Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7934">Gordana Pop-Lazić</a>

Govori

Interesantno je da u članu 57, dame i gospodo, mi ovde  prejudiciramo šta će sud da uradi. To šta će sud da uradi, to on sam odlučuje u postupku, kakvu će odluku da donese, na osnovu činjenica i dokaza do kojih dođe, i ne može da stoji ovde da odgovorni urednik nije dužan da objavi odgovor, odnosno sud neće narediti odgovornom uredniku da objavi odgovor.
Odgovorni urednik nije dužan da objavi odgovor ako je odgovor podnet od neovlašćenog lica, ako je već objavljen, ako je postupak u toku, pa se čeka da se vidi šta će sud da kaže, da li treba ili ne, to je što se tiče stava 1. ovog člana.
U tački 8. se kaže - "ako se odgovor odnosi na mišljenje, a ne na tvrdnju o činjenicama, kao i ako odgovor ne sadrži tvrdnju o činjenicama, već mišljenje. Vi kao psiholog sigurno možete da nam date ovde objašnjenje šta je mišljenje, šta je tvrdnja, šta je ideja, šta je misao, šta je tu najširi, a šta najuži pojam. Vi verovatno možete, ali sumnjam da će moći oni koji treba da tumače tačku 8) i na šta se ona odnosi.
Tačka 9. kaže: "Ako se odgovorom ne osporava istinitost, postupnost ili tačnost prenosa informacije, kao i ako se odgovor odnosi na informaciju koja, i da je neistinita, nepotpuna ili netačno preneta, nije podesna da povredi pravo ili interes lica".
Molim vas, kako će to glavni urednik da dođe do zaključka da nije dužan da objavi odgovor, jer informacija nije podesna da povredi pravo ili interes lica. Neistina je neistina, i to mora da se poveže sa članom 46. stav 3. i 4. u kome se kaže: U parnici radi objavljivanja odgovora raspravlja se samo o činjenicama određenim ovim zakonom, od kojih zavisi obaveza odgovornog urednika da objavi odgovor; i lice čiji su pravo ili interes povređeni neistinitim, nepotpunim ili netačno prenetim informacijama može tužbom zahtevati da sud o tome odluči.
Evo, sada smo na jeziku, u tački 10), ne objavljuje se ako odgovor nije sastavljen na jeziku na kome je objavljena informacija na koju se odgovara, niti je naknadno prevedena na taj jezik. Mi smo apsolutno bili u pravu. Na meni je da biram na kom ću jeziku da odgovorim, a imam pravo na demanti na svom jeziku, kao što i onaj Rusin ili Mađar imaju pravo, a onaj ko objavljuje dužan je da obezbedi prevod i da odštampa, ako treba i na mom maternjem jeziku, i na jeziku na kome je glasilo štampano.
Moj komentar je u neposrednoj vezi sa prethodnim amandmanom i namerno sam vas provocirala kao stručnjaka, koji se razume u to šta je misao, šta je ideja, šta je mišljenje, znajući unapred kakav ćete primer iskoristiti. Zato vas pitam, ako nekom kažete da je fašista, da li je to osnov za proganjanje, da li je to uvreda? Za svakog normalnog čoveka to je uvreda i to je razlog za progon. To nije kvalifikacija, po vama to je mišljenje.
Ako kažem - kriminalna vlada, vi nećete reći da je mišljenje, nego ćete reći - govorim o činjenicama. Zato ste i uneli ovu zabunu, pa kad vam odgovara, onda je mišljenje, a kad vam odgovara, onda je činjenica.
Kada se radi o nekom novinarskom komentaru, kada se daju bilo kakve kvalifikacije, i onda se ima pravo na tužbu. Svako sam procenjuje kada treba da se obrati sudu i da sebe zaštiti. Zato ova tačka 8) bi morala da se briše, jer ćemo doći i sutiaciju da možete da govorite šta hoćete i kako hoćete, a da niko nema pravo da na to odgovori.
Doduše to ne može dugo da traje, nisu sredstva informisanja jedina na kojima može nešto da se odgovara. Postoji i ono - put pod noge, opanci ima da se ližu, ali ima narodu da se govori i da se objašnjava. I do sada smo to tako radili, istina će izaći na videlo ko je kakav i ko je šta.
Imate raznoraznih drugih kvalifikacija.
Ovde smo sada u skupštinskoj raspravi imali da je poslanik kažnjen zbog jedne kvalifikacije. On je izneo jedno mišljenje, neću da vas podsećam, pa je kažnjen zbog toga. Tako je predsednik Narodne skupštine protumačila. Ne o činjenici, o nečemu što je direktno usmereno na jednu osobu, nego je dao jednu kvalifikaciju, mišljenje. Sada zamislite kako će to da se odrazi na informisanje.
Član 59. se odnosi na razloge da sud ne naredi objavljivanje ispravke, a dali smo amandman jer vi ne možete da utvrđujete i da nalažete sudiji šta će on da uradi. On će to odlučiti nakon sprovedenog postupka.
Mi smo tražili da se iza ovog člana doda član 59a, kojim bi se odgovorni urednik obavezao da u roku od tri dana od dana prijema zahteva za objavljivanje ispravke obavesti podnosioca zahteva o razlogu zbog koga odbija da objavi ispravku.
Vi morate da priznate da sama informacija ima određenu težinu. Isto tako, i demanti ima svoju težinu. Onome ko želi nešto da demantuje, da polemiše, odgovori ili da se neka ispravka objavi, veoma je važno da dobije odgovor od urednika, hoće li ovaj to da uradi ili neće. Ako neće, zna čovek da mora preko suda da ostvaruje svoje pravo.
Ovako gubi u vremenu. Razvodnjava se informacija, ona je već otišla, ona se reemituje i dok se ispoštuju svi ovi rokovi koji su u zakonu predviđeni za ostvarivanje prava ped sudom na odgovor, "pojeo vuk magarca" i gotovo. Više nema ni smisla. Posle mesec dana kad mi objavite neki demanti, to već nije isto kao kada ste to uradili u roku od tri dana, recimo. To je veoma važno.
