Dame i gospodo narodni poslanici, nije moje da brojim koliko je narodnih poslanika, međutim 150 kartica je ili 148, a nema nas više od četrdesetak. Ali, o tome treba da vodi računa onaj ko predsedava Narodnom skupštinom. Kao i većina govornika iz Srpske radikalne stranke, moram da izrazim protest što danas nema potpredsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova da prisustvuje raspravi kod obrazlaganja ovih amandmana. Možda bi se u nekom trenutku i odlučio da prihvati neke od ovih amandmana, tako da bi zakon na neki način bio poboljšan.  Međutim, očigledno da ima nekog važnijeg posla. Možda trenutno iznuđuje neke nove dokaze ili je nekoga ovde ovlastio možda, a da mi to ne znamo, da u ime Ministarstva i njegovo ime prihvati ili odbije neke od amandmana.
Suština amandmana na član 8, koji sam u ime poslaničke grupe SRS podneo, jeste da se ne čeka da redarska služba obavesti organ unutrašnjih poslova ili ovlašćeno lice Ministarstva o nekom prekršaju reda i mira na nekoj sportskoj priredbi, već da ovlašćeno lice Ministarstva samo izvrši intervenciju, ukoliko primeti da posmatrači, gledaoci ne slušaju nalog redarske službe ili tu istu službu fizički napadaju.
Smatramo da je u tom trenutku važno što pre intervenisati, jer sukob može da se spreči na početku, a da su ovlašćena lica Ministarstva profesionalci koji imaju puno iskustva u rešavanju takvih problema, i da je to mnogo bolje nego da dođe do eskalacije sukoba, pa da tek po obaveštenju redarske službe dođe do intervencije ovlašćenog organa.
Pogledajte one događaje u Kranju - da je slovenačka policija u začetku sprečila divljanje hrvatskih navijača verovatno ne bi došlo do onakvog nereda, do povređivanja naših vaterpolista, navijača iz Srbije i Crne Gore koji su došli, da bodre nacionalni tim.
Iako se u mnogim članovima zalažemo da se ograniči upotreba sile prema navijačima i da se na jedan drugačiji način reguliše ponašanje navijača na sportskim priredbama, u ovom slučaju mi smo pre skloni da tražimo da bude što hitrija i pravovremena intervencija Ministarstva unutrašnjih poslova, kako ne bi došlo do težih posledica i do razvijanja sukoba na tribinama.

Dame i gospodo, ovaj amandman prati prethodne amandmane SRS i u skladu je sa do sad podnetim amandmanima.
Mi smatramo da Ministarstvo mora biti nadležno i odgovorno za donošenje zakona. Dakle, umesto teksta koji sada stoji u članu 95. tražimo da se brišu reči "na predlog centara za razvoj školskog programa i udžbenika" i da ostaje tekst "u ostvarivanju obrazovno-vaspitnog rada koriste se udžbenici i nastavna sredstva koja odbori ministar sa posebnim zakonom". To je još od prvih članova ovog zakona u kojima smo tražili da se ne formira ovaj centar, tako da i ovim amandmanom to pratimo.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe Srpske radikalne stranke podneo sam amandman na član 24. u kome tražim da se naslov i tekst člana 24. briše. Mi smatramo da ministarstvo ima dovoljno mogućnosti da obavlja sve poslove koji su predviđeni u članu 18. ovog zakona, i da nema razloga da neka ovlašćenja koja je do sada radilo, koje je imalo ministarstvo prenosimo, kako se ovde kaže u obrazloženju Vlade u cilju profesionalizacije u oblasti obrazovanja i vaspitanja prenosimo na te razne centre.
Dosta smo kritika dali i na predloge osnivanja razno-raznih agencija. Ostalo je da Vlada praktično sve poslove koji se u okviru jednog ministarstva se obavljaju prenosi na razne komisije, savete, agencije, centre. Ovde je pitanje da li se može u jednoj oblasti kakva je ova deo nadležnosti ministarstva da se prenosi na neke organe koje osniva Vlada. Smatramo da ne treba preterivati sa tim, ne treba trčati po svaku cenu za tuđim iskustvima i da je u nekim stvarima potrebno zadržati onaj stari koncept koji je nekada bio i ne prepustati ovu važnu oblast kontroli nekih drugih organa koji nisu u sastavu ministarstva. Tražimo da se briše naslov i član 24. Predloga zakona.

