Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena koleginica Pop-Lazić je rekla da sam izjavio da je zakon idealan. Mislim da se ne može unapred reći za bilo koji zakon da je idealan dok se ne vidi kako će se on primenjivati u praksi. Istakao sam koje su izuzetne prednosti ovog zakona i iza onoga što sam rekao stojim.
Ima dosta nedoumica i bilo je primedbi oko toga kada su podneti amandmani i mislim da je veoma važno da to razjasnimo. Ovaj zakon se nalazi u proceduri pred ovim parlamentom od 17. februara. Znači, praktično danas ističe dva meseca. Poslovnička obaveza predsednika Skupštine je da stavi na dnevni red taj predlog zakona ili da ga Vlada povuče, pa ponovo vrati. Dakle, svako od poslanika je mogao na osnovu Poslovnika da zna da je potrebno u roku od ta dva meseca podneti amandmane, da bi ti amandmani bili razmatrani na sednici Skupštine.
Činjenica da je podneto 80 amandmana govori u prilog tome da su poslanici bili upoznati sa tim, a što se tiče podnošenja amandmana od strane DOS - Reforma, ne mislim da je potrebno da nam ministarstvo govori o tome kakve ćemo amandmane podneti i ne mislim da ovi amandmani, s obzirom na to da su uglavnom bili usmereni na decentralizaciju određenih procesa, bilo šta bitno menjaju u zakonu koji je inače izuzetno dobar. Hvala.

 Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine potpredsedniče Vlade, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, donošenje zakona o javnom informisanju jeste jedan od preduslova opšte demokratizacije društve i za razliku od Zakona o javnom informisanju iz 1998. godine koji smo stavili van snage na prvoj sednici ovog parlamenta, ovaj zakon ustanovljava mehanizme i procedure sankcionisanja nepoštovanja sloboda i prava ličnosti u potpunosti izmeštene od bilo kakvog političkog uticaja.
Prethodni zakon definisao je upravni postupak, znatno limitiran, gde je nadležan sud za prekršaje, organ izvršne vlasti, čime je omogućio da neposredno Vlada utiče i obračuna se sa medijima koji, eventualno, nisu bili podobni. To je vrlo često i činjeno u tom periodu.
Zbog toga je jedan od osnovnih i glavnih poteza ove skupštine bio stavljanje van snage tog zakona, po svojoj represivnosti jednog od najozloglašenijih iz tog perioda.
Posle zakona o javnom informisanju, koga donosimo nakon formiranja Saveta radiodifuzne agencije, što smo učinili protekle nedelje, neobično je važno da celu tu oblast jednom za svagda zaokružimo donošenjem zakona o telekomunikacijama i u potpunosti taj posao i dovršimo. Ovaj zakon je usaglašen sa Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i insistira kroz ceo svoj tekst na slobodi izražavanja i javnog informisanja.
Pri donošenju ovog zakona postignut je širok konsenzus kako stručne, tako i političke javnosti. Ubeđen sam u to da će ova skupština sa razumevanjem prihvatiti ovakav tekst.
Jedno od osnovnih načela ovog zakona jeste sloboda javnog informisanja. Neobično je važno da se kroz tekst zakona sprečava ne samo mogućnost neposredne, nego i posredne cenzure javnog informisanja; dakle, manipulisanje službenim ovlašćenjima različitih oblika državne vlasti, manipulisanje eventualnim nedavanjem dozvola medijima kada je to potrebno dati, a pri tom postoje frekvencije i tehničke mogućnosti da se te dozvole daju i uspostavljanje čitavog niza zaštitnih mehanizama omogućava da su mediji u svom radu u potpunosti definisani kao slobodni, odnosno kao deo društvenog života ograničen isključivo slobodama i pravima drugih, pre svega građana.
Sudski postupak je definisan kao jedini postupak u kome se može sankcionisati povreda tih ličnih prava i sloboda građana. Dakle, o svim eventualnim povredama javnog informisanja odlučuje sud u tačno definisanom hitnom postupku. I to je jedna od mera koja zbog prirode suda kao samostalnog i nezavisnog oblika vlasti omogućava da ova oblast bude zaštićena od neposrednog upliva politike.
Garantuje se i novinarska pažnja. Traži se u zakonu da novinari prilikom objavljivanja određenih informacija ispoštuju obavezu istinitosti, potpunosti i tačnosti informacija koje se objavljuju. Mislim da je to neobično važno prilikom definisanja obaveze i potrebe profesionalizacije naših medija, da je ovo načelo istaknuto kao jedno od osnovnih načela ovog teksta zakona.
Obaveza države je da pomogne informisanje na jezicima manjina, što prirodno proističe iz karaktera naše državne zajednice kao višenacionalne i proističe iz svih međunarodnih konvencija na koje nas obavezuje kako članstvo u Savetu Evrope, tako i sutra članstvo u Evropskoj uniji.
Jednakost javnog informisanja, zabrana monopola, nezavisno od toga da li su ti mediji i glasila u privatnom ili državnom vlasništvu, da li se radi o stranim ili domaćim fizičkim licima, monopol u tom smislu apsolutno ne može postojati. Ta zabrana monopola i dalje se provlači kroz tekst zakona i kod distribuisanja javnih glasila. Distribucija ne može da se uslovljava na bilo koji način političkom podobnošću određenog medija ili političkom intonacijom prisutnom u tom mediju, nego isključivi ekskludirajući momenat za distributere može biti nepostojanje ekonomskog, odnosno komercijalnog interesa za distribuciju takvog medija.
Naravno, distributeri mogu da odbiju da distribuiraju određeno javno glasilo bez impresuma. Impresum je neobično važan sa stanovišta ustanovljavanja i definisanja konkretne odgovornosti za ono što se u tom glasilu može naći kao tvrdnja ili kao deo teksta.
Zabrana distribuisanja informisanja je jedna od tekovina najviših evropskih standarda. Može isključivo da se definiše kroz sudsku odluku ukoliko postoji opasnost, odnosno u određenom tekstu širenje rasne, nacionalne, verske mržnje i netrpeljivosti, govor mržnje, poziv na nasilje, što je takođe jedan od standarda potpuno prirodan i u saglasnosti sa evropskim standardima.
Odgovornost urednika se u svakom zakonu o javnom informisanju svuda u svetu može naći, definisana je kao obaveza da odgovorni, odnosno glavni urednik bude lice čije je prebivalište u Republici Srbiji i nema imunitet od krivične i svake druge odgovornosti. I to načelo je definisano radi zaštite Ustavom zagarantovanih sloboda i prava građana.
Novinarska tajna omogućava novinarima da u potpunosti zaštite svoje izvore informisanja, izuzev kada se radi o najtežim oblicima krivičnih dela za koja je priprećena kazna od pet i više godina zatvora. Ne može se prikriti počinilac tog krivičnog dela. Ova odredba široko definiše pravo i mogućnost novinara da što slobodnije i bez pritisaka napiše određeni tekst i da za to ne mora da otkrije izvor koji je konsultovao prilikom izrade tog teksta.
