Zahvaljujem se predsednice.
U vezi samog amandmana uvaženi ministre Vujoviću, nije sporna motivacija da se amandmanom poboljša materijalno-pravni položaj i radno-pravni status nosilaca pravosudnih funkcija u našem pravosudnom sistemu.
Nažalost i pravosuđe, kažem na šalu zbog toga što sudije ako iko drugi onda sudije treba da imaju, ne samo pristojnu zaradu, već zaradu koja u svakom pogledu omogućava njihovu nezavisnost i sprečava bilo kakav vid mogućnosti koruptivnog delovanja.
Imajući u vidu da sa restrikcijama kojima se inače Vlada rukovodila u smislu zaštite i fiskalnog sistema, a i finansijske strukture u celoj državi, samim tim ovo sve što govorimo, reflektuje i na pravosuđe, pravosudni sistem i logično je da se ne možemo sada rukovoditi idejom da se povećavaju zarade. Međutim, uvaženi ministre Vujoviću, mislim da bi mogli nešto drugo da uradimo u smislu zaštite, interesa nosilaca pravosudnih funkcija, a to je da barem one odluke ili one uredbe koje su donete, kada su u pitanju sudije, republičkog ranga, tu pre svega mislim na sudije apelacionih sudova i Vrhovnog Kasacionog suda, zadrže svoj status naročito da se poštuju odredbe Zakona o sudijama, da se ne menjaju, da putujuće sudije imaju prinadležnosti koje se vezuju za pravo na naknadu na odvojen život, da im se to pravo ni u kom slučaju ne ukida, jer bi u suprotnom došli u jednu paradoksalnu situaciju, da pravimo „beogradizaciju“ sudova, recimo da Apelacioni sud u Beogradu ima samo sudije iz Beograda, u Nišu samo sudije iz Niša, Kragujevcu, Novom Sadu, a da ne govorim o Vrhovnom Kasacionom sudu. Mislim da te prinadležnosti treba da budu zadržane, jer u svakom slučaju, oni koji Ustavom imaju pravo da se opredele gde će da rade, imaju isto i Ustavno pravo da se opredele gde će da žive.
Ne možemo ih terati da žive u Beogradu, ukoliko im je prebivalište u nekom drugom mestu, ali zato ono što se vezuje za njihov odvojen život, jer imamo mogućnosti da im pružimo odgovarajuću nadoknadu i mislim da ćete to uvažite.

Hvala predsednice.

Mislim da je krajnje vreme da se odredite prema određenim poslanicima koji očigledno zloupotrebljavaju Poslovnik, pa se ja s toga pozivam na povredu člana 158. u vezi člana 27. Poslovnika. Ovo je po ko zna koji put da se krši jedno od elementarnih načela, kada su u pitanju prava poslanika u odnosu na podnošenje amandmana, u odnosu na obrazloženje.

U članu 158. nedvosmisleno stoji da svaki podnosilac amandmana ima pravo da obrazloži svoj amandman, ali to da obrazloži, ne znači da ga zloupotrebljava, a zloupotrebe se čine od amandmana do amandmana. Nećemo govoriti o tome kakva je zloupotreba – briše se. Govorićemo o tome šta se čini sa nečim što nema veze sa obrazloženjem.

Šta se čini sa onim što se odnosi na pozivanje, na premijera, na članove Vlade, na bilo koga drugog, a ne suštinu amandmana. Osim toga, sto puta sam do sada rekao u ime poslaničke grupe SPS da je način na koji se postavlja amandman sa ciljem brisanja, isključivo posledica destruktivnog delovanja u odnosu na Predlog zakona o budžetu, da smo čuli neko smisleno obrazloženje, poslanička grupa SPS, a sigurno i većina poslanika ovde bi razmatrala mogućnost da se na bilo koji način analizira amandman, ne mora se prihvatiti.

Svako smisleno obrazloženje daje mogućnost da se amandman analizira. Ovako je i ta mogućnost uskraćena i zbog toga vas molim predsednice, ili kako to naša poslovnička savest uvaženi kolega Pavićević često kaže, gospođo, ja vas molim da sada konačno primenu Poslovnika odredite prema narodnom poslaniku onako kako Poslovnik glasi.

Hvala. I neću dalje, zato što je prekoračeno vreme. Ne tražim da se glasa.

Zahvaljujem se, predsedavajući. Naravno da prihvatam.

Samo bih želeo u kratkim crtama da iznesem stav koji se ne može dovoditi u sumnju, jer je predlagač očigledno pročitao nešto što mu je pravnim instrukcijama dao neko ko je krajnje stručan za ovu temu, tako da nije uspeo da obrazloži ono što je trebalo da se obrazloži.

Ovde je suštinsko pitanje da li Ministarstvo pravde treba da bude talac bilo kog drugog organa koje je skrivio ili, kako je to predlagač rekao, protivpravno delovao prema bilo kom građaninu Republike Srbije? Očigledno da Ministarstvo pravde ne treba da bude talac, a do sada je bilo. Očigledno da Ministarstvo pravde ne treba da trpi ono što čine bilo koji drugi organi, počev od ministarstava, drugih institucija i državnih organa, a to je do sada činjeno i kada je u pitanju naknada materijalne i kada je u pitanju naknada nematerijalne štete.

