Zahvaljujem predsedavajući. Ja vas samo molim da mi oduzimate vreme od vremena ovlašćenog predstavnika pošto on nije tu, a ja sam zamenik, šefa poslaničke grupe, pa da ne bi vreme trošili nepotrebno.
Naravno, uvaženi ministre Sertiću da ne želim da razvijamo polemiku jer ste vi kao i ja identifikovali otprilike neuralgičnu tačku koja bi trebala na neki način da se reši sa tim što ste se vi pozvali na dva zakonska akta koja ne neki način definišu pitanja koja ja nisam postavljao upravo u tom smislu u kome ste vi to učinili.
Vi ste se pozvali na dva zakona, Zakon o lokalnoj samoupravi i Zakon o komunalnim delatnostima, a ja vam skrećem pažnju da upravo u ovom zakonu o kome raspravljamo, koji ćemo podržati i za koji ćemo dati glas stoji da javno preduzeće osniva jedinica lokalne samouprave. Ako je jedinica lokalne samouprave osnivač, a jeste osnivač, onda se postavlja pitanje koje je apsolutno logično pitanje, šta ukoliko to jedno javno preduzeće ne osniva samo jedna jedinica lokalne samouprave nego više. U toj situaciji sve ono što je sadržano u odredbama Zakona o komunalnim delatnostima i Zakona o lokalnoj samoupravi ne definiše što definiše Zakon o javnim preduzećima. I, ne može da definiše zbog toga što bi se došlo u jednu svojevrsnu koliziju.
Mislim da tu postoji jedna vrsta mogućnosti lošeg tumačenja sva tri zakona. Ono što sam rekao loše tumačenje zakona koji bez obzira koliko god nalazili dodirne tačke, da su kompatibilni, nisu kompatibilni. I stvaraju voluntarizam, stvaraju mogućnost da se improvizacijama reguliše nešto što ne može da se reguliše. Ja mislim da Zakon o javnim preduzećima mora da obuhvati i ova preduzeća koja na žalost, bez obzira koliko mi to želeli i hteli da ih podvedemo pod Zakon o komunalnim delatnostima onda ćemo podvesti i mnoga druga preduzeća, ulazimo u jedan drugi problem ili Zakon o lokalnoj samoupravi. Zakon o lokalnoj samoupravi definiše nešto sasvim drugo, imaćemo problem koji već postoji kao problem u praksi.
Ali dobro, ukoliko vi smatrate da je to rešenje, ostavićemo opet praksi rešenje koje ste vi predložili da ga prepoznaju i oni na koje se ovaj zakon primenjuje i da, u svakom slučaju, ova preduzeća učinimo efikasnijim i boljim. Hvala.

Ja se više neću javljati po ovom amandmanu. Drago mi je da je koleginica identifikovala isti problem kao ja na potpuno identičan način. Što je pomenula ugovor kao osnivački akt.
Drago mi je koleginice, ja sam to i predložio u budućim amandmanima koji slede nakon ovog amandmana, ali bi imali smisla tek ukoliko bi se ovaj amandman prihvatio, odnosno usvojio.
Ugovor, kao osnivački akt, nesumnjivo treba da postoji i mora da bude sistematizovan u ovom zakonu. Ali, sistematizovan onda jer sada nije. Onda kada dovedemo pravno ustrojstvo na taj nivo da kažemo, sve jedinice lokalnih samouprava, Čačak, Užice, Požega, Lučani, itd, ima ih devet, će na nivou svojih skupština doneti odluku da se pristupa osnivanju jednog regionalnog preduzeća.
Tek tada možemo govoriti o ugovoru kao osnivačkom aktu, a uvažena koleginice, hvala vam što ste i to prihvatili kao razumno rešenje. Nažalost, nije postojeće u predlogu ovog zakona. Hvala ministru na razumevanju.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Uvaženi ministri sa saradnicima, uvaženi kolege narodni poslanici, imajući u vidu da je ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS, Dejan Radenković, već nagovestio da će u Danu za glasanje, poslanička grupa SPS podržati predložene zakonske akte, to mogu samo da potvrdim da zakoni o kojima ću ja diskutovati zaista i zavređuju podršku, određeni stepen uvažavanja, nadam se da ćete ga pružiti nama, kroz dobronamerne sugestije kako bi se poboljšao kvalitet zakona. Prevashodno mislim na Zakon o javnim preduzećima.
Zašto uvaženi ministre Sertiću? Zbog toga što na teritoriji Republike Srbije sedišta imaju preduzeća koja su osnovana od strane više jedinica lokalnih samouprava. Ta preduzeća egzistiraju i obavljaju delatnost koja je shodno Zakonu o javnim preduzećima, o kome danas raspravljamo, kao i ranije važećem Zakonu o javnom preduzeću, takva preduzeća su obavljala poslove od opšteg interesa.
Ako imamo u vidu činjenicu da su takva preduzeća osnovana od nekoliko jedinica lokalnih samouprava, onda dolazimo u jednu pravnu situaciju apsurda da takva preduzeća nemaju zakonski ustrojen pravni status, nemaju zakonski ustrojen način definisanja imovinske strukture, nemaju zakonski ustrojen način formiranja organa upravljanja odnosno nadzornog odbora, direktora, itd.
Moram da pomenem iz praktičnih razloga da se radi o preduzećima koja su uglavnom vezana za upravljanje otpadom. Takvo preduzeće posluje u Vranju, takvo preduzeće posluje i ima sedište u gradu Užicu, a osnovano je za teritoriju, odnosno čak devet opština teritorije Zlatiborskog i Moravičkog okruga. To preduzeće kao javno komunalno preduzeće je registrovano kao regionalni centar za upravljanje otpadom pod nazivom „Duboko“ i pokriva teritoriju dva grada i teritoriju opština i to - Požega, Arilje, Kosjerić, Bajina Bašta, Čajetina, Lučani i Ivanjica.
Dakle, radi se o teritoriji koja ima površinu od 5.300 km2 i sa servisiranjem potreba preko 350.000 stanovnika.
Molim vas da imate u vidu nešto što smo mi pokušali da amandmanima u pogledu javnih preduzeća popravimo kada je u pitanju ovaj zakon i da upravo ovakva preduzeća sistematizujemo, odnosno da se normiranje jednog dela ovog zakona odnosi i na ovakva preduzeća.
Zašto? Iz dva jednostavna razloga. Prvo, što zaista ne postoji usaglašenost sa nijednim zakonskim aktom. Nemamo usaglašenost sa odredbama Zakona o javnim preduzećima. Nemamo usaglašenost sa odredbama Zakona o privrednim društvima. Onda se postavlja pitanje – koji to zakon sada može da se primeni na ova preduzeća? Po nama u poslaničkoj grupi SPS, a to jedan jedini zakon, a to je zakon o kome raspravljamo, odnosno Zakon o javnim preduzećima.