Prava i obaveze u javnom informisanju su definisana radi zaštite ustavnih prava i sloboda, a sa druge strane definisana su i radi zaštite medija, odnosno javnih glasila. Obaveza čuvanja određenih zapisa u određenom vremenskom roku, obaveza stavljanja na uvid tih zapisa organima Ministarstva unutrašnjih poslova, sudovima ili licima koja imaju pravni interes, štiti medije, javna glasila, a i građane čija su prava eventualno povređena objavljivanjem određene informacije, a oni nisu bili u mogućnosti da prilikom objavljivanja takvu informaciju snime ili na drugi način omoguće da se takva informacija dokumentuje.
Pravo na odgovor, pravo na ispravku je nešto što imamo ne samo kao tekovinu ovog zakona. To imamo i kao tekovinu Zakona o obligacionim odnosima, kao i Zakona o naknadi materijalne i nematerijalne štete, dakle kako kod klevete, tako i kod uvrede; ta prava su šire definisana kroz zakonodavstvo i tekovina su kontinentalnog zakonodavstva u ovoj oblasti.
Pretpostavka nevisnosti, što je jako važno; mediji i javna glasila nemaju pravo da bilo koje lice pre pravosnažne krivične presude opredele kao lice krivično odgovorno za određeno delo. Može se istaći, ukoliko postoji određena sumnja, da je neko lice izvršilo krivično delo, ali postoji i čitav niz zaštitnih mehanizama, obaveza objavljivanja oslobađajuće presude ili objavljivanje informacije da je određeni postupak obustavljen, a i pravo na naknadu štete u slučaju da je takav postupak učinjen, a da se nije u krivičnom postupku dokazalo da takva tvrdnja odgovara istini.
Zabrana govora mržnje, mnogo smo govorili o tome, provlači se kao naša civilizacijska obaveza, snažno je inkorporisana u ovaj zakon i čini ga demokratskijim i evropskijim.
Zaštita dece - to će pozdraviti sve političke stranke; zabrana izlaganja pornografskih sadržaja je nešto što već imamo u svim civilizovanim zemljama i čega treba da se pridržavamo i mi; zaštita od neukusa, često je prisutan i veoma rasprostranjen po našim kioscima, definiše se ovim zakonom i poboljšava opštu civilizacijsku atmosferu u našem društvu.
Pravo na ispravku je definisano ovim zakonom; pravo na objavljivanje informacija o ishodu krivičnog postupka takođe; naknada štete za ona lica koja su objavljivanjem određenih informacija u javnim glasilima bila oštećena, iz kojih je neposredno proistekla materijalna ili nematerijalna šteta, to apsolutno nije novo, ne predviđa se samo ovim zakonom, nego i našim civilnim zakonodavstvom.
Naš je utisak, dakle impresija poslaničkog kluba DOS - Reforma Srbije, da su prava i slobode javnih glasila izuzetno dobro izbalansirana sa zaštitom sloboda i prava građana, koja su zagarantovana Ustavom i zbog toga će poslanički klub DOS - Reforma Srbije glasati za ovaj zakon. Hvala lepo.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poslanički klub DOS - Reforma Srbije bavio se suštinski mnogo ovih dana upravo temom ove tačke dnevnog reda, dakle, rasprava je isključivo o kvalitetu, bez opštih mesta. Znači, jasno je da je struktura Visokog saveta pravosuđa takva da se prilikom izbora sudije obezbeđuje dominacija sudija, a prilikom izbora tužilaca, dominacija tužilaca. Mislim da smo izmenom zakona omogućili da se Veliko personalno veće konstituiše po Poslovniku Vrhovnog suda i da se naše pravosuđe konstituiše na kvalitetan način.
U razgovorima nije bilo dilema oko toga da svi kandidati zadovoljavaju sve profesionalne, stručne i kriterijume ličnog integriteta. Izvesne nedoumice javile su se samo oko predloga da gospodin Zoran Savić, sudija Okružnog suda u Beogradu, bude izabran za sudiju Vrhovnog suda Srbije, i u tom smislu molim da se Skupština o ovom predlogu posebno izjasni. Hvala lepo.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice, ovim setom zakona zaokružuje se sistem normi koje su ovaj parlament i savezni parlament donosili u proteklih nekoliko meseci u borbi protiv organizovanog kriminala.
Ono što bih odmah preporučio onima na koji kritikuju ovakav pristup borbi protiv organizovanog kriminala jeste da uzmu u obzir činjenicu da svaka država donosi onakve norme i onakve zakone u zavisnosti od toga koliki je stepen društvene opasnosti od organizovanog kriminala u toj državi. To je slučaj i sa italijanskim primerom (koji je klasičan i koji se uvek spominje) i sa nekim drugim zemljama, a nikada se nije, ili nije u zadnjih sto godina, bar u Evropi, dogodilo da u nekoj zemlji organizovani kriminal pokuša državni udar.
Ono što smo mi imali, atentat na premijera, nije ništa drugo, uz saradnju sa nekim predstavnicima medija, sa nekim korumpiranim ljudima iz državnih organa, sa nekim ljudima iz političkih stranaka, nego instrumentalizovani pokušaj državnog udara, i to školski primer.
U tom smislu, stepen društvene opasnosti od organizovanog kriminala je u Srbiji bio maksimalan i u tom smislu pozitivno zakonodavstvo na takav stepen opasnosti mora da odreaguje.
Treba reći da se ovim setom zakona (nisu svi pravosudni) štite prava i lica koja se nalaze u pritvoru; dakle, ne radi se samo o povećanju kazni za ubistvo, razbojništvo, otmice, iznude, nego se i te kako sprečava, odnosno mnogo strožije se sankcioniše policijska tortura i sprečava se zloupotreba situacije i ovlašćenja službenih lica u postupku istrage, odnosno u postupanju prema potencijalnim počiniocima krivičnog dela.
Dakle, krivično delo iznuđivanja iskaza, koje se odnosi upravo na službena lica, mnogo je drastičnije sankcionisano ovim predlogom zakona; ovim se i te kako preventivno deluje i na službene organe, odnosno i na organe MUP-a.
Ono što je neobično važno jeste da se u Predlogu zakona o izmenama Zakona o nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala usvaja definicija koju smo obavezni da usvojimo prema Konvenciji Ujedinjenih nacija o borbi protiv transnacionalnog organizovanog kriminala. U toj konvenciji se na širi način definiše organizovani kriminal. I ovim zakonom je na širi način nego do sada definisan organizovani kriminal, dakle, kriminalna grupa se svodi na tri i više članova, ali se ne limitira broj onih krivičnih dela koji smo imali do sada, kao opis onoga što ta kriminalna grupa radi, da bi predstavljala kriminalnu grupu organizovanog kriminala, nego je to kriminal koji vodi neposrednom ili posrednom sticanju materijalne koristi, a i grupe koje su u korelaciji, a mi vrlo dobro znamo zbog čega je ova norma uvedena. Nisu samo grupe koje su se neposredno bavile kriminalom bile grupe koje su bile od izuzetne opasnosti za društveni interes u Republici Srbiji.