Činjenica je da u konkretnoj situaciji Ministarstvo pravde ima jedan jedini problem, a to je da se odredi odgovarajući rok jer je, bez obzira što je formalni predlagač Ministarstvo finansija, ipak suštinski iza ovog predloga zakona Ministarstva pravde. Ustavni sud, i to je odlično rešenje koje je predloženo u ovom zakonu, ima obavezu da odredi i identifikuje koji je to organ, odnosno državna institucija, učinio bilo šta što podrazumeva protivpravnost u postupanju, a samim tim i uzročnu vezu između takvog postupanja i štetne posledice po građanina.

Na kraju ostaje pitanje da li je adekvatan rok od četiri meseca, jer se radi o paricionom roku ili roku za dobrovoljno izmirenje obaveze, ili je taj rok trebao da bude kraći? Ako bi se uzeo za stav stav sudske prakse, da je to rok od 15 dana kao rok koji se definiše u odlukama suda, onda bi to možda i mogao da se prihvati kao paricioni rok. Međutim, Ministarstvo pravde, ili bolje reći predlagač u formalnom smislu reči, je zauzelo rok koji podrazumeva nešto što se vezuje za kvartalni period. Kvartalni period na nivou koji je inače Ministarstvo pravde definisalo u smislu obaveza koje se vezuju za izmirenje obaveza.

Prema tome, ovde ostaje jedna jedina dilema – da li je rok predugačak ili nije? U konkretnom slučaju poslanička grupa SPS ipak će podržati kao paricioni rok rok koji je predložio predlagač. Zahvaljujem se.

Nije povreda Poslovnika, replika je, ne samo zbog pominjanja imena, već zbog pogrešnog tumačenja.

(Predsedavajući: Dobili ste pravo na repliku.)

Ja se ni u kom slučaju ne bih saglasio sa stanovištem koje je izneto, navodno pravno utemeljeno. Meni se čini da nije, jer je odluka Ustavnog suda, kao i svaka druga sudska odluka, imperativne prirode. Ona u samoj svojoj izreci nosi imperium. Imperium, u pravom smislu reči, podrazumeva nešto što je u odnosu na sve na koje odluka deluje, a odluka Ustavnog suda deluje prema onima na koje se konkretan predlog za pokretanje postupka pred Ustavnim sudom odnosi, samim tim, ima obavezujuće dejstvo. Ako je tako, onda ne možemo imati potpuno identično mišljenje, ako smo ga imali prethodno u odnosu na stav koji sam ja izneo. Onda ne možemo imati identično mišljenje u odnosu na ono što odluka suda nosi, a naročito Ustavnog suda.

Na kraju krajeva, na osnovu odluke Ustavnog suda, bez obzira da li se radi u konkretnom slučaju o povredi prava koje ima za posledicu naknadu materijalne i nematerijalne štete, odlukama sudova se poništavaju ili stavljaju van snage čak i odluke sudova koji su u okviru ili sudova specijalne nadležnosti ili sudova opšte nadležnosti.

Prema tome, i ovakve odluke imaju obavezujuće dejstvo. Nema dobrovoljnosti, jer se radi o nečemu što je imperativne prirode, a imperativna priroda proizilazi upravo iz samog teksta predloga. U kom delu? Prvo, imperativna priroda je u tom delu što se određuje organ koji je faktički protivpravno postupao, drugo, da se obavezuje da plati štetu, koja u svojim vidovima ima karakter materijalne i nematerijalne štete i treće, određuje paricioni rok, ili rok za dobrovoljno izmirenje obaveza. U čemu se ovde sastoji dobrovoljnost? Zahvaljujem.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Legitimno je pravo opozicije da kritikuje vlast, ali nije legitimno da vređa, a naročito da vređa narodne poslanike rečima da sve nas treba da je sramota što ćemo glasati za ove zakone. Ovo je jedna gruba uvreda iz dva jednostavna razloga.

Prvi razlog je što je ova Vlada, u čijem sektoru je i ministarstvo koje predstavlja uvažena ministarka Bošković Bogosavljević, doprinela da se upravo uskoro otvori poglavlje 35. i da se Srbija približi EU. Ova Vlada je doprinela da Srbija podigne svoj međunarodni ugled i svoj kredibilitet. Ova Vlada je doprinela da i poljoprivreda, kao segment koji je bio pod lupom evropske zajednice, koji je bio pod brojnim skrininzima, brojnim proverama kvaliteta rada i napretka u poljoprivrednoj delatnosti, dođe do nivoa da zavredi pažnju EU.

Zar zbog toga treba da bude sramota nas narodne poslanike koji ćemo da glasamo za ovaj zakon, kao i za budžet i sve ostale zakone o kojima danas raspravljamo? Ne, predsedavajući, nas neće biti sramota. Mi ćemo sa punim ponosom glasati, kao i cela koalicija, za ceo set ovih zakona. Sa ponosom zbog toga što očekujemo da Srbija, ne samo što ide pravim putem ka EU, nego što će i ući u EU i postati njen ravnopravni član, bez obzira što to očigledno nekome, iz ko zna kakvih, ili ličnih ili drugih razloga smeta. Naprotiv, glasaćemo za ove zakone. Hvala.