Drugi razlog, uvaženi ministre Sertiću, jeste činjenica da ova preduzeća dolaze u određene finansijske poteškoće i probleme imajući u vidu nespornu činjenicu da se transferna sredstva prema lokalnim samoupravama smanjuju. Samim tim i lokalne samouprave koje su osnivači javnih preduzeća, govorim o jedinicama lokalnih samouprava, imaju i manje novčanih sredstava koja mogu da transferišu za potrebe obavljanja delatnosti ovakvih javnih preduzeća.
Kako se onda snalaze upravo ova javna preduzeća u Vranju, u Užicu i ne znam još gde na teritoriji RS? Pa tako što obezbeđuju novčana sredstva iz međunarodnih finansijskih, vladinih ili nevladinih institucija i organizacija. Naravno, ovde se otvaraju i druga pitanja. Vi ste jako korektno u zakonu definisali određene organe i tela koja učestvuju u postupku izbora kako nadzornog odbora, tako i direktora javnih preduzeća. Postavili ste, ustrojili ste, preciznije rečeno, komisije koje će se baviti ovim poslovima, ali se onda postavlja jedno logično pitanje – gde je to telo koje će raspravljati i biti nadležno za izbor nadzornog organa regionalnih javnih preduzeća, gde je to telo koje će se baviti i biti nadležno za izbor direktora regionalnog javnog preduzeća ukoliko ga nemamo u zakonu?
Zato smo mi u poslaničkoj grupi SPS predložili amandmane u kojima smo smatrali da bi bilo jako dobro, čak neophodno da ukoliko javno preduzeće osniva više jedinica lokalne samouprave, akt o osnivanju tog preduzeća bude ugovor koji potpisuju sve lokalne samouprave kao osnivači na osnovu odluka skupština tih lokalnih samouprava o njihovom učešću o osnivanju jednog takvog regionalnog preduzeća.
Zašto? Ovde se nameću čisto pravna rešenja i ja imam punu slobodu, kao pravnik i advokat, da sa stanovišta svojih stručnih referenci sa kojim raspolažem, a nadam se da su dovoljne da ovo mogu da istaknem, ukažem vama, uvaženi ministre, da bi bilo jako korisno da u zakonu bude sistematizovano ono što poslanička grupa SPS predlaže, a to je da se normira da sve skupštine jedinica lokalnih samouprava, koje participiraju u osnivanju jednog regionalnog preduzeća, prvo donesu odluke o pristupanju jednog takvog načina ustrojstva preduzeća, odnosno osnivanju, da se na osnovu tih odluka skupština zaključi ugovor u kome će, naravno, strane ugovornice biti sve jedinice lokalnih samouprave, bez obzira da li su opštine ili gradovi, a samim ugovorom se definisati odgovarajuća pitanja koja se vezuju za nadležnost, za organe i tela, za imovinu i sve ono što inače postoji u odredbama ovog zakona, ali nažalost samo za javna preduzeća koja osniva samo jedna jedina jedinica lokalne samouprave. Ja sam naveo primer Vranja i naveo sam primer Užica, ali siguran sam da ih ima više. Siguran sam da i oni zavređuju pažnju isto kao ova koja sam naveo i siguran sam da se na neki način, ako ne ovim zakonom, uvaženi ministre, onda nekim posebnim zakonom njihov pravni status mora regulisati.
Ono što takođe želim da istaknem, jeste da, kada su u pitanju odredbe Zakona o javnim preduzećima, postoji dobra sistematizacija načina izbora predsednika i člana nadzornog odbora, kao i direktora. Međutim, ja bih vam, uvaženi ministre, skrenuo pažnju na jedan deo iz odredbe člana 18, koji ukazuje na kriterijume za izbor predsednika i člana nadzornog odbora, gde je definisano da to može da bude lice koje ispunjava uslove koji su članom 18. propisani. Jedan od tih uslova, uvaženi ministre, jeste da nije osuđivano na kaznu zatvora od najmanje šest meseci. To je inače norma koja je prisutna i u nekim drugim sistemskim zakonima, a i koju mi u poslaničkoj grupi SPS podržavamo.
Ali, molimo vas da razmotrite još nešto što bi moglo, mi nismo u tom delu podneli amandmane, ali bi moglo eventualno od resornog odbora kao amandman da popravi ovaj deo teksta. Šta da uradimo ukoliko lice, koje konkuriše za mesto predsednika ili člana nadzornog odbora, nije osuđena na efektivnu kaznu zatvora od šest meseci, kao što je ovde navedeno, ali je osuđeno uslovnom osudom i to sa velikim vremenom poveravanja, recimo, godinu dana na tri godine? Da li takvo lice ispunjava uslove da bude kandidat ili da bude izabrano za predsednika ili člana nadzornog odbora, kao i za direktora? Uveren sam da ne, kao što ste i vi uvereni da ne, ali bi ovde onda trebalo da tu jednu pravnu prazninu popunimo, kako bi izbegli određene rizike da se i takva lica pojave, što nije nemoguće. Teoretski je i te kako moguće.
Takođe, ovde su propisani neki kriterijumi koji više predstavljaju ograničenja. Ograničenja u pravcu da neko ne može da bude kandidat za predsednika nadzornog dobra ili direktora. A ko to ne može? Ne može onaj kome je izrečena mera bezbednosti. Onda je navedeno tih pet mera bezbednosti. Ali, uvaženi ministre, sa stanovišta odredaba Krivičnog zakonika mera bezbednosti nije sankcija, ona je sporedna kazna koja se izriče obavezno uz glavnu kaznu, odnosno krivičnu sankciju, a to je: obavezno lečenje u zdravstvenoj ustanovi, obavezno lečenje od narkomanije, obavezno lečenje od alkoholizma, itd, da ne nabrajam. Dakle, radi se o sporednim kaznama. Nisu krivične sankcije u pitanju. Mislim da bi trebalo da se malo drugačije formuliše ovaj član, jer proizilazi iz ovoga da je dovoljna samo mera bezbednosti bez bilo čega drugoga što bi diskvalifikovalo nekog kandidata da bude izabran za člana predsednika, člana nadzornog odbora ili predsednika nadzornog odbora.
Naravno, sve ovo ostalo što je navedeno u zakonu podrazumeva zaista kvalitetna rešenja i ukoliko bi se naši amandmani prihvatili, mi u poslaničkoj grupi SPS smo uvereni da bi ova pitanja bila, kao prvo, kvalitetno rešena, a drugo, da bi imali onda jedan zaista celovit zakon, koji na krajnje adekvatan način definiše sva pitanja koja su ovde otvorena, a koja sam ja na neki način identifikovao kao probleme u praksi.
Što se tiče zakona koji se odnosi na „Železaru Sartid“, uvaženi ministre Sertiću, tu imate punu podršku, bezrezervnu, snažnu podršku, bez obzira što se radi o jednom klasičnom leks specijalis zakonu. Dobro je što se na taj način konačno definiše pitanje imovinsko-pravnih odnosa, od kojih zavisi status „Železare“ i sva druga pitanja koja „Železara“ mora da reši kako bi se mogla pojaviti kao kredibilno preduzeće za dalje investiciono ulaganje, eventualnu prodaju i bilo šta što Vlada može da prepozna kao korisno i za to preduzeće i za pet hiljada zaposlenih u tom preduzeću, a naravno i za državu Srbiju.
