Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Ljubiša Stojmirović

Ljubiša Stojmirović

Srpska napredna stranka

Govori

Hvala, kolega.

Poštovane koleginice i kolege, ja ne mogu da se saglasim sa koleginicom Radetom iako sam veoma često bio u prilici da prihvatim njihove amandmane, kolega i koleginica iz SRS, iz mnogo razloga.

Jedan od osnovnih razloga je da ovo nisu normalna vremena i da ne mogu ni uslovi da budu normalni. Naišli smo u jedan period koga iskreno rečeno nismo imali u poslednjih pedeset, možda i više, godina.

Normalno, koleginica je vrstan pravnik i ona će naći razloge kojima će da kontrira i da kaže – nije, kako će da se uradi, evo primera, recimo, problem veliki pečati. Tačno, ne postoje pečati, uništeni su najverovatnije, jer je promenjen bio zakon, ali svako ko se i malo bavio poslom i ko je i malo imao potrebe za nekim pečatom, zna da pečat može da se uradi za sat vremena. Tako da to nije neki veliki problem, to ćemo završiti.

Neko će da kaže – tražili su radikali da se notarima suzi mogućnost onoga što rade. Možda je ovo jedan trenutak koji nagoveštava da će u budućnosti doći do izmena zakona i da će se zbilja mnogo toga promeniti u tom poslu koji sada obavljaju notari. Ja se slažem sa tim zahtevom oko notara i izvršitelja koje vi tražite, i verujem da je ovo možda početak da se to sve reši.

Sad, pogledajmo kakva je situacija u zemlji. Malopre je kolega Milija govorio o problemima koje imaju stočari u njegovom kraju. Zar to ljudi nisu važni problemi koje ćemo mi morati da rešavamo u budućnosti? Nemojte da se ovde majemo, što kažu moji Crnotravci, oko nekih stvari koje su nebitne. Hoćemo da izađemo u susret svima onima koji žele da učestvuju na izborima, da im omogućimo da na bezbedniji način po građane i na lakši način dođu do potpisa koji su neophodni da bi predali liste.

Neke stranke, među kojima smo i mi i radikali, su već po onom principu kakav je bio, skupili potpise. Ali, neće nama to ništa da smeta u odnosu na ove koji će na neki, iskreno rečeno, lakši način da to urade. Zato, nemojte da se raspravljamo oko nekih stvari kojim nije sad mesto za raspravu. Dajte ovo da završimo, da krenu te, da se nastave izborne radnje, da završimo sa tim izborima i da krenemo u ozbiljan posao koji čeka Srbiju u budućnosti. Hvala.
Poštovane koleginice i kolege, kako pobeći od toga da nije normalna situacija? Da je normalna situacija i kolega i svi pre njega bi govorili o onome što je u amandmanima. Koliko se sećam kolega Mirčić je krenuo sa ovom grupom amandmana koji govore o visini novčane kazne koja treba da bude plaćena i on je lepo rekao da platežna moć građana to ne dozvoljava. Onda svi krenu da pričaju o nečemu što nema veze sa ovim amandmanom.

Tako i moj kolega koji me je prozvao, Miljan, kaže da sam ja rekao da nije normalna situacija. Hvala Bogu da nije normalna situacija. Ali, ako ćemo već da budemo iskreni i ako hoćemo da prevaziđemo sve ovo bilo bi dobro pročitati i poslušati neko od naših velikana koji su imali dosta mudrih reči i izreka da okarakterišu pojedinu situaciju. Tako je Dučić rekao – Velika je nesreća kada čovek ne zna šta hoće, a prava katastrofa je kada ne zna šta može. Nemojte da radite ono što nećete i nemojte da radite ono što ne možete. Hvala lepo.
Poštovane koleginice i kolege, vidi se kroz ovu diskusiju da i ma puno suprotnih mišljenja i dilema u mnogim članovima.

Svi mi koji smo služili vojni rok, bili pripadnici JNA, dali smo zakletvu u kojoj smo se obavezali da ćemo braniti tu zemlju, pa makar tom prilikom izgubili i svoje živote.

Mnogi su časno i dostojanstveno pristupili na osnovu te zakletve u odbrani naših zemalja. Neki su zaboravili zakletvu koju su dali i nisu bili dostojanstveni.

Veliki problem kod nas Srba je taj što veoma lako i brzo zaboravljamo svoje znamenite ljude, odnosno zaslužne, one koji su se borili, a neki od njih su u toj borbi izgubili svoje živote.