Predlagač je propustio da ovakvu situaciju sagleda i moglo bi da se razmišlja ozbiljno o tome da se ovaj amandman usvoji. Ne ide ni na čiju štetu, samo uređuje prava i obaveze i urednika, i onoga ko traži neku ispravku. Govorimo sve vreme o hitnosti ovog postupka kada se on ostvaruje u sudskom postupku, zašto onda ne bismo odredili rokove i onda kada dva lica hoće da se mirnim putem dogovore da li će do ispravke doći ili neće, pošto je to njegovo pravo da odluči da li hoće da naredi objavljivanje, da li hoće da objavi ispravku ili neće.
Dame i gospodo, ne verujem da je predlagač nešto loše mislio ugrađujući ovo u pravnu normu. Moglo je to daleko jednostavnije da se uradi da je neko hteo time da se pozabavi. Za sve ovo od člana 60. pa nadalje, što se tiče postupka pred sudom, a to je okružni sud i primenjuje se parnični postupak, moglo je da se kaže "primeniće se Zakon o parničnom postupku" i eventualno rokovi da se skrate.
Sve je to moglo da se objedini u jedan član i da nema nikakvih problema. Moglo je, samo da je neko hteo da razmišlja i da to uradi onako kako treba. Ovako nam čitav zakon dođe kao Zakon o parničnom postupku. Tu ima 26 članova ovog zakona koji se tiču nekog postupka. Sve je to moglo da bude mnogo jednostavnije, sem ovih osnovnih načela kojih u zakonu imamo i tiču se javnog informisanja, a sve je sadržano u Ustavu i u Povelji. Ne vidim šta smo mi ovim zakonom regulisali.
Što se tiče prava i obaveza novinara, opet ništa nismo regulisali, sve smo ostavili zakukuljeno, zamumuljeno, kako ovome odgovara, kako onome odgovara. U praksi ćemo imati, verujte, haos, kao što smo ga imali do sada i imaćemo strah novinara i sredstava javnog informisanja, da li nešto smeju ili ne smeju da kažu, da li nekoga smeju da pozovu ili ne smeju, da li da ga pitaju ovo ili ono i opet će samo da zovu nekoga u komitetu da pitaju: e, da li smem danas na ovu temu da pozovem toga i toga da pričamo i da li ću da snosim neke konsekvence.
Videćete za vrlo kratko vreme da smo bili u pravu i da zakon nije onakav kako ste obećavali da ćete ovu oblast regulisati. Novinarske kuće, javna glasila neće biti zadovoljna ovim. Biće u stalnom strahu od sankcija, koje ste počeli da primenjujete i bez zakona, a tek kada budete imali zakon i kada dođemo do ovih kaznenih odredbi, onda ćemo vam reći šta o tome mislimo. Hvala.
Dame i gospodo, od donošenja Naredbe o uvođenju vanrednog stanja pokušavam da shvatim na osnovu kog akta sada mediji bivaju kažnjavani. Jednostavno, ne mogu to da dokučim. Bilo bi dobro da nam potpredsednik Vlade kaže, ako ministar već ne može da bismo znali.
U ovom konkretnom slučaju o kome je sada moja koleginica Nataša Jovanović govorila, čini mi se da ako je došlo do toga da se komentariše uvođenje vanrednog stanja, a Naredbom je to zabranjeno, onda je više povreda javnog poretka u pitanju. To bi mogao da bude neki prekršaj. Ne znam kakvo je rešenje doneto i šta se zabranjuje, sem reemitovanja, ali do toga nije ni došlo. Trebalo je kazniti, pa sada nije ni važno, može da piše u dispozitivu bilo šta.
Međutim, ono što je vezano za to važno jeste da je neophodno kazniti onoga ko zloupotrebom državnih ili privatnih ovlašćenja - ne mislimo mi tu samo na funkcije, mislimo i na one koji imaju uticaja na neke ljude koji imaju ekonomsku moć ili imaju poznanstva, zloupotrebe neka svoja prava ili lični uticaj koji imaju iz nekih drugih vremena, znači nevezano za funkciju koju obavljaju - vrši pritisak na sredstva informisanja, bilo koja da su u pitanju, ili utiče na distribuciju tih glasila u cilju da ograniči slobodan protok ideja, informacija i mišljenja.
Ne možete da kažete, zabranjuje se, a onda nigde se to dalje ne kažnjava. Nema u prekršajnim odredbama, a radi se upravo o prekršaju i povredi ličnih prava, ne može da bude prekršaj.
To može da bude samo delo povrede javnog poretka. Ovde je već u pitanju javni poredak i ovo bi moralo da se nađe u prekršajnim odredbama, a ne, kako vi ovde kažete, u stavu 5. člana 2: "O povredama slobode javnog informisanja odlučuje sud, po hitnom postupku". Dokažite vi sad pred sudom da je neko juče vršio pritisak na urednika RTS-a da u Drugom dnevniku ne prikaže toga i toga, ko je govorio u ovoj skupštini vezano za zakon o javnom informisanju, da ovaj baš ne može da se pojavi. Tu mislim na nekog od nas ko je davao izjave po pitanju ovog zakona.
Nema suda koji to može da utvrdi, niti ima onoga ko to može da dokaže. To sve utiče na slobodan protok ideja, što je javni interes u cilju očuvanja javnog poretka. Zbog toga bi moralo da bude ovde kao prekršaj, jer se zna šta se dogodilo.
Dame i gospodo narodni poslanici, samo jedan kratak osvrt na izlaganje jednog od predstavnika Vlade, gospodina Žarka Koraća, a ministra Branislava Lečića nema. Govorili smo o tome kada se donosio Zakon o ministarstvima da treba ponovo birati ministra informisanja, jer i ovo sada dokazuje da ministar Lečić nije u stanju da se bavi ovom problematikom.       
Ali, gospodin Korać je izneo kvalifikaciju da je prethodni zakon, koji je ukinut 2001. godine, bio zakon protiv slobode javnog informisanja. Sama ocena dovodi u pitanje odluke jedne skupštine. Prethodna skupština donela je takav zakon i ne može sada ova skupština da ga na takav način ocenjuje.