Stigli smo do člana koji govori o naknadnom postupku, odnosno o pokretanju postupka i u članu 19. se kaže da prema licu koje zauzima položaj iz člana 11. ovog zakona komisija pokreće i sprovodi naknadni postupak lustracije po službenoj dužnosti.
U članu 11, već je poslanik Hranislav Perić govorio o tom članu, između ostalih lica koja su podložna odgovornosti za kršenje ljudskih prava i protiv kojih se pokreće postupak lustracije po službenoj dužnosti su i poslanici Narodne i pokrajinske skupštine, predsednik Republike, gradonačelnici itd. Imamo jednu čudnu situaciju da neko koga je izabrao narod, koga su izabrali građani, može biti pozvan na odgovornost i protiv njega pokrenut postupak lustracije od strane neke komisije koju čini 10 ili nije važno koliko članova.
Pre ovog zakona smo dobili odluku Ustavnog suda u kojoj se kaže da mandati pripadaju poslanicima. Dakle, ne političkim strankama, ne organizacijama koje su ih predložile, kandidovale na izborima, već pripadaju poslanicima i u postupku lustracije neko ostane bez mandata, neko drugi će doći na njegovo mesto sa liste, sa kojima će možda biti obavljen razgovor i eto uvek većine DOS-u, eto uvek 130 ili 128, 135 poslanika i počela je već berza da radi.
Na toj berzi se neki kotiraju skuplje, neki jeftinije, ali uglavnom se već šapuće u hodnicima o mogućim prelascima iz ovog tabora u ovaj tabor, a već imamo primera da su formirane neke poslaničke grupe, kao da su unapred znali šta će se desiti i šta se dešava u ovoj skupštini.
Ustavni sud je u komentaru rekao da poslanik odgovara samo biračima sa teritorije izborne jedinice na kojoj je izabran, a ovde treba da odgovara nekakvim komisijama. Ko to sme da menja volju naroda? Mi recimo nikome ne zameramo ideološke zablude u prošlosti.
Mnogi su ovde organizovali sletove povodom 25. maja i rođendana druga Tita. Neki od nas, koji i ovde sede, nosili su štafetu za 25. maj. Moj drug Sima Radulović je tri puta peške išao iz Niša na Titov grob, ali to je bila njegova ideologija, to je bila stvar prestiža i naravno, plakao je. Oni su se trudili da zasluže tu čast da nose štafetu, da idu drugu Titu na grob i mi to nikome ne zameramo. Gospodine Mićoviću, radi se o ljudskim pravima. Kada budu kučeća prava, onda ćemo i o tome da raspravljamo.
Dakle, gospodo, onome koga je narod birao, ko je ovde u ime naroda i govori u ime tog broja birača koji su ga izabrali, ne možete vi suditi i ocenjivati njegov rad. On će odgovarati njima. Možda od njega njegovi birači upravo očekuju da tako kaže, da tako govori, da zastupa takve stavove.
Već je postalo smešno da govorimo ko predlaže ovaj zakon. Ovaj zakon predlaže stranka, čiji je visoki funkcioner gospođa ili gospođica Barbulović u Nišu povela svoje telohranitelje koji su pretukli poznatog niškog glumca Mimija, on se posle toga šlogirao, ostao teško bolestan; oni u Nišu važe kao mala stranka opasnih namera. Dakle, ako je od Građanskog saveza, mnogo je.

Juče i danas mi, poslanici Srpske radikalne stranke, bez obzira što nema televizijskog prenosa, u prisustvu mnogobrojnih kandidata, ministra unutrašnjih poslova, šefova BIA, ministra poljoprivrede i ostalih visokih funkcionere, koji već sutra očekuju svoja nova radna mesta, u prisustvu gospodina Šutanovca, koji se prepoznao, uporno i strpljivo pokušavamo da vas nateramo da povučete ovaj predlog zakona.
Došli smo do člana 35. koji govori o datumu kada će početi da se primenjuje ovaj zakon i o datumu kada će morati da se formiraju organi za sprovođenje ovog zakona.
Ovo je zadnja prilika da ovaj zakon nikada ne stupi na snagu i ovo je zadnja prilika koju vam nudimo i amnestiramo vaš predlog odnosno vas koji ste predložili ovakav zakon.
Naravno, gospodin Mitrović je imao ceo dan posla, zvao ljude, slao je automobile, pokušavao da ih dovede, nešto je i uspeo da dovede ovde. Kako god vi budete glasali, time nećete uplašiti poslanike i članove Srpske radikalne stranke. Ali, ostaće nešto - ostaće ovaj zakon koji će biti sramota ove skupštine. Vas sigurno sramota biti neće, jer ste donosili i gore zakone.
Vodite računa o tome da posle izbora mogu doći neke druge političke snage, Srpska radikalna stranka neće nikada primenjivati ovakav zakon, ali doći će možda neke druge političke snage koje će ovaj zakon primeniti upravo na vama. Možda ovo bude zakon po kome će mnogi od vas otići u političku penziju.