Cilj ovog zakona je da prema tim ljudima se Srbija ponese onako kako oni zaslužuju to. Iskreno rečeno, meni uopšte nije jasno i zašto postoji ovaj amandman u kome predlagač traži da se naziv „pali borac“ zameni nazivom „poginuli borac“, jer mislim da to uopšte nije bitno ni za te borce, ni za sve nas koji smo danas građani Srbije.

Ne vidim ni jezički ni u nekom drugom smislu da je to toliko bitno, ali dajte da rešimo one stvari koje su bitne, koje su od interesa za sve te koji su ovim zakonom obuhvaćeni, a na kraju krajeva, i za nas građane Srbije koji pokušavamo da rešimo ovaj problem.

Ne smemo dozvoliti da se desi da ti ljudi koji su časno i pošteno branili svoju zemlju i koji su se u najtežim trenucima nalazili na najtežim mestima budu zaboravljeni.

Lepo je biti general i to veoma lepo zvuči i ja znam da bi mnogi koji nisu ni čuli metak, ni bili na ratištu, voleli da budu generali, ali nije lako biti general Delić i kada traže da se povuče vojska, a on kaže onako kako priliči pravom srpskom vojniku i pravom generalu: „Nema nazad, nazad je Srbija“.

I zato dajte da donesemo ovaj zakon koji će da koristi svim tim ljudima koji su časno i pošteno branili Srbiju, a da bude nama jedna svetla tačka u našoj istoriji. Hvala.
Poštovane koleginice i kolege, dođu tako u životu neka vremena gde moramo da donosimo veoma teške i sudbonosne odluke i normalno da to nije lako. Da je lako ne bi zadesilo nas, nego bi to neki mnogo pre nas uspeli da završe i da skinu muku sa svih ovih porodica, sa Srbije i svih nas koji danas učestvujemo u rešavanju ovog problema koji postoji već nekoliko decenija.

Da li je jednostavno razrešiti ovaj problem? Normalno da nije i tu se svi slažemo. Svako od nas vidi po neku muku, tegobu ljudi koje je zadesila ova nesreća.

Kada je Bog stvarao Zemlju i kada je čoveka i ženu postavio na Zemlju, on im je istovremeno i dao jedno zaveštanje, misiju da nastave vrstu, odnosno da rađanjem stvore nove naraštaje koji će razvijati ovu našu zemlju. Tada je ženi koja rađa usadio tu ljubav prema novorođenom detetu koja traje kod žena mnogo jače i duže, nego kod nas muškaraca. Kako neko može da meri muku i patnju svih tih ljudi kojima se desilo to zlo, ne znam ni ja kako da ga nazovem, da im neko ukrade dete, da proda to dete, da im učini najveću muku od koje ne znam da li postoji veća muka?

Malopre reče kolega Arsić da bi voleo da mu neko kaže kako se osećaju ta deca kad posle 10, 20 ili nije važno koliko godina nađu svoje prave biološke roditelje.

Ja imam jednu koleginicu koja je profesor univerziteta, vrhunski intelektualac, koja ima ovakvu muku. Njoj je sestra bliznakinja ukradena, hajde žena je, da ne pričamo o njenim godinama, ali posle nekoliko desetina godina ona je uspela da pronađe tu sestru. Pred njom je velika dilema. Kako saopštiti toj ženi da nije ono što jeste? Tridesetak godina je živela u jednoj porodici, imala srećan život, uspešnu karijeru i sada odjednom, ako joj to saopšti sve joj ruši.

Šta je tu, po meni, najveća muka? Sudbina ili Bog su odredili da čovek umire jedanput, a kakav je slučaj sa roditeljima, sa ovom decom, sa tetkama, ujacima, strinama i svima onima koji su vezani za te slučajeve? Koliko puta oni umiru?

Prvo, odmah po rođenju umiru, jer ih je neko sahranio, ukrao im je identitet i poslao ih na drugu stranu, kod drugih ljudi da im budu roditelji. Zatim, oni imaju život koji može biti manje ili više uspešan, imaju neku svoju prošlost i onda se desi jednog dana da im neko otkrije da oni nisu ono što jesu i tada umiru. Nije to tako lako 10, 20 ili 30 godina jednostavno izbrisati. Na kraju krajeva, umreće još jedanput kada se završava njihov biološki život ovde na Zemlji.