Dakle, i te grupe potpadaju pod ovu definiciju, odnosno bivaju sankcionisane na osnovu ovog zakona. Stratifikacija zadržavanja u posebnoj pritvorskoj jedinici, odnosno stratifikacija zadržavanja koja se predviđa ovim zakonom, veoma je prirodna i potpuno je jasna. Dakle, 24 časa za prikupljanje potrebnih obaveštenja, što je neki minimum koji je neophodan, 30 dana za lica koja bi mogla ometati ili sprečiti istražne radnje, i 30 plus 30 dana za ona lica kod kojih postoje osnovi sumnje da su izvršioci određenih krivičnih dela koja potpadaju pod ovaj zakon.
Devedeset dana, dakle najviše tri meseca, koliko se predviđa za lica koja je neophodno zadržati radi utvrđivanja identiteta i hvatanja, jeste ponovo prirodna mera, dakle ne sankcija, nego mera koja je neophodna da bi se ušlo u trag organizovanom kriminalu. Zbog specifičnosti i moći, materijalne i svake druge, koju organizovani kriminal sa sobom nosi, neophodan je nešto duži period, nego što je to inače po Zakonu o krivičnom postupku predviđeno, da bi se ušlo u trag tim grupama i da bi se te grupe mogle efikasno razbiti.
Izmene Zakona o Visokom savetu pravosuđa i Zakona o javnim tužiocima jasno govore u prilog tome da je potrebno da se tužilaštvo, kao egzekutivni organ, prema Ustavu Republike Srbije, kao poseban državni organ, koji goni učinioce krivičnih dela, veže čvršće uz Ministarstvo pravosuđa, odnosno uz Vladu u kojoj su skocentrisana ovlašćenja i po Zakonu o unutrašnjim poslovima, dakle, i za MUP; da se javni tužioci imenuju, odnosno biraju u Skupštini, na predlog Vlade, i da se zamenici javnih tužilaca imenuju u Vladi, na predlog nadležnog ministra pravosuđa.
Krivično zakonodavstvo koje se menja (ovde se govori o dva instituta, o konfiskaciji i kumulaciji kazni, koji se osporavaju) jeste isto tako adekvatan odgovor na onaj stepen društvene opasnosti koji se u Srbiji pojavio zbog postojanja organizovanog kriminala, a napominjem da konfiskacija predstavlja isključivo sporednu kaznu.
Do sada smo imali institut oduzimanja imovinske koristi stečene izvršenjem krivičnog dela, gde je sud utvrđivao kolika je ta imovinska korist, osuđivao lice protiv koga je izrečena presuda, da tu imovinsku korist uplati na račun budžeta Republike Srbije, ili je kroz prinudno izvršenje taj iznos ostvarivan, ali konfiskacija je neophodna jer je i stepen društvene opasnosti od organizovanog kriminala daleko veći nego kod drugih krivičnih dela koja podležu krivičnom zakonodavstvu i Zakonu o krivičnom postupku.
Kumulacija kazni je takođe nešto što je potpuno poznato, nešto što je možda više karakteristično za anglosaksonske sisteme nego za kontinentalne, ali je nesporno da je nakon ukidanja smrtne kazne i zbog drastičnosti i dramatičnosti posledica koju je organizovani kriminal u Srbiji nosio sa sobom važno i preventivno delovati u tom smislu da dođe do kumulacije kazne, odnosno da se ona ne limitira onako nisko kao što je bila do sada limitirana, nego da je moguće izreći jedinstvenu kaznu zatvora, koja ne može da prevaziđe ukupan zbir kazni zatvora za krivična dela, koja je počinio osuđeni, ali je sasvim dovoljno pripretiti kriminalcima da može da se dogodi da do kraja života ostanu u zatvoru. Čini mi se da je to mnogo efikasnija mera nego smrtna kazna koju smo imali dok nismo ukinuli ovaj institut.
Izmene zakona o oružju i municiji takođe sankcionišu jedno nenormalno stanje prisustva hiljada i hiljada "dugih cevi" i eksplozivnih naprava u našem stanovništvu. Podsećam one organizacije koje funkcionišu od okolnosti do okolnosti, malo kao političke stranke, malo kao paravojne formacije, da je ovako masovno posedovanje oružja i eksplozivnih naprava mnogo više posledica ratova i svega onoga što se dešavalo u proteklih 10-tak godina, nego bilo čega drugog što se dešavalo nakon tog perioda.
Dakle, minimalna kazna od tri godine zatvora za posedavanje onog oružja koje nije dozvoljeno posedovati i minimalna kazna od pet godina zatvora za posedovanje eksplozivnih naprava, čini mi se da je takođe dobra preventivna mera za sve one koji misle da mogu da uzmu zakon u svoje ruke i da se ponašaju sa oružjem onako kako su se ponašali 90-tih godina po ulicama srpskih gradova.
Neki su insistirali da se vanredno stanje ukine bez ikakvih selektivnih i naročitih razloga, smatrajući da je takvo stanje nepotrebno i nepodnošljivo, bez obzira što bi ukidanje vanrednog stanja, bez postizanja mera i rezultata u istrazi koje je neophodno postići, značilo amnestiranje nekoliko stotina kriminalaca, i automatski bi značilo opstanak organizovanog kriminala.
Kada nekoliko stotina kriminalaca izađe iz pritvora, sigurno da je najmanji problem da organizuju kriminalne grupe od 300 i više lica. U tom smislu, ta lica i te organizacije se zalažu i za neprihvatanje ovih zakona koji takođe nisu ništa drugo nego odraz potrebe Republike Srbije da se protiv organizovanog kriminala izbori na efikasan način.
Mi razumemo motive onih političara, onih poslanika čiji partijski drugovi danas predstavljaju predmet istražnih radnji i nalaze se u pritvorskim jedinicama, oni koji su učestvovali u organizovanju i u zaštiti kriminalaca. Mi razumemo i motive onih koji su najavljivali krvavo proleće, ubistva političkih neistomišljenika, koji su u ovoj skupštini najavljivali 29. maj, a izgleda da se toga ne sećaju, a mi se toga vrlo dobro sećamo.
Mi tako nešto kao argumentaciju ne možemo da prihvatimo. Borba za pravnu državu za nas nema alternativu. Borba za Srbiju bez narko-dilera u školskim dvorištima, bez kriminalaca na ulicama, bez ubica u državnim organima, u medijima, u političkim strankama, za nas nema alternativu. Zbog toga će poslanički klub DOS - Reforma Srbije glasati za ove zakone.

Poštovana predsednice, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je besmisleno da pričamo o tome ko je i čiji su poslanici posle svakog izlaganja najavljivali 29. maj. Besmisleno je da govorimo o tome da se radi o direktnoj pretnji obračunom, ali egzistencijalnim obračunom sa političkim neistomišljenicima. Mislim da je potpuno notorno da je, ako neko spominje krvavo proleće, a predstavlja opoziciju, jasno na koga se to odnosi. Potpuno je nesporno koliko je necivilizovan i primitivan takav pristup prema političkim neistomišljenicima.
Nikada nisam optužio vašu stranku za organizovani kriminal, nego sam govorio o tome da su neki poslanici, a svi znamo koji, najavljivali 29. maj i krvavo proleće, što je neobično primitivan i neprimeren način pretnje fizičkim likvidacijama političkim neistomišljenicima. Ako će nešto biti tekovina svega ovog što se dešava u Srbiji, to je da će tako nešto biti potpuno nemoguće da se ponovi.

