Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na član 36. predloženog zakona. Taj član se odnosi na ugovor o radu kojim se može ugovoriti i probni rad.
On kaže: "Ugovorom o radu može da se ugovori probni rad. Probni rad može trajati najduže šest meseci. Za vreme probnog rada poslodavac i zaposleni mogu da otkažu ugovor o radu sa otkaznim rokom koji ne može biti kraći od pet radnih dana. Zaposlenom koji za vreme probnog rada nije pokazao odgovarajuće radne i stručne sposobnosti prestaje radni odnos danom isteka roka određenog ugovorom o radu."
Intervencija SRS povodom ovog člana je sledeća: tražimo da se u stavu 2. člana 36. reči "šest meseci" zamene rečima "tri meseca". Iza stava 3. dodaje se novi stav 4. koji glasi: "Ocenu odgovarajućih radnih i stručnih sposobnosti zaposlenog koji je na probnom radu ocenjuje komisija koju imenuje poslodavac iz reda zaposlenih koji imaju najmanje jednak stepen stručne spreme koju ima zaposleni na probnom radu". Dosadašnji stav 4. postaje stav 5."
Vlada je, odbijajući ovaj amandman, rekla nešto ovako - postoje jako složeni poslovi za koje je potrebno najmanje šest meseci probnog rada, a poslodavcu i radniku je ostavljeno na slobodu da ugovore taj probni rad u trajanju između tri i šest meseci.
Međutim, mnogo je više poslova koji su manje složeni i za koje je potrebno najviše tri meseca probnog rada, a za one posebno složene poslove može se i to drugačije ugovoriti.
Ne možemo očekivati da će poslodavac to uvek i poštovati. On će određivati probni rad šest meseci, i na neki način to će biti izigravanje člana zakona i svojevrsni rad na određeno vreme. Ponuda radne snage je ogromna. Držaće radnika šest meseci, a onda kaže - nisi zadovoljio, uzeću drugoga. Opet će ga šest meseci plaćati manje nego što je ona plata za rad koji nije probni.
Ono što je posebno, pogledajte ko ocenjuje da li je radnik pokazao dovoljne kvalitete da obavlja taj posao? Poslodavac. Njemu je u interesu da što veći broj radnika provede na probnom radu, jer će manje da ih plaća.
Možda je u nekim normalnim državama, gde postoji normalno tržište rada, gde postoji ponuda i potražnja radne snage koja je izbalansirana, ovo i primenljivo, ali u ovom trenutku, poznajući poslodavce u Srbiji i kakva je ponuda i potražnja radne snage, ovo zaista nije primenljivo.
Na kraju krajeva, opet smo mi ovde predložili, ne ugrožavamo pravo poslodavca, on predlaže tu komisiju. Oni će ocenjivati da li je radnik zadovoljio na tom probnom radu, a i njima je interes da zadovolji, jer on će raditi u tom preduzeću, i ukoliko dobro radi imaće i oni koristi od toga.
Zaista se plašim da, ukoliko ne promenimo amandmanom ovaj član zakona, dobijamo situaciju da ćemo imati ogroman broj radnika na probnom radu, pa po isteku šest meseci oni će dobiti - niste zadovoljili. Doći će drugi, pa treći, a takva je potražnja za radnim mestima, da će mnogi pristajati da rade i za te najbednije plate, kako bi bar nešto zaradili.
Ovako, ukoliko usvojimo ovaj amandman, to ćemo rešiti, a svestan sam da ministar Lalović, kao bivši istaknuti sindikalni funkcioner, radnik i moj kolega sindikalac, ovo sasvim dobro razume i da možda može da prihvati ovaj amandman.

Dame i gospodo, ovde očigledno ministar nije razumeo mene ili ja nisam razumeo ministra.
SRS se ne protivi uvođenju probnog rada u Predlog zakona, odnosno u zakon. Mi kažemo da probni rad ne može trajati duže od tri meseca i da mora postojati komisija koja će utvrditi stručne i radne sposobnosti kandidata koji obavlja probni rad, i da se to ne može ostaviti poslodavcu zbog mogućnosti zloupotreba na koje smo ukazali, jer može radnika držati pet i više meseci, a onda reći - nisi zadovoljio.
Onda pozove drugog na probni rad, naravno ponuda radne snage je ogromna, potreba za radnim mestima je mala i svako će prihvatiti. Daće mu manju platu i tako će imati jeftinu radnu snagu, možda nekoliko godina, dok konačno ne odluči ko će to biti.
Ministar kaže da to nije imperativno nego da se ugovorom o radu može predvideti i kategorija probnog rada kao rezultat neposrednog dogovora između poslodavca i radnika. Zamislite tu situaciju gde poslodavac kaže radniku - molim vas da ubacimo i probni rad. On kaže - kako da ne. Onda mu ovaj kaže - može li dva meseca, a radnik kaže - nema šanse, može 15 dana. Poslodavac na to pristane, ali to može samo u bajkama.
Dakle, to je ono što mi kažemo, bez obzira što je fakultativno, na jednoj strani stoji poslodavac koji nudi novac i platu, a sa druge strane radnik koji je prinuđen da radi da bi primio zaradu, i mi želimo da ih na ovaj način dovedemo u jedan ravnopravni odnos. Probni rad je interes poslodavca, ali tri meseca je interes radnika i komisija, koja će nepristrasno utvrditi da li radnik ispunjava sve svoje obaveze, da li je fizički, zdravstveno, intelektualno, na bilo koji način sposoban da obavlja te poslove.
Dalje, ministar kaže da nigde ne piše u članu zakona da će zbog toga, kada radi na probnom radu, radnik imati manju platu. Zar će mu dati na probnom radu punu platu ili će mu možda neku premiju dati? Možda u nekoj drugoj državi, a ovde kod ove prvobitne akumulacije kapitala, kod ovih Karića koji grabe, kod ovih drugih tajkuna, nema toga, nema im milosti. Ovde je samo otimačina i iskoristiti.
Vidite ovu dečicu po dragstorima kako plaćaju. Stalno stoji oglas da je potrebna nova radnica, potreban novi radnik. Tri meseca i to je gotovo. Ne isplati mu ni platu, kaže - vi ste ukrali nešto, pao nam je profit ili nestala je neka roba, to morate vi da platite.
O tome pričam, pričam o realnom svetu, a zakon pominje neke idealne uslove. Toga ovde nema. Uostalom, da su normalni uslovi ne bi Beba Popović bio na slobodi danas.

Dame i gospodo narodni poslanici, godinama smo čekali na jedan sveobuhvatni zakon o železnici i očekivali da on bude u funkciji razvoja železnice i celokupne privrede Srbije. Nažalost, evo, imali smo u nekoliko navrata i u ovom sazivu Narodne skupštine predlog zakona, koji je zbog razmatranja nekih drugih predloga zakona povlačen iz procedure i sa donošenjem ovog zakona se kasnilo. Opet nažalost, i ja mislim da ovaj predlog zakona i eventualno usvojeni zakon neće rešiti probleme na železnici, koji su ogromni i čije rešavanje zahteva mnogo više rada i sredstava.
Govoriću o zakonu u opštim crtama, a narodni poslanici SRS će u raspravi u načelu i u pojedinostima pokazati šta mi želimo, kakva su naša rešenja za konkretne zakonske odredbe i šta smatramo da je najbolje primenjivo kada je u pitanju železnica.
Istorija srpskih železnica je od samog početka bila veoma burna, uz mnogo vidljivih i nevidljivih sukoba unutrašnjih i spoljnih interesa. Međutim, raskorak između nivoa razvoja naše železnice i evropskih železnica nije nikada bio veći nego danas.
Još krajem 80-tih godina stručnjaci sa železnice su dali upozorenja da je železnica u veoma teškom stanju, na granici normalnog funkcionisanja, a situacija se od tada, naročito u poslednjih deset godina, drastično pogoršala.
Poslovna ograničenja za razvoj železnice nesumnjivo potiču iz okruženja. Nepovoljna ekonomska kretanja i odnosi između države i železnice koji dugo nisu bili adekvatno regulisani bili su velika ekstremna prepreka razvoju železnice, a predstavljaće i dalje ograničenje ukoliko se ne napravi radikalni zaokret na obe strane.
Do sada je bilo više pokušaja reformi kroz donošenje različitih zakona i nekih akata kojima se pokušavalo rešiti stanje na železnici. Jugoslovenske železnice inicirale su u više navrata svoje tržišno restrukturiranje i reforme koje su se rasplinjavale zbog neadekvatnog okruženja i inercije samog okruženja.
Reforme iz 1990. i 1992. godine, poznate kao program konsolidacije železničkog saobraćaja u SR Srbiji, i reforme organizacije i strukture preduzeća usporeno su se i delimično sprovodile, jer u suštini nije bilo ozbiljne namere da se te promene ostvare.
Reforma organizacije i strukture iz 1992. godine, koju su sačinili stručnjaci iz "Softrejla", Saobraćajnog instituta CIP i ŽTP Beograd, bila je očigledan nastavak prethodnih pokušaja i počivala je na nekoliko osnovnih ciljeva i pretpostavki.
Pre svega, njen cilj je bio da se železnica okrene svojim korisnicima i da poveća obim, strukturu i kvalitet svojih usluga u skladu sa njihovim potrebama i zahtevima, da se obezbedi finansijska konsolidacija preduzeća i poslovanje sa pozitivnim finansijskim rezultatima, što je zahtevalo i adekvatno regulisanje odnosa sa državom u periodu prilagođavanja, da se poveća tehničko-tehnološka efikasnost železnice, da se reši problem viška zaposlenih u celini, a ujedno i nedostatak visokoobrazovanih i specijalizovanih kadrova na svim nivoima rukovođenja i u stručnim službama, kao i nedostatak klime za reafirmaciju ljudskih potencijala.
Kao što vidite, ciljevi i problemi postavljeni 1992. godine, aktuelni su i sada, na početku 2005. godine.
Zakonom o železnici Republike Srbije iz 1991. godine ŽTP Beograd je transformisano iz društvenog u javno preduzeće u vlasništvu države. Za sve to vreme preduzeće je bilo obavezno da obavlja sve ponuđene prevoze, da obavlja objavljeni red vožnje, da održava saobraćaj na svim prugama itd.
S druge strane, nije bila definisana uloga države za naknadu nerentabilnog prevoza. Država je držala pod kontrolom železničke tarife. Izdvajanja za infrastrukturu redovno nisu podmirivala ni minimalne potrebe za održavanje. U odnosu na drumski saobraćaj, u dosadašnjem poslovanju, uslovi poslovanja železnice bili su neuporedivo teži, jer je bilo mnogo prepreka.
Drumska preduzeća nisu snosila troškove izgradnje puteva. Železnica je učestvovala, zavisno od perioda, od 60 do 100% u izgradnji pruga svojim sredstvima. Održavanje infrastrukture učestvuje u ceni prevoza usluga na železnici sa 29,5%, a kod drumskog prevoza sa 3,5%. Regulisanje saobraćaja na drumu ne plaćaju drumska preduzeća, a na železnici ga u potpunosti snosi železnica. Cene prevoza u drumskom saobraćaju su u mnogo slobodnijem režimu od cena u železničkom, jer je železnica uvek bila taj faktor koji je trebalo da omogući jeftinije obavljanje privrednih delatnosti kroz uštedu na ceni prevoza po jedinici proizvoda.
Zbog svega ovoga, a posebno zbog nepovoljnog okruženja, nepovoljnih ekonomskih kretanja i inercije sistema, a naročito zbog odnosa države prema železnici, železnica je u veoma teškom stanju i njoj je potrebna ogromna pomoć države.
Ukratko ću vam objasniti stanje u kome se nalazi železnica u susret donošenju novog zakona o železnici. Prvog januara 1990. godine na železnici je radilo 46.200 radnika; 31. decembra 2000. godine 33.471 radnik, a na dan 30.11.2004. godine broj zaposlenih se sveo na 26.320 radnika. To znači da je za proteklih 14 godina broj zaposlenih na železnici smanjen za 57%.
Ukupna dužina otvorene pruge i prolaznih staničnih koloseka je 3809 kilometara, od čega je elektrificirano 934 kilometra. Ugrađeno je 5.315 skretnica, 68 osnova, ukupne dužine 40,8 kilometara; 323 tunela ukupne dužine 130 kilometara. Tehnološki vek trajanja koloseka je 20 godina, što znači da je neophodno svake godine remontovati oko 190 kilometara pruge. Npr. u periodu od 1975. do 2000. godine remontovano je samo 608,2 kilometara, a trebalo je 4.750 kilometara pruge.
Stepen amortizacije vučnih sredstava, lokomotiva i vučenih železničkih kola, ili popularno nazvanih vagona, iznosi oko 45%, a komercijalna brzina na prugama srpske železnice je najniža u Evropi i iznosi svega oko 45 km na čas.
Broj zaposlenih po jednom kilometru pruge na srpskim železnicama je, nasuprot verovanju, manji nego na mnogim evropskim železnicama i iznosi 6,9 radnika po jednom kilometru pruge. U Austriji je taj broj 8,3, u Slovačkoj 8,6, u Holandiji 9,3, Belgiji 12,1, u Bugarskoj 8,4.
Procenat zaposlenih sa visokom stručnom spremom je izuzetno nepovoljan i iznosi svega oko 2%, a i oni su nepravilno raspoređeni. Prisutan je nepotizam, partijska podobnost, rešavanje problema unutar uske grupe ljudi; naročito je važna negativna selekcija kadrova, koja se godinama gomila, a posebno je prisutna u jednom novijem periodu naše istorije, a to je posle one petooktobarske revolucije.
Da li se železnica Srbije ili ŽTP Beograd sa ovakvim stanjem može uspešno restrukturirati bez pomoći države i odgovoriti novoj ulozi i novopostavljenim zadacima, odnosno, da li će odgovoriti zahtevima iz novog zakona o železnici bez prethodne pomoći železnici? Samo prostim nabrajanjem ovih činjenica jasno je da železnica to sama neće moći. Koji su osnovni zahtevi novog zakona, odnosno osnovni ciljevi nove koncepcije Predloga zakona, kako to smatra predlagač. Ukratko, to su poboljšanje efikasnosti železničkog sistema Republike Srbije, koga danas karakteriše nizak kvalitet usluga, visoki troškovi poslovanja, ogromni gubici i neadekvatna organizovanost sistema, i omogućavanje integrisanja srpskih železnica u evropski železnički sistem
Da bi se prevazišlo loše stanje u ovoj oblasti i da bi se išlo u korak sa rešenjima EU ovim predlogom zakona pokušavaju se stvoriti uslovi za uvođenje železničkog tržišta, odnosno za pojavu više prevoznika, konkurencije na javnoj železničkoj infrastrukturi.
Po mišljenju predlagača, najznačajnija koncepcijska rešenja u Predlogu zakona su uvođenje više samostalnosti u upravljanju železničkim preduzećem koja podrazumeva poslovanje prema tržišnim principima, omogućavanje pojave više prevoznika na železničkoj infrastrukturi, tj. stvaranje uslova za uvođenje konkurencije prevoznika, što će povećati kvalitet prevoza.
Ostvarivanje prve faze razdvajanja ŽTP Beograd na deo koji je odgovoran za upravljanje železničkom infrastrukturom (dakle, upravljač infrastrukture) i deo koji je odgovoran za prevoz u putničkom i teretnom saobraćaju (prevoznik).
Razdvajanje odgovornosti države prema upravljaču železničke infrastrukture i prema prevozniku na sledeći način - odgovornost za građenje i održavanje javne železničke infrastrukture snosiće država, a upućivanje prevoznika na tržišne uslove poslovanja i sopstvena odgovornost za poslovanje će zahtevati ukidanje nerentabilnih linija ili subvencionisanje istih od strane države ili jedinica lokalne samouprave, ukoliko žele da se takva linija zadrži. Kako sve to ostvariti sa postojećim sredstvima, ako znamo da je imobilizacija preko 45%?
(Predsednik: Izvinjavam se, koristićete i drugih deset minuta?)
Da. Dalje, treba stvoriti uslove za pojavu više upravljača železničke infrastrukture. Na taj način bi se omogućilo jedinicama lokalne samouprave da zadrže nerentabilne pruge pronalaženjem novog upravljača koji će, smanjenjem troškova i drugim merama, omogućiti njihovu isplativost. Kojim parama, posle ovog zakona o transferisanju sredstava, jedinice lokalne samouprave, koje nemaju sredstva za osnovne potrebe, za izvorne poslove lokalne samouprave, da ostvaruju ovu funkciju koju im zakon namenjuje? Stvaranje uslova za stimulisanje razvoja intermodalnog ili kombinovanog saobraćaja koji će omogućiti našoj izvoznoj privredi da pristupi svojom robom razvijenim i jakim državama Evropske unije. Ovo je već malo smešno, kako u Evropsku uniju i sa kojom izvoznom privredom koja postoji trenutno u ovoj državi?
Stvaranje uslova za prodaju voznih trasa prevoznicima od strane upravljača železničke infrastrukture i osnivanje direkcije za železnički saobraćaj, kao posebnog državnog organa, čiji zadatak je da prati i izrađuje propise iz oblasti železničkog saobraćaja, priprema dokumenta iz oblasti regulatornih poslova i obavlja iste do trenutka prijema u Evropsku uniju, kada će se izdvojiti u posebno nezavisno telo. Zadatak direkcije je i da bude logistička podrška Vladi u odlučivanju za poslove iz oblasti železničkog saobraćaja.
Napominjem da Srbija nije član Evropske unije i da u ovom trenutku nije obavezna da se pridržava propisa Evropske unije, a samim tim ni direktiva Evropske unije u oblasti železničkog saobraćaja, kako smo to čuli u obrazloženju predlagača.
Opet vam postavljam pitanje, znači, svima nama koji ćemo danas odlučivati o sudbini ovog predloga zakona, da li ŽTP Beograd, da li srpske železnice sa ovakvim stanjem kakvo je sada mogu uspešno odgovoriti postavljenim zahtevima i opstati na surovom tržištu u konkurenciji sa mnogo uspešnijim prevoznicima iz Evrope bez prethodne pomoći države, ili je namera predlagača da stvori uslove za konačnu propast srpskog prevoznika? Imaćemo infrastrukturu, ali nećemo imati prevoznika, jer je amortizacija vučnih sredstava, podvlačim ponovo, preko 45%.
Svuda u svetu pre otpočinjanja rekonstruisanja železnice država je preuzela sve prethodno stvorene dugove železnice, osposobila je tehnološki, pa je tek onda pustila na tržište. Svuda u Evropi železnice su bile gubitaši, pa čak danas nema nijedne evropske države u kojoj železnica ne uživa značajne subvencije države.
Predlogom zakona o železnici nije dato rešenje za njen opstanak na tržištu, već je samo, grubo gledano, kozmetički doteran novi naziv, železnica Srbije, i izvršena podela preduzeća na infrastrukturu i eksploataciju. U okruženju tu podelu su izvršile Slovenija, Hrvatska, BiH, Mađarska, ali zato to nisu uradile ni Francuska, ni Nemačka. U Mađarskoj je, recimo, proces rekonstruisanja trajao preko 10 godina. U Sloveniji je od 1990. do 2004. godine promenjeno pet zakona o železnici, dok se nije došlo do zakona koji je potpuno usaglašen sa zakonima Evropske unije, čiji je Slovenija član.
Pre donošenja ovog zakona Vlada Republike Srbije morala je doneti saobraćajnu politiku, odnosno nacionalnu strategiju, objaviti značaj i ulogu železnice u srpskom društvu i srpskoj privredi. Ponoviću, finansijsko-tehnološka konsolidacija železnice je osnovni preduslov za njeno uspešno i dugoročno rekonstruisanje. Francuska železnica, kao najprofitabilnija železnica na svetu, od prevoza zaradi 48%; ostalo je dotacija države.
Neosporno je da je železnica neophodna svakom modernom društvu. U odnosu na ostale vidove saobraćaja železnica ima ekonomske, energetske i ekološke prednosti. Železnica zaokružuje oko 13% ukupnog kapitala države Srbije.
Istina, predviđaju se, kako smo čuli, značajna ulaganja u srpsku železnicu u narednom periodu od strane Svetske banke i njenih ekspozitura. Uslov za to nije samo donošenje zakona po direktivama Evropske unije, jer nismo član Evropske unije i za to nismo spremni ni finansijski ni organizaciono, a ni tehnološki, već pre svega skraćenje vremena putovanja vozova kroz našu zemlju, skraćenje carinskih i železničkih formalnosti na granici, povećanje komercijalnih brzina prevoza preko naših pruga, uvođenje više dvokolosečnih pruga itd.
Ali, to se ne postiže zakonom, već poboljšanjem upravljanja, discipline, a pre svega promenom odnosa države prema železnici. Država u potpunosti mora stati iza sveukupne amortizacije železnice.
Broj zaposlenih je za poslednjih 14 godina smanjen za 57%, a to je daleko više nego u ostalim javnim preduzećima u Srbiji. Dalje smanjenje broja zaposlenih treba tražiti kroz tzv. meke metode, kao što je osnivanje novih preduzeća iz osnovne delatnosti izmenom zakona. Što se Zakona o PIO tiče, možda treba ići i na poljski model o skraćenju radnog staža za železničare, koji je podržala i Svetska banka.
Problem viška zaposlenih se ne sme rešavati ukidanjem pruga ili prepuštanjem istih jedinicama lokalne samouprave. Donošenjem Zakona o transferisanju sredstava, jedinice lokalne samouprave, kao što sam već rekao, nemaju sredstva ni za osnovne namene.
Uostalom, iza radnika na železnici koji predlažu neke izmene stoji moćni sindikat koji ima brojne primedbe na ovaj predlog zakona, a nije se igrati sa nekim ko može u svakom trenutku da organizuje nepopularne štrajkove i da ugrozi redovnost železničkog saobraćaja i da te štrajkove veoma dugo sprovodi, jer, verovali ili ne, oni u štrajkačkom fondu imaju preko milion evra.
U rekonstruisanje železnice mora se ući studiozno i postupno, uvažavajući tripartitni dijalog, Vlada, poslodavac i sindikat, koristeći iskustvo zemalja u okruženju uz uvažavanje naših specifičnosti, a to do sada nije bio slučaj i do sada smo imali sindikat iz oblasti dogovaranja i pregovaranja. Odnos između države i železnice treba da se postavi u realne okvire koji se sastoje iz realnih analiza stanja, sposobnosti i obaveza države u procesu sveobuhvatne tranzicije u saobraćajnom sektoru, revalorizacije funkcije železnice i njene integracije u procesu tranzicije u međunarodne saobraćajne okvire i rešavanja dugova železnice.
Ovaj treći stav podrazumeva da se železnica rastereti dugova, gubitaka i ostalih obaveza iz prošlosti koje treba da preuzme država; da se železnicama obezbedi dovoljan nivo obrtnih sredstava za normalno poslovanje; da se u cene prevoznih usluga svih grana saobraćaja unesu i ekstremni troškovi saglasno šteti koju pojedine saobraćajne grane nanose prirodnoj okolini: zagađenje, buka, zastoj, zauzimanje površina itd., kakav je slučaj, recimo, sada u Sloveniji; da sve usluge železnice po osnovu obaveza javne službe, koje su za nju nerentabilne, subvencionira država do nivoa troškova koje ta vrsta usluga prouzrokuje; da se u prvih pet godina primene ovog zakona, ako se prihvati, domicilni prevoznici oslobode plaćanja naknada upravljaču po osnovu korišćenja javne železničke infrastrukture i da se u roku od tri meseca po donošenju zakona donese program finansijsko-tehnoloških konsolidacija železnice.
Zamenik ministra mi je rekao da to postoji u odluci o osnivanju javnog preduzeća, a ne škodi da je to sadržano i u zakonu. Bez ovih mera imaćemo samo infrastrukturu izgrađenu sredstvima kreditora koja ćemo vraćati veoma dugo, veliki broj otpuštenih železničkih radnika, a uz to i nemire, veliki broj nerentabilnih kružnih pravaca, jer Evropsku uniju interesuje samo koridor 10, šta ih briga za pravce prema Zaječaru, Kuršumliji, Kragujevcu itd.
Imaćemo potpuno uništena i izraubovana vučna sredstva, uz simbolične naknade za korišćenje javne železničke infrastrukture, koje neće biti dovoljne ni za otplatu kamata po osnovu kredita upotrebljenih za izgradnju te infrastrukture i, naravno, neće više biti domaćeg prevoznika. Koje kredite da uzimamo, kada je samo za novembarske plate železnica uzela 300 miliona kredita od Delta i Eksim banke. Dakle, nema ni za isplatu plata.
Ako je cilj ovog zakona da se pomogne železnici, trebalo je to sagledati i sa te strane i prethodno doneti one uslove i one mogućnosti o kojima sam do sada govorio. Plašimo se da će donošenjem ovog zakona nastati i štetne posledice i kao članovi i poslanici SRS upozoravamo i Vladu i srpsku javnost na moguće štetne posledice donošenja ovog zakona. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS sam podneo amandman da se u članu 7. razdeo 11, funkcija 410, u EK 621, iznos od 800 miliona zameni iznosom 3.605.184.000, a iznos u kolonama 6 i 8 "830 miliona" zameni iznosima 3.635.184.000. U obrazloženju koje je ponudila SRS kažemo da budžet koji je u deficitu ne bi trebalo da ima rezervu, pa je potrebno ta sredstva koja su predviđena za budžetsku rezervu i sredstva za rad agencije upotrebiti u Fond za razvoj Republike Srbije, kreditiranje izvoza itd.
U svom odgovoru Vlada kaže da se amandman odbija iz razloga što je Zakonom o budžetskom sistemu utvrđeno, u članu 48, da se u okviru budžeta deo planiranih primanja ne raspoređuje unapred, već se zadržava na ime tekuće budžetske rezerve, a članom 49. je utvrđeno da se u budžetu obezbeđuju sredstva za stalnu budžetsku rezervu, i to najviše 1,5% ukupnih prihoda za budžetsku godinu, tako da se iz ovih razloga ukupno planirana sredstva rezerve za 2005. godinu ne mogu usmeriti Fondu za razvoj Republike Srbije i kreditiranju izvoza.
Možda je ovo i tačno, možda je ovo, kako vi kažete, potpuno tačno i da, u skladu sa zakonom, ta rezerva mora da postoji. Gospodine ministre, preganjamo se čitave večeri i u ovim ranim jutarnjim časovima. Ne možete poreći da predsedniku Republike Srbije nisu potrebni osam novih luksuznih automobila i onoliki budžet.
Danas sam negde oko pauze bio u blizini Palate Albanija, gde se nalazi jedna od kancelarija DS. Tamo sam video gospodina Mićunovića, gospodina Petrovića i u tom trenutku su došla dva blindirana automobila tipa BMV, uz potrebnu policijsku pratnju i istrčali su da sačekaju predsednika, odgurali fotoreportere koji su pokušali da to snime. Znači, na jedan stranački sastanak, potpuno van državnih potreba, naš predsednik Republike je nekih 250 metara od zgrade predsedništva da Palate Albanije iskoristio te skupocene automobile. Svuda okolo je bila policija, dubinsko obezbeđenje itd.
Ovaj budžet i ova država ne mogu da finansiraju takav luksuz na koji se navikava naš predsednik Republike. Ako je to cena kohabitacije, da mu kupimo 8 automobila, hajde da smanjimo na 2, pa da budete i vi zadovoljni i da bude kohabitacija, a i da bude nama malo jeftinije.
Istovremeno, gospodine ministre, odbijen je zahtev da se zaposlenima u Skupštini Srbije, ljudima koji imaju veoma niska primanja, službenicima, sekretarima i sekretaricama, odvoji u budžetu jedan iznos da se kupe ona radna odela. To smo uvek kupovali, to je bio jedan vid pomoći, da oni, zbog toga što imaju mala primanja, mogu sebi da kupe da pristojno izgledaju i da pristojno dolaze na posao.
Ukoliko ta sredstva moraju da se dodele kabinetu predsednika Republike, predlažem da se usavrše uređaji za audiokomunikaciju, jer cela nacija nije spavala 72 sata, jer predsednik države i predsednik Vlade nisu komunicirali. Dakle, i oni koji su bili zabrinuti za sudbinu pregovora oko formiranja vlasti u Beogradu mogu da odahnu, jer tih 72 časa prekida komunikacije značilo je da je dovedeno u opasnost formiranje gradske vlade grada Beograda.

Dame i gospodo, u ime SRS podneo sam amandman na član 90. u kome tražim da se stav 1. menja i da glasi: "Komanditno društvo je privredno društvo koje se osniva ugovorom dva ili više lica radi obavljanja delatnosti pod zajedničkim poslovnim imenom, od kojih najmanje jedno lice odgovara neograničeno solidarno za obaveze društva (u daljem tekstu: komplementar), a rizik najmanje jednog lica ograničen je na iznos ugovorenog uloga (u daljem tekstu: komanditor)".

Posle stava 1. dodaje se novi stav 2. koji glasi: "Komplementar može biti samo fizičko lice, a komanditor - fizičko i pravno lice".

Dosadašnji stavovi 2. i 3. postaju novi stavovi 3. i 4.

Razlog za podnošenje ovog amandmana je što smatramo da se ovim menja pojam komanditnog društva zato što Predlog zakona sadrži pogrešnu definiciju.

Nisam očekivao, dame i gospodo narodni poslanici, da će poslanik Bojan Kekić ovako oštro uputiti zamerke na neke članove zakona ministru, ali eto i to se događa ponekad.
Dame i gospodo narodni poslanici, neću vršiti stručnu analizu ovog zakona, ali ću iskoristiti svoje vreme da kao poslanik sa dugogodišnjim stažom u Narodnoj skupštini dam neke opaske o ovom zakonu i da ukažem na način na koji je zakon pisan, na njegovu čitljivost i na ono što mislim da u zakonu mora biti najvažnije, tj. da bude pregledan, pismen i da nedvosmisleno govori o onome što tretira.
Nesporno je da je ovaj zakon pobudio veliko interesovanje poslanika i poslaničkih grupa, što vidimo i po broju amandmana koje su poslaničke grupe, odnosno narodni poslanici podneli na razmatranje i usvajanje Narodnoj skupštini, da su skupštinski odbori vrlo ozbiljno shvatili svoj posao, da je Zakonodavni odbor uložio poseban napor i izvršio pravno-tehničku redakciju teksta Predloga zakona u velikom broju članova zakona. Vidi se da se ovom zakonu pristupilo veoma ozbiljno, kakav je i sam zakon koji treba da nam omogući da brže uhvatimo priključak sa zemljama razvijene tržišne privrede i Evropske unije.
Ono što je za mene posebno iznenađenje jeste da je Vlada prihvatila značajan broj amandmana, želeći da i ona, odnosno nadležno ministarstvo, učestvuje u tome da dobijemo što bolji i kvalitetniji zakon. Hvala Bogu, gospodine ministre, vi ste jedan od retkih, zaista hvala Bogu, koji nam predlažu zakon u kome nema novih agencija. Sa tim agencijama smo dosadili i Bogu i ljudima. Gde god vidiš zakon, zakonski tekst, izmenu zakona, odmah – agencija, agencija, agencija.
Nadam se da su DS, G17 plus, da su vaši koalicioni partneri zadovoljili apetite svojih članova, da je svako našao svoje radno mesto, i što se SRS tiče, mi mislimo da vam je dosta. Nadam se da više neće biti nijednog zakona sa novim agencijama koje samo znače trošak ovoj državi, neefikasnost u radu i zaklanjanje Vlade i ministarstava iza rada agencija koje će preuzimati njihovu odgovornost, a zauzvrat dobijati plate od 180, 200 i 250 hiljada.
Ali, moram da vam kažem da se nastavlja praksa pisanja nekih nečitkih i nečitljivih zakona. Stičem utisak da se ovi zakoni upravo prevode iz zemalja Evropske unije ili nekih drugih zemalja u kojima je tržišna privreda zaživela u većem obimu i da mi koristimo njihovo iskustvo, i to i sami kažete – da su kao osnova za ovaj zakon korišćeni izvori iz Direktive kompanijskog prava EU, Statuta Evropske kompanije (2001), hrvatski Zakon o trgovačkim društvima, slovenački zakon; ima jedno 18-20 polaznih osnova, odnosno izvora iz kojih je pisan ovaj zakon.
Meni se čini da se ponovo nastavlja ona praksa kada su dosta tačno terminološki prevođeni zakoni, ali kada se radilo o sklopu rečenica da je to nevešto rađeno i da je to radio prevodilac koji je tehnokrata. Znači, prevodio je bukvalno, nije napravio rečenicu koja odgovara duhu srpskog jezika, što je velika zamerka ako težimo da imamo zakone koji će odgovarati ovom podneblju, koje će čitati ovdašnji ljudi.
Znate, meni ovi zakoni, kako se pišu sada, na način na koji se pišu, veoma liče na jedan period kada je sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo bila Biserka Živković, supruga tadašnjeg ministra a kasnije premijera Zorana Živkovića. Tada su nam zakoni bili apsolutno nepismeni i apsolutno nečitki.
Dalje, zakon se donosi po hitnom postupku, što je opet nasleđe koje ste preuzeli od prethodne dosovske vlade. Sve je više zakona po hitnom postupku. Zašto? Ovo je ozbiljan zakon i on je mogao mnogo ranije da se pusti u proceduru, da ga poslanici pažljivo razmotre.
Verujte da smo i mi srpski radikali naravno izuzetno zainteresovani da se posle Zakona o preduzećima, koji je bio dobra polazna osnova za ovakav zakon, donese zakon koji će registrovati promene koje su se dogodile u međuvremenu, od perioda njegovog donošenja. A, taj zakon je, svi se slažemo, za to vreme bio jedan od naprednijih zakona.
U tome je još jedna sličnost ove vlade sa prethodnim vladama Zorana Živkovića i Zorana Đinđića. Naravno, osnovna sličnost između te dve vlade je to što ni ova, a ni ona vlada nisu rešile problem kriminala, korupcije i siromaštva, kao što su obećavali u predizbornoj kampanji.
E, sada dozvolite mi da kažem da se u nekim članovima čak radi i o nekim smešnim stvarima. Evo, ministre, pogledajte recimo član 335. Pročitaću vam ga: "Stručni poverenik ovlašćen je da pregleda poslovne knjige i dokumentaciju akcionarskog društva i da traži obaveštenja i izjave od članova upravnog odbora i nadzornog odbora društva, kao i od lica zaposlenih u društvu, kako bi utvrdio stanje poslovanja u društvu". E, sad gledajte ovaj stav: "Lica od kojih stručni poverenik zatraži obaveštenja i izjave dužna su da ih daju bez odlaganja i istinito". Pa, nije valjda da treba da stoji – neistinito.
A, u kaznenim odredbama nemate sankciju ukoliko on da neistinito te izjave. Valjda se podrazumeva da se iskazi moraju davati istinito, to je preambula, to je osnova – istinito, blagovremeno i slično. Ako ste to već stavili u zakon, odnosno njegove članove, dajte u kaznenim odredbama sankciju – ako da neblagovremeno, ako da neistinito.
Ali, evo sada će da se naljuti moj prijatelj Adžić, to isto liči na ovaj DSS, kako radite u Nišu, jer da su odlučniji, spremniji, mi bismo u Nišu već imali skupštinsku većinu i ne bismo bili na pragu uvođenja privremenih mera, ali ne može se sedeti istim turom na dve stolice.
Na kraju, gospodo, zadivila me je jedna rečenica bivšeg ministra Vlahovića, koji je bio ovlašćeni predstavnik DS, pa kaže – Zakon o radu (pazite ovu ironiju!) štiti interese radnika, a zakon o privrednim društvima štiti interese kapitala. E, ako ovaj zakon bude štitio interese kapitala kao što sadašnji Zakon o radu štiti interese radnika, propade i radništvo, propade i kapital, i ode zemlja u nedođiju. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, juče sam pažljivo slušao gospodina Albijanića, šefa poslaničke grupe G17 plus, i njegove reči posebno pribeležio, koji je govorio o Predlogu zakona o socijalno-ekonomskom savetu, da će ovaj zakon dovesti do poboljšanja socijalno-ekonomskog statusa zaposlenih. Nažalost, nije rekao kako će dovesti do poboljšanja.
Čitajući pažljivo ovaj zakon, više puta, nigde nisam našao nešto što dovodi do poboljšanja socijalno-ekonomskog statusa zaposlenih. Da verujemo gospodinu Albijaniću na reč, teško da je to moguće.
Analizom pojedinih članova zakona, počev od člana 2, gde se kaže da je socijalno-ekonomski savet nezavisan organ koji čine šest predstavnika Vlade, šest predstavnika poslodavaca i šest predstavnika sindikata, pitamo se – od čega je to onda nezavisan? Da nije možda od Vlade, kada ima šest predstavnika Vlade?! Da nije možda od sindikata, kad ima predstavnike sindikata?! Ili, da nije možda nezavisan od poslodavaca, koji takođe čine jedan deo tog saveta?!
On je verovatno nezavisan samo od onih kojima treba da poboljša socijalno-ekonomski položaj, od radnika, i on neće njihovu volju uzimati u obzir. Uostalom, ko po ovom Predlogu zakona čini reprezentativne sindikate? Jedan od tih sindikata je i ASNS, ona famozna asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata.
Upravo je predsednik tog sindikata, Milovanović, dok je bio ministar za rad i zapošljavanje, a svojevremeno je taj sindikat bio udarna pesnica DOS-a za izazivanje nemira u radnim organizacijama i preduzećima kako bi se srušila prethodna vlada, bio predlagač, on je predložio i obrazložio Zakon o radu, za koji se svi slažemo da je to loš zakon i da ga treba hitno menjati.
Možemo li sa takvim predstavnicima sindikata razgovarati o poboljšanju socijalno-ekonomskog statusa zaposlenih?
U članovima 9. i 10. ovog zakona govori se da socijalno-ekonomski savet zauzima stavove o pitanjima koje razmatra i dostavlja ih Vladi. A, za zauzimanje stavova potreban je konsenzus – jedinstvo. Toga nije bilo ni u Socijalističkom savezu radnog naroda koji je osnovan u okviru Komunističke partije, radi pluralizma u okviru jedne partije.
Pa niko nije mogao da dođe do zajedničkog, jedinstvenog stava. Da je to moguće ne bi bilo potrebno ni osnivati ovakav savet.
U članu 10. se kaže da socijalno-ekonomski savet razmatra nacrte zakona i drugih propisa od značaja za ekonomsko-socijalni položaj zaposlenih i poslodavaca i njima daje mišljenja. A ko je do sada branio sindikatima ili bilo kojoj asocijaciji da razmatra predloge zakona i da daje mišljenja Vladi ili nekom drugom.
Dalje, kaže – ukoliko Ministarstvo u roku od 30 dana ne odgovori ili da negativan odgovor na predloge ovog saveta, može se savet obratiti Vladi. Šta od toga? Šta kada se obrati Vladi? Kakve obaveze Vlada ima prema tom savetu? Nikakve! To je čisto gubljenje vremena i naravno bacanje para.
U obrazloženju, kod Polaznih osnova, se kaže da su za donošenje ovog zakona korišćena iskustva nekih drugih zemalja razvijene tržišne ekonomije. Da, ali se u tim državama radi o razvijenoj tržišnoj ekonomiji. Tamo je, pre toga, donet zakon o radu, kakav i treba da bude, zatim, zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, kakav treba da bude.
Tamo su rešili problem zakona o železnici. Tamo su kao država vratili dugove građanima. Ovo mi liči na nešto "čula žaba gde se konji kuju pa i ona digla nogu", tako i mi donosimo zakone koji su u ovom trenutku ishitreni i nepotrebni.
Kako je govorio Toma Bušetić, shvatio sam da socijalisti neće glasati za ove zakone. Ali, tu je ona čuvena kohabitacija. Većina je našla drugog partnera koji teži da odnose kohabitacije podigne u bitno kvalitetnije odnose, odnose bračne obaveze itd. Upravo zbog te vaše kohabitacije Srbija ide nazad!
Zbog te kohabitacije i želje DSS i vladajuće većine da privuče DS i da poboljša odnose, da ih uvuče u vlast, imamo primere da se ne može skupiti skupštinska većina u mnogim jedinicama lokalne samouprave; ne mogu se uspostaviti organi lokalne vlasti, jer upravo vama je potrebna DS, jer vi ste jedno. Ne postoji ni DSS ni DS, ni G17 plus – vi ste svi zajedno frakcija jedne sekte!
Na kraju, moram u nečem da se složim i sa gospodinom Prorokovićem i sa gospodinom Boškom Ristićem. Gospodin Ristić je rekao da je ova vlada izgubila legitimitet, jer je na lokalnim izborima osvojila veoma malo glasova i to je tačno. Ali, slažem se i sa Prorokovićem – i Tadić nema legitimitet, jer je pozvao građane da izađu na izbore, a oni nisu izašli.
Dakle, mi radikali se sa vama slažemo, ali šta je rešenje kada Vlada i predsednik izgube legitimitet? Gospodo, to su novi izbori.

Dame i gospodo narodni poslanici, Vlade nema, a nema ni ministra. Mislim da gospodin Simonović ne preuzima ulogu člana Vlade i da bi bilo potpuno normalno da u prvom redu bude resorni ministar i da čuje ono što poslanici kažu. Do sada smo imali zamenika ili pomoćnika ministra, ako već nije bilo ministra. Sada je ovo ukinuto.
Mislim da smo dosta govorili o povereniku, o tome šta je sve nedostatak u ovom zakonu, počev od toga da on sam bira svoje saradnike, sam zapošljava, sam predlaže zamenika i sve ono čemu se protivi SRS. Nadam se da je predsednik poslaničke grupe SRS Tomislav Nikolić jasno izrekao stav SRS-a i mislim da je logično posle ovoga da resorni ministar dođe ovde, povuče zakon, popravi zakon. Jedino ako ovo mesto nije predviđeno za jednu osobu koja bi želela da bude u BIA, pa da ovo bude kompenzacija za njeno mesto u BIA.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođa Nataša Jovanović malopre reče da jednog gospodina u Šapcu zovu "gospodin pet posto", a nije ni svesna koliko su građani Šapca srećni, jer ovi u Nišu iz njegove stranke ništa nisu radili ispod 10 posto.
Slušao sam pažljivo predsednika Vlade, koji je rekao da danas imamo jedan ozbiljan zadatak, da biramo tri ministra koji će voditi tri važna resora i da Vlada time pokazuje da je tim koji može da se menja u hodu, kako bi rezultati bili još bolji. Da bi neki rezultati bili bolji, mora prethodno da bude bilo kakvih rezultata. Zaista, ne želeći da budem zlonameran, neke bitnije promene primetio nisam, a pouzdano znam da građani Srbije ne žive ništa bolje.
Onomad smo u Nišu imali demonstracije prvo onih radnika i prodavaca koji rade na buvljacima, a zatim su došli oni koji imaju uredno prijavljene lokale, prodavnice u nekom poslovnom centru. I jedni i drugi su bili nezadovoljni. Nezadovoljni su i radnici "Jastrepca", radnici Mašinske industrije, radnici Duvanske industrije i svi oni koji danas nešto kao rade u gradovima u Srbiji.
Ne znam, možda se vama čini, gospodine predsedniče, da ima pomaka, ali mi koji redovno idemo na pijace, koji redovno kupujemo u dragstorima, prodavnicama, vidimo šta tamo ljudi misle o ovoj vladavini i o stanju danas u Srbiji.
Kakva je politička stabilnost, koja je jedan kvalitet koji ste vi naveli? Pogledajte, nema političke stabilnosti kada vlada poziva građane Srbije na Kosovu i Metohiji da ne izađu na izbore, a predsednik države te iste građane poziva i kaže – izađite na izbore. Nema političke stabilnosti kada građani Srbije sa Kosova i Metohije protestuju ispred zgrade Narodne skupštine, protestuju ispred zgrade u kojoj radi predsednik Srbije, želeći da ih u svojstvu narodnog advokata primi, a ispred njih izlazi kordon specijalne policije, žandarmerija teško naoružana, bože me oprosti, kao da se u Srbiji vodi rat.
Nema političke stabilnosti dokle god sarađujete, dokle god pokušavate da u mnogim gradovima Srbije stvorite političko jedinstvo sa onom strankom o kojoj mislite sve najgore.
To nerazumevanje od strane Vlade, od strane ministarstva, onemogućilo je da se taj zakon popravlja, a dosta smo zakona i predloga zakona dobili u ovih zadnjih mesec dana. Još uvek ne vidim dopune i izmene Zakona o privatizaciji, a činjenica je da zbog zastoja u privatizacionom procesu imamo probleme i sa budžetom, a to je bila prethodna tačka dnevnog reda.
Ovo je prilika za mene koji predstavljam, a to je odbor, a to je da Vladi i predsedniku Vlade i ministrima kažem ono što je očigledno veliki problem u samom procesu privatizacije.
Ukoliko se već nema volje da se izvrši revizija onih nepravilnosti, oni nepravednih privatizacija iz mandata prethodne vlade, mislim da je bitno da se makar ubuduće proces privatizacije odvija znatno agilnije i zakonitije i da se svi nedostaci koji su uočeni isprave kroz izmene i dopune Zakona o privatizaciji.
Najveći problem do sada u samom toku privatizacije su ugovori koji su tipski, koji onemogućavaju državu, Vladu, radnike da se izbore za svoja prava. Malo je interesovanja Vlada pokazala za stanje u revizorskim kućama koje je katastrofalno i stalno se suočavamo sa falsifikovanim izveštajima iz revizije. Kontrola i nadzor privatizacije je jako loša i samo stanje u trgovinskim sudovima je toliko loše da nismo u situaciji ni kada pokrenemo postupak za raskid ugovora da zaštitimo subjekte privatizacije i naša preduzeća od daljeg uništavanja.
Kada je u pitanju tržište, a pre svega u okviru Zakona o tržištu hartija od vrednosti, ima dosta manjkavosti, a pokazuje se i kroz ove afere sa "Knjaz Milošem" i "C marektom". Nije dobro u samom zakonu to što je uveden mehanizam za preuzimanje akcija od radnika, a čime su u potpunosti mali akcionari stavljeni u situaciju da nemaju nikakvu zaštitu i to su neki problemi, koje nažalost moram preko ove skupštinske govornice da iznosim, jer do sada nije bilo dovoljno razumevanja od članova Vlade i Ministarstva za privredu za sve njihove probleme.
Kvalitet dosadašnje privatizacije je izuzetno loš i to je ono o čemu bi Vlada i te kako morala da povede računa. Umesto da smo dobili veći broj radnih mesta, umesto da imamo bolje plate, umesto da imamo nove proizvodne programe, dešava se nešto sasvim suprotno. Nije ni čudo da je toliko nezadovoljstvo građana dosadašnjim tokom privatizacije.
Kada je makroekonomska politika u pitanju i stanje u privredi, inflacija u svakom slučaju jeste veliki problem sa kojim se susreće ova vlada. Trgovinski deficit, a o tome su govorili i moji prethodnici, dobrim delom neangažovanjem Vlade, došli smo u situaciju da se uvećava, jer nije bilo mera kojima je taj trgovinski deficit morao biti smanjen.
Nije bilo podsticaja za izvoz i došli smo u situaciju da je možda jedino ono što je svetlo u dosadašnjem radu Vlade taj privredni rast koji je visok na prvi pogled, a koji, bar u zadnjih par meseci, posustaje. Kao zemlja imamo ionako nizak nivo investicija u svim oblastima. Mislim da je to nekih 14 - 15% od bruto društvenog proizvoda, a za razliku iz zemalja okruženja, iz zemalja koje su u tranziciji, gde je to do 20 do 25%. Trebalo je Vlada da do sada mnogo više računa povede o javnoj potrošnji, jer javna potrošnja je na onom nivou koji naša privreda ne može da izdrži.
Na kraju, rekao bih da je očigledno da ova vlada nije stabilna, da je ova vlada na određeni rok i da je to osnovni razlog zbog čega ova vlada ne može ozbiljnije da se upusti u privredne reforme i ne može da bude garancija da ćemo iz ovih privrednih poteškoća u kojima se nalazimo u nekom doglednom roku da izađemo. To je razlog zbog čega SRS i poslanici SRS-a neće moći da glasaju za ove ministre, jer je očigledno da nam je potrebna stabilnija vlada, koja će sistemski, strateški, na jedan duži rok, moći da rešava sve probleme u privredi.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo jednog zakona, ko zna kojeg po redu, koji se donosi po hitnom postupku i u tome zaista nema neke bitnije razlike između onog prethodnog režima Đinđić-Živković i ovog režima koji je uspostavila ova široka koalicija. Uvek su razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku slični.
Kaže se: "Predlaže se da se, saglasno članu 157. Poslovnika o Narodnoj Skupštini Republike Srbije, Zakon o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje donese po hitnom postupku kako bi se što pre obezbedila njegova primena i s tim u vezi pozitivni efekti za obveznike", pa se kaže da bi bilo više para u fondovima, više para za korisnike itd, i ako se on ne donese, nastupiće neke katastrofalne posledice.
Ako je to tako važno, pitam vas - zašto o tom zakonu nismo raspravljali u redovnom zasedanju Narodne skupštine, zašto smo čekali vanredno zasedanje.
Zašto smo čekali da ovoliko vreme prođe da bismo taj zakon doneli i, na kraju, zašto je koleginica Bošnjak, iz poslaničke grupe G17 plus, amandmanom predložila da se primena ovog zakona odloži do 1. septembra 2004. godine, pa ga sada donosimo po hitnom postupku.
Ona može reći da je ostalo malo vremena da se donesu neka podzakonska akta ili neki drugi zakoni koji bi pratili ovaj zakon, zašto predlagač zakona to unapred nije predvideo u ovom zakonu, pa da je rok tog važenja od 1. septembra.
To vam govorim sa tehničke strane, koliko malo pažnje obraćate na te detalje kada nam ove zakone predlažete.
Dalje, baš zbog toga što se zakon donosi po hitnom postupku i što se verovatno ministru žuri, a nezvanično smo obavešteni da mu aranžman na moru počinje od sutra, kada se po nekim prognozama poboljšavaju i vremenski uslovi, on dolazi ovde nervozan, ljut i viče narodnim poslanicima.
Ne može ministar tako da se ponaša. Mi smo ovde da kontrolišemo ministra, da mu tražimo "crno ispod nokta", da mu tražimo "dlaku u jajetu", da kontrolišemo sve ono što on radi, mi koji smo predstavnici opozicije. Ne očekuje valjda od svoje poslaničke grupe, kojima je partijski šef, da se usprotive ovom zakonu i da traže neke promene. Oni su na svojoj poslaničkoj grupi, u okviru vladajuće većine koju predstavljaju, dogovorili baš ovakav oblik zakona.
Mi smo ti koji moramo da mu ukažemo, da budemo oštri kritičari. Mi smo ti kojima je uvek mnogo kada Vlada traži od naroda, a Vlada je uvek ta kojoj je malo kada uzima od naroda, a mnogo kada daje narodu. Mi smo ti da na neki način štitimo interese onih koje Vlada pokušava da obaveže da plaćaju nešto više nego što je bilo do sada. Uostalom, onaj ko raspolaže silom, nije dobar domaćin. Jer, ukoliko ne naplati po principu dobrovoljnosti, ima inspekcije, policiju koja će to naplatiti. Dakle, onaj ko raspolaže silom nikada nije dobar domaćin.
Što se samog zakona tiče, pročitaću vam jedan deo iz obrazloženja, gde se kaže nešto što je kao prepisano iz programa Srpske radikalne stranke. "Širenjem osnovice za plaćanje doprinosa u potpunosti se uvažava princip plaćanja javnih prihoda prema ekonomskoj snazi obveznika, kao i princip solidarnosti i uzajamnosti u socijalnom osiguranju. Plaćanjem doprinosa na dohodak ostvaren po svim oblicima rada pojedincu se opredeljuje veći nivo sopstvene materijalne i socijalne sigurnosti u slučajevima nastupanja rizika obuhvaćenih socijalnim osiguranjem, uz odgovarajuće neophodno prisustvo solidarnosti".
Taj princip solidarnosti i sveobuhvatnosti plaćanja doprinosa, kako bi oni bili niži, jeste princip koji je predlagala i SRS prilikom donošenja ranijih zakona iz ove oblasti, čiji amandmani, nažalost, nisu bili prihvaćeni i mi neopravdano kasnimo sa donošenjem ovakvog zakona.
Pitam - u čemu je to Dinkić reformista, a srpski radikali, koji su nekoliko godina ranije predlagali ovakav zakon, konzervativni, nisu reformisti i okrenuti su nekoj prošlosti.
Mi zaista ne možemo da nađemo puno zamerki na ovaj zakon. Međutim, što se tiče nekih rokova, naročito u delu koji se tiče oslobađanja poslodavca od plaćanja doprinosa, mislimo da je taj rok od dve godine kratak, da je onaj rok od tri godine za koji je obavezan da ne otpusti novozaposlenog radnika starijeg od 50 godina takođe kratak, jer pogledajte kada neko ima 55 godina i ostane bez posla, ko će ga posle zaposliti?
Ono na šta posebno skrećemo pažnju je da ne postoji princip dobrovoljnosti osiguranja za poljoprivrednike. To su ljudi koji najmanje koriste te usluge i mislimo da je tu trebalo ići sa tim.
Mi smo dobili, kao i sve ostale poslaničke grupe, dopis Zadružnog saveza Srbije i mi zaista stojimo iza njihovih amandmana. To je pre svega da lica koja obavljaju privremene i povremene poslove ne budu obveznici uplate doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje i osiguranje od nezaposlenosti, jer to su kratki poslovi, koji se ponekad rade nekoliko sati, nekoliko dana i teško je među njima naći onoga ko će to koristiti.
Druga primedba je da su opravdane visoke novčane kazne za poslodavce koji ne obračunavaju i ne uplate doprinose, ali odredba da se plaća kazna iste visine za one koji pogrešno obračunaju ili uplaćuju doprinose nekako nam je nelogična, jer se može raditi o nekoj slučajnoj grešci, a ne o nameri.
Mi smo zaista zahvalni i nemamo mnogo razloga da se ljutimo na ponašanje ministra Dinkića. Dokle god se ministar Dinkić bude tako ponašao, mi ćemo u njegovom Vlasotincu imati 80% i 90% glasova, ili 100%, u Beogradu ćemo imati sve više glasova, u Srbiji, jer kažu – bolje da glasamo za radikale, pošteniji su i ispravniji, nego da glasamo za Dinkića, jer njegovo ponašanje ukazuje na malog diktatora.

Dame i gospodo narodni poslanici, sledeći naš stav da smo protiv agencija koje se masovno formiraju u Srbiji, ovim amandmanom na član 12. tražimo da se član 12. briše.
Meni nije jasno da i dalje pokušavate da agencije preuzmu one poslove koje bi trebalo da radi Vlada ili neki drugi organi. Mi se plašimo da se ovako otvara mogućnost za formiranje lobija stečajnih upravnika i stvaranje uskog kruga ljudi koji bi sprovodili sve izvesnije stečajeve u Srbiji.
Ali, i nešto mi drugo, gospodine ministre, nije jasno. Sećate se one predizborne kampanje, onog gospodina političara koji je obećavao da nema više lanaca, katanaca, on je podržao i Tadića, a podržali ste ga i vi svi zajedno i nema više stečaja. Mi smo očekivali, počeće nešto da radi u Srbiji, da se otvaraju nova radna mesta, nove radne organizacije, a vi samo stečajeve. I prethodna vlada je najmanje učinila za razvoj privrede i preduzetništva, a uglavnom se raspravljalo o stečaju.
Na kraju, što se tiče podrške SPS-a, koji se ponosi otvorenom podrškom ovoj vladi, gospodo moja, to je taman ista podrška kao kad je dala Jelisaveta Karađorđević, isti broj i procenat glasova vi u Srbiji imate.

Dame i gospodo narodni poslanici, gledajući ovaj zakon prvo što mogu da primetim jeste da je dobro što je stečajni postupak oročen i što ne može da se razvlači i da traje godinama, da mu se ne vidi kraj.
Jedan stav iz člana 2. koji kaže da se smatra da je stečajni dužnik nesposoban za plaćanje, ako ne može odgovoriti svojim obavezama u roku od 45 dana od dana dospelosti obaveze i ako je potpuno obustavio svoja plaćanja u periodu od 30 dana mora da nas zabrine. Naime, u tom slučaju se sprovodi bankrotstvo stečajnog dužnika ili njegova reorganizacija. To su jako kratki rokovi kojima će se veoma teško odgovoriti i to verovatno vodi u bankrot veći deo preostale srpske privrede koja se batrga i koliko-toliko radi.
Poučeni iskustvom sa DOS-ovskom vlašću, čini mi se da nema razlike ni sa ovom vlašću, jer bivši ministar Vlahović zdušno podržava ovaj zakon, mislimo da će se na ovaj način ići na sahranjivanje preostalog dela srpske privrede.
Dobro je što je i ovim zakonom predviđeno podmirenje i države i ostalih poverilaca, ali zakonom je utvrđeno i postojanje isplatnih redova, pa se stečajni poverioci nižeg isplatnog reda mogu namiriti tek pošto se namire stečajni poverioci višeg isplatnog reda.
Sada imamo jednu situaciju koja je predviđena članom 35. Zakona. Pitam vas – zašto država, odnosno potraživanja po osnovu javnih prihoda dospelih u poslednja tri meseca pre pokretanja stečajnog postupka ima prednost nad ostalim poveriocima? Zašto poverioci iz trećeg isplatnog reda, odnosno država, osim u nekim slučajevima koji se naplaćuju pre toga, kada se radi o obavezama prema osiguranicima itd., zašto je ona u prednosti nad ostalim poveriocima, odnosno poveriocima četvrtog isplatnog reda? Zašto nisu ravnopravni? Zašto bi država imala prednost u odnosu na nekog drugog koji je takođe stečajni poverilac?
Moram da podvučem da ni ovaj zakon ne štiti zaposlene u preduzećima koja idu u bankrot. Mora se voditi računa o tome, jer će bankrotstvo mnogih preduzeća stvoriti još veću armiju nezaposlenih u Srbiji. Uskoro ćemo imati samo jednu kategoriju radno sposobnog stanovništva – kategoriju nezaposlenih radnika. To je nešto što može dovesti i do ozbiljnijih kriza u državi, osim političkih sukoba može doći i do drugačije vrste sukoba, to sigurno u ovoj državi niko ne želi.
Zato mi stalno tražimo i od Borisa Tadića i od Koštunice i od Karića da tamo naprave taj spisak za Evropu, da se skinu lanci i katanci, da počnemo da živimo bolje, kao što su obećali posle izbora, da se pokrene srpska privreda, da se ispune sva obećanja koja su data biračima da će nam, ako pobedi Boris Tadić, sve biti bolje. Nažalost, struja je poskupela, vize za Rumuniju, izgleda da se od toga ništa ne ispunjava.
Takođe bih zamolio, pre nego što skinu lance i katance, da isplate višnje i maline proizvođačima u Toplici, Merošini, Jablaničkom okrugu, da ih ne ucenjuju sa cenama od 16 dinara, a samo kilogram višanja dok se nabere, berač naplaćuje osam dinara, u nekim slučajevima i novac im ne daju, uzimaju džabe tu višnju, da pokušaju da na svaki način spreče katastrofu koja se sada dešava i veliki broj proizvođača, odnosno seljaka vadi tu višnju.
Gospodo, ovo i te kako ima veze sa bankrotstvom, a reći ću vam i zbog čega. Mnogi proizvođači, danas su me zvali iz Merošine, misle da zlata vredan izvozni artikal kao što je višnja pretvore u rakiju. Država će ostati bez velikih deviznih prihoda i to sigurno vodi u stečaj i u bankrot proizvođače višanja i u Toplici i u Jablaničkom okrugu i u meni bliskoj Merošini.
Ukoliko smo mislili da će se bankrotstvom preduzeća jedan broj radnika vratiti i zasnovati poljoprivrednu proizvodnju, pa i uzgoj višanja, malina i sl. ukoliko se nastavi ovakva situacija – neće imati gde da se vrate. Pri tome kažem – tu vam je Karić, pa neka pokrene tu svoju armiju industrijalaca, neka daju neki dinar da nam svima bude bolje, to je obećao kada je dao podršku Tadiću.
Ono protiv čega se uvek borila SRS i isticala kao štetno je stvaranje mnogobrojnih agencija. Evo, opet imamo neku agenciju. Dokle više sa agencijama? Koliko će ih biti?
Tačno je da se moraju neke stvari dovesti u red, da se zna ko može biti stečajni upravnik, da to više ne bude neko koga oni jedva nalove, jer niko ne prihvata to da bude, ali, molim vas, imam utisak da će sada ti stečajni upravnici "igrati onako kako agencija svira", odnosno kako vlada naloži, a to opet vodi u bankrotstvo srpske privrede. Moram da kažem – čini mi se da vam je to želja.
Ovaj zakon takođe ne govori jasno šta je realna vrednost preduzeća, da li je to knjigovodstvena vrednost ili tržišna. Skrenuo bih vam pažnju na član 67. (obraća se predstavnicima Vlade) koji kaže: "Danom pokretanja stečajnog postupka potraživanja poverilaca prema stečajnom dužniku, koja nisu dospela, smatraju se dospelim". E, to je nemoguće. Ona potraživanja, ukoliko ih je bilo, ne mogu da znače da se iz neprava izvodi pravo. Kako može nešto što je nedospelo da danom poretanja postupka postane dospelo? To je, po mom mišljenju, nemoguće.
Ili, pogledajte član 73. koji kaže: "Od dana pokretanja stečajnog postupka ne može se protiv stečajnog dužnika, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti i sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja u cilju namirenja potraživanja, osim izvršenja koja se odnose na troškove stečajnog postupka". A, Zakon o izvršnom postupku kaže da mogu. Da li je tako? A, ovo je nov zakon. Znači – primenjivaće se, a suspendovaćemo stari zakon.
Nego, evo, da se manemo više priče. Imam rešenje kako da rešimo i ovaj posao, kako da nam svima bude bolje. Neka samo Karić, Koštunica i Tadić skinu one katance i lance, neka otvore preduzeća, da nam bude bolje. Neće biti stečaja. Neće biti bankrota. Oni su to obećali građanima.
Ali, prvo, gospodo, ovo je urgentno, platite višnju, jer će bankrotirati seljaci i u Toplici i u Jablaničkom okrugu, i za to im neće trebati ni agencije za likvidiranje stečajnih upravnika, niti stečajni upravnici. Bez toga će otići u bankrot.
Zato, Tadiću, da nam bude bolje, odmah skidaj lance i katance.

Dame i gospodo narodni poslanici, za ovaj zakon vlada veliko interesovanje narodnih poslanika, a što pokazuje učešće u raspravi, kao i veliki broj amandmana koji je podnet, mislim negde oko 140.
Živa je bila rasprava na Odboru za prosvetu, ali moram na početku da pohvalim spremnost predlagača da neke predloge opozicionih partija i onih koje čine vladajuću većinu prihvati, tako da je prihvaćeno oko 26 amandmana. Nadam se da će u toku rasprave, kada poslanici budu obrazlagali svoje amandmane, još jedan izvestan broj zaista dobrih amandmana biti prihvaćen i postati sastavni deo zakona.
Maločas čujem bivšeg ministra prosvete, iz onog bivšeg režima Borisa Tadića, Zorana Živkovića, Zorana Đinđića i ostalih, koji kaže, zakon nije donesen u vanrednom stanju, jer je vanredno stanje završeno krajem aprila, zakon je donesen kasnije, maja ili krajem maja. Gospodine Kneževiću, mi period vaše vlasti osećamo kao vanredno stanje, ne samo kada je vanredno stanje bilo nezakonito zvanično proglašeno, mi taj period vaše vlasti osećamo kao vanredno stanje. Vanredno stanje je za nas bila gospođa Nataša Mićić, koja je ove sedela iza naših leđa, delila packe i opomene, terala poslanike u klupe, kršila Poslovnik, Ustav i zakon.
Većina onih koji su juče i danas govorili o ovom zakonu je isticala da zakon nije idealno rešenje, ali da je pomak i da je nešto bolje od onog prethodnog zakona, a taj zakon su pežorativno nazivali - Gašin zakon. Kažu, mnogo je bolji, jer neće biti više onih ponižavajućih letnjih kampova, bestijalnog ponašanja, onog drilovanja i nastavnika i učenika, onog prodora Sorošovske filozofije u naše škole.
A naročito kažu da je veoma važno zato što su se mnogi nastavnici i prosvetni radnici žalili da su na tim seminarima za profesore i nastavnike često igrali neke glupe igrice, kao pravili aviončiće, držali se za ruke, igrali se klik-klak i, kako kaže jedan profesor iz Niša, samo me još nisu terali da kažem gde zeka pije vodu i gde je pametna glavica. Toga više sigurno neće biti.
Moram da ponovim pitanje jednog novinara ovde koji kaže: ma dokle ćete vi poslanici, koji god režim dođe vi menjate zakon, menjate način i uslove pod kojima će se školovati naša deca, kada ćete već jednom da donesete takav zakon koji se neće menjati godinama; ne možemo na pragu nove školske godine da razmišljamo po kom će programu i planu naša deca da rade i pod kojim će se uslovima odvijati njihovo školovanje.
Dakle, da prihvatim i ja da ovaj novi zakon predstavlja neki pomak u odnosu na prethodni zakon, a iz razloga koje sam naveo, a koje prihvatamo. Međutim, čuo sam i novog ministra koja kaže da zaista možda ovo nije celovito rešenje, da je urađeno pod pritiskom vremena.
Približava se početak školske godine i nisu imali dovoljno vremena da u potpunosti sagledaju sve oblasti i da će kasnije na ovom poslu biti preduzeta još življa zakonodavna aktivnost.
Gosopođo ministre, nemate vi pravo to da kažete, nemate vi pravo da traćite vreme narodnih poslanika i novac poreskih obveznika. Vi ste u kampanji, lista koju je tada predvodio Vojislav Koštunica, govorili da imate pripremljene zakone i da su to idealna rešenja, i da čitav tim stručnjaka, poznavalaca, radi na pripremi novih zakonskih projekata, i da je samo dovoljno da formirate vladu i tras na sto, sve će biti dobro i idealno.
Nemate pravo tako da kažete, morali ste da spremite nešto što će biti celovito. I ti si mislio da ćeš biti predsednik opštine Požarevac pa su te smenili, pa prema tome ništa nije stalno, sve je relativno.
Mislim da je to ono što vi morate imati na umu. Ne možete se pravdati time da niste imali dovoljno vremena. Imali ste mnogo vremena. Kada mislite da preduzmete tu zakonsku ili zakonodavnu aktivnost. Ako niste do sada, pa 13. juni je na pragu, a možda će neki drugi voditi tu zakonodavnu aktivnost. Vi više vremena imati nećete. Voleo bih da ovaj zakon i da vaš rad dogod ste ministar bude obeležen tako što ćete rešavati hitne probleme u školstvu, što ćete pomoći profesorima da izađu iz sadašnjeg ponižavajućeg stanja.
Žali mi se jedan profesor iz Niša i kaže, slušam razgovor u školskom dvorištu, dva učenika govore, ma moj ćale da Okcu 200 evra i dobijem dvojku. Taj Okac je profesor matematike, a taj đački roditelj je jedan od novokomponovanih biznismena, onih koji se razmeću parama. Ili da vas pitam, da li to znači donaciju kada prebogati roditelj daje školi 50.000 dinara u kešu, 100.000 dinara u kešu, da se reše, navodno, problemi škole, a onda njegov sin od pet jedinica postaje dobar, vrlo dobar učenik.
Da vas pitam, kako se organizuju ekskurzije, kako se to dešava da nam na ekskurzijama ginu deca ili kako se to dešava da prosvetni radnik, nastavnik, od agencije koja je realizovala ekskurziju dobije u kešu dnevnicu za svoje putovanje, zašto to ne dobije na ruke, znači kao keš, kao svaki zaposleni ukoliko putuje 10 kilometara od mesta boravka ili mesta rada, i ako provede osam ili 12 sati na putu, putni nalog, pa će na osnovu putnog naloga naplatiti od škole svoje putne troškove. Sve to treba rešavati.
Možda da vas pitam, zašto sve češće nastavnici veći deo godine zbog programa, zbog plana ili zbog nekih praznika odsustvuju sa nastave, ne znam zbog čega sve.
Ne stigne da pita učenike, nego se to rešava pismenim vežbama, gde zaista jedna mala greška dovodi do toga da učenik dobije slabu ocenu i više nikada nema vremena da tu ocenu popravili ili da na neki drugi način reši problem svojih slabih ocena.
Kako da rešimo i bezbednost naše dece u školama, kako da rešimo sve ono što, ne samo iz prethodnog perioda, iz perioda bivšeg režima, muči i škole, i učenike i prosvetne nastavnike. Mislim da, pre svega, moramo vratiti dostojanstvo prosveti, počev od osnovnog, pa do fakultetskog obrazovanja.
Želeo bih da se i današnji učenici rado sećaju svojih profesora i nastavnika, kao što se mi sećamo posle 30 godina svojih profesora, razrednih starešina i sa ponosom ističemo, mi smo bili učenici te i te škole, bio nam je profesor taj i taj. I dan-danas, posle 30 godina, kada vidim mog Kiću, mog razrednog starešinu, sa strahopoštovanjem mu prilazim, a danas toga više nema. Danas svi radimo u nekom stanju gde jedan drugog ne podnosimo, mrzimo, a za sve to su krivi zakoni i naš rad u Narodnoj skupštini.
Da zaključim, da zaista ovaj zakon predstavlja određeni pomak, ali mislim da bi ministar morao ubuduće, odnosno morao bi žešće i više da radi na tome da česte izmene i dopune zakona ne donose rešenje problema. Hvala.

Pozivam se na onaj član, sekretar će vam pomoći, koji kaže da poslanici moraju iznositi tačne tvrdnje i da moraju govoriti s poštovanjem prema drugim narodnim poslanicima.
Ne vidim čime sam izazvao repliku, s obzirom da sam rekao da je gospodin Matić bio predsednik opštine, da je smenjen, to je potpuno tačno, to je istina, voljom odbornika u SO gde je on bio predsednik, smenjen je, i još nešto, gospodin Matić je rekao da građani cene to što radikali opstruišu rad Narodne skupštine i da o tome kažu na izborima.
Zapitao bih se onda šta to radi DSS, kada je na izborima dobila duplo manje glasova nego SRS, dva puta manje poslanika. Izgleda da građani Srbije ipak cene ovo naše zalaganje da zakone privedemo da budu dobri, upotrebljivi, da mogu da služe na korist građanima. Ipak, gospodine Matiću, moraćete pitati svog šefa poslaničke grupe kada se javljate, jer često možete svojim javljanjem da nanesete štetu svojoj stranci.

Dame i gospodo, srpski radikali su veoma konstruktivno pristupili praćenju i kontroli ovog zakona. Dali smo veliki broj amandmana, od kojih je jedan dobar broj usvojen, i mi smo zaista želeli da radimo konstruktivno i da rad u toku večeri privedemo kraju.
Neka sumnjiva većina je odlučila da se radi cele noći i ujutru i onda smo mi rasterećeni. Nemamo razloga da štedimo vreme, jer ste vi već odlučili da radimo do ujutru, i mi ćemo se truditi da što veći broj naših poslanika o svakom amandmanu iznese svoj stav i time ispuni svoju poslaničku dužnost, i na sve načine, sa svih aspekata razmotri ovaj zakon.
Pitao bih predsedavajućeg i ove iz većine gde su im gospodin Prodanović, gospodin Anđelković, Dačić, potpredsednik Narodne skupštine Krstić, svi koji su glasali za produženje rada. Doduše, za Prodanovića znam, eno hrani se u menzi, ali za ostale ne znam gde su.
Kao što smo već rekli, da pređem na sam amandman, zaista mislimo da je posle osam ili 12 godina školovanja na bilo koji način suvišno polagati taj tzv. ispit zrelosti, da je dovoljno postići određeni uspeh u školi i da to bude određena kvalifikacija za upis u neki viši rang obrazovanja i školovanja.