Šta sad mi možemo da uradimo? Mislim da bi bilo dobro slediti vladiku Nikolaja Velimirovića koji kaže – nema ljudi koji ne znaju mnogo, niti onih koji znaju dosta, odnosno dovoljno. Budimo pametni i pratimo ovu njegovu mudrost i kažimo sebi – niste najpametniji, ne znate sve najbolje na svetu, niste ni oni pojedinci koji mogu za sebe da kažu da znaju dovoljno.

Dajte da uključimo razum, da budemo smireni i da pokušamo na jedan civilizovan, dostojanstven način da rešimo probleme koji su zbilja izuzetno teški. Nikome neće da vredi, ni tim roditeljima, ni toj deci, ni jednoj strani, ni drugoj strani ako se mi budemo ovde svađali i raspravljali jedni drugima, nabacivali da je neko rekao ovo ili ono. Nama treba ovde da budemo pametni i mudri.

Poručujem i tim roditeljima da moraju da budu jedinstveni. Šta to znači kod Srba 10 udruženja, pa jedni druge napadaju, pa jedni protiv drugih govore. To je ljudi problem koji nije srpski, kako reče kolega Đokić, to je internacionalni problem, ali ne dozvolimo da i mi budemo uvučeni u to. Ono što je do sada bilo ne možemo da promenimo, ali za ubuduće ne dozvolimo da se više nikada u Srbiji ne desi da bilo ko ukrade neko dete. Hvala.
Poštovane koleginice i kolege, dobra je stvar da smo došli u situaciju da napravimo ovaj memorijalni centar. Normalno, treba povesti računa i da ime, odnosno naziv memorijalnog centra odgovara zbilji, odnosno da odgovara istorijskom trenutku kakav je bio u vreme kada je on nastao.

Ja verujem da ćemo imati snage da se dogovorimo i sa našim prijateljima Jevrejima koji su u tom logoru najviše stradali i u budućnosti će se naći jedno rešenje koje će da bude prihvatljivo za sve, tako da nema potrebe da se oko toga raspravljamo.

Gospodin ministar, koji je nadležan za to, učiniće sve napore, verujem, da se to pitanje reši na zadovoljavajući način. Ali, mi Srbi imamo jednu manu, da lako zaboravljamo sve ono što su nama i na našoj teritoriji učinili neki drugi i volimo da prihvatimo na sebe krivicu i za ono gde uopšte nema naše krivice.

Zato apelujem da stvorimo u budućnosti takvu sliku, odnosno takav ambijent gde ćemo voditi računa o svemu što je bitno i važno za Srbiju.

Ja sam imao juče posetu žena iz Organizacije „Kolo srpskih sestara“ koje, gospodine ministre, danas imaju jedan veliki problem i kažu da se plaše da će doći u situaciju da ta organizacija, koja je stvorena 1903. godine i u kojoj su bile veoma značajne žene, recimo slikar Nadežda Petrović, nestane. Zato vas u njihovo ime molim, oni će vam se obratiti da ih primite i da vidite koliko i kako može da im se pomogne.

Hvala lepo.
Poštovane koleginice i kolege, ja ću da iskoristim priliku da odgovorim koleginici Radeti.

Ja sam veoma često boravio u Sokocu, 90-tih godina, bio sam i pre par godina i video sam to o čemu ste vi govorili. To je zbilja nešto što evo i sada se naježim kada se setim toga. Mnogo jedinaca je tamo sahranjeno koji su poginuli u borbi za očuvanje Republike Srpske i u borbi za srpski narod, ali je bilo tu i po tri, četiri muška člana porodice koji su izginuli. Ljudi, to je nešto što je nečuveno. To čovek kada vidi tek može da shvati.

Ja podržavam mnogo toga što je rekla koleginica Radeta i posebno, a i uvek sam se borio za to da se dovede u red izdavaštvo vezano za udžbenike u našim školama. Nije to samo posao Ministarstva prosvete, tu treba da se zauzme i Ministarstvo kulture, jer kultura je ogledalo jedne zemlje. I, ne smemo da dozvolimo da nam u ogledalu neko iskrivljuje lik i da nam daju neke podatke koji nemaju veze sa mozgom, ni sa istinom.

Mi nekako, i malopre sam to rekao, nekako lagano, ne vodimo računa, sve propuštamo, nije važno, neka, hajde pusti. Nije normalno da u Srbiji 80 miliona evra godišnje na udžbenicima zarađuju neke firme koje su iz Hrvatske ili ne znam odakle. Tu moramo da budemo jedinstveni i da se izborimo protiv toga.