Poštovana predsedavajuća, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, usvajanje Zakona o načinu i postupku promene Ustava Republike Srbije predstavlja najvažniji uslov za ulazak u posao promene, odnosno donošenja novog republičkog ustava. Ovaj zakon definiše ustavnu komisiju, njeno konstituisanje i način rada, i propisuje obavezu javne rasprave, način, odnosno cenzus donošenja novog republičkog ustava, odnosno ustavnog zakona za primenu tog ustava.
Razlozi promene Ustava su višestruki. Prvi razlog je svakako usklađivanje sa Ustavnom poveljom zajednice država, dakle izlazak iz one situacije koju smo imali 10 godina sa odnosom republičkog i saveznog Ustava. Drugi razlog je sasvim sigurno raskid sa autoritarnom prošlošću i raskid sa onim momentima u Ustavu koji ga snažno definišu na ideološki način, od spominjanja društvene svojine, pa nadalje, dakle nešto što se prevazići mora, i sasvim sigurno osavremenjivanje onih odredaba koje se odnose na državne organe i na teritorijalnu organizaciju Republike Srbije.
Funkcija ovog zakona jeste pre svega razrešavanje pitanja legalnosti, odnosno konstitucionalnosti, dakle da li je neophodno da se ispoštuje procedura koja je predviđena postojećim Ustavom prilikom donošenja novog ustava, s obzirom da se radi o ustavu koji spada u kategoriju tzv. krutih ustava, dakle praktično nepromenjivih ustava, ili je neophodno da se pođe putem diskontinuiteta, delimičnog ili potpunog.
Nepromenjivost postojećeg ustava imala je mnoge teške posledice, dakle od neusklađenosti dva ustava, što je dovodilo do neusklađenosti saveznog i republičkog zakonodavstva u mnogim momentima, do činjenice da je Savezni ustavni sud osporavao ustavnost pojedinih odredaba republičkog Ustava, da nije postojao mehanizam izmene tih odredaba, niti je postojao - pošto je bilo potrebno promeniti kompletnu proceduru, što je dovodilo do zaključka da se radi o nepromenjivom ustavu - bilo koji drugi mehanizam na osnovu koga bi se mogla ispoštovati najviša ustavno-sudska vlast u zemlji, dakle Savezni ustavni sud. Dakle, jedna traumatična situacija koja je izuzetno problematična za funkcionisanje pravnog sistema na teritoriji cele Jugoslavije, a posebno na teritoriji Republike Srbije.
Ovaj zakon opredeljuje put delimičnog diskontinuiteta, zadržava kategoriju referenduma, nešto drugačije dimenzioniranog. Ne zadržava onaj odnos koji je bio neophodan da se obezbedi u Skupštini prema postojećem Ustavu. Dakle, diskontinuitet koji se na ovaj način predviđa jeste nešto što smo sledili i prilikom usvajanja Ustavne povelje zajednice država, nešto što je karakteristika zemalja u tranziciji. Osim Mađarske praktično su sve zemlje u tranziciji išle tim putem diskontinuiteta: Češka, Slovačka, Slovenija, kojima je ustavni diskontinuitet bio u neposrednoj korelaciji sa državnim diskontinuitetom, ili Poljska, u kojoj nije bilo te korelacije nego je diskontinuitet bio rezultat promene društvenih odnosa u toj zemlji.
Stručna javnost je takođe praktično nepodeljena po pitanju toga da je neophodno da se primeni diskontinuitet, delimično ili u potpunosti, sa prethodnim ustavom. Ovaj zakon stvara uslove da se u Republici Srbiji konstituiše ustavotvorna vlast - ne reviziona nego ona vlast koja je jedina vlast, koja sama propisuje pravila svog konstituisanja, koja sama opredeljuje obim svoje vlasti, dakle ustavotvorna vlast - kroz postupak i kroz proceduru koju ovaj zakon opredeljuje.
Ovaj zakon takođe opredeljuje reprezentativnost, što je neobično važno s obzirom na karakter ovog dokumenta. Reprezentativnost se ogleda kako u predstavnicima izvršne vlasti u ustavnoj komisiji tako u predstavnicima republičkog parlamenta, ali i u predstavnicima teritorijalnih autonomija, a posebno sa naglaskom na predstavnike Skupštine Kosova i Metohije ili na predstavnike Kosova i Metohije, što nije značajno samo kao signal prema unutrašnjoj javnosti nego i prema međunarodnoj javnosti, koji snažno potvrđuje naše političko opredeljenje da je suverenitet na Kosovu i Metohiji nešto od čega Republika Srbija sasvim sigurno neće odustati.
Demokratski standardi, koje ovaj predlog zakona predviđa, ogledaju se kako u institutu javne rasprave, kroz koji se zadovoljava prisustvo i naša obaveza, politička, pravnička i svaka druga, da se sasluša ono što stručna javnost ima da kaže o ovom pitanju, tako i u zadržavanju referenduma kao instituta koji odražava volju naroda, koji je jedini nosilac suvereniteta i koji jedini, u krajnjoj liniji, može da potvrdi postojanje, odnosno potrebu za postojanjem osnovnog konstitutivnog akta u određenoj političkoj zajednici.
Kratak rok, od nekih 120 dana, koji se predviđa ovim zakonom kako za konstituisanje ustavne komisije i njen rad, tako i za javnu raspravu, odnosno usvajanje ustava, jasno govori o našoj volji da se ovaj posao obavi na kvalitetan način i brz način. Dakle, da se u ovaj istorijski posao uđe, s ozbirom na to da on zahteva punu meru i političke i stručne saglasnosti, ali sa druge strane, zahteva i hitnost trenutka u kome se nalazimo.
Predlogom, odnosno usvajanjem ovog zakona, budući da se Ustavom i donošenjem novog ustava uvek konstituiše nova politička zajednica, mi nameravamo da konstituišemo političku zajednicu zasnovanu na principu demokratičnosti. Ovim zakonom, odnosno usvajanjem ovog zakona ostvariće se i obezbediti ono što je za svaku novu političku zajednicu od najvećeg značaja - to je najširi konsenzus stručne i političke javnosti. U tom smislu, poslanički klub DOS - Reforma Srbije glasaće za ovaj predlog. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, osnovni motiv rebalansa republičkog budžeta jeste obezbeđivanje fiskalnog pokrića za ono što je bio istorijski posao konstituisanja zajednice država Srbije i Crne Gore.
Ukupan obim prihoda koji se predviđa projektovanim budžetom je 271 milijarda, dakle 57 milijardi više nego što je to bilo predviđeno budžetom koji smo usvojili pre nekoliko meseci, a što je srazmerno i čak nešto više od obima nadležnosti pojedinih ministarstava Vlade Republike Srbije, nakon usvajanja Ustavne povelje i Zakona o sprovođenju Ustavne povelje, odnosno nakon usvajanja Zakona o ministarstvima.