Juče je narodni poslanik Srpske radikalne stranke Milovan Radovanović, obrazlažući amandman na član 1. Predloga zakona, govorio o ovoj temi, pa bih vas samo ukratko podsetio na to šta je cilj poslaničke grupe Srpske radikalne stranke.        Predlažemo da se u članu 3. stav 1. posle reči "obeležjima" stavi zarez i da se dodaju reči "dokazom o pravu svojine".
Smatramo da time dosledno pratimo član 966. Zakona o obligacionim odnosima, on predviđa da na konkretnim stvarima koje su predmet zaloge mora da postoji pravo svojine, kako bi poverilac mogao, bez sudskog spora, da naplati svoja potraživanja.
To je ono što ćemo amandmanima pratiti kroz ceo tekst Predloga zakona, što smo već obrzaložili kod amandmana na član 1.

Dame i gospodo narodni poslanici, jedan od najkraćih predloga za izmenu i dopunu zakona koji je potpisao ministar pravde i lokalne samouprave Vladan Batić, pa sam se plašio da nije gospodin Šabić ovde samo u svojstvu narodnog poslanika. Međutim, uveravaju me da je još uvek ministar, a dokle će, ne zna se.
Čitav Predlog zakona za izmenu i dopunu Zakona sastoji se iz jednog jedinog člana u kome se kaže da činjenice rođenja, zaključenja braka i smrti državljanina SFRJ, jedne preminule države, a u međuvremenu smo još jednu državu sahranili, ko je imao državljanstvo druge republike SFRJ jer je državljanin druge države nastale na teritoriji SFRJ i koji je stekao jugoslovensko državljanstvo, upisuje se u matičnu knjigu po mestu njegovog prebivališta.
To nije loše. Do sada smo imali slučajeve da se matične knjige rođenih na Kosovu i Metohiji čuvaju po nekim budžacima, u nekim vlažnim prostorijama, gde rade neljubazni činovnici i službenici i gde je bilo pravo čudo i prava umetnost dobiti uverenje o državljanstvu za ljude, koji su rođeni na teritoriji Kosova i Metohije ili neke druge države, članice nekadašnje SFRJ.
Te su knjige bile uništavane, bez obzira na mikrofilmovanje pretila je opasnost, jer su se neke knjige čuvale u nekim srpskim enklavama čak, odnosno u crkvama i tamo gde su za to postojali uslovi na Kosmetu. Postojala je velika opasnost da zub vremena učini svoje, da ti nezdravi uslovi čuvanja tih knjiga jednog dana zatru trag da su ti ljudi ikada i postojali i da su živeli u ovoj zemlji.
Sada će te poslove raditi neki drugi organi, kojima će država iz budžeta obezbeđivati određena sredstva, da vode računa i o tome i verovatno će biti mnogo lakše da se dođe do uverenja i drugih stvari, koje su neophodne ovim ljudima za zasnivanje radnog odnosa, za nešto slično, u slučaju izbora i tako dalje.
Ali, dame i gospodo, problem ovih ljudi se ne rešava samo na ovaj način. Prilika je da se to kaže u načelnoj raspravi, u mnogim gradovima se zatvaraju kolektivni centri i privatizacijom nekih ustanova, hotela i odmarališta ukidaju se prostori u kojima su do sada boravile izbeglice, bilo da su rođene na Kosovu i Metohiji ili nekoj drugoj bivšoj jugoslovenskoj republici.
Ne mislim samo na srpsku populaciju, u tim izbegličkim centrima živeli su i građani iz mešovitih brakova, građani drugih nacionalnosti. Tu zaista nije bilo diskriminacije, s obzirom da su prema svima postupali na isti način. To lično znam obilaskom mnogih centara, na primer u selu Izvor kod Svrljiga, u Nišu, zaista su tu bili teški uslovi, ali koliko je država mogla i koliko je mogao Crveni krst i donatori, tim ljudima su se obezbeđivali uslovi života, koji su bili daleko ispod pristojnog, ali to je jedino bilo moguće. Najvažnije je da nije bilo podele, gde se nekom davalo više ili manje, sem ako nije bilo one trgovine, koja je tako karakteristična za vršenje vlasti, svake, a pre svega ove DOS-ovske vlasti.
