Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsednice, gospođo ministarko, gospodine Milosavljeviću, ministre trgovine, da će iduća godina biti teška, to nije ništa novo i to smo mogli da čujemo više puta i za ovom govornicom. Mislim da je nebrojeno puta u poslednjih mesec dana čitava plejada ekonomskih analitičara govorila o tome da nas čeka teška 2009. godina.
Ta teška ekonomska situacija ovoga puta nije rezultat ekonomske politike koju je vodila Vlada Republike Srbije, nego je posledica krize koja je nastala u srcu globalne ekonomije, tačnije u SAD, koja se kasnije lančano prenela na sve druge razvijene zemlje, najpre preko krize koja je nastala na finansijskom tržištu, kod finansijskih institucija, a kasnije njenog uticaja na realni sektor.
Otuda i mi, pošto Srbija nije izolovano ostrvo, već je deo globalne svetske ekonomije, sigurno možemo očekivati tešku godinu za privredu, za zaposlene u privatnom i javnom sektoru, za one koji čekaju posao, za penzionere, za one kojima je socijalna pomoć najpotrebnija. Svetska finansijska kriza će pogoditi Srbiju, o čemu svedoče i najnovije procene, međutim, način i modalitet ispoljavanja krize u Srbiji će biti bitno drugačiji u odnosu na ono što smo imali prilike da vidimo u proteklih nekoliko meseci.
Prvo, finansijski sistem naše zemlje nije ugrožen. Sećate se da smo ovde pre par meseci pokušavali da smirimo strasti i pošaljemo jednu mirnu, istinitu poruku našim građanima da njihovi štedni ulozi nisu ugroženi, da mogu mirno da spavaju, da je bankarski sistem jak i stabilan i da, bez obzira na to što su banke osnovane i inostranim kapitalom, one posluju po domaćim propisima.
Mogu slobodno da kažem da je, kojim slučajem, stepen regulacije pre svega u SAD bio kao što je kod nas u Srbiji, kada je u pitanju finansijski sistem, sigurno je da se nikada ne bi desila kriza hipotekarnih kredita, ili ta tzv. ''sab-prajm'' kriza, koja je kasnije donela nesagledive posledice po sve velike finansijske institucije u svetu.
Međutim, naš problem jeste uticaj finansijske krize na realnu ekonomiju. Taj uticaj je već počeo da se ispoljava, imajući u vidu da se naša ključna izvozna tržišta već u ovom trenutku nalaze u recesiji ili se nalaze pred recesijom.
Kao što je ministarka rekla ovde u svom uvodnom izlaganju, ključna borba i ključni napori koje će Vlada Republike Srbije učiniti u narednoj kalendarskoj i budžetskoj godini biće da se obezbede generatori rasta koji nedostaju upravo zbog toga što se očekuje smanjeni priliv direktnih stranih investicija.
S druge strane, jako je važno da se obezbede adekvatna sredstva za pokriće tekućeg deficita, tj. da se održi postojeći nivo izvoza i da se eventualno poveća, zahvaljujući merama koje je Vlada već definisala budžetom i koje će primeniti u 2009. godini, o kojima ću nešto kasnije govoriti.
Dakle, nije realno očekivati u idućoj godini, zbog globalne krize, veliki priliv inostranih sredstava. Već u ovoj godini priliv direktnih stranih investicija je manji nego što je bio u 2007. godini i on iznosi, ako se ne varam, negde 2,9 milijarde dolara, što je bilo dovoljno da se finansira rast naše privrede u ovoj godini od preko 6%.
U ovom trenutku deficit tekućeg plaćanja iznosi nešto preko 17%, ili oko pet milijardi dolara. Kao što sam rekao, pokriće tog deficita tekućeg plaćanja mora da se ostvari tako da to ni na koji način ne remeti makroekonomsku stabilnost.
Vlada mora naći najbolji mogući odgovor za ove velike ekonomske i socijalne izazove, kako bi udarac krize bio što blaži, a teret što pravednije raspoređen. Mislim da je princip socijalne pravednosti nešto što karakteriše predlog budžeta i to ću kasnije pokušati da vam objasnim, drage dame i gospodo narodni poslanici.
Kada kažem da teret mora biti pravilno raspoređen, pod tim podrazumevam da ekonomska politika za 2009. godinu i budžet koji je pred nama treba da doprinesu realizaciji, sa jedne strane, sprovođenja osnovnih socijalnih funkcija države i, sa druge strane, prethodno već pomenutog obezbeđenja razvojne funkcije. Država, u nedostatku priliva stranih investicija, kao posledice smanjenja aktivnosti u privrednom sektoru, mora da preuzme ulogu generatora rasta.