Trend koji prati ovaj rebalans budžeta je postojao i u budžetu Republike Srbije, dakle trend stabilnosti plata i penzija. Ovaj budžet ne uskraćuje nikom ona prava koja su prethodnom verzijom budžeta predviđena, odnosno ni na koji način ta prava ne umanjuje, nego naprotiv obezbeđuje stabilnost i sigurnost tih prihoda, odnosno obezbeđuje da oni ostanu u istom obimu kao što je bilo predviđeno i samim budžetom.
Ovim predlogom zakona obezbeđuje se i kontrola finansijskih sredstava koja Republika Srbija daje saveznoj državi. Ta kontrola se ostvaruje neposredno, na taj način što se nadležnosti finansiraju preko budžeta Republike Srbije. Dakle, u skladu sa veličinom društvenog proizvoda, nekih 93% sredstava koja se obezbeđuju za savezne funkcije, obezbeđuju se od sredstava budžeta Republike Srbije. Rashodi koji će biti dati za funkcionisanje zajedničkih organa i organizacija se izvršavaju preko Trezora Republike Srbije.
Ono što smo već spomenuli, što je neobično važno, jeste da se, prvi put posle 50 godina, tačno zna i građani Srbije će tačno znati gde ide svaki pojedinačan dinar poreskih obveznika, odnosno u koje svrhe će taj novac biti utrošen, u zavisnosti od toga kakve su pozicije u saveznoj državi, odnosno zajednici država, predviđene ovim i prethodno usvojenim zakonima. Novi prihodi koje stiče Republika Srbija ne odnose se samo na deo koji je ustupljen, dakle onaj deo prihoda od poreza na promet i akciza, koji je inače bio ustupljen saveznoj državi.
Dakle, pored tih sredstava koja su pripadala Republici Srbiji, odnosno bila ustupana saveznoj državi, danas Republika Srbija stiče i ona sredstva koja nije imala.
Znači, sredstva od carina, napomenuli smo da se kroz carinski nadzor praktično instrumenti i to ozbiljni instrumenti, i makroekonomske politike i fiskalne politike, vraćaju, odnosno daju Republici Srbiji, što je neobično važno.
Zatim, konzularne takse i neki drugi prihodi, takođe pripadaju Republici Srbiji, a pripadali su izvorno federaciji.
U tom smislu, možemo da izrazimo zadovoljstvo da će sredstva namenjena za funkcionisanje saveznih organa i organizacija moći biti i obezbeđena.
Ovaj predlog zakona, odnosno predlog rebalansa prati i racionalizaciju administrativnog aparata. Dakle, pored onih činovnika koji su kroz otpremnine, praktično, prestali da rade u saveznim organima i organizacijama, negde oko 3.400 službenika koji nisu imali šta da rade u tim saveznim organima ili nisu imali ozbiljan posao, nisu mogli da ostvare puno radno vreme na svojim poslovima, kroz otpremnine su rasteretili administrativni aparat države. Znači, 27 različitih organizacija je prestalo da postoji.
Racionalizacija se ogleda i kroz ukrupnjavanje određenih administrativnih, odnosno određenih upravnih organa, ukrupnjavanje ministarstava kroz službe, organe, organizacije koje imaju kompatibilnu delatnost, odnosno koji su funkcionisali na saveznom nivou i koji su sada, dakle usvajanjem Ustavne povelje i Zakona o sprovođenju Ustavne povelje, Zakona o ministarstvima, prisajedinjeni pojedinim ministarstvima u republičkoj vladi.
Ono u šta sigurno nećemo i ne treba da sumnjamo, jeste da će ova projekcija prihoda biti ostvarena, kao što je bila ostvarena i projekcija prihoda za 2002. godinu. Postojao je i realni rast, kako zbog toga što je inflacija bila manja nego što je bila projektovana, tako i zbog snažne akcije suzbijanja sive ekonomije, kao i zbog realnog porasta društvenog proizvoda, odnosno realnog porasta primanja građana.
Neobično je važno istaći, u odnosu na one stavke koje se ne diraju, stavke koje se menjaju. To su stavke koje opredeljuju sredstva za policiju od 1,5 milijardi dinara i za zatvore nekih 400 miliona dinara. U toku akcije suzbijanja organizovanog kriminala, u toku borbe za pravnu državu u Republici Srbiji, neobično je važno da se iz ovih razloga usvoji i glasa za ovaj budžet.
Poslanička grupa DOS - Reforma Srbije glasaće za ovaj rebalans budžeta. Ne samo zbog toga što smo programski opredeljeni za funkcionisanje zajedničke države, nego i zbog toga što smatramo da rebalans koji obezbeđuje povećana sredstva, u ovom trenutku, za miliciju i zatvore, jeste osnovna naša ne samo politička, nego i građanska obaveza, zbog toga što smo ubeđeni da oni koji danas budu glasali protiv ovog rebalansa, zapravo glasaju ne samo protiv vojske i policije, nego i protiv svog naroda. Hvala lepo.

Poštovane dame i gospodo, narodni poslanici, spojili smo prve dve tačke dnevnog reda iz vrlo jednostavnog razloga - obe tačke dnevnog reda prate i regulišu pravnu sudbinu onih organa i organizacija koje su se nalazile na nivou SRJ i funkcionisale na tom nivou, rešavajući njihovu sudbinu, kako kroz ostanak na saveznom nivou, odnosno na nivou zajednice država, tako i kroz prestanak rada ili eventualno opredeljivanje da nastave da funkcionišu kao republički organi.
Pored ovog tehničkog karaktera, ova dva akta, i te kako imaju neke neposredne i donose neke neposredne benefite, kako za funkcionisanje administrativnog aparata, kroz njegovu racionalizaciju, tako i kroz kontrolu budžetskih sredstava koja su izdvajali isključivo u proteklih desetak godina budžetski obveznici, odnosno poreski obveznici na teritoriji Republike Srbije, a ne i na teritoriji Crne Gore, kao i kroz opredeljivanje određenih mehanizama makroekonomske politike i fiskalne politike kojima Republika Srbija pre ovoga nije raspolagala, odnosno, nije mogla raspolagati zbog toga što je postojao suverenitet, odnosno legalni subjektivitet, ali ne i faktički subjektivitet savezne države na celoj njenoj teritoriji, odnosno praktično su Srbija i Crna Gora funkcionisale kao konfederacija ili kao još labavija zajednica, gde je Crna Gora imala, odnosno nije poštovala one propise koji su donošeni na nivou federacije i ta noćna mora razrešena je donošenjem Ustavne povelje, oko čega je bilo sporova. Sasvim je sigurno da ona predstavlja izraz najmanjeg zajedničkog interesa ove dve republike članice, odnosno predstavlja izraz onoga što je bilo prihvatljivo za obe republike članice.
Ono što je bio pozitivni efekat donošenja Ustavne povelje jeste sigurno opredeljivanje nespornog međunarodnog subjektiviteta zajednice država. Dakle, zajednica država Srbije i Crne Gore postala je partner svim zemljama u okruženju, svim evropskim i svetskim integracijama, i mogla je da pretenduje, i može da pretenduje, i pretendovaće na to da bude ozbiljna država i članica, kako Saveta Evrope, tako i Evropske unije i drugih asocijacija, za čije se učlanjenje zalažemo.