Želim da kažem da ovim ljudima pre svega treba omogućiti da se zaposle, da rade, makar i tu bio taj metod pozitivne diskriminacije, da pod istim uslovima ti ljudi dobiju posao, zasnuju radni odnos i da mogu da izdržavaju svoju decu, da više ne žive na teret države. Nije stvar samo u papirima, stvar je u tome da ti ljudi moraju biti potpuno prihvaćeni od strane sredine, postati deo te sredine, zajedno učestvovati u izgradnji i radu i da sami mogu sebe da izdržavaju.
Ovih dana smo svedoci da se ruše niki bespravno podignuti objekti. U redu, možemo da se slažemo da se kriminalcima, ubicama, pljačkašima ne dozvoljava legalizacija tih objekata. Reći ćete stekli su na nečastan način, opljačkali su, oni su odgovorni za smrt mnogih ljudi, za nedaće mnogih ljudi. Ali, ruše se kuće i onim ljudima koji su ostali bez igde ičega u republici u kojoj su ranije živeli ili na Kosovu i Metohiji, a ne daje im se šansa da legalizuju te objekte i da sada žive na onome što su sami napravili.
Imali smo slučajeve da je opština Zemun pod radikalskom vlašću dodelila ogroman broj placeva, na kojima su napravljene kuće i kojima se sada preti da će biti rušenja, da će biti uklanjanja tih objekata. Ako to bude urađeno, ti ljudi će ponovo biti na ulici. Zapamtite, kolektivnih centara više nema, međunarodna pomoć je sve manja i manja i primanjem državljanstva više neće biti izbegla lica. Biće državljani ove republike. Oni će ostati bez ikakve mogućnosti da ponovo izgrade ono što će im se rušiti. A već ima puno najava, već se to radi, počev sa uklanjanjem mnogobrojnih kioska, gde su mnogi od njih radili, zapošljavali svoje porodice i svoju decu. To je njima bio jedini izvor prihoda.
Dakle, to treba rešavati i ovakvim zakonom. Ne možemo reći da je to loše što je predloženo, to stoji od 2001. godine, nije stavljeno na dnevni red Narodne skupštine. Dobro je da je došlo na dnevni red, ali te građane moramo braniti na takav način da oštro reagujemo, da Vlada oštro reaguje, Narodna skupština da oštro reaguje na svaku izjavu Soroša, koji kaže da Kosovo i Metohija nikada više neće biti vraćena u državno-pravni okvir Srbije, jer time kaže da se te izbeglice više nikada neće javiti u svoja mesta rođenja, tamo gde je njihova imovina. Džaba nam što ih upisujemo u knjige, kada će se na tim prostorima zatrti svaki trag postojanja Srba i drugog nealbanskog stanovništva.
Mora se reagovati na sve izjave Štajnera, upućivati diplomatske note, ne dozvoliti da on bude taj, koji će unapred prodavati državnu zemlju, da on unapred, pre nego što se konačno reši status Kosova, odlučuje o tome ko će šta raditi i kako živeti na Kosovu i Metohiji.
Dame i gospodo, nije dovoljno samo donositi zakone, što bi Mika Antić rekao: evo najmanje pesme, manje od zrna maka, evo i ovaj zakon je manji od zrna maka, treba kompletno uraditi sve, kako bi se pomoglo tim ljudima.
Nije loš ni ovaj način, ali je mnogo važnije o čemu sam govorio, omogućiti im da se zaposle, da izgrade svoje kuće, da se uključe, a pre svega da se vrate tamo odakle su došli. Oni nisu bili sirotinja, ovde su sirotinja. Tamo je njihovo zemljište, tamo je njihova imovina, tamo je sve njihovo. Tamo su njihovi grobovi. To je ono čime bi pre svega trebalo da se bavi ova Narodna skupština, a tek na kraju i ovakvim zakonima. Hvala.