Zahvaljujem se.
Moje pitanje se postavlja Ministarstvu pravde i Vladi Republike Srbije, a pitanje se nadovezuje na već ranije postavljena pitanja od strane nekoliko poslanika našeg parlamenta. Konkretno, radi se o jednoj opasnosti od revizije istorije, istorijskih činjenica, od nečega što podrazumeva rehabilitaciju onih pokreta, pojedinaca, svega onoga što je predstavljalo kolaboracionizam svega onoga što je predstavljalo pašast u jednom velikom periodu istorijskih nedaća, istorijskih iskušenja ne samo za srpski narod već za svaki slobodoljubivi narod i u Evropi i u svetu koji se borio protiv fašizma.
Nalazimo se u vremenu kada zakonska regulativa koja se odnosi na rehabilitaciju omogućava da se rehabilituju i oni koji kako se to kaže, pravnom rehabilitacijom doživljavaju istovremeno i nešto što svaki slobodoljubivi čovek ne bi mogao da prihvati, a to je reinkarnacija zla. Zbog čega se na ove činjenice ukazuje? Zbog toga što je nedavno pokrenutom rehabilitacijom shodno odredbama Zakona o rehabilitaciji koji ova Vlada nije donela započeo postupak pravne rehabilitacije Milana Nedića. Ne želeći da se upuštamo ni kao stranka ni bilo ko od nas pojedinačno u ličnost Milana Nedića, želimo samo da ukažemo na njegovu istorijsku ulogu u istorijskom kontekstu kada su činjena brutalna zlodela na štetu pre svega Jevreja, pre svega Roma, svih patriota, svih rodoljuba, svih onih koji su se borili za slobodu.
Logično je da se u tom pravcu ne može ni u kom slučaju isključiti mogućnost da ta tzv. pravna rehabilitacija nema reflekciju na istorijsku rehabilitaciju. Ne može nas niko uveriti ni bilo ko ko se sa stručnog aspekta bavi istorijom, istorijskim činjenicama da se istorijska rehabilitacija može zaštititi, odnosno da nema nikakvog dodira sa pravnom rehabilitacijom. Ove dve kategorije, ova dva instituta se neminovno prožimaju. Socijalistička partija Srbije kao deo koalicije, kao deo Vlade i sama Vlada koja je dala veliki doprinos u obeležavanju svih događaja, a naročito istorijskih događaja koji se vezuju za nedavnu prošlost borbe protiv fašizma, naravno, da stoji na stanovištu da se ovakvi postupci i ovakvi činovi ne mogu posmatrati sa dobrom namerom niti se mogu posmatrati kao postupci koji vode dobrom.
Naprotiv, ukoliko se postupci prema ličnostima kao što je Milan Nedić nastave, onda ćemo izaći iz okvira ne samo ideoloških podela koje su prirodne podele, ne samo iz podela koje su produkt političkih razlika, već ćemo izaći iz okvira onoga što podrazumeva jedan prirodan pristup i jedno logično razmišljanje u odnosu na te istorijske činjenice i ući ćemo u jednu veliku opasnost koja se zove satisfakcija svih onih zločinaca, svih onih zlodela, svih onih koji su predstavljali zlo za celokupan narod u svetu, odnosno sve populacije koje su bile pod udarom fašizma i svih onih ideologija koje su slične fašizmu.
Zbog toga jednostavno smatramo u SPS, a uveren sam da je to i stav Vlade Republike Srbije, da zakonska regulativa kojom se propisuje postupak rehabilitacije mora biti promenjena, mora biti usklađena sa onim što podrazumeva zaštitu moralnih vrednosti ne samo sa stanovišta ličnog, etičkog kodeksa, ne sa stanovišta kolektivnog morala, već sa stanovišta zaštite osnovnih dobara, osnovnih ljudskih prava, zaštićenih Ustavom i međunarodnim konvencijama. Zahvaljujem vam se.

