Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7934">Gordana Pop-Lazić</a>

Govori

Nisam stekla utisak da mislimo o istoj stvari.
Kada ste gororili o javnim glasilima, čini mi ste da ste govorili o štampanim medijima. Međutim, javna glasila su članom 10. određena. Vi niste ovde rekli štampana. Trebalo je da budete precizni. Javna glasila su po članu 10. kako novine, tako radio i televizijski programi.
U članu 13. vi ne kažete da su to radio i televizijski programi. Vi se tu ne ograničavate, pa onda govorite o svemu ovome što ste rekli, odgovarajući na moje pitanje, koje sam postavila vezano za ovaj amandman. Ovo može da se odnosi kako na štampane medije, tako i na radio i televizijske programe koji su javna glasila.
Ne možete da suspendujete moju tvrdnju, prošlo je godinu dana od donošenja Zakona o radiodifuziji, da će još tri godine radio i televizijske stanice čiji su osnivači jedinice lokalne samouprave nastaviti da rade. Oni su morali u ovih godinu dana da se usaglase sa ovim zakonom.
Oni čiji je osnivač država, tu vidim i RTS, vidim u budućnosti Televiziju Novi Sad, moraće u roku od godinu dana prestati sa radom. Znam da to nije vaša želja, to nije vaša volja, ali vi ste tako ovu pravnu normu uredili da može tako da se zaključi. Bilo bi dobro da Vlada na ovo da amandman, da precizira, da ne bi došlo do zabune, jer mi ne znamo da li ćemo za godinu dana imati RTS ili nećemo. Koliko god mislila loše o RTS-u, uređivačkoj politici i monopolu Vlade nad RTS-om, monopol bi trebalo da ima Skupština, ali dobro, kod nas je sve naglavačke okrenuto, država mora da ima barem jedan elektronski medij pod svojom kontrolom jer je to interes same države i interes javnosti. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, članom 90. je predviđen nadzor u oblasti javnog informisanja i tu je rečeno da nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrši republički organ državne uprave nadležan za poslove javnog informisanja. To je jedna jedina odredba.
Šta, kako, gde, na osnovu čega, nigde u zakonu ne piše, pa tako predstavnik Ministarstva za medije dođe u izdavačku kuću, u javno glasilo, u "Novosti" i kaže, dobar dan, došao sam radi nadzora, a onaj kaže, dobar dan i možete da idete. A on nema na osnovu čega bilo šta da uradi.
Iz toga je trebalo pratiti intenciju amandmana SRS, gde smo tražili da im fizičko lice na osnovu ustavnih ovlašćenja bude osnivač javnih glasila i da je normalno onda da se on upisuje u registar kod nadležnog ministarstva. Ako su osnivači samo pravna lica, oni se po Zakonu o preduzećima registruju kod nadležnog suda.
Kako će uopšte onda Ministarstvo imati popis svih medija. Da li će ići u sud i da kaže, dajte mi, izlistajte mi koji sve mediji u Srbiji postoje, bilo elektronski, bilo štampani. Neće. Neće imati nikakva saznanja o tome. To su gospodin Hiber, odnosno Vlada na vreme shvatili i preko amandmana gospodina Hibera pokušali da isprave. Otuda taj amandman.
Kažem, trebalo je tu intervenisati i u članu 13. i onda bi tek ovo imalo smisla, jer ovako vi terate pravno lice da se dvostruko registruje. Znači, ode u sud da se registruje, pa dođe u ministarstvo da se prijavljuje. To je nelogično. Svakome se garantuje pravo, i fizičkom i pravnom licu, da može da bude osnivač javnog glasila. Normalno je da kao takav dođe u ministarstvo i da se upiše u taj registar. Naravno, onda da se predvide i ovlašćenja ministarstva u tom smislu. Inače, ova odredba člana 90. posle gubi apsolutno svaki smisao.
