Hvala, poštovana predsednice.
Ja sam se javio još u vreme kada su ovlašćeni predstavnici trebali da diskutuju, ali vi to niste primetili. Znam dobro Poslovnik, ali neću sa vama polemisati o tome.
Što se tiče autentičnog tumačenja, ja ću poći od nečega što nije afirmisano u dosadašnjem toku rasprave, a to je tumačenje i to je autentično tumačenje odredbe člana 2. stav 2. Zakona o autorskim i srodnim prvima. Vidim da tu nema mnogo spornog, a i te kako je značajna tema, ne samo zbog nas ovde, već prevashodno zbog građana i onih na koje se ovaj zakon odnosi, a odnosi se na sve stvaraoce književnih, naučnih i drugih dela, koji moraju uživati odgovarajući stepen zaštite, po meni, daleko veći nego što je ovim zakonom propisano.
Ako ćemo da govorimo krajnje otvoreno i iskreno, onda dolazimo u situaciju da kompletan zakon i sve odredbe Zakona o autorskim pravima možemo podvesti pod jednu lupu i reći da li te odredbe zakona zadovoljavaju onaj stepen zaštite nosiocima autorskih prava koji ti nosioci zaslužuju.
Kao pravnik, kao advokat, spreman sam da ustanem u zaštitu svih tih nosilaca autorskih prava i da kažem da njihov stepen zaštite, u ovom smislu, nije adekvatan i da treba da bude bolji, i da treba da bude kvalitetniji. U tom pravcu, jedan od doprinosa da se poveća stepen zaštite nosiocima autorskih prava jeste ovo autentično tumačenje. Mislim da ni ono nije dovoljno. Mislim da treba raditi još više i mislim da mi, kao narodni poslanici, mi nećemo, zbog toga što će nam uskoro prestati mandat narodnim poslanicima, da li će neko od nas biti to ponovo ili neće, zavisi od izbora izbornih rezultata, ali u svakom slučaju, bilo ko bude ovde, ima obavezu da se ovom temom ozbiljno pozabavi i da Zakon o autorskim pravima dovede na onaj nivo koji zadovoljava zaštitu nosioca autorskih prava.
Ko su nosioci autorskih prava? Da li to mogu da budu plagijatori, pirateri? Da li to mogu da budu oni koji se bave mahinacijama i zloupotrebama i na taj način zagađuju vodu svima onima koji časno, čestito rade na stvaranju duhovnih dela, duhovnih tvorevina, autentičnih intelektualnih dela ili su to oni prvi o kojima sam pre par sekundi govorio?
Slažem se sa predlogom za autentično tumačenje i u ime Poslaničke grupe SPS pozdravljam da ovakvo autentično tumačenje treba da doživi još veću afirmaciju. Pozdravljam zbog toga što smo danas u situaciji da budemo svedoci, da ne samo fotografije, kao što je navedeno u autentičnom tumačenju, već raznorazne druge kvazi vrednosti, ako sam uopšte upotrebio dobar termin, doživljavaju afirmaciju tamo gde ne smeju da doživljavaju afirmaciju, gde imamo naučnike, književnike, gde imamo naučne stvaraoce, gde imamo umetnike koji su nosioci autorskih prava koja moraju biti zaštićena, a nažalost nisu, gde imamo u raznim tabloidima raznorazna pisanja, fotografije koje mogu doživljavati zaštitu gde to nikako ne bi smelo da se desi, a na žalost takvu zaštitu doživljavaju, pa čak ostvaruju i pravo na sudsku zaštitu i odgovarajuće nadoknade. To je apsolutno nedopustivo.
Nedopustivo je zbog građana, nedopustivo je zbog samih nosilaca autorskih prava, nedopustivo je zbog svih onih koji neguju duhovne i sve druge vrednosti koje jedno društvo mora da ima da bi postojalo kao društvo, a Srbija mora da ih ima da bi postojala, kao pristojna i uređena država, kako to danas često čujemo u političkom vokabularu.
Ja moram da podsetim zbog toga šta je to što je pojam autorskog prava. To je pravo koje uživaju stvaraoci književnih, naučnih i umetničkih dela koje podrazumeva isključivo pravo korišćenja ili odobravanja drugima korišćenja takvog autorskog prava, a samim tim uključuje sistem zaštite prava.
Da li smo mi, drage moje kolege, gospodo poslanici i svi građani Srbije, uspeli da ovaj pojam autorskog prava afirmišemo praktičnom primenom zakona? Nismo. Rekao sam iskreno, stojim na tome i istrajaću na tome da ovakvo autentično tumačenje doprinosi da se ovaj pojam autorskog prava afirmiše na način na koji to autorsko pravo zaslužuje.
Autoru pripada autorsko pravo na njegovom autorskom delu činom samog ostvarenja autorskog dela, a ne prenošenjem i publikacijom od jednog tabloida do drugog tabloida, od jednog medija, do drugog medija. Jednog dana ćemo doći u situaciju da se bilo šta što u rijaliti programu bude prikazano, kao nešto što je najvulgarnije, može ceniti kao autorsko delo. To bi bilo pogubno za društvo. To bi bilo pogubno za našu duhovnost, to bi bilo pogubno za sve ono što podrazumeva elementarne vrednosti jednom društvu.
Zbog toga pozdravljam i predlagača, a i sam predlog da se ovakvim autentičnim tumačenjem doprinese nešto što je trebalo odavno da se uradi, jer već dugo je na snazi Zakon o autorskim pravima, a mi se nismo bavili previše njegovom praktičnom primenom, niti smo se bavili posledicama onoga što podrazumeva zaštitu autorskih prava.