Radi davanja garancija koje će služiti za razvoj malih i srednjih preduzeća, država, odnosno Vlada Republike Srbije osniva Garancijski fond čiji će osnovni zadatak biti izdavanje garancija, odnosno supergarancija na ime obezbeđivanja dela kredita koje banke i druge finansijske organizacije u Republici Srbiji odobravaju malim i srednjim preduzećima, a to sve stoga što kod banaka ne postoji zainteresovanost da se malim i srednjim preduzećima daju krediti, odnosno garancije, s obzirom na malu vrednost koju mogu položiti kao zalog tim kreditima.
I kao nekada u doba realnog komunizma ili socijalizma, u vreme kada je dominantnu ulogu u državi ostvarivala jedna partija, Savez komunista, kada je država brinula o svemu, kada su građani od države očekivali i platu, i penziju, godišnji odmor, i stanove itd, kada su u svemu zavisili od države, i imali strah od te države koja sve to obezbeđuje, vraćamo se na istovetne oblike ponašanja.
Država će biti garant nekome, a ne banka. Kaže se da je stanje u našim bankama i u našem bankarstvu takvo da ne može obezbediti određena sredstva za razvoj malih i srednjih preduzeća, da banke nemaju nameru da u ta preduzeća ulažu, a banke se navodno vode profitom - ako banke nemaju interesa zašto bi država to radila?
Ono što me najviše plaši jeste mogućnost da se garancije daju selektivno. Nedavno smo imali, ovih dana to još traje, štrajk i blokadu autoputa koji su organizovali proizvođači šećerne repe. Ministar Đelić kaže da Vlada nema nikakve obaveze prema njima, ali će ove godine dati izvesnu količinu šećera kako bi se podmirili dugovi proizvođača. A šta ako sutra put budu blokirali proizvođači duvana, pa opet Vlada kaže da nema nikakve obaveze, pa opet pod pritiskom popusti?!
Zar nije moguće da i u ovom i u drugim slučajevima garancije dobiju samo oni koje osnivaju ili vode neki rođaci ili prijatelji članova Vlade ili članovi političkih stranaka?
Na kraju, zašto i postoji Fond za razvoj, zašto se prave paralelne organizacije?
Mislim da ima previše komunističkog duha u Predlogu zakona, kao i u mnogim zakonima koje predlaže ova vlada. Ne možete još uvek da se otarasite toga da mnogi od vas žive u nekom vremenu kada je uloga države bila dominantna. Danas se prelazi na nešto što se zove privatno vlasništvo, nešto gde je zadatak države i zakona da se stvore samo ambijent i uslovi, da se vrši razvoj privrede, pa i malih i srednjih preduzeća, a ne da se utiče, da se deli novac itd.
Nije Vlada Božić-Bata da tako postupa. Mislim da je već krajnje vreme da se naši eksperti, koji u međuvremenu postaju istaknuti članovi stranaka, oslobode tih navika i da donose zakone kakvi su primereni ovoj državi. Šta je loše u tome što je jedan ekspert postao član stranke? Mali li je razlog biti član Demokratske stranke?

Na član 5. Predloga zakona amandman je podnela poslanička grupa SRS. Taj član govori o sredstvima Fonda i o načinu kako se obezbeđuju. Ono što mi amandmanom tražimo, to je da se reči: "Sredstva za rad fonda", a mi kažemo za "poslovanje" Fonda, "obezbeđuju se", sada se navode izvori prihoda fonda iz "donacija" i "drugih izvora, u skladu sa zakonom".
Mi predlažemo da se upiše nova tačka 1) koja kaže da se sredstva za poslovanje Fonda obezbeđuju iz "osnivačkih sredstava", a u članu 4. se jasno kaže da se sredstva za osnivanje i početak rada fonda obezbeđuju u budžetu Republike Srbije, a da tačke 1, 2, i 3. postanu tačke 2, 3. i 4. Tako se na jasniji način preciziraju izvori sredstava za poslovanje Fonda.
S obzirom na to da je sada ministar već istaknuti član jedne političke stranke, a ne samo ekspert, molim ga da ponovo o tome razmisli i da prihvati ovaj amandman.