Dame i gospodo narodni poslanici, infromaciona sloboda očigledno je počela sa kaznama, a kazna je verovatno usledila zbog toga što emisija počinje uvek sa - pomoz Bog. Verovatno to gospodinu Lečiću smeta. Ne znam šta je drugo moglo u celoj toj emisiji da mu zasmeta.
Član 14; kada kažemo distribucija, tu se pre svega misli na prenošenje elektronskim medijima, Internetom, a ne odnosi se na štampane medije. A da se odnosi, ne biste u članu 1. upotrebili oba termina, i distribucija i rasturanje. Rasturanje se odnosi na štampane medije i upravo zbog toga bi moralo da u članu postoji i jedan i drugi termin, kako bi se odnosilo na sva javna glasila.
Inače, imaćemo istu situaciju kao u članu 13, gde se odnosi samo na štampane medije, a ovde se član 14. odnosi samo na elektronske medije. Prateći dalje član 15, gde se govori o zabrani diskriminacije na tržištu javnih glasila, opet imamo distribuciju i nejasnoću, pa će oni koji se bave elektronskim medijima i informisanjem u elektronskim medijima tumačiti određene pravne norme da se odnose na njih, drugi da se ne odnose, a oni iz štampanih medija opet da se one koje se ne odnose na elektronske, odnose na njih, a ne i na elektronske.
Molila bih gospođu predsedavajuću, zaista nemam mogućnosti da ovde ugradim retrovizor, ali sam primetila i čula da stalno gestikulira dok neko od nas govori, ili se domunđava sa predstavnicima Vlade i sekretarom. To je zaista nepristojno.
Dame i gospodo, kada se u jednom članu zakona kaže da nadležni okružni sud može, to znači i da ne mora, i zbog toga je neophodno da se preformuliše ovaj član 16. i da glasi: "Na predlog javnog tužioca, nadležni okružni sud može sudskim rešenjem ...", zna se kako sud odlučuje.
Neko ko se bavi parničnim postupkom morao je da vam pomogne u ovome, ali suština je u drugom delu ovog člana, gde se traži da se konkretizuje šta treba da se spreči, kakva štampa i širenje kakvih informacija u javnom glasilu: ona informacija kojom se poziva na rušenje slobodnog demokratskog poretka, postojanja i sigurnosti države, kršenje zajamčenih sloboda i prava čoveka i građanina (vi ih tu uopšte ne spominjete), ili izazivanje mržnje, netrpeljivosti ili dominacije.
Smatram da je ovo, kako smo mi predložili amandmanom, bolje rešenje nego ovako kako je to predlagač zamislio. Očekujem da će, nakon usvajanja ovog zakona, javni tužilac imati pune ruke posla i da će onda moći da predloži odgovarajuće mere kad god Vladan Batić izađe na televiziju, pa kao juče kaže: "Ubijen je Zoran Đinđić, nije Vojislav Koštunica". Šta je time hteo da kaže, da treba neko da ubije Vojislava Koštunicu? Da li se tu stvara ne samo netrpeljivost, nego sada neki poziv da izravnamo račune između DSS-a i DS-a. Tako sam shvatila, tako su mnogi shvatili.
Da li će imati pune ruke posla kada Čović izađe na televiziju i kaže sve ono što je rekao za gospodina Šešelja, predsednika SRS, da se surčinska i zemunska mafija nalaze na teritoriji Zemuna, a slučajno i Vojislav Šešelj živi na teritoriji Zemuna i imali smo vlast do 1998. godine u Zemunu, ali slaže za to zdanje koje je srušeno (imalo je dozvolu, grad je dao dozvolu) da li je imalo dozvolu. Ko će da odgovara što je to srušeno, a moglo je da bude konfiskovano, jer smo doneli zakon posle 15 dana. Oštetili smo državu, potrošili mnogo para da se to sruši. Kasete su skupljene, ali izgleda da negde ima kopija, mora da ih ima.