Promeniće se sastav ove skupštine, doći će neki drugi ljudi u ovu skupštinu, pa zamislite, nakon pet-šest meseci do godinu dana, kažemo: ovaj zakon, donet ove godine, bio je zakon protiv slobode javnog informisanja. Jednostavno, ne ide. Postoje organi u ovoj državi koji se bave tim pitanjima, a Skupština snosi odgovornost, naravno političku ili neku drugu, o tome kakve zakone donosi. Niko ne može da ih preispituje, sem javnosti, koja će o svemu tome što mi radimo jednoga dana dati svoj sud na izborima.
Spomenuli ste član 8. Konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, a taj član upravo omogućava i garantuje pravo ličnosti da bude zaštićena od klevete. To je jedino što možete eventualno da stavite na dušu prethodnom zakonu, koji je pružao zaštitu ljudima od kleveta, kakvih je bilo sijaset u našem novinarstvu i sredstvima javnog informisanja. Ako hoćete da vas podsetim, jedna od tih je recimo bila ona informacija kako je dr Vojislav Šešelj ubio tj. zaklao Jovićevu ženu. Pa zamislite da tako nešto ostane nekažnjeno, da se tako nešto ne sankcioniše i ne nazove klevetom.
Ili, Čovićeve izjave da je za kampanju SRS potrošeno četiri miliona nemačkih maraka, a mi smo samo u ovoj kampanji potrošili 150 evra, platili jednu TV emisiju i benzin, troškove puta za tri vozila koja su išla po Srbiji. I onda, kad se ovako nešto pojavi u štampi, naravno tendenciozno, mora na neki način da bude sankcionisano.
Dakle, ovo što ste stavljali na dušu tom prethodnom zakonu, koji je po vama bio protiv slobode javnog informisanja, ne stoji. To ste i sami opovrgli u svom uvodnom izlaganju. Priznali ste u obrazloženju da u sferi javnog informisanja postoji haos, odnosno u medijskoj sferi postoji haos, i tu se zaista slažem sa vama, mada obrazloženje za donošenje zakona po hitnom postupku zaista nikako ne može da se prihvati, s obzirom da se pozivate na razloge zbog kojih smo došli u vanredno stanje i da biste sprečili nastajanje daljih štetnih tendencija i posledica po građane i njihovo pravo da budu pravovremeno i istinito informisani.
Ako hoćemo da budemo iskreni, nesporna je potreba da se donese ovakav zakon, kojim bi se uredila sloboda javnog informisanja, omogućilo slobodno formiranje i ispoljavanje mišljenja, kao i prava i dužnosti u obavljanju javnog informisanja, sloboda štampanja javnih glasila i proizvodnje i emitovanja radio i TV programa.
Nesporna je činjenica da od 15. februra 2001. godine, kada ste doneli Zakon o prestanku važenja Zakona o javnom informisanju, vlada haos u ovoj oblasti i Vlada je, ako je već predložila ukidanje ovog zakona, trebalo istovremeno, ili bar u što kraćem roku, da se potrudi da Skupštini ponudi novi zakon. Međutim, dve godine čekamo na takav zakon i to samo pokazuje da je Vladi bilo u interesu da se stvara haos u sferi javnog informisanja i da omogući sebi da sva sredstva javnog informisanja budu u funkciji izvršne vlasti.
Podsetiću vas da u Srbiji ima blizu 300 televizija, ne znam koliko ima štampanih glasila. Sve te televizije nastale su u proteklih 10-12 godina, a ne u protekle dve godine. Mnoge su televizije bile pod kontrolom lokalne samouprave.
Tamo gde je opozicija, gde ste vi godinama držali vlast, evo iz iskustva SRS mogu da vam kažem da nikada nismo mogli da gostujemo na tim lokalnim televizijama. Izuzetno možemo da gostujemo na privatnim televizijama, a već mesecima, a naročito od uvođenja vanrednog stanja, apsolutno nigde ne možemo da gostujemo.
To je sada stanje u javnom informisanju i to je taj pluralizam mišljenja i mogućnost da u sredstvima informisanja kažemo šta mislimo o pojedinim aktuelnim zbivanjima u zemlji, po svim pitanjima koja se tiču političkog života.
Mogu da pretpostavim i kakva će informacija otići posle ili u toku današnje sednice od strane novinara koji prate ispred svojih redakcija zbivanja u Narodnoj skupštini, jer već nedeljama u štampi i na televiziji možete da pročitate i da čujete samo to da je na dnevnom redu, evo danas Pete sednice Prvog redovnog zasedanja, kao prva tačka dnevnog reda Predlog zakona o javnom informisanju, da je potpredsednik Vlade, gospodin Korać, kritikovao prethodni zakon, da je afirmativno govorio o novom zakonu, a o tome šta je govorila opozicija, šta misli opozicija i svi poslanici ovde u Narodnoj skupštini koji pripadaju opoziciji, biće verovatno u jednoj, eventualno dve rečenice i mislim da je to osnovni razlog zbog čega danas, kada se ne prenose sednice Narodne skupštine, u vanrednom stanju razmatramo ovaj zakon.
I sada logički razmišljajte, vi ste, profesore Korać, psiholog i logika vam nije strana, koliko je to kontradiktorno i koliko je to nenormalno, zar nema javnost pravo i mogućnost da čuje šta mi ovde o jednoj tako važnoj sferi društvenog života, sferi javnog informisanja, mislimo i šta sadrži ovaj zaknon.
Imaćete vi jednu ili dve televizijske emisije, i vaši saradnici, verovatno će i ministar Lečić da ode na neku od televizija i da priča o zakonu, ali svi mi ostali nećemo moći nigde ništa da kažemo i to pokazuje pravu sliku. Sigurna sam da ni ovaj zakon neće doprineti boljem stanju u sredstvima informisanja od onog koje sada postoji.
Ne možemo da sporimo činjenicu da smo poslednjih nedelja, evo već duže od mesec dana, u vanrednom stanju, da je pritisak na medije ogroman, da Vlada ima izuzetan uticaj na sve medije, pogotovu na državne medije.
To što ima na državne medije može i da se razume, ali strahovlada nad privatnim i svim ostalima medijima ne može da se toleriše. Ima se utisak, obzirom na trenutak u kome se donosi, da se zakon donosi samo zato da produži stanje koje je već utemeljeno u poslednjih nekoliko nedelja.