Sad, ja nikad nisam sumnjao u patriotizam koleginice Radete i SRS. Dokazani ste patrioti, stranka je na patriotskoj liniji od uvek bila. Ali, ima ništo što morate da menjate i vi, da menjamo i mi, ne napadati ličnost, nego napadati stavove. Nije, ja znam da je sad već u toku kampanja iako nisu raspisani izbori, sad, radi što boljeg plasmana na tim izborima, jedni ćemo drugima reći mnogo toga i što nije istina i što ne bi trebali da kažemo. Ja sam protiv toga. Dajte da napadamo nečije stavove, šta je urađeno, kako je urađeno, a ne da napadamo ličnosti.

Ovde u ovoj našoj Skupštini, koju ne znam zašto mnogi nazivaju parlament, veoma često se vidi da i jedna i druga strana napada ličnost i da mnogo toga ružnog se govori.

Pokušajmo da na tim važnim ciljevima, koji su važni za srpstvo, budemo koliko toliko jedinstveni i da ne dozvolimo da nam ti sa strane koji pokušavaju da unište i srpstvo i srpski narod, a to svi vidimo, svi vidimo šta se dešava u Republici Srpskoj, šta se dešava u Crnoj Gori, šta se dešavalo dole i u Makedoniji, na Kosovu, pa dajte da budemo jednom mudri i pametni, da se odupremo onima koji nam žele zlo, a ne da među nama bude pripadnika srpskog naroda i Srba koji će da se bore protiv svog naroda.

Mislim da ćemo biti dovoljno mudri da to shvatimo i da u budućnost krenemo mudrošću i pameću u interesu Srba i sprskog naroda. Hvala.
Mislim da me je dobro shvatila koleginica Radeta i nikad mi nije bila ideja, niti želja da podržavam ove koje je ona nabrojila. Ja sam jedan od onih poslanika koji je nosio vaš bedž „Ovde u Srebrenici nije bilo genocida“ i majicu „Kosovo je zauvek Srbija“ i ja se toga ne stidim i uvek branim to stanovište i tvrdim da u Srebrenici nije bilo genocida.

Ali, šta meni smeta, koleginice Radeta? Sada ste lepo sve rekli, ali ste imali jednu suvišnu reč po meni. Nazvali ste novinara ženu nakazom. To je ono što ja kažem da trebamo da izbegavamo, jer vi se sukobljavate sa njihovim stavom gde kažu da je bio genocid. I mi i vi i svi čestiti ljudi patriote bore to. Profesor Šešelj, kažete, večeras ima promociju knjige. Bilo bi lepo da nam je svima podelio ovde tu knjigu, ali nadam se, ima vremena, to će da se desi. Normalno je za buduće naraštaje da imaju dokumenta i pisana i snimljena, da se vidi da zbilja tamo nije bilo genocida. Ništa neće biti vaš argument ni moj jači ako nekog nazovemo magarcem, ako ga nazovemo čudovištem, nakazom itd. Zato kažem, nemojte da napadate ličnost, nego njihove stavove.
Poštovane koleginice i kolege, ne mogu da budem srećan, ne mogu ni da se zahvalim kolegi što me je, kako razumem, kandidovao za neku epizodnu ulogu itd. i poredio sa Kusturicom. Nisam ja čovek od glume. Da je bilo potrebno da se otpeva neka pesma, da se izrecituje nešto, da se popije čašica ili flašica pića, to bih mogao. To bih mogao i to bih prihvatio, ne bih imao problema.

Što se tiče moje izjave koja je citirana u tom filmu, ja sam to rekao onda i stojim i sada iza toga, i u narednih deset ili sto godina, ne znam koliko ću živeti, uvek sam spreman da podržim to što sam rekao i nikad se neću odreći te rečenice ili tih rečenica.

Prvo, svi koji me znate, a pogotovo vi braća radikali, 18 godina sam bio u SRS, znate da sam uvek bio patriotski opredeljen i da mi je na prvom mestu bila Srbija i srpski narod. I posle jednog veličanstvenog govora u Aleksincu, koji je održao predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ja sam rekao da je govor bio fenomenalan i da taj govor treba da bude u svakoj čitanci, u svakoj knjizi vezno za istoriju srpskog naroda. I stojim i dalje iza toga.