Ono što je značajno jeste da je Ustavna povelja definisala manji obim nadležnosti, shodno tome, na nivou zajednice država, nego što je to ranije bio slučaj, s tim što je praktično zadržano negde oko 95% rashodne strane u zajednici država za vojsku i za diplomatiju, odnosno, zadržane su one osnovne funkcije koje i opredeljuju karakter zajedničke države kao takve, dakle, funkcija odbrane i funkcija spoljne politike.
Ovaj akt jeste tehnički akt, on se naslanja na Zakon o sprovođenju Ustavne povelje, koja reguliše koji organi nastavljaju da funkcionišu kao organi na nivou zajednice država, koji organi prestaju da funkcionišu i koji organi i organizacije postaju republički organi i organizacije.
Ovim aktima se obezbeđuje efikasnost administrativnog aparata. U protekla nešto više od četiri meseca, kroz otpremnine, došlo je do rasterećenja administrativnog aparata na nivou savezne države, imali smo preko 10 hiljada zaposlenih na nivou savezne države, ne računajući vojsku, što je ogroman broj, što je potpuno bilo neracionalno. Dakle, za oko 3.400 zaposlenih službnika se smanjio taj administrativni aparat. Sigurno je da će se kroz ovakvu regulativu takav proces i nastaviti.
Povećana je efikasnost funkcionisanja administrativnog aparata, dakle, kroz prisjedinjenje nekih funkcija sa saveznog nivoa, kompatibilna ministarstva na nivou Republike i zaokruživanje određenih administrativnih procesa u okviru tih ministarstava, i možda kao najvažnija tekovina, kontrola budžetskih sredstava, odnosno izvršenje rashoda na nivou Republike Srbije, dakle, rashoda zajednice država. Ministarstvo finansija i ekonomije Republike Srbije, posle 85 godina, praktično može da omogući građanima Srbije da imaju uvida u svaki dinar koji građani Srbije, kao poreski obveznici, investiraju u funkcije zajedničke države, i to je jedna od najvažnijih tekovina Zakona o ministarstvima. Dakle, izvršenje rashoda, odnosno budžetska kontrola, koncentrisana je na nivou Ministarstva finansija i ekonomije i sada građani Srbije konačno mogu da postanu potpuni vlasnici onoga što kao poreski obveznici i ulože u budžet Republike.
Optimizacija imovine, dakle, neposredno ustupanje kasarni Vojske Jugoslavije, koje su nepotrebne za dalje korišćenje, nešto što je opet građeno sredstvima, pre svega, građana Republike Srbije i što će sasvim sigurno poboljšati mnoge pozicije na budžetskoj, odnosno prihodovnoj strani u republičkom budžetu.
Uprava carina, koja omogućava da carinjenje robe, odnosno carinski nadzor, bude koncentrisan na nivou Republike, a mi znamo šta se dešavalo proteklih desetak godina upravo sa carinama, kakve su zloupotrebe bile moguće, upravo zahvaljujući tome što Republika Srbija nije mogla da iskontroliše u potpunosti i na adekvatan način ono što se dešava kroz carinjenje, odnosno kroz carinski nadzor, i time ova dva snažna značajna elementa, i makro-ekonomske politike, ali i fiskalne politike, konačno stanuju u Vladi Republike Srbije, stanuju u Ministarstvu finansija i ekonomije, i sigurno je da time Ministarstvo finansija i ekonomije i Vlada stiču snažne instrumente da se makro-ekonomska politika reguliše na bolji i na kvalitetniji način.
Ukoliko je tačno da su cvetovi budućnosti uvek sadržani u semenu sadašnjosti, možemo reći da su ovi dokumenti udarili kamen temeljac, kako za buduće međunarodne integracije zajednice država Srbije i Crne Gore, tako i za obezbeđivanje domaćinskog gazdovanja sredstvima građana Republike Srbije, i to je najveća korist koju građani, kroz predlog i kroz Zakon o ministarstvima, u ovom trenutku dobijaju.
Zbog toga apelujem na sve one poslanike, odnosno na sve političke stranke, koje se zalažu za zajedničku državu Srbije i Crne Gore, da zbog karaktera i zbog prirode ovih akata, koji opredeljuju i obezbeđuju funkcionisanje zajednice država, glasaju za ovaj zakon. Hvala lepo.

Poštovani kolega, dopada mi se što ste citirali moju botaničku metaforu, ali nigde na svetu vojska ne obezbeđuje granicu, uvek to čini policija.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, nekoliko je razloga zbog kojih mora biti učinjena korenita reforma u sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja.
Prvi razlog jeste demografske prirode, bela kuga vlada u Srbiji od sredine šezdesetih godina naovamo, izuzetno nepovoljna starosna struktura i brojčana supremacija starijeg stnanovništva u odnosu na srednje i mlađe stanovništvo.
Ekonomski razlozi su neposredno vezani za demografske, a govore u prilog tome da smo šezdesetih godina imali šest prema jedan u korist zaposlenih u odnosu na penzionere, da je danas taj odnos 1,6 prema jedan, dakle četiri puta nepovoljniji. Uz sav napredak i povećanje broja zaposlenih koje će uslediti narednih meseci i godina, sasvim je sigurno da se povoljniji trend neće moći dugo postići.
Takođe, nepravednost i izvesne nepravilnosti postojećeg sitema, koje uočavamo u pogledu nepovoljnog odnosa između onih u boljim preduzećima, koji su još mogli da se opredele za deset najpovoljnijih godina, i onih građana i radnika u lošim preduzećima ili u manje profitabilnim strukama, takođe je jedan od momenata koji moraju da se koriguju.
Nepravednost se ogleda i u činjenici da imamo preko 30% invalidskih penzionera, od kojih su mnogi ostvarili te penzije bez stvarnog invaliditeta, mnogi i uz korupciju, i uz nedovoljne mehanizme kojima bi se obezbedilo ravnopravno i ravnomerno dodeljivanje invalidskih penzija. Te mehanizme, kroz ustanovljavanje lekarskih komisija i višeg stepena utvrđivanja prava na invalidsku penziju, ovaj zakon ustanovljava.
Dalje, nizak životni standard penzionera takođe je jedan od razloga koji moramo uvažiti i zbog toga je neophodno da se obezbede mehanizmi stalnog i stabilnog finansiranja i dotoka prihoda penzionera, upravo zbog toga što je najčešće toj populaciji penzija jedini izvor egzistencije.
Principi reforme koje je iznela gospođa Matković ogledaju se u obaveznosti, uz korektivni faktor dobrovoljnosti; dakle, ukoliko neko želi da ostvari veću penziju, uvodi se obaveznost za sva lica, kako zaposlena, tako i ako rade na povremenim, privremenim poslovima, prema ugovoru o delu, u studentskim zadrugama, dakle, kroz širok spektar lica koja mogu da doprinesu upravo toj vrsti stabilnosti i stalnosti penzija u Srbiji.