Zahvaljujem se predsednice.
Da, ja sam narodni poslanik iz Užica i kao svi narodni poslanici želim da doprinesem ovom parlamentu da radi na najbolji mogući način, što verujem i za moje kolege Ivanu Stojiljković iz Srpske napredne stranke i za Jovana Markovića iz Demokratske stranke. Na nama je da pokažemo da li ćemo tim kvalitetom raditi ili ne.
Sada da se vratimo na amandman. Nama socijalistima bi bilo veliko zadovoljstvo da je veliki broj građana Srbije jutros pratio prenos sednice Skupštine Republike Srbije. Bilo bi nam veliko zadovoljstvo zbog toga što bi se mogla uočiti velika razlika između onoga što smo danas čuli od visokog predstavnika Evropske zajednice u odnosu na ono što sada čujemo od predlagača amandmana.
Ono što je visoki predstavnik Evropske zajednice danas rekao je nedvosmisleno jasno – da je Vlada Republike Srbije uspela da Srbiju približi Evropi otvaranjem Poglavlja 32 i 35, da je izuzetno uspešnim predsedavanjem OEBS-om učinjeno nešto što nije učinjeno unazad 40 godina, da su sprečena potencijalna ratna žarišta u Ukrajini, da je međunarodni ugled Srbije značajno porastao, da je Nemačka kao dominantna država u EU dala zeleno svetlo Srbiji i na taj način trasirala put Srbiji ka Evropi.
Zbog toga, sve ove reference koje Srbija nedvosmisleno ima ukazuju na to da je amandman najblaže rečeno deplasiran. Šta bi se desilo prihvatanjem amandmana, osim klasične vrste destrukcije? A ta destrukcija se vezuje za ograničavanje onih ciljeva koji su već zacrtani od strane Vlade Republike Srbije.
Pre svega sprovođenje racionalizacije, sprečavanja probijanja budžetskih sredstava tamo gde su budžetska sredstva ograničena, pre svega ušteda koje su se do sada pojavile kao nešto što je nužno za nastavak oporavka ekonomije i privrede Republike Srbije i uvođenja nečega što je SPS davno prošla, a to je pojava inflatornih kretanja i inflacije. Da bi to sprečili, naravno treba odbiti predlog ovakvog amandmana, kako je predložen.
Poslanička grupa SPS čvrsto stoji na stanovištu da će ovakav predlog budžeta doprineti da u 2016. godini dođe do finansijske konsolidacije, da se racionalizacija sprovodi na pravičan način. U tom pravcu verujemo ono što je rečeno ovde i od strane resornog ministarstva, uvažene ministarke Kori Udovički, da će racionalizacija biti pravična, što znači da jedinice lokalne samouprave neće trpeti teret koji može da dovede do kolapsa u funkcionisanju lokalnih samouprava. Da će se urediti kriterijum po kojima će lokalne samouprave vršiti racionalizaciju u javnom sektoru i otpuštati odgovarajući broj zaposlenih za koji se utvrdi da su realan višak, pri čemu treba očuvati i ustanove i javna preduzeća u kojima to ne treba činiti, koja ostvaruju prihode i koje od tih zaposlenih omogućavaju normalan rad i delatnost za koju su registrovani.
Naravno, da takva racionalizacija mora da se sprovede. Naravno, da ne sme da dođe do kočničara od bilo koga, pa čak i od opozicije, da bi se jedan takav koncept realizovao potreban, a ne opstrukcija. Ovo što se predlaže predstavlja opstrukciju protiv koje ćemo se boriti i zbog toga predlažemo da se amandman odbije. Hvala.