Dame i gospodo, ovim amandmanom se ne menja suština zakona, već smatramo da treba koristiti adekvatne reči kada se jedan zakon piše da bi bio, kao što sam i juče rekao, čitljiviji i razumljiviji.
Radi se o sadržini koncesionog akta. U tački 2) stoji - rok trajanja koncesije. Smatramo da je mnogo bolje da se kaže "vreme do kojeg traje koncesija", a ne "rok", jer reč "rok" se koristi u drugom smislu, na primer: u roku od 10 dana završiti taj i taj posao, u roku od 15 dana obaviti te i te radnje itd.
Mislim da nema razloga da amandman ne bude prihvaćen, jer ništa bitno ne menja.

Dame i gospodo, poslanici SRS nemaju nameru da amandmanima koje su podneli menjaju suštinu zakona, s obzirom da to i nije onaj koncept koji bi zastupala SRS, ali smo, kao što je rekla Gordana Pop-Lazić, pokušali da neke reči koje su upotrebljene nekako drugačije kažemo, da zakon bude čitljiviji, jasniji i precizniji, tako da se često ponavlja da uvek tražimo da ispred reči "lizing" stoji reč "finansijski", da bi se znalo o čemu se radi, da se "rok" zameni rečju "vreme", da se "pravo otkupa" zameni rečima "da kupi" itd. Smatramo to mnogo jasnijim, preciznijim i prihvatljivijim.

Dame i gospodo, još od prvog člana ovog zakona poslanici SRS pokušavaju da vas ubede da nisu  potrebne neke nezavisne agencije za poslove koje ne znamo ko će kontrolisati, kome će odgovarati i kako će se trošiti i sticati novac, da ste već preterali sa tim agencijama, da pokušavate, kao nekad onaj Šuvar, da eksperimentišete, kao što je on sa školom eksperimentisao i napravio čitave generacije Šuvarovaca, koji sada sede ovde i vladaju, jer su tako učili školu, da napravite nešto što će moći da se kontroliše, što će biti u okviru Ministarstva. Mi priznajemo da je Ministarstvo nadležno i da treba da odlučuje o poslovima koji su mu zakonom povereni.
Tako i u ovom članu mi tražimo da se u naslovu iznad člana 23. reč "agencija" zameni rečju "komisija", a da se, u skladu sa tim, u članu 23. poslovi i obaveze agencije prepuste komisiji u ministarstvu nadležnom za poslove telekomunikacija.
Naravno, svesni smo toga da je Vlada već unapred odlučila da ovo ne prihvati, da se drži svoje koncepcije zakona. Mi ovo govorimo i zbog narodnih poslanika i zbog one javnosti koja, doduše, veoma retko i veoma malo može da prati ove sednice, s obzirom da još uvek direktnih TV prenosa nema, iako su razlozi zbog kojih su ukinuti ti prenosi prestali.
Naime, obavešteni smo, još nismo jasno videli, da je vanredno stanje u zemlji ukinuto. Neko dobacuje: "Za vas nije ukinuto". Možda nije ukinuto za nas, ali gospodine, vi iz Demokratske stranke se kunete u demokratiju, a ovde poslaniku za govornicom dobacujete, narodnom poslaniku pretite da vanredno stanje nije ukinuto za njega. To je na vašu sramotu i na vaše sede brkove.

Ne znam kako to da shvatim, ali uvek kada pomene moje ime predsednik Narodne skupštine je vrlo ljubazna.
Dame i gospodo, od prvog člana pokušavamo da vam predložimo da jednom uklonite običaj da sve poslove, za koje treba da bude nadležno ministarstvo, prenosite na agenciju. Ministarstvo je i po zakonu ovlašćeno i ima obavezu da vrši određene poslove, a ne da formira neke paralelne organizacije i da njima poverava te poslove, kako ono ne bi bilo odgovorno ili bi neko drugi umesto njega bio odgovoran.
U članu 31. Predloga zakona kaže se da radi vršenja pojedinih poslova kontrole, a posebno poslova kontrole radio-emisija, agencija može osnovati kontrolne centre itd. Mi predlažemo da se u članu 31. reč "agencija" zameni rečima "ministarstvo nadležno za poslove telekomunikacija".
I zaista, mislimo da je to mnogo primerenije i da ministarstvo mora da radi te poslove, a ne neka agencija, koja navodno deluje nezavisno i samostalno, a ne zna se kako će čak i da naplaćuje, na koji način se troškovi, utvrđeni u cenovniku agencije, naplaćuju. Ministarstvo i budžet prihoduju, a ne posebne i nezavisne agencije.
Pretpostavljam, a biće tako sigurno do kraja, znači dok se ne iscrpe svi članovi ovog zakona, svuda ćemo vas upozoravati i nadamo se da ćete na kraju shvatiti, verovatno nećete promeniti, a vreme će pokazati da ove poslove mora da radi ministarstvo, a ne razne agencije. Hvala vam.