Gospodin Orlić je rekao da treba zabraniti SRS, čiji je predsednik u Hagu i odgovara za ratne zločine. Gospodo, njegov jedini zločin je taj što je dobio na predsedničkim izborima 1.100.000 glasova i ništa drugo. Kako može Orlić njega da osuđuje za ratne zločine? Neka Hag radi svoj posao, a javni tužilac ovde neka radi svoj posao.
Volela bih, gospodo poslanici, da znam zašto je Zakonom o prestanku važenja Zakona o javnom informisanju prestao da važi ceo taj zakon, osim odredaba koje se odnose na upis u registar javnih glasila i objavljivanje odgovora i ispravki, kada ste sve iz glave 8. tog zakona, koji ste ukinuli, koji se tiče sprečavanja rasturanja štampe i širenja informacija u javnim glasilima i drugim sredstvima javnog informisanja, od člana 42. do člana 53, prepisali, s tim što ste neke rokove produžili. Kao, na primer, rok kada rešenje o privremenom sprečavanju rasturanja šampe i drugih sredstava javnog informisanja donosi nadležni sud na predlog nadležnog javnog tužioca; bio je šest sati od prispeća predloga, a vi sada propisujete duži rok, odnosno 12 sati.

Mi smatramo da je primerenije da tu rokovi budu što kraći, jer se radi o informacijama koje se brzo šire, prenose i gde treba brzo da se radi i donose odluke. Dakle, nije bilo nikakvog osnova ni tada da se ove odredbe suspenduju. Ali u tom momentu, verovatno, 15. februara 2001. godine, u onoj euforiji posle revolucije, trebalo je poništiti sve što je donela prethodna vlast.

Pošto smo ustanovili taj standard, mislim da ćemo vrlo bzo ukinuti sve ono što je ova skupština donela, s obzirom na to kako je sastavljena, nelegitimno, jer ovde 20 ljudi stalno odlučuje, iako nema status poslanika ili bar nema u skladu sa zakonom. Omogućili ste nam to svojim ponašanjem za ove skoro tri godine rada.
Mislim, dame i gospodo, da je na mestu ovaj amandman koji je moj kolega obrazlagao. Ne treba tek tako da pređemo preko toga ko koga finansira i ko je na čijem platnom spisku.
Uređivačku politiku, barem deklarativno, formalno vodi glavni i odgovorni urednik, za pojedine rubrike odgovorni urednik, da ne govorimo o tome da vaninstitucionalno postoji još nešto. Politiku javnog glasila vodi onaj ko ga finansira. Opet dolazimo do onoga da nema apsolutno nezavisnih medija, kao što ih i nema. Ako je istina da glavnog urednika plaća neko van kuće u kojoj radi, onda je jasno za koga on radi.
Mi imamo neslaganje ne samo funkcija i kontradiktornih interesa. Možda urednik kao novinar da misli jedno, ali onaj ko ga plaća traži da radi nešto drugo i onda nemamo pravu, objektivnu informaciju. To je isto i u parlamentu. Ne može jedna ista osoba da bude i narodni poslanik i član Vlade. Član Vlade može da bude po zakonu, ali ne može da bude zamenik ministra, kao, recimo, gospođa Aleksandra Joksimović, ne bi mogao ni gospodin Vesić, ne bi mogao ni gospodin Šutanovac, niti Srđa Popović. Tu postoji sukob interesa. Čim postoji sukob interesa, nema pravovaljane odluke. Ne zna čovek koje dve ličnosti da sluša kad nešto radi.
U ovom slučaju ne treba zanemarivati značaj novca, jer se njime mnogo toga može da postigne. Što kažu - "para vrti gde burgija neće". To smo do sada mogli da vidimo. Nije čudo što se predsednik partije Demokratskog centra, predsednik Skupštine državne zajednice, gospodin Mićunović pita, posle svih ovih premetačina: "A gde su pare?" Valjda nije dobio svoj deo.
Lepo je čovek na televiziji pitao: "A gde su pare?".
