instituta, odnosno primene procesnih instituta.
U roku od 96 časova nekom nešto dostaviti je iluzija. Iluzija ne samo zbog onoga što je rekao ministar Stefanović, već zbog toga što postoji jedna obavezna norma tamo gde nemamo onoga kome se nešto dostavlja, ističe se na oglasnu tablu, mora da stoji na oglasnoj tabli osam dana. Postavlja se pitanje od kog roka? Tako da će ovaj rok od 96 časova u svakom slučaju biti prekoračen.
Prema tome, imajući u vidu da stranka kojoj pripada uvaženi kolega Pavićević ima vrsne pravne savetnike, trebalo je malo pitati, raspitati se, pa onda predložiti amandman. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

U ime Poslaničke grupe SPS, kao što je i šef Poslaničke grupe rekao, zaista bezuslovno stojimo na stanovištu da je ovaj amandman jednostavno neprihvatljiv, i to iz više razloga.

Prvi razlog je pravne prirode i on ukazuje na to da se ovim amandmanom narušava jedan koncept bezbednosnog sistema na teritoriji cele Republike Srbije. S druge strane, narušava se nešto što je postavljeno kroz pravni koncept Statuta AP Vojvodine.

Ovim amandmanom se prebacuje kompletan fokus bezbednosnog sistema na nacionalne manjine, što je vrlo osetljivo i jako opasno pitanje. Da li to znači da mi stvaramo policijske snage ili bezbednosni sistem isključivo za nacionalne manjine? I da li isključivo zbog toga treba da postoji policijski sekretarijat? Da li to znači da pandan tom policijskom sekretarijatu ili korelacija, kako god, treba da bude još jedan policijski sekretarijat za Rašku oblast? Ili za neke druge oblasti na teritoriji Republike Srbije?

Pravno je apsolutno nedopustiv takav pristup i takav koncept, imajući u vidu da je bezbednosni sistem na teritoriji Republike Srbije jedinstveno uređen i da isti sistem bezbednosti i prava na zaštitu od bilo kakvog vida ugrožavanja se odnosi na sve građane, pa samim tim i na nacionalne manjine na teritoriji Republike Srbije.

Stoga, kako sa ovog pravnog tako i činjeničnog aspekta, smatramo da bi uvođenje bilo kakvog policijskog sekretarijata podrazumevalo narušavanje nečega što podrazumeva ne samo, kako je ovde rečeno – nadležnost, već podrazumeva jedan koncept koji je ustrojen, kako sa stanovišta zakona, tako i sa stanovišta bezbednosnih mera koje se primenjuju na teritoriji Republike Srbije.

Mi ne možemo dovoditi bezbednosni sistem u dimenziji paralelizma, stvaranja policijskih formacija ili organizacija koje odudaraju od onoga što podrazumeva organizacionu strukturu policije na teritoriji Republike Srbije kao države. Ja se zahvaljujem.

Zahvaljujem se ministru i vama uvaženi predsedavajući.

Mislim da smo sa ovom raspravom otišli mnogo daleko, a da idemo u jednu suvišnu debatu imajući u vidu da dok se ne reši sistemski, odnosno dok se zakoni ne promene ne možemo ništa uraditi u procesno-pravnom smislu, na povećanju stepena zaštite naročito uvažavajući izlaganje uvaženog poslanika iz DS koji sa medicinskog aspekta je objasnio razloge i motive nečega što on traži, odnosno na čemu insistira.

Međutim, uvaženi ministre ovde je poenta cela priče u izmeni Krivičnog zakonika, ali ne samo Krivičnog zakonika, već i Zakonika o krivičnom postupku. Zbog čega? Zbog toga što su upravo ovim odredbama, naročito odredbama Zakonika o krivičnom postupku veoma jasno definisane nadležnosti tužilaštva počev od pred-krivičnog postupka do javno-tužilačke istrage i naravno dalje tokom istrage i naravno dalje tokom glavnog pretresa.

Ovde govorimo o nekim institutima koji su čisto procesno-pravne prirode ili krivične procesno-pravne prirode. Zašto? Zbog toga što smo došli do toga da su amandmani poslanika iz Nove Srbije dati predlozi koje ste vi prihvatili i taj amandman je postao sastavni deo zakona što je jako dobro, ali isto tako zbog građana moramo da skrenemo pažnju da sama pretnja ili stavljanje u izgred zla nekom licu još uvek nije svršeno krivično delo zbog toga što posle pretnje mora da dođe do posledica i uzročne veze između te pretnje i posledice i tek tada imamo svršeno krivično delo na osnovu koga se procesuira osumnjičeni.

U konkretnom slučaju, javni tužilac je jedini ovlašćen koji može da ta procesna ovlašćenja reflektuje od momenta kada se krivično delo učini. Sama pretnja još uvek ne znači da smo došli do svršenog krivičnog dela, a tek svršeno krivično delo implicira sve ono što se vezuje za učinioca od momenta kada će on biti priveden, kada će eventualno biti zadržan u trajanju od 48 časova itd, itd.

Ja sa dužnom pažnjom i poštovanjem prihvatam sve razloge koji su ovde izneti, ali je na nama, da li će to biti ovaj saziv ili neki drugi saziv, da insistiramo na tome da se uvođenjem ili sistematizovanjem novih krivičnog dela u Krivičnom zakoniku, kao i određenim procesnim radnjama koje će možda biti prenete sa ovlašćenja javnog tužilaca na policiju, mada nisam siguran u to da će to tako jednostavno da ide, tek tada možemo govoriti o tome da se učinilac, odnosno osumnjičeni, a ne učinilac krivičnog dela, on je samo osumnjičeni jer postoje osnovi sumnje i osnov sumnje, može procesuirati na način kako se to ovde traži.