Solidarnost je takođe jedan od ključnih principa u ovom zakonu, kako kroz garantovanje minimalnih penzija, tako i kroz mehanizme zaštite ženske radničke populacije kao ugroženije, koja ima nepovoljnija radna mesta, manje prihode i u tom smislu ovaj zakon postiže kvalitativan napredak i uspeva upravo da izradi tu vrstu korektivnog mehanizma.
Solidarnost se ogleda i u činjenici da se princip na osnovu koga su sadašnji penzioneri ostvarivali pravo na penziju, dakle princip stalnog izdvajanja kroz doprinose i dalje ustanovljava; ona lica koja su tokom celog svog radnog veka izdvajala sredstva i dalje imaju obezbeđenu mogućnost da ostvare penzije u skladu sa zakonskim principima i u skladu sa principima na osnovu kojih su oni ta sredstva izdvajali.
Sigurnost koju obezbeđuje stalni priliv sredstava doprinosa jeste mnogo bolji princip, naročito u našim uslovima, u odnosu na princip štednih računa, kada se akumulacija kapitala, odnosno tržišni principi uvode u ovu oblast, upravo zbog rizika koje možemo da vidimo i u propasti nekih osiguravajućih kompanija na Zapadu u proteklih godinu dana; dakle, rizik lošeg investicionog ulaganja, ratova, inflacija, hiperinflacija.
Ovaj zakon omogućava da radno sposobna lica koja rade duže, koja ostvaruju penzijski staž do 45 godina, ostvare ne samo to pravo, nego i da se efekti i vreme tog rada neposredno očitavaju u visini penzije i uzročno posledično vezuju sa visinom njihove penzije.
Ono što mene iznenađuje jeste da neke uvažene kolege imaju tu vrstu političke hrabrosti da se predstavljaju kao zaštitnici penzionera, a sami kada su bili na vlasti u protekloj dekadi 90-tih godina praktično su doveli populaciju penzionera na prosjački štap. Znamo šta se dogodilo sa penzijama 1992. godine i od tada je praktično prestao princip davanja 12 penzija. Počelo je da se daje manje penzija godišnje nego što je penzionerima pripadalo.
Protivzakonito su bile smanjivane penzije 1994. i 1995. godine, kroz bonove za struju, kroz inflaciju, kroz hiperinflaciju, što je praktično dovelo, zbog očuvanja socijalnog mira, do potpune socijalne ugroženosti ove populacije. U tom smislu ovaj zakon pruža zaštitni mehanizam za penzionere i zbog toga će poslanički klub Demokratske opozicije Srbije glasati za njega.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, nisam mislio da ću ikada morati da repliciram na izjave koje su se pokazale kao potpuno besmislene i potpuno lažne u proteklim događajima prethodne  nedelje. Povezivanje Demokratske stranke, ili bilo koga iz DOS-a, u trenucima kada su to bile opozicione stranke, sa bilo kim ko je dugim cevima mogao da se bogati u prethodnom režimu, potpuno je besmisleno.
Ovakve izjave, ovakve laži bile su politička inspiracija, političko pokriće i politička inicijativa za onaj zločin koji se dogodio pre nedelju dana. U tom smislu, očekujem, i u ime Demokratske stranke i u ime Demokratske opozicije Srbije, izvinjenje.
Ko je i koja politička organizacija povezana sa mafijom, koja politička organizacija je povezana sa dugim cevima, pokazaće rezultati istrage. Možda će za vas rezultati istrage biti iznenađujući, za nas neće. Hvala.

Da, ali sam prozvan i imam pravo na repliku, pošto sam prozvan imenom i pogrešno protumačen. Reklamirao sam član 97. Za nas je uvredljivo kada nas povezujete sa kriminalcima, kada nas povezujete sa dugim cevima. Ukoliko to za vas nije uvredljivo, to je vaš problem. To mene čudi. Nisam povezivao SRS nijednom rečju, kada sam govorio o istrazi. To što ste se vi prepoznali u tome, to će verovatno istrazi pomoći. Hvala lepo.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, juče kada sam slušao izlaganje gospodina ministra pala mi je na pamet jedna situacija u kojoj je Tomas Karlaj u sličnoj poziciji, u sličnoj atmosferi izgovorio da su uz dobro pravosuđe najređe stvari na svetu biseri i dijamanti.
Otprilike, u tako negativno i pesimistički definisanoj poziciji pravosuđa, nažalost, srpsko pravosuđe je verovatno jedno od najlošijih u Evropi. Nije zapamćeno ni u jednom evropskom pravosuđu da negde 52% presuda koje se odnose na narkodilere, dakle, trgovinu narkoticima, trgovinu oružjem, budu uslovne osude.
Svaka uslovna osuda narkodileru je osuđujuća osuda za nekog mladog čoveka kome ti narkodileri prodaju drogu u školskim dvorištima, u kafićima, na ulici. Nije zapamćeno ni u jednom evropskom pravosudnom sistemu da postoji 18 uslovnih osuda za jedno lice. Već druga mora biti osuđujuća, već druga ne može biti uslovna. Nije zapamćeno da neki narkodiler prodaje drogu u školskom dvorištu i da odmah, nakon što je uhvaćen na licu mesta u vršnju dela, bude pušten sa izvršenja tog krivičnog dela.
Nije zapamćeno da atentator na premijera bude pušten, da ne bude zadržan, da mu jedno veće Drugog opštinskog suda dosudi osam dana pritvora, drugo veće Četvrtog opštinskog suda ga oslobodi tog pritvora. To nije zapamćeno ni u jednom evropskom pravosuđu.
Nekoliko je dobrih rešenja i nekoliko dobrih pravaca u kojima se kreće ovaj set pravosudnih zakona.
Prvo, ustanovljavanje kvalitetnijeg i efikasnijeg funkcionisanja pravosuđa. Veliko personalno veće, to više niko ne može sporiti, na ovaj način biće u potpunosti deblokirano i više niko neće moći da se poziva na otežavajuću okolnost ili na presude Ustavnog suda. Isključivo poslovnikom, isključivo na nivou Vrhovnog suda konstituiše se Veliko personalno veće. To veliko personalno veće na osnovu kriterijuma stručnosti, bez upliva politike, uz strogu podelu na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast biće to telo koje će snositi odgovornost i imati obavezu da sredi stvari u pravosuđu Srbije.
Više neće biti moguće da o penzijama i o prestanku radnog staža odlučuju lica kojima je taj radni staž odavno prestao, pa da u Velikom personalnom veću dominiraju lica koja imaju 67 godina, a treba nekoga da pošalju u penziju. Naravno da neće nikoga poslati u penziju i naravno da će pravosuđe izgledati onako kako izgleda.
Sledeći kvalitet ovog seta zakona jeste činjenica da se pravosuđe u Srbiji usklađuje sa najvišim evropskim standardima. Visoki savet pravosuđa, depolitizovano telo, telo koje se isključivo bazira na struci, čiji su kriterijumi isključivo bazirani na profesionalnosti i integritetu sudija, biće isključivo odgovorno za predlaganje sudija pred Narodnom skupštinom. To niko ne može da spori, to je jedan od najviših evropskih standarda koji u ovom trenutku imamo u oblasti pravosuđa.