Zahvaljujem se, predsednice.
Uvaženi predstavnici ministarstva, poštovane kolege narodni poslanici, uz uvažavanje motiva koji je predlagač istakao u ovom amandmanu, postoje i određena stanovišta koja svakako mogu da budu polemična kada je u pitanju celokupna teritorija Republike Srbije.
Nesumnjivo je da sve opštine, odnosno lokalne samouprave, o gradovima neću govoriti, ali o opštinama i te kako hoću, ne raspolažu dovoljnim kapacitetom da bi se mogao izneti teret aktivnosti koje se vezuju upravo za ovu regulativu koja je propisana predloženim članom u odnosu na amandman kojim se na taj član interveniše.
Konkretno, mnoge opštine nemaju ni stručni potencijal, a nemaju ni potencijal koji se vezuje čak i za onaj tzv. administrativni nivo koji bi mogao obrađivati ono što podrazumeva klasifikaciju zahteva, uvažavanje svega onoga što se vezuje za upravno-pravnu proceduru, imajući u vidu da ovde nije u pitanju samo upravni postupak. Ovde su u pitanju i određeni stručni elementi koji se i te kako moraju vrednovati i na koje se i te kako mora obratiti pažnja prilikom prijema zahteva, obrađivanja zahteva i donošenja odgovarajućih odluka po tom zahtevu.
Nije sporno i ne može se dovoditi u sumnju da je analiza od strane ministarstva kao predlagača bila tačna, da je svega 20% od ukupnog broja lokalnih samouprava participiralo, odnosno ispoljilo želju i volju da učestvuje u ovome. Ja ni u kom slučaju ne želim da obezvredim nastojanja da se lokalne samouprave afirmiši, i treba da se afirmišu, ali ovde se u konkretnom slučaju radi o poverenim poslovima koji su i te kako značajni. Značajni su prevashodno za državu. Radi se o prirodnim resursima o kojima mora da vodi računa država. Radi se o tome da se ovde ne sprovodi uska centralizacija, ako sam dobro razumeo da je to u pitanju. Nije u pitanju stroga centralizacija, u pitanju je ono što podrazumeva zaštitu uglavnom struke i stručnim parametara.
Zbog toga, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije smatra da ovaj amandman ne treba prihvatiti, jer stoje i te kako praktični razlozi da lokalne samouprave nisu podigle taj potencijal. Da li je država mogla da pomogne da se taj potencijal podigne? Možda, ali znatno pre i znatno ranije nego što je uopšte započeto sa sistemskim rešenjima i donošenjem zakona.
Konkretno, recimo, ja ću postaviti jedan praktičan primer. Da li je moguće da, recimo, opština Nova Varoš, ili opština Trgovište, ili opština Žagubica, nosi takav potencijal koji podrazumeva rešavanje ovakvih zahteva i postupanje po ovakvim zahtevima, a ima svega tri zaposlena u opštinskoj upravi? Tri ili četiri, kao što je slučaj u Trgovištu. Čak nemaju ni načelnike uprave, nemaju ni upravu, nego opština sačinjava sve. Dakle, nije isto svuda, nije celokupna teritorija Republike Srbije pokrivena sa onim kapacitetom koji je ovde potreban.
Ponavljam, uz uvažavanje motiva amandmana, ipak u praktičnom smislu on nije sprovodiv. Hvala.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Očigledno je da se ovde ispoljava i određeni nivo političke hipokrizije. Postoje činjenice koje su notorne, koje ne možemo dovoditi u sumnju, a postoje i činjenice oko kojih možemo i da se sporimo. Ali, notorna činjenica je da sve lokalne samouprave na teritoriji Republike Srbije nisu dostigle taj nivo potrebnog potencijala i kapaciteta da mogu ove poslove da obavljaju. Ovde se mešaju dve stvari uporno sve vreme – strategija ravnomernog razvoja na teritoriji Republike Srbije u odnosu na ovaj zakon, ne možemo strategiju ravnomernog razvoja podvoditi pod odredbe ovog zakona. Ako ćemo već tako, stoji činjenica da to isto Trgovište unazad 30 godina je nerazvijeno područje, kao što je unazad 30 godina nerazvijeno područje i Nova Varoš i Žagubica, kao što su mnoga druga nerazvijena područja. Ako je to tako unazad toliko dugo, zbog čega se to odjednom sada pojavljuje kao neko dušebrižništvo? Prema tim teritorijama nismo do sada ništa radili i sada smo se odjednom probudili iz jednog dubokog sna – hajmo sada da nešto pomerimo.
Ovaj zakon, po nekom mom dubokom uverenju, vezuje se za faktičko stanje. Faktičko stanje na teritoriji Republike Srbije je upravo ovakvo, na koje mi ukazujemo. Da bi se promenilo, potrebno je prvo uraditi nešto da bi se podigao standard ljudi, da bi se podigla privredna aktivnost, da bi se osposobile jedinice lokalnih samouprava za sve ono što od njih želimo, pa tek onda da ulazimo u neku priču koja se vezuje za poverena ovlašćenja, poverene poslove itd.
Da li će ministarstvo, kao predlagač, izneti onaj teret posla na koji se ovde ukazuje? Ja sam uveren da hoće jer postoji posebna odgovornost predlagača za sprovođenje ovog zakona. Ali, ako već govorimo o tome, hajde da budemo onda krajnje precizni i potpuno iskreni. Šta je cilj ovog zakona, kao i svakog drugog zakona? Da u praktičnom smislu reči bude najjefikasniji i da u praktičnom smislu reči u najboljoj meri zadovolji potrebe onih na koje se ovaj zakon odnosi i koje ovaj zakon obuhvata, a to su oni koji traže da budu nosioci aktivnosti na geološkim istraživanjima i svi ostalim delovanjima koja su predviđena ovim zakonima. Da li to može da se uradi u opštinama na koje sam ja ukazao? Sigurno da ne može.
Ne bih otvarao dalju polemiku jer će ići dosta daleko, a u toj daljini možemo da idemo samo na nešto što podrazumeva više politički marketing, a to SPS u ovom parlamentu neće činiti, niti je do sada činila. Mi iznosimo samo sa stručnog aspekta činjenice za koje smatramo da treba da budu prepoznatljive. Hvala.