Moram da podsetim, zbog građana Srbije, autorska prava ne podležu administrativnim ili registracionim procedurama, ali zato treba građani da znaju da se autorskim pravima štiti, pre svega, delo, a ne sama ideja koja dovodi do tog dela kao izražaja ljudskog duha, bez obzira na sadržinu i kvalitet takvog izražaja. Kad dođemo na taj stepen, onda možemo da kažemo da smo na polju autorskih prava ostvarili određeni napredak i određeni progres.
Stoga će SPS nesumnjivo podržati, u Danu za glasanje, ovakvo autentično tumačenje, ali kada sam već na tom polju debate ili diskusije, onda se moram dotaći i onoga što je izazvalo polemike, i to brojne polemike danas u raspravi, a to je autentično tumačenje Zakona o elektronskim medijima, i to odredbe člana 11. stav 4, 5. i 6. Zakona o elektronskim medijima.
Ovde je u jednom trenutku bilo prozivanje da li postoji pravno tumačenje da bi se, od strane struke, dobilo određeno stanovište ili određeni stav da li ovakvo tumačenje jeste pravo prihvatljivo ili nije pravno prihvatljivo. Smatram da, kao pravnik i advokat sa dugogodišnjim iskustvom, imam pravo, kao narodni poslanik koga su građani delegirali da bude ovde, imam i obavezu da nešto kažem po tom pitanju.
Pre svega, autentično tumačenje, shodno odredbama zakona, daje isključivo Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Niko drugi nema taj legitimitet da da autentično tumačenje osim tog odbora. Da li ćemo imati primedbu na takvo tumačenje ili nećemo zavisi od stanovišta, odnosno pogleda bilo koga od nas ovde prisutnih da li tim autentičnim tumačenjem dovodimo u pitanje sam zakon, da li dovodimo u pitanje eventualno prekoračenje okvira zakonske regulative, odnosno sadržaja samog zakonskog teksta ili činimo ono što je u duhu zakona?
U konkretnom slučaju, ono što se pravno može reći, da li je ovakvo autentično tumačenje pravno prihvatljivo? Jeste. Jeste sa stanovišta legitimiteta onoga ko donosi takvo tumačenje, to je pod jedan. Pod dva, sa stanovišta onoga što podrazumeva njegovu obavezu da iznese određeno pravno stanovište u pogledu tumačenja određenog člana.
Nažalost, ovaj član se odnosi, ja sam to shvatio iz diskusije, iako nisam član Odbora, iako nisam imao priliku da dobijem informacije koje bi mi dale podlogu da iznesem moj objektivan stav i pristup u odnosu na temu o kojoj raspravljamo, se vezuje uglavnom za REM, kao telo koje se, između ostalog, bavi i pitanjima zaštite određenih vrednosti koje moraju da imaju i takvu ulogu u elektronskim medijima, odnosno da budu pod posebnom prizmom zaštite upravo onih vrednosti o kojima sam malo pre govorio.
Ovde se nekoliko puta pojavljuje teza o rijaliti programima ili rijaliti šou emisijama. Ovde zaista jeste pitanje tolerancije prema nečemu što je dekadencija, prema nečemu što ruinira i razara tkivo društva, nešto što uništava naše vrednosti. Ali nemojmo da zaboravimo i nemojmo da smo pod nekom velikom amnezijom i da ne budemo pilećeg pamćenja, nije taj rijaliti program od juče, taj rijaliti program već duže traje, taj rijaliti program kroz elektronske medije provejava unazad godinama i godinama i mi nažalost nešto tako tolerišemo.
Socijalistička partija Srbije stoji čvrsto na stanovištu da se u cilju zaštite kulturnih i svih drugih vrednosti tome mora pridati odgovarajući značaj i odgovarajuća pažnja. Da se iz elektronskih medija jednog dana moraju eliminisati ili izbrisati programi koji ugrožavaju sve ono na čemu počiva tkivo i naroda i nacije i države. U ovom slučaju, to je vrlo opasan karcinom koji može da doživi metastazu, bojim se da nije u metastazi i da ne doživimo nešto što će jednog dana da predstavlja bukvalno krah ili slom svih vrednosti.
Da se ne bih udaljavao od autentičnog tumačenja, sklon sam da prihvatim apsolutno tezu barem sa onog demokratskog aspekta, tezu mog uvaženog kolege Srđana Dragojevića kada je govorio o onome što ne odudara od autentičnog tumačenja u pravnom smislu reči, ali tezu koja govori o izglasavanju ili pristupu glasanja za dva kandidata. Jednostavan razlog jeste što se na taj način povećava demokratski kapacitet, a sa druge strane što i zakonska regulativa ide u tom pravcu da ukoliko idemo na izbor, izbor dva kandidata, onda su ta dva kandidata istovremeno i polje na koje se usmerava celo glasačko telo, odnosno glasove usmeravaju na najdemokratskiji način jer je to upravo onaj pristup koji odražava puni stepen demokratije za koga ću se opredeliti ili se neću opredeliti.