Neću moći u 20 minuta da se osvrnem na sve ono što zakonu zameramo. Mi smo podneli preko 40 amandmana na zakon, na sve ključne tačke ovog zakona. Kada budemo govorili u pojedinostima, pokušaćemo da vam stavimo do znanja šta je to što nije dobro i što, eventualno, treba da se promeni, doradi, usavrši.
Imajući u vidu iskustva drugih zemalja, ako hoćemo malo da konsultujemo i uporedno pravo kod slobode štampe, u uporednom pravu su prisutne značajne razlike u određivanju sadržaja i granica ovog osnovnog prava. Neki ustavi se iscrpno upuštaju u regulisanje slobode štampe, drugi se zadovoljavaju samo utvrđivanjem principa slobode štampe i zabranom cenzure.
Recimo, ustavi Holandije, Španije, Danske odobravaju slobodu štampe u okviru slobode misli. Ustav Nemačke garantuje slobodu štampe i zabranjuje cenzuru. Vi kažete da je javno informisanje slobodno i u interesu javnosti, što zaista ne znam šta znači, jer javnost će odrediti šta je u njenom interesu. Ne postoji niko drugi ko bi u njeno ime mogao da određuje šta je u interesu javnosti da se nešto sazna.
Detaljne odredbe o slobodi štampe sadrže ustavi Grčke, Italije, Portugala. U Grčkoj se, recimo, cenzura smatra ipso iure ukinutom, a dopuštena je samo u izuzetnim slučajevima, iako je tužilaštvo dužno da u roku od 24 časa posle zaplene čitavu stvar iznese pred nadležno sudsko veće, koje će u roku od 24 časa, znači u izuzetno hitnom postupku, ukinuti ili potvrditi zaplenu. U Portugalu se izričito zabranjuje da televizije budu u privatnoj svojini. Dakle, vrlo šaroliko.
Mi nismo poštovali ni naš ustav; on u članu 46. jamči slobodu štampe i drugih vidova javnog obaveštavanja; tu se kaže da građani imaju pravo da u sredstvima javnog obaveštavanja izražavaju i objavljuju svoja mišljenja, da je izdavanje novina i javno obaveštavanje drugim sredstvima dostupno svima i bez odobrenja, uz upis u registar kod nadležnog organa i da se organizacije radija i televizije osnivaju u skladu sa zakonom.
Vi ste ovde prekršili Ustav u tom smislu što, iako u obrazloženju pišete da čak i preduzetnik može da bude osnivač javnog glasila, iz zakona se to ne vidi. Pravno lice jedino može da bude osnivač javnog glasila. Tu ste prekršili Ustav, što niste dozvolili da i fizička lica budu osnivači javnih glasila, niti ima razloga da to ne bude tako.
Ustavom je zabranjena cenzura štampe i drugih vidova javnog obaveštavanja. Niko ne može da sprečava rasturanje štampe i širenje drugih obaveštenja, osim ako se odlukom nadležnog suda utvrdi da se njima poziva na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog uređenja, narušavanje teritorijalne celovitosti, nezavisnosti Republike Srbije i tome slično; dakle, najviših vrednosti.
Samo u poslednjih mesec dana zabranjeno je izlaženje dva lista, "Nacional" i "Identitet", Televizija Leskovac kažnjena je sa 300.000 dinara, a ministar Lečić pre neki dan, nakon gostovanja Tomislava Nikolića na jednoj lokalnoj televiziji u Trsteniku, tražio je da mu se dostavi kaseta da bi je pregledao. Naravno, to se ne zove cenzura, ali naknadno mogu da se udaraju packe, što mislim da je i u redu, jer ne bi bilo loše da gospodin Lečić omogući nama radikalima da gostujemo na lokalnim televizijama, da sve te kasete uzima, pregleda i nađe odgovore na sva pitanja na koja sam ne može da pronađe odgovor.
Govorili ste o restriktivnosti u prethodnom zakonu i o tome da je on bio usmeren protiv slobode javnog informisanja. Htela bih da vas podsetim samo na jednu činjenicu - u kom je trenutku taj zakon donet. Ako se sećate, 1998. godine smo imali uveliko terorizam na Kosovu i Metohiji. Vi ste to zvali borba za demokratska prava. Sada valjda vidite koliko ste bili u zabludi.
U tom momentu smo tražili zakonom da se zabrani, obzirom da smo očekivali agresiju i svima nam je bilo jasno da je vrlo verovatno da dođe do agresije NATO pakta na našu zemlju, da se na neki način suzbije i onemoguće subverzivna delatnost koju su za svoj cilj imale strane radio stanice, kao što su bile "Dojče vele", "Slobodna Evropa", "France internationale" i njima slične. To ne može niko da nam zameri.
Ako ništa drugo, ovaj trenutak u kome se sada nalazimo, u kome ste vi mnogo rigoroznije prema domaćim sredstvima javnog informisanja postupali, mislim na vanredno stanje, barem je al pari onom stanju koje je bilo 1998. godine, znači stanju neposredne ratne opasnosti i 1999. godine, kada smo bili u ratnom stanju. Ko god hoće da bude iole objektivan, to mora da prizna.
Uostalom, svi zakoni se donose u odnosu na momenat u kome se država i društvo nalaze i imaju za potrebu da regulišu ili preduprede neke neželjene efekte. Pretpostavljam da je i ovde bila namera da se ova sfera života, odnosno javnog informisanja uredi na način na koji vi mislite da je najbolji, iako ste nam priznali da su 15 meseci na ovom zakonu radili neki pravnici, ne znam koji, i novinari.
Mi očekujemo da Vlada bude predlagač, a ne neko udruženje građana ili ne znam ko. Zna se po Ustavu ko može da bude predlagač zakona. Zato smatram da vi stojite iza ovog zakona, a ne udruženje nekih pravnika ili udruženje novinara. Ne sporim njihovu zainteresovanost za ove zakone i za rešenja iz ovog zakona, ali to je Vlada mogla samo da uzme k znanju, a nikako da dopusti da oni sami rade na izradi ovog zakona.