Šta je sada problem? To je ono što sam nekoliko puta govorio. Problem kod nas Srba je što mi ono što je naše potcenjujemo. Da je to rekao neko deseti tamo, Albanac, da je rekao neki Mađar, Hrvat ili ne znam, da ne ređam bez veze narode i narodnosti to bi bilo lepo i fino. Ali, kada Srbin nešto lepo kaže za svog sunarodnog, odnosno svog predsednika odmah se nađu neki stručnjaci koji to ismejavaju i sve i svašta govore vezano za to.

Nije tu Đorđe Vukadinović. On je isto imao neku izjavu vezano za to pa me je uporedio sa nekim, ali to uopšte nije bitno. Ja, ostajem pri tome. Hvala vama kolega Mirčiću što se toliko brinete za mene i hvala na toj kandidaturi, ali rekao sam vam ja stojim iza te izjave i u narednih 10, 20 i koliko godina nikada se neću odreći te izjave. Hvala.
Što se tiče ovih udžbenika, ja se zalažem za to da ti udžbenici budu jedinstveni i da ih pišu naši autori, da štampa naš Zavod za udžbenike.

Niste baš u pravu kada kažete da sam ja jedan od retkih koji se za to zalaže. Odbor za prosvetu je imao zajednički sastanak sa Odborom za prosvetu Republike Srpske, pre jedno godinu dana i mi smo se dogovorili da napravimo zajedničke udžbenike koje bi koristili svi u školama Republike Srpske i Srbije iz četiri predmeta. To je bila istorija, srpski jezik, geografija i ne znam tačno, mislim da je bio još jedan četvrti, nije ni važno. Mislim da je postojala dobra ideja.

Čak su i Vlade Republike Srpske i Vlada Srbije imale jednu zajedničku sednicu na kojoj se o tome diskutovala i ostalo je da Zavod za udžbenike, Zavod za obrazovanje i ova dva odbora, njihov i naš, se sastanu i da rade na tome. Kao i sve drugo kod nas ide to malo traljavo, polako, ali ja se nadam da će veoma brzo doći do dogovora i da ćemo mi zbilja napraviti udžbenike onakve kakve nam nalaže istorija, odnosno naša prošlost, kako nam nalaže sadašnjost i budućnost Srbije.

Mi ne tražimo da u tim udžbenicima bude nešto što nije istinito, ali nećemo ni da dozvolimo da nam neki koji su bili na poraženim stranama sada pišu istoriju i da govore o tome da smo mi bili na nekoj poraženoj strani, da smo mi ovakvi i onakvi.

Što se tiče vaše stranke, svaka čast vama i svaka čast vama na tim stavovima, ali evo imam ja za vas jednu preporuku. Uskoro su izbori, potrudite se, osvojite znatan broj glasova, uđite u novu Vladu i zajedničkim snagama da napravimo nešto za boljitak Srbije.
Potpuno vas razumem i upravu ste, ali oduvek je bilo da u svakom narodu postoje oni koji ne misle dobro svom narodu. Oduvek je bilo izroda koji su radili protiv interesa svojih naroda, ali na nama je da mi te nadjačamo i da ne dozvolimo da nam upropaste ni zemlju ni budućnost te zemlje.

Pogledajte šta se desilo u Crnoj Gori! Ko je pre pola godine verovao da će u Crnoj Gori da se dešava ovo što se dešava? Došla je narodu svest, nije mogao više da trpi zulum, nije mogao da trpi nepravdu. Bog je pogledao taj narod.

Danas, desetine, stotine hiljada izlaze dva-tri puta nedeljno da demonstriraju i pokažu svoje jedinstvo, svoju privrženost zemlji i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Tako će valjda i u Srbiji da bude. Opametićemo se jednom, pa ćemo svi da ustanemo i da kažemo tim izrodima - dosta, bre! Ako vam je do Amerike, ako vam je do Engleske, do ne znam ni ja koga, idite tamo pa tamo živite i tamo uživajte.
Hvala, druže Đorđe.

Poštovane koleginice i kolege, svi mi dobro znamo da su finansije žila kucavica svakog sistema svake zemlje, svakog preduzeća. One su krvotok i ukoliko nemamo dobro rešene finansije, teško da će nam to preduzeće, zemlja ili sistem preživeti.