Međutim, ja ću ipak kao pravnik da se zadržim na onome što smatram da je esencijalno pravo, a to je da je Odbor za zakonodavstvo i ustavna pitanja kao nadležan dao tumačenje, ono je autentično. Čudno mi je da se na takvo tumačenje daju amandmani, jako čudno. Zbog toga što smatram da amandmanu na autentično tumačenje predstavljaju jednu apsolutno pravnu besmislicu, ali ako je to neko protumačio u Poslovniku na način kako je želeo onda ću prihvatiti da i takvo tumačenje može da se pojavi ovde u Skupštini, pošto se pojavljuje raznih vrsta tumačenja. I na kraju, zauzeću stav da je Odbor za zakonodavstvo i ustavna pitanja predložio Skupštini nešto što podrazumeva ne prekoračenje zakonskih okvira, nego tumačenje zakona. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se.
Vrlo kratko. Imajući u vidu da se ovde licitira sa nekim procentima od 5%, 22, 24, itd, moram samo da istaknem jednu činjenicu, i sa onih 24% DS nije mogla sama da napravi koaliciju i sama da Vlada, već je morala da pozove u pomoć onoga ko ima određeni autoritet, kako politički, tako i stručni, i da na bazi onoga što im daje SPS pokušaju da vrše odgovorno vlast.
Koliko su odgovorno vršili vlast govori u prilog ono što je rekao gospodin Šutanovac, govori nešto sasvim drugo, a to je veliki broj uhapšenih ministara iz DS, onih koji su raznih zloupotrebama, malverzacijama, manipulacijama doveli do velikih štetnih posledica budžet Republike Srbije.
Šta se onda desilo? Desilo se da se otvaraju krivični postupci i da ti krivični postupci, dan danas traju, neki su, hvala Bogu, okončani i onda imamo situacije u kojima se ministri DS pojavljuju kao osumnjičeni, ne želimo da povređujemo prezunkciju nevinosti, ali je nesumnjivo isto tako da će ti postupci iznedriti ono što mi tražimo, a mi tražimo istinu i odgovornost. Ukoliko je neko odgovoran, on će krivično biti kažnjen. To važi za sve. Na političkoj sceni ne postoji abolicija, amnestija od krivične odgovornosti. Ako je već tako, onda oni koji se pozivaju na to, treba prvo da pogledaju u svoje dvorište, pa da gledaju u tuđe. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se, predsednice.
Pre svega, ono što ne želi DS da prihvati jeste jedan princip koji SPS jako dosledno sledi i istrajava na tome sve vreme, a to je da svi oni koji su se ogrešili o zakon budu krivično gonjeni i odgovorni ukoliko za to ima osnova. Ako je takav princip SPS iskren princip, onda bi trebalo da važi za sve. Nije mi jasno zbog čega takva politička demagogija i hipokrizija koja se iznosi od kolege Šutanovca o nekakvom broju uhapšenih, nekažnjenih itd.
Ja sam ovde izneo samo istinu, ništa više, a to je da su ministri DS koji su vodili određene resore, dakle, isključivo ministri bili ti koji su procesuirani, protiv kojih je vođen predkrivični postupak i rekao sam vrlo jasno da ne želim, pre svega kao profesionalac, da povredim prezunkciju istine. Voleo bih da se utvrdi istina kao i svaki građanin Republike Srbije, ali je isto tako nesumnjivo da se toliko godina određene situacije prate, da su ti isti ministri na određenim resorima, čija imena neću pominjati, sada vinovnici tih tzv. protivpravnih delovanja, protivpravnih radnji zbog kojih se ne samo vode predkrivični postupci, već i javnotužilačka istraga. Na kraju krajeva videćemo šta će od svega toga biti.
Što se tiče „Galenike“ i bilo čega drugog, mi nemamo zaista nikakav problem da se bilo šta utvrdi u „Galenici“, bilo nekom drugom mestu, ko je bilo šta učinio protivpravno odgovaraće bez obzira ko je i šta je u SPS, ali neko to bude ogledalo i za DS i neka to bude ogledalo za celu opoziciju, a onda ćemo imati jedan veoma jasan politički dijalog u kome neće biti demagogije kao što je bilo danas.

Zahvaljujem se predsednice.
Nadam se da više nećemo voditi polemiku oko nekih stvari oko kojih ne treba voditi polemiku zbog toga što SPS jedinu političku stvar koju je učinila ispravnom jeste da je pomogla reanimacijom političkom DS da preživi, a to preživljavanje je bilo upravo kada smo im pomogli da budu u Vladi i ostanu na vlasti koliko su već bili na vlasti.
Hvala Bogu posle toga su krenuli tamo gde su krenuli. Mi im želimo srećan put. Neka idu dalje kuda idu sada. Mi sa njima sigurno nećemo ići jer ne vidimo da je to put političkog progresa i put dobar sa Srbiju. Naravno da je ova koalicija i ova vlast kao odgovorna vlast učinila mnogo, da je uvela Srbiju pred vrata Evrope kroz čija vrata će Srbija sigurno i ući i nesumnjivo je da sve ono što nije urađeno upravo u tom periodu od 2008. do 2012. godine je urađeno sada.
Zbog čega toliki žal DS što oni nisu uradili upravo ovakve kapitalne stvari kao što je uradila ova Vlada, to neka ostane DS na razmišljanje. Mi se sa tim više nećemo baviti.
Što se tiče Vojvodine, koliko je učinjeno u Vojvodini najbolje znaju građani Vojvodine, najbolje znaju oni koji su poljoprivredni proizvođači u Vojvodini koji znaju da je upravo za vreme DS poljoprivreda devastirana, da je zemljište devastirano, da je ugašeno nebrojeno mnogo na hiljade zemljoradničkih zadruga da su svi ostali bez onoga što podrazumeva servisiranje poljoprivrednih proizvođača i mi govorimo sada o nekoj Vojvodini kao prosperitetnoj. Na žalost, nije ni približno tako, ali će biti u periodu nakon vanrednih parlamentarnih izbora, u periodu kada do 2020. godine Srbija ispunjava sve svoje ciljeve.