Jedino što kao pravnik moram da istaknem, jeste da ne bi bilo dobro da u odnosu na neke druge situacije imamo jednu takvu vrstu pristupa da leks specijalisima definišemo svako pojedino pitanje, odnosno neuralgičnu tačku tako rešavamo, ali je ova morala biti rešena na ovaj način i dobro je što je rešavate na ovaj način.
Kada su u pitanju odredbe Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, tu moram da ukažem na dve činjenice, dva pitanja koja su pitanja koja dolaze sa terena, koja postavljaju građani Republike Srbije i koja postavljaju oni koje ovaj zakon direktno dotiče. Kada su u pitanju poreske obaveze, radi se o poreskim obavezama samostalnih umetnika.
Uvaženi ministri, pošto ću se sada vama obojici obratiti, jer ministar Vujović nije tu, moram da skrenem pažnju da samostalni umetnici imaju jedan poseban tretman koji nije baš najprijatniji kada je u pitanju izmirenje poreskih obaveza. Zbog čega? Zbog toga što za samostalne umetnike lokalne samouprave izmiruju obaveze plaćanja doprinosa penzijskog i invalidskog osiguranja, nažalost, sa kašnjenjem. Svaka docnja i dospela, a neizmirena obaveza od strane lokalne samouprave za one za koje se izmiruju, a to su samostalni umetnici, automatski prouzrokuje kamatu. To je neka vrsta sankcije, neka vrsta kazne.
Šta se dešava u praksi na nivou lokalnih samouprava? Te kamate, nažalost, ne plaća lokalna samouprava, nego idu na teret samostalnih umetnika koji nemaju pojma da li je grad ili opština na vreme platila obavezu doprinosa penzijskog i invalidskog osiguranja, da li je obavestila samostalnog umetnika o tom izmirenju obaveza i, na kraju krajeva, zbog čega se čekalo na obaveštavanje, za koje vreme kamata je tekla i te kamate su dostigle poprilično veliki novčani iznos koji ide isključivo na teret onih za koje su se te obaveze plaćale.
Naravno, ovde moramo da budemo potpuno iskreni, otvoreni i precizni. Postavlja se pitanje - da li su samostalni umetnici mogli da proveravaju stanje svojih dugova? Ali, bez obzira na to, lokalne samouprave moraju da imaju daleko korektniji pristup i daleko korektniji odnos kada su ovakva pitanja prisutna, odnosno kada se ovakvi problemi pojavljuju u praksi.
Na samom kraju ove moje diskusije, želim da istaknem i nešto što takođe građani postavljaju kao pitanje kada je reč o Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji, a konkretno se radi o građanima, odnosno bolje reći o poljoprivrednicima koji imaju ogromne površine zemljišta, velike površine, te je logično da budu opterećeni poreskim obavezama, odnosno da fiskalni nameti prema njima budu adekvatni kvalitetu imovine sa kojom raspolažu.
Međutim, upravo juče, dolazeći iz jednog sela koje se zove Kremna, a vama poznato gde se Kremna nalazi i gde je kremansko proročanstvo na neki način zaživelo, upravo tamo poljoprivrednici postavljaju jedno pitanje – zbog čega su opterećeni fiskalnim obavezama koje podrazumevaju neselektivan pristup? Zašto? Zato što čovek raspolaže sa površinom zemljišta od preko 40 hektara, ali je kompletna površina zemljišta opterećena poreskim dugom kao da se radi o istoj kategoriji zemljišta bez posebne klasifikacije.
Dakle, bez obzira da li je to zemljište lošijeg ili slabijeg kvaliteta, da li je konfiguracija terena na kome se nalazi to zemljište ravničarske ili brdovite prirode. Bez obzira da li se nalazi blizu pristupnih puteva ili daleko, dakle, svi ti problemi koji su prisutni determinišu i način oporezivanja, a samim tim i visinu oporezivanja, što u konkretnom slučaju bi trebalo da zaživi i mislim da u tom pravcu može dosta da se uradi. Naravno, ovo su samo dobronamerne sugestije.
Na kraju, moram još jednom da istaknem, da su svi zakonski akti o kojima mi kao narodni poslanici i predstavnici građana danas raspravljamo dobra zakonska rešenja, da kao takva trebaju da budu podržana, da je Vlada ovakvim zakonskim rešenjima našla pravi put kako da pojedina pitanja koja su neuralgična pitanja, adekvatno reši i zato poslanička grupa Socijalističke partije Srbije pruža snažnu podršku Vladi u tom pravcu.
Još jednom izražavam uverenje da ćete vi amandmane koje smo predložili na tekstove zakona, prevashodno na Zakon o javnim preduzećima, naročito u ovom delu u kome je moja diskusija bila fokusirana, kao i amandmane uvaženog kolege, narodnog poslanika Dejana Radenkovića, koji je u ime poslaničke grupe SPS, takođe ukazao na određene definicije, koje bi mogle da budu zaista jako dobro rešene u zakonu, da ćete sve to razmotriti i da ćete ih prihvatiti, kako bi dobili jedan praktično primenljiv i jako dobar zakon. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Naravno, u vezi ovog amandmana, slažem se sa uvaženim kolegom Blažićem, da je potpuno smislen i u tom pravcu, zaista stoji podrška motivu, motivu za podnošenje amandmana, iako je on tehnički redigovan i redaktovan samim tekstom amandmana koji je podneo Odbor, što je u suštini jako dobro.
Međutim, treba radi građana i jedne vrlo jasne poruke građanima ukazati još nešto, što očigledno gospodin Blažić nije kako bi skratio i vreme i omogućio da se rasprava dalje nastavi, a to je upravo jedna velika opasnost za državu Srbiju, kada je u pitanju infektivni otpad, odnosno takozvani otpad, opasan otpad, koji je inače posledica pružanja zdravstvenih usluga.
Na žalost, građani Srbije nisu ni dovoljno edukovani, ni dovoljno svesni posledica koje može izazvati bilo šta što se vezuje za upravljanje ovom vrstom otpada, takozvanog opasnog otpada.
Zbog čega ovo govorim? Zbog toga što se uglavnom radi o otpadu iz bolnica, ukoliko se uzme za pretpostavku uvažena ministarko, da Srbija raspolaže sa nekih, otprilike 50.000 bolničkih mesta, a sigurno ih ima mnogo više. Dolazi se do jednog podatka koji je aproksatimativan, a to je da 0,7 kilograma ili 700 grama, upravo po jednom bolesničkom mestu ide na ovu vrstu otpada. Kada se to sabere, odnosno matematičkom operacijom dovede u neku konačnu cifru, onda mi imamo cifru od 10.500 tona godišnje koje podrazumeva isključivo opasan otpad. Zaista to je ogromna količina opasnog otpada.