Ovaj put zaista poslednje javljanje.
Hvala Bogu da se u nečem slažemo, a to je da se stimulišu jedinice lokalnih samouprava. I, treba ih stimulisati i treba ih u svakom slučaju unapređivati i u svakom pogledu, ali to ne treba činiti tek tako da se kaže – e, pa znate šta sad treba da ulažem? Trebali smo da ulažemo. I, mi i vi i sve prethodne vlasti, aktuelne vlasti koje su i te kako zaboravljale da treba ulagati u lokalne samouprave i Priboj, Novu Varoš i Prijepolje i sve ostale nerazvijene opštine.
Treba te opštine podizati na nivo koji zaslužuje zadovoljavajući standard građana gde to sada tamo nije, ali to nije tema. To nije upravo ono što podrazumeva suštinu člana 9. ovog zakona. Ovaj zakon ukazuje na nešto drugo. Da li te opštine kojima mi svi želimo dobro mogu da iznesu teret posla koji se ovim članom definiše? Po nama ne mogu i zbog toga je upravo ovaj predlog, barem u ovom delu zakona, smislen i kao takav treba da opstane. Hvala.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, nesumnjivo je da oba seta odnosno oba zakonska predloga u ovom setu o kome raspravljamo zavređuju izuzetnu pažnju, jer se radi o sistemskim zakonskim rešenjima sa dalekosežnim posledicama za budućnost države Srbije.
U svojoj diskusiji, uvaženi ministre, osvrnuću se isključivo na Strategiju energetike Republike Srbije, odnosno razvoja i u tom pravcu izneti ne samo ono što je naš šef poslaničke grupe istakao kroz podršku ovog zakona, već i određene sugestije koje bi mogle da doprinesu u daljem periodu razvoja strategije energetike nečem što je korist.
Moramo se, pre svega, osvrnuti na ono što je nepobitno, a nepobitno je da se upravo kroz ovu strategiju energetike vezujemo istovremeno i za harmonizaciju našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU.
Podsećanja radi, na snazi je Nacionalni akcioni plan za korišćenje obnovljivih izvora energije Republike Srbije koji je donet 2013. godine i kao dokument je predstavljao jednu vrstu osnova, zakonskog osnova koji bi trebalo da predstavlja mogućnost stimulisanja investitora i to u oblast obnovljivih izvora energije.
Obnovljivi izvori energije nesumnjivo predstavljaju jedan kamen temeljac u smislu njihovog učešća o nečemu što predstavlja bruto finalnu potrošnju i kamen temeljac uopšte daljeg razvoja strategije energetike Republike Srbije.
Kada smo već kod toga onda treba istaći da je upravo preuzeta obaveza Republike Srbije da obnovljivi izvori energije do 2020. godine učestvuju sa 20% u bruto finalnoj potrošnji na nivou EU, pri čemu Republika Srbija ima obavezu da poveća i poboljša energetsku efikasnost za 20%, a ispravite me ako grešim, mislim da je postavljen i jedan previše ambiciozan cilj za koji smatram da je realan, da 2020. godine to učešće u finalnoj potrošnji energije sa obnovljivim izvorima energije bude 27%.
Mislim da to nije nerealno i mislim da je i ova Vlada na dobrom putu ka trasiranju nečega što podrazumeva bržu i efikasniju realizaciju ovog cilja. Naravno da u ovoj energetskoj strategiji podrazumeva se i nešto što je takođe jako značajno, a to je smanjenje od uvozne zavisnosti kada su u pitanju energenti s jedne strane, s druge strane, balans između proizvodnje energije i dostupnih izvora. U svakom slučaju, radi se o ciljevima koji su i te kako značajni za Republiku Srbiju.
Radi se o ciljevima koji omogućavaju, kao što je rečeno u uvodnom delu ekonomski prosperitet i privredni rast. Međutim, ono što mi se čini da se negde malo marginalizovalo, a u svakom slučaju treba da ima veoma značajnu pažnju, barem ovde u parlamentu, kad već govorimo o energetskoj strategiji jeste integrisano upravljanje otpadom u Republici Srbiji.
U tom pravcu ni zakonodavna regulativa ni bilo šta što se u faktičnom smislu reči radi nije dovoljno da bi se upravo taj otpad mogao koristiti kao nešto što je jako značajno, da bi se mogao koristiti kao energent i da bi se mogao upotrebiti u proizvodnji energije.
Ono što Evropska zajednica već odavno u svom konceptu realizuje, Srbija ima još uvek na početku, a to je prevashodno izgradnja spalionica, zatim akumulacija otpada i otpadnog materijala koji je za te spalionice neophodno potreban i ono što je danas dosta često pominjano, gde su to lokalne samouprave. Pa evo upravo kada su te kritike u pitanju, evo upravo pokazatelja gde mogu lokalne samouprave da budu afirmisane. Da budu afirmisane upravo u onom delu gde se upravo ukazuje na ono što ja sada smatram važnim ciljem, a to je ono što je institucionalno definisano ili terminološki opredeljeno kao integrisano upravljanje otpadom.
Cela Srbija ima jedan problem koji se vezuje za nedovoljnu koncentraciju otpada na način koji podrazumeva njegovu upotrebu u korisne svrhe. Najkorisnija svrha jeste pretvaranje otpada u toplotnu energiju od koje isključivu korist mogu da imaju građani Srbije. Čini mi se da u tom pravcu lokalne samouprave ne samo zbog toga što nemaju dobru zakonsku regulativu, već zbog toga što postoji određena intertnost, nisu preduzele određene mere i aktivnosti koje se vezuju i za identifikaciju, a nakon toga i koncentraciju tzv. divljih deponija gde je velika količina otpada u pitanju. Jedna spalionica da bi radila i proizvodila dovoljnu količinu energije za jedan grad, grad od 100.000 stanovnika, oni koji se u ovu materiju bolje razumeju, možda će me ispraviti, ali ja se nadam da neću pogrešiti, da je od prilike dovoljno negde kilogram do kilogram i po otpada po jednom stanovniku, kako bi se na taj broj stanovnika formirala količina od negde 150.000 tona godišnje. To je sasvim dovoljno za izgradnju jedne spalionice koja može da servisira potrebe celog grada, dakle 150.000 stanovnika.