Zahvaljujem se.
Istakao bih samo nešto što mislim da je ovde krucijalno kada je u pitanju ovaj amandman, radi se o obesmišljavanju nečega što je fundament zakona. Ako je u pitanju definicija poljoprivrednog zemljišta kao dobra od opšteg interesa onda je ta definicija nešto što je i osnovno načelo i osnovni princip na kome počiva kompletna struktura ovog zakona.
Brisanjem ovog člana se obesmišljava sve ono što se zakonom želi postići, a to je da se zaštiti poljoprivredno zemljište, da se jasno sistematizuje i normira onako kako je to i obaveza predlagača shodno Ustavu, shodno potrebama onih na koje se ovaj zakon odnosi kako bi se konačno ona zemljišta koja su potpuno zaparložena i koja su potpuno nefunkcionalna ili disfunkcionalna vratila u onu funkciju koja je građanima neophodno potrebna i to onim građanima na koja se odnosi a to su poljoprivredni proizvođači.
Prema tome, obesmišljavanje samog zakona brisanjem ovog člana je apsolutno nedopustivo i zbog toga amandman treba odbiti. Zahvaljujem.

Ne, replika, replika.

Dozvoljavate?
Pa šta je sad htela poslanica Čomić da kaže u kontekstu onoga što pominje, vezano za SPS, to je verovatno na njoj da objasni i verovatno samo ona zna.
Ali ono što je bitno da se istakne i da građani znaju, SPS nije učestvovala ni jednom jedinom svojom radnjom, kada je potpisivan upravo taj SSP koji se, s jedne strane, prvo negira, s druge strane se podržava, s treće strane se više i ne zna kako se tumači, a činjenica je da bi građani bili i te kako dobro upoznati, koliko je ovde licemerje i politička hipokrizija u pitanju, ukazuje jedna činjenica koju niko ne može dovesti u sumnju, a to je da je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, teretan pravni posao, da samim tim što je teretan pravni posao, podrazumeva i određene obaveze. Te obaveze se moraju poštovani i nije kako je to rečeno, nije to amin.
I te kako je amin, imajući u vidu da se upravo na osnovu tog pravnog posla koji se ne može nikako drugačije menjati, niti aneksirati, osim saglasnošću svih onih koji su ga potpisivali, dovodi u situaciju da sada Srbija, htela, ne htela, mora da ide ovim putem kojim je krenula, s jedne strane, zato što je to Vlada uspela da realizuje, da otvori vrata Evropi kroz koju će Srbija sigurno proći. S druge strane da poštuje ono što su drugi potpisali, a to su upravo oni koji sada ukazuju na krajnje nekorektan način za SPS. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Povređen je član 106. Vi ste, istini na volju, reagovali zbog povrede ovog člana, imajući u vidu da se uopšte govorilo o tački dnevnog reda o kojoj raspravljamo i da je tema izašla potpuno iz okvira, naročito zakonskog okvira, koji je tema današnje diskusije.
Ali, istovremeno je ovde povređen i član 107, uvažene kolege narodni poslanici jer ovde postoji jedna vrlo jasna tendencija, tendencija zastrašivanja građana i poljoprivrednih proizvođača u Vojvodini, zastrašivanja na jedan način koji je nedopustiv. Nas građani nisu birali da koristimo takva sredstva, da obezvređujemo vrednosne sisteme, da vrednosne sisteme izvrgavamo ruglu, da se neistinama služimo kako bi širili paniku. Svaki poslanik je dužan da iznese činjenice za svoje razloge. Ovde nismo čuli nijednu jedinu činjenicu, nijedan jedini argument na osnovu koga bi bilo ko od poljoprivrednih proizvođača, ne samo u Vojvodini nego u celoj Srbiji, trebao da bude zabrinut zbog primene ovog zakona.
Nismo čuli nijednu jedinu činjenicu koja se vezuje za navodnu socijalnu katastrofu, čak 70 hiljada poljoprivrednih proizvođača. Sve ovo urušava ugled parlamenta. Mi nismo ovde da građanima pričamo ono što kod njih izaziva strah. Mi nismo ovde da širimo paniku. Mi nismo ovde da podrivamo vrednosne sisteme. Mi smo ovde da se borimo za kvalitetne zakone, činjenicama i sa ubeđenjem da je ono što pričamo tačno. Ovde se ne radi o ubeđenju, ovde se ceo dan radi o jednoj smišljenoj i tendencioznoj inicijativi da se destabilizuje jedan sistem, odnosno da se građani u Vojvodini zaplaše. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Ako je nešto ostalo od vremena ovlašćenog predstavnika, imajući u vidu da nije tu, ja sam zamenik šefa poslaničke grupe, molim vas da mi prvo to vreme računate, kako bi ostalo za poslaničku grupu.
Što se tiče predloženog amandmana naše koleginice Marjane Maraš, ja bih se najpre u ime poslaničke grupe SPS zahvalio ministarki i predstavnicima Ministarstva na uvažavanju razloga, motiva i potrebe da se ovakav amandman nađe kao sastavni deo zakona.
Naime, radi se o tome da upravo ove kritike koje su upućene na rad jedinica lokalnih samouprava koje su nadležne za plasmana ili prodaju poljoprivrednog zemljišta, bude utvrđeno određenim kriterijumima.