Istovremeno, mi moramo da stvorimo i dovedemo na prava mesta prave ljude koji će upravljati tim finansijama, jer mnogo je teže upravljati finansijama nego ih stvoriti. Mislim da je to jedan od većih problema u našoj zemlji, da neodgovarajući kadrovi koji se nalaze na bitnim položajima nisu bili pravi i nisu dobro sačuvali ono što je stvoreno.

Da bi to uradili, moramo, što kaže naš narod - tri put meri jedanput seci, dobro da razmislimo pre nego što postavimo određene osobe na određena mesta.

Imali smo bezbroj primera i u štampi i preko medija i ovako smo čuli da su pojedinci uspeli da naprave milionske štete, desetomilionske štete u evrima u pojedinim firmama. Sve ono što se trudi vlast da stvori, da obezbedi ambijent, da bude mnogo lakše i bolje za život građanima Srbije, pojedinac može da uništi svojim neznanjem, svojom bahatošću iz raznoraznih razloga.

Ima onih koji se brane s tim da su nezavisni. Šta to znači biti nezavistan? Pa, nije to da su nezavisni od mozga, od pameti, da su nezavisni od morala. Ne, njima je samo omogućeno da rade svoj posao bez tutorstva.

S druge strane, onaj koji ih postavlja mora da vodi računa o tome kako oni rade, da li rade dobro ili ne, mora redovno da se vrši kontrola kako bi se sistem doveo u normalnu poziciju ukoliko dođe do neke greške.

Tu ima u našem narodu jedna poslovica, ja se sećam moj pokojni deda Stajko, Crnotravac, domaćin, čestita starina mi je često govorio – sinko, nemoj da ti koza čuva kupus. Mi vodimo računa o tome da nam koza ne čuva kupus i kao pojedinci i kao država, ali veoma često nam se desi da pustimo neke koji su nezavisni od mozga, od morala, da upravljaju velikim sistemima, da upravljaju bogatim firmama i da naprave milionske i milijarde šteta i unište i sistem i preduzeće u kome se nalaze.

Evo kako to izgleda – Crna Trava, jedna od siromašnijih opština u Srbiji, ima budžet negde između 150 i 200 miliona, a koliko ima onih stručnjaka koji su uspeli da upropaste državu, da upropaste neku opštinu ili preduzeće za desetine i desetine i stotine miliona evra. To ne smemo da dozvolimo, ne smemo da dozvolimo da nam koza čuva kupus, ne smemo da dozvolimo da nam ti koji su nezavisni od mozga, od pameti, od morala upravljaju finansijama. Hvala.
Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, nema čoveka koji ne zna mnogo, niti onoga koji zna dovoljno. Ovo je samo jedna od mnogo mudrih beseda našeg čuvenog vladike Nikolaja Velimirovića, koja nam na jedan veoma jednostavan način govori o tome kakvi smo mi i šta mi mislimo sami o sebi. Svi smo uvereni da znamo mnogo, a retko ko je spreman da prizna da ne zna dovoljno.

Međutim, ima još jedna izreka koja kaže - Budala misli da sve zna, a pametan čovek je svestan koliko toga ne zna.

Ja neću biti tako mnogo strog prema našim gostima, ali ću pokušati makar na neki način da im ukažem na nešto što bi trebalo poštovati i što bi trebalo da bude u praksi ove naše zemlje koju, pretpostavljam, svi volimo i svi želimo da bude među najboljima, ako ne i najbolja.

Svi vi koji se bavite pravom i učestvujete u pravnom sistemu Srbije imate vašu zaštitnicu Justiciju, rimsku boginju pravde i pravednosti, jednu, kako kaže istorija, časnu ženu, koja je oličena, kad je gledamo, kao žena sa vezanim očima, koja u jednoj ruci drži terazije, odnosno vagu, a u drugoj ruci mač, što bi trebalo da nam simbolizuje da je ona nepristrasna i da tačno odvagava krivicu i nevinost. U običnom životu, u praksi, veoma često čujemo suprotna mišljenja, pa neki od govornika kažu - a zašto su joj oči vezane? Da ne vidi nepravdu, da ne vidi mnogo toga što se dešava u stvarnosti. S druge strane, onaj mač koji je u njenoj ruci, kažu, simbolizuje da su moćni i jaki oni koji su na vlasti, u stvari, uvek u pravu. Da li je to tako i da li baš tako mora da bude?