Mi smo imali takav primer na Zlatiborskom okrugu i inicijativu da se takva spalionica izgradi na teritoriji Grada Užica. Nažalost, takav koncept, iako kao ideja postoji, nije realizovan, ali nije u pitanju samo Užice, u pitanju je cela Srbija gde se upravo ova akumulacija otpada može na ovakav način koristiti, gde možemo afirmisati upravo ovaj koncept dovođenja investitora u Srbiju i na taj način omogućiti, pod jedan, veliki broj zaposlenih u novim spalionicama, drugo, omogućiti servisiranje potreba građana kada je ono što daje toplotna energija za njih i te kako, u smislu životnog standarda i osnovnih elementarnih potreba domaćinstva, neophodno, i na kraju, ono što se vezuje za dalje stimulisanje upravo ovakvog koncepta rada.
Podsećanja radi, u Beču je takva spalionica postavljena u samom centru grada, tako da predrasude građana o eventualno štetnim posledicama ili negativnim emisijama takvih spalionica apsolutno ne postoje. Ne postoje zbog toga što su tehnološki procesi i tehnologija došli do takvog nivoa da jednostavno ne postoji nikakva mogućnost uticaja na životnu sredinu u negativnom smislu reči.
Ja se nadam da će u ovom pravcu i Vlada Republike Srbije učiniti dodatne napore da se upravo ovakav koncept kao što sam pomenuo, bude istovremeno i paralelno postavljen uz ostale koncepte koji se vezuju za bio mase, za vetro parkove, za solarne kolektore, kao načine proizvodnje energije.
Osim toga mislim da bi trebalo posvetiti pažnju i nečemu što nije dovoljno iskorišćeno, opet se vezuje za strategiju energetskog razvoja Republike Srbije, a to je nedovoljna iskorišćenost hidropotencijala, naročito vodotokova koji omogućavaju osnivanje tzv. mini hidrocentrala. Naime, u Srbiji je taj koncept izgradnje i osnivanja mini hidrocentrala već odavno u toku, ali je isto tako nesporna činjenica da se ipak ti potencijali nedovoljno koriste i da još uvek nisu iskorišćeni na onaj način koji je Republici Srbiji neophodno potreban, a to opet ima za posledicu dovođenje investitora i sve one efekte koji se pojavljuju kao pozitivni efekti kroz investiciono ulaganje.
Ja se opet tu pozivam na kraj iz kog ja dolazim zbog toga što su te hidrocentrale, tamo gde su locirane, odnosno predviđene za izgradnju, nešto što može da podrazumeva stimulans za privredni razvoj i Zlatiborskog okruga i ostalih delova, odnosno teritorije Republike Srbije.
Ja se naravno, izvinjavam vama zbog toga što nisam obuhvatio sve ono što nacionalna strategija podrazumeva, ali sam se fokusirao na one tačke za koje smatram da su i te kako značajne kada je u pitanju energetski razvoj Republike Srbije. Sve ovo, uz ono što je rekao naš ovlašćeni predstavnik, daje dovoljno razloga da se upravo predlog strategije razvoja energetike Republike Srbije do 2025. godine prihvati, uz sve ovo što sam istakao kao krajnje dobronamerne sugestije, kako bi se ono što se vezuje za strategiju energetike, odnosno razvoja energetike u Republici Srbiji, podiglo na još veći nivo. Ja vam se zahvaljujem.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Uvažena ministarko, poštovane kolege narodni poslanici, naravno da bi trebalo sagledati suštinu amandmana koleginice Suzane Spasojević i u tom pravcu ja dajem podršku ovom amandmanu, jer smo u načelnoj raspravi imali određenu, ne polemiku, ne dijalog, već možda više skepsu prema nekom predlogu koji je tada postojao kao nešto što verovatno za vas kao predlagača nije potpuno prihvatljivo, jer smo tada rekli da ne treba pojmovno određivati ozakonjenje zgrade, već pojmovno treba terminološki ili pojmovno treba odrediti da se ozakonjuju radovi, i to izvedeni radovi na zgradi, jer je zgrada kao građevinski objekat finalno završeni objekat, ukoliko se ne radi o eventualno zgradi u izgradnji.
Ono što je predložila koleginica Suzana Spasojević je pre svega u cilju preveniranja nečega što u budućnosti može da se desi, a istovremeno i nešto što omogućava zaista onako kako je i obrazloženo, da se na najefikasniji način, u najpraktičnijem smislu, pod ozakonjenje podvedu svi objekti koji zaista imaju taj aspekt uklapanja prema informaciji o lokaciji koja mora da sadrži, jer informacija o lokaciji po odredbama Zakona o planiranju mora da sadrži i ove parametre koji se odnose na uklapanje zgrade, objekta ili radova koji su izvedeni na objektu. To uklapanje u stvari podrazumeva onaj finalni aspekt, odnosno cilj koji se ovim zakonom želi postići.
Zbog toga je ovaj amandman isključivo usmeren na podizanje kvaliteta zakona i mislim da bi trebali da razmislite o prihvatanju ovog amandmana, jer zaista nosi u sebi određenu težinu koja podrazumeva efikasnost ovog zakona i u budućem periodu u praktičnoj primeni. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Uvažena ministarko, mislim da ono što smo u načelnoj raspravi rekli, što se tiče ovog stava 3, on je u pravno-tehničkom smislu reči prihvatljiv, jedino što smo mi u načelnoj raspravi smatrali da bi možda moglo da se dopuni da se povodom zahteva mora istaći da je potrebno ispunjenje zakonom predviđenih uslova.