Upravo u ovom amandmanu se postavljaju takvi kriterijumi gde se prilikom opredeljivanja površina državnog poljoprivrednog zemljišta za prodaju najpre počinje sa prodajom malih katastarskih parcela.
Zbog čega? Zbog toga što su male katastarske parcele, imajući u vidu njihovu površinu, a samim tim i njihovu vrednost, manji teret plaćanja za oni koji ih kupuju, a to su mali ili sitni poljoprivredni proizvođači.
S druge strane se afirmišu upravo ti mali ili sitni poljoprivredni proizvođači, da kupe ono što realno mogu da kupe, i na taj način spašavamo i same katastarske parcele koje predstavljaju poljoprivredno zemljište državnog karaktera, koje je, da nema ovakvog načina prodaje, postavlja se pitanje –da li bi uopšte bile atraktivne za prodaju, ukoliko se po ovakvim kriterijumima ne bi prodavale. Verovatno ne bi ni bile atraktivne.
Verovatno ovakva prodaja ne bi bila afirmativna, i zbog toga je zaista jako dobro rešenje kako u pogledu zaštite sitnih ili malih poljoprivrednih proizvođača, tako i u pogledu zaštite državnog poljoprivrednog zemljišta, koje će se na ovaj način sigurno brzo i prodati.
Ja se zahvaljujem.

Zahvaljujem se predsedavajuća.
Imajući u vidu sadržinu samog amandmana i slušajući jedan, možemo slobodno reći, dušebrižnički odnos prema onima kojima treba tek da počnu, da zaživljavaju, da osnivaju, da kreću u nekakav biznis od koga će ostvarivati prihode i egzistenciju, sve to sa socijalnog aspekta je prihvatljivo i nije sporno. Ali se postavlja pitanje i stalno mi se nameće, imajući u vidu da smo bili u koaliciji, pa zbog čega se to isto sistemsko rešenje nije pojavilo pre pet godina, pre šest, sedam, osam godina? Zbog čega tada nismo imali rešenje koje se vezuje za brigu o socijalnim kategorijama? Zbog čega nismo imali rešenje koje se vezuje za brigu o onih koji osnivaju preduzeća, osnivaju radnje, osnivaju bilo šta, što podrazumeva preduzetničku delatnost?
Šta se to promenilo u odnosu na ono što je bilo pre pet ili šest godina? Kakva je to metamorfoza došla danas da sada imamo tako preku potrebu da brinemo o nekom socijalnom statusu ili davanju benefita onima kojima smo te benefite mogli dati daleko ranije? Hvala.

Gospodine predsedavajući, reklamiram član 106, imajući u vidu da je očigledno u diskusiji cela priča izašla van okvira teme dnevnog reda zakonskog akta o kome se raspravlja, tim pre što se prejudicira situacija za koju uopšte ne znamo da li će do nje da dođe i pozivanje na Agenciju za privatizaciju, koja u konkretnom slučaju apsolutno nema mesta za bilo kakvu nadležnost. Da li će gospodin Dušan Bajatović da glasa ili ne, da li će biti u sukobu interesa, kakve to veze ima danas sa raspravom o zakonskom aktu o kome se vodi diskusija? Da li će on doći na Skupštinu ili ne, to je isključivo njegova volja i on će da vodi računa o tome da li će, eventualno, prihvatiti mogućnost da uđe u neki rizik kada je u pitanju sukob interesa. Ali, to ni u kom slučaju niste trebali da dozvolite kao pravo da se diskutuje od bilo kog narodnog poslanika, pogotovo zato što nije ovde.
Imajući u vidu činjenicu da to uopšte nije tema, zbog čega sam i reklamirao član 106, barem ste na tu okolnost trebali da opomenete poslanicu Jerkov, pa vas molim da ubuduće, kad se takve situacije pojave, reagujete, kako ne bi dolazilo do povrede Poslovnika. Hvala.

Zahvaljujem se, predsednice.
Pozvaću se na ono što ja kao pravnik smatram ispravnim i nadovezati se na stav koji je iznela poslanica Čomić.
Mi inače izbegavamo nepotrebno normiranje i nepotrebno sistematizovanje normi koje su suvišne i koje svojim tekstom ili tumačenjem mogu da doprinose ne jasnosti zakona, ne preciznosti zakona, već suprotnosti od svega toga.
U konkretnom slučaju imamo situaciju da je načelo zabrane diskriminacije, kao krovno načelo, krovno načelo, sistematizovano Ustavom. Povreda tog načela kao ustavna povreda iziskuje i određene sankcije, koje takođe Ustav propisuje.
Osim toga, u skladu sa Ustavom jeste donet Zakon o zabrani povrede prava na zabranu diskriminacije. Stavljajući ili sistematizujući jednu takvu normu u ovaj zakon, pogotovu tekst člana 11, smatram potpuno suvišnim i nepotrebnim, jer već imamo sasvim dovoljan broj materijalno-pravnih propisa, koji ovu materiju regulišu.
Ne vidim jednostavno potrebu, ni celishodnost da se na taj način dodatno obezbeđuje zabrana diskriminacije, bez obzira na koga se odnosi, da li se odnosi na osetljive kategorije socijalno ugrožene ili na bilo koga drugog, načelo zabrane diskriminacije univerzalno načelo i odnosi se na sve i svi su podvedeni na to načelo, shodno onome što podrazumeva jednakost pred zakonom.