Mi moramo znati da uvek treba da pobedi onaj ko je u pravu i na čijoj strani je pravda. Zato moramo svi zajedno, i sa vama i sa svima onima koji rade u pravosuđu, da se borimo da Srbija bude zemlja pravde i prava.

Gospodo sudije, tužioci, advokati i svi vi ostali poslenici u oblasti prava i pravde, vi koji ste božijom voljom određeni da merite vinost i nevinost u njegovo ime ovde na zemlji, morate da svojom čašću i u skladu sa moralom i važećim zakonima sudite nama, običnim smrtnicima, po pravdi i po zakonima. Vama u vršenju vašeg posla moraju biti aršini isti i za sirote i za bogate, i za radnike i za seljake, i za lekare i profesore, i rudare i gospodare. Pred pravdom i zakonom nema povlašćenih. Svi su jednaki i zakoni moraju da važe za svakog, kao i pravda. Vi svojim presudama štitite svoj obraz i svoje ime i ime vaših predaka i potomaka. Vi štitite ugled sudova i pravosuđa u celini.

Neću da kažem da nemam kritike za ono što se dešava u našem pravosuđu. Imam, ali imam i neke savete. Potpuno podržavam sve kolege, posebno kolege iz Srpske radikalne stranke koji danima govore o nečastivom poslovanju i ponašanju izvršitelja i u neku ruku i notara. Tu smo napravili veliku grešku, zaleteli smo se i pod dirigentskom palicom i Venecijanske komisije i ne znam koga sve, pokušali smo u naš sistem da uvedemo nešto što možda ni ne odgovara za nas.

Isto tako smo napravili i grešku sa tom mrežom sudova i svi zajedno, bez obzira ko je više kriv, ko je manje kriv, sad imamo obavezu da to ispravimo. Ne možemo da se radujemo zbog toga što je neko nekad napravio krivicu, a ispaštaju svi građani Srbije.

Ja znam da onim ljudima koji rade u pravosuđu nije baš lako i nije baš jednostavno, jer njihov posao je veoma odgovoran. Oni su ti koji moraju da donose sud o svakom delu koje je učinjeno, ali zato kažem vama, ali odnosi se i na sve građane, jer smo i mi ostali, kao i vi potomci časnih, poštenih i čestitih ljudi, naših predaka i moramo se ponašati onako kako priliči i njima, kako je priličilo njima i kako nama kao njihovim potomcima priliči.

Da bi znali kako to treba da bude, ja ću vas podsetiti na kazivanje majke Jevrosime, koja svom sinu Marku govori kako treba da se ponaša, odnosno kako treba da sudi kada je bio u prilici da odluči kome treba da pripadne carstvo. Ona kaže: „Marko, sine, jedini u majke, ne bila ti moja rana kleta. Nemoj, sine, govoriti krivo, ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga. Nemoj, sine, izgubiti duše, bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu“. Prosto, jednostavno, razumljivo za svakoga. A zašto se ne ponašamo tako?

Mi smo u situaciji da vam damo savet, da vam kažemo kako mi i narod vidimo i mislimo, ali vi ste u mnogo većoj poziciji da to sprovedete u delo.

Ja vam želim da budete uspešni, da budete najuspešniji u našem sistemu i dajte zajedničkim snagama da dovedemo naš sistem na stanje kakvo zaslužuje.

Hvala vam i želim vam puno sreće u tom poslu.
Poštovane koleginice i kolege, početak današnje diskusije me je asocirao na jednu izreku Vladike Nikolaja Velimirovića. On kaže – nema čoveka koji ne zna mnogo, niti onoga koji zna dovoljno. Nadam se da ćemo biti dovoljno mudri i da ćemo slediti ovu izreku koju nam je Vladika ostavio u amanete da ćemo se ponašati onako je on želeo da se ponašamo kada je ovu izreku izrekao. Znači da ćemo biti mudri i da shvatimo da niko od nas ne zna sve, odnosno da ne zna mnogo, da niko od nas ne zna dovoljno.

Nismo stručnjaci za sve i svašta, ali moramo zajedničkim snagama da radimo u interesu Srbije i građana Srbije. Tako i danas kada odlučujemo o ovim izmenama zakona, budimo mudri i budimo pametni, nemojte da se svađamo. Dajte da uradimo nešto što je korisno za sve građane i za Srbiju. Hvala.
Hvala lepo.