U poslednje vreme smo imali situaciju da na državnoj televiziji, na svim televizijama koje uglavnom pokrivaju područje cele države, slušamo ministre kako govore o svemu i svačemu, samo ne o onome što je u opisu posla njihovog ministarstva.
Trebalo bi već jednom da se u Vladi naučite da u ime Vlade može da govori samo predsednik Vlade, a da svaki ministar može da se kreće, u izjavama u javnosti, samo u okviru nadležnosti svog ministarstva. Onda nam se ne bi desilo da ministar Lečić priča o kriminalu i o tome ko je za šta odgovoran i ko je šta radio, niti da bilo ko od ministara daje takve paušalne ocene.
Verovatno da zbog toga ministar Lečić nije došao danas u Skupštini, da ne bi bio u situaciji da bude prozvan za sve to što je izgovorio. Moram da priznam da je gospodin Lečić odigrao najbolju ulogu u svom životu, ulogu ministra, i da se tek tada potvrdio kao glumac, ako nije u onoj reklami kada je reklamirao kožne jakne; ali to nam je što nam je, imamo Vladu eksperata.
Nemam zaista više vremena da se pojedinačno osvrnem na pojedina rešenja iz zakona; kažem, veliki broj amandmana smo podneli i u toj raspravi ćemo pokušati da vas dodatno ubedimo u to da zakon nije dobar i da mora da se popravi.
SRS u svakom slučaju neće glasati za ovaj zakon. Pretpostavka je da nećete uvažavati naše mišljenje kao ni do sada, a uverićete nas u dobre namere i u to da želite da javno informisanje bude slobodno i da bude u funkciji, kako vi kažete, javnosti, samo ukoliko ...
(Predsedavajuća: Dvadeset minuta.)
evo, završavam ... ubuduće u sredstvima informisanja aktivnosti svih političkih činilaca u ovoj zemlji budu barem onoliko srazmerno zastupljene koliko smo zastupljeni i u Narodnoj skupštini. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da se nalazimo u vanrednom stanju i da je to opravdanje za večiti hitni postupak svih ovih sednica Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine, zaista je neprimereno da se predlaže skraćivanje rasprave od pet minuta po amandmanima, ako se uzme u obzir da su poslanici jutros videli dnevni red, kad su došli u Skupštinu Srbije, a došli su zbog toga što su ih kolege iz Beograda pozvale.
Predsednik Skupštine nije našla za shodno ni telegrame da pošalje narodnim poslanicima, da znaju da treba da dođu na sednicu, a da ne govorim o tome šta je na dnevnom redu, pa smo zbog toga za ovu drugu tačku i propustitli rok za podnošenje amandmana.
Ali, to već neka ide na dušu ovoj demokratskoj vlasti i predsedniku Narodne skupštine, a što se tiče amandmana na član 1. on je pre svega išao u pravcu preciziranja - šta je to što ovaj zakon treba da reguliše na primereniji način, uvažavajući i ustavne odredbe o javnom informisanju. Samo ću u prilog ovome što je gospodin Krasić rekao da dodam onaj deo iz Ustava, koji garantuje svima osnivanje sredstava javnog informisanja, pa je u tom smislu dat ispravljen onaj treći stav amandmana, da se svakome garantuje sloboda štampanja i rasturanja novina i drugih javnih glasila, sloboda proizvodnje i emitovnja radio i TV programa i osnivanje pravnih lica koja se bave javnim informisanjem.
Kad su u pitanju radio i TV stanice, imamo Zakon o radiodifuziji koji nas obavezuje na to da osnivači budu pravna lica, ali kad su u pitanju štampani mediji, zakon bi morao, uvažavajući i ustavne odredbe, da omogući da fizička lica budu osnivači javnih glasila. Hvala.
U članu 2. nespretno kažete da je cenzura zabranjena, tvrdeći da je javno informisanje slobodno i u interesu javnosti.
Postavljamo pitanje - šta je to u interesu javnosti, valjda samo javnost zna šta je u njenom interesu. Uvek postoji neka grupa ljudi zainteresovana za određenu informaciju. Evo jednog primera - 330.000 članova SRS ima potrebu da sazna o radu poslaničke grupe SRS u ovom parlamentu, milion i 100 hiljada ljudi je zainateresovano za aktivnosti SRS, svi oni koji su glasali za našeg predsedničkog kandidata, a javnost ne može ama baš ništa da sazna o nama, jer je uvedena potpuna cenzura.
I kako ćete vi sada mene ili bilo koga da ubedite da cenzura ne postoji ili da će sve da se promeni od onoga dana kada ukinete vanredno stanje, ako ga uopšte ikada ukinete.
Toliko ste zastrašili medije, glavne urednike, vlasnike medija...
(Milka Marinković neprestano dobacuje.)
Mogu li ovde da se obezbede uslovi za rad ili da prekinemo sednicu, pa da nastavimo ujutru. Molila bih sve one koji žele da polemišu da se jave za reč i da sa govornice polemišu, a ne iz klupa. Stvarno ne mogu tako da razgovaram.
 Dame i gospodo, ova osnovna načela sadržana i u članu 2. i članu 3. su deklarativnog karaktera. Predlagač bi hteo da se stekne utisak da je javno informisanje slobodno, novinari imaju odgovarajuće obaveze i dužnosti i da se štite interesi ličnosti o kojima se piše.
U stvari nije tako, jer ima dosta nejasnih pojmova, pa bih htela, gospodine Korać, da vas uputim da i zarez u pravnoj normi ima svoju težinu. Zato nemojte da se ljutite ako u amandmanima postoji obrnut red reči ili tome slično. Sve to ima i te kakav značaj. Time bi, naravno, trebalo da se bavi neko stručan u Sekretarijatu za zakonodavstvo, ali vama zakoni izgleda prolaze van Sekretarijata za zakonodavstvo. Samo su jako loši prevodi nekih tekstova koje koristite prilikom izrade zakona.
Tražite od novinara da sa pažnjom primerenom okolnostima provere poreklo informacije. Mislite da je dovoljno da informacija potiče iz Vlade, pa da je to onda primereno okolnostima i da je informacija istinita.