Mislim da bi u tom pravcu ovo bilo sasvim suvišno. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Najpre moram da izrazim jedno iznenađenje kad sam čuo da narodni poslanik skreće pažnju da ne treba neko da učestvuje u raspravi, naročito neko ko zaista ne treba da učestvuje u raspravi, jer to nisam baš najbolje razumeo o čemu se radi. Ali, u svakom slučaju, smatram da s punim kapacitetom svaki narodni poslanik ima i pravo i mogućnost da učestvuje u raspravi, što i ja sada činim.
Skrećem pažnju da su mehanizmi zaštite od navodnog opreza ovde već postojeći i da ih ne treba ni u kom slučaju afirmisati, a naročito ne u smislu bojazni da može da dođe do nekih zloupotreba. Čak suprotno, uveren sam da će se i podzakonskim aktima dodatna pitanja, koja možda ovde nisu obuhvaćena, regulisati daleko sistematičnije. Međutim, ono na šta želim da skrenem pažnju, jeste da se malo vratimo hronološki unazad. Ako ćemo već da govorimo o mehanizmima zaštite i da govorimo o tome na koji način se sprečavaju zloupotrebe, hajde onda da pođemo od nečega što nam treba predstavljati iskustvo, naročito za ovakav zakon, zato što su u pitanju zadruge i to zemljoradničke zadruge.
Podsetiću samo da je zbog nedostatka dobrih zakona, reformskih zakona, loše kadrovske politike, loše organizovanosti, od marta 2010. do oktobra 2011. godine ugašeno 170 zemljoradnički zadruga. Ponavljam, jedan jako kratak period u samo jednoj jedinoj godini, 2010. godina. Zašto? Zato što nismo imali dobra sistemska rešenja. Zato što nismo imali dobru zakonsku regulativu, koju sada ustrojavamo i sa kojom sada afirmišemo zadruge na najbolji mogući način.
Drugi apsurd koji je u tom vremenskom periodu postojao jeste nepostojanje tzv. zadružne imovine. Ono što je predstavljalo apsurd jeste činjenica da ni vlasnici imovine nisu bili ni zadrugari ni zadruge. Zašto? Zbog toga što se u katastru upravo u periodu 2009, 2010. i 2011. godine knjižila društvena imovina. Sada vas pitam – kako je moguće da se knjiži društvena imovina i upisuje društvena imovina kad je to imovina po difoltu imovina zadruge, a, 2006. godine smo društvenu svojinu eliminisali, Ustavom.
Dakle, društvena svojina nije postojala, ali mi smo 2009, 2010. i 2011. godine, imali društvenu imovinu kao zadružnu imovinu. Paradoks, koji jednostavno nije smeo da postoji, ali je postojao. Sledeća činjenica na koju ukazujem zarad građana, odnosi se na Vojvodinu, i na ovo sam dužan iz političkog principa da ukažem, jer smo juče ovde u Skupštini imali tirade koje su se vezivale za Zakon o poljoprivrednom zemljištu, neću se udaljavati od teme. Pa smo imali ovde ponašanje narodnih poslanika koji odudara od svake mere normalnog i da ne kažem, kultivisanog ponašanja narodnih poslanika, sa nagoveštajima odnedavnog hapšenja, i mnogo čega drugog.
Šta se dešavalo u toj istoj Vojvodini? Osamdeset pet posto zemljšta koje je trebalo da bude zemljište zemljoradničkih zadruga nije bilo knjiženo na zemljoradničke zadruge. Da podsetim samo, da je u celoj Srbiji od 2000. godine do 2010. godine uništeno negde otprilike 1000 i nešto zadruga, uništeno. Zašto? Zbog toga što je to uništenje zadruga determinisao Zakon o privatizaciji, koji je donet nakon 2000. godine. Donet je u vremenskom periodu kada SPS čak nije ni podržavala bilo koju vladu kao što je bila podržana vlada Vojislava Koštunice.
Statistički podatak ukazuje da je negde oko 800 zadruga osnovano u Srbiji, od toga blizu 700 u Vojvodini. Četiristo zadruga je osnovano u kratkom periodu u Vojvodini i to negde otprilike 2010, 2011. godina. Od tih 400 zadruga, postavlja se pitanje koliko posluje, koliko funkcioniše, koliko radi? Zbog čega su osnovane? Da li su osnovane kao mrtvo slovo na papiru, ili ne. Ovo su podaci. Ovo su činjenice koje su proverljive.
Sada se postavlja pitanje da li se trebalo boriti za te iste zemljoradnike, naročito one tzv. sitne zemljoradnike koji su svoja prava i interese trebali da realizuju u okviru zadružnih udruženja i zadruga i na taj način omogućiti njihovo i poslovanje i pospešivanje poljoprivredne proizvodnje i svega ostalog, na čemu se sada kroz neku političku propagandu i marketing insistira.
Ponukan svime što se juče dešavalo, zarad građana, ove činjenice su nepobitne i moraju se izneti. Zbog nedostatka zadružne revizije, a u ovom zakonu, imamo institut zadružne revizije, nije sprovedena kontrola nijedne od ovih 400 zadruga u Vojvodini. Nijedne. Kako se onda uopšte moglo postaviti pitanje postojanja tolikih zadruga?
Neću govoriti o privatizacijama koje su opšte poznate u javnosti, kako su završile, gde su sada te zadruge, gde je njihova imovina, ko sa njom sada raspolaže, neću govoriti o tajkunizaciji, neću govoriti o bilo čemu drugom, što je opštoj javnosti poznato, ali se dešava u tom periodu. I, onda će neko juče da dođe ovde da kritikuje Zakon o poljoprivrednom zemljištu, a ne pozivajući se na odredbe nekada apsurdnog zakona koji je uslovilo, a nije menjan, sve ovo o čemu ja pričam, i Zakona o privatizaciji i tada važećeg Zakona o zadrugama.