Ovde je naročito opasna zbog toga što se radi o infektivnom otpadu koji je s jedne strane klasifikovan kao farmaceutski i toksikološki ili neke druge vrste. Zašto se na ovo ukazuje? Ukazuje se zbog toga što Srbija nema tehničkih i tehnoloških mogućnosti da shodno Nacionalnoj strategiji za upravljanje otpadom ovaj otpad ili eliminiše kroz reciklažu, odnosno uništenje ili spaljivanje ili da na adekvatan način lageruje. Zbog čega? Zbog toga što je negde otprilike od deset do 25% farmaceutskog otpada izuzetno opasan otpad, rizičan po zdravlje ljudi i životnu sredinu. Takvog otpada godišnje ima, poštovani građani Srbije, čak 70.000 tona u toku zadnjih pet godina, na nivou godina. Zaista se radi o jednoj izuzetnoj velikoj količini, izuzetno opasnog otpada koji je u principu potpuno neadekvatno, sa njim se neadekvatno upravlja.
Moram da skrenem pažnju da čak 62% privremenih skladišta opasnog materijala u zemlji Srbiji ne zadovoljava uslove za bezbedno…

Naravno, isključivo o amandmanu i govorim, ne zadovoljava uslove za bezbedno skladište. Zašto sam rekao da se podržava amandman, odnosno podržava motiv samog amandmana od strane uvaženog poslanika Jovanovića? On je govorio isključivo o tome kako bi  se racionalizovali troškovi transporta otpada. Na transport otpada se u Srbiji troši otprilike od 1,5 do 6 eura po kilogramu, zbog toga što se taj otpad izvozi iz Srbije kako bi se spaljivao van Srbije uz ogromne troškove.
Mi uvažena gospodo, a i vi predsedavajući, da razumete da je isključivo u pitanju amandman, mi ne možemo da podnesemo, a siguran sam da to mišljenje deli i ministarka ovako velike troškove transporta. Ako se uzme u obzir da nijedan nijedna spalionica u Srbiji nije izgrađena, da imamo trend ili potrebu da se takve spalionice grade, onda je upravo ovaj razlog spaljivanja opasnog otpada u spalionicama kojih u Srbiji nažalost nema i te kako nužan. Beč kao zeleni grad ima 5 spalionica, reciklažni centri, sve su u samom centru grada. Od tih spalionica se ceo grad greje, snabdeva toplotnom energijom i toplom vodom. Mi u Srbiji i uvažena ministarko mislim da bi to trebalo da bude apel uz ovaj amandman moramo imati u ovoj Nacionalnoj strategiji za upravljanje otpadom upravo i jedan ovakav koncept, a to je koncept da se što pre na nivou lokalnih samouprava definiše pitanje koncepta izgradnje spalionica kojih nažalost nemamo, a lokalne samouprave su imale i te kako širok prostor za izgradnju takvih spalionica. Počev od…

Ali ne postoji razlog da se ne vodi rasprava i o tome i da se ne ukaže ono što je bitno zbog građana Srbije.

Nema razloga predsedavajući da mi ne vodimo raspravu.  Završiću vrlo brzo svoje izlaganje sa sledeće dve rečenice.
Samo bih zamolio da kada se ubuduće bude definisalo bilo šta što podrazumeva zakonski akt kojim će se naravno poboljšati kvalitet i ovakvog zakona koji usvajamo da se ima u vidu upravo ono što podrazumeva racionalizaciju, odnosno smanjenje troškova kada govorimo o opasnom otpadu. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Povređen je član 106. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije Republike Srbije. Naravno, niste ga vi počinili, imajući u vidu da niste predsedavali dok je govornik, u konkretnom slučaju poslanik Pavićević, zloupotrebio Poslovnik i njegovo poslaničko pravo da diskutuje, ni u kom slučaju na način koji Poslovnik definiše, već sasvim suprotno, što mu se dešava inače jako često i što mu se toleriše, kako od vas, tako i od drugih predsedavajućih, pa i od predsednice Skupštine Republike Srbije.
Nažalost, taj stepen tolerancije ni u kom slučaju da se smanji, on se sve vreme proširuje i proširuje, tako da ove zloupotrebe poprimaju dimenzije koje se više zaista ne mogu tolerisati.
Postavljanje poslaničkih pitanja nije danas, ono može da se iskoristi po Poslovniku na drugačiji način i u drugim terminima. Prvo, danas nije ni utorak, nije ni četvrtak, danas je sreda. Ako je poslanik Pavićević hteo da postavi pitanje Vladi, to je mogao da uradi po Poslovniku, što nije uradio. Postavljanje pitanja koja se vezuju za nešto što nema veze sa tačkom dnevnog reda, kao što je trošenje novčanih sredstava, kao što je podrška Vladi itd, svakako, uvaženi predsedavajući, da nije tačka dnevnog reda.
Prema tome, ni u jednom trenutku njegove diskusije niko ga nije čak ni opomenuo da se vrati na dnevni red i da prati sednicu na način kako treba, bez obzira što je uvažena ministarka odgovorila na pitanja isključivo u interesu da se zaštiti Vlada, ali ovakav marketing koji sprovodi opozicija kako bi ovu Skupštinu iskoristila za političku propagandu zaista u najgrubljem smislu reči prestavlja povredu Poslovnika, to je najmanje što možemo da konstatujemo.
Prema tome, molim vas da ubuduće se ovakvo ponašanje opozicije, naročito poslanika Pavićevića ne toleriše. Hvala.

Naravno, replika.
Imajući u vidu da je navodno ukazano da je greška velika pozicionih stranaka što se, zaboga, pohvalno ne izražavamo u odnosu na nekakvu posvećenost narodnih poslanika koji debatuju onako kako to čini danas kolega Pavićević. Ta posvećenost, da je prava posvećenost, ne bi bila retorički usmerena na način kako je danas usmerena, a to je demagoški i sa političkim marketingom.
Nas ovde ne interesuje da li Nova Srbija ima devet, deset, petnaest ili dvadeset pet posto. Nas interesuje da li će građani Srbije bolje da žive ili ne? Da li će standard građana Srbije da se popravili ili neće? Zato ćemo našu zahvalnost ukazati upravo onima koji su posvećeni da se takav standard postigne, i vama uvažena ministarko i Vladi i svim članovima Vlade Republike Srbije.
Ako ćemo da govorimo o temi dnevnog reda onda smo to trebali da učinimo pre 15 minuta, a ne da vodimo raspravu kroz polemike, kroz replike, kroz odgovore na neosnovana prozivanja i da se baziramo na onome što je bitno i što je potrebno građanima. Da je posvećenost prava, dokazuju mnoge činjenice koje ne može da ospori ni kolega Pavićević. Upravo ste vi i vaše ministarstvu u Užicu omogućili da Užice kao lokalna samouprava konačno reši pitanje i vodosnabdevanja i komunalnog otpada i mnogo čega.

Izvinjavam se, samo još jedna rečenica.
Mnoge lokalne samouprave su to od vas dobile i od Vlade. Da li su to umele da prepoznaju ili ne, to je na lokalnim samoupravama, ali je Vlada to omogućila. Hvala.

Zahvaljujem se predsedavajući. Izvinjavam se članovima Nove Srbije imajući u vidu da je bio lapsus, radi se naravno o Novoj stranci kojoj pripada poslanik Pavićević. Kada smo već kod demokratije i osnovnih postulata, demokratija nije sporna i to je ono što poslanici SPS neguju kao nešto što je sveto u ovom svetilištu demokratije, a to je uvažavanje različitosti, dijalog i kroz dijalog prihvatanje te različitosti, ali ni u kom slučaju ne demagogiju. Demagogija je ovde bila – zašto posle svega izbori. Pa, upravo taj vapaj za izborom je potekao od opozicije. Hoćemo izbore je bilo sve vreme lementirano do pre otprilike nekih 15, 20 dana, možda i malo više. Sada odjednom se postavlja pitanje – a zašto? Pa, zašto ste onda tražili te izbore ukoliko se sada postavlja demagoško pitanje – zašto.
Ne znam kojoj koloni će Nova stranka da pristupi, jednoj, drugoj ili trećoj, da li će se te kolone udruživati ili neće, ali se nadam da će se udruživati u ovakvom statusu kakvom su sada još mnogo narednih izbora sve dok polako ne nestanu sa političke scene Srbije. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Pre svega u ime poslaničke grupe SPS želim da istaknem da potpuno podržavam stav da amandman koji je predložen ne doprinosi kvalitetu i poboljšanju kvaliteta zakona, zbog toga što je upravu u odnosu na član 3. formulacija kakva je data, bez obzira na pojam holokausta, jasna formulacija jer se vezuje i za teritorijalno i za vremensko ograničenje primene ovog zakona.
U tom pravcu potpuno podržavamo, mi kao socijalisti, stav Vlade i veliko nam je zadovoljstvo što je Vlada u kojoj participiramo predložila jedan ovakav zakon, za koji smatramo da ima istorijski značaj i za koji smatramo da ne može biti podela, a naročito ne sa stanovišta ideoloških, političkih i svih drugih, već moramo biti potpuno jedinstveni da je ovaj zakon sa njegovog istorijskog aspekta nesumnjivo od izuzetnog značaja za državu Srbiju, zbog toga što se sa posebnim pijetetom odnosi na jedan narod koji je jedan od sigurno najvećih stradalničkih naroda tokom Drugog svetskog rata, a to je jevrejski narod.
Zbog toga SPS podržava ovaj zakona i zbog toga SPS, ja ću to još jednom glasno i jasno da isteknem, želi da ukaže na nešto što se istorijski ne može dovesti u sumnju, a to je da država Srbija ni tada, ni tokom Drugog svetskog rata nije učestvovala u istrebljenju Jevreja. I tada kada je iz Berlina stiglo naređenje, od jednog od vrhovnih vojnih zapovednika Ajhmana, da se na teritoriji Republike Srbije reši jevrejsko pitanje, to jevrejsko pitanje, nažalost, rešavano je kroz genocid, kroz zločin, kroz monstruozne načine ubistava Jevreja, posebno žena i dece, da ne govorim o muškom življu jevrejskom koje je stradalo najviše zbog pogibije Nemaca, tako da se tačno znao određeni broj Jevreja koji će biti streljan ili ubijeni ukoliko bude ili ranjen ili ubijen jedan nemački vojnik.
Međutim, drage kolege narodni poslanici, a naročito građani Srbije, SPS ima jasan stav. U to vreme Srbija je imala Vladu koja je bila kolaboracionistička Vlada, Vlada koja je sarađivala sa okupatorom, Vlada koja je u mnogome doprinela da mnogi rodoljubi, mnogi patrioti, svi oni koji su voleli Srbiju, koji su voleli slobodu, budu ubijeni. Među njima, pored Jevreja koje su ubijali nacisti, su bili i Srbi, bili su komunisti, ali su bili i ravnogorci. Bili su i oni koji su predstavljali pokrete, bez obzira da li ih možemo danas okarakterisati kao narodno-oslobodilačke ili druge pokrete, ali su nažalost bili ubijeni.
Na čelu te Vlade je bio Milan Nedić. Rehabilitacijom Milana Nedića, koji je personifikovao jednu kolaboracionističku vladu, mi vršimo rehabilitaciju jednog značajnog istorijskog događaja, jedne značajne istorijske etape u razvoju Srbije i razvoju srpskog naroda kao slobodoljubivog naroda, kao naroda koji je dao ogromne žrtve za svoju slobodu koje treba ceniti isto onako kao što treba ceniti i druge žrtve.
Ja sam namerno u načelnoj raspravi istakao statističke podatke. U Srbiji je blizu 80% Jevreja ubijeno kroz Holokaust na teritoriji Republike Srbije. Dakle, 80% od ukupnog broja Jevreja koji su pre toga živeli u Srbiji. U Jugoslaviji ili na teritoriji tadašnje Jugoslavije taj procenat je 60%. To je strašno. To je nešto što u istoriji nije zapamćeno, barem ne na takav način. U Poljskoj od 3.300.000 Jevreja ubijeno je 3.000.000 Jevreja, opet kroz Holokaust. Mi nemamo taj problem, niti ćemo imati problem i drago mi je što barem u ovim činjenicama, koje niko ne može da dovede u sumnju, sam saglasan i sa uvaženim kolegom Martinovićem i sa uvaženim kolegom Mehom Omerovićem, jer su ovo činjenice koje su nesporne, bez obzira na kontroverze koje se vezuju za ličnost Milana Nedića, bez obzira što će istoričari zauzeti jedan, drugi, treći ili ne znam kakav stav o njegovoj ulozi u toku Drugog svetskog rata.
Ali, ono što se ne spori i ono što ne može da se osporava, jeste da je Milan Nedić, ponoviću, bio predsednik Vlade koja je sarađivala sa okupatorom, koja je sarađivala sa nemačkom fašističkom silom, sa nemačkom fašističkom osovinom. Oko toga nema apsolutno nikakve dileme i to je poruka građanima Srbije, a ne prihvatanje tereta da mi na bilo koji način preuzimamo odgovornost za bilo šta. Mi nemamo razloga da preuzmemo odgovornost za bilo šta, osim za patnje tamo gde su te patnje učinjene na teret žrtava nekih drugih naroda kojih je bilo.
Socijalistička partija Srbije će uvek osuditi bilo kakav zločin, bilo gde, na bilo čijoj teritoriji, i sadašnje Srbije i bivše Jugoslavije, čitave Evrope, pa i sveta. Ni jedan narod ne sme da bude ugnjetavan, ni jedan narod ne sme da trpi zločine, ni jedan narod ne sme da trpi istrebljenja. To nije svojstveno Srbima kao slobodoljubivim ljudima, jer je to narod, ponoviću, koji je tokom rata posle Rusa procenutalno dao najviše žrtava u Evropi. Ako je tako, a jeste tako, onda mi nemamo čega da se stidimo kada kažemo - mi smo, uvaženi ministre, protiv Zakona o rehabilitaciji, koji je nažalost prilikom donošenja u svojim formulacijama obuhvatio mnogo što-šta što nije trebalo da obuhvati
Mi smo, uvaženi ministre, protiv da se upravo kroz taj zakon rehabilituje jedna društvena pojava koja je ne samo anahrona, nego koja je ostavila dubok trag sa nesagledivo teškim posledicama, kako po državu Srbiju, tako i po građane države Srbije, bez obzira ko su, da li su Srbi, Romi, Jevreji ili neko treći, četvrti. Mi se ne mešamo u rad Višeg suda u Beogradu, niti nam to pada na pamet. Viši sud u Beogradu će postupiti po zakonu i doneti, nadam se, adekvatnu odluku. Nadamo se mi socijalisti da će doneti adekvatnu odluku. Nadamo se da će građani Srbije biti zadovoljni sa takvom odlukom, ali se ne mešamo u rad Višeg suda u Beogradu, niti to možemo, niti to treba da radimo.
Uvaženi ministre, vas ću podsetiti da je i na teritoriji našeg kraja, našeg grada, Užica bilo 15 Jevreja koji su pogubljeni u Holokaustu. Od tih 15 Jevreja na teritoriji užičkog kraja, samo jedan nije bio fakultetski obrazovan, svi su ostali bili doktori, profesori, inženjeri. Pogubljeni su samo zato što su Jevreji, samo zbog toga.
Ovaj zakon izražava pijetet prema stradalničkom jevrejskom narodu. Ovaj zakon pruža barem minimum šansi da se država Srbija prema tome odredi na najhumaniji mogući način, da otkloni, koliko je to moguće, štetne posledice koje su učinjene jevrejskom narodu oduzimanjem imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih naslednika.
Zato u ime Vlade i dela Vlade Republike Srbije podržavamo ovaj zakon, podržavamo vas, uvaženi ministre, i podržavamo sve slobodoljubive narode ovog sveta u borbi za slobodu i u borbi protiv diskriminacije. Hvala.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Uvaženi ministre, u ime Poslaničke grupe SPS ćemo otprilike staviti tačku na jednu raspravu koja se vezuje za prevashodno amandman, u vezi onoga što je veoma važno, zaista veoma važno, kada je u pitanju jevrejski narod i zakon koji se odnosi na jevrejsku zajednicu. I niste, uvaženi predsedavajući, ni malo pogrešili kada ste proširili i dozvolili proširenje konteksta razgovora ili dilema ili diskusija, kako god to nazvali, kada govorimo upravo o članu 3.
Jer, jevrejska zajednica zaslužuje veoma jasnu poruku iz ovog parlamenta. Jevrejski narod zaslužuje veoma jasnu poruku iz ovog parlamenta, poruku koju joj šalje Vlada Republike Srbije, poruku koju joj šalje država Srbija. A ta poruka je sadržana u zakonu koji bezrezervno podržavam – da stradalnički jevrejski narod ima prava koja ovaj zakon daje i oko toga nema dileme. Ne može ni da bude dilema da je jevrejski narod stradao od fašističkog okupatora. Ne može da bude dilema da je fašistička Nemačka sprovodila holokaust. Uvaženi narodni poslanici i drage moje kolege pravnici, isto tako, ne može da bude dilema da je jedan kolaboracionistički režim, oličen u Vladi Srbije, u to vreme, na čelu sa Nedićem, bio u saradnji sa Nemačkom. Ako je Nemačka fašistička država, uništavala Jevreje, kako može jevrejska zajednica da ima simpatije prema takvoj Vladi?
Ne govorim u ime jevrejske zajednice niti imam pravo na to, ali moram da skrenem pažnju, onaj ko je sarađivao sa nemačkim okupatorom ne može da bude ni u kom slučaju prema jevrejskoj zajednici naklonjen na način koji odudara od onog ostrašćenog zlotvorskog zločinačkog što je sprovodila fašistička Nemačka prema Jevrejima.
Gde su Jevreji, jevrejska zajednica, jevrejski narod tražili spas? Tražili su spas u Narodno oslobodilačkom pokretu, tražili su spas u Partizanskom pokretu, tražili su spas u Narodno oslobodilačkoj borbi. Tražili su spas tamo gde i SPS baštini svoj program i svoje ciljeve i svoje političko delovanje.
Samo ću podsetiti na jednu činjenicu koju niko ovde ne može dovesti u sumnju. Moša Pijade uvaženi ministre, vi to itekako dobro znate je jedan od najznačajnijih vojnih ličnosti, kada je u pitanju Narodno oslobodilački pokret, političar. Bio je Jevrejin, a bio je na čelu i jedan od čelnika Narodno oslobodilačkog pokreta. Kada sam izneo podatak da je Nedić uništavao najviše komuniste, to je istina, najviše su komunisti stradali od Nedićevaca i Ljotićevaca, zato što su bili ciljna grupa za uništavanje od strane takvog režima i takve Vlade.
Kada sam rekao da su stradali ravnogorci samo sam izneo činjenicu ali to ne znači da su nam se ideološki pogledi približili…

Izvinite, dozvolili ste i drugima. Završavam.
Hoću da kažem da ono što ceo dan provejava kroz ovu diskusiju mora da prestane upravo zbog jevrejske zajednice, jevrejskog naroda na teritoriji Srbije kroz veoma jasnu poruku. Vlada Republike Srbije je predložila odličan zakon. Ministre, kao predlagač, dali ste odlično rešenje. To rešenje se podržava, ali u kontekstu istorijskih činjenica to vaše rešenje mora da bude sagledano na ovakav način. Moramo da osudimo i moramo da budemo protiv rehabilitacije svih onih koji su sarađivali sa Nemačkom koja je uništavala Jevreje. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Poštovani predstavnici Ministarstva, poštovani predstavnici Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, poštovane kolege narodni poslanici, pred nama je set zakona koji zavređuje posebnu pažnju, a ja ću u svojoj diskusiji početi od onog prvog za koji smatram da u svakom slučaju treba da ima nešto što podrazumeva naš najveći domen pažnje, obzirom da se radi o jednom od zakona koji može da se okarakteriše kao zakon od istorijskog značaja. Zbog čega? Pa zbog toga što su motivi za predlaganje ovakvog zakona dvostruki. Prvi deo koji može da se okarakteriše kao razlog za usvajanje ovog zakona jeste upravo taj istorijski element, drugi je onaj pravni, o kome ću nešto kasnije govoriti, ali ovaj istorijski je i te kako značajan, imajući u vidu da se mi opredeljujemo za zakonsko rešenje kojim se pruža satisfakcija onima koji su najviše stradali u toku Drugog svetskog rata.
Ono što bih želeo da na samom početku ukažem jeste deo zakona koji može donekle izazvati određene polemike, odnosno dileme kada je u pitanju sam pojam holokausta. Ono što holokaust u etimološkom smislu reči znači, podrazumeva državni progon i genocid nad različitim etničkim, verskim i političkim grupama ljudi, dakle ima poprilično široko značenje. Mi smo ga ovde vezali za Holokaust i samo jednu od ovih u klasifikaciji žrtava, a to je stradalnički jevrejski narod.
Kada bi se prevodilo sa grčkog jezika, malo je drugačiji izgovor, nije holokaust, onda je prevod – žrtva paljenica, odnosno poklanjanje žrtve bogovima, ali sa hebrejskog jezika kada se prevede, reč hebrejska koja se izgovara kao „šoa“, jeste u prevodu – uništenje, i to uništenje u onom najgorem smislu reči, odnosno eliminacija.
Dakle, holokaust, pojmovno ima daleko šire polje značenja i obuhvata svega onoga što podrazumeva ta reč u odnosu na ono što ćemo mi danas afirmisati kada su u pitanju teme o kojima raspravljamo, a to je pre svega satisfakcija, odnosno otklanjanje svih štetnih posledica za one na koje se zakon odnosi i koje su štetne posledice trpeli, a to su jevrejska zajednica, članovi jevrejske zajednice i jevrejski narod u celosti, naročito na prostorima bivše Jugoslavije, konkretno Srbije, u periodu od 1941. do 1945. godine.
Poštovane kolege narodni poslanici, a pre svega građani Srbije, dužni smo da se prema stradalničkom jevrejskom narodu odnosimo sa posebnim poštovanjem, iz jednostavnog razloga što se radi o stradanjima koja su neverovatno velika, ne samo po svojoj monstruoznosti, ne samo po svemu onome što je to stradanje, u najgrubljem smislu reči, u praktično bilo sprovedeno, već i po tome koji je to broj žrtava bio. Hajde da pođemo od statistike koju niko ne može da dovede u sumnju. Konkretno, u Poljskoj je pre rata živelo 3.300.000 Jevreja, ubijeno je 3.000.000, dakle, 90%. Devedeset posto Jevreja je istrebljeno, odnosno ubijeno u Poljskoj. Ništa manji procenat nije bio ni u baltičkim zemljama, gde je živelo 253.000 Jevreja pre Drugog svetskog rata, ubijeno je 228.000.
U Nemačkoj i Austriji, kao zemljama fašističke osovine pre rata je živelo 240.000 Jevreja, ubijeno je 210.000. Dakle, opet procenat od 90%. U Jugoslaviji, ne govorim Srbiji, u Jugoslaviji je živelo 43.000 Jevreja, ubijeno je 26.000 Jevreja, procenat 60%. Dakle, stradanja koja se teško mogu opisati razumnim rečima osim strašno. Sama Srbija, sam Beograd preko 80 čak blizu 90% Jevreja je ubijeno.
Upravo zbog toga, bez obzira što Srbija nije učestvovala u holokaustu, bez obzira što u Srbiji nije bilo direktnih protagonista holokausta, Srbija upravo zbog toga što se holokaust dešavao na njenoj teritoriji je dužna da ne samo kroz ovaj zakon već i na svaki drugi mogući način preduzme sve mere, sve aktivnosti koje se vezuju za satisfakciju, odnosno otklanjanje štetnih posledica, naravno, i kroz odredbe Zakona o kome danas raspravljamo.
Ovo naročito zbog toga što istorija ukazuje da se takvi pogromi, da se takva ubistva, takva zverstva i takvi zločini više nikada ne smeju desiti ne samo ovde nego bilo gde na zemaljskoj kugli. Od 1941. godine pa negde otprilike do kraja 1942. godine postojala su dva perioda. Prvi period, u toku 1941. godine kada je ubijeno najviše muškaraca Jevreja, kada su formirani koncentracioni logori, kada je dolazilo do internacija, kada su topovske šupe, ranije vojne kasarne bivše Jugoslavije i smeštajni kapaciteti u Šapcu predstavljali stratišta Jevreja. Drugi period, u toku 1942. godine je period stradanja, nažalost, onih najnedužnijih, a to su žene i deca. Preko 5.000 žena i dece je ubijeno na Sajmištu i ostalim koncentracionim logorima koji su postojali u Srbiji, u okolini Beograda, nešto malo manje u Šapcu.
Ono što niko ne može da prenebregne, ono čega se svi na neki način ne samo ograđujemo već i moralno posmatramo kao nešto jako loše, kako se više nikada ne bi desilo, jeste činjenica da su za vreme stradanja Jevreja uglavnom traženi alibi i to kakvi alibi. Nemačke okupacione snage su donele odluke da se za svakog ubijenog Nemca, svakog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100 civila, a za svakog ranjenog 50. Ko je u tom trenutku najviše stradao? Stradali su upravo Jevreji, stradali su oni najnedužniji. Zašto? Zbog toga što je postojao program nemačke fašističke sile na koji način najlakše, pod znacima navoda, rešiti jevrejsko pitanje. Nažalost, to jevrejsko pitanje je rešavano upravo ovako, pogubljenjima, zverstvima, zločinima, diskriminacijom u najgorem smislu reči kada su Jevreji nosili žute trake oko ruke, kada im je bio uveden policijski čas, kada su uvedena posebna ograničenja za Jevreje počev od nabavke hrane, namirnica i osnovnih potreba, pa svega daljeg, što čini ono što je egzistencijalno za život.
Ne zaboravimo da je nemačka fašistička sila, konkretno Berlin upravo iz Beograda dobio najsramniju poruku, da je Beograd 1942, početkom 1943. godine očišćen od Jevreja. Da je Beograd prvi grad u Evropi koji ima rešeno jevrejsko pitanje, naravno, na najgore mogući način, ubijanjima. Da je Beograd prvi evropski grad koji je dosledno sproveo Ajhmanovu odluku, čuvenog, svirepog zločinca nemačke fašističke sile da Srbija ostane bez Jevreja. Veoma mali broj onih koji su preživeli su uglavnom spas našli u narodnooslobodilačkim okretima, narodnooslobodilačkoj revoluciji i ostalim pokretima protiv fašističke Nemačke i nemačkog Rajha.
Moramo da se podsetimo nečega što je najstrašnije, a to je način na koji su vršena pogubljenja. Recimo, da je upravo iz Berlina uvezeno specijalno vozilo za pogubljenje tipa „šaureh“. Mi smo ga imali u Beogradu, vrlo sličnog, sa istom funkcijom, sa istom namenom, a zvao se „dušegupka“. Šta to znači? To znači da svi oni koji se nađu u sanduku tog vozila, sanduku koji je specijalno opremljen, hermetički zatvoren, gde izduvni gasovi iz vozila idu direktno u sanduk, podrazumevaju samo jednu jedinu posledicu, a to je smrt onih koji se u tom sanduku nađu, koji sigurno neće doći živi ni do Sajmišta, ni do bilo kog drugog koncentracionog logora, najviše žena i dece.
Ako se sve ovo uzme u vidu, a nesumnjivo je lako proverljivo, onda dolazimo do činjenice da jedan stradalnički narod kao što su Jevreji zaslužuje i zavređuje pažnju da se i sistemski, odnosno zakonski reše pitanja oduzimanja njihove imovine koja je kao mera takođe bila primenjivana i realizovana od strane nemačkog fašističkog okupatora. Mi smo sada u situaciji da to učinimo. Siguran sam da niko, apsolutno niko od narodnih poslanika ovog parlamenta bez obzira kojoj političkoj stranci pripada, bez obzira koje političke ideološke orijentacije, ne može ignorisati ovaj zakon, odnosno svako će sigurno podržati i dati glas za ovakav zakon.
Često se dovodi u vezu sa svim ovim što sam ja istakao kao istorijske činjenice Vlada Republike Srbije na čelu sa Milanom Nedićem. Poslanička grupa SPS dosledno istrajava da se hitno pristupi izmenama i dopunama Zakona o rehabilitaciji kako bi se sprečila, kako mi to često kažemo, sa jedne strane reinkarnacija zla, s druge strane, kako bi se sprečilo povampirenje prošlosti u najgorem mogućem smislu reči, a to je vraćanjem ideja fašizma, rasizma, semitizma itd.
Da li to mi smemo da dozvolimo? Apsolutno da ne, ali onda treba sagledati na jedan krajnje realan način celu situaciju u kojoj se nalazimo. Kada govorimo o rehabilitaciji Milana Nedića, mi ne govorimo o sudskom postupku, ne govorimo o presudama, ne govorimo o načinu na koji Viši sud u Beogradu izvodi dokaze i sprovodi dokazni postupak, jer ako o tome govorimo onda ćemo se mešati u rad pravosuđa. Onda će to kod građana da izazove jednu vrstu sumnje zbog čega se to radi, ali imamo pravo da kažemo da istorijski pokazatelji, istorijske neumitne činjenice ukazuju da se rehabilitacija zločina i kolaboracionizma sa fašizmom ne može prihvatiti, jer ako se to prihvati doći ćemo jednog dana u situaciju, metaforički, da ne daj Bože naslednici germanskog porekla, naslednici Nemaca u Vojvodini traže vraćanje oduzete imovine i to kako, rehabilitacijom Hitlera.
Što je najgore takvi se zahtevi pojavljuju. Što je najgore mi živimo u ambijentu u kome se i takve pojave tolerišu. Zbog toga ja SPS dosledno, i uveren sam sa svojim koalicionim partnerima na stanovištu da to ne sme da se dozvoli.
Kada govorimo o samom zakonu mislim da je predlagač postavio zakon na temeljima na koje mora da ih postavi, a to su odredbe Zakona o restituciji i da je onako kako je zakon definisan zaista podrazumeva dobra sistemska rešenja, a podsetiću ovaj zakon je procesno pravne prirode.
Kao advokat, kao pravnik, mogu da se izrazim pohvalno i da podržim sve ono što je normirano u Predlogu ovog zakona i lično smatram da ne postoje velike dileme oko toga da li je ovaj zakon praktično primenjiv ili nije, u svakom slučaju jeste, počev od načina uslova postupka po kome se sprovodi satisfakcija od štetnih posledica Jevrejskim zajednicama, Jevrejima, onima koji nažalost nemaju svojih naslednika i potomaka na osnovu kojih bi se izvršila restitucija.
Zadovoljni smo činjenicom da postoji načelo javnosti ili transparentnosti po kome se odredbe ovog zakona sprovode. Zadovoljni smo činjenicom da država Srbija u narednih 25 godina, naravno, ukoliko usvojimo ovakav zakon, će izdvajati 950.000 evra godišnje na nivou jedne kalendarske godine i to počev od 1. januara 2017. godine.
Zadovoljni smo činjenicom da će biti zaštićeni sticaoci prava svojine, ali isto tako smo zadovoljni činjenicom da niko neće zloupotrebljavati odredbe ovog zakona, da neće potraživati naknadu štete zbog izmakle dobiti ili izmakle koristi. Zadovoljni smo činjenicom da ovaj zakon predviđa i poreska oslobođenja, ali poreska oslobođenja samo do dana vraćanja imovine, ali ne i od tog dana, jer od dog dana se zna ko je poreski obveznik, od tog dana se zna kako će se prihodi u budžetu Republike Srbije popunjavati.
Ceo zakon ima i druga dobra rešenja, pre svega, zbog toga što je sam postupak vezan za odredbe upravnog postupka, da su rokovi kako su definisani adekvatni, da nisu ni prekratki, da nisu ni predugi, i da u tim rokovima postoji sasvim dovoljno vremena da se prikupi kompletna dokumentacija na osnovu koje će se sprovesti ovaj zakon.
Dakle, predlagaču pohvale i snažna podrška poslaničke grupe SPS za ovakav Predlog zakona.
Naravno, zbog kratkoće vremena kao ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe SPS osvrnuću se samo kratko i na ostale teme, odnosno tačke o kojima danas raspravljamo, pre svega Zakon o prekršajima i vrlo kratko o izboru nosilaca i sudijskih i javnotužilačkih funkcija.
U konkretnom slučaju Zakon o prekršajima ima dobra rešenja. Ovde se postavilo pitanje ustavnosti pojedinih odredaba zakona. Mi u poslaničkoj grupi SPS smatramo da ni jedna od odredaba ovog zakona nije neustavna, pa se postavlja pitanje na koje je polemično ukazivano, da ukoliko se ne plati kazna neće moći da se registruje vozilo. Pitanje je kontra prirode, a kako uopšte naplatiti ogromne kazne koje su 90% nenaplative ukoliko se te mere ne primene? Jednostavno ih moramo primeniti.
Ono što je dobro, dobro je što je institut Sporazuma o priznanju prekršaja znatno bolje definisan i zbog toga što je daleko pojednostavljenija procedura usvajanja sporazuma o priznanju prekršaja i na samom kraju, uvažene kolege sudije i tužioci, moram da izrazim zadovoljstvo što ste u jednom predanom radu, što ste na osnovu kriterijuma koje ste postavili, ustrojili dali predloge za najbolje kandidate.
Ne sumnjam, ni najmanje, niti moje kolege u poslaničkog grupi SPS sumnjaju da ste predložili najbolje kandidate i za tužilačke i za sudijske funkcije, a posebno pozdravljam kandidaturu za članove Visokog saveta sudstva imajući u vidu da jedna od kandidata Branislava Gorevica, osvojila nesumnjivo…