Recimo, sada razni humanitarci obilaze zatvore. Kažu da će svoj zapisnik o stanju koje su zatekli, da li su pretučeni, da li su zlostavljani, neću da govorim da li jesu ili nisu, dostaviti samo Vladi Srbije. Znači, novinari će moći samo od Vlade Srbije da se o tome informišu. Kao građanin otvoreno sumnjam u to, jer ima ljudi koji su pušteni iz pritvora i koji mogu da kažu bilo kome na ulici šta se tamo dešava. Obuku čoveka u pancir, pretuku ga preko pancira, stradaju unutrašnji organi, a nigde plavo nije. Nemojte da govorite o tome, da koristite neke termine koji ne mogu da se protumače, da se provere, da se samo stiče utisak da je nešto demokratski, a u stvari je sve kvazidemokratski.
Ne znam da li sam uspela da vas ubedim, ali kada tražimo izbacivanje ili promenu nekih termina u cilju konkretizacije, znajte da je u najboljoj nameri. Kažem vam da smo se zaista veoma, veoma trudili radeći na ovom zakonu da ga popravimo. Molim vas da tako posmatrate sve naše amandmane koje smo podneli na ovaj zakon.
Dame i gospodo narodni poslanici, zahvaljujući predlogu jednog poslanika koji nikada nije izašao za ovu govornicu da brani bilo koji predlog Vlade ili da podnese i obrazlaže bilo koji amandman, u situaciji smo da obrazlažemo u jedinstvenoj raspravi predloge šest zakona. Samim tim, neću biti u mogućnosti da se studiozno osvrnem na sve predloge zakona. Preko nekih ću prosto morati da pretrčim, jer za ozbiljnu raspravu bi nam trebalo bar dva sata vremena. Ali, ovde očigledno nikog i ne interesuje rasprava. To smo pokazali na jučerašnjoj sednici.
Sredstva informisanja, naravno, ne izveštavaju o stavovima pojedinih poslanika i poslaničkih grupa, nema objektivnog novinarstva. Sve izveštaje iz Skupštine Srbije očigledno pišu Beba Popović i Goran Vesić.
Da pređemo odmah na zakone, pošto smo u cajtnotu. Na Zakon o oružju i municiji neću se posebno osvrtati. Srpska radikalna stranka nema ništa protiv da se pooštravaju kazne za nedozvoljeno držanje oružja. Naprotiv, smatramo da tako i treba da bude, s obzirom na to da je svo to oružje koje se sada vraća oružje koje ste 5. oktobra podelili građanima, otimajući ga iz policijskih stanica.
Da li to nije istina? Pa, to je pisalo u štampi, molim vas. Nisam rekla ništa što nije istina.
Mi imamo samo jedan predlog da se podnose godišnji izveštaji o broju oružja koje je vraćeno i da imamo stanje na raspolaganju i stanje koje stoji u magacinima, tako da u jednom momentu budemo načisto da je sve to i vraćeno.
Ima smisla da se vodi zajednički pretres i zajednička rasprava o Zakonu o Visokom savetu pravosuđa i Zakonu o javnom tužilaštvu. Po ova dva zakona, koja su u vezi, Visoki savet pravosuđa više nema nadležnosti u postupku izbora javnih tužilaca i njihovih zamenika, što smo vam govorili da ne treba da bude ni onda kada smo donosili paket pravosudnih zakona. U međuvremenu ste videli da to ne fukcioniše dobro. I onda ste bili svesni da to nije bilo dobro, ali je to bio međusobni dogovor između DSS i ostatka DOS-a, da vi njima izglasate ove zakone koji se tiču pravosuđa, a oni vama Zakon o radu.
Po nama, Skupština treba da zadrži nadležnost kod izbora javnog tužioca, s tim što ne vidimo razliku između javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, pogotovu kada se ima u vidu da su zamenici javnih tužilaca oni koji operativno rade posao i čiji bi tretman trebalo da bude isti, što se tiče izbora. Znači, da opet Skupština bude ta koja će ih birati, a na čiji predlog - sigurno ne na predlog Vlade, pretpostavljam javnog tužioca, da to prođe Odbor za pravosuđe i opštu upravu i da dođe opet ovde u Skupštinu Srbije, da Skupština o tome odlučuje.
Istina je da Javno tužilaštvo nije ni čist upravni organ, nije ni pravosudni organ. Razlikuje se od pravosuđa i pravosudnih funkcija u tom smislu što nisu potpuno nezavisni. Dati Vladi ovlašćenje da imenuje zamenike javnih tužilaca po nama je apsolutno neprihvatljivo i u tom smislu smo podneli amandmane na ovaj zakon.
Najvažniji zakon iz ovog paketa je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, kojim se na sasvim drugačiji način definiše pojam organizovanog kriminala, proširuje se taj pojam organizovane kriminalne grupe, koja je sada ovde definisana i na tzv. drugu organizovanu grupu, potpuno jedan nejasan pojam; ali, možemo da pretpostavimo šta se iza toga krije - krije se mnogo štošta i ostavlja mogućnost za kolektivizaciju odgovornosti, iako u krivično-pravnom smislu postoji samo individualna odgovornost.
Ja ću navesti jedan primer, onako kako smo mi to shvatili, šta može da bude druga organizovana grupa. To može da bude bilo koje udruženje građana, može da bude, recimo, Društvo sudija, pa se dogodi da dvojica-trojica sudija počine neko krivično delo, to već ima neke osobine organizovanog kriminala, ili može da ima. Kakva je posledica po tu organizaciju, odnosno po Društvo sudija? To može da bude i sindikalna organizacija, i politička organizacija.
U članu 3. Predloga ovog zakona odredbe o krivičnom postupku materijalno ne mogu da bude sadržina ovog zakona.
Ministar nam je juče rekao, nažalost, nije ovde, da su ove odredbe leks specijalis u odnosu na Zakon o krivičnom postupku. Tako imamo pritvor od 30 dana, zahvaljujući vanrednom stanju i Uredbi v.d. predsednika države, a u redovnom ćemo nakon prestanka vanrednog stanja, koje jednom mora da prestane, imati pritvor od 270 dana.