Član 34, dame i gospodo, pripada glavi Posebna prava i obaveze u javnom informisanju, sa podnaslovom - Privremeno čuvanje zapisa javnog glasila, i na njega smo dali amandman.
Sada smo čuli da je Vlada usvojila amandman poslanika poslaničkog kluba DOS - Reforma Srbije da sredstvo informisanja, obavezano da pojedine zapise čuva i duže od 30 dana, sve mora čuva 90 dana, što mene prosto zaprepašćuje.
Ti rokovi su određeni u skladu sa rokovima postupka po predlogu za zabranu, nakandu štete, žalbe protiv rešenja prvostepenog suda. Procenjeno je da je rok 30 dana sasvim dovoljan da se pojedini zapisi čuvaju, da bi se u postupku pred sudom nešto moglo dokazivati. To im je jedini cilj.
Produženje roka na 90 dana očigledno je posledica obrazloženja koje su ovi poslanici dali, da u Srbiji postoji oko 1.000 medija, da će Vladi i ministru Lečiću biti veoma teško da proprati baš svih 1.000 medija. Mi ćemo, poslanici opozicije, do nekih medija ipak moći da dođemo, bar onih privatnih, bilo da su radio ili TV stanice. Potrebno je da taj rok bude 90 dana. Za tri meseca ipak jedna služba to može sve da pregleda.
Nećete moći baš sve da držite pod kontrolom, neka vam ostane 90 dana. Juče sam gospodinu Lečiću predložila da sve kasete, audio ili video, koje postoje u TV studijima ili radio stanicama gde smo mi gostovali, slobodno uzme da pravi svoju arhivu i da ih gleda. Mi nemamo čega da se ni stidimo, ni plašimo. Sve što kažemo, mi iza toga stojimo. Sve možemo da dokažemo. On može iz njih mnogo toga da nauči.
Dakle, nemamo ništa protiv što je Vlada ovo usvojila. Očigledno je sama procenila da je potrebno da se formira neko novo telo koje će ubuduće ažurirati sve i naknadno praviti reviziju svega onoga što su poslanici, ljudi iz drugih političkih partija koji misle sasvim drugačije od njih, radili i govorili.
Dame i gospodo, pretpostavka nevinosti je opšta prezumpcija nevinosti, kod nas sadržana u Ustavu Republike Srbije, a važi i u krivičnom i u bilo kom drugom postupku. Pretpostavlja se da to treba svi da poštuju i da se niko ne može označiti krivim, pre nego što se sud svojom pravosnažnom odlukom ne oglasi i kaže - taj i taj je kriv. Sve dotle, on je osumnjičen.
Imamo situaciju, bar sada, poslednjih mesec dana, da pojedini visoki funkcioneri pojedinih političkih stranaka, pa čak i predstavnici Vlade, govore o tome ko je nalogodavac ubistva pokojnog premijera, i to vezuju za ljude koji se nalaze na čelu pojedinih opozicionih političkih partija.
On ih, znači, unapred okrivljuje, izriče presudu i u javnom mnjenju stvara odbojnost prema tim ljudima, što je neminovno. Ne možemo da zanemarimo značaj elektronskih medija, oni su naročito udarna pesnica, u poređenju sa pisanim medijima, ne može baš kantar da se izjednači. Mislim da ovi elektronski mediji znatno prednjače u tome.
Naravno da se zalažemo za to da se u Srbiji raščisti sa kriminalom, ali to nikako ne daje pravo ljudima iz vlasti da nekoga, i pre nego što je dao iskaz pred istražnim sudijom, oglasi krivim; tako treba postupati i prema svima ovima što su uhapšeni.
Jedan dan kažete da je uhapšen zbog veze sa zemunskim klanom, posle pet dana pročitate u novinama - izrečena mu je kazna zbog neovlašćenog nošenja oružja. To je neprimereno pravnoj državi i zato ne bi smelo da se dozvoli da nas mediji svakodnevno izveštavaju o tome šta je ko od uhapšenih u pritvoru izjavio, jer to ne samo da ometa istragu, kako Dušan Mihajlović kaže, nego ostavlja utisak da je neko kriv i pre nego što je izrečena kazna.