Međutim, imajući u vidu da se ovaj stav na neki način nadovezuje na prethodni stav 2. o kome je govorila uvažena koleginica Suzana Spasojević, ja ću vas, uvažena ministarko, zamoliti da bi izbegli neke dileme, samo jedno pojašnjenje. Šta će se desiti u slučaju isteka privremene građevinske dozvole, jer ona se izdaje na određeno vreme, ona je oročena, kada to vreme istekne, a apsolutno je objekat za koji važi privremena građevinska dozvola nelegalan objekat, jer više te privremene građevinske dozvole nema? S druge strane, i odluka po kojoj je doneta ta privremena građevinske dozvola prestaje da važi. Dakle, nemamo ni materijalno-pravno utemeljenje za privremenu građevinsku dozvolu, a istekom roka privremene građevinske dozvole nemamo više ni privremenu građevinsku dozvolu.
Zbog čega onda taj objekat, s obzirom da nema pokriće u dozvoli, ne smatramo nelegalnim objektom i podvedemo pod ozakonjenje, shodno odredbama predloženog zakona za koji smatramo da je dobar? Hvala.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Imajući u vidu pristup ovom članu 5. Predloga zakona, čuli smo više analitičnih teza i sve su usmerene na to da se spreči povreda zabrane diskriminacije, da se faktički jedni ne stavljaju u preterano privilegovan položaj, a drugi diskriminišu.
Između onoga što je predloženo da se svi izuzeci eliminišu i da se prihvati ovakav predlog, mi smo u načelnoj raspravi podržali vas, jer zaista, ako bi se svi izuzeci eliminisali onda bi se obesmislila suština ovog zakona.
Međutim, moram da postavim jedno pitanje, jer će, bojim se, u praksi doći do ozbiljnih problema ako bi se ovakav stav, poslednji stav člana 5. zadržala. O čemu se radi? Radi se o tome da ovde imamo pravnosnažno rešenje kojim se odbija zahtev za legalizaciju.
Pravosnažno znači da je odbijen zahtev u prvom stepenu, žalio se Neđo Jovnaović drugostepenom organu, Neđova žalba odbijena. Neđo je pokrenuo upravni spor upravnom tužbom. Upravni sud je rekao – tvoja tužba nije osnovana i potvrdio oba, prvostepeno i drugostepeno rešenje.
Ovde sada imamo situaciju da se kaže - i pored toga što sam ja pravosnažno odbijen, što je moj postupak pravosnažno okončan, da u slučaju ako se promeni planski dokument, što nije sporno, ili ako je zahtev odbijen iz razloga koji su ovim zakonom drugačije propisani, a povoljniji su za Neđa Jovanovića, da će tada nadležni organ samo konstatovati ovu činjenicu i nastaviti postupak po odredbama ovog zakona.
Uvažena ministarko, uvažena državna sekretarko, mi imao na desetine, na stotine hiljada, rekli ste milion i 500, ali pitanje je koliko je ovakvih situacija. Kako će bez zahteva Neđa Jovanivića neko da konstatuje ovu situaciju? Kako će bez mog obraćanja nadležnom organu da neko konstatuje da postoje povoljniji uslovi za mene nego što su bili u tada važećem zakonu? To bez mog obraćanja nije moguće, zbog toga što će nadležni organ u ogromnoj masi ovakvih situacija jednostavno da previdi Neđa Jovanovića, a mi znamo da se ceo ovaj zakon bazira na postupanju eksoficio, odnosno po službenoj dužnosti.
U jednom od stavova ovog zakona nedvosmisleno jasno stoji - kada građevinski inspektor donese rešenje o rušenju i dostavi ga, tada počinje postupak ozakonjenja. Gde sam tu ja kao stranka? Kako će organ prepoznati da su povoljniji uslovi iz zakona za mene sada nego što su bili pre pet godina? Ja vas molim da u praksi imate u vidu da će to da izazove probleme, i to ne male probleme. Mislim da bi tu trebalo, ako nikako drugačije, da resorni odbor reaguje amandmanom kako bi se barem ovaj stav člana 5. korigovao i u praksi ostvario puni efekat. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Kolege narodni poslanici, uvažena ministarko sa saradnicima, imajući u vidu da su svi naši amandmani, uz podršku zakona, išli u pravcu poboljšanja kvaliteta zakona, u odnosu na član 10. bih samo skrenuo pažnju na odgovarajuće pravo koje ste definisali kao uslov za ozakonjenje objekta, naravno, ukoliko vlasnik dostavi dokaz u odgovarajućem pravu.
U stavu 2. člana 10, uvažena ministarko, kao odgovarajuće pravo, definisali ste pravo svojine. Moram da podsetim da po odredbama Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, način sticanja svojine je zakon, nasleđivanje ili pravni posao, odnosno ugovor. A kako se svojina definitivno stiče? Upisom u službu za katastar nepokretnosti. Znači, osnov sticanja smo definisali. Postoje tri osnova: zakon, pravni posao, nasleđivanje. Kad se stiče? Stiče se na originalan način, a to je upisom u katastar.
Ako je to tako, zbog čega bi uopšte takav objekat podlegao ozakonjenju? On, kako ste ga definisali, ima pravo svojine. Ako ima pravo svojine, onda je ta svojina definisana upisom u katastar nepokretnosti.
Postavlja se pitanje – da li takav objekat može da bude predmet ozakonjenja? Da li treba preformulisati ovakav stav?
Nije sporno da pravo korišćenja, pravo zakupa na građevinskom zemljištu, i druga prava, budu odgovarajuća prava na osnovu kojih vlasnik objekta, koji je predmet ozakonjenja, podnosi dokaz o tome. Ali, ako govorimo o svojini i primenjujemo odredbe Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, onda je ovde nužna intervencija u smislu preformulacije ovakve odredbe zbog toga što se pravo svojine stiče upisom u evidenciju katastra nepokretnosti za odgovarajuću opštinu na kojoj se taj katastar nalazi, odnosno nadležan. Zahvaljujem.