Do tada možemo da pričamo pet dana, pet noći, da ništa da ne učinimo, i ne samo toliko, nego znatno duže. Na Ministarstvu pravde je kao predlagaču, što je i nagovešteno, da će doći do izmena i dopuna Krivičnog zakonika. Ja u to čvrsto verujem i nadam se da će u tom pravcu ovaj stepen zaštite koji mi tražimo i zaštitno dobro, a ovde je krucijalno zaštitno dobro integritet žene, čija se zaštita traži od nasilja, moći biti postignuto na najefikasniji način. Ja vam se zahvaljujem.

Zahvaljujem se. Uvaženi ministre, mislim da je vreme da presečemo jednu priču koja ide u priličnu širinu, a nadam se da ne predstavlja dodvoravanje građana u smislu političkog marketinga. Ne želim tako da prihvatim. Navedeno je da se mera udaljenja može poistovetiti sa zaštitnom merom zadržavanja učinioca prekršaja koji je upravljao vozilom u alkoholisanom stanju.

Moram da podsetim na jednu činjenicu koju niko ne može da dovede u sumnju. Zaštitne mere su prateće mere uz krivično delo ili prekršaj. Onaj ko je vozio u alkoholisanom stanju već je učinio prekršaj samim tim što je u alkoholisanom stanju. Samim tim iz toga se iscrpljuje ono što se zove zaštitna mera, a to je da se on zadrži, a to je da se on zadrži dok se ne istrezni, ali on je prekršaj učinio, vozio je u alkoholisanom stanju. To ne može da bude paralela za ono što se vezuje za stan i činjenje krivičnog dela u stanu. Ako imamo situaciju da je učinilac krivičnog dela nasilja u porodici ili nasilničkog ponašanja započeo direktno nasilje nad žrtvom, nad oštećenom.

U tom trenutku ne postoje granice prekoračenja ovlašćenja, te granice su daleko, policija može da interveniše. Sama pretnja nije izvršenje dela. Ukoliko neko zove po pretnji policija dolazi u taj stan, bilo ko je prijavljen kao neko ko je pretio nije učinilac krivičnog dela i svako ko bi reagovao od policijskih službenika bi prekoračio granice svog službenog ovlašćenja jer ga nije zatekao u izvršenju krivičnog dela. Da ga je zatekao u izvršenju krivičnog dela morao bi da reaguje. U tom pravcu bi mogle da se sprovedu i sve druge mere i mera privođenja i mera zadržavanja i mera izvođenja pred sudiju za prethodni postupak. I, mera određivanja pritvora u trajanju od osam dana ili trideset dana.

Znači, sve je to nešto što je regulisano zakonom. Molim vas da ne zbunjujemo građane. Ne možemo nešto uraditi dok nismo sistemski rešili neka pitanja. Kada ih rešimo sistemski, izmenimo druge zakone kojima se daju veća ovlašćenja policiji, pre svega ZKP, a potom i Krivični zakon, onda hajde da pričamo na ovu temu. Sada možemo da pričamo koliko god hoćemo i da govorimo građanima da je nešto moguće što nije moguće iako mi želimo da to tako bude, iskreno želimo, ali ono što je zakonom definisano, a vi ste pomenuli i Ustav koji je kroz zakonodavnih akata, onda nemamo više problem oko toga da li je nešto prihvatljivo, moguće ili nemoguće. Ovde je nemoguće i nezakonito. Hvala vam.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Meni je zaista žao, jer kada slušam sa stanovišta struke, recimo, uvaženog poslanika Milisavljevića, ja bezrezervno verujem u struku i siguran sam da je ono sa stanovišta struke što je rečeno potpuno ispravno rečeno i ne mogu da shvatim da ako neko ovde ko se bavi pravno strukom, a lično se bavim time, ne može da prihvati činjenice, a činjenice su sadržane u aktima, odnosno zakonima koji definišu ovu materiju.

Hajde da se barem oko jedne stvari razumemo, a to je nešto što niko neće dovesti u sumnju. Policija ne može sama sebi da daje ovlašćenja, niti je to u bilo kojoj uređenoj zemlji, pravno uređenoj zemlji moguće. Ovlašćenja policiji daje nadležni organ. Da li će to biti sud ili javni tužilac zavisi od zakona, ali ne Zakona o policiji, već Krivičnog zakona, odnosno preciznije Zakonika o krivičnom postupku.

Drugo, rečeno je nešto što nije tačno, da se privođenje vrši na osnovu pretnji koje se dešavaju na društvenim mrežama, odnosno fejsbuku. Nije tačno, to ne radi policija, to radi tužilac, i daje nalog policiji da pozove, ne privede, nego pozove na informativni razgovor onoga ko je na društvenim mrežama učinio pretnju, jer je i to jedna od protivpravnih radnji koja mora biti na neki način procesuirana.

Prema tome, sva ova priča se svodi na to da mi sa stanovišta moralnih načela, sa stanovišta moralnih skrupula imamo itekako veliku želju i volju da zaštitimo žrtve nasilja na najbolji mogući način, da sprečimo svakog nasilnika da bilo šta pokuša, a ne samo izvrši. I pokušaj krivičnog dela je kažnjiv.

Prema tome, ovde nisu u pitanju moralne skrupule. Ovde su u pitanju sistemska rešenja i odredbe zakona kojima se definišu ovlašćenja. Ovlašćenja policiji ne može davati sama policija. Hvala.