Setite se slučaja Milanović; sudija je, donoseći presudu, rekla - nemam dokaza, ali mi se čini da je to pravilno, obzirom da se mesecima i godinama stvarala ta atmosfera linča i krivice. Ko je za ono u RTS-u kriv, pretpostavljam da je Solana, Toni Bler i svi oni koji su naredili bombardovanje. Stvorena je takva atmosfera da sudija nije imala drugog izlaza, nego da izrekne onakvu presudu kakvu je izrekla.
Stvarno je teško nešto dodati posle Nataše Jovanović, ali u prilog ovom amandmanu jeste to da je ova pravna norma već sadržana u članu 16. Predloga zakona, u delu koji se odnosi na zabranu distribucije informacija, odnosno javnih glasila, pa se kaže šta sve može nadležni sud na predlog javnog tužioca da zabrani, ukoliko se sve ovo što vi podrazumevate pod govorom mržnje u sredstvima informisanja pojavi.
Nije ni diskriminacija naš termin, nije ni govor mržnje, ali je simptomatično to šta vi pod govorom mržnje podrazumevate. Za vas je civilizovano kad vi kažete nekome da je fašista, a necivilizovano je kad ja kažem da je taj što mi je rekao da sam fašista lažov i kriminalac, jer se družio sa Opačićem i ima veze sa kriminalnom bandom. To je onda necivilizovano. U takvim situacijama mi često dobijemo i opomenu ili može čak i Mihajlović da nas pozove da uzme od nas izjave.
Šta je govor mržnje? Nemojte da se ovde bavimo nekim floskulama, neko nam rekao da treba to da stoji, nego da se ponašamo u skladu sa našim do sada stečenim običajima, u skladu sa našim jezikom. Sinonimi i bogatstvo jezika treba da nas opredeljuju kako ćemo da se ponašamo i kako ćemo da se izražavamo.
Hoćete reći da neko govori neistinu ili iznosi laž? Da li je teže da kažete da je lažov ili da je rekao neistinu? Vi ćete reći da je govor mržnje ako kažete da je lažov. Šta ćemo kad nam je jezik takav da možemo da se koristimo svim tim terminima. Smatram da istina stvarno najviše pogađa, ali da ne možemo od nje da pobegnemo. Što kažu: "Zaklela se zemlja raju da se tajne sve saznaju".
Prema tome, ono što je danas za vas govor mržnje, već sutra ne mora da bude. Može da bude teška, teška istina, koja može da ima dalekosežne posledice.
Dame i gospodo narodni poslanici, posle poglavlja o pravima lica na koja se odnosi informacija i kada pristanak za objavljivanje treba da daju i druga lica, član 44, naravno sledeći koncepciju ove glave, određuje kada nije potreban pristanak za objavljivanje neke informacije i to su slučajevi kada je to lice informaciju, odnosno zapis namenilo javnosti, znači želelo je da se javnost upozna sa tom činjenicom.
Pod tačkom 3) je slučaj kada je to lice svojim ponašanjem dalo povoda za objavljivanje informacije, odnosno zapisa i po nama moguće je preširoko tumačenje, pa smo tu ubacili da je neophodno da se neka situacija desila na javnom mestu, da bi neko mogao bez pristanka tog lica da tu informaciju ili zapis objavi.
Znate, ako vi neki posao obavljate, recimo glumac, pa je scena takva da zahteva da se pojavite bez garderobe ili u nekoj situaciji koja, radi umetničkog stvaralaštva, nije primerena da se pojavi to lice u privatnom životu u istoj pozi ili poziciji. Ako se pojavi slika Nede Arnerić na naslovnoj strani kao sastavni deo nekog njenog filma, to je u redu. To može da se objavi, jer to je napravljeno u nameri da javnost to vidi. Ali, ako bi se ta ista osoba, recimo na plaži pojavila u toplesu iako ima više odeće, to je već nešto što bi moglo da se tumači na ovaj način kako smo mi predložili amandmanom.
Dakle, tada ne bi bio potreban pristanak tog lica da se ta fotografija pojavi na duplerici ili na naslovnoj strani. Tačka 4) je takođe veoma interesantna, govori da za informaciju, odnosno zapis načinjen u javnoj skupštinskoj raspravi ili u javnoj raspravi u nekom skupštinskom telu, takođe nije potreban pritisak za objavljivanje, ali mi smo na žalost u situaciji gde bi ovde trebalo da stoji da je to obaveza onoga ko prati izvesne događaje u Skupštini da tu informaciju prenese javnosti.
Dame i gospodo, ako bi ostala u članu 46. ovakva odredba - da lice na koje se lično odnosi informacija podesna da povredi njegovo pravo ili interes može od odgovornog urednika zahtevati da, bez naknade, objavi odgovor u kome ono tvrdi da je informacija neistinita, nepotpuna ili netačno preneta - moglo bi se desiti da čovek nikada ne stekne i ne ostvari svoje pravo na demanti; jer ko određuje šta je to podesno da se povredi nečije pravo ili interes, valjda to svako za sebe sam određuje, a sama formulacija - podesna da povredi pravo ili interes treba da se vezuje za istinitost, za potpunost, za tačnost.
Dosta ima ovakvih formulacija gde sve ostavljamo nekome da tumači šta je ko hteo da kaže, pa može i ovako ili onako, pa u parnici radi objavljivanja ispravke, raspravlja se o neistinitosti, nepotpunosti ili netačnosti prenosa informacije i o tome da li je informacijom povređeno pravo ili interes tužioca.
U parnici treba da se raspravlja samo o tome da li je nešto istinito ili neistinito, da li je potpuno ili nije, odnosno da li je tačno ili nije.
Da li je to nekoga povredilo ili da li je njegov interes ugrožen na bilo koji način, on će to dodatno u nekoj drugoj parnici utvrđivati ili dokazivati i na osnovu toga tražiti i naknadu štete, eventualno za klevetu ili tome slično. Ovde se radi o ostvarivanju prava na odgovor i u tom postupku ne može da se utvrđuje njegov interes i to koliko je on povređen, nego samo to da li je nešto potpuno, nepotpuno, istinito ili neistinito.
Nažalost, vidim da nas potpredsednik Vlade gotovo uopšte ne sluša, a ministar u prepodnevnom zasedanju jedva je čekao da ode, pošto se u ovo apsolutno čovek ne razume.
Dame i gospodo, pored lica na koje se lično odnosi informacija i koja ima pravo na odgovor, predlagač je u članu 47. predvideo koja to još lica mogu da ostvare ovo pravo i koristi neprihvatljiv termin - učesnik pravnog lica, koji je nepoznat u našem pravnom sistemu. Zato smatramo da to treba da se ispravi.
Kako stoji u ovom stavu, učesnik pravnog lica (član, organ, zaposleni) ima pravo na samostalan odgovor, odnosno ispravku, ako se objavljena informacija odnosi kako na pravno lice, tako i lično na učesnika. Pohvalila bih ovu pravnu normu, jer to omogućava svim članovima SRS da zatrpaju redakcije i da traže demanti i ispravke svega onoga što o nama pričate vašim poganim jezicima u poslednje vreme na radiju i televiziji.
Što se tiče stava 2, zaista smo mislili da treba izbrisati ovu kategoriju kluba obožavalaca, druga lica, čiju uspomenu na umrlog može da povredi, iako je gospodin Korać sa Vladetom Jankovićem, Mitevićem bio u istoj partijskoj jedinici još u vreme Josipa Broza i neposredno posle njega. Vi kao sledbenici Josipa Broza možete na osnovu ovog člana zakona da tražite, zbog ovih feljtona koji se objavljuju o Josipu Brzonu kao zlikovcu i kao čoveku koji je naneo veliko zlo srpskom narodu, a sa čim se mi slažemo, kao njegov sledbenik, da tražite demanti. To ne bi mogao niko da vam ospori. To bi bilo zaista danas više bespredmetno.
Današnji metodi za tako nešto su daleko savršeniji nego oni metodi koje je imao Josip Broz. Ovo je bukvalno nastavak njegovog dela. Mislim da bi vam na ovoj odredbi čak i on sam pozavideo. Razmislite koliko je ovo zaista suvišno, ako njegovi sinovi, unuci, praunici ne smatraju da treba nešto da demantuju, pa ne treba ni klub obožavaoca, sledbenici ili članovi iste grupe, već su obuhvaćeni stavom 2. ovog člana.
Članom 52. regulisana je tužba za objavljivanje odgovora, odnosno ispravka kome se podnosi, šta tužilac može da traži, šta se uz tužbu prilaže i situacija da ako se posle podnošenja tužbe promeni odgovorni urednik, tužilac bi trebalo da preinači tužbu do zaključenja glavne rasprave, jer ako to ne uradi sud će odbaciti tužbu.
Ovo je situacija koja može da se dogodi. Dovodi u neprijatnu situaciju tužioca, jer on nije u obavezi da svakodnevno prati impresum i da gleda u bob da li je došlo do promene glavnog i odgovornog urednika.
Znači, može da mu ta činjenica bude potpuno nepoznata. Istini za volju, tužba je više usmerena prema prethodnom uredniku i nema smisla, jer on ne može, čak i da se presudi da tužilac ima pravo na odgovor, više ne može da utiče na to i ne može da bude obavezan da odgovor objavi. Mnogo je logičnije da je tuženi taj koji je dužan da sud i tužoca obavesti o toj promeni i da se od tog momenta tužba smatra preinačenom i da onda sud primerak te tužbe dostavi novom odgovornom uredniku, kako bi ovaj znao da je njegov prethodnik za nešto bio odgovoran.
Ako bi ostalo ovako kako ste vi predvideli, onda bi tužilac imao i nepotrebno dodatne troškove. Trebalo bi da član ide ka tome da situacija bude mnogo jednostavnija i da se štiti tužilac, a ne tuženi, obzirom da se pretpostavlja da će retko kad ovde biti neosnovanih tužbi i da mora da se vodi računa o tome.
Dame i gospodo, i Ustav i ova povelja o ljudskim i manjinskim pravima garantuju da svaki građanin, odnosno svako lice ima pravo da se koristi svojim jezikom i svojim pismom. U praksi će biti raznoraznih tekstova u sredstvima informisanja koja se štampaju, recimo, na jeziku nacionalnih manjina i ukoliko neko želi da odgovori i da uputi demanti na taj tekst, morao bi da izvrši prevod svog odgovora i da ga pošalje toj redakciji.
Mi smatramo da svako treba samostalno da odluči na kom će jeziku da odgovor napiše i da je sredstvo informisanja u obavezi da ga u originalnom tekstu i objavi u štampanom mediju, kao što je pravo svakog da se i u elektronskom mediju obrati javnosti na svom maternjem jeziku.
Naravno, situacija može da bude i obrnuta, ali ne možemo nikome da sporimo pravo da koristi svoj jezik i svoje pismo. Zaista bi bilo neprimereno da moramo da prevodimo demanti, jer kada hoćemo da odgovorimo na svom maternjem jeziku u nekom štampanom javnom glasilu na jeziku nacionalne manjine, podrazumeva se da to želimo da uputimo čitavoj javnosti, a ne samo delu javnosti koje poznaje jezik nacionalne manjine.
Mene zaista čudi zašto potpredsednik Vlade sedi u sali, kad apsolutno ne sluša šta govorim.