Iz odredaba ovih članova od 15a do 15l vidimo da pritvor može da traje 24 časa, a izuzetno može da se produži na 30 dana, pa još 30 dana, pa još 30 ukoliko postoje osnovi sumnje da je lice izvršilo krivično delo organizovanog kriminala, pa tri meseca u pritvorsku jedinicu (to me nešto mnogo podseća na pritvorsku jedinicu Haškog tribunala), i još tri meseca, znači ukupno 270 dana. Postavlja se pitanje koja to međunarodna konvencija dozvoljava, ako imamo u vidu da moramo da poštujemo međunarodne konvencije.
Ja ću vam pročitati samo jedan dokument sa drugog sastanka Konferencije o ljudskoj dimenziji KEPS-a, Kopenhagen 1990. godina, paragraf 1, član 5.15 i 5.16.
Tačka 5.15: "Svako lice koje je uhapšeno ili pritvoreno pod optužbom da je učinilo krivično delo ima pravo da odmah bude izvedeno pred sudiju ili drugo lice koje je zakonom ovlašćeno za vršenje te funkcije, kako bi se moglo odlučiti o zakonitosti njegovog hapšenja ili pritvora".
Tačka 5.16: "U odlučivanju o krivičnoj optužbi protiv takvih lica ili njihovih prava i obaveza u sudskom postupku svako ima pravo da bude pravično i javno saslušan od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda koji je zakonom utvrđen".
Pošto je državna zajednica Srbija i Crna Gora prihvatila Statut Saveta Evrope, obavezna je da primenjuje opšteprihvaćena načela o pravima čoveka. Savet Evrope zahteva da uhapšeno i pritvoreno lice odmah bude izvedeno pred sudiju i pravo da bude pravično i javno saslušan od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda. Dakle, ne može policija, tužilac, a pogotovo ne može ministar da odlučuje o pritvoru, nego samo sudija, pa se pitamo kakve su posledice toga što nećemo poštovati ove međunarodne konvencije koje smo dužni da poštujemo.
(Predsednik: Da li želite da koristite narednih 10 minuta?)
Naravno. Što se tiče Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, ovo je bio, po nama, gledajući materijal koji ste nam dostavili i koji se tiče izmena Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije i Krivičnog zakona Republike Srbije, momenat da se izvrši kodifikacija krivično-pravne materije. Posle donošenja Povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora propušten je taj momenat, pa imamo ovakve izmene na parče. Kroz amandmane i kroz raspravu u pojedinostima videćete koliko predlagač nije bio konzistentan i koliko nije imao strpljenja za sve ono što treba da se promeni, samim tim što ovo sada može da postane samo osnovni zakon. Osnovni krivični zakon Republike Srbije dodatno ćemo obrazložiti kroz amandmane.
Dakle, prvo je problematičan član 1. i promena naziva ovog zakona u osnovni krivični zakon. Ako je već tako, onda on mora da se zove osnovni krivični zakon Republike Srbije i da se onda kroz ceo tekst zakona menjaju sve one odredbe gde se spominje Savezna Republika Jugoslavija. Novine su predviđene u članu 3. ovog predloga, gde se kao sporedna kazna uvodi konfiskacija imovine. Po postojećem zakonu, zakonu koji važi, već je regulisana mogućnost oduzimanja svega što je nezakonito stečeno, pa čak i onoga što je osuđeno lice prenelo na nekog drugog, bračnog druga, srodnika ili poklonom na bilo koje lice. Dakle, postojala je mogućnost da se ta imovina oduzme.
Ovde se naravno traži da se radi o organizovanom kriminalu i to je uslov ovog člana, a kako to može biti i nasilno rušenje ustavnog poretka onda bi pod to mogao da potpadne i ministar Batić (evo ga stiže) i njegova akcija prikupljanja potpisa za samostalnu Srbiju, jer to ima sve osobine organizovanog kriminala, jer se napada direktno ustavni poredak zemlje i teži se menjanju ustavnog poretka zemlje.
Podsetiću vas na konvenciju o pranju novca, pretresu, zapleni i konfiskaciji imovine (iz Strazbura, 8. novembra 1990. godine) koju su prihvatile zemlje Saveta Evrope, a koja pod konfiskacijom podrazumeva oduzimanje imovinske koristi pribavljene krivičnim delom. "Svaka strana usvojiće takve zakone i druge mere, koje mogu biti neophodne kako bi se omogućilo konfiskovanje sredstava i imovinske koristi pribavljene krivičnim delom ili imovine čija vrednost odgovara pribavljenoj koristi". Dakle, nema potpune konfiskacije i ne može predmet konfiskacije da bude imovina stečena na legalan način, poklonom, nasleđem, zajednička imovina stečena u braku i tome slično.
Druga novina, zakon poznaje samo povrat, a ne više i višestruki povrat. Šta je posledica toga? Predviđa se mogućnost da se, recimo, jednom licu osuđenom na kaznu zatvora od godinu dana zbog neke kafanske tuče, za izvesno vreme dogodi da bude osuđeno i na kaznu zatvora od 12 godina, koja može odmah dvostruko da bude veća i onda je to 24 godine, a radi se o povratu dva krivična dela u periodu od pet godina, jer posle pet godina ne može i posle toga je zastarelo, briše se iz evidencije i odmah se primenjuje ova mera. Višestruki povrat bi morao da ostane kao institut i u ovom zakonu. Povrat je već regulisan ovim istim zakonom u članu 41. stav 2. u kojem se nije intervenisalo, pa su ove dve norme u koliziji i mislim da će predstavljati zabunu i mogućnost da sudovi različito sude i različito tumače ove dve pravne norme.
Sve to pokazuje da se niste ozbiljno bavili krivičnim zakonodavstvom, već onako da rešite neke akutne probleme u kaznenoj politici.
Treća novina su krivična dela u sticaju, član 48. koji je do sada već deset puta menjan: "Ako je za krivična dela u sticaju utvrdilo kazne zatvora, jedinstvena kazna mora biti veća od svake pojedine utvrđene kazne, ali ne sme dostići zbir utvrđenih kazni, niti preći 15 godina zatvora".