Koleginice i kolege, kaže jedna koleginica imam inspiraciju kad vidim nju. Ja sam jedan od onih građana Srbije koji ne krijem svoju ljubav i sklonost prema ženskom rodu i uvek se radujem kada su žene te o kojima razgovaramo, kada su žene te kojima pišu pesme, za kojima ludujemo, kojima činimo sve ono što je Bog rekao da treba da činimo. Na kraju krajeva Bog je odredio tako da žena bude dominantno biće, da je ona ta koja upravlja i nama muškarcima i celim svetom.

Ovih dana sam imao priliku da pročitam jednu knjigu, profesora dr Milana Milića koja ima interesantan naziv „ Dva plus dva, jednako je četiri“. A negde u podnaslovu piše – samo za pametne. Za one koji mogu da shvate da dva plus dva i ne moraju da budu četiri. Mi se danas ovde mučimo oko toga koliko treba da bude žena na listi, kakva treba da bude raspodela, da li treba smanjiti cenzus sa 5% na 3%, o načinu na koji će učestvovati nacionalne manjine i pružamo građanima Srbije mogućnost da vide kako i na koji način mi to danas radimo.

Meni je svejedno da li će neki predlog da podnese uvažena koleginica Gordana Čomić ili kolega Šarović. Uopšte mi nije bitno čiji je predlog, bitno mi je koliko je taj predlog dobar i važan za građane Srbije i za Republiku Srbiju. Ali, ja imam jednu možda svoju filozofiju koja je za današnje vreme baš i ne dovoljno prikladna.

Da li je bitno da na listi bude toliko žena, odnosno muškaraca ili je bitno da na listi budu najbolji? Po meni, a to sam nekoliko puta već govorio u ovoj Skupštini, politika mora da bude veština, mora da bude vrlina, mora da bude nešto čime se bave najbolji, najpametniji, najumniji ljudi.

Zašto bi meni smetalo da na listi bude i 90% žena ili 90% muškaraca, 70%, 60%, to uopšte nije bitno. Za Srbiju, za svaku zemlju, bitno je da je vode najbolji, najpametniji i najumniji.

Mi se nekako plašimo pameti, strah nas je da pametni i umni ljudi budu na bitnim mestima, nego pokušavamo da na nekim pravilima koja nisu pravila, koja možda i prave nam nešto što nije u redu, rešimo neke probleme.

Nemojte da se plašite, nemojte da se ustručavate, neka najbolji budu na listama i neka najbolji vode Srbiju.

Jedan primer, znam da će mnogi reći da ovaj predlog može da napravi probleme pogotovo u manjim sredinama i da će tu doći do velikih problema i najverovatnije je da je to tačno.

Ja imam jedan primer za koji ne znam kako bih ga ja rešio, ali na kraju krajeva, nisam ni ja važan, što sam ja taj koji će to da odluči, to odlučuje zakon.

Begaljica je jedno selo u Opštini Gorcka i u tom selu ima Udruženje žena koje se bavi zaštitom kulture, običaja i iznad svega onoga, čuvanja tradicije kulinarstva.

To je izuzetno dobro i kvalitetno udruženje i članovi tog udruženja su samo žene.

E sada, da li bi mogao neko da mi objasni, ako te žene odluče da izađu na opštinske izbore, a ima ih, hvala Bogu dosta, kako će one koje imaju samo žensku populaciju u svom udruženju, napraviti listu? Veoma teško, slažete se.

Zato kažem, nije problem, donećemo mi danas ovaj zakon, usvojićemo ga, ali u budućnosti dajte da budemo mudri i pametni, da biramo samo one koji su najbolji, najkvalitetniji. Zašto ne bi to udruženje žena u Grockoj moglo da upravlja Grockom, ako je zbilja najbolje i najkvalitetnije u Opštini Gorcka? Hvala.
Poštovane kolege i koleginice, ove dve diskusije kolega Mirčića i kolege Markovića, podstakle su me da se javim.

Situacija je veoma ozbiljna i mi ne smemo neozbiljno da pristupimo ovom trenutku. Moramo biti veoma mudri, pametni i moramo učiniti sve, da ne dozvolimo da nam se desi još jedna nesreća, još jedno zlo koje je u prošlom i u ovom veku snašlo srpski narod. Moramo biti pametni i povodom događaja u Crnoj Gori i povodom predstojećeg popisa.

I zato, pamet u glavu, izbegnimo rasprave i svađe. Nemojte da zbog sitnih partijskih interesa pravimo veliku štetu i Srbiji i svim građanima Srbije. Hvala.