Na kraju, moram da podsetim da je 2010. godine, bez obzira da li građani sada spavaju ili ovo gledaju, veoma bitna činjenica, prihod od zadruga, govorim o svim zadrugama, bio je 1,3 miliona dinara. gubici 1,8 miliona dinara, a od 2005. godine do 2010. godine 50% zadruga je iskazalo gubitak za svaku godinu.
Zato uvaženi ministre, ove činjenice i ovi podaci ukazuju na to da mi sada nećemo prozvati bilo koga na hapšenje, da nećemo ni u kom slučaju govoriti rečnikom kojim je ovde juče govoreno, ali zato vas podržavamo u donošenju zakon koji vraća poverenje u zadrugarstvo. Zemljoradničke zadruge sam pomenuo kao nešto što je ekvivalent lošeg, čak nakaradnog.
Zbog toga sve ono što je ovde uneto u zadružna pravila, sve što je sistemski rešeno, samo kod građana i onih koji su opredeljeni ka zadrugarstvu, može da pospeši razmišljanje da će ovaj zakon doprineti da se poljoprivreda više ne devastira, da se ne devastiraju sela, da se mali ili sitni proizvođači udružuju, da im zadruge servisiraju potrebe, da preko zadruga ostvaruju svoje ciljeve, i onda ćemo uspeti u nečemu što je i cilj Vlade Republike Srbije. Ja vam se zahvaljujem.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Uvaženi ministre, poštovane kolege narodni poslanici, nesumnjivo je da se oko jedne činjenice danas moramo složiti, jer je u tom pravcu usmereno i javno mnjenje, a to je da danas raspravljamo o jednoj od izuzetno značajnih tema koje se vezuju za pravosuđe, prevashodno za javnotužilačke funkcije.
Nije sporno da, kada već govorimo o toj temi koja je jako značajna, istaknem ono što je u ovoj proceduri izbora kandidata za nosioca javnotužilačkih funkcija veoma značajno, a to je da se ovaj put taj izbor vrši potpuno transparentno, da je ovaj put Državno veće tužilaca, u jednom dugom vremenskom periodu, istrajavalo da utvrdi sve ono što podrazumeva, ne samo poštovanje obaveznih kriterijuma, već iznalaženje svega drugog što može da kandiduje one koji su se pojavili pred Državnim većem tužilaca, kao potencijalni nosioci javnotužilačkih funkcija i gde je ocenjeno na našu veliku sreću da svi oni predlozi koji su otišli ka Vladi predstavljaju predloge koji su u potpunosti ispunili kriterijume. To je nešto što treba podržati.
Međutim, danas se vrlo malo čulo o nečemu što je jako značajno, kada su u pitanju dve najodgovornije institucije u okviru ustrojstva javnog tužilaštva u Republici Srbiji, a to je činjenica, naravno da vi znate o čemu se radi, uvaženi ministre, da je upravo Hag, kao tribunal, prvi predmet, od svih predmeta koji su procesuirani pred Hagom, ustupio našem Tužilaštvu za borbu protiv ratnih zločina, a to su ratni zločini počinjeni na teritoriji opštine Zvornik.
Zašto o ovome govorim? Zbog toga što je upravo ovo tužilaštvo, Tužilaštvo za ratne zločine krenulo profesionalno, hrabro i odgovorno u rasvetljavanje svih krivičnih dela, ratnih zločina, bez obzira gde su počinjeni, da li na teritoriji BiH, Kosova, Krajine, na kraju krajeva, i Srbije.
Ja moram da podsetim da je upravo doskorašnji sastav tužilaca u Tužilaštvu za ratne zločine uspeo da se izbori i da danas imamo za posledicu da je preko deset lica, koji su počinili teške razne zločine na teritoriji opštine Zvornik u Republici Srpskoj, ne samo procesuirano, nego i pravnosnažno osuđeno.
Mi imamo jednog, bez namere da favorizujem ostale kandidate, od kandidata kojeg je Vlada Republike Srbije navela u predlogu o kome ćemo mi, ne samo raspravljati, već raspravljamo, već i glasati, a to je trenutni zamenik tužioca za ratne zločine Milan Petrović.
Ono što, takođe, treba pohvaliti jeste da je i ovo tužilaštvo procesuiralo ratne zločine koji se vezuju za dva neviđena zločina nad pripadnicima bivše JNA, a to je Dobrovoljačka ulica i, nažalost, tragičan pokušaj evakuacije vojnika iz Tuzle. Tragičan u meri u kojoj će ostati u istoriji upisan kao jedan od najtragičnijih zločina.
Samim ovim značajem svega ovoga što je Tužilaštvo za ratne zločine činilo ukazuje se na to da u tom tužilaštvu moraju raditi oni koji su najrespektabilniji, najstručniji u svakom pogledu, oni koji ovaj posao mogu da nose i profesionalno i na bilo koji drugi način.
Isto ovo, u pogledu značaja, u pogledu važnosti, se odnosi i na Tužilaštvo za organizovani kriminal. Mi imamo u zadnje vreme procesuirane predmete u kojima se posle niza godina, decenijski, otvaraju postupci, podižu optužnice, prethodno sprovodi kvalitetna javna tužilačka istraga, kao što je predmet Šarića, kao što je predmet Ćuruvije, sada Stambolića.