Po nama tu treba predvideti kaznu zatvora od 40 godina, znači da ne može da pređe tu meru; 40 godina je nešto što bismo mogli da nazovemo i doživotnom robijom i mi smatramo da je to sasvim dovoljno. Inače, kazna postaje odmazda, a gubi se potpuno ona njena druga funkcija nekog prevaspitavanja, ukoliko je moguće. A, nemamo odmazdu, ako se ja dobro sećam, još od vremena kauboja u Sjedinjenim Američkim Državama, gde se primenjivala jedna neorganizovana sankcija kao što je linč.
Dalje, predlagač očigledno nije primetio da je čitava grupa krivičnih dela protiv Savezne Republike Jugoslavije, koja više ne postoji, trebalo da bude predmet intervencije, pa da tu stoji umesto SRJ državna zajednica Srbija i Crna Gora i Republika Srbija. Nije bio problem da se ovo uradi, ako smo želeli ozbiljno da se bavimo ovim zakonom i ako smo se već upustili u izmene i dopune.
Protiv toga smo da budu određene samo minimalne kazne, iako jesmo za pooštravanje kaznene politike, ali smo uvek za određivanje i minimuma i maksimalne kazne, inače, dolazimo u situaciju da uvek može da bude izricana maksimalna kazna. To će sigurno uticati na politiku pravosuđa kod odmeravanja kazne. Imaćemo veoma, veoma različitu praksu.
Kao što vidite, pretrčavam preko zakona, ali šta da radim, 20 minuta je malo da bi se ovim ozbiljnije bavili, bolje da smo ono jučerašnje vreme iskoristili za ove zakone, jer diskusija koju smo juče vodili nije imala apsolutno nikakvog efekta.
Htela bih da iznesem samo jedan primer, koji ilustruje da predlagač nije vodio računa da zakon bude konzistentan, jer je u članu 63. za protivpravno lišavanje slobode, koje je za posledicu imalo smrt, kazna određena na pet godina. Morala bi da bude sedam godina, jer je to minimalna kazna predviđena za ubistvo, po predlogu ovog zakona, što je predmet izmene već u prvom članu.
Dakle, trebalo bi da se okanemo toga da akutno rešavamo probleme, onako kako se oni pokušavaju razrešiti. Kada su se ti problemi stvarali niste razmišljali o tome kako ćete ih razrešavati, ali, ako već idemo na izmene postojećih zakona i ako nas već Povelja obavezuje na neke izmene zakona, dajte da se to uradi ozbiljno. Skratićemo onda vreme tokom kojeg će se ova skupština baviti stalno jednim te istim zakonom, jer, verujte, već poslanici dobijaju ospice kada dobiju ovaj set pravosudnih zakona, koliko smo ih puta za ove dve godine imali u proceduri.
Poslanici SRS u svakom slučaju, zbog ovakvog pristupa ovoj problematici, neće glasati za predloge ovih zakona.
Dame i gospodo narodni poslanici, valjda ćemo jednom dočekati da predsednik Narodne skupštine ima isti aršin za sve poslanike koji izađu za ovu govornicu.
(Dobacivanje iz sale.)
Kvočke nisam pitala ništa.
Zato vas molim da, kad izađete za ovu govornicu, kao što sam ja lepo rekla ko je šta i kada uradio, imenujete one koje okrivljujete da su učestvovali u državnom udaru ubistvom predsednika Vlade Zorana Đinđića. Kažite - učestvovala je ta i ta politička partija, pa da se lepo obračunamo ovde, za ovim mikrofonom i za ovom govornicom.
Ne vidim koliko je strašno ako se ovde pred stotinak ljudi iznese jedna ocena koja je opštepoznata, u poređenju sa ocenama koje mogu da se pročitaju u dnevnoj štampi i koje čitaju milioni ljudi, a radi se o jednoj hajci na političke protivnike, pogotovo na SRS.
Htela bih samo da vas podsetim da je gospodin Vojislav Šešelj još u januaru 2001. godine počeo da vas upozorava koliko je kriminal narastao u ovoj zemlji, ko su glavni kriminalci i mafijaši i s kim su u sprezi. Zamolila bih vas da pitate vašeg kolegu Čedomira Jovanovića ko je obilazio Dušana Spasojevića u zatvoru kada je uhapšen u inostranstvu zbog otmice Miškovića. Čedomir Jovanović ga je obilazio i on je insistirao kod sudije da bude pušten. Ko je sad u sprezi sa kriminalom i ko je učestvovao u državnom udaru, zaključite sami.
Dame i gospodo narodni poslanici, iako ovakav jedan beskrupulozan predlog narodnog poslanika koji ama baš nikada nije izašao za ovu govornicu da obrazlaže bilo koji amandman, niti da podrži bilo koji predlog Vlade, nije prošao, moram da kažem da je ovaj član Poslovnika 137. na koji se gospodin Siniša Mitrović stalno poziva, možda moguće iskoristiti u ovim prilikama, ali pre nego što rasprava počne. Mi smo raspravu već počeli i nije mogao ni da izađe za ovu govornicu. Malo je zakasnio u startu. Moramo da pročitamo član 137, jer je bar gospodin Mitrović to trebalo da uradi kada je izašao za govornicu, to mu se ne računa u vreme, a i 30 sekundi mu je dovoljno da kaže ...
"Rasprava u pojedinostima obavlja se po članovima na koje su podneti amandmani i o amandmanima kojima se predlaže unošenje novih odredaba, a u raspravi mogu da učestvuju", pa sada svi oni koji su navedeni, "ako Vlada nije predlagač, i to po jednom, u trajanju najviše pet minuta". To je nešto što se podrazumeva. Gde ćete manje od pet minuta, aman ljudi, hoćete da ne izlazimo uopšte za ovu govornicu? (Žagor.) Znam da vi hoćete, ali mi hoćemo da izlazimo, zato pišemo amandmane, obrazlažemo, odugovlačimo raspravu. Morate da nas slušate, ako nećete da nas slušate, izađete napolje, a mi i dalje pričamo. Nama je važno da ovde bude sve zapisano, a to da li vi slušate ili ne slušate, isto vam je, do mozga vam ionako ne dopire.
Nije povreda Poslovnika, ja bih molila, na osnovu člana 82. Poslovnika, da se utvrdi da li postoji kvorum za rad ove skupštine. Znamo da je u 18,00 časova košarkaška utakmica Zvezda - Partizan, verovatno su poslanici otišli na tu utakmicu.