Na član 6. podnela je amandman SRS koji obrazlažem. Njime se u članu 6. stav 2. tačka 1) Predloga zakona menja i glasi: "Za finansijske transakcije izvršene u tekućem mesecu, do petog dana u narednom mesecu", a tačka 2) se briše.
Obrazloženje; dakle, mi ovim amandmanom ne tražimo da se ukine iznos poreza na finansijske transakcije, već da se umanje provizije banaka kod kojih se te transakcije vrše, s obzirom da su često te provizije veće nego što je sam iznos poreza na finansijske transakcije. Tako će i poreski obveznici imati motiv da redovno plaćaju svoje obaveze. Država neće biti uskraćena, a posao će biti olakšan tako što će provizija kod poslovnih banaka biti manja. Dakle, i vuk sit i ovce na broju, i svi zadovoljni, i pozivam poslanike da u danu za glasanje podrže ovaj amandman SRS.

Stav SRS o ovom veoma važnom zakonu danas na razmatranju pred Narodnom skupštinom izneo je naš predstavnik Zoran Krasić. On je uglavnom objasnio sve razloge zbog kojih SRS neće glasati za ovaj zakon.
Naime, pre svega smatramo da se trebalo ozbiljno pozabaviti i doneti strategiju razvoja telekomunikacija, o tome ozbiljno raspravljati, a onda napraviti okvir, odnosno zakon da se jasno vidi pod kojim će se uslovima obavljati ta delatnost, kako će se razvijati i na osnovu toga nastaviti sa onim što je već započeto u razvoju telekomunikacija.
Protivimo se da inspekcijske službe, odnosno kontrola bude van nadležnosti Ministarstva. Stručni poslovi, vezani za razvoj telekomunikacija, moraju se obavljati u resornom ministarstvu. Ako je već potrebno napraviti neku specijalnu organizaciju ili nešto što bi pomoglo radu ovog sistema, to je formiranje komisije koja bi organizovala neka javna nadmetanja, određivala uslove i propozicije nadmetanja za bavljenje ovim poslovima.
Već ko zna koji zakon donosimo i uvek se osniva neka agencija. Praktično se svi važni poslovi izmeštaju izvan okvira resornog ministarstva i prepuštaju nekim agencijama nad kojima praktično niko ili samo Vlada može imati kontrolu. Na taj način se izbegava odgovornost Vlade za eventualne neuspehe, a javnosti u radu nema. I u ovom slučaju agencija postaje monopolista, samostalni pravni subjekat funkcionalno nezavisan od bilo kog državnog organa. Šta onda ostaje u nadležnosti ministarstava i ko će kontrolisati rad takvih agencija?
Mislim da je vreme da se ministarstva zaista ozbiljno posvete svojim poslovima, da rade ono za šta su formirana i da se prekine sa izbegavanjem odgovornosti i prebacivanjem poslova na razne agencije. Na kraju ćemo imati agencije, nećemo imati ministarstva ili ćemo imati takve agencije u kojima će dominirati predstavnici jednog političkog mišljenja, jedne političke stranke, pa bez obzira ko od ministara sedi u ministarstvu poslove će obavljati ove agencije.
Mislim da je zaista vreme da i kod donošenja nekih sledećih zakona, čini mi se da će biti na redu i zakon o železnici, kako reče danas ministar, počnemo ozbiljnije da shvatamo poslove vezane za ovo ministarstvo i da se tek posle ozbiljne rasprave i saslušanog mišljenja svih zainteresovanih, predlože ovi zakoni.