Zbog svega ovoga što sam sada istakao, nesporno je da se u daljem razvoju tužilaštva mora voditi računa o onome što mi danas imamo kao obavezu, a to je da budemo taj katalizator, da budemo cenzor kandidata za nosioce javnotužilačkih funkcija i da ocenimo koji su to kandidati najbolji od onih koji su predloženi.
Nesumnjivo je da će poslanička grupa SPS podržati ovaj predlog koji se odnosi na kandidate koji su pojedinačno predloženi za nosioce javnotužilačkih funkcija na nivou osnovnih tužilaštava i viših tužilaštava.
Što se tiče ova dva veoma odgovorna mesta, kada su u pitanju javnotužilačke funkcije, a to su mesta u Tužilaštvu za ratne zločine i Tužilaštvu za organizovani kriminal, mislim da svi kandidati nesumnjivo svojim radom zaslužuju da budu na tom mestu.
Ono što, bez obzira što je ministar izašao, mi treba ovde da znamo jeste činjenica da su tužiocima omogućene procesne pretpostavke da svoj posao obavljaju na najkvalitetniji i najefikasniji način. Mi smo izmenama Zakonika o krivičnom postupku, pa i Krivičnog zakona doprineli da se javnotužilačke istrage sprovode efikasno, da se uvođenjem novih instituta postiže brže rešavanje predmeta, a ti procesno-pravni instituti su rešenje o odlaganju krivičnog gonjenja, odnosno oportunitet i Sporazum o priznanju krivice.
Međutim ono na šta moram da skrenem pažnju jeste nešto što se u praksi dešava, a bojim se da ne sme da postane pravilo, a to je prekomerno zaključenje sporazuma o priznanju krivice, a možda čak i u situacijama u kojima sporazum o zaključenju, odnosno zaključenje sporazuma o priznanju krivice, dovodi u sumnju da li će uopšte krivični postupak u svojoj posledici ostvariti onu svoju svrhu, jer, sporazum o priznanju krivice podrazumeva krivičnu odgovornost, izricanja adekvatne krivične sankcije u okviru sporazuma.
Ako se ta sankcija ublažava, da li se na taj način postiže svrha kažnjavanja, kako sa stanovišta generalne, tako i sa stanovišta specijalne prevencije, a i da ne govorim o onom tzv. represivnom delu koji se vezuje za krivičnu sankciju i njenu posledicu.
Prema tome, šta se očekuje od javnih tužilaca koje ćemo mi danas da izaberemo? Očekuje se efikasan rad, očekuje se da oni ne vode političke progone, očekuje se njihova apsolutna nezavisnost, jedino ne mogu biti nezavisni od zakona, očekuje se da ne dolazi do zastarevanja krivičnih predmeta gde se njihovim ne činjenjem doprinosi zastarelosti i zbog toga obustavljanju krivičnog postupka, jer kod zastarelosti imamo odbijajuće a ne oslobađajuće presude, što nije dobro i što ruši ugleda pravosudnom sistemu.
Očekuje se od javnih tužilaca da, kroz javno tužilačku istragu i dalje procesuiraju sve i one koji su počinili krivična dela sa visokim stepenom društvene opasnosti, tako i one gde je taj stepen društvene opasnosti znatno manji. Očekuje se da primene procesno pravnih instituta oportuniteta i sporazuma o priznanju krivice budu adekvatne. Ali istovremeno i pravične. Da niko ne bude privilegovan, da se ne otvaraju vrata, blago rečeno, anarhiji u smislu da će i učinioci krivičnih dela koji su nesumnjivo počinili krivična dela, biti podvedeni pod ove procesno pravne institute neosnovano i na kraju krajeva, ono što je najvažnije, očekuje se da i oni u svom moralnom liku, predstave javno tužilačku funkciju kao respektabilnu.
Mi stalno govorimo o dve kategorije vrednovanja rada nosilaca javno tužilačke funkcije. Jedna kategorija je stručnost i osposobljenost, druga kategorija je dostojnost. O ovoj drugoj kategoriji, osim onoga do čega se može doći, a to je izvod iz kaznene evidencije, uvid u činjenice da li je kandidat krivično gonjen, procesuiran, da li je disciplinski kažnjavan ili ne, nemam uvid u neke druge parametre, zbog čega smo mi ovde danas, zbog čega građani koji su nas ovde izabrali imaju pravo da nam predoče da li bilo ko od kandidata, u pravcu dostojnosti, ima bilo kakvu mrlju, ima bilo kakvu manjkavost, bilo šta što ga diskredituje da bude nosilac javnotužilačke funkcije.
Na sreću, ja danas vidim da apsolutno niko u tom pravcu nije imao primedbe niti ima razloga da ima bilo kakvu primedbu na bilo kog od kandidata koji se nalazi na spisku kandidata o kojima mi raspravljamo. Zbog svega toga, ja ću ponoviti, da ćemo u Danu ili u terminu za glasanje, podržati Predlog Vlade za izbor nosilaca javnotužilačke funkcije, jer je on u svakom slučaju iznedrio nešto što je kvalitetno i ono što mora da se primeti, da je politička hipokrizija, pozivanje na navodne moguće kritike Venecijanske komisije prema pravosuđu, kad znamo da je upravo ta ista Venecijanska komisija iznela ne male, nego jako ozbiljne kritike 2009. i 2010. godine, prilikom izbora nosilaca pravosudnih funkcija. Ja vam se zahvaljujem.

Već kada ste me prozvali, inače ne bih.