Sledeće, ono što je takođe važno, jeste da ovaj set zakona ne pravi Potemkinova sela od pravosuđa. Ovaj set zakona usklađuje pravosuđe, usklađuje početak funkcionisanja novog pravosudnog sistema sa objektivnim okolnostima, sa finansijskim okolnostima. Ne treba tu biti licemeran i ne treba tu mnogo dramatizovati stvar. Naprosto, dogodilo se ono što se dogodilo i tu situaciju treba sanirati smeštajnim kapacitetima.
Mi vrlo dobro znamo - ideja je bila da se u nekim bivšim saveznim institucijama smeste neki novi pravosudni organi. Oni koji su bili stalno umorni prilikom izrade Ustavne povelje i zbog kojih je Ustavna povelja toliko dugo donošena, oni koji su čuvali svoje pozicije u saveznoj državi najbolje znaju zašto do toga nije došlo. To u ovom trenutku nije ni bitno. Ovaj set zakona moramo radi funkcionisanja pravosuđa podržati.
Rasprava o ovom setu pravosudnih zakona vrlo često je izlazila iz okvira teme, vrlo često smo tu imali teze koje ni na koji način ne mogu da stoje, teze da je Ustavni sud poništio neke zakone. Dakle, ukoliko pratite praksu Ustavnog suda videćete da su određene odredbe proglašavane neustavnim, klasirani delovi tih odredaba, ali nikada se to nije dogodilo sa jednim celim zakonom, u istoriji Ustavnog suda Republike Srbije.
Takođe, priče o tome da je ova rasprava zatvorena za javnost potpuno su netačne. Nema direktnog prenosa, ali novinari i te kako mogu da prate ono što se dešava u Skupštini Srbije. Priroda vanrednog stanja jeste upravo takva i to, siguran sam, moje cenjene kolege narodni poslanici vrlo dobro znaju, da ne mogu informacije o razlozima za uvođenje vanrednog stanja ići u javnost i da je nemoguće kontrolisati u toku redovnog TV prenosa takvu situaciju. Mislim da je to u opštem interesu i da nije korektno da na takav način razgovaramo o toj stvari.
Priče da sudovi ne postupaju dve nedelje ili tri nedelje i da je to potpuna katastrofa - jeste katastrofa što sudovi ne postupaju, ali je katastrofa što sudovi ne postupaju 50 godina, to je katastrofa. Ukoliko smo došli u ovu poziciju da nekoliko dana treba da prolongiramo važenje zakona i da je nekoliko dana došlo do situacije da ne postoji legalna mogućnost da sudovi postupaju po određenim predmetima, to je najmanji problem kada znamo da je efikasnost sudova 10-15 godina po određenom sudskom predmetu.
Moramo, dakle, ozbiljno i odgovorno razgovarati o ovoj oblasti, jer se radi o oblasti koja se na najosetljiviji način dotiče egzistencije, i ličnog i svakog drugog integriteta čoveka. Zbog toga će poslanički klub DOS-a glasati za ovaj predlog zakona. Pozivam i ostale poslanike da budu prijatelji, ne ministru pravde, ne poslanicima DOS-a, ne svojim političkim strankama, nego da pre svega budu prijatelji svojoj deci. Pa, da bismo zaštitili srpsku omladinu od narko-dilera, od kriminalaca, moramo imati zdravo pravosuđe. Zbog toga glasajte za ovaj predlog. Hvala lepo.

Poštovana predsedavajuća, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, rasprava o ovoj tački dnevnog reda je verovatno jedna od najpromašenijih rasprava u zadnjih nekoliko meseci u ovoj parlamentu, pošto se sve vreme govori o sankcionisanju određenih sudija, o kažnjavanju i gušenju pravosuđa. Radi se o ustavnim ovlašćenjima koja imaju svi građani i zaštiti ustavnih ovlašćenja koja imaju svi građani, pa utoliko i sudije vrhovnih i drugih sudova.
U članu 13. Ustava Republike Srbije se kaže da su građani jednaki u pravima i dužnostima, imaju jednaku zaštitu pred državnim i drugim organima, bez obzira na rasu, pol, rođenje, jezik, imovno stanje itd.
U članu 22. - svako ima pravo na za sve jednaku zaštitu svojih prava u postupku pred sudom, drugim državnim ili bilo kojim organom ili organizacijom.
U tom smislu ukoliko su nastupili ustavni ili zakonski razlozi za penziju nema osnova da se bilo kom građaninu Republike Srbije tako nešto toleriše. Ovde imam dopis gospođe Karamarković, gospodine Batiću, gde se kaže (dopis je od 1. 8. 2002. godine): "Poštovani gospodine Batiću, članovima Velikog personalnog veća izabranim na osnovu člana 37. Zakona o sudijama izmenom tog člana je prestala funkcija.
Zato raniji čalnovi Velikog personalnog veća nisu u mogućnosti da odgovore na vaše traženje od 29. 7. 2002. godine".
To naprosto nije tačno, ukoliko pogledate zakon, da se ništa tim zakonom ne ukida. Naravno da postoje prelazne i završne odredbe i naravno da je to telo samo sebe ukinulo.
To telo je i te kako moglo dalje da funkcioniše. Ono što bih posebno istakao jeste, ako govorimo o kategoriji stečenih prava da bar razlikujemo privatnopravne od javnopravnih kategorija. Kategorija stečenih prava je dominantna, isključivo privatnopravna kategorija i ne postoji stečeno pravo u vršenju javne funkcije. Da postoji stečeno pravo u vršenju javne funkcije, onda bi gospodin Koštunica, pošto je biran na četiri godine, i dalje bio predsednik savezne države, onda bi prethodni parlament i dalje funkcionisao kao savezni parlament, odnosno parlament SRJ, jer je biran na četiri godine. Kategorija stečenih prava se nikada u toj oblasti uopšte ne može upotrebljavati.
Jedino stečeno pravo u vršenju javne funkcije imamo u monarhiji, vladar u monarhijama ima stečeno pravo koje se stiče rođenjem i to stečeno pravo odnosi se na poziciju šefa države. Dakle, to je kategorija koja apsolutno u ovom slučaju ne može da se primeni.
Molim vas da se vratimo na temu dnevnog reda, a tema dnevnog reda jeste primena Ustava i primena zakona koji se odnosi na trajanje radnog odnosa, Zakona o sudijama; te odredbe su eksplicitne, ne može niko, pa ni sudija da radi duže od 65 godina ili 40 godina radnog staža. U tom smislu nema govora o sankcionisanju i nema govora o tome da je ovo na bilo koji način odmazda prema pravosuđu. Hvala lepo.

Prozvan sam. Poštovani gospodine Todoroviću, ta odluka je bila gest prema ljudima koji su bili žrtve terora Slobodana Miloševića, a sada vidimo da je zbog nefunkcionisanja Velikog personalnog veća 35 sudija iz okružnih sudova, iz Vrhovnog suda, došlo u situaciju da su premašili te godine radnog staža. Ukoliko bismo prema ovih nekoliko sudija kojima je produžen taj radni staž izvršili pozitivnu diskriminaciju, to bi predstavljalo kršenje Ustava i u tom smislu vas molim da podržite ovaj predlog.