Veoma je teško da se svi ovi ciljevi realizuju, imajući u vidu sužene mogućnosti privrednog rasta u 2009. godini. U 2009. godini očekuje se rast (to je polazna kategorija za sastavljanje budžeta, odnosno za ekonomsku politiku) od 3,5%. Podsetiću da je prvi draft budžeta podrazumevao 6,5% rasta. Tada niko, ni kod nas ni u svetu, nije očekivao ovakve razmere krize sa kojima se danas suočavamo.
Planirana inflacija od 8% mislim da će biti lako dostižna, imajući u vidu politiku čvrste makroekonomske stabilnosti koju će Vlada, sa smanjenom javnom potrošnjom, u kombinaciji sa kreditno monetarnim merama koje vodi Centralna banka, realizovati u idućoj godini.
S druge strane, Vlada mora da smanji prethodno pomenuti deficit na negde oko 16,3% bruto društvenog proizvoda, ako se ne varam, da bismo obezbedili spoljnoekonomsku stabilnost i, što je najvažnije, izbegli potencijalne probleme sa povećanjem dugova koji bi nastali od 2010. godine pa nadalje.
Dobra okolnost za nas jeste da je stepen javnog duga države Srbije negde oko 25 ili 26 procenata bruto društvenog proizvoda, da je ukupni dug, javni i privatni dug, negde oko 60%, ako se ne varam, ili nešto ispod 60%, što govori da Srbija apsolutno ima prostora za zaduživanje. Ima prostora za zaduživanje da realizuje kapitalne projekte, koji se, naravno, ne mogu realizovati samo u 2009. godini, ali sa druge strane, ima prostora za kvalitetno zaduživanje i za pokriće eventualno potrebnog tekućeg platno bilansnog deficita.
Dakle, ovo je okvir u kome se sprovodi ekonomska politika i u kome je definisan ovaj budžet. Kao što nam je poznato, u Vladi se vodila duga i vrlo kvalitetna, ne laka rasprava o konačnom nacrtu budžeta koji je ponuđen Skupštini Srbije.
Činjenica jeste da budžet kasni, imajući u vidu rokove koje je definisao Zakon o budžetu, ali ja izražavam zadovoljstvo, pre svega poslanika poslaničke grupe ZES, zbog izuzetno visokog stepena odgovornosti koje su svako pojedinačno ministarstvo i Vlada pokazali oko sastavljanja konačnog nacrta, tako da je i to kašnjenje imalo svoj kvalitetni i kvalitativni pozitivni efekat na konačnu verziju Nacrta budžeta.
Prvo, budžet je restriktivan. Nikada do sada budžet nije imao budžetski deficit manji nego što je ovaj predloženi. I kada je tzv. budžetski suficit postojao pre tri godine, on suštinski nije bio ostvaren, već se radilo o drugačijem načinu i metodologiji sastavljanja budžeta i izražavanja budžetskog deficita.
Dakle, kada kažemo da Vlada mora da štedi i da vodi restriktivnu fiskalnu politiku, ona to definisanim budžetskim deficitom, koji je 1,5%, zaista i dokazuje. Kasnije ćemo u mom izlaganju videti iz kojih se to izvora pokriva budžetski deficit i da li budžetski deficit može da utiče na makroekonomsku stabilnost na negativni način u smislu smanjenja makroekonomske stabilnosti i videćete da ne može, jer se radi o realnim izvorima.
Siguran sam da nijednom ministru nije bilo lako da se odrekne svojih sektorskih budžeta, pre svega imajući iskustvo, radeći u Vladi Republike Srbije i znajući šta znači manji budžet za realizaciju pojedinih sektorskih politika, ali ono što je bitno jeste da smo na kraju dobili izbalansirani i uravnoteženi budžet koji sadrži, kao što sam već rekao, minimalni budžetski deficit, najmanji do sada predložen u poslednjih osam godina.
Siguran sam da je ovaj budžet socijalno i razvojno izbalansiran. Kao što smo rekli, budžet mora da realizuje dva osnovna cilja. S jedne strane, da realizuje princip socijalne pravednosti, drugim rečima, da što je moguće pravednije rasporedi teret iduće teške godine, s obzirom na to da će i Srbija biti pogođena finansijskom i ekonomskom krizom. S druge strane, upravo zbog toga što se očekuje smanjeni priliv direktnih investicija, država mora da obezbedi i tu razvojnu komponentu koja je upravo u ovom budžetu definisana.
Prvo i osnovno, Vlada nije mogla da zahteva stezanje kaiša od svih građana Srbije, a da i sama ne stegne svoj kaiš i tu zaista ne bih mogao da se složim s prethodnim govornikom da budžet nije dovoljno štedljiv. Naravno, štedljivost uvek može biti na višem nivou ostvarena, ali je pitanje po koju cenu i na koji način bi se ugrozila realizacija pojedinih sektorskih politika.
Evo, daću primer. Prvo, javni rashodi su smanjeni sa 44% bruto društvenog proizvoda na ispod 43%. Ako znamo da je danas bruto društveni proizvod oko 7.400 dolara po glavi stanovnika, pomnožite to sa brojem 7,5 miliona, videćete da to smanjenje od više od jednog procenta uopšte nije mala cifra - radi se negde oko 550-600 miliona dolara.
Pomenuli smo budžetski deficit, koji iznosi 50 milijardi dinara. Tu treba dodati još i iznos od 40 milijardi dinara, koliko su rate za otplatu javnog duga, pre svega duga prema deviznim štedišama i, s druge strane, rata koje dospevaju po osnovu spoljnih kredita. Tih 90 milijardi se pokrivaju iz realnih izvora. U budžetu Republike Srbije, kao prenesena sredstva iz prethodnog perioda, već se nalazi negde oko 28 milijardi dinara, koje služe upravo za pokriće ovog budžetskog deficita.
Realno je očekivati da se oko 30 milijardi dinara ostvari iz privatizacije preostalog društvenog i državnog kapitala u idućoj godini. S druge strane, 25 milijardi je nešto što je već ugovoreno, a radi se o inostranim kreditnim sredstvima.
Gde se još štedi, pojedinačno? Pomenuću samo nekoliko kategorija. Prvo, rashodi za zaposlene. Uvek je velika povika kada su u pitanju zaposleni u državnoj administraciji. Videli smo da nema realnog rasta plata. Relativno, rashodi za zaposlene se smanjuju sa 23,92% na 23,81%. Smanjuju se subvencije, pre svega javnim preduzećima, što je mera koja bi ionako, ali u daleko manjem iznosu, bila realizovana čak i da nema svetske ekonomske i finansijske krize.
Socijalna sigurnost je obezbeđena na dva načina. Prvo, značajno su povećane dotacije organizacijama za obavezno socijalno osiguranje, prvenstveno za penzije. Učešće ovih sredstava je povećano sa 24,07% na 30%, ili za 55 milijardi dinara. Ako ste pažljivo pratili uvodno izlaganje ministarske, mogli ste da vidite da ukupni rashodi koji se odnose na socijalnu zaštitu iznose 35,4%.
Ne znam zaista bolji argument da je budžet sa socijalnog aspekta izbalansiran na način da, sa druge strane, ne utiče negativno na budući razvoj.
Kada je reč o razvojnoj komponenti, ponoviću još jednom, ovog puta budžet Republike Srbije mora da odgovori i na drugo veoma važno pitanje, a to je kako finansirati rast, odakle naći generatore rasta. Rast je 3,5% društvenog bruto proizvoda.
Kada je reč o razvojnoj komponenti, bez obzira što se tu moralo ići na restrikcije u delu subvencija, predviđaju se vrlo visoka kapitalna izdvajanja, pre svega u oblasti infrastrukture. Za više od 30% rastu ukupna kapitalna ulaganja, sa 3,1% na gotovo 4% društvenog bruto proizvoda. Šta to znači u ciframa? To je negde oko 1.600.000.000 investicija koje će se realizovati i u budžetu Republike Srbije i u budžetima pojedinih lokalnih samouprava. To je nešto što će, sudeći prema prvim ekonomskim analizama, biti dovoljno da amortizuje smanjenje direktnih stranih investicija. Predviđeno je smanjenje 30-35%, ne računa se da će doći do drastičnijeg smanjenja direktnih stranih investicija.
Ovde je veoma važno istaći efikasnost i želim da u ime poslaničke grupe ZES zaista upozorim državnu administraciju, odnosno Vladu. Da bi se kapitalna ulaganja koristila kao amortizer nedostajućeg priliva stranih investicija i smanjene aktivnosti domaće privrede, moramo da imamo mnogo efikasniju administraciju i mnogo efikasnije trošenje novca koji je predviđen za kapitalna ulaganja. Obrnuto, taj prekopotrebni željeni efekat, finansiranje rasta u idućoj godini, neće biti ostvaren.
Siguran sam da je, sa drugim merama koje se odnose na unapređenje efikasnosti rada, ne samo pojedinih ministarstava, nego i javnih ustanova, ostvaren taj potreban stepen efikasnosti koji će nam omogućiti realizaciju svih ovih investicija.
Važno je, takođe, istaći, kada se pogledaju konsolidovani javni prihodi i rashodi, kao što sam rekao, da je ukupni fiskalni deficit sa 2%, koliko iznosi ove godine, smanjen na 1,5%. Šta nam to još govori? To nam govori da će fiskalna politika i monetarna i kreditna politika koju vodi Centralna banka biti u situaciji da održi makroekonomsku stabilnost i ravnotežu. To znači da je projektovana stopa inflacije od 8% dostižna, to znači da je vrlo verovatno i sigurno moguće izbegavanje visokih oscilacija kursa dinara u odnosu na evro.
Ali, to sa druge strane znači, s obzirom da je došlo do značajnog smanjenja javnih rashoda, da ćemo moći očekivati i malo relaksiraniju i fleksibilniju monetarnu politiku koju će u idućoj godini voditi Centralna banka. Zaista nije uputno držati visoku referentnu kamatnu stopu u situaciji kada se privreda nalazi maltene na pragu recesije.
Očekujem da će, kao posledica smanjenja javnih rashoda, doći do smanjenja referentne kamatne stope, što je dobar način da se izbegnu i mnoga birokratska administriranja u svim merama koje je Vlada Republike Srbije planirala za iduću godinu, a koja se odnose na podsticaj privrede.
Podsetiću vas, to su mere koje se odnose na formiranje Fonda za kreditiranje malih i srednjih preduzeća u iznosu od preko 40 milijardi, gde će zajedno učestvovati i Narodna banka Srbije i poslovne banke, sve uz garanciju Vlade Republike Srbije. To je 20 milijardi kredita za zapošljavanje, to su krediti za mala i srednja preduzeća, koji će se realizovati iz već odobrenog kredita od Evropske investicione banke.
S druge strane, podignut je stepen devizne likvidnosti zemlje činjenicom da se nalazimo pred potpisivanjem aranžmana sa MMF, što treba da obezbedi dodatni devizni priliv za više od 500 miliona dolara.
Dakle, moja poruka jeste da to saglasje koje sada vidimo između fiskalne politike i, s druge strane, kreditno monetarne politike, treba iskoristiti na način da se da još veći podsticaj domaćoj privredi, da se da veći podsticaj domaćoj proizvodnji, a ne vidim drugi način, sem da dođe do daljeg pada referentne kamatne stope.
Uveren sam, takođe, da će, na osnovu ovog budžeta i realizacijom svih ovih mera, inostrani investitori i međunarodne finansijske organizacije vrlo pozitivno reagovati na restriktivni budžet i sve mere koje definiše Vlada Republike Srbije.
Nije sporno da će iduće godine, zbog ukupne ekonomske situacije u svetu, biti teško doći do novih direktnih stranih investicija, kredita, drugih oblika priliva inostranog kapitala. Međutim, isto tako, nije sporno da će doći do velike rekonfiguracije industrije kod velikih sistema.
Siguran sam da uvek kada dođe do drastičnog povećanja troškova kod velikih multinacionalnih kompanija, do drastičnog smanjenja tržišta, one ne mogu standardnim metodama kontrakcije troškova da odgovore na to smanjeno tržište i da moraju da, u suštinskom strateškom smislu, izvrše rekonfiguraciju svojih postrojenja.
Drugim rečima, Srbija zaista može da ima šansu ukoliko pravilno realizuje mere ekonomske politike, ukoliko sve ovo o čemu danas govorimo, bude realizovano. U to, zaista, ne sumnjam.
Reći ću vam, na kraju, dva neophodna uslova da bi, na kraju krajeva, Srbija u 2009. godini …
(Predsednik: Vreme.)
… izašla sa minimalnim posledicama svetske ekonomske i finansijske krize. Prvi uslov jeste da postoji konsenzus između Vlade, sindikata i poslodavaca, i zaista raduje gotovo svakonedeljna aktivnost na tom planu.
Drugi uslov jeste da zaista postoji i minimalni konsenzus unutar aktera koji se nalaze na političkoj sceni Srbije, bez obzira da li se nalaze na vlasti ili u opoziciji.
Ovde se radi o vitalnim interesima države. Nema vitalnijeg ni jačeg interesa jedne zemlje od životnog standarda njenih